VIDNO POLJE

     Jedva da znam šta da kažem o 'Vidnom polju'; reč je o nekoj vrsti sublimisanog temper tantruma. O gnevnom pismu uredniku. O malini.
     Šeli je izbačen iz Oksforda - mislim da priča nije potvrđena, ali ko mari - zbog toga što je na krajnjem zidu jednog ćorsokaka namalao: OVIM PUTEM DO NEBESA. Osećam kako je potrebno s vremena na vreme osvežiti boju na tom natpisu.

     Videh prošle noći lik same večnosti
     Kao silni prsten čiste i beskrajne svetlosti...

     Henri Von, 1621-1695.

     Izveštaji sa Psihe IV dolazili su redovno, čista rutina, sve do neposredno pred vreme kada im se otvorio prozor za povratak. A onda je odjednom zapovednik Rodžers radiom javio da su napustili površinu, vratili se na brod i otpočeli procedure za povratak - 82 sata i 18 minuta prerano. Hjuston je, razume se, zahtevao objašnjenje, ali odgovori Psihe bili su eratični. Kašnjenje odgovora od 220 sekundi nije pomagalo. Psiha je neprekidno prekidala vezu. Jednom je Rodžers rekao: "Moramo sada da je vratimo kući ukoliko to uopšte mislimo da uradimo", očevidno kao odgovor na pitanja Hjustona, ali sledeća stvar bio je Hjuz koji je tražio očitavanje, a potom nešto o dozama. Sunce je bilo bučno i prijem je bio vrlo loš. Emitovanje glasa prekinulo se bez znaka za okončavanje.
     Automatsko odašiljanje podataka sa broda nastavljalo se. Polazak je bio normalan. Kao što je normalno, izveštaji su dolazili tokom dvadeset šest dana leta koje su astronauti proveli u drogiranom snu povezani na HKL i I.V. Na učesnicima misije Psihe nije bilo medicinskog nadgledanja. Jedina veza sa posadom bio je glasovna. Kada nisu uputili poziv na dan 2, duga napetost u Hjustonu zategla se do očajanja.
     Automati na brodu kojima je upravljala zemaljska posada upravo su odredili kurs za ulazak Psihe, kada mrtvi zvučnici odjednom rekoše Hjuzovim glasom: "Hjustone, možete li mi dati očitavanja. Imam ovde optičke smetnje." Pokušali su da ga navode, ali jedan njegov pokušaj manuelne ispravke bio je katastrofalan i zemaljskoj posadi bilo je potrebno pet sati da ga poprave. Rekli su mu da se sklanja odatle, oni će da spuste brod. Gotovo neposredno posle toga ponovo su izgubili zvučnu vezu.
     Ogromni, bledi padobrani otvoriše se nad sivim Pacifikom, ruže u laganom padu sa nebesa. Brod nagoreo od brzine vrisnu parom, zaranjajući; izbi nazad i zaljulja, miran, na dugim, dubokim naborima talasa. Zemaljska kontrola obavila je sjajan posao. Spustili su se na pola kilometra od Kalifornije. Helikopteri zalebdeše, splavovi se okupiše, brod je umiren, kapak otvoren. Niko nije izlazio.
     Ušli su i izneli ih.
     Zapovednik Rodžers bio je u svom pilotskom sedištu, još vezan i uključen u HKL i I.V-ove. Bio je mrtav već otprilike deset dana i bilo je jasno zbog čega mu ostali nisu otvorili odelo.
     Kapetan Temski izgledao je fizički nepovređeno, ali ošamućeno i zbunjeno. Nije progovarao, niti je odgovarao na uputstva. Morali su da ga rukama izvuku iz broda, iako nije pružao nikakav aktivan otpor.
     Dr Hjuz bio je u stanju kolapsa, ali potpuno svestan; izgledalo je da je oslepeo.

     "Molim..."
     "Da li išta vidite?"
     "Da! Molim vas, ostavite mi povez preko očiju."
     "Vidite li ovo svetlo koje vam pokazujem? Kakve je boje, dr Hjuze?"
     "Sve boje, bela, previše je sjajno."
     "Hoćete li da pokažete prema njemu, molim vas?"
     "Svuda je. Previše je sjajno."
     "Soba je sasvim mračna, dr Hjuze. A sada, hoćete li, molim vas, da ponovo otvorite oči?"
     "Nije mračna."
     "Mmmh. Može biti da je reč o superosetljivosti. U redu, sada, kako je ovo? Da li je dovoljno mračno za vas?"
     "Zamračite!"
     "Ne, spustite ruke, molim vas. Polako. U redu, vratićemo poveze."
     Čovekovo otimanje prestade čim su mu oči bile pokrivene, on leže mirno, zadihan. Njegovo usko lice, uokvireno jednomesečnom tamnom bradom, bilo je uljasto od znoja. "Izvinite", reče on.
     "Pokušaćemo ponovo kada se budete odmorili."

     "Hoćete li, molim vas, da otvorite oči? Soba je sasvim mračna."
     "Zašto mi to govorite kada nije mračna?"
     "Dr Hjuze, jedva da mogu da vam razaznam lice; na svom instrumentu imam tek najslabije crveno osvetljenje - ništa drugo. Možete li da me vidite?"
     "Ne! Ne vidim od svetla!"
     Doktor poveća osvetljenje dok nije mogao da vidi Hjuzovo lice, stisnute vilice, otvorene, zaslepljene, prestravljene oči.
     "Eto, da li je sada mračnije?" reče on sa sarkazmom bespomoćnosti.
     "Ne!" Hjuz zatvori oči; smrtno je prebledeo. "Vrti mi se", promrmlja on, "kovitlac", a onda se zagrcnu za vazduhom i poče da povraća.

     Hjuz je bio nevenčan i nije imao bližih srodnika. Koliko je bilo poznato, najbliži prijatelj bio mu je Bernard Decelis. Zajedno su prošli trenažu; Decelis je bio specijalista sa Psihe XII, misije koja je otkrila Grad na Marsu, dok je Hjuz bio na XIV. Prebacili su Decelisa do obaveštajne stanice u Pasadeni i naredili mu da uđe i razgovara sa svojim prijateljem. Razume se, razgovor je snimljen.

     D. Zdravo, Geri. Decelis.
     H. Barni?
     D. Kako si?
     H. Fino. Ti si OK?
     D. Jašta. Nije baš bio izlet, je li?
     H. Kako je Glorija?
     D. Dobro, baš dobro.
     H. Je li već prošla 'Tetku Rodi'?
     D. (smeh) Oh, Hriste, jeste. Sada ume da svira 'Zelene rukave'. Odnosno, bar ona to zove 'Zeleni rukavi'.
     H. Zašto su te dovukli do ove rupe?
     D. Da te vidim.
     H. Voleo bih da mogu da ti uzvratim kompliment.
     D. Hoćeš. Čuj. Trojica različitih okulista, ili šta su već do đavola, uveravala su me da je sa tvojim očima apsolutno sve u redu. Tri oftamakademizatora i neurolog, u stvari. Napravili su neku vrstu hora. Ali izgleda da su đavolski uvereni u to.
     H. Znači da očigledno moj mozak nije u redu.
     D. U smisli kratkog spoja, možda.
     H. Šta je sa Džoom Temskim?
     D. Nemam pojma. Nisam ga video.
     H. Šta su ti rekli o njemu?
     D. Za njega još nisu prikupili hor. Samo su rekli da teži povučenosti.
     H. Povučenosti! Isuse, i ja bih tako rekao. Kao što je kamen povučen.
     D. Temski? Onaj šaljivdžija?
     H. Od njega je počelo.
     D. Šta je počelo?
     H. Na nalazištu. Prestao je da odgovara.
     D. Šta se dogodilo?
     H. Samo to. Prestao je da odgovara. Prestao je da govori. Prestao da primećuje. Dvajt je mislio da je reč o depresiji. Da li to još tako zovu?
     D. Pomenuto je kao jedna od mogućnosti. Da li se išta posebno desilo tamo na nalazištu?
     H. Našli smo odaju.
     D. Odaja, jeste. Sve je to stiglo sa vašim izveštajima. Video sam ih, kao i neke holoe koje ste doneli sa sobom. Fantastično. Šta je to, do đavola, Geri?
     H. Ne znam.
     D. Da li je veštačko?
     H. Ne znam. Šta je čitav Grad?
     D. Sagrađen je, napravljen; mora da jeste.
     H. Otkud znaš, kako možeš da kažeš, kada ne znaš šta ga je napravilo? Da li je morska školjka 'napravljena'? Kada ne bi znao, kada ne bi imao nikakve podatke i kada ne bi pretpostavljao nikakvu sličnost, pa kada bi pogledao morsku školjku i keramičku pepeljaru, da li bi znao, da li bi umeo da kažeš koja je 'napravljena'? I za šta? Šta predstavlja? Ili za keramičku morsku školjku? Ili osinjak? Ili za geod?
     D. Dobro, u redu. Ali, šta je sa onim stvarima, onim... strukturama koje u izveštaju nazivate 'golubarnici'? Video sam holoe? Šta ste vi mislili o njima?
     H. Šta si ti mislio o njima?
     D. Ne znam. Neobični su. Pomislio sam da prostorni raspored propustim kroz kompjuter, da potražim smislen lik... Ti baš nemaš neko visoko mišljenje o tome.
     H. Ne. U redu. Samo, šta si nameravao da programiraš kao 'smisao'?
     D. Matematičke odnose. Bilo koju vrstu geometrijske pravilnosti, regularnosti, šifre. Ne znam. Kako je to mesto izgledalo, Geri?
     H. Ne znam.
     D. Mnogo si vremena provodio tamo?
     H. Bio sam stalno, otkako smo ga pronašli.
     D. Tamo si primetio tu vrstu nevolja sa očima koje imaš? Kako je počelo?
     H. Stvari su izlazile iz žiže. Kao prenapregnute oči. Bilo je gore izvan odaje. Trajalo je o nekoliko dana. Još sam mogao da razaznam stvari kako treba dok smo nosili ML na brod. Ali pogoršavalo se. Naišli bi ti blesci svetlosti, totalno bi mi zeznuli opažanje dubine, zavrtelo bi mi se. Dvajt i ja podesili smo kurs, jedan ili drugi od nas funkcionisao je najvećim delom vremena. Ali on je nekako pomahnitao. Nije hteo da koristi radio, nije želeo da dodirne kompjuter.
     D. Šta to... nije bilo u redu s njim?
     H. Ne znam. Kada sam mu ispričao za svoje oči, on mi je rekao da ima nešto kao napade drhtavice. Ja sam rekao da bi bilo bolje da se nosimo na brod dok smo još u stanju. On reče OK, zbog toga što je Džo stvarno prestajao da funkcioniše. Pre nego što smo makar i počeli lansiranje njega su uhvatili nekakvi napadi, kao epilepsija - Dvajta, hoću da kažem. Kada bi se ovi svršili delovao je uzdrmano, ali izgledao je racionalno. Uzletanje je obavio OK, ali čim smo pristali uhvatio ga je novi napad, i to je svaki put trajalo sve duže. U međuvremenu je počeo da halucinira. Dao sam mu neka sredstva za umirenje i vezao ga; napadi su ga iscrpljivali. Kada sam zaspao, ne znam, do tada je već mogao da bude i mrtav.
     D. Ne, umro je u snu. Otprilike na deset dana od Zemlje.
     H. Nisu mi to rekli.
     D. Ništa nisi mogao da učiniš, Geri.
     H. Ne znam. Ti napadi koje je imao, bili su kao preopterećenje. Kao da su mu svi osigurači pregoreli. Sagoreli ga. Govorio je dok su ga držali. Neka vrsta izliva, poput kevtanja - kao da pokušava odjednom da izgovori čitave rečenice. Epileptičari ne govore, zar ne, tokom napada?
     D. Ne znam. Epilepsiju u današnje vreme tako dobro kontrolišu da se ne čuje mnogo o njoj. Primete naklonost i izleče je u samom začetku. Da je Rodžers imao takvu naklonost...
     H. Jah. Nikada ne bi ušao u program. Hriste, šest meseci je proveo u svemiru.
     D. A koliko si ti - šest dana?
     H. Kao i ti. Jedan skok do Meseca.
     D. Nije to, onda. Misliš li...
     H. Šta?
     D. Neka vrsta virusa?
     H. Svemirska kuga? Marsovska groznica? Tajanstvene drevne spore teraju astronaute u ludilo?
     D. U redu, zvuči tupavo. Ali čuj, odaja je bila zatvorena. A stvarno zvuči kao da ste svi vi...
     H. Dvajta hvata kortikalno preopterećenje, Džo postaje katatoničan, meni počinje da se priviđa. Gde je veza?
     D. Nervni sistem.
     H. Zbog čega različiti simptomi kod svakog od nas?
     D. Pa, droge pogađaju ljude na različite načine...
     H. Misliš da smo tamo unutra pronašli neku vrstu prokletih marsovskih psihodeličnih gljiva? Nema tamo ničega, mrtvo je, baš kao i ostatak Marsa. Ti bar znaš, bio si tamo! Nema prokletih klica niti virusa, nema tamo života, nikakvog života.
     D. Ali možda je nekada bilo...
     H. Zbog čega tako misliš?
     D. Odaja koju ste pronašli. Taj Grad koga smo otkrili.
     H. Grad! Za ljubav Hrista, Barni, govoriš kao neki prokleti pop žurnalista, prokleto dobro znaš da bi stvar mogla biti i skupina muljnih nanosa, koliko mi znamo. Nema načina da se odredi. Previše je staro, uslovi su previše drugačiji, nemamo kontekst. Ne razumemo, ne možemo da razumemo, reč je o nečemu u šta ljudski um nije uključen. Gradovi, odaje, sve to - samo pravimo analogije, pokušavamo da nađemo smisla uz pomoć naših pojmova. Ali to sve nije u našim pojmovima. Nema smisla. To sada vidim. To je jedina stvar koju vidim!
     D. Šta to vidiš, Geri?
     H. Šta vidim kada otvorim oči!
     D. Šta?
     H. Sve što nije tamo i što nema smisla. Oh... ja...
     D. Hej, stani. Polako. Čuj, sve će biti u redu. Biće u redu, Geri, biće ti dobro.
     H. (nejasno) svetlost, a (nejasno) pokušam da vidim šta mogu da dodirnem, a ne mogu, ne shvatam i ne mogu da (nejasno).
     D. Drži se. Tu sam. Polako, stari moj.

     Hjuz, koji je u svemirski program ušao sa astrofizike, došao je sa veoma dobrim rezultatima, zapravo sa briljantnim. To je uznemiravalo mnoge njegove vojne starešine, za koje je visoka inteligencija šifra za neuravnoteženost i neposlušnost. Dužnosti je obavljao valjano, a ponašanje mu je bilo besprekorno; ali sada su se često prisećali da je on, na kraju krajeva, ipak intelektualac.
     Temskog je bilo teže objasniti. Bio je izvanredan probni pilot, kapetan vazduhoplovstva i zaljubljenik u bezbol, ali sada mu je ponašanje bilo još nenormalnije od Hjuzovog.
     Temski je naprosto sedeo. Bio je u stanju da se stara o sebi, i to je činio. To jest, kada je bio gladan, a bilo je hrane, malo bi jeo prstima; kada je morao da se olakša, otišao bi do ugla i to činio; kada mu se spavalo, legao bi na pod i usnuo. Sve ostalo vreme sedeo je. Bio je u dobrom fizičkom stanju i sasvim miran. Ništa od svega što su mu govorili nije budilo ni najmanju reakciju, niti se zanimao za išta od onoga što se dešavalo oko njega. Doveli su mu ženu da ga vidi u nadi da će to dovesti do nekakvog odgovora. Odveli su je, rasplakanu, posle pet minuta.
     Pošto Temski nije hteo da odgovara, a Rodžers, budući mrtav, nije mogao da odgovara, bilo je prirodno da na Hjuza gledaju kao na nekog ko je, na neki način, odgovoran.
     S njime je sve bilo u redu izuzev slučaja nečega što je ličilo na histerično slepilo, pa se zbog toga očekivalo da odgovara na pitanja racionalno i da precizno odgovara šta se dogodilo. To, međutim, nije mogao ili nije hteo da čini.
     Doveli su psihijatrijskog savetnika, istaknutog doktora iz Njujorka po imenu Šapir. Od njega su zatražili da radi i sa Temskim i Hjuzom. Razume se, bilo je nezamislivo priznati da je misija pretrpela neuspeh (reč 'katastrofa' još niko nije ni pominjao), ali procurilo je par glasina do štampe i pored svih predostrožnosti u pogledu bezbednosti. Neodgovorni novinari zahtevali su da znaju zbog čega se čitava posada Psihe XIV drži u izolaciji i pozivali se na 'pravo' američkog naroda da 'zna' itd. Bilo je neophodno dati saopštenje u vezi sa novim testom zdravlja obaveznim za sve astronaute posle više od petnaest dana u svemiru, uvedenim zbog neočekivane i tragične smrti kapetana Rodžersa od srčanog udara, i napisati čitavu novu seriju novinskih članaka u vezi sa planovima o 'Maloj Americi', gradu-kupoli na Marsu, ne bi li se zadržao pozitivan stav javnosti. Pravi ljudi, razume se, znali su da je program Psiha ugrožen; pa su uputili dr Šapira da postavi dijagnozu i izleči astronaute što je moguće brže.
     Šapir je pola sata pričao sa Hjuzom o hrani u bolnici, o Kaltehu i najnovijim kineskim izveštajima o njihovoj sondi za Alfu Kentaura, sve veoma opušteno i trivijalno. Onda je rekao: "Šta vidiš kada otvoriš oči?"
     Hjuz, koji je do tada ustao i obukao se, ćutke je sedeo neko vreme. Neprozirne naočare pokrivale su mu oči u potpunosti i davale mu oholi, zapiljeni izraz ljudi koji nose crne naočare. "Niko me to do sada nije pitao", reče on.
     "Zar optičari nisu?"
     "Da, pretpostavljam da Krej jeste. Ranije. Pre nego što su zaključili da sam mentalno poremećen."
     "Šta si mu rekao?"
     "Teško je to opisati. Stvar je u tome da je to neopisivo. Najpre su stvari izlazile iz žiže, postajale prozračne, nestajale. A onda svetlost. Previše svetlosti. Kao preosvetljeni film, na kome je sve izbeljeno. Ali uz to, neka vrsta kovitlanja. Menjanje položaja i odnosa, menjanje perspektive, stalni preobražaji. Meni se od toga vrtelo. Pretpostavljam da su mi oči neprestano slale signale unutrašnjem uhu. Kao ona bolest srednjeg uva, samo naopačke. Zar ti ona ne uprska snalaženje u prostoru?"
     "Menijerov sindrom, da, tako mislim da se zove; jeste, to radi. Naročito na stepenicama i nagibima."
     "Kao da sam gledao iz velike visine ili... prema velikoj visini..."
     "Jesi li se ikada plašio visine?"
     "Do đavola, ne. Ništa mi čak ne znače. Šta je gore, a šta dole u svemiru. Ne, vidiš, ne pružam ti pravu sliku. Nema slike. Pokušavao sam da gledam više, da naučim... kako da gledam... ne vredi mnogo."
     Nastala je stanka. "Za to treba hrabrosti", reče Šapir.
     "Kako to misliš?" reče astronaut oštro.
     "Pa... kada ti čulni ulaz najbitniji za svestan um - vid - neprekidno prijavljuje nepostojeće i nerazumljive stvari, u najoštrijoj protivurečnosti sa svim ostalim čulima - čulom dodira, sluhom, osećajem ravnoteže i tako dalje - to da ti se dešava svaki put kada pokušaš da otvoriš oči, a ti ne samo da živiš sa tim, već da pokušavaš da istražuješ... to ne zvuči lako."
     "I zato uglavnom držim oči zatvorene", reče Hjuz mrgodno. "Kao mali majmun sa rukama preko očiju."
     "A kada ipak otvoriš oči i pogledaš neki predmet za koji znaš da je tu - na primer, sopstvenu šaku - šta vidiš?"
     "'Rascvalu, zujavu zbrku.'"
     "Vilijam Džejms", reče Šapir zadovoljno. "O čemu je on govorio - o tome kako beba opaža svet, eh?" Imao je prijatan glas uz nekakvo svojstvo blagog sjaja, bez oštrine; čovek nije mogao da ga zamisli kako nekoga grdi ili viče. Klimnuo je nekoliko puta, razmišljajući o značenjima onoga što je Hjuz rekao. "Da naučiš kako da gledaš, rekao si. Da naučiš. Tako razmišljaš o tome?"
     Hjuz je oklevao, a onda reče uz nagli, snažni porast poverenja: "Moram. Šta drugo mogu? Očevidno nikada neću biti u stanju da - da ponovo vidim kao nekada, onako kako drugi vide. Ali i dalje vidim. Samo ne shvatam ono što vidim, to nema smisla. Nema obrisa, nema razlika, čak ni između onoga što je bliže i dalje. Ima tu nečega - samo ne umem da kažem šta, zbog toga što nema stvari. Nema oblika. Umesto oblika, vidim preobražaje - preoblikovanje. Da li sve ovo ima ikakvog smisla?"
     "Mislim da ima", reče Šapir, "samo što je izuzetno teško pretvoriti neposredno iskustvo u reči. A kada je iskustvo novo, jedinstveno, sveobuhvatno..."
     "I iracionalno. To je to." Hjuz je sada govorio sa velikom zahvalnošću. "Kada bih samo mogao da ti pokažem", reče on čežnjivo.
     Dvojicu astronauta sada su držali na desetom spratu velike vojne bolnice u Merilendu. Nije im bilo dozvoljeno da napuštaju taj sprat, a svako ko bi ih posetio još je provodio deset dana u karantinu pre nego što će se pridružiti spoljnjem svetu: teorija o marsovskoj kugi trenutno je bila najmodernija. Na Šapirove zahteve, Hjuzu je dozvoljeno da se popne do vrta na krovu bolnice (posle čega je lift pažljivo sterilizovan i ograđen na tri dana).
     Zahtevali su od Hjuza da nosi hiruršku masku; a Šapir je od njega zatražio da ne nosi crne naočare. Poslušno je pošao liftom prekrivenih usta i nosa, očiju otkrivenih, ali čvrsto stisnutih.
     Promena sa polumraka lifta na vrelu, zamagljenu sunčevu svetlost jula na otvorenom krovu nije, koliko je Šapir mogao da vidi, uticala na te zatvorene oči. Hjuz ih nije stisnuo čvršće pred poplavom svetlosti, iako je digao glavu prema njoj kao da mu je toplina prijatna na koži i duboko udahnuo kroz povezanu gazu.
     "Nisam izlazio još od marta", reče on.
     Bilo je to istina, razume se. Bio je u svemirskom odelu i u bolničkoj sobi i udisao je ili vazduh iz boca, ili klimatizovan.
     "Jesi li zadržao osećaj za prostor?" upita Šapir.
     "Ni najmanje. Osećam se više slepo sada kada sam napolju. Plašim se da ne koraknem preko ivice." Hjuz je odbio pomoć prilikom dolaska kroz hodnike i u liftu, spretno je opipavao put rukama, a sada je, i pored šale o padu, počeo da istražuje krovni vrt. Bio je ushićen: aktivni čovek pušten iz dugog zatočeništva. Šapir ga je zamišljeno gledao. Nizak nameštaj predstavljao je opasnost po njega, ali smesta je naučio kako da ga napipa; imao je taktilnu inteligenciju; u njegovim pokretima bilo je sklada, čak i dok se slepo teturao.
     "Hoćeš li otvoriti oči?" reče Šapir mekim, oklevajućim glasom.
     Hjuz zastade. "U redu", reče on; ali okrenuo se prema Šapiru, a desnica mu se diže, pipajući. Šapir priđe napred i dopusti toj šaci da ga uhvati za ruku.
     Stisak se pojača kada Hjuz otvori oči. Onda ga Hjuz pusti, napravi korak unazad i ispruži obe ruke. On ispusti krik. Pružao je ruke napred i naviše, glavu zabacivao, očiju širom otvorenih, zapiljen u prazno nebo. "Oh, moj Bože", prošapta on i pade poput čoveka koga je udario kovački čekić.

     Psihijatrijska seansa, 18. juli. S. Šapir, Gerent Hjuz.
     Š. Zdravo. Sidni... neću ostati dugo. Čuj, to mi baš i nije bila pametna ideja. Krov. Izvini. Nisam imao pojma. Ali ni prava... Da li bi više voleo da odem?
     H. Ne.
     Š. U redu... I sam sam pomahnitao od zatvorenog prostora. Treba mi dobra šetnja. Obično prilično pešačim. Otprilike dve milje do svog ureda i isto toliko nazad. A onda još dodajem zaobilazne puteve. Šta god rekli, Njujork je divan grad za šetnju. Ako umeš da odabereš put. Čuj, imam neobičnu priču o Džou Temskom. Ne priču, u stvari neobičnu činjenicu. Jesi li znao da su mu u dosijeu zapisali da je 'funkcionalno gluv'?
     H. Gluv?
     Š. Da, gluv. Pa, znaš, počinjem da se pitam. Uđem tamo i pričam sa Džoom, znaš, dodirujem ga, pokušavam da uspostavim vezu pogledima, bilo kakvu vezu, da se probijem. Ne vredi. Imao sam pacijente koji mi u upravo ovoliko reči kažu: 'Ne mogu da te čujem.' Metafora. Ali šta ako nije metafora? To se ponekad dešava sa malom decom, smatraju da su retardirana, a onda se ispostavi da imaju oštećenje sluha od trideset, šezdeset, osamdeset procenata. Pa, možda Džo stvarno ne može da me čuje. Kao što ti ne možeš da me vidiš.
     H. (Pauza od četrdeset sekundi) Hoćeš da kažeš da on čuje stvari? Da osluškuje?
     Š. Moguće je.
     H. (Pauza od dvadeset sekundi) Uši ne možeš zatvoriti.
     Š. I ja sam pomislio na to. Bilo bi nezgodno, zar ne? Pa sam pomislio, kako bi to bilo da pokušam da ih zatvorim umesto njega? Da mu stavim čepove u uši.
     H. I dalje ne bi mogao da te čuje.
     Š. Ne bi, ali ništa mu ne bi skretalo pažnju. Kada bi ti morao sve vreme da posmatraš svoj lajt šou, ne bi bio u stanju da obraćaš mnogo pažnje na mene, ili na bilo šta drugo, je li tako? Možda je tako sa Džoom. Možda je reč o šumu koji mu prigušuje sve drugo.
     H. (Pauza od dvadeset sekundi) Bilo bi to više nego šum.
     Š. Pretpostavljam da ne želiš da razgovaraš o... tamo na krovu... Ne, u redu je.
     H. Voleo bi da znaš šta sam video, je li?
     Š. Naravno da bih. Ali kada tebi bude odgovaralo.
     H. Jašta, toliko toga imam ovde na raspolaganju osim razgovora sa tobom. Sve te knjige za čitanje i zgodne žene za merkanje. Prokleto dobro znaš da ću ti na kraju reći, zato što nemam s kime drugim da razgovaram.
     Š. Oh, Boga mu, Gerente. (pauza od deset sekundi)
     H. Jebi ga. Izvini, Sidni. Da nisam mogao da razgovaram sa tobom, u potpunosti bih pukao. Znam to. Veoma si strpljiv sa mnom.
     Š. Šta god da si video tamo gore, to te uznemirava. To je jedan od razloga zbog koga želim da znam šta je to bilo. Ali, do đavola, ako si u stanju da sam iziđeš na kraj s time, učini to. Na kraju krajeva, u tome je osnovna zamisao. Moja radoznalost je moj problem, ne tvoj! Slušaj. Daj da zaboravimo malo na razgovor. Dopusti da ti pročitam ovaj članak iz 'Nauke'. Tvoj pukovnik Vud dao mi ga je, rekao je da bi te mogao zanimati. Mene jeste. Reč je o onome šta su našli u unutrašnjosti argentinskog meteora. Autori su predložili da odemo da pročešljamo pojas meteora u potrazi za ostacima među- zvezdane flote koja je okončala postojanje u našem sunčevom sistemu pre nekih šest stotina miliona godina. Razume se, najpre su sleteli na Mars. Da li su tipovi udareni?
     H. Ne znam. Pročitaj članak.

     Temski je spavao tvrdim snom i Šapiru je bilo lako da mu ubaci obične voštane čepove za uši poput onih koje koriste ljudi koji pate od nesanice. Kada se Temski probudio, najpre nije učinio ništa neuobičajeno. Ustao je, zevnuo, protegao se, počešao, lenjo se obazro oko sebe da vidi ima li pri ruci nečega za jelo na onaj smireni način koga je Šapir u sebi smatrao potpuno različitim od bilo kakvog psihopatskog ponašanja koje je ikada video, i zapravo različitim od ikakvog ljudskog ponašanja koje je ikada video. Temski ga je podsećao na zdravu, čilu, zadovoljnu, pitomu životinju. Ne šimpanzu; nešto smirenije, više zamišljeno, možda orangutana.
     Ali ovaj orangutan počinjao je da se oseća neprijatno.
     Temski se obazre, levo i desno, nemirno. Možda se nije osvrtao, već je pokretao glavu i pokušavao da pronađe nestale zvuke. Izgubljeni akord, pomisli Šapir. Temski je bio sve više i više nemiran i uzbuđen. On ustade, i dalje nemirno okrećući glavu. Prvi put u sedamnaest dana svakodnevne veze, on ugleda Šapira.
     Zgodno lice sada mu je bilo izobličeno od bojazni ili zbunjenosti.
     "Gde", reče on, "gde..."
     Njegove ruke, koje su mu pipale po ušima da pronađu razlog tišine, nađoše čepove i izvadiše jedan. To je bilo dovoljno. "Ah", reče on i nepokretno stade. Oči su mu i dalje bile okrenute Šapiru, ali ga nisu videle. Lice mu se opustilo.
     Kasniji pokušaji bili su uspešniji. Iako najpre zbunjen, Temski je sarađivao dok je bio veštački ogluvljen i spremno odgovarao na Šapirove pokušaje da uspostavi sa njime vezu dodirom, znakovima i najzad pisanjem. Posle pete takve seanse, Temski je pristao na duže seanse tokom kojih će biti upotrebljena droga koja će mu umrtviti krajeve slušnih živaca na otprilike pet sati.
     Tokom drugog od tih dugih perioda zatražio je da vidi Hjuza. Šapira su već uputili da, ukoliko je moguće, dopusti dvojici astronauta da razgovaraju; verovalo se da bi se moglo izvući više podataka, ukoliko bi ovi slobodno razgovarali između sebe. Bilo je neophodno da Hjuz piše, jer je Temski bio na veštački način ogluvljen; budući da je znao slepo kucanje, svoj deo dijaloga vodio je na prenosnoj pisaćoj mašini. Međutim, nije sav materijal pronađen u korpi za otpatke mogao da se uspešno poveže sa snimkom izgovorenih reči Temskog. Dva čoveka uglavnom su razgovarala o povratku i bolesti i smrti zapovednika Rodžersa, čega Temski nije mogao da se seti; Hjuz je sve to opisao na isti način kao ranije, bez novih podataka. Nisu razgovarali o 'odaji' (nalazište D) niti o svojim nesposobnostima, izuzev sledećeg:

     T. Nije iznutra, zar ne?
     H. Da j untr, čepovi bi ti poprvili prijem.
     T. Znači, stvarno je.
     H. Jeste do đavola.
     T. Vidiš, kada su mi prvi put gurnuli te čepove u uši, kada sam se probudio uz tu tišinu, stvarno sam se uprpio. Bilo mi je potrebno mnogo vremena da se vratim odande gde sam bio. A nisam mnogo želeo da se vraćam. Ali kada je Šapir počeo da mi govori koliko mnogo vremena je prošlo i kada sam shvatio da je ovo Zemlja, znaš, to me je uplašilo - pomislio sam da je možda sve to bilo neka vrsta, kao, halucinacije. Znaš. Isuse, jesam li sišao s uma? To me je prestravilo. Kao da sam bio dvojica različitih ljudi. Ali počeo sam da sve sabiram, da shvatam da nije reč bila o rascepu, nego o...
     H. Promeni.
     T. Tačno tako, promenilo me je, neprestano me menja. Stvarno je. Zbog toga što kada mogu da čujem, to je ono što čujem. A kada ti možeš da vidiš, to je ono što vidiš. Je li tako? Drugim rečima, stvarno je. Moraju da nas veštački oslepe i ogluve da ne bismo to čuli i videli. To je to, zar ne?
     (Hjuzovi otkucani odgovori za sledeći deo nisu se mogli prepoznati u materijalu iz korpe za otpatke.)
     H. ...
     T. Oh, ne. Divno. Bilo mi je potrebno mnogo vremena, ili bar sada znam da je bilo mnogo, da počnem da shvatam. Najpre nije imalo nikakvog smisla, Isuse, muda su mi najpre otpala od straha. Ti ili Dvajt rekli biste nešto, a oko glasova pojavila bi vam se neka vrsta sazvučja, kao duga oko prizme tako da čak ne možeš ni da vidiš prizmu - je li, tako je sa tobom, zar ne? Ista stvar, samo što je ovo sa sluhom, kao da se sve pretvara u muziku, jedino što to nije muzika, to je.... Najpre, kao što rekoh, nisam umeo to da čujem. Pomislio sam da nešto nije u redu sa radijom u mom odelu! Isuse! (smeje se) Nisam mogao da sledim obličja, znaš, modulaciju, kao, preobražaje. Sve je bilo tako različito. Ali čovek se uči. Što više slušaš, više čuješ. Voleo bih da možeš to da čuješ. Znaš, kažeš mi da je prošlo dva meseca otkako smo napustili Mars i tako dalje i, jebi ga, verujem ti, ali nije bitno. Stvarno nije bitno - je li tako, Geri?
     H. ...
     T. Voleo bih da mogu da vidim, onako kako to ti vidiš. Mora da je veličanstveno. Ali da ti kažem nešto, drago mi je što me tako čupaju iz toga; sada to rade svakog dana. Mislim da je zamišljeno da bude tako. Bio sam nekako, ne znam, preplavljen, progutan, sve je to previše. Nismo sagrađeni kako treba, nismo možda dovoljno izdržljivi. Ili bar na početku. Ne možeš odmah primiti sve. Voleo bih da pokušam dok sam van kontakta da zapišem nešto od toga.
     H. ...
     T. Ne, ne umem. Ali to ne bi morala da bude muzika. Vidiš, nije to muzika, to je samo način da se opiše zbog toga što je divno. Mislim da bi se isto tako dobro moglo prebaciti i u reči. Možda i bolje. Reći šta znači.
     H. ...
     T. Čega da se bojiš?

     Bernard Decelis i njegova žena zvali su Hjuza svakih par dana preko telefona, iako ih je karantin sprečavao da dođu da ga vide. 27. jula Hjuz i Decelis vodili su važan razgovor u vezi sa takozvanom odajom, nalazištem D iz izveštaja Psihe XIV. Decelis je rekao: "Ako se ne ubacim u tim šesnaestice i ne vidim to prokleto mesto, ima da skrenem."
     "Videti znači verovati", primeti Hjuz. Nije se tako lako uzbuđivao kao ranije, umesto toga težio je tome da bude oštar i prilično gorak.
     "Čuj, Teri. Da li je ikada bilo mašina po tim golubarnicima?"
     "Ne."
     "Ha! Eto definitivnog odgovora! Pomislio sam da u vezi sa nalazištem D nećeš izjaviti ništa izuzev priče o njegovoj nerazumljivost za ljudski um. Omekšavaš?"
     "Ne. Učim se."
     "Šta učiš?"
     "Kako da vidim."
     Posle stanke Decelis pažljivo upita: "Šta da vidiš?"
     "Nalazište D. Budući da je ono sve što sam u stanju da vidim."
     "Hoćeš da kažeš, to, u stvari... kada su ti oči otvorene..."
     "Ne." Hjuz je govorio umorno i uz oklevanje. "Složenije je od toga. Ne vidim ja nalazište D. Vidim... svet u svetlu sa nalazišta D... novom svetlu. Čovek koga bi trebalo da pitaš je Džo Temski. Ili, čuj, jesi li ikada propustio golubarnike kroz Algija, kao što si rekao?"
     "Imao sam problema sa podešavanjem programa."
     "Kladim se da jesi", reče Hjuz i kratko se nasmeja. "Pošalji mi građu ovamo. Ja ću je srediti. Vezanih očiju."

     Temski uđe u Hjuzovu sobu, sav ozaren. "Geri", reče on, "uspeo sam."
     "Šta si uspeo?"
     "Da sve povežem. Čujem te. Ne, nisam čitao sa usana. Reci nešto okrenutih leđa. Hajde!"
     "Trovanje ptomainom."
     "'Trovanje ptomainom.' - U redu? Vidiš, čujem te. Ali nisam izgubio muziku. Sve sam povezao!"
     Plavook i plavokos, Temski je obično bio zgodan čovek; sada je bio veličanstven. Hjuz nije mogao da ga vidi (iako je špijunska kamera u rešetki ventilacionog otvora mogla i to je činila), ali čuo je treptanje njegovog glasa i bio je dirnut i prestravljen.
     "Skini taj oglav, Geri", reče blagi, zvonki glas.
     Hjuz zavrte glavom.
     "Ne možeš večno sedeti u tami unutar sebe. Iziđi. Ne možeš da izabereš slepilo, Geri."
     "Zašto ne bih mogao?"
     "Ne možeš pošto si video svetlo."
     "Kakvo svetlo?"
     "Ono jedino svetlo, reč, istinu čijem smo viđenju i spoznaji učeni", reče Temski s blagošću potpune sigurnosti i toplinom u glasu, toplinom poput sunčevog svetla.
     "Izlazi", reče Hjuz. "Izlazi, Temski!"

     Prošlo je dvanaest nedelja od pada Psihe XIV. Niko od osoblja za saslušanje nije prošao sa bilo kakvim simptomima alarmantnijim od obične dosade. Hjuzovo stanje nije se pogoršavalo, a Temski se sada u potpunosti oporavio. Moglo se bezbedno pretpostaviti da, štagod da je zahvatilo posadu Psihe XIV, to nije bio virus, spora, bakterija ili neki drugi fizički agens. Hipoteza prihvaćena uz oklevanje i uz različite ograde većine, uključujući i dr Šapira, glasila je da je nešto u rasporedu elemenata koji su činili 'odaju', nalazište D, tokom njihovog produženog i intenzivnog proučavanja nalazišta, izazvalo određeni stepen poremećaja moždanih talasa kod sve trojice ljudi, analogno poremećajima funkcije mozga izazvanim stroboskopskom svetlošću na određenim frekvencijama itd. Koji tačno elementi 'odaje' su bili uključeni nije još bilo poznato, iako su stručnjaci intenzivno ispitivali holograme. Psiha XV je trebalo da obavi još detaljnije ispitivanje nalazišta, uz preduzimanje potrebnih predostrožnosti za zaštitu i nadgledanje astronauta.
     Ti sumnjivi elementi nalazišta D bili su toliko brojni i toliko složeno povezani da je za pojedinačan um bilo veoma teško da pokuša da ih složi ili uredi. Neki marsolozi bili su sigurni da su neobična svojstva 'odaje' bila samo geološka slučajnost i da je 'odaja' imala da kaže samo onu vrstu informacija koju tako sažeto i divno obezbeđuju slojevi u stenju, prstenovi stabala, linije spektra. Drugi su bili ubeđeni da su inteligentna bića podigla Grad i da njihovim proučavanjem možemo naučiti nešto o njihovoj prirodi i načinu na koji su im umovi delovali - ti nezamislivi umovi od pre šest stotina miliona godina (jer merenja starosti na osnovu radioaktivnog raspada na mestu nalazišta sada su bila u potpunosti okončana). Međutim, posao vezan oko toga bio je zbunjujući. T. A. Njumen iz Smitsonijanskog instituta dobro je to izložio: "Arheolozi su navikli da dobavljaju mnogo informacija iz veoma jednostavnih stvari - komada krčaga, parčića kremena, zida ovde, grobnice tamo. Ali šta ako je ono jedino čime raspolažemo od neke drevne civilizacije veoma složena stvar, složenija u više nego tehnološkom smislu - recimo, jedan primerak Šekspirovog Hamleta. Pretpostavimo sada da arheolozi koji su našli taj primerak Hamleta nisu humanoidni, nemaju knjige, nemaju drame, ne govore, ne pišu niti uopšte misle onako kao mi. Šta će oni da učine sa tim malim fizičkim artefaktom, sa njegovom očevidnom složenošću i svrhovitošću, sa ponavljanjem određenih elemenata i neponavljanjem drugih, polupravilnošću dužina redova i tako dalje? Kako će da pročitaju Hamleta?"
     Onima koji su prihvatali 'Hamletovsku teoriju' očigledan prvi korak bio je da upotrebe kompjutere, i veliki broj tih naprava pušten je da analizira razne elemente nalazišta D: rastojanja, veličinu, dubinu i konfiguraciju 'golubarnika', razmere prve, srednje i treće 'potkomore', izvanredna akustička svojstva 'odaje' kao celine i tako dalje. Nijedan od tih programa nije dao siguran dokaz svesnog planiranja ili racionalne strukture; to jest, nijedan izuzev programa koga su postavili Decelis i Hjuz na NASA-inom novom Algebarski V, koji je svakako dobio rezultate, iako se ovi nisu mogli nazvati racionalnim. Zaista, od tih odštampanih rezultata širitlije iz NASA-e su uzdrhtale, a dobro se nasmejala ona nekolicina naučnika kojima ih je Decelis pokazao pre nego što su sklonjeni kao verovatna prevara, a sigurna bruka. Čitav rezultat glasio je kako sledi:

     RUN
     GOLUBARNICI NALAZIŠTE D MARS SEKTOR DEVET
     DECELIS HJUZ

     BOG
     DOBRI BOG BOG DOBRI TI SI BOG
     PREPODEŠAVANJE

     PREPODEŠAVANJE TOTALITETA POJMLJENJE BESMISAO
     OPAŽAJ BESMISLA BEZ SMISLA STVARNI DOBRI BOG

     OPAŽAJ PRIJEM SMERNICA SMEROVA

     NASTAVAK OBAVESTITI NEOBAVEŠTENE

     BOG BOG BOG BOG BOG BOG

     END RUN

     Šapir uđe da bi zatekao Hjuza kako leži na krevetu, što je ovaj sada činio najveći deo vremena, sa crnim naočarima na licu. Delovao je bledo i bolesno.
     "Mislim da preteruješ."
     Hjuz nije odgovarao.
     Šapir sede. "Šalju me nazad u Njujork", reče on najzad.
     Hjuz nije odgovarao.
     "Temskog su pustili, znaš. Trenutno je na putu za Floridu. Sa ženom. Ne mogu da odredim šta nameravaju sa tobom. Zatražio sam..." Posle duge stanke dovršio je rečenicu. "Zatražio sam da ostanem još dve nedelje ovde sa tobom. Ne vredi."
     "U redu je", reče Hjuz.
     "Voleo bih da ostanemo u vezi, Gerente. Očigledno ne možemo da pišemo pisma. Ali tu je telefon. I trake; ostaviću ti ovde kasetofon. Kada hoćeš da razgovaramo, molim te pozovi me. Ako me ne dobiješ, govori u kasetofon. Nije isto, ali..."
     "Ti si stvarno dobar čovek, Sidni", reče Hjuz blago. "Voleo bih..." Posle jednog trenutka on sede. Pružio je ruke prema svom licu i skinuo crne naočari. Bile su mu toliko pripijene oko očnih duplji da mu je bilo potrebno izvesno vreme da ih skine. Kada ih je sklonio, on spusti ruke i pogleda preko sobe, pravo prema Šapiru. Njegove oči, zenica uvećanih dugim lišavanjem svetlosti, bile su gotovo isto toliko crne koliko i naočari.
     "Vidim te", reče on. "Kao u igri žmurke. Ja jurim. Ti se skrivaš. Znaš li šta vidim?"
     "Da", reče Šapir blago.
     "Mrlju. Senku. Nedovršenost, rudiment, smetnju. Nešto u potpunosti nebitno. Vidiš, baš ništa ne valja kada si valjan čovek, čak i kad..."
     "A kada pogledaš sebe?"
     "Isto. Baš isto. Ometanje, trivijalnost. Mrlja u vidnom polju."
     "Vidno polje. Šta je vidno polje?"
     "Kako to misliš?" reče Hjuz vrlo tiho i umorno. "Šta se u njemu istinski vidi? Stvarnost, razume se. Reprogramiran sam da primam stvarnost, da vidim istinu. Vidim Boga." On spusti lice u ruke, pokri oči. "Bio sam čovek mislilac", reče on. "Pokušavao sam da budem racionalan. Ali šta to vredi, kada možeš da vidiš istinu? Videti znači verovati..." On ponovo podiže pogled prema Šapiru, tamne oči istovremeno su mu bile prodorne i slepe. "Ako hoćeš pravo objašnjenje, idi pitaj Džoa Temskog. Sada ne galami; čeka. Ali on je taj koji ti može reći. I hoće, kada kucne čas. On može da prevede ono što čuje - da prevede u reči. Teže je to učiniti sa vizuelnim predstavama. Mistici su uvek imali problema da prebace svoje vizije u reči; osim onih koji su dobili Reč, koji su čuli Glas. Oni su obično shvatali kako treba i delali, zar ne? Temski će delati. Ali ja neću. Odbijam. Neću da propovedam. Neću da budem misionar."
     "Misionar?"
     "Zar ne shvataš? Zar ne vidiš šta je to 'odaja'? Centar za uvežbavanje, odaja za obaveštenja..."
     "Verski centar? Crkva?"
     "Pa, na neki način. Mesto gde te uče da vidiš Boga, da čuješ Boga i spoznaš Boga. I da voliš Boga. Centar za preobraćanje. Mesto na kome si preobraćen! A onda želiš da iziđeš i da propovedaš znanje o Bogu ostalima - neznabošcima. Zbog toga što sada znaš kako su slepi i kako je lako videti. Ne, ne samo crkva: misija. Ona prava Misija. I ti spoznaš Misiju i iziđeš sa Misijom. Nisu oni bili istraživači. Bili su misionari, nosioci istine, nosili su je drugim rasama i budućim rasama, svim sirotim, prokletim neznabošcima koji žive u tami dalekog svemira. Znali su odgovor i želeli su da svi spoznamo odgovor. Ništa drugo više nije bitno, jednom kada si spoznao odgovor. Nije važno da li si dobar čovek ili rđav, da li sam ja inteligentan čovek ili budala. Ništa u vezi s nama nije bitno, osim da smo trivijalna sredstva velike istine. Zemlja nije bitna, zvezde nisu bitne, smrt nije bitna, ništa nije ništa. Samo Bog jeste."
     "Neki tuđinski Bog?"
     "Ne neki Bog. Bog - jedini istinski Bog, prisutan u svim stvarima. Svuda, zauvek. Naučio sam da vidim Boga. Samo treba da otvorim oči i vidim lice Božje. A dao bih čitav život samo da ponovo vidim jedno ljudsko lice, da vidim drvo, stolicu - običnu drvenu stolicu, najjednostavniju - mogu oni da zadrže svog Boga, neka zadrže svoje svetlo. Želim da mi vrate svet. Hoću pitanja, ne odgovor. Hoću sopstveni život i sopstvenu smrt!"
     Na preporuku vojnog psihijatra koji je preuzeo slušaj Gerenta Hjuza kada je Šapir otpušten, Hjuz je preseljen u vojnu bolnicu za mentalno poremećene. Budući da je, uopšte uzev, bio tih pacijent sklon saradnji, nisu ga držali pod čvrstim nadzorom i posle jedanaest meseci zatočeništva na nesreću uspeo je u pokušaju samoubistva, presekavši vene drškom od kašike koju je ukrao iz trpezarije i naoštrio trljanjem o krevetski okvir. Zanimljiva je činjenica da se ubio onog dana kada je Psiha XV krenula na Zemlju sa Marsa, noseći dokumente i snimke koji, prema tumačenju Prvog Apostola, sada obrazuju prvo poglavlje Otkrovenja Drevnih, posvećenih tekstova svete i vaseljenske crkve Božje, nosioca svetla neznabošcima, jedinog nosioca jedne i večite istine.

     O lude (rekoh ja) zar tako ćete crnu noć izabrati
     Kad zraci svetla istinskoga su vam dati...
     Ali dok sam o ludilu njinom raspravljao tako
     Jedan među njima prošapta ovako:
     'Burmu ovu ženik ni za kog ne skloni
     Već nevesti svojoj da je on pokloni.'

SMER PUTA

     Jedno drvo stoji južno nedaleko od Mekinvilske obilaznice na oregonskom državnom autoputu 18. Prošle godine izgubilo je veliku granu, ali i dalje izgleda veličanstveno. Vozimo se pokraj njega nekoliko puta godišnje, a ono nikada nije propustilo da potvrdi relativnost uzvišenošću i veštinom duge uvežbanosti.

     Nekada nisu bili toliko zahtevni. Nikada nas nisu gonili brže od galopa, a i to je bilo retko; najčešće je to naprosto bilo klipsavo kaskanje. A kada bi neko od njih bio na sopstvenim nogama, bilo je pravo zadovoljstvo približavati mu se. Bilo je vremena da se čitav čin izvede sa stilom. Ovaj bi se pojavio tamo, pokretao bi noge i ruke onako kako to oni čine, obično zagledan prema putu, ali često i bočno, prema poljima, ili pravo prema meni: a ja bih mu se približavao ravnomerno, ali sasvim lagano, sve vreme rastući, savršeno usaglašavajući brzinu prilaska i brzinu rasta, tako da bih se upravo u trenutku kada bih dovršio uvećavanje od majušne mrlje do svoje pune veličine - tih dana bila je šezdeset stopa - našao pravo pred njim i visio iznad njega, uzdizao se, nadnosio, zasenjivao ga. Pa ipak, on se ne bi plašio. Čak me se ni deca nisu bojala, iako su često držali poglede na meni dok sam prolazio pokraj njih i postepeno se smanjivao.
     Ponekad, u vrela popodneva, neki odrasli zaustavio bi me upravo tamo, na mestu našeg susreta, pa bi ležao leđima oslonjen o moja sat vremena ili duže. Nije mi ni najmanje smetalo. Imao sam izvanredan breg, dobro sunce, dobar vetar, dobar vidik; zašto bi mi smetalo da stojim nepokretno jedan sat ili jedno popodne? Na kraju krajeva, to je samo relativni mir. Treba samo da pogledaš na Sunce da shvatiš koliko brzo ideš; a onda, stalno se raste - naročito leti. U svakom slučaju, dirao me je način na koji su se prepuštali meni, dozvoljavali da im se oslanjam o majušna, topla leđa i krepko snivali tamo među mojim nogama. Dopadali su mi se. Retko su nam priklanjali sklad, poput ptica; ali stvarno su mi se uvek više dopadali od veverica.
     Tih dana, za njih su radili konji, a sa moje tačke gledišta i to je bilo prijatno. Naročito mi se dopadalo kaskanje i prilično sam se izveštio u tome. Klimanje napred-nazad i ritmični pokreti pratili su smanjivanje i narastanje ljuljanjem i klizanjem, gotovo opsenom leta. Galop je bio manje prijatan. Bio je trzav, tutnjav: osećao si kako te baca poput mladice u oluji. A onda, lagani prilazak i rast, trenutak nadnošenja, sve to se gubilo u galopu. Morao si da se baciš u njega, klipeti-klipeti-klopeti! a čovek je obično bio previše zauzet jahanjem, a konj trčanjem, tako da nisu ni podizali pogled. Ali, opet, to se nije dešavalo često. Konj je smrtan, na kraju krajeva, i poput svih tih slabo vezanih stvorenja lako se zamara; zato nisu premarali konje ukoliko nije bilo velike hitnje. A tih dana nije izgledalo da ima tako mnogo velikih hitnji.
     Mnogo vremena je prošlo otkako sam poslednji put dobio galop i, da kažem istinu, ne bi mi smetao. Bilo je u njemu nečega okrepljujućeg, na kraju krajeva.
     Sećam se prvih motornih kola koja sam video. Poput većine nas, primio sam ih kao smrtno biće, neko novo slabo vezano stvorenje, meni neznano. Bio sam pomalo iznenađen, jer posle stotinu trideset dve godine mislio sam da poznajem celokupnu mesnu faunu. Ali nova stvar uvek je zanimljiva, na svoj tričavi način, pa sam ovu posmatrao s pažnjom. Približavala se lepom brzinom, otprilike poput kasa, ali novim korakom, saglasnim sa nespretnim izgledom stvari: neugodnim, drmusavim, kotrljavim, kašljucavim, trzavim hodom. U roku od dva minuta, pre nego što sam porastao jednu stopu, znao sam da to nije smrtno stvorenje, vezano, slabo vezano ili slobodno. Bilo je tvorevina, kao što su to kola za koja vezuju konje. Pomislio sam da je toliko rđavo napravljena da nisam očekivao da se vrati, jednom kada je prodahtala preko zapadnog brega i od srca sam se nadao da nikada neće, jer mi se nikako nije dopadalo to trzavo skakutanje.
     Ali stvar je prešla na ustaljeni plan pa sam tako, silom prilika, i ja. Svakog dana u četiri morao sam da joj se primičem, drmusavoj i skakutavoj tamo sa zapadne strane, da se uvećavam, nadnosim i nestajem. Potom u pet morao sam da se vraćam; skakutao sam putem poput mladog zeca čitavom visinom svojih šezdeset stopa, poigravao i klimao sa istoka, sve dok najzad ne bih nestao sa vidika nesrećnog malog čudovišta, pa bih mogao da se opustim i opružim granje u večernjem vetru. Uvek ih je u mašini bilo dvoje: mladi muškarac koji je držao volan, a iza njega stara žena umotana u tkanine. Ako su ikada išta rekli jedno drugom, nikada to nisam čuo. U tim danima načuo sam poprilično razgovora s puta, ali nikada iz te mašine. Njen vrh bio je otvoren, ali je pravila toliko buke da je nadjačavala sve glasove, čak i glasanje vrapca pevača s kojim sam bio te godine. Buka je bila gotovo isto toliko opaka koliko i poskakivanje.
     Ja sam iz porodice krutih principa i priličnog samopoštovanja. Moto Kverkusa jeste: 'Možeš se slomiti, ali se ne smeš saviti' i ja sam se uvek trudio da ga se pridržavam. Ne samo lična taština, već i dostojanstvo porodice, razumete, bilo je uvređeno kada me je najobičnija tvorevina prisiljavala da skačem i plešem na taj način.
     Jabukovim stablima u voćnjaku u podnožju brega kao da to nije smetalo; a opet, jabuke su pitome. Njihove gene menjali su vekovima. Osim toga, one su stvorenja krda; nijedno drvo iz voćnjaka ne može imati sopstveno mišljenje.
     Ja sam sopstveno mišljenje zadržavao za sebe.
     Ali bilo mi je veoma drago kada su kola prestala da nas muče. Čitav mesec prošao je bez njih, i čitavog meseca koračao sam prema ljudima i kaskao prema konjima drage volje, čak se i njihao za bebu u majčinom naručju, trudeći se svojski, ali bezuspešno, da se održim u žiži.
     Ali, sledećeg meseca - bio je septembar, jer su laste odletele nekoliko dana ranije - pojavila se jedna druga mašina, nova, odjednom je povukla i mene, i put i naš breg, voćnjake, polja, krov farme, sve to igralo je, skakalo i čangrljalo uz nju od istoka prema zapadu; išao sam brzinom većom od galopa, brže nego ikada ranije. Jedva da sam imao vremena da se nadnesem pre nego što sam ponovo morao da se smanjim.
     A sledećeg dana naišla je drugačija.
     Potom, svake godine, svake nedelje, dana, postaje su sve uobičajenije. Postale su krupna stavka mesnog poretka. Put je raskopan i posut tucanikom, proširen i pokriven nečim veoma glatkim i gadnim, poput puževog traga, bez korenja, bara, kamenja, cveća ili senki na sebi. Na putu je bilo mnogo malih slabo vezanih stvorenja, skakavaca, mrava, žaba, miševa, lisica i tako dalje, većinom premalih da bih se kretao za njih, jer nikoga i nisu videla. Sada su pametna stvorenja počela da zaobilaze put, a ona nepametna bila bi zdrobljena. Video sam kako i previše zečeva umire na taj način, tu u mom podnožju. Zahvalan sam tome što sam hrast i iako vetar može da me skrši ili iščupa iz korena, mogu da me poseku ili obore, bar ne mogu, ni pod kojim okolnostima, da me zdrobe.
     Sa istovremenim prisustvom mnogo motornih kola na putu od mene se zahtevao novi nivo veštine. Kao puka mladica, čim sam digao glavu iznad korova, naučio sam osnovni trik kretanja u dva smera istovremeno. Naučio sam ga bez razmišljanja, pod pukim pritiskom okolnosti, prvom prilikom kada sam video pešaka sa istoka i jahača okrenutog prema njemu na zapadu. To je nešto čime mi, drveće, ovladavamo bez stvarnog napora, pretpostavljam. Bio sam uznemiren, ali uspeo sam da prođem jahača i da se potom smanjujem od njega dok sam istovremeno klipsao prema hodaču i zaista ga prošao (u tim danima nije bilo nadnošenja!) tek kada sam potpuno nestao sa vidika jahača. Bio sam ponosan na sebe prvi put kada sam to uradio, jer bio sam veoma mlad; ali zvuči teže nego što stvarno jeste. Od tih dana, razume se, učinio sam to nebrojeno puta i nisam ni razišljao o tome; mogao sam to učiniti u snu. Ali jeste li ikada razmislili o tome kakvo je to dostignuće, kolika je veština potrebna kada se drvo uvećava, istovremeno, pa ipak nešto različitim brzinama i na neznatno drugačije načine, za svakog od četrdeset vozača kola okrenutih u dva suprotna smera, dok istovremeno nestaje za još četrdeset onih koji su mu okrenuli leđa, a u međuvremenu se seća da se nadnosi iznad svakog svakcijatog u pravom trenutku: i da to čini iz minuta u minut, iz časa u čas, od zore do mraka ili čak dugo potom?
     Jer moj put postao je prometan; gotovo čitavog dana bio je pod gotovo neprekidnim saobraćajem. Radio je, a radio sam i ja. Nisam više toliko skakao i plesao, morao sam da jurim sve brže i brže: da rastem, džinovski, da se nadnosim u deliću sekunde, da se skupim u ništavilo, sve u žurbi, bez vremena da uživam u tom činu i bez počinka: opet i opet i opet.
     Veoma malo vozača pomučilo se da me ugleda, makar samo letimičnim pogledom. Zaista, izgledalo je da više ništa ne vide. Samo su piljili ispred sebe. Izgledalo je da veruju kako su se 'nekuda zaputili'. Mala ogledala bila su im učvršćena za prednje delove kola i na njih bi bacili pogled da vide gde su bili; onda su nastavljali da pilje napred. Bubašvabe uvek nekud jurcaju i nikada ne dižu pogled. Imam prilično nisko mišljenje o bubašvabama. Ali one me bar puštaju na miru.
     Priznajem da ponekad, u blaženoj noći tmine, bez meseca da mi posrebri krošnju i zvezda da mi se sakrivaju u granama, kada mogu da se odmorim, ozbiljno razmišljam o begu od svoje obaveze u opštem poretku stvari: o tome da prekinem da se krećem. Ne, ne ozbiljno. Napola ozbiljno. Bio je to puki umor. Ukoliko čak i luckasta, trogodišnja, ženska vrba sa macama u podnožju brega prihvata odgovornost, pa skače, valja se, ubrzava, raste i smanjuje se za svaka kola na putu, zar ću ja, jedan hrast, da izbegavam obaveze? Plemenito poreklo obavezuje, a ja verujem da nikada nisam ispustio žir koji nije znao svoju dužnost.
     I tako sam pedeset ili šezdeset godina pomagao poredak stvari i obavljao svoj udeo u održavanju opsene ljudskih stvorenja da 'nekud idu'. I nisam nevoljan da to činim. Ali dogodila se istinski užasna stvar i zbog nje želim da se pobunim.
     Ne smeta mi da idem istovremeno u dva smera; ne smeta mi da istovremeno rastem i smanjujem se; ne smeta mi da se krećem, čak ni neprijatnom brzinom od šezdeset ili sedamdeset milja na sat. Sprema sam da činim sve te stvari dok me ne obore ili izvale buldožerom. One su mi posao. Ali bunim se, strasno, protiv toga da postanem večan.
     Večnost me se uopšte ne tiče. Hrast sam, ništa više niti manje. Imam dužnost i ispunjavam je; imam svoja zadovoljstva i uživam u njima, iako ih ima sve manje, jer je ptica sve manje, a vetar se zagadio. Ali koliko god da sam dugovečan, nepostojanost je moje pravo. Smrtnost mi je povlastica. A to mi je oduzeto.
     Oduzeto mi je jedne kišne večeri marta prošle godine.
     Naleti i navale kola, kao i obično, ispunjavali su put koji se brzo kretao u oba smera. Toliko sam bio obuzet jurnjavom sa njima, uvećavanjem, nadnošenjem, nestajanjem, a svetlost je tako brzo slabila, da jedva da sam primetio šta se dešava, sve dok se nije već desilo. Jedan vozač jednih kola očigledno je osetio da je njegova potreba da 'ide negde' naročito hitna, pa je zato pokušao da postavi svoja kola pred kola pred njima. Taj postupak uključivao je privremeno menjanje smera puta i premeštanje na dalju stranu, stranu koja normalno ide u drugom smeru (a ja moram priznati da se divim putu zbog veštine kojom izvodi takve manevre, što mora biti teško za neživo stvorenje, puku tvorevinu). Međutim, dogodilo se da su druga kola bila sasvim u blizini onih u žurbi, pa su se sukobila dok su ova menjala stranu; put nije mogao da učini ništa s time, jer je već bio prezagušen. Da bi izbegla sudar sa kolima okrenutim prema njima, kola u žurbi u potpunosti su prekršila smer puta, okrenula ga linijom sever-jug na sopstveni način i na taj način prisilila me da skočim pravo na njih. Nisam imao izbora. Morao sam da se pokrenem, i to da se pokrenem brzo - osamdeset pet milja na sat. Skočio sam: nadneo sam se, ogroman, veći nego ikada ranije. A onda sam udario kola.
     Izgubio sam prilično parče kore i, što je ozbiljnije, lepo parče kambijumskog omotača; ali, budući da sam bio visok sedamdeset dve stope i otprilike devet stopa u obimu, nije bilo prave štete. Grane su mi se zatresle od udarca toliko da je prošlogodišnje gnezdo crvendaća zbačeno i palo; a ja sam bio toliko uzdrman da sam zaječao. Bio je to jedini put u mom životu da sam nešto glasno rekao.
     Kola su jezivo vrisnula. Razbijena su od udarca, zapravo zdrobljena. Njihovi zadnji delovi nisu mnogo stradali, ali prednji deo sav se zapleo oko sebe i sabio poput starog korena, a njegova mala, svetlucava parčad razletela se na sve strane, pa je ležala poput krhke kiše.
     Vozač nije imao vremena da bilo šta kaže; ubio sam ga u trenutku.
     Ne bunim se ja zbog toga. Morao sam da ga ubijem. Nisam imao izbora, pa zbog toga ne žalim. Ono zbog čega se bunim, šta ne mogu da podnesem, jeste sledeće: kada sam skočio na njega, ugledao me je. Najzad je podigao pogled. Video me je onako kako me nikada niko nije video, čak ni dete, čak ni u danima kada su ljudi gledali stvari. Video me je u celini i nije video ništa drugo - tada, ili bilo kada.
     Ugledao me je u vidu večnosti. Pobrkao me je sa večnošću. A zbog toga što je poginuo u tom trenutku lažnog sagledavanja, zbog toga se ono ne može promeniti i ja sam uhvaćen u njemu zauvek.
     To je neizdrživo. Ne mogu da održavam takvu obmanu. Ukoliko ljudska bića odbijaju da pojme relativnost, vrlo dobro; ali moraju razumeti povezanost.
     Ukoliko je to neophodno za poredak stvari, ubijaću vozače kola, iako se ubijanje obično ne zahveta od hrastova. Ali nepravedno je zahtevati od mene da igram ulogu ne samo ubice, već smrti. Jer ja nisam smrt. Ja sam život: smrtan sam.
     Ukoliko žele da ugledaju smrt vidljivu u svetu, to je njihova stvar, ne moja. Neću da glumim večnost za njih. Neka se ne okreću drveću zbog smrti. Ukoliko to žele da vide, neka zagledaju jedni druge u oči, pa će je videti tamo.

ONI ŠTO ODLAZE IZ OMELASA
@03 = (Varijacija na temu Vilijema Džejmsa)

     Središnja zamisao ovog psihomita, žrtveno jagnje, pojavljuje se u 'Braći Karamazov' Dostojevskog i nekoliko ljudi pitalo me je, prilično sumnjičavo, zbog čega sam odala priznanje Vilijamu Džejmsu. Reč je o tome da nisam bila u prilici da ponovo pročitam Dostojevskog još od dvadeset pete, koliko god da sam ga volela, pa sam naprosto zaboravila da je koristio tu zamisao. Ali kada sam je srela u Džejmsovoj 'Moralni filozof i moralni život', bilo je to sa šokom prepoznavanja. Evo kako to Džejms daje:

     Ili, ukoliko nam se ponudi hipoteza sveta koji nadilazi utopije gospode Furijea, Belamija i Morisa i gde bi milioni bili trajno srećni pod jednim prostim uslovom: da određena izgubljena duša na najdaljoj ivici stvari mora da vodi život samotnog mučenja, šta drugo to može biti to što ćemo smesta osetiti do jedne određene i nezavisne vrste osećanja, iako bi se u nama pojavio poriv da prigrabimo sreću ponuđenu na takav način, koliko bi gnusna stvar bilo uživanje u njoj kada se svesno prihvata kao plod takve pogodbe?

     Dilema američke savesti teško da može bolje da se izrazi. Dostojevski je bio veliki umetnik, i radikalan, ali njegov rani socijalni radikalizam preokrenuo se i od njega stvorio žestokog reakcionara. Dok Amerikanac Džejms, koji deluje tako blago, tako naivno džentlmenski - pogledajte kako kaže 'nama', pretpostavljajući da su mu svi čitaoci pošteni kao on sam! - bio je, ostao i ostaje istinski radikalni mislilac. Smesta posle odlomka o 'izgubljenoj duši' on nastavlja:

     Sve uzvišenije, prodornije ideje su revolucionarne. Predstavljaju sebe mnogo manje prerušene u dejstvo prethodnih iskustava, nego u verovatne uzroke budućih iskustava, faktore pred kojima okolina i lekcije kojima su nas do tada podučavali moraju naučiti da se povijaju.

     Primena ove dve rečenice na ovu priču, na naučnu fantastiku i na sva razmišljanja o budućnosti, sasvim je neposredna. Ideali poput 'verovatnih uzroka budućih iskustava' - kako prefinjena i uzbudljiva primedba!

     Razume se, nisam pročitala Džejmsa i odmah sela i rekla: sada ću da napišem prilču o toj 'izgubljenoj duši'. Retko se dešava tako prosto. Sela sam i započela priču, naprosto zbog toga što mi se tako prohtelo, bez ičega na umu izuzev reči 'Omelas'. Ona potiče od znaka pored puta: Salem (Oregon) unazad. Zar vi ne čitate znakove pored puta unazad? POTS. IROPSU aced. Oksicnarf Nas... Salem jednako šelomo jednako salaam jednako mir. Melas. O, melas, Omelas. Homme hlas. "Odakle dobijate ideje, gđo Legvin? Od zaboravljanja Dostojevskog i čitanja znakova pored puta unazad, razume se. Odakle drugde?

     Uz zvuk zvona koji potera laste u visine, praznik leta stiže u grad Omelas, čije kule blistaju pored mora. Jarboli brodova u luci iskrili su se od barjaka. Po ulicama između kuća crvenih krovova i oslikanih zidova, između starih vrtova obraslih u mahovinu i pod avenijama drveća, pokraj velikih parkova i javnih zgrada kretale su se povorke. Neke su bile dostojanstvene: starci u dugim, krutim, ljubičastim i sivim odorama, ozbiljni majstori zanatlije, tihe, vesele žene koje su nosile bebe u naručjima i ćeretale u hodu. Po drugim ulicama muzika je tukla brže, titranje gongova i doboša, a ljudi su igrali, čitava povorka bila je jedna velika igra. Deca su se jurila oko kolone, njihovi prodorni povici uzdizali su se poput izukrštanog leta lasta nad muzikom i pesmom. Sve povorke vijugale su prema severnoj strani grada, gde su na prostranoj, vodoplavnoj livadi zvanoj Zelene poljane momci i devojke, goli na blistavom vazduhu, stopala i članaka umazanih blatom, dugih, vitkih ruku, zagrevali nemirne konje pred trku. Konji nisu nosili nikakvu opremu osim oglava bez đema. Grive su im bile podvezane srebrnim, zlatnim i zelenim trakama. Frktali su, poskakivali i šepurili se jedni pred drugima; bili su izuzetno uzbuđeni, konj je jedina životinja koja je prihvatila naše ceremonije kao sopstvene. Daleko prema severu i zapadu stajale su planine i napola okruživale Omelas u njegovom zalivu. Vazduh jutra bio je toliko čist da je sneg, koji je i dalje okrunjivao Osamnaest vrhova, plamteo belo-zlatnom vatrom preko milja osunčanog vazduha pod tamnim plavilom neba. Bilo je tek toliko vetra da natera barjake koji su obeležavali trkalište da tu i tamo zalepeću i zatrepere. U tišini prostranih zelenih livada mogla se čuti muzika koja je vijugala kroz ulice grada, čas tamo, čas amo, ali uvek sve bliže; vesela, udaljena slast vazduha koja bi tu i tamo zatitrala, prikupila se i provalila u silnoj, veseloj zvonjavi zvona.
     Veseloj! Kako se može pričati o veselju? Kako opisati građane Omelasa?
     Nisu oni bili prost narod, razumete, iako su bili srećni. Ali mi više ne izgovaramo često reči bodrenja. Svi osmesi zastareli su. Kada dobije ovakav opis, čovek teži da načini određene pretpostavke. Kada dobije ovakav opis, čovek zatim teži da pokuša da nađe kralja koji jaše blistavog pastuva, okružen svojim plemenitim vitezovima, ili možda sedi u zlatnoj nosiljki koju nose robovi silnih mišića. Ali nije bilo kralja. Nisu koristili mačeve, niti držali robove. Nisu bili varvari. Ne znam pravila i zakone njihovog društva, ali pretpostavljam da ih je bilo izuzetno malo. Kao što su se snalazili bez monarhije i robovlasništva, tako su živeli i bez berze, reklama, tajne policije i bombe. Pa ipak, ponavljam da nisu bili prost narod, nije reč bila o slatkim pastirima, plemenitim divljacima, ispraznim građanima utopije. Nisu bili ništa manje složeni od nas. Nevolja je u tome što imamo lošu naviku, koju ohrabruju ljudi učeni i iskvareni, da smatramo sreću kao nešto prilično glupavo. Samo je bol intelektualan, samo zlo zanimljivo. To je izdaja umetnika: odbijanje priznavanja banalnosti zla i strašne dosade bola. Ako ih ne možeš polizati, pridruži im se. Ako nešto boli, ponovi to. Ali slaviti očajanje znači osuditi uživanje, prigrliti nasilje znači izgubiti vlast nad svim ostalim. Gotovo da smo izgubili tu vlast: nismo više u stanju da opišemo srećnog čoveka, niti da svetkujemo veselje. Kako da vam pričam o ljudima Omelasa? Nisu bili naivna i srećna deca - iako su, zapravo, njihova deca bila srećna. Bili su zreli, inteligentni, strasni odrasli čiji životi nisu upropašćeni. O čuda! ali volela bih da mogu to da opišem bolje. Volela bih da mogu da vas ubedim. Omelas u mojim rečima zvuči kao grad iz bajke, nekad davno i negde daleko, bilo jednom. Možda bi vam najbolje bilo da ga zamislite kao ponude sopstvene mašte, pa da pretpostavimo da će one odgovarati prilici, jer ja vam sigurno ne mogu svima izaći u susret. Na primer, šta je sa tehnologijom? Mislim da nema kola i helikoptera po ulicama i nad njima; to sledi iz činjenice da su ljudi Omelasa srećni. Sreća je zasnovana na ispravnom razlučivanju o tome šta je neophodno, šta nije ni neophodno ni razorno i onome što je razorno. Međutim, u središnjoj kategoriji - onome što nije neophodno, ali ni razorno, onoj gde spadaju udobnost, luksuz, obilje - mogli bi savršeno lako imati centralno grejanje, podzemnu železnicu, mašine za pranje veša, kao i sve vrste divnih naprava koje ovde još nisu izmišljene: lebdeće izvore svetlosti, energiju bez goriva, lek za običnu prehladu. Ili bi moglo biti da nemaju ništa od toga: nije bitno. Kako god vam se dopada. Ja sam naklonjena tome da mislim kako su ljudi iz gradova uz i niz obalu dolazili u Omelas tokom poslednjih nekoliko dana pre praznika vrlo brzim malim vozovima i tramvajima na sprat, i da je železnička stanica u Omelasu zapravo najlepša građevina u gradu, iako prostija od veličanstvene poljoprivredne tržnice. Ali čak i sa vozovima, bojim se da Omelas nekima od vas deluje kao šarena laža. Osmesi, zvona, parade, konji, bljah. Ukoliko je tako, molim dodajte orgije. Ukoliko će orgije da pomognu, ne oklevajte. Ali, nemojte da imamo hramove iz kojih će izlaziti divni goli sveštenici i sveštenice, već napola u ekstazi i spremni da se pare sa svakim muškarcem ili ženom, ljubavnikom ili strancem koji poželi ujedinjenje sa dubokim božanstvom krvi, iako mi je to bila prva zamisao. Ali, zaista bi bilo bolje nemati nikakve hramove u Omelasu - ili bar ne hramove sa osobljem. Vera da, sveštenici ne. Prekrasne, nage osobe svakako mogu naprosto šetati i nuditi sebe poput božanskih suflea gladi ugroženih i razdiranju puti. Neka se i oni pridruže povorci. Neka doboši tuku nad parenjima, neka veličanstvenost žudnje usklikuje s gongovima i (nimalo nebitna tačka) neka začete u tim ritualima uživanja svi vole i paze. Jedna stvar za koju znam da je u Omelasu nema jeste krivica. Ali čega bi trebalo da bude? Najpre sam pomislila da tamo nema droga, ali to je čistunstvo. Za one kojima se to dopada, slaba, uporna slast druze neka zamiriše prolaze grada, druze koja donosi umu i udovima veliku lakoću i sjaj, a potom, posle nekoliko sati, dremovnu opuštenost i najzad predivne vizije skrivenih saznanja i najdubljih tajni Vaseljene, dok uz to potiču zadovoljstvo polnih odnosa preko svega što se može poverovati; i još ne izaziva naviku. Za skromnije ukuse, mislim da treba da bude piva. Šta drugo, šta drugo pripada gradu radosti? Osećaj pobede, svakako, svetkovina hrabrosti. Ali kao što smo se snašli bez sveštenstva, da probamo i bez vojske. Radost zbog uspešnog klanja nije ona prava vrsta radosti; ona ne bi vredela, strašna je i trivijalna. Bezgranično i velikodušno zadovoljstvo, plemenita slavodobitnost koja se oseća ne prema nekom spoljašnjem neprijatelju, već u opštenju sa najvaljanijim i najpoštenijim dušama svih ljudi, gde god da su, i sjaju svetskog leta: zbog toga se šire srca ljudi Omelasa, a pobeda koja se svetkuje je ona koja pripada životu. Stvarno ne mislim da je mnogo onih koji imaju potrebu da uzmu druzu.
     Do sada je većina povorki stigla do Zelenih poljana. Divni miris kuvanja dopire iz crvenih i plavih šatri snabdevača. Lica male dece su slatko lepljiva; u dobroćudnu sedu bradu nekog čoveka uplelo se par mrvica kolača. Mladići i devojke uzjahali su konje i počinju da se okupljaju oko početne linije trke. Neka starica, niska, debela i nasmejana dodaje cveće iz kotarice, a visoki mladići nose njeno cveće u blistavoj kosi. Dete od devet ili deset godina sedi na ivici gomile, samo, i svira frulu. Ljudi se zaustavljaju da čuju, smeše se, ali ne obraćaju mu se, jer on ne prestaje da svira i ne vidi ih; tamne oči potpuno su mu obuzete slatkom, tananom čarolijom melodije.
     On završava i lagano spušta ruke u kojima drži frulu.
     Kao da je ta mala, privatna tišina signal, odjednom se zaori truba iz paviljona u blizini početne linije; ohola, melanholična, prodorna. Konji se propinju na vitke noge, a neki među njima njište u znak odgovora. Treznih lica, mladi jahači glade vratove konja i umiruju ih, šapuću: "Tiho, tiho, tako, lepoto moja, nado moja..." Oni počinju da se ređaju duž linije polaska. Gomila oko trkališta liči na polje trave i cveća na vetru. Praznik leta je počeo.
     Da li verujete? Da li prihvatate praznik, grad, radost? Ne? Onda mi dopustite da opišem još jednu stvar.
     U podrumu ispod jedne prekrasne javne zgrade Omelasa, ili možda pod jednim od njegovih prostranih privatnih domova nalazi se jedna odaja. Ima jedna zaključana vrata i nema prozora. Nešto svetlosti prašnjavo curi kroz pukotine u daskama, iz druge ruke, sa prozora opletenog paučinom negde sa druge strane podruma. U jednom uglu male odaje nekoliko motki za brisanje poda sa krutim, skorenim, smrdljivim vrhovima stoji u blizini zarđale vedrice. Pod je sama prljavština, malo vlažna na dodir, kao što je to obično slučaj sa podrumskom prljavštinom. Odaja je duga otprilike tri koraka, a široka dva: obična ostava za metle ili neupotrebljavana prostorija za držanje alata. U odaji sedi jedno dete. Moglo bi biti dečak ili devojčica. Izgleda kao da ima šest godina, a zapravo mu je gotovo deseta. Zaostalo je. Možda je rođeno defektno, ili je postalo imbecilno od straha, neuhranjenosti i nevođenja brige. Ono čačka nos i povremeno neodređeno zapetlja po nožnim prstima ili polnim organima dok sedi pogrbljeno u uglu najdaljem od vedrice i dve motke za brisanje. Ono se plaši tih motki. Smatra da su užasne. Ono zatvara oči, ali zna da motke i dalje tu stoje; a vrata su zaključana i niko neće naići. Vrata su uvek zaključana; niko nikada ne dolazi, osim što ponekad - dete ne shvata vreme ili periode - ponekad vrata strašno začangrljaju i otvore se, a neka osoba je tu, ili više osoba. Jedna od njih možda priđe i šutne dete da ga natera da ustane. Drugi nikada ne prilaze, već vire ispod zgroženog, zgađenog oka. Činija sa hranom i vrč sa vodom žurno se pune, vrata zaključavaju, oči nestaju. Ljudi na vratima nikada ništa ne kažu, ali dete, koje nije uvek živelo u prostoriji za držanje alata i u stanju je da se priseti sunčevog svetla i majčinog glasa, ponekad progovara. "Biću dobro dete", kaže. "Molim vas, pustite me napolje. Biću dobro dete!" Oni nikada ne odgovaraju. Dete je ranije noću vrištalo za pomoć i mnogo plakalo, ali sada ispušta samo neku vrstu cviljenja: "eh-haa, eh-haa" i progovara sve ređe i ređe. Toliko je mršavo da mu nema listova na nogama; trbuh mu je ispupčen; preživljava od pola činije kukuruznog brašna i masti dnevno. Golo je. Butine i stražnjica su mu masa zagnojenih čireva, jer neprekidno sedi u sopstvenom izmetu.
     Svi znaju da je tu, svi ljudi Omelasa. Neki su dolazili da ga vide, drugi se naprosto zadovoljavaju time što znaju da je tu. Svi znaju da ono mora da bude tu. Neki od njih shvataju zbog čega, a neki ne, ali svi shvataju da njihova sreća, lepota njihovog grada, nežnost njihovih prijateljstava, zdravlje njihove dece, mudrost njihovih naučnika, veština njihovih zanatlija, čak i obilje njihovih letina i prijatno vreme njihovog neba u potpunosti zavise od grozne patnje tog deteta.
     Ovo se obično objašnjava deci kada su između osme i dvanaeste godine, čim izgleda da su u stanju da razumeju; a većina onih koji dolaze da vide dete mladi su, iako dovoljno često naiđe i poneko od odraslih, ili se vrati, da vidi dete. Svejedno koliko dobro im je stvar objašnjena, te mlade posmatrače uvek zgrozi taj prizor i smuči im se. Oni osećaju gađenje za koje su mislili da su ga prevazišli. Osećaju ozlojeđenost, bes, nemoć i pored svih objašnjenja. Voleli bi da učine nešto za dete. Ali ne mogu da učine ništa. Kada bi dete izveli na sunce sa tog opakog mesta, kada bi ga oprali, nahranili i prozborili mu reč utehe, to bi zaista bilo dobra stvar; ali kada bi to bilo učinjeno, sav napredak, lepota i užici Omelasa povukli bi se i bili uništeni. Takvi su uslovi. Zameniti svu dobrotu i sklad svakog života u Omelasu za to pojedinačno, sitno poboljšanje: odbaciti sreću hiljada za mogućnost sreće jednog: to bi zaista značilo pustiti krivicu među zidine.
     Uslovi su strogi i apsolutni; detetu se čak ne sme izgovoriti ljubazna reč.
     Često se mladi ljudi vraćaju kući u suzama, ili u besu bez suza, pošto su videli dete i suočili se sa tim užasnim paradoksom. Možda će premišljati nad tim nedeljama ili godinama. Ali kako vreme prolazi, oni počinju da shvataju da čak i kada bi mogli da puste dete, ono se ne bi mnogo okoristilo od svoje slobode: nešto neodređenog zadovoljstva zbog topline i hrane, bez sumnje, ali malo ičeg drugog. Previše je poniženo i maloumno da spozna ikakvo pravo zadovoljstvo. Previše dugo se plašilo da bi ikada moglo da se oslobodi straha. Navike su mu previše proste da bi odgovaralo na ljudsko postupanje. Zaista, posle toliko vremena sigurno bi bilo očajno bez zidova koji će ga štititi, tame za svoje oči i sopstvenog izmeta u kome će sedeti. Njihove suze zbog gorke nepravde suše se kada počinju da pojme strašnu pravdu stvarnosti i da je prihvataju. Pa ipak, njihove suze i bes, iskušenja njihove velikodušnosti i njihovo prihvatanje bespomoćnosti možda su pravi izvor sjaja njihovih života. Nema prazne, neodgovorne sreće. Znaju da, poput tog deteta, nisu slobodni. Znaju za samilost. Postojanje tog deteta, i njihovo znanje o njegovom postojanju, omogućavaju plemenitost njihove arhitekture, bremenitost njihove muzike, dubinu njihove nauke. Zbog tog deteta toliko su nežni sa drugom decom. Znaju da kada ono ubogo ne bi tamo cmizdrilo u mraku, ono drugo, svirač na fruli, ne bi moglo da svira veselu muziku dok se mladi jahači u svoj lepoti nižu za trku u sunčevom sjaju prvog jutra leta.
     Da li sada verujete u njih? Da li su sada uverljiviji? Ali postoji još jedna stvar koju treba reći, a ona je sasvim neverovatna.
     Povremeno neko od devojaka i mladića koji odu da vide dete ne odlazi kući da plače ili besni, u stvari uopšte ne odlazi kući. Ponekad, takođe, mnogo stariji muškarac ili žena biva ćutljiv na dan ili dva, a onda napušta dom. Ti ljudi izlaze na ulicu i koračaju pravo iz grada Omelasa, kroz njegovu divnu kapiju. Oni nastavljaju da hodaju poljoprivrednim dobrima Omelasa. Svako od njih ide sam, mladić ili devojka, muškarac ili žena. Noć pada; putnik mora da prođe ulicama naselja, između kuća žuto osvetljenih prozora i da iziđe na tamu polja. Svako za sebe, oni idu prema zapadu ili severu, prema planinama. Nastavljaju. Napuštaju Omelas, kroče napred u tami i ne vraćaju se više. Mesto na koje idu još teže je zamislivo za većinu nas od grada sreće. Ja uopšte nisam u stanju da ga opišem. Moguće je da ono i ne postoji. Ali oni izgleda znaju kuda idu, oni što odlaze iz Omelasa.

Legvin Ursula

HAINSKE PRIČE
Prevod: Živković Mirjana/Živković Zoran/Jakšić Zoran

Leguin Ursula K. WORD FOR WOLRLD IS FOREST (THE)/WIND'S TWELVE QUARTERS (THE), 1975.

Serija "Hainski ciklus"
(1)


POLARIS
1991.

SVET SE KAŽE ŠUMA

     1.
     Dve stvari vezane za jučerašnji dan izbile su na površinu svesti kapetana Dejvidsona u trenutku kada se probudio i on je neko vreme zurio u njih u tami. Prva je bila prijatna: stigao je novi tovar žena. Verovali ili ne. Nalazile su se ovde, u Centralvilu, dvadeset sedam svetlosnih godina NAFAL-om od Zemlje i četiri sata skakačem od Smitovog logora, druga tura rasplodnih ženki za koloniju Novi Tahiti, sve redom zdrave i jedre, dve stotine dvanaest grla prvorazredne ljudske pasmine. Ili bar gotovo prvorazredne. Druga je bila neprijatna: izveštaj sa Smetlišnog ostrva o slaboj žetvi, obimnoj eroziji - rečju, potpunom krahu. Povorka od dve stotine dvanaest, povaljivih, prsatih, malih prilika izčeznu iz Dejvidsonovog uma kada mu je pred oči stao prizor kiše koja lije po razbrazdanoj prljavštini, pretvarajući je u kaljugu, a zatim proređujući to blatište u crvenkastu vododerinu, koja je niz stene oticala u more šibano kišom. Erozija je počela pre no što je on otišao sa Smetlišnog ostrva da bi preuzeo upravljanje Smitovim logorom, a budući da se odlikovao izuzetnim vizuelnim pamćenjem, takozvanim ejdetskim tipom, sasvim jasno je mogao da je se priseti. Izgleda da je onaj glavonja Kis bio u pravu kada je kazao da tamo gde nameravamo da podignemo farmu moramo ostaviti mnogo drveća. Ali Dejvidsonu i dalje nije išlo u glavu zašto je veliki deo površine, predviđen za sejanje soje, morao da se traći na stabla, ako je već zemlja odista naučno obrađena. Tako se nije radilo u Ohaju; ako ste želeli kukuruz, onda ste lepo uzgajali kukuruz i niste morali da se bakćete sa tamo nekakvim drvećem i sličnim koještarijama. Doduše, Zemlja je ukroćena planeta, a Novi Tahiti to još nije. On je stoga i došao ovde: da ga ukroti. Ako su od Smetlišnog ostrva sada ostale samo stene i jaruge, onda treba dići ruke od njega i početi bolje i pametnije na nekom novom ostrvu. Taj neuspeh nas ne može zaustaviti - mi smo muškarci. Uskoro ćeš shvatiti šta to znači, ti vražja, prokleta planeto, pomisli Dejvidson, iscerivši se prigušeno u tami kolibe, budući da je oduvek voleo izazove. Pomislivši na muškarce, on se priseti žena - i ponovo povorka malih prilika poče da mu se njiše kroz um, osmehujući se izazovno, vrckajući se.
     "Bene!" zabrunda on, a onda se pridiže i spusti bose noge na goli pod. "Toplu vodu, smesta, brže-brže!" Vlastito brundanje prijatno ga rasani. On se protegli, počeša se po prsima, obuče kratke pantalone i krupnim koracima iziđe iz kolibe na čistinu obasjanu suncem: sve je to bilo izvedeno u lakom nizu pokreta. Krupan muškarac, čvrstih mišica - uživao je da upotrebljava svoje dobro uvežbano telo. Ben, njegov tvorac, već je, kao i obično, pripremio vodu koja se pušila na vatri; takođe kao i obično, čučao je i zurio preda se, glupog izraza lica. Stvorci nikada nisu spavali; samo su sedeli i piljili u prazno. "Doručak. Brže-brže!" reče Dejvidson, uzevši brijač sa grubog, daščanog stola gde mu ga je stvorac pripremio, zajedno sa peškirom i uspravljenim ogledalom.
     Danas ga je čekalo mnogo posla, budući da je odlučio, trenutak pre no što je ustao, da odleti do Centrala i izabere sebi neku od novih žena. Neće one potrajati dugo, njih dve stotine dvanaest među više od dve hiljade muškaraca; osim toga, kao i u prvoj turi, većina će ih verovatno biti kolonijske neveste, dok je jedva dvadaset ili trideset predviđeno kao rekreaciono osoblje, premda će ove biti stvarno dobre, razbludne ženke, a on je čvrsto rešio da ovoga puta bude prvi u redu bar kod jedne od njih. Napravio je grimasu levom stranom lica, tako da mu se desni obraz zategnuto isturio škripavom brijaču.
     Stari stvorac vukao se kao prebijen, tako da je mogao da protekne čitav čas pre no što donese doručak iz menze. "Brže-brže!" viknu za njim Dejvidson i Benovo beskičmenjačko geganje pretvori se u hod. Benova visina iznosila je oko metar, a krzno na leđima bilo mu je više belo nego zeleno; bio je star i priglup, čak i za jednog stvorca, ali Dejvidson je umeo sa njima; svakoga je mogao da ukroti, da je to bilo vredno truda. Ali nije. Treba ovde dovesti dovoljno ljudi, napraviti mašine i robote, podići farme i gradove - i stvorci više nikome neće biti potrebni. Uostalom, to je bilo i najbolje. Jer ovaj svet, Novi Tahiti, bio je, baš doslovno, sazdan za čoveka. Raščišćen i uređen, mračne šume raskrčene i pretvorene u plodne oranice, iskorenjeni iskonska zaostalost, divljaštvo i neznanje - i ovde će nastati raj, pravi Eden. Bolji svet od istrošene Zemlje. A što je najvažnije - njegov svet. Jer upravo je to Don Dejvidson bio, duboko u svom biću: ukrotitelj svetova. Nije spadao u razmetljivce, ali je poznavao svoju meru. Naprosto je tako bio zazdan. Znao je šta hoće i kako da se domogne toga. I uvek je uspevao. Otkad pamti sebe.
     Doručak mu je prijatno zagrejao utrobu. Dobro raspoloženje nije mu se pokvarilo čak ni kada je video Kisa Van Stena kako ide prema njemu, debeo, beo i zabrinut, sa očima koje su bile iskolačene poput krupnih, plavih loptica za golf.
     "Done", reče Kis bez pozdrava, "drvoseče su ponovo lovile crvene jelene u pojasevima. U stražnjoj prostoriji kluba nalazi se osamnaest pari rogova."
     "Niko nikada nije uspeo da spreči lovokradice, Kise."
     "Ti bi to mogao da uradiš. Zato i živimo u uslovima opsadnog stanja, zato vojska i upravlja kolonijom. Da bi se poštovali zakoni."
     Čeoni napad debelog glavonje! Bilo je gotovo smešno. "U redu", reče Dejvidson razložno, "mogao bih da ih sprečim. Ali, pazi dobro, ja brinem o ljudima; to mi je posao, kao što i sam kažeš. Važni su mi, dakle, ljudi, a ne životinje. Ako malo nezakonitog lova može da pomogne da ljudi lakše podnesu ovaj vražji život, onda ću rado zažmuriti na jedno oko. Mora im se omogućiti neka razonoda."
     "Ali imaju igre, sportove, hobije, filmove, magnetoskopske snimke svih velikih sportskih događaja iz prošlog stoleća, pića, marihuanu, halucinogene i novu turu žena u Centralu za one koji su nezadovoljni prilično nemaštovitim načinom na koji se vojska pobrinula za higijensku pederastiju. Već su ionako dovoljno pokvareni, te tvoje junačine-graničari, tako da ne moraju pride da istrebe jednu retku lokalnu vrstu 'iz razonode'. Ako ne budeš ništa preduzeo, moraću da prijavim krupan prekršaj Ekoloških protokola u izveštaju kapetanu Goseu."
     "Možeš to učiniti, ako nađeš za shodno, Kise", reče Dejvidson, koji nikada nije gubio pribranost. Bilo je nečeg patetičnog u tome kako bi se jedan evro-tip, kao što je Kis, sav zajapurio kada više ne bi mogao da obuzdava svoja osećanja. "To ti je i posao, uostalom. Ja ne želim da te ometam u tome; oni će u Centralu raspraviti stvar i odlučiti ko je u pravu. Ti želiš da ovo mesto ostane baš ovakvo kakvo jeste, zar ne, Kise? Da bude jedan veliki nacionalni park. Da ga posmatraš, izučavaš. Tako i treba, ti si stručnjak. Ali mi smo samo obični ljudi koji obavljaju poslove. Zemlji je potrebno drvo, i to vraški potrebno. Drveta ima na Novom Tahitiju i mi smo drvoseče. Razlika između nas je u tome što kod tebe, u stvari, Zemlja nije na prvom mestu. Kod mene, međutim, jeste."
     Kis ga pogleda postrance svojim plavim očima, sličnim lopticama za golf. "Stvarno? Ti hoćeš, dakle, ovaj svet da sazdaš prema Zemljinom liku, a? Da napraviš od njega cementnu pustinju?"
     "Kada kažem Zemlja, Kise onda mislim na ljude. Muškarce. Ti brineš o jelenima, drveću i vlaknastom korovu; u redu, to je tvoja stvar. Ali ja volim da situaciju sagledam u perspektivi, od vrha nadole; a na vrhu su, bar za sada, ljudi. Mi smo sada ovde i ovaj svet moraće da nam se potčini. Dopalo ti se to ili ne, moraćeš da se pomiriš sa tom činjenicom; stvari, naprosto, tako ne stoje. Slušaj, Kise, skoknuću do Centrala da malo ošacujem nove kolonistkinje. Hoćeš da pođeš sa mnom?"
     "Ne, hvala, kapetane Dejvidsone", uzvrati stručnjak, krenuvši natrag prema laboratorijskoj kolibi. Bio je stvarno lud. Toliko se uzbudio oko tih vražjih jelena. Dobro, u redu, to su odista velike životinje. Dejvidson se još živo sećao prvog jelena koga je ugledao, ovde na Smitovoj zemlji, veliku crvenu senku, dva metra visoku u plećkama, sa krunom uskih i zlatnih rogova, hitra, hrabra životinja, idealna divljač za lov. Na Zemlji su koristili robojelene čak i u Stenovitim planinama i Himalajskim parkovima, pošto su oni pravi već gotovo nestali. Ovdašnji su predstavljali san svakog lovca. Zato su i lovljeni. Do vraga, čak su ih i divlji stvorci lovili, onim svojim vašljivim, malim lukovima. Jeleni će i ubuduće biti lovljeni, zato što su za to stvoreni. Ali jadni, stari, srceparajući Kis to nikako nije mogao da utuvi. On je, zapravo, bio pametan momak, ali ne i realističan, ne dovoljno tvrdokoran. Nikako mu nije išlo u glavu da morate biti uz pobedničku stranu - ili gubite. A pobednik je bio čovek, uvek. Stari Osvajač.
     Dejvidson je krenuo krupnim koracima kroz naselje; jutarnje sunce stajalo mu je u očima, a u toplom vazduhu osećao se miris rezane drvene građe, kao i slatkasti dim drveta. Stvari su izgledale prilično dobro za jedan logor drvoseča. Dve stotine ljudi ovde je ukrotilo oveći komad divljine za samo tri zemaljska meseca. Smitov logor: dve velike geodezijske kupole od valoplasta, četrdeset drvenih koliba sagrađenih radom stvoraca, pilana, sagorevač iz koga se dizala plavkasta perjanica dima, vukući se iznad mnogo jutara krčevine i naslagane drvene građe; gore se nalazilo uzletište i veliki, montažni hangar za helikoptere i tešku mašineriju. To je bilo sve. Ali kada su došli, ovde nije bilo ničega. Samo drveće. Tamni preplet, gustiš, neprohod drveća - beskrajan, besmislen. Troma reka, nad koju su se krošnje nadnosile, prigušivale je, nekoliko legala stvoraca, skrivenih među stablima, pokoji crveni jelen, kosmati majmuni, ptice. I drveće. Korenje, debla, granje grančice lišće - iznad i ispod, u licu i očima, beskrajno lišće na beskrajnom drveću.
     Novi Tahiti pretežno je bio prekriven vodom, toplim i plitkim morima, iz kojih su tu i tamo izranjali sprudovi, ostrvca, arhipelazi i pet velikih kopana, koja su ležala u luku dugačkom dve i po hiljade kilometara na severozapadnoj četvrtlopti. A sve te mrlje i grumuljice čvrstog tla bile su prekrivene drvećem. Okean: šuma. To je bio izbor koji vas je čekao na Novom Tahitiju. Voda i sunce ili tama i lišće.
     Ali sada su ljudi došli ovde da okončaju tu tminu i da od prepleta drveća naprave lepo istesterisane daske, koje su na Zemlji vredele više od zlata. Sasvim doslovno, zato što se zlato moglo dobijati iz morske vode ili vaditi ispod antarktičkog leda, ali ne i drvo; do drveta se moglo doći jedino iz drveća, a ono je na Zemlji postalo čist luksuz. I tako se po drvo krenulo u šume tuđih svetova. Dve stotine ljudi sa robotesterama i tegljačima već je iseklo osam pojaseva širokih po jednu milju na Smitovoj zemlji, za tri meseca. Panjevi na pojasu najbližem logoru već su postali beli i natruli; trebalo ih je još hemijski obraditi, da bi se pretvorili u plodni pepeo u vreme kada ovamo budu došli stalni kolonisti, ratari, da preuzmu Smitovu zemlju. Njima će jedino preostati da zasade semenje i sačekaju da nikne.
     To je već jednom učinjeno. Bila je to čudna rabota, ali i dokaz da je Novi Tahiti odista bio predviđen za čoveka. Sve je ovde došlo sa Zemlje, pre otprilike milion godina, a evolucija je išla gotovo istovetnim putem, tako da su se stvari bez muke mogle prepoznati: bor, hrast, orah, kesten, omorika, zelenika, jabuka, jasen; jelen, ptica, miš, veverica, majmun. Humanoidi sa Hain-Davenanta tvrdili su, razume se, da su oni bili ti koji su to učinili u isto vreme kada su kolonizovali Zemlju, ali ako slušate te vanzemaljce, na kraju ćete biti ubeđeni da su oni sredili svaku planetu u Galaksiji i da su izumeli sve, od seksa do pribadače. Teorije o Atlantidi bile su znatno verodostojnije; ovo je odista mogla biti izgubljena atlantidska kolonija. Ali ljudi su izumrli. A najpribližnija zamena za njih, koja se razvila iz soja majmuna, bili su stvorci - bića visoka oko metar i prekrivena zelenim krznom. Kao vanzemaljci bili su približno standardnih mera, ali kao ljudi nikako nisu mogli da prođu. Možda bi stvari bile drugačije da su imali još milion godina, ali Osvajači su stigli ranije. Evolucija se sada više nije kretala sporim tokom nasumičnih mutacija jednom u hiljadu godina, već brzinom zvezdanih brodova zemaljske flote.
     "Hej, kapetane!"
     Dejvidson se okrenu; reakcija mu je zakasnila samo jednu mikrosekundu, ali i to je bilo dovoljno da ga ozlojedi. Postojalo je nešto u ovoj vražjoj planeti, zlatna svetlost njenog sunca i nebo optočeno koprenom izmaglice, blagi vetrovi puni mirisa lisne crnice i polena - nešto što je čoveka nagonilo da sanja na javi. Samo bi bazao unaokolo i razmišljao o osvajačima, sudbini i sličnim stvarima, sve dok ne bi postao zdepast i trom kao stvorci. "'Broj'tro, Ok!" uzvrati on živahno nadzorniku drvoseča.
     Crn i žilav poput žičanog užeta, Oknanavi Nabo predstavljao je, u fizičkom pogledu, suštu suprotnost Kisu, ali mu je na licu stajao isti zabrinut izgled. "Imaš pola minuta?"
     "Svakako. Šta te muči, Ok?"
     "Ona mala kopilad."
     Naslonili su se leđima na ogradu od drvenih letvi. Dejvidson je zapalio svoju prvu cigaretu od marihuane tog dana. Iskošena svetlost sunca, plavkasta od dima, grejala je jutarnji vazduh. Šuma iza logora, još neposečen pojas širok četvrt milje, bila je puna prigušenog, neprekidnog pucketanja, kvocanja, komešanja, zujanja, zvonkih šumova kojima carstvo drveća obiluje svakog jutra. Ova čistina mogla je biti Ajdaho iz 1950. Ili Kentaki iz 1830. Ili Galija iz 50. godine pre nove ere. "Ti-vi", procvrkuta jedna udaljena ptica.
     "Voleo bih da ih se otarasimo, kapetane."
     "Stvoraca? Kako, Ok?"
     "Da ih pustimo. Na njihovo izdržavanje ide više nego što dobijamo njihovim radom u pilani. Osim toga, nisu vredni ni glavobolje koju zbog njih imam. Oni jednostavno ne rade."
     "Radili bi, kada bi umeo da ih nagnaš. Podigli su logor, zar ne?"
     Oknanavino opsidijantno lice poprimi strog izraz. "Ti možda umeš sa njima, ali ja ne umem." On zastade za trenutak. "Na kursu primenjene istorije, koji sam pohađao prilikom obuke za Duboki svemir, tvrdilo se da se ropstvo nikada nije isplatilo. Bilo je neekonomično."
     "Tačno, ali ovo nije ropstvo, dragi moj Ok. Robovi su ljudi. Kada uzgajaš krave, da li to nazivaš ropstvom? Ne. A stvar funkcioniše."
     Nadzornik bezvoljno klimnu, ali reče: "Odveć su mali. Pokušao sam da glađu opametim najdurljivije. Ali oni su samo sedeli i gladovali."
     "Mali su, tako je, ali neka te to ne zavara, Ok. Žilavi su oni i užasno izdržljivi; osim toga, ne osećaju bol kao ljudi. Na to si zaboravio, Ok. Misliš da je, kada udariš nekog od njih, to isto kao da si udario dete. Veruj mi, njima je to isto kao što bi bilo nekom robotu. Povalio si nekoliko njihovih ženki i dobro znaš da ne osećaju baš ništa: ni zadovoljstvo, ni bol; samo leže kao klade, ma šta im radio. Svi su redom takvi. Možda su im živci primitivniji od ljudskih. Kao kod riba. Ispričaću ti nešto strašno što mi se dogodilo sa njima. Dok sam bio u Centralu, pre no što sam došao ovde, jedan od ukroćenih mužjaka nasrnuo je na mene. Znam da su ti kazali da oni nisu agresivni, ali ovaj je šiznuo, načisto je pošašaveo; sva sreća što nije bio naoružan, inače bih stradao. Morao sam gotovo da ga ubijem, pre no što me je pustio. Kidisao je kao lud. Dobio je neverovatne batine, ali baš ništa nije osetio. Kao neka buba koju moraš svu da spljeskaš nogom, kako bi uopšte shvatila da je zgažena. Vidi ovo." On pognu kratko ošišanu glavu i pokaza čvornovatu izbočinu iza uha. "Umalo nisam dobio potres mozga. A to mi je uradio pošto sam mu slomio ruku i pretvorio lice u pravu papazjaniju. Samo je nasrtao i nasrtao. Činjenica je, Ok, da su stvorci lenji, glupi, prevrtljivi i da ne osećaju bol. Moraš biti čvrst s njima. Stalno."
     "Nisu vredni neprilika, kapetane. Vražji, mrzovoljni, mali, zeleni kopilani! Neće da se bore, neće da rade, neće ništa. Samo me zezaju u zdrav mozak." Postojao je izvestan prizvuk dobroćudnosti u Oknanavinom gunđanju. On neće tući stvorce zato što su tako mali; to mu je odavno postalo jasno, a sada i Dejvidsonu, koji je odmah prihvatio stvari takve kakve jesu. On je umeo sa svojim ljudima. "Slušaj, Ok. Pokušaj ovo. Sakupi kolovođe i kaži im da ćeš im ubrizgati halucinogene. Mesk, vaške, bilo šta: oni ih ne razlikuju, ali ih se vraški boje. Nemoj da preteraš sa dozom i upaliće. Jamčim ti."
     "Zašto se boje halucinogena?" upita nadzornik znatiželjno.
     "Otkud znam. Zašto se žene plaše miševa? Ne traži smisao u postupcima žena i stvoraca, Ok! Da, kad smo već kod žena, skoknuću malo do Centrala zbog njih. Hoćeš li da stavim šapu na jednu mačku za tebe?"
     "Radije poštedi neku tvojih šapa dok ne dobijem odsustvo", isceri se Ok. Pored njih prođe grupa stvoraca, noseći dugačku gredu, preseka dvanaest puta dvanaest, za salu za razonodu koja se gradila pokraj reke. Spore, gegave, male prilike teglile su veliku gredu kao što bi kolona mrava nosila mrtvu gusenicu, mrzovoljno i nevešto. Oknanavi ih osmotri i reče: "Činjenica je, kapetane, da me od njih podilaze žmarci."
     "U stvari, slažem se sa tobom, Ok, da oni nisu vredni neprilika ili rizika. Da nema onog prdonje Ljubova i da se pukovnik tako kruto ne drži koda, mogli bismo bez po muke da očistimo područje na kome radimo, a ne da se petljamo sa tim 'dobrovoljcima'. I tako će biti istrebljeni, ranije ili kasnije, a ne vidim razlog zašto to ne bi bilo ranije. Stvari naprosto tako stoje. Primitivne rase uvek moraju da ustupe pred civilizovanim. Ili da budu asimilovane. Ali, do vraga, mi ne možemo asimilovati gomilu zelenih majmuna. A kako sam kažeš, oni su bistri taman toliko da nikada nećemo moći imati poverenja u njih. Isti je slučaj bio i sa onim velikim majmunima koji su nekad živeli u Africi. Kako se ono zvahu?"
     "Gorile?"
     "Tako je. Biće nam bolje bez stvaraoca ovde, baš kao što nam je bilo bolje bez gorila u Africi. Stoje nam na putu... Ali tatica Ding-Dong kaže da koristimo rad stvoraca i mi ga koristimo. Bar za sada. Je l' tako? Vidimo se večeras, Ok."
     "Važi, kapetane."
     Dejvidson se uputi do štaba Smitovog logora da prijavi korišćenje skakača. Štab je predstavljao kocku osnove četiri metra, sazdanu od borovih dasaka, u kojoj su se nalazila dva stola i hladnjak za vodu. Unutra je narednik Birno opravljao voki-toki. "Čuvaj logor da ne izgori, Birno."
     "Dovedi mi jednu mačku, kapetane. Plavušu, po mogućstvu. Vidi da ima razmere 34-22-36."
     "Imaš li još neku posebnu želju?"
     "Volim ih kada su jedre, a ne mlohave." Birno izražajno opisa rukom u vazduhu svoj tip. Iscerivši se, Dejvidson pođe u hangar. Kada je uzleteo, bacio je pogled iz helikoptera prema logoru: dečje kockice, mreža linija-staza, prostrane čistine prošarane paljevinama - sve se to smanjivalo kako se letelica podizala i pogled mu konačno obuhvati zelenilo još neposečenih šuma velikog ostrva, a iza tog tamnog zelenila unedogled se pružalo bledo zelenilo mora. Smitov logor sada je ličio na žutu pegu, mrlju na ogromnoj zelenoj tapiseriji.
     Preleteo je preko Smitovog moreuza i šumovitih, ustalasanih venaca severnog dela Centralnog ostrva - i oko podne stigao u Centralvil. Posle tri meseca provedena u šumi odista mu je izgledao kao grad; bilo je tu pravih ulica, pravih zgrada - postojale su već četiri godine, od kada je kolonija osnovana. Tek kada biste bacili pogled pola milje odatle i tamo spazili kako se, blistajući se povrh krčevine, na betonskoj rampi uzdiže jedan zlatni toranj, viši od svih zdanja Centralvila, postalo bi vam jasno da je tu posredi, ipak, samo oronula, graničarska varošica. Brod, u stvari, nije bio mnogo veliki, ali je ovde tako izgledao. Predstavljao je, zapravo, samo transporter, čamac glavnog broda; NAFAL letelica, Šeklton, kružila je na orbiti, udaljena pola miliona kilometara. Transporter je bio tak nagoveštaj, sićušan odraz ogromnosti, moći, zlatne tačnosti i veličajnosti zemaljske tehnologije, kadre da vaspostavlja mostove među zvezdama.
     Dejvidsonove oči za trenutak se ispuniše suzama pred prizorom broda matičnog sveta. Nije ih se stideo. Bio je pravi rodoljub; naprosto je tako bio sazdan.
     Ali ubrzo, kada je krenuo ulicama graničarske varošice, na čijim su krajevima pucali široki vidici ničeg naročitog, on poče da se osmehuje. Bilo je to zbog žena; najzad su stigle: nove i sveže. Većina ih je nosila dugačke, uske suknje i velike cipele, kao i zlatne i srebrne košulje, prekomerno ukrašene. Više nije bilo otvora za bradavice. Moda se promenila; šteta. Sve su imele visoko podignute punđe, poprskane onim lepljivim lakom koji su rado koristile. Izgledale su vraški ružno, ali takve stvari su samo žene mogle da urade sa svojom kosom, tako da su ipak delovale izazovno. Dejvidson se isceri jednoj maloj, prsatoj Evroafrikanki koja je imala više kose nego glave; ona mu nije uzvratila smešak, ali je zato njihanje odlazećih bokova predstavljalo jasan poziv: hodi, hodi, hodi! Nije, međutim, pošao. Bar ne za sada. Uputio se u glavni štab: standardno zdanje od brzokamena i plastiploča, sa četrdeset kancelarija, deset hladnjaka za vodu i arsenalom u podrumu; tu se prijavio u komandu centralne kolonijske uprave Novog Tahitija. Zatim se sreo sa dva člana posade transportera, pa uložio zahtev u Odseku za šumarstvo da im se dodeli novi, polurobotski guljač kore i, konačno, dogovorio se sa starim drugarom Jujuom Serengom da se vide u baru 'Luau' u dva sata.
     Stigao je u bar sat ranije da nešto prezalogaji pre no što počne pijanka. Tamo je zatekao Ljubova, koji je sedeo sa dva momka u uniformama flote; bili su to nekakvi stručnjaci, koji su se spustili transporterom Šekltona. Dejvidson nije imao visoko mišljenje o svemirskoj mornarici: gomilu uobraženih zvezdoskakača, koji su uvek ostavljali kopnenoj vojsci onaj prljavi, blatnjavi, opasni posao na planetama; no, takva je subordinacija i šta se tu može. Pa ipak, bilo je čudno da se Ljubov ponaša snishodljivo prema nekom u uniformi. On naprosto nije zatvarao usta, mašući rukama na svoj poznati način. Dejvidson ga je u prolazu potapšao po ramenu i dobacio mu: "Zdravo, Reje, stari lafe, kako si mi?" Produžio je dalje, ne sačekavši popreki pogled, premda je uvek uživao u njemu. Baš je bilo smešno kako ga je Ljubov mrzeo. Sva je prilika da je tip bio feminiziran, kao i svi intelektualci, pa je osećao odbojnost prema Dejvidsonovoj muževnosti. No, Dejvidson, sa svoje strane, nije traćio vreme na mržnju prema Ljubovu; ovaj naprosto nije bio vredan toga.
     U 'Luauu' su služili prvorazredni jelenji odrezak. Šta bi kazali na Zemlji kada bi videli da jedan čovek za ručak pojede kilogram mesa? Jadne, vražje sojadžije! Ubrzo je stigao Juju sa - kako je Dejvidson u potaji očekivao - kremom novih mačaka: dve rasne lepotice, ne neveste, već rekreaciono osoblje. Oh, stara kolonijska uprava baš je ponekad umela da sredi stvari! Bilo je to dugo, toplo popodne.
     Leteći natrag u logor, prešao je preko Smitovog moreuza, dok je sunce počivalo na vrhu velike, zlatne koprene izmaglice iznad mora. Pevao je, udubno zavaljen u pilotskom sedištu. Smitova zemlja pojavila se najpre maglovito na vidiku, a onda je Dejvidson ugledao dim nad logorom, veliki crni oblak, kao da je neko sipao naftu u sagorevač otpadaka. Nije mogao da razabere nikakvu građevinu kroz njega. Tek kada se spustio na uzletište, video je ugljenisani mlaznjak, havarisane skakače, izgoreli hangar.
     On ponovo uzlete skakačem iznad logora; ovoga puta bio je na tako maloj visini da je gotovo mogao da udari u visok dimnjak sagorevača - jedine stvari koja je još stajala uspravno. Sve ostalo bilo je uništeno: pilana, kotlarnica, drvara, štab, kolibe, barake, koral stvoraca - sve. Crna zgarišta i olupine i dalje su se dimili. Ali posredi nije bio šumski požar. Šuma je i dalje stajala zelena i nedirnuta uz paljevinu. Dejvidson se vrati natrag do uzletišta, spusti se i poče da traži motocikl; i od njega je, međutim, ostala samo olupina u zgarištu hangara i mašinerija, koje je još tinjalo i zaudaralo. On krenu stazom prema logoru. Kada se našao pored onoga što je nekada bila radio-koliba, najednom mu sinu. Ne oklevajući ni korak, on promeni pravac kretanja, skrenu sa staze i zađe za spaljenu daščaru. Tu se zaustavio i stao da osluškuje.
     Nije bilo nikoga. Svuda je vladala mukla tišina. Vatre su se odavno pogasile; jedino je još tinjala velika naslaga drvene građe; kroz pepeo i ugarke naziralo se zažareno jezgro. Ta izdužena gomila pepela doskora je vredela više od zlata. Dim se više nije dizao sa crnih kostura baraka i koliba; a među pepelom videle su se kosti.
     Dejvidsonov mozak postao je superbistar i živ čim se obreo iza radio-daščare. Postojale su dve mogućnosti. Prva: napad iz drugog logora. Neki oficir sa Kralja ili Nove Jave potpuno je šiznuo i pokušao da izvede coup de planete. Druga: napad iz svemira. Pred oči mu stade zlatni toranj kosmodroma u Centralu. Ali ako je Šeklton postao gusarski brod, zašto bi najpre zbrisao jedan logor, umesto da zaposedne Centralvil? Ne, mora da je posredi invazija - i to nekih tuđina. Neka nepoznata rasa ili, možda, Cetijanci ili Hainci koji su odlučili da zaposednu Zemljine kolonije. Nikada nije imao poverenja u te vražje, pametne humanoide. Ovde mora da je upotrebljena toplotna bomba. Osvajačka sila sa mlaznjacima, aerogliserima, atomskim oružjem lako se mogla sakriti na nekom ostrvu ili sprudu, bilo gde na jugozapadnoj četvrtlopti. Mora da se vrati do skakača i podigne uzbunu, a zatim da pođe i podrobnije osmotri stvari, izvidi stanje, kako bi glavnom štabu mogao da dostavi procenu trenutne situacije. Upravo se pridizao kada začu glasove.
     Ali ne ljudske. Visoko, meko torokanje. Tuđinci.
     Spustivši se ponovo na ruke i kolena iza plastičnog krova daščare koji je ležao na tlu, izobličen pod dejstvom toplote u krilo šišmiša, on se utiša i stade da osluškuje.
     Četiri stvorca išla su stazom nekoliko jardi od njega. Bili su to divlji stvorci, koji na sebi nisu imali ničeg drugog do labav kožni pojas, o koji su držali nož i kesu. Nijedan nije nosio kratke pantalone i kožnu ogrlicu, koje su dobijali ukroćeni stvorci. Dobrovoljci u koralu mora da su izgoreli zajedno sa ljudima.
     Oni se zaustaviše nedaleko od njegovog skrovišta, i dalje razgovarajući svojim sporim, torokavim jezikom, a Dejvidson zadrža dah. Nije želeo da ga primete. Kog đavola stvorci ovde rade? Jedino su mogli da posluže kao uhode i izviđači osvajača.
     Jedan od četvorice pokaza nešto na jug i u času kada se okrenuo, Dejvidson mu vide lice. Odmah ga je prepoznao. Svi su stvorci međusobno bili slični, ali ovaj se razlikovao. Dejvidsonov potpis jasno mu je stajao ispisan na licu. Bio je to onaj koji je, pre nešto manje od godinu dana, sasvim šiznuo i nasrnuo na njega u Centralu, onaj ubilački nastrojen, Ljubovljev štićenik. Tako mu plavog pakla, šta će on ovde?
     Dejvidsonov um poče munjevito da radi, dejstvuje; hitro kao i uvek, on se uspravi, iznenada, visoko, lako, sa revolverom u ruci. "Hej, stvorci! Stojte! Ni makac! Da se niko nije mrdn'o!"
     Glas mu odjeknu kao pucanj biča. Četiri mala, zelena stvorenja ostaše nepomična. Onaj sa zbrčkanim licem pogleda ga preko zgarišta svojim velikim, praznim očima u kojima nije bilo svetlosti.
     "Odgovarajte! Ko je zapalio vatru?"
     Ćutanje.
     "Odgovarajte: brže-brže! Ako ne odgovorite, spaliću prvo jednog, pa još jednog, pa još jednog. Jasno? Ko je zapalio vatru?"
     "Mi smo zapalili logor, kapetane Dejvidsone", reče onaj iz Centrala neobično mekim glasom, koji je Dejvidsona nejasno podsetio na nekog čoveka. "Svi ljudi su mrtvi."
     "Kako to: vi ste ga zapalili?"
     Zbog nečega nikako nije mogao da se priseti Ožiljkovog imena.
     "Ovde je bilo dve stotine ljudi i devedeset robova, pripadnika mog naroda. Iz šume ih je došlo još devet stotina. Najpre smo poubijali ljude koji su sekli drveće u šumi, a zatim smo svršili sa onima koji su se nalazili ovde, dok su kuće gorele. Mislio sam da ste i vi stradali, ali milo mi je što vas sad vidim, kapetane Dejvidsone."
     Sve je to bilo ludo i, razume se, neistinito. Nisu ih mogli sve poubijati, Oka, Birnoa, Van Stena i ostale, njih dve stotine; neki bi sigurno uspeli da umaknu. Stvorci su bili naoružani samo lukom i strelama. Uostalom, oni ne bi bili kadri da učine tako nešto. Stvorci se nisu borili, nisu ubijali, nisu ratovali. Bili su neagresivni prema drugim vrstama - prave ovčice. Nikada se nisu suprotstavljali. Ma, nema govora - ne bi oni mogli da poubijaju dve stotine ljudi jednim zamahom. Baš je ludo. Tišina, jenjavi miris paljevine u dugoj, toploj, večernjoj svetlosti, bledozelena lica sa nepokretnim očima - sve to nikako nije išlo, bilo je samo lud, ružan san, noćna mora.
     "Ko je to uradio za vas?"
     "Devet stotina pripadnika mog naroda", reče Ožiljko onim svojim vražjim, lažno-ljudskim glasom.
     "Ne, ne to. Ko je tu još? Za koga ste to učinili? Ko vam je kazao šta da uradite?"
     "Moja žena."
     Dejvidson u magnovenju primeti da se stvorac sprema na napad, ali bilo je kasno; skok je izveden gipko i postrance, tako da je ispaljeni hitac pogodio stvorenje u ruku ili rame, a ne među oči, kako je bilo naumljeno. Narednog trenutka, stvorac je već bio na njemu; iako je imao upola manju visinu i težinu, uspeo je da ga izbaci iz ravnoteže, zato što se Dejvidson odveć pouzdao u revolver, uopšte ne očekujući ovakav nasrtaj. Tokom kratkotrajnog gušanja osetio je da su stvorčeve ruke tanke, žilave i obrasle u grubo krzno, a onda, najednom, stvorac poče da peva.
     Dejvidson je bio oboren na leđa, prikovan za tle, razoružan. Četiri zelene njuške gledale su ga odozgo. Ožiljko je i dalje pevao, što je ličilo na zadihano torokanje, ali nije sasvim bilo lišeno melodije. Ostala trojica su slušala, dok su im se beli zubi kezili. Nikada još nije video nekog stvorca da se osmehuje. Nikada još nije odozdo pogledao nekom stvorcu u lice. Uvek je to bilo odozgo. Sa vrha. Prestao je da pruža otpor pošto je to sada predstavljalo samo traćenje snage. Iako su bili sitni, bilo ih je više, a i Ožiljko se domogao njegovog revolvera. Mora da sačeka. Ali najednom ga je obuzela slabost, mučnina, od koje je telo stalo da mu se nekontrolisano trza i grči. Male ruke držale su ga bez napora, dok su se sitna, zelena lica nadnosila nad njegovo, kezeći se.
     Ožiljko okonča pesmu. Zatim kleče na Dejvidsonova prsa, držeći nož u jednoj ruci, a oduzeti revolver u drugoj.
     "Ti ne možeš da pevaš, je li, kapetane Dejvidsone? Ali zato ćeš lepo potrčati prema skakaču, odleteti i reći pukovniku u Centralu da je ovo mesto spaljeno, a svi ljudi redom pobijeni."
     Krv, podjednako rumena kao i ljudska, natopila je krzno stvorčeve desne ruke i nož poče da drhti u zelenoj šapi. Oštro, izbrazdano lice netremice pogleda Dejvidsona sa male udaljenosti i on spazi tog časa kako duboko u ugljenocrnim očima blista neobična svetlost.
     Pustiše ga.
     On se oprezno pridiže; u glavi mu se još vrtelo od pada prouzrokovanog Ožiljkovim nasrtajem. Stvorci su se dobrano odmakli, znajući da je njegov dohvat dvostruko duži od njihovog; ali sada mu je, osim Ožiljkovog, još jedan revolver bio uperen u utrobu. Držao ga je Ben - njegov vlastiti stvorac, Ben, koji je izgledao podjednako glup kao i uvek, ali je ipak držao revolver u ruci.
     Teško je okrenuti leđa kada su u vas uperena dva revolvera, ali Dejvidson je to ipak učinio i pošao prema uzleteštu.
     Jedan glas iza njega doviknu neku reč na jeziku stvoraca, piskutavo i glasno. Zatim se oglasi jedan drugi: "Brže-brže!" na šta se razleže neobičan zvuk, sličan cvrkutu ptica, koji je sigurno predstavljao smeh stvoraca. Onda odjeknu pucanj i tane pogodi stazu tik iza njega. Do vraga, to nije pošteno, oni imaju revolvere, a on je nenaoružan. Poče da trči. Bio je brži od svakog stvorca. Oni nisu umeli da pucaju iz pištolja.
     "Trkom", reče tihi glas daleko pozadi. Bio je to Ožiljko. Selver, tako je! Tako se zvao. Zvali su ga Sem, sve dok Ljubov nije sprečio Dejvidsona da mu da što je zaslužio, a onda ga još i uzeo za svog štićenika; posle toga su ga prozvali Selver. Blagi Bože, šta je sve ovo? Prava noćna mora! On nastavi da trči. Krv mu je dobovala u ušima. Trčao je kroz zlatno, dimno veče. Uz stazu je ležao jedan leš; uopšte ga nije primetio prilikom dolaska. Nije bio spaljen, već je ličio na beli balon iz koga je ispušten vazduh. Imao je plave oči, koje su nekud zurile. Nisu se usudili da ubiju i njega, Dejvidsona. Nisu ponovo pucali. Bilo je to nemoguće. Nisu ga mogli ubiti. Pred njim je stajo skakač, bezbedan i blistav; uskočio je u njega i vinuo se u vazduh pre no što su stvorci mogli da ga osujete u tome. Ruke su mu se tresle, ali ne mnogo - naprosto, tresle. Nisu mogli da ga ubiju. Napravio je krug oko brda, a zatim se vratio, brzo i nisko, tražeći pogledom četiri stvorca. Ali ništa se nije micalo po prugastim razvalinama logora.
     Jutros je ovde stajao logor. Dve stotine ljudi. A maločas su tu bila i četiri stvorca. Nije sve to samo sanjao. Nisu tek tako mogli da nestanu. I dalje su bili tu negde, skriveni. On zgrabi obarač mitraljeza na prednjem delu skakača i stade da sipa rafale po nagorelom tlu, da puca u rupe zelenih krošnji šume, da šara po ugljenisanim kostima i hladnim telima svojih ljudi, po olupinama mašinerije, po natrulim, belim panjevima; vraćao se i vraćao, sve dok nije utrošio svu municiju, što je najzad okončalo štektanje.
     Dejvidsonove ruke više nisu drhtale, telo mu se primirilo i najzad je shvatio da sve ovo nije bio samo san. Krenuo je natrag preko moreuza, da odnese vesti u Centralvil. Dok je leteo, oseća je kako mu lice ponovo stiče opuštene i spokojne linije. Nisu ga mogli okriviti zbog ove nesreće, pošto se uopšte nije nalazio tamo. Možda će uvideti da je važno to što su stvorci napali dok je on bio odsutan, budući da su znali da ne bi uspeli da je on organizovao odbranu. Osim toga, bar će nešto dobro iz svega ovoga proisteći. Učiniće ono što je trebalo odavno da urade: raščistiće planetu samo za ljude. Sada ih više ni Ljubov neće moći sprečiti u tome da ne istrebe stvorce - čim budu čuli da je njegov štićenik predvodio pokolj! Preduzeće najzad potpuno satiranje pacova; a možda, ko zna, možda će njemu dodeliti taj mali zadatak. Na tu pomisao mogao je da se osmehne, ali lice mu je ipak ostalo bezizražajno.
     More pod njim sivelo je u sumraku, a ispred su se pružali bregovi-ostrva, prekriveni ustalasanim, lisnatim šumama, kroz koje su u suton tekli mnogi potoci.

    2.
     Sve nijanse rđe i sunčevog zatona, smeđe-crvene i bledozelene, neprekidno su se prelivale po dugačkom lišću, koje je podrhtavalo na vetru. Korenje bakarnih vrba, gusto i grbinasto, bilo je zeleno poput mahovine uz vodeni tok, koji je, slično vetru, promicao lagano, obilujući mnoštvom blagih vrtložja i prividnih vodomira, zaprečavan stenjem, korenjem, visećim i opalim lišćem. Nije bilo čistog puta, niti neprekidne svetlosti u šumi. U vetar, vodu, sjaj sunca i sjaj zvezda uvek su se uplitali lišće, granje, stabla, korenovi, senoviti, prepleteni. Stazice su vodile ispod grana, oko debala, preko korenja; nisu išle pravo, već su ustupale pred svakom preprekom, okolišale poput živaca. Tle nije bilo suvo i čvrsto nego vlažno i prilično gipko, nastalo kao ishod saradnje živih stvorenja i dugotrajnog, postojanog umiranja lišća i drveća; iz tog bogatog groblja rasla su stabla visoka devedeset stopa, kao i sićušne pečurke koje su nicale u kolonijama promera pola inča. Miris vazduha bio je blag, raznovrstan i slatkast. Vidik se nikada nije daleko pružao, osim kada biste kroz guste krošnje spazili zvezde. Ništa nije bilo čisto, suvo, sparušeno, jednostavno. Nedostajalo je otkrovenje. Nije se moglo sve odjednom sagledati: nije bilo pouzdanosti. Nijanse rđe i sunčevog zatona stalno su se prelivale po visećem lišću bakarnih vrba, tako da čak ni za njega niste mogli jamačno reći da li je smeđecrveno, crvenkastozeleno ili zeleno.
     Selver je išao stazom pokraj vode, koračajući polako i često se spotičući o korenje vrba. Najednom, pred sobom ugleda nekog starca kako sanja i zastade. Starac ga pogleda kroz dugačko lišće vrbe i vide ga u svojim snovima.
     " Mogu li poći u tvoj dom, moj gospodaru Sanjare? Prevalio sam dug put."
     Starac je ostao da nepomično sedi. Selver čučnu tik uz stazu, pokraj potoka. Glava mu klonu, pošto je bio iznuren i veoma pospan. Pešačio je već pet dana.
     "Jesi li ti iz sna-vremena ili iz sveta-vremena?" upita ga najzad starac.
     "Iz sveta-vremena."
     "Hodi onda sa mnom." Starac čilo ustade i povede Selvera stazom koja je išla od vrbovog gaja prema suvljim, tamnijim područjima hrastvovog i glogovog drveta. "Pomislio sam da si bog", reče on, idući korak ispred. "Takođe mi se učinilo da sam te video ranije, možda u snu."
     "To nije bilo u svetu-vremena. Dolazim sa Sornola i nikada ranije nisam bio ovde."
     "Ovaj grad je Kadast. Ja sam Koro Mena, sa Belog Gloga."
     "Zovem se Selver. Ja sam sa Jasena."
     "Jasena ima i među nama; i muškaraca i žena. Ima ih i sa vaših bračnih klanova, Breze i Zelenike; nemamo žena sa Jabuke. Ali ti nisi došao po ženu, zar ne?"
     "Moja žena je mrtva", reče Selver.
     Stigli su do muškog doma, koji se nalazio na uzvisini, među mladicama hrasta. Pognuli su se i puzeći prošli kroz tunel-ulaz. Unutra, pri svetlosti vatre, starac se uspravi, ali Selver ostade na rukama i kolenima, nesposoban da se pridigne. Sada, kada su pomoć i okrepa bili pri ruci, njegovo telo, koje je gonio preko mere, nije moglo dalje. On ostade da leži, a oči mu se same sklopiše; i tako Selver utonu, uz olakšanje i zahvalnost, u duboku tamu.
     Muškarci iz doma Kadasta postarali su se da ga valjano smeste, a njihov vidar latio se da mu vida ranu na desnoj ruci. Kad je palo veče, Koro Mena i vidar Torber sedeli su sami pokraj vatre. Većina drugih muškaraca bila je sa svojim ženama te noći; u domu su ostala još jedino dva mlada učenika-sanjara, ali oni su odavno zaspali na klupama. "Nemam pojma kako se mogu steći takvi ožiljci koje ima na licu", reče vidar, "a još manje takva rana koju ima na ruci. Vrlo čudna rana."
     "Čudna je i naprava koju je imao za pojasom", reče Koro Mena.
     "Video sam je i nisam je video."
     "Stavio sam mu je pod klupu. Liči na uglačano železo, ali nije slična rukotvorinama muškaraca."
     "Kazao ti je da dolazi sa Sornola."
     Neko vreme obojica su ćutala. Koro Mena oseti kako ga pritiska neki nerazložan strah i utonu u san da bi dokučio njegov uzrok; bio je iskusan i vešt u tome. U snu su hodili divovi, teški i zloslutni. Njihovi suvi, krljušni udovi bili su obavijeni odećom; oči su im bile sitne i svetle, poput kalajnih kuglica. Iza njih su gamizale neke velike, pokretne stvari, načinjene od uglačanog železa. Drveće je padalo pred njima.
     Iz tog drveća koje se rušilo istrčao je jedan čovek, vičući na sav glas, sa krvlju na usnama. Staza kojom je išao vodila je do doma Kadasta.
     "Nema sumnje u to", reče Koro Mena, skliznuvši iz sna. "Ili je došao preko mora, pravo sa Sornola, ili je stigao našom zemljom, sa obale Kelme Deve. Putnici pričaju da se divovi nalaze na oba mesta."
     "Da li će krenuti za njim?" reče Torber; nijedan nije odgovorio, budući da to i nije bilo pitanje, već samo izrečena mogućnost.
     "Ti si jednom video divove, Koro?"
     "Jednom", uzvrati starac.
     On opet usnu; s vremena na vreme, pošto je bio veoma star i ne više jak kao nekada, nakratko bi zaspao. Svanuo je dan, prošlo je podne. Napolju je jedna družina pošla u lov, mališani su cvrkutali, žene su pričale glasovima sličnim vodi koja teče. Jedan suvlji glas pozva Kora Menu sa vrata. On ispuza na popodnevno sunce. Napolju mu je stajala sestra, radosno udišući mirisni vetar, ali ipak strogog izraza lica. "Da li se stranac probudio, Koro?"
     "Još nije. Torber vodi računa o njemu."
     "Moramo da čujemo šta ima da nam kaže."
     "Sigurno će se brzo probuditi."
     Ebor Dendep se namrgodi. Bila je predvodnica Kadasta i brinula se o svom narodu; ali nije želela da zatraži da se ranjenik uznemirava, niti je htela da uvredi Sanjare, pozvavši se na svoje pravo da uđe u njihov dom. "Možeš li da ga probudiš, Koro?" upita ona najzad. "Šta ako ga... progone?"
     On nije mogao da upravlja sestrinim osećanjima kao što je to činio sa svojima, ali ih je ipak bio svestan; njena brižnost ga je onespokojavala. "Ako Torber dopusti, hoću", reče on.
     "Pokušaj da brzo doznaš vesti koje nosi. Šteta što nije žena, jer onda bi govorio suvislo..."
     Stranac se probudio i u groznici ležao u polutami doma. Neobuzdani snovi bolesti kretali su mu se u očima. On se, međutim, pridiže i poče da govori odmerenim glasom. Dok ga je Koro Mena slušao, činilo mu se da mu se vlastite kosti smanjuju u telu, pokušavajući da se sakriju pred tom užasnom pričom, tom novom stvari.
     "Bio sam Selver Tele, kada sam živeo u Ešretu na Sornolu. Ludi su unuštili moj grad, sekući šumu u tom području. Moja žena, Tele, i ja bili smo zarobljeni i postali smo njihove sluge. Nju je jedan silovao, a zatim je umrla. Ja sam napao luda koji je bio kriv za njenu smrt. On bi i mene ubio, da me jedan drugi lud nije spasao, a onda i oslobodio. Napustio sam Sornol, gde nijedan grad nije bezbedan od ludi, i došao ovamo, na Severno ostrvo; nastanio sam se na obali Kelme Deve, u Crvenim gajevima. A onda su ludi i tu došli i počeli da seku svet. Uništili su grad Penle. Zarobili su stotinu muškaraca i žena, napravili od njih sluge i smestili ih u tor. Mene nisu uhvatili. Pridružio sam se ostalima koji su pobegli iz Penlea i otišli smo da živimo u močvarama severno od Kelme Deve. Ponekad, noću, vraćao sam se među ljude u toru ludi. Tada sam saznao da je tamo i onaj koga sam pokušao da ubijem. U prvi mah sam pomislio da to ponovo probam; ili da oslobodim ljude iz tora. Ali stalno mi je pred očima stajao prizor drveća koje pada, sveta koji seku i koji biva ostavljen da istruli. Muškarci su mogli da pobegnu, ali ne i žene, koje su bile bolje čuvane, a one su već počele da umiru. Razgovarao sam sa ljudima koji su se krili u močvarama. Svi smo bili veoma zaplašeni i veoma ljuti i nismo imali načina da se oslobodimo tog straha i srdžbe. I tako, posle dugih razgovora i dugog sanjanja, skovali smo plan; došli smo po danu i poubijali lude iz Kelme Deve strelama i lovačkim kopljima; zapalili smo im grad i naprave. Ništa nismo ostavili. Ali onaj je prethodno otišao, a zatim se sam vratio. Ja sam pevao nad njim, pa sam ga pustio da ponovo ode."
     Selver zaćuta.
     "I?" prošaputa Koro Mena.
     "Onda je došao leteći brod iz Sornola i stao da nas lovi po šumi, ali nije našao nikoga. Zato su zapalili šumu; ali padala je kiša, tako da se vatra brzo ugasila. Većina ljudi koje smo oslobodili iz tora, kao i ostali, uputili su se na sever i istok, prema brdima Hole; bojali smo se da mnogo ludi može krenuti u lov na nas. Ja sam pošao sam. Ludi me poznaju, razumete, znaju moje lice; to me plaši, kao i one sa kojima sam."
     "Kakva ti je to rana?" upita Torber.
     "Onaj me je pogodio; njihovim oružjem; ali ja sam pevao nad njim, pa ga pustio."
     "Sam si oborio diva?" upita Torber uz okrutan smešak, spreman da poveruje.
     "Nisam bio sam. Sa mnom su bila još tri lovca, a imao sam i njegovo oružje. Evo ga."
     Torber ustuknu pred revolverom.
     Nekoliko trenutaka niko ništa nije progovorio, a onda Koro Mena reče: "Ono što si nam ispričao veoma je crno, a put vodi nizbrdo. Da li si ti sanjar u tvom domu?"
     "Bio sam. Ali više nema doma Ešreta."
     "Svejedno; obojica govorimo Stari jezik. Kada si mi se obratio među vrbama Aste, kazao si: 'Gospodaru Sanjare'. To i jesam. Sanjaš li ti, Selvere?"
     "Retko sada", uzvrati Selver, pokoran katehizmu, držeći pognuto lice puno ožiljaka, sa znacima groznice.
     "Budan?"
     "Budan."
     "Sanjaš li valjano?"
     "Ne."
     "Držiš li san u rukama?"
     "Da."
     "Da li tkaš i oblikuješ, upravljaš i slediš, počinješ i prestaješ po volji?"
     "Ponekad; ne uvek."
     "Ko može uvek? Nije baš najrđavije sa tobom, Selvere."
     "Ne, najrđavije je", uzvrati Selver. "Ništa dobro nije preostalo." On poče da drhti.
     Torber mu dade gutljaj soka vrbe i pomože mu da ponovo legne. Koro Mena još nije postavio predvodnicino pitanje; on kleče pored bolesnika i nevoljno to učini. "Da li će divovi... ili ludi, kako ih ti zoveš... krenuti tvojim tragom, Selvere?"
     "Nisam ostavio nikakve tragove. Niko me nije video celim putem od Kelme Deve do ovog mesta; šest dana. Nije opasnost u tome." On se s naporom ponovo pridiže. "Slušajte me dobro. Uopšte vam nije jasno u čemu je prava opasnost. Ali kako bi vam i moglo biti jasno? Vi niste uradili ono što sam ja učinio, nikada niste sanjali o tome da ubijete dve stotine stvorenja. Neće oni krenuti za mnom, ali će možda poći za svima nama. Goniće nas, kao što lovci gone kuniće. U tome je opasnost. Možda će pokušati da nas poubijaju. Da nas sve poubijaju, sve ljude."
     "Lezi..."
     "Ne, ne buncam, ovo je istina i san. U Kelme Devi bilo je dve stotine ludi i svi su oni sada mrtvi. Pobili smo ih. Poubijali smo ih kao da nisu ljudi. Zar oni sad neće pokušati isto? Dosad su nas ubijali pojedinačno, a sada će nas ubijati kao što ubijaju drveće, na stotine i stotine i stotine."
     "Smiri se", reče mu Torber. "Takve stvari se događaju u groznici-snu, Selvere. One se ne zbivaju na svetu."
     "Svet je uvek nov", reče Koro Mena, "iako su mu koreni veoma stari. Kakva su, zapravo, ta stvorenja, Selvere? Izgledaju kao ljudi, govore kao ljudi, pa zar nisu ljudi?"
     "Ne znam. Da li ljudi ubijaju ljude, izuzev kad siđu s uma? Ubija li ma koja životinja pripadnike svoje vrste? To čine jedino insekti. Ali ludi nas ubijaju podjednako lako kao što mi ubijamo zmije. Onaj koji me je učio, kazao mi je da se oni i međusobno ubijaju, u svađama, a takođe grupno, poput mrava koji se bore. Ja to nisam video, ali znam da neće poštedeti nikoga ko moli za život. Udariće po pognutoj glavi: video sam to svojim očima! U njima postoji želja za ubijanjem i to me je nagnalo da ih osudim na smrt."
     "A snovi svih ljudi", reče Koro Mena, sedeći prekrštenih nogu u senci, "biće promenjeni. Više nikad neće biti isti. Više nikada neću hoditi stazom kojom sam juče išao sa tobom, puteljkom od vrbovog gaja kojim sam koračao celog života. I on se promenio. Ti si prošao njime i puteljak se sasvim izmenio. Pre ovoga dana, stvari koje smo radili bile su prave stvari; put kojim smo išli bio je pravi put i vodio nas je kući. Ali gde nam je sada kuća? Učinio si ono što si morao, ali to nije bilo dobro. Ubijao si ljude. Ja sam ih video, u dolini Lemgan, kada su došli pre pedeset godina u letećem brodu; sakrio sam se i posmatrao divove, šestoro njih, i video kako govore i gledaju prema stenama i rastinju i kuvaju hranu. Oni su ljudi. Ali pošto si ti, Selvere, živeo među njima, reci mi: sanjaju li oni?"
     "Samo kao deca, dok spavaju."
     "Nisu upućeni?"
     "Nisu. Ponekad pričaju o svojim snovima, vidari pokušavaju da ih iskoriste za vidanje, ali niko među njima nije upućen, niti je vičan sanjanju. Ljubov, koji me je učio, shvatio me je kada sam mu pokazao kako da sanja, ali je ipak svet-vreme nazivao 'stvarnim', a san-vreme 'nestvarnim', kao da među njima ima neke razlike."
     "Učinio si ono što si morao", ponovo reče Koro Mena posle kratkotrajnog ćutanja. Njegov pogled ukrsti se sa Selverovim, preko senki. Očajnička napetost popusti na Selverovom licu; usne pune ožiljaka opustiše mu se i on ponovo leže, ne rekavši više ništa. Ubrzo potom je zaspao.
     "On je bog", prozbori Koro Mena.
     Torber klimnu, prihvativši starčev sud gotovo sa olakšanjem.
     "Ali različit od ostalih. Nije kao Gonilac, ni kao Prijatelj, koji nema lica, niti kao Žena Jasikin List, koja hodi šumom snova. Nije ni Vratar, niti Zmija. Ni Svirač Na Liri, ni Rezbar, ni Lovac, iako se kao i oni pojavljuje u svetu-vremenu. Mogli smo da sanjamo Selvera poslednjih godina, ali to više nije moguće; on je napustio san-vreme. Došao je u šumu, kroz šumu, gde lišće pada, gde drveće pada, bog koji poznaje smrt, bog koji ubija i koji se sam ponovo ne rađa."
     Predvodnica je saslušala Koro Menine izveštaje i proročanstva i odmah počela da dela. Proglasila je stanje pripravnosti u svom gradu Kadastu, postarala se da svaka porodica bude spremna za pokret, da ima pripravljenu hranu, kao i da se pripreme nosila za stare i bolesne. Poslala je mlade žene u izvidnicu na jug i istok, naloživši im da brzo dostavljaju sve vesti o ludima. Postavila je jednu naoružanu lovačku družinu oko grada, dok su ostale kao i obično odlazile u pohode svake noći. A kada je Selver ojačao, pozvala ga je da iziđe iz doma i da joj ispriča svoju priču; kako su ludi ubijali i porobljavali ljude na Sornolu i sekli šume; kako su žitelji Kelme Deve poubijali lude. Nagnala je žene i nesane muškarce, koji nisu shvatali te stvari, da ih slušaju i po nekoliko puta, sve dok nisu razumeli i dok se nisu uplašili. Jer Ebor Dendep bila je praktična žena. Kada joj je Veliki Sanjar, njen brat, kazao da je Selver bog, promenitelj, most između stvarnosti, ona je to poverovala i odmah stala da dela. Na Sanjaru je ležala odgovornost da bude oprezan, da bude siguran da mu je sud valjan. Njena dužnost potom je bila da prihvati taj sud i da se ravna prema njemu. On se starao o tome šta mora da se uradi, a ona da se to sprovede u delo.
     "Svi gradovi šume moraju čuti", kazao je Koro Mena i predvodnica je smesta uputila mlade glasnike do predvodnica u drugim gradovima, koje su ih saslušale, pa poslale dalje svoje glasnike. Vesti o ubijanju u Kelme Devi i o Selveru raširile su se Severnim ostrvom, a zatim su prešle i preko mora, do drugih zemalja; prenosile su se od usta do usta ili u vidu pisanih poruka; to nije išlo brzo, budući da Šumski narod nije imao hitrije kurire od glasnika-pešaka; no, ni tako nije bilo rđavo.
     Na Četrdeset zemalja nije živeo samo jedan narod. Bilo je više jezika nego zemalja, a u svakom gradu govorilo se posebno narečje; postojala je beskrajna šarolikost ophođenja, morala, običaja, zanata; fizički tipovi razlikovali su se na svih pet Velikih zemalja. Žitelji Sornola bili su visoki, bledi i veliki trgovci; narod Riešvela odlikovao se niskim rastom, mnogi su imali crno krzno, jeli su majmune - i tako dalje, i tako dalje. Ali klima je bila veoma ujednačena, baš kao i šuma, dok je more svuda bilo jednako. Zahvaljujući radoznalosti, uhodanim trgovačkim putevima i neophodnosti nalaženja muža ili žene sa odgovarajućeg Drveta, teklo je živo kruženje ljudi izmeđi gradova i zemalja, tako da je sve krajeve prožimala izvesna sličnost, sa izuzetkom najudaljenih tačaka, varvarskih ostrva na krajnjem istoku i jugu, o kojima su se prenosile nepouzdane glasine. Na svih Četrdeset zemalja žene su upravljale varošima i gradovima, a gotovo svaki grad imao je muški dom. U domovima su sanjari govorili nekim od starih jezika, koji su se malo razlikovali od zemlje do zemlje. Njih su retko učili žene ili muškarci koji su ostajali lovci, ribari, tkači, neimari, oni što su sanjali samo male snove izvan doma. Kako je najveći deo zapisa bio na tom jeziku domova, kada su predvodnice slale glasnice sa porukama, pisma su išla od doma do doma, gde su ih Sanjari tumačili Staricama, baš kao što je to bilo i sa drugim dokumentima, glasinama, problemima, mitovima i snovima. Ali uvek su Starice imale slobodan izbor da li da poveruju ili ne.

     Selver se nalazio u jednoj maloj sobi Ešsena. Vrata nisu bila zaključana, ali on je znao da će, ako ih otvori, nešto zlo banuti unutra. Sve dok ih drži zatvorena, ništa se neće dogoditi. Nevolja je bila u tome što se pred kućom nalazio voćnjak mladica; no, to drveće nije rađalo voćke i ostale sitne plodove, već je pripadalo nekoj drugoj vrsti, ali on nije mogao da se seti kojoj. Zato je izišao napolje da se uveri koje je drveće posredi. Ono je svo ležalo izlomljeno i iščupano. On podiže srebrnastu granu jednog stabla i sa slomljenog kraja poteče malo krvi. Ne, ne ovde, ne ponovo, Tele, reče on; o, Tele, hodi kod mene pre no što umreš! Ali ona nije došla. Samo je njena smrt bila tu, slomljena breza, otvorena vrata. Selver se okrenu i brzo se vrati unutra, ustanovivši tog časa da je cela kuća podignuta povrh tla, slično kućama ludi, veoma visoka i puna svetlosti. Pred vratima sa suprotne strane visoke prostorije nalazila se ulica ludskog grada Centrala. Selver je imao revolver za pojasom. Ako se Dejvidson pojavi, moći će da ga ubije. Zastao je na otvorenim vratima, gledajući preda se, u sjaj sunca. A onda se Dejvidson pojavio, ogroman, trčeći tako brzo da ga Selver nije mogao držati na nišanu revolvera; lud se mahnito klatio širokom ulicom, veoma hitar i sve bliži. Revolver je bio težak. Selver opali, ali nikakav plamen nije izišao iz cevi, tako da on u besu i užasu odbaci od sebe i pištolj i san.
     Razočaran i potišten, Selver otpljunu i uzdahnu.
     "Ružan san?" upita Ebor Dendep.
     "Svi su ružni i svi isti", uzvrati on, ali mu duboka nelagodnost i jad malo splasnuše kada je odgovorio. Hladna jutarnja svetlost sunca slivala se, prošarana mrljama i prugama, po tananom lišću i granama brezovog gaja Kadasta. Predvodnica je sedela i plela kotaricu od pocrnele paprati, pošto je volela da joj ruke uvek budu nečim zauzete, dok je Selver ležao pokraj nje u polusnu i snu. Nalazio se već petnaest dana u Kadastu, a rana mu je bila gotovo zacelila. Još je mnogo spavao, ali je prvi put posle više maseci ponovo počeo da budan sanja, pravilno, ne više jednom ili dva puta za dan i noć, već u pravom ritmu sanjanja, u rasponu od deset do četrnaest navrata dnevno. Iako su mu snovi bili ružni, sve sam užas i sramota, on im se ipak radovao. Bio se pobojao da je odsečen od korena, da je predaleko zabrazdio u mrtvu zemlju delanja, tako da više neće moći da se vrati do vrela stvarnosti. Sada, iako je voda bila veoma gorka, on je opet pio.
     Zakratko, ponovo je oborio Dejvidsona u pepeo izgorelog logora, ali ovoga puta nije pevao nad njim, već ga je udario kamenom po ustima. Dejvidsonovi zubi se rasprsnuše i krv poteče među belim krhotinama.
     San je bio koristan, značio je pravo ispunjenje želje, ali on ga je tu zaustavio, budući da ga je sanjao mnogo puta pre no što se suočio sa Dejvidsonom u pepelu Kelme Deve i posle toga. Taj san je donosio samo olakšanje. Gutljaj blagotvorne vode. Ali njemu je bila potrebna gorčina. Nije bilo dovoljno vratiti se samo do Kelme Deve, nego i dalje, do one dugačke, strahotne ulice u gradu tuđinaca koji se zvao Central, gde je napao Smrt i bio poražen.
     Ebor Dendep je pevušila dok je radila. Njene tanušne ruke, čije je svilasto zelenilo dobilo srebrnu patinu sa godinama, preplitale su pocrnele stabljike paprati, brzo i vešto. Pevala je pesmu o sakupljanju paprati, devojačku pesmu: "Berem paprat i sve mislim da l' će se vratiti..." Slabašan, starački glas bio je sličan cvrčanju cvrčka. Sunce je podrhtavalo po lišću breza. Selver spusti glavu na ruke.
     Brezov gaj nalazio se približno u središtu grada Kadasta. Od njega je vodilo osam staza, uskih i krivudavih, koje su se gubile među drvećem. U vazduhu se osećao blag miris dima drveta; kroz proređene grane na južnom kraju gaja video se pramen dima koji je nicao iz jednog dimnjaka, sličan kakvoj plavoj pređi koja se raspredala kroz lisnate krošnje. Ukoliko biste pažljivije osmotrili kroz zimzelene hrastove i drugo drveće, primetili biste krovove kuća kako se uzdižu nekoliko stopa iznad tla; bilo ih je između stotinu i dve stotine, premda su se teško mogli izbrojati. Drvene kućice nalazile su se tri četvrtine pod zemljom, slično jazbinama jazavaca. Krovovi postavljeni na grade bili su prekriveni prepletom grančica, borovih četina, šaše, crnice. Predstavljali su dobru izolaciju, nisu propuštali vodu i bili su gotovo nevidljivi. Šuma i zajednica od osam stotina ljudi išle su za svojim poslovima posvuda oko brezovog gaja, u kome je sedela Ebor Dendep i pravila kotaricu od paprati. Jedna ptica, skrivena u granju iznad njene glave, oglasi se umilnim napevom: "Ti-vit." Vreva ljudi bila je nešto bučnija nego obično, budući da je poslednjih dana pristiglo pedeset ili šezdeset stranaca, poglavito mladih muškaraca i žena, koje je privuklo Selverovo prisustvo. Neki su došli iz drugih gradova sa severa, a bilo je i onih koji su učestvovali sa njim u ubijanju u Kelme Devi; krenuli su za Selverom, sledeći glasine koje su ga pratile. Pa ipak, uzvici koji su tu i tamo dozivali, čavrljanje žena koje su se kupale i dece koja su se igrala pored potoka nisu nadjačavali jutarnji poj ptica, zujanje insekata i stalnu zvučnu kulisu žive šume, u kojoj je grad bio samo jedan element.
     Jedna devojka dotrča, mladi lovac boje bledog lišća breze. "Reč usta sa južne obale, majko", reče ona. "Stigla je glasnica u ženski dom."
     "Pošalji je ovamo čim bude jela", uzvrati predvodnica blago. "Samo tiho, Tolbar, zar ne vidiš da spava?"
     Devojka se saže, uze jedan veliki list divljeg duvana i meko ga položi preko Selverovih očiju, na koje je padala iskošena, sjajna pruga sunčeve svetlosti. Ležao je sa poluotvorenim šakama, dok mu je izbrazdano, unakaženo lice bilo okrenuto nagore, izloženo napadu i budalasto, Veliki Sanjar koji je zaspao poput kakvog deteta. Ali Ebor Dendep je posmatrala devojčino lice. Ono je zračilo, u toj nelagodnoj senci, sažaljenjem i užasnutošću, divljenjem.
     Tolbar se udalji. Ubrzo se pojaviše dve Starice sa glasnicom, krećući se u redu, bez reči, stazom prošaranom svetlošću sunca. Ebor Dendep podiže ruku, uživajući u tišini. Glasnica se odmah opruži da se odmori; njeno zeleno krzno sa smeđim pegama bilo je prašnjavo i znojavo, budući da je trčala dugo i brzo. Starice su sele na mesta gde se probijalo sunce, i dalje ćuteći. Ličile su na dva stara, sivo-zelena kamena, sa sjajnim, živim očima.
     Boreći se sa spavanjem-snom, koji nikako nije mogao da zauzda, Selver najednom uzviknu, kao da ga je nešto silno uplašilo, i probudi se.
     Zatim ustade i pođe da se napije vode na potoku: kada je krenuo natrag, sledilo ga je šest ili sedam onih koji su uvek išli za njim. Predvodnica odloži poluzavršen rad i reče: "A sad, budi dobro došla, glasnice, i saopšti nam poruku koju nosiš."
     Glasnica ustade, nakloni se prema Ebor Dendep i poče da govori: "Dolazim iz Tretata. Moje reči potiču iz Sorbron Deve, pre toga od moreplovaca sa moreuza, a još ranije iz Brotera na Sornolu. Njih treba da čuje ceo Kadast, ali upućene su čoveku po imenu Selver, koji je rodom sa Jasena, iz Ešreta. Evo tih reči: stigli su novi divovi u svoj veliki grad na Sornolu. Većina ih je ženskog roda. Žuti, plameni brod podiže se i spušta u mestu čiji je naziv bio Peha. U Sornolu se zna da je Selver iz Ešreta spalio grad divova u Kelmi Devi. Veliki Sanjari Izgnanstva u Broteru sanjali su da divova ima više nego drveća na Četrdeset zemalja. To su sve reči poruke koju nosim."
     Kada je deklamacija, izrečena u jednom dahu, bila okončana, neko vreme niko nije progovorio. Oglasila se samo jedna ptica, malo dalje, eksperimentalnim pojem: "Vit-vit?"
     "Ovo je veoma rđavo svet-vreme", reče jedna Starica, trljajući reumatično koleno.
     Jedna siva ptica polete sa velikog hrasta, koji je označavao severnu ivicu grada, i stade da kruži u vazduhu; prepustila je lenja krila jutarnjim strujama, koje su je lako dizale uvis. Uvek je postojalo neko drvo na kome su se okupljali ovi suri zmajevi, nedaleko od grada; oni su obavljali službu gradske čistoće.
     Jedan mali, debeljuškasti dečak protrčao je kroz brezov gaj, dok mu je za petama jurila nešto malo veća sestra; oboje su kričali piskutavim glasićima poput pacova. Dečak najednom pade i zaplaka, a devojčica ga pridiže i stade da mu briše suze nekim velikim listom. Ubrzo potom oni odskakutaše u šumu, držeći se za ruke.
     "Postojao je jedan po imenu Ljubov", reče Selver predvodnici. "Pričao sam o njemu Koro Meni, ali ne i tebi. Kada je onaj drugi hteo da me ubije, on mi je spasao život. Ljubov me je takođe iscelio i oslobodio. Želeo je da sazna više o nama; tako sam mu objašnjavao ono što me je pitao, a i on je meni tumačio ono što sam ja pitao. Jednom sam mu postavio pitanje, kako njihova rasa može da opstane kada ima tako malo žena. Kazao mi je da su tamo odakle su došli polovina žene; ali muškarci ih neće dovesti na Četrdeset zemalja sve dok ne pripreme mesto za njih."
     "Dok muškarci ne pripreme pogodno mesto za žene? Dobrano će se one načekati!" reče Ebor Dendep. "Baš liče na ljude iz Brestovog Sna, koji ti prilaze okrenutih zadnjica i sa čelom na temenu. Oni šume pretvaraju u suvu obalu" - u njenom jeziku nije bilo reči za pustinju - "i to nazivaju pripremanjem mesta za žene? Bolje bi bilo da su najpre poslali žene. Možda kod njih žene obavljaju Veliko Sanjanje, ko zna? Oni su nazadni, Selvere. Pomračenog su uma."
     "Ceo narod ne može biti pomračenog uma,
     "Ali oni sanjaju samo u snu, kažeš; ako hoće da budni sanjaju, onda uzimaju otrove, ali im tada snovi izmiču upravljanju , kažeš! Zar jedan narod može biti luđi od toga. Oni ništa bolje ne razlikuju san-vreme od sveta-vremena nego neka beba. Možda, kada ubiju drvo, misle da će ono oživeti!"
     Selver odmahnu glavom. I dalje se obraćao predvodnici, kao da su njih dvoje sami u brezovom gaju, mirnim, oklevajućim glasom, gotovo dremljivo. "Ne, oni savršeno dobro shvataju šta je smrt... Razume se, ne vide kao mi, ali ima stvari o kojima znaju više i koje razumeju bolje od nas. Ljubov je shvatio veliki deo onoga što sam mu kazao. Ali većinu onoga što je on meni ispričao, ja nisam razumeo. Nije, međutim, jezik bio taj koji me je sprečio da shvatim; ja znam njihov govor, a on je naučio naše; napravili smo skupni zapis o dva jezika. No, bilo je stvari za koje je on kazao da ih nikada neću moći razumeti. Rekao je da ludi potiču izvan šume. To je sasvim jasno. Kazao je da žele šumu: drveće da od njega naprave drvo, zemlju da na njoj zaseju travu." Iako još mek, Selverov glas postao je zvonak; ljudi među srebrnim stablima pretvoriše se u uho. "I to je jasno, bar onima među nama koje su ih videli kako seku svet. Kazao je, dalje, da su ludi ljudi kao mi, da smo, zapravo, srodnici, bliski možda kao što su Crveni jelen i Sivi srndać. Rekao je da su došli sa jednog drugog mesta koje nije šuma; tamo je sve drveće posečeno; to mesto ima sunce, ne naše sunce, koje je zvezda. Sve to, kao što vidite, nije mi bilo jasno. Ja govorim njegove reči, ali ne znam šta znače. Ali to i nije mnogo važno. Jasno je da oni žele za sebe našu šumu. Dvostruko su viši od nas, imaju oružje koje daleko nadmaša naše, kao i bacače plamena i leteće brodove. Sada su još doveli mnogo žena i imaće dece. Ovde ih je sada možda dve, a možda i tri hiljade i poglavito se nalaze na Sormolu. Ali ako sačekamo jedan ljudski vek ili dva, oni će se namnožiti; broj će im se udvostručiti i dvostruko udvostručiti. Oni ubijaju muškarce i žene; ne pošteđuju one koji mole za život. Ne umeju da pevaju u borbi. Ostavili su za sobom svoje korenove, možda, u toj drugoj šumi iz koje su došli, u toj šumi bez drveća. Niko ne može pouzdano reći da li su oni ljudi ili nisu ljudi, da li su zdravog ili pomračenog uma, ali to i nije važno. Moramo ih nagnati da napuste šumu, zato što su opasni. Ako ne budu hteli da odu, moramo ih spaliti sa zemalja, kao što se legla žaokavih mrava moraju popaliti u gradskim gajevima. Ukoliko budemo čekali, mi ćemo biti isterani napolje i spaljeni. Mogu nas izgaziti kao što mi gazimo žaokave mrave. Kada su spalili moj grad Ešret, video sam jednu ženu koja je ležala na stazi i molila nekog luda za život; on joj je, međutim, stao na leđa i slomio joj kičmu. a zatim ju je nogom odgurnuo u stranu, kao da je mrtva zmija. Video sam to svojim očima. Ako su ludi ljudi, onda su nevični ili neupućeni da sanjaju i da se ponašaju kao ljudi. Zato idu okolo, mahnito ubijajući i uništavajući; na to ih nagone bogovi zapretani u njima, koje oni neće da oslobode, već pokušavaju da ih iskorene i poreknu. Ako su ljudi, onda su zli ljudi, budući da poriču vlastite bogove, bojeći se da ugledaju sopstvena lica u tami. Predvodnice Kadasta, počuj me." Selver ustade, postavši najednom neobično visok među ženama koje su sedele. "Vreme je, mislim, da se vratim u svoju zemlju, na Sornol, onima koji su u izgnanstvu i koji su porobljeni. Kaži svim ljudima koji sanjaju o gradu što gori da pođu za mnom u Broter." On se nakloni Ebor Dendep i krenu iz brezovog gaja, i dalje šantavo koračajući i sa uvezanom rukom; no, hod mu se odlikovao hitrinom, a glava mu je stajala uspravno, tako da je izgledao celovitiji od drugih ljudi. Mlađarija pođe za njim u tišinu.
     "Ko je to?" upita glasnica iz Tretata, prateći ga pogledom.
     "Čovek kome je bila upućena tvoja poruka, Selver iz Ešreta, bog među nama. Jesi li već ranije videla nekog boga, kćeri?"
     "Kada mi je bilo deset godina, u naš grad došao je Svirač Na Liri."
     "Stari Ertel, da. Bio je sa mog Drveta i iz Severnih nizija kao ja. Pa, sada si videla još jednog boga, i to većeg. Ispričaj o njemu tvojim ljudima u Tretatu."
     "Koji je on bog, majko?"
     "Jedan novi", uzvrati Ebor Dendep svojim suvim, staračkim glasom. "Sin šumske vatre, brat ubijenih. On je onaj koji se ponovo ne rađa. A sada, pođite svi, pođite u dom. Vidite ko će krenuti za Selverom, postarajte se za hranu koju će poneti. Pusite me malo ovde. Ispunjavaju me zle slutnje kao kakvog glupog starca. Moram da sanjam..."

     Koro Mena je pošao sa Selverom te noći do mesta gde su se prvi put sreli, pod bakarnim vrbama uz potok. Mnogo ljudi krenulo je za Selverom na jug, šezdesetak ukupno; bila je to najmnogobrojnija četa koju je većina ljudi ikada videla da skupa ide. Oni će izazvati veliku pažnju i nagnati još mnoge da im se priključe na putu prema moru, gde će se ukrcati za Sornol. Selver je zatražio svoju sanjarsku povlasticu da ostane sam te noći. Bez pratnje je krenuo na put. Pratioci će mu se pridružiti ujutro; posle toga, okružen gomilom i silnim poslom koji da čeka, imaće malo vremena za spor i dubok protok velikih snova.
     "Ovde smo se sreli", reče starac, zaustavivši se među povijenim granama, koprenama visećeg lišća, "i ovde ćemo se rastati. Ovo mesto biće nazvano Selverov gaj i kao takvo ostaće jamačno zapamćeno među onima koji će posle nas hoditi ovim stazama."
     Selver je ćutao neko vreme, stojeći nepomično poput drveta; neumorno lišće oko njega polako je gubilo srebrnu boju, tamneći kako su se oblaci zgušnjavli preko zvezda. "Imaš više pouzdanja u mene nego i ja sam", reče on konačno, glas u tmini.
     "Da, imam, Selvere... Valjano sam obučen u snevanju, a i star sam. Sada već veoma malo sanjam za sebe. A i zašto bih? Malo mi je šta novo. A ono što sam hteo od života, to sam i imao, pa i više. Imao sam ceo život. Dana poput lišća u šumi. Sada sam staro, šuplje deblo, čiji su jedino još korenovi živi. Zato i sanjam samo ono što svi ljudi sanjaju. Nemam više vizija ni želja. Vidim ono što jeste. Vidim plod kako zri na grani. Četiri godine je sazrevao, taj plod duboko posađenog drveta. Četiri godine smo se svi bojali, čak i mi koji živimo daleko od ludskih gradova i koji smo ih samo načas osmotrili iz skrovišta ili videli njihove brodove kako lete nebom, posmatrali mrtva mesta gde su posekli sve, slušali priče o tim stvarima. Svi se plašimo. Deca se bude iz sna, vičući o divovima; žene se ne usuđuju da krenu na daleka trgovačka putovanja; muškarci u domovima ne mogu da pevaju. Plod straha sazreva. A sad vidim tebe kako ga ubiraš. Ti si žetelac. Sve čega smo se bojali da vidimo ti si upoznao: izgnanstvo, sramotu, bol, pad krova i zidova sveta, majčinu smrt u bedi, neupućenu, neodgojenu decu. A ti si sve to propatio. Najdalje si otišao. A tamo gde je najdalje, na kraju crne staze, raste Drvo: tu zri plod; ti si sada posegao prema njemu, Selvere, sada si ga ubrao. A svet se potpuno menja kada čovek drži u ruci plod tog drveta, čiji su korenovi dublji od šume. Ljudi će to znati. Prepoznaće te, kao što smo te mi prepoznali. Nije potrebno biti starac ili Veliki Sanjar da bi se prepoznao bog! Tamo gde ti hodiš, bukti vatra: samo je slepac ne može videti. Ali, čuj, Selvere, ima nešto zbog čega sam te oduvek voleo: sanjao sam te pre no što smo se sreli ovde. Išao si stazom, a iza tebe mladice su rasle, hrast i breza, vrba i zelenika, jela i bor, jova, brest, belo procvetali jesen, svekoliki krov i zidovi sveta, večno su se obnavljali. A sad, zbogom, dragi bože i sine, neka te sreća prati."
     Noć je postajala sve gušća kako se Selver udaljavao; konačno, ni njegove oči, kadre da vide u mraku, nisu mogle da razaberu ništa drugo do masa i gomila tmine. Počela je da pada kiša. Prevalio je svega nekoliko milja od Kadasta, kada je morao ili da upali baklju ili da se zaustavi. Izabrao je ovo dugo i pipajući našao zgodno mesto među korenjem jednog velikog kestena. Seo je tu, oslonivši se leđima na široko, povijeno deblo, koje kao da je još zadržalo malo dnevne toplote. Sitna kiša, čije je padanje bilo nevidljivo u tami, dobovala je po lišću nad njim, po njegovim rukama, vratu i glavi, zaštićenoj debelim, svilastim pokrovom kose, po zemlji, paprati i obližnjem niskom rastinju, po svekolikom lišću šume, blizu i daleko. Selver je sedeo nepomično poput buljine na grani iznad njega; nije spavo, već su mu oči širom bile otvorene prema kišnoj tmini.

    3.
     Kapetana Raja Ljubova bolela je glava. Bol je, zapravo, blago počeo u mišićima desnog ramena, da bi se potom, sve snažnije, peo uz vrat, dostigavši vrhunac u vidu razornog bubnjanja iznad desnog uha. Centri za govor nalaze se u levom delu moždane kore, pomisli on, ali nije mogao to da kaže; nije mogao da govori, da čita, spava ili misli. Moždana kora, moždana bora. Jaka migrena, laka sirena, joj, joj, joj. Razume se, bio je lečen od migrene, najpre u koledžu, a potom i u vojsci, za vreme obaveznih, preventivnih, psihoterapijskih seansi, ali je ipak poneo sa sobom nešto malo ergotaminskih pilula, kada je pošao sa Zemlje, za svaki slučaj. Uzeo ih je dve, kao i jedan superhiperultra analgetik, jednu tabletu za umirenje, plus jednu za varenje, da bi neutralisao kafein, koji je neutralisao ergotamin, ali šilo ga je i dalje dubilo iznutra, tik iznad desnog uha, dejstvujući poput dobovanja kakvog velikog bas-bubnja. Šilo, dubilo, glavu mu probilo, tablete popilo, oh Bože. Gospode, izbavi nas. Jetrena pašteta. Kako li samo Atšeanci izlaze nakraj sa migrenom? Ali oni je sigurno uopšte nemaju: oni bi naprosto odsanjali boljku nedelju dana pre no što bi ih stvarno snašla, Pokušaj i ti, pokušaj da je odsanjaš. Počni kako te je Selver učio. Iako nije imao pojma o elektricitetu, tako da nije mogao da shvati načela EEG-a, čim je čuo o alfa-talasima i o tome kada se pojavljuju, odmah je kazao: "Ah, da, na ovo misliš." Istog časa, na grafikonu je počela da vijuga nepogrešiva šara alfa-talasa, beležeći ono što se zbivalo u maloj, zelenoj glavi; zatim je, za ciglih pola časa, Ljubov bio upućen u to kako da uključuje alfa-ritmove. To stvarno uopšte nije bilo teško. Ali ne sada, svet nas odveć tišti, joj, joj, joj, iznad desnog uha, stalno čujem kako krilate kočije Vremena hitaju u blizini, jer Atšeanci su spalili prekjuče Smitov logor i pobili dve stotine ljudi. Dve stotine sedam, tačnije govoreći. Sve, izuzev kapetana. Nije ni čudo što mu pilule nisu mogle prodreti do središta migrene, budući da se to središte nalazilo na jednom ostrvu udaljenom dve stotine kilometara i dva dana u prošlost. Preko bregova i još dalje. Jasenovi, jasenovi, svi su popadali. A sa jasenovima i sve njegovo znanje o Visoko razvijenim oblicima života na Svetu 41. Prašina, otpaci, đubrište lažnih podataka i pogrešnih hipoteza. Skoro pet zemaljskih godina, koliko je proveo ovde, bio je uveren da su Atšeanci nesposobni da ubijaju ljude, pripadnike vlastite vrste ili neke druge. Pisao je obimne studije u kojima se upinjao da objasni kako i zašto oni ne mogu da ubijaju ljude. Ali sada je sve to ispalo pogrešno. Potpuno pogrešno.
     Šta li mu je to samo promaklo?
     Došlo je vreme da pođe na sastanak u glavni štab. Ljubov oprezno ustade, pomerajući se celim telom, kako mu desna strana glave ne bi otpala; prišao je stolu koracima čoveka koji se kreće pod vodom, nalio čašu votke iz opšteg sledovanja i ispio je. Piće ga je izokrenulo; ispoljilo ga je; učinilo normalnim. Bilo mu je bolje. Izišao je napolje i zaputio se pešice dugačkom, prašnjavom, glavnom ulicom Centralvila prema glavnom štabu, budući da nije mogao da podnese truckanje na motociklu. Prošavši pored 'Luaua', požudno je pomislio na još jednu votku; ali u tom času na vratima bara pojavio se kapetan Dejvidson i Ljubov je produžio.
     Ljudi sa Šekltona već su bili u sali za konferencije. Zapovednik Jung, koga je ranije upoznao, doveo je ovoga puta neka nova lica sa orbite. Novajlije nisu bile u uniformama svemirske mornarice; trenutak kasnije, uz blagi šok, Ljubov shvati da to uopšte nisu ljudi, već vanzemaljski humanoidi. Odmah je usledilo upoznavanje: prvi, gospodin Or, bio je kosmati Cetijanac, tamnosiv, zdepast i hladnog držanja; drugi, gospodin Lepenon, bio je visok, beo i skladnog stasa: Hainac. Pokazali su zanimanje za Ljubova dok su se pozdravljali; Lepenon reče: "Upravo sam pročitao vaš izveštaj o svesnoj kontroli paradoksalnog spavanja među Atšeancima, doktore Ljubov." Bilo je prijatno to čuti, baš kao što je bilo prijatno biti oslovljen pošteno zavređenom titulom. Po govoru im se videlo da su proveli nekoliko godina na Zemlji, kao i da bi mogli biti hilferi ili nešto slično; ali, prilikom predstavljanja, zapovednik nije pomenuo njihov status ili položaj.
     Prostorija se polako punila. Gose, kolonijski ekolog, ušao je prvi, a za njim sve visoke starešine; zatim je došao red na kapetana Susuna, upravnika Odeljenja za razvoj planete - šumarske operacije - čiji je čin, baš kao i Ljubovljev, predstavljao neophodan izum za umirenje vojnih savesti. Poslednji je ušao kapetan Dejvidson, uspravnog držanja i lep, suvog i koščatog lica koje je izgledalo mirno, pa čak i ozbiljno. Na svim vratima stajala je straža. Vratovi vojnika bili su kruti poput ćuskija. Konferencija je očigledno predstavljala istragu. Čija je bila krivica? Moja, pomisli Ljubov u očajanju; ali iz očaja on pogleda preko stola prema kapetanu Donu Dejvidsonu sa gnušanjem i prezirom.
     Zapovednik Jung imao je veoma tih glas: "Kao što vam je poznato, gospodo, moj brod se zaustavio ovde, kod Sveta 41, da iskrca novi tovar kolonista, i ništa više; Šekltonovo odredište je Svet 88, Prestno, koji pripada hainskoj grupi. No, budući da se napad na vaš istureni logor dogodio za vreme našeg boravka, ne možemo olako preći preko toga; naročito u svetlosti izvesnih okolnosti, o kojima ćete biti obavešteni kasnije, tokom sednice. Činjenica je da je položaj Sveta 41 kao zemaljske kolonije sada podložan preinačenju, a pokolj u vašem logoru može da ubrza odluku Uprave u tom smislu. Razume se, naše odluke moraju biti donete brzo, budući da ne mogu dugo da zadržavam brod ovde. Pre svega, potrebno je da utvrdimo da li su svi prisutni upoznati sa bitnim činjenicama o ovom slučaju. Izveštaj kapetana Dejvidsona o događajima u Smitovom logoru snimljen je na traku i mi sa broda svi smo ga čuli; da li ste i vi ovde imali prilike da se upoznate sa njime? Dobro. Ako sada neko od vas želi nešto da upita kapetana Dejvidsona, on vam stoji na raspolaganju. Evo, ja ću prvo postaviti jedno pitanje. Dan posle incidenta vratili ste se do mesta gde se nalazio logor, kapetane Dejvidsone, u velikom skakaču sa osam vojnika; da li ste imali dozvolu nekog pretpostavljenog ovde iz Centrala za taj let?"
     Dejvidson ustade. "Jesam, ser."
     "Da li ste bili ovlašćeni da se spustite i otvorite vatru u šumi blizu logora?"
     "Nisam, ser."
     "Ali ste, ipak, otvorili vatru?"
     "Jesam, ser. Pokušao sam da isteram na čistinu stvorce koji su poubijali moje ljude."
     "Vrlo dobro. Gospodine Lepenon?"
     Visoki Hainac pročisti grlo. "Kapetane Dejvidsone", reče on, "smatrate li da su ljudi pod vašim zapovedništvom u Smitovom logoru bili uglavnom zadovoljni."
     "Smatram."
     Dejvidsonovo istupanje bilo je otresito i samouvereno; izgledalo je da mnogo ne mari za to što je u nevolji. Razume se, oficiri svemirske mornarice i stranci nisu bili njegovi pretpostavljeni; jedino je vlastitom pukovniku bio odgovoran za to što je izgubio dve stotine ljudi i neovlašćeno preduzeo odmazde. A njegov pukovnik je sedeo tu i slušao.
     "Imali su valjanu hranu i smeštaj i nisu bili preopterećeni radom, bar koliko je to moguće u uslovima jednog graničarskog logora?"
     "Tako je."
     "Da li je disciplina bila veoma stroga?"
     "Ne, nije."
     "Šta je onda, prema vašem mišljenju, izazvalo pobunu?"
     "Ne razumem."
     "Ako niko nije bio nezadovoljan, zašto bi onda jedan deo ljudstva poubijao ostale i uništio logor?"
     Zavladala je nelagodna tišina.
     "Smem li ja nešto da primetim?" reče Ljubov. "Napad na Zemljane izvršili su domorodački hilfovi, žitelji šume, kojima su se pridružili njihovi sunarodnici zaposleni u logoru. U svom izveštaju, kapetan Dejvidson koristio je za Atšeance reč 'stvorci'."
     Lepenon se nađe u neprilici i na licu mu se pojavi izraz nelagodnosti.
     "Hvala vam, doktore Ljubov. Sasvim sam pogrešno razumeo stvar. Mislio sam, naime, da se reč 'stvorci' koristi za zemaljsku kastu koja radi težačke poslove u logorima drvoseča. Uveren, kao i svi ostali, da Atšeanci ne ispoljavaju agresivnost prema drugim rasama, ni na kraj pameti mi nije palo da se, zapravo, na njih mislilo. U stvari, uopšte nisam znao da ste ih držali kao saradnike u logorima. No, sada još manje nego pre mogu da shvatim šta je prouzrokovalo napad i pobunu."
     "Ni meni nije jasno, ser."
     "Kada je kapetan kazao da su ljudi pod njegovim zapovedništvom zadovoljni, da li je on tu mislio i na domoroce?" upita Cetijanac Or suvim i mrmljivim glasom. Hainac se odmah uhvati toga i postavi novo pitanje Dejvidsonu svojim brižnim, učtivim tonom: "Da li su Atšeanci, koji su živeli u logoru, bili zadovoljni, prema vašem mišljenju?"
     "Koliko je meni poznato, jesu."
     "Nije bilo ničeg neobičnog u vezi sa njihovim položajem ili poslom koji su morali da rade?"
     Ljubov oseti kako napetost raste - jedan okret zavrtnja - kod pukovnika Donga i njegovih ljudi, kao i kod zapovednika zvezdanog broda. Dejvidson je ostao miran i neuzbuđen. "Ne, ničeg neobičnog."
     Ljubov shvati tog trenutka da su na Šeklton slate jedino njegove naučne studije; protivljenja, međutim, pa čak i godišnji izveštaji o 'domorodačkom navikavanju na prisustvo kolonista', koje je zahtevala Uprava, zadržavani su u ladici nekog stola glavnog štaba. Dvojica humanoidnih vanzemaljaca ništa nisu znala o iskorišćavanju Atšeanaca. Zapovednik Jung je svakako to znao; on se i ranije spuštao na planetu i verovatno je video torove stvoraca. U svakom slučaju, jedan zapovednik svemirske mornarice koji obilazi razne kolonije nije baš neupućen u prirodu odnosa Zemljana i hilfova. Bez obzira na to da li se slagao ili ne sa tim kako kolonijska uprava vodi poslove, teško da bi ga nešto moglo zaprepastiti. Ali kako bi jedan Cetijanac ili jedan Hajinac saznali nešto više o zemaljskim kolonijama, ako im puki slučaj ne omagući da svrate na neku od njih, dok se nalaze na putu prema nekom drugom odredištu? Lepenon i Or uopšte nisu imali nameru da se ovde spuste. Ili možda u prvo vreme nisu imali nameru, ali su promenili mišljenje kada su čuli da su iskrsle poteškoće. Zašto ih je zapovednik poveo sa sobom? Da li je to bila njegova ili njihova želja? Ma ko da su oni bili, zračili su autoritetom, odlikovali su se onim suvim, opojnim mirisom moći. Ljubova više nije bolela glava; osećao se čilo i uzbuđeno, dok mu je lice bilo prilično zajapureno. "Kapetane Dejvidsone", reče on, "imao bih nekoliko pitanja u vezi s vašim prekjučerašnjim sukobom sa četiri domoroca. Sigurni ste da je jedan od njih bio Sem, odnosno Selver Tele?"
     "Siguran sam."
     "Poznato vam je da je on veoma kivan na vas."
     "Nije mi poznato."
     "Nije? Budući da mu je žena umrla u vašem stanu, neposredno posle seksualnog odnosa sa vama, on smatra da ste vi odgovorni za njenu smrt; niste to znali? Već vas je jednom napao, ovde u Centralvilu; zaboravili ste to? Stvar je, naime, u tome da Selverova lična mržnja prema kapetanu Dejvidsonu može poslužiti kao delimično objašnjenje pobuda za preduzimanje ovag napada koji je bez presedana. Atšeanci nisu nesposobni za lično nasilje, tako nešto nikada nisam tvrdio u svojim studijama o ovim stvorenjima. Njihovi mladi pripadnici, koji još nisu ovladali sanjanjem ili takmačkim pevanjem, često se rvu ili pesniče, i to ne uvek iz razonode. Ali Selver je odrastao i dobro upućen pojedinac; još njegov prvi, lični napad na kapetana Dejvidsona, čiji sam očevidac delimično bio, sasvim izvesno je predstavljao pokušaj ubistva. Uzgred budi rečeno, iste je vrste bilo i kapetanovo uzvraćanje. U to vreme taj napad sam smatrao zasebnim psihotičkim incidentom, uzrokovanim tugom i stresom, za koji je bilo neverovatno da će se ponoviti. Ali pogrešio sam. Kapetane, kada su četiri Atšeanca skočila na vas iz busije, kako ste to opisali u izveštaju, da li ste bili oboreni na tle?"
     "Jesam."
     "U kom ste se položaju našli?"
     Dejvidsonovo mirno lice se nape i ukruti, a Ljubova prože griža savesti. Hteo je da pritera Dejvidsona uza zid njegovim lažima, da ga nagna da bar jednom progovori istinu, ali ne i da ga ponizi pred drugima. Optužbe za silovanje i ubistvo išle su u prilog Dejvidsonovoj predstavi o sebi kao o izuzetno muževnim muškarcu, ali sada je ta predstava bila ugrožena: Ljubov ga je prikazao - njega, vojnika, borca, hladnog i žilavog čoveka - kao slabića koga su savladali neprijatelji stasa šestogodišnjih dečaka... Koliko li je samo, onda, stajalo Dejvidsona da se priseti trenutaka kada se našao leđima oboren na tle, posmatrajući male, zelene ljude odozdo, a ne više odozgo?
     "Ležao sam na leđima."
     "Da li vam je glava bila zabačena unazad ili okrenuta u stranu?"
     "Ne znam."
     "Pokušavam da ustanovim jednu okolnost, kapetane, koja bi mogla da doprinese objašnjenju zašto vas Selver nije ubio, kada je već bio veoma kivan na vas i kada je uzeo udela u pomoru dve stotine ljudi nekoliko časova ranije. Pitao sam se, naime, da li ste se možda našli u položaju koji, prema nazorima Atšeanaca, sprečava protivnika od svake dalje fizičke agresivnosti."
     "Ne znam."
     Ljubov pređe pogledom oko konferencijskog stola; na svim licima videla se radoznalost i izvesna napetost. "Ti gestovi i položaj koji sputavaju agresivnost možda su u osnovi urođeni, možda predstavljaju neki preživeli mehanizam nagonskog reagovanja, ali u svakom slučaju postali su društveno razvijeni i prošireni, odnosno potpadaju pod stečena svojstva. Najsnažniji i najpotpuniji među njima jeste ležeći položaj, na leđima, zatvorenih očiju i zabačene glave, tako da je grlo potpuno izloženo. Mislim da nijedan Atšeanac iz lokalnih kultura nije kadar da povredi neprijatelja koji se nalazi u tom položaju. On bi morao da preduzme nešto drugo da se oslobodi srdžbe ili agresivnog poriva. Kada su vas oborili na tle, kapetane, da li je Selver kojim slučajem pevao?"
     "Molim?"
     "Da li je pevao?"
     "Ne znam."
     Blokada. Nema prolaza. Ljubov se taman spremao da slegne ramenima i da digne ruku od svega, kada Cetijanac reče: "Zašto pitate, doktore Ljubov?" Najplemenitija osobina prilično nezgodnog cetijanskog karaktera bila je radoznalost, često neprikladna i nepresušna znatiželja; Cetijanci umiru iz radoznalosti, samo da bi saznali šta dolazi posle toga.
     "Vidite", reče Ljubov, "Atšeanci koriste svojevrsno ritualizovano pevanje kao zamenu za fizičku borbu. I ovo predstavlja opštu društvenu pojavu, koja možda ima fiziološke temelje, premda je veoma teško ustanoviti nešto u tom smislu 'urođeno' u ljudskim bićima. Međutim, kod svih ovdašnjih viših primata zastupljeno je glasovno nadmetanje između dva mužjaka, uglavnom urlikanje i zviždanje; mužjak koji odnese prevagu može na kraju poraženoga da udari, ali stvar se obično okonča tako što se grlatiji protivnik zadovolji time što je nadvikao slabijeg. Sami Atšeanci vide u tome sličnost sa svojim takmičenjima u natpevavanju, u kojima takođe učestvuju jedino muškarci; ali za njih to nisu samo kanali za oslobađanje agresivnosti, već i oblik umetnosti. Pobeđuje bolji umetnik. Upitao sam se da li je Selver pevao nad kapetanom Dejvidsonom, a ako jeste, da li je to učinio stoga što nije mogao da ga ubije ili zato što je više voleo pobedu bez krvi. Ova pitanja najednom su postala veoma važna."
     "Doktore Ljubov", reče Lepenon, "koliko su delotvorni ti mehanizmi za kanalisanje agresivnosti? Da li su uopšte rasprostranjeni?"
     "Među odraslima jesu. To tvrde moji obavestitelji, a i sva osmatranja koja sam sam vršio išla su tome u prilog, sve do prekjuče. Silovanja, nasilni napadi i ubistva doslovce nisu postojali među njima. Ima nesrećnih slučajeva, razume se, kao i psihotičnih pojedinaca, premda su ovi retki."
     "Šta rade sa opasnim psihotičarima?"
     "Izdvajaju ih. Sasvim doslovno. Na manja ostrva."
     "Atšeanci su mesojedi, oni love životinje?"
     "Tako je. Meso im je glavna hrana."
     "Divno", reče Lepenon. Bela koža postala mu je od uzbuđenja još bleđa. "Humanoidno društvo sa delotvornom blokadom protiv rata! Koja je cena za to, doktore Ljubov?"
     "Nisam siguran, gospodine Lepenon. Možda promena. Oni imaju statično, stabilno, jednoliko društvo. Nemaju istoriju. Savršeno su uklopljeni i uopšte ne napreduju. Može se, zapravo, reći da su kao šuma u kojoj žive: dostigli su vrhunsko stanje. Ovim, međutim, ne želim da kažem da su nesposobni za prilagođavanje."
     "Gospodo, ovo je neosporno veoma zanimljivo, ali na izvestan način i odveć stručno; osim toga, pomalo izlazi iz okvira problema koji mi ovde pokušavamo da razjasnimo..."
     "Ne, oprostite, pukovniče Dong, sad smo baš na pravom tragu. Izvolite, doktore Ljubov?"
     "Pa, pitam se, ne dokazuju li oni možda upravo sada svoju sposobnost prilagođavanja. Prilagođujući, naime, svoje ponašanje nama. Zemaljskoj koloniji. Četiri godine su se ponašali prema nama kao što se međusobno ponašaju. Uprkos fizičkim različitostima, prihvatili su nas kao članove svoje vrste, kao ljude. Mi, međutim, nismo reagovali kako bi to trebalo da čine pripadnice njihove vrste. Prenebregavali smo takve reakcije, prava i obaveze nenasilja. Ubijali smo, silovali, razgonili i porobljavali domorodačke humanoide, uništavali smo im zajednice i sekli šume. Ne bi bilo iznenađujuće ako su došli do zaključka da mi uopšte nismo ljudi."
     "Te da stoga možete biti ubijani poput životinja, da, da", reče Cetijanac, uživajući u logici; ali Lepenovo lice sada je bilo ukočeno poput belog kamena. "Porobljavali, kazali ste?" reče on.
     "Kapetan Ljubov izražava lična mišljenja i pretpostavke", umeša se pukovnik Dong, "za koje moram kazati da ih smatram donekle pogrešnim; on i ja smo već imali pilike da razgovaramo o tim stvarima, premda trenutni predmet razgovora nije najpogodniji za rasprave ove vrste. Kod nas nema robova, ser. Neki domoroci imaju korisnu ulogu u našoj zajednici. Dobrovoljni samostalni radni korpusi predstavljaju ovde sastavni deo svih logora, osim privremenih. Na raspolaganju nam stoji veoma malobrojno osoblje za izvršenje postavljenih zadataka, tako da nam je potrebna radna snaga i mi koristimo sve čega možemo da se domognemo, ali nipošto na robovskoj osnovi."
     Lepenon zausti da nešto kaže, ali prepusti reč Cetijancu, koji samo upita: "Koliko ima vas, a koliko njih?"
     "Sada je ovde dve hiljade šest stotina četrdeset jedan Zemljanin", uzvrati Gose. "Ljubov i ja smo procenili da populacija domaćih hilfova ima negde oko tri miliona pripadnika."
     "Trebalo je dobro da se zamislite nad tim statističkim podatkom, gospodo, pre no što ste se upustili u menjanje domorodačkih tradicija!" reče Or, uz osoran, premda savršeno prirodan smeh.
     "Prikladno smo naoružani i opremljeni da se odupremo svakom tipu agresije od strane domorodaca", reče pukovnik. "Međutim, prve istraživačke misije i naša ekipa stručnjaka predvođena kapetanom Ljubovom saglasile su se oko toga da Novotahićani predstavljaju primitivnu, bezopasnu i miroljubivu vrstu. No, ta je informacija očigledno bila pogrešna..."
     "Očigledno?" prekide Or pukovnika. "Smatrate li da je ljudska vrsta primitivna, bezopasna i miroljubiva, pukovniče? Ne. Ali znali ste da su hilfovi sa ove planete ljudi? Ljudi, isto toliko koliko vi, ja ili Lepenon, budući da svi potičemo sa istog, prvobitnog, hainskog stabla?"
     "To je naučna teorija. Svestan sam..."
     "Pukovniče, to je istorijska činjenica."
     "Nisam prinuđen da je prihvatim kao činjenicu", reče stari pukovnik, uzbudivši se, "i ne volim da mi se tuđa mišljenja trpaju u usta. Činjenica je da su ti stvorci visoki jedan metar, da su prekriveni zelenim krznom, da ne spavaju i da ne predstavljaju ljudska bića po mojim merilima!"
     "Kapetane Dejvidsone", reče Cetijanac, "da li su za vas domorodački hilfovi ljudska bića ili nisu?"
     "Ne znam."
     "Ali imali ste seksualni odnos sa jednom njihovom pripadnicom, sa ženom tog Selvera. Da li biste održavali seksualne odnose sa ženkom neke životinjske vrste? Kako u tom pogledu stoji stvar sa ostalima?" On pogleda redom zajapurenog pukovnika, namrgođene majore, pomodrele kapetane, pogurene stručnjake. Na licu mu se pojavi prezir. "Niste promišljeno postupili", reče on. Prema njegovim merilima, bila je to gruba uvreda.
     Zapovednik Šekltona konačno prekide nelagodno ćutanje. "Dakle, gospodo, tragedija u Smitovom logoru očigledno predstaljva odraz sveukupnih odnosa izmeđi kolonije i domorodaca, a nipošto samo beznačajnu i izdvojenu epizodu. To je pre svega bilo potrebno utvrditi. Budući da je takav slučaj, mi možemo na izvestan način da doprinesemo olakšanju vaših poteškoća. Glavna svrha našeg putovanja nije bila da ovde iskrcamo dve stotine devojaka, premda znam da ste ih željno očekivali, već da odemo do Prestnoa, gde su iskrsle neke nevolje, i da tamošnjoj vladi dostavimo jedan ansibl, odnosno ICD primopredajnik."
     "Šta?" upita Sereng, inženjer. Pogledi postaše netremični oko celog stola.
     "Onaj koji imamo na brodu predstavlja rani model i staje koliko i godišnji budžet jedne planete, približno. Tako je bilo pre dvadeset sedam godina, kada smo krenuli sa Zemlje. Danas ih prave srazmerno jevtino; već spadaju u uobičajenu opremu brodova svemirske mornarice; prema utvrđenom rasporedu, robotska letelica ili brod sa ljudskom posadom već će doći ovamo da i vašoj koloniji dostave taj uređaj. U stvari, biće to brod Uprave koji je već na putu i koji bi trebalo, ako se dobro sećam, da stigne ovde kroz 9,4 zemaljskih godina."
     "Otkud to znate?" upita neko, obrativši se zapovedniku Jungu, koji uzvrati uz smešak: "Zahvaljujući ansiblu: onom koji nam se nalazi na brodu. Gospodine Or, vaši sunarodnici su izmislili tu napravu; da li bi ste, stoga, vi bili tako dobri da je rastumačite onima koji još nisu upućeni?"
     Cetijanac se i dalje kruto držao. "Neću pokušati da objasnim prisutnima načela funkcionisanja ansibla", reče on. "Njegovo dejstvovanje može se sažeto izložiti: trenutan prenos poruka na bilo koju udaljenost. Jedan elemenat mora da se nalazi na nekom telu velike mase, dok drugi može biti bilo gde u kosmosu. Od dolaska na orbitu Šeklton se nalazio u svakodnevnoj vezi sa Zemljom, od koje nas sada deli dvadeset sedam svetlosnih godina. Da biste dobili odgovor na neku poruku, ne morate da čekate pedeset četiri godine, kao što je to slučaj kod elektomagnetskih naprava. Ovde nema nikakvog čekanja. Između svetova više ne zjapi vremenski bezdan."
     "Čim smo izišli iz vremenske dilatacije NAFAL-a u planetno prostorvreme, ovde, okrenuli smo broj kuće, kako bi se to reklo", nastavi zapovednik blagim glasom. "Odmah smo dobili novosti o tome šta se sve događalo tokom dvadeset sedam godina našeg putovanja. Vremenski bezdan za tela ostaje, ali ne i za informacije. Kao što vidite, ovaj izum je za nas, kao međuzvezdanu vrstu, podjednako važan kao što nam je ranije u evoluciji bio govor. On će imati istovetno dejstvo: omogućiće postojanje društva."
     "Gospodin Or i ja krenuli smo sa Zemlje pre dvadeset sedam godina kao izaslanici naših vlada, Taua II i Haina", reče Lepenon. Glas mu je i dalje bio blag i uljudan, ali topline je nestalo iz njega. "Kada smo polazili, pričalo se o mogućnosti obrazovanja svojevrsne lige civilozovanih svetova, budući da je trenutno komuniciranje postalo moguće. Liga svetova sada postoji. Iza sebe ima već osamnaest godina postojanja. Gospodin Or i ja sada smo predstavnici Veća Lige, pa kao takvi imamo izvesna ovlašćenja i odgovornosti koje nismo imali kada smo pošli sa Zemlje."
     Trojka sa broda nastavila je da govori sve u tom smislu: trenutna komunikacija postoji, međuzvezdana supervlada postoji... Verovali ili ne. Urotili su se i lažu. Ta pomisao prostruja Ljubovu kroz svest; on je razmotri, zaključi da je posredi razložna, ali neosnovana sumnja, odbrambeni mehanizam, i odbaci je. Neka od prisutnih vojnih lica, međutim, naučena da misle po zadanim obrascima, veoma vična samoodbrani, prihvatiće je istom brzinom kojom ju je on odbacio. Oni naprosto ne mogu drugačije do da zaključe kako je svako ko tvrdi da je naprasno postao nova vlast - ili lažov ili zaverenik. Nisu, međutim, u tom pogledu bili ništa ograničeniji od Ljubova, koji je naučen da bude otvorenih shvatanja, želeo to ili ne.
     "Treba li mi sve to da prihvatimo samo na vašu reč, ser?" upita pukovnik Dong sa dostojanstvom i pomalo patosom; iako je bio odveć pametan da bi valjano mogao da misli po zadatim obrascima, znao je da ne sme poverovati Lepenonu, Oru i Jungu; no, ipak im je poverovao i to ga je sada uplašilo.
     "Ne", uzvrati Cetijanac. "Sa tim je gotovo. Kolonija poput vaše ranije je morala da veruje brodovima u prolazu i bajatim radio-porukama. Vi sada više ne morate. U prilici ste da sve sami proverite. Mi ćemo vam dati ansibl koji je bio predviđen za Prestno. Liga nas je ovlastila da to uradimo. Razume se, to je učinila ansiblom. Vaša je kolonija ovde na rđavom putu. Prilike su lošije nego što sam mislio na osnovu vaših izveštaja. Izveštaji su vam veoma nepotpuni; očigledno je dejstvovala cenzura ili glupost. Sada ćete, međutim, imati ansibl i moći ćete da razgovarate sa vašom Upravom na Zemlji; možete od nje da zatražite naređenja prema kojima ćete se ravnati. S obzirom na temeljite promene koje su se zbile u organizaciji zemaljske vlade od kada smo mi otišli, preporučujem vam da to smesta učinite. Nema više nikakvog opravdanja da i dalje postupate prema zastarelim naređenjima; nema nikakvog opravdanja za neznanje, niti za neodgovornu autonomiju."
     Kiseli Cetijanac, koji je uz to, poput mleka, bivao samo još kiseliji. Gospodin Or počeo je da se ponaša odveć zapovednički i zapovednik Jung trebalo je da ga ućutka. Ali da li je to mogao? Kakav je bio čin 'predstavnika Veća Lige svetova'? Ko je ovde pretpostavljeni, pomisli Ljubov, i sam osetivši za trenutak kako ga prožima strah. Glavobolja mu se vratila u vidu stezanja, kao da mu je neko oko glave, iznad slepoočnica, čvrsto stegao nekakav povez.
     On baci pogled preko stola, prema belim, dugoprstim Lepenonovim šakama; leva je ležala preko desne, nepomično, na goloj, uglačanoj, drvenoj plohi. Bela koža predstavljala je nedostatak prema Ljubovljevim zemaljskim estetskim nazorima, ali vedrina i snaga tih šaka veoma su mu se sviđale. Haincima je, pomisli on, civilizacija bila nešto sasvim prirodno. Prilično je dugo već imaju. Živeli su društveno-intelektualan život gracioznošću mačke koja lovi u vrtu, izvesnošću laste koja prati leto preko mora. Bili su stručnjaci. Nikada nisu morali da poziraju, da glume. Bili su ono što jesu. Niko nije bolje pristajao ljudskoj koži od njih. Izuzev, možda, malih, zelenih ljudi? Čudački, patuljasti, prekomerno prilagođeni, stagnirajući stvorci, koji su bespogovorno, pošteno i spokojno bili ono što jesu...
     Jedan od oficira, Benton, upitao je Lepenona da li su on i Or došli na ovu planetu u svojstvu posmatrača (tu je malo zastao) Lige svetova, ili možda zahtevaju da im se prizna pretpostavljenost u odnosu na... Lepenon mu učtivo uzvrati: "Mi smo posmatrači; nismo ovlašćeni da zapovedamo, već samo da izveštavamo. Vi ste i dalje odgovorni samo vašoj vladi na Zemlji."
     "Onda se ništa bitno nije izmenilo", reče pukovnik Dong sa olakšanjem.
     "Zaboravljate ansibl", prekide ga Or. "Uputiću vas kako se njime rukuje, pukovniče, čim se ovaj razgovor okonča. Tada ćete moći da se posavetujete sa vašom kolonijskom Upravom."
     "Budući da je vaš problem ovde prilično hitan, kao i da je Zemlja sada član Lige, tako da je verovatno promenila u izvesnoj meri kolonijski kod tokom poslednjih godina, savet gospodina Ora prikladan je i pravovremen. Trebalo bi da budemo veoma zahvalni gospodinu Oru i gospodinu Lepenonu što su odlučili da ustupe ovoj Zemljinoj koloniji ansibl namenjen Prestnou. Sami su doneli tu odluku; ja jedino mogu da im čestitam. Sada predstoji da se donese još jedna odluka, odnosno ja treba da je donesem, upravljajući se prema vašim procenama. Ako smatrate da se kolonija nalazi u neposrednoj opasnosti od novih i masovnijih napada domorodaca, mogu da zadržim brod još nedelju ili dve kao odbrambeni arsenal; takođe mogu da evakuišem žene. Dece još nema, zar ne?"
     "Nema, ser", reče Gose. "Ovde su trenutno četiri stotine osamdeset dve žene."
     "Dobro; imam mesta za tri stotine osamdeset putnika; preostala stotina nekako će da se stisne; taj višak mase produžiće za oko godinu dana povratak kući, ali stvar je izvodljiva. Na žalost, to je sve što mogu da učinim. Moramo nastaviti za Prestno; kao što znate, vaš prvi sused udaljen je 1,8 svetlosnih godina. Ponovo ćemo se zaustaviti ovde prilikom povratka na Zemlju, ali do tada će proteći najmanje tri i po zemaljske godine. Možete li toliko da izdržite?"
     "Možemo", reče pukovnik, a ostali ga podržaše glasovima odobravanja. "Sada smo upozoreni i više nas neće uhvatiti na spavanju."
     "A šta je sa domorocima?" upita Cetijanac. "Mogu li lokalni žitelji da izdrže naredne tri i po zemaljske godine?"
     "Mogu", reče pukovnik. "Ne mogu", reče Ljubov. Netremice je posmatrao Dejvidsona, osećajući kako počinje da ga obuzima panika.
     "Pukovniče?" reče Lepenon učtivo.
     "Ovde smo već četiri godine i domoroci su u sasvim dobrom stanju. Mesta ima napretek za sve nas; kao što ste i sami mogli da se uverite, planeta je veoma retko nastanjena, a ni Uprava je ne bi proglasila pogodnom za kolonizovanje da nije takav slučaj. No, neka vas to ne brine, nećemo ponovo biti zatečeni nespremni; bili smo pogrešno obavešteni o prirodi domorodaca, ali dobro smo naoružani i kadri da se branimo. U svakom slučaju, nećemo preduzimati nikakve odmazde. Tako nešto izričito je zabranjeno u kolonijskom kodu, premda mi nije poznato da li je nova vlada izvršila neke izmene u tom pogledu. No, mi ćemo se držati starih uputstava, a ona odlučno odbacuju svaku pomisao na masovne odmazde ili genocid. Nećemo poslati nikakvu poruku za pomoć; uostalom, od kolonije udaljene dvadeset sedam svetlosnih godina od matičnog sveta očekuje se da bude samostalna i potpuno samodovoljna, tako da, u stvari, ne vidim šta ICD tu menja, budući da brodovi, ljudi i materijal i dalje moraju da putuju brzinama bliskim svetlosnim. Naprosto, nastavićemo da šaljemo na Zemlju tesanu građu i da gledamo svoja posla. Žene nisu u opasnosti."
     "Gospodine Ljubov?" reče Lepenon.
     "Ovde smo četiri godine. Ne znam da li će domorodačka humanoidna kultura opstati naredne četiri godine. Što se ukupne ekološke situacije tiče, mislim da će me Gose podržati ako kažem da smo neopozivo upropastili lokalne životne sisteme na jednom velikom ostrvu, kao i počinili velike štete ovde, na potkontinentu Sornolu, a ukoliko nastavimo da sečemo šumu sadašnjom stopom, kroz svega deset godina pretvorićemo glavna nastanjiva područja u pustinje. To nije greška glavnog štaba kolonije, niti Odseka za šumarstvo; oni su se, naprosto, držali plana razvoja pripremaljenog na Zemlji bez dovoljno upućenosti u osobenosti planete koja se eksploatiše, u njene životne sisteme, odnosno u prirodu domorodačkih humanoidnih žitelja."
     "Gospodine Gose?" reče učtivi glas.
     "Pa, Raje, mislim da malo preuveličavaš stvari. Izvesno je, doduše, da je Smetlišno ostrvo, na kome je šuma posečena preko svih mojih preporuka, nepovratno izgubljeno. Ako se poseče više šume iznad određenog postotka na datom području, onda se vlaknasti korov više ne obnavlja, gospodo, a sistem korenova vlaknastog korova predstavlja glavni povezivač tla na raskrčenom terenu; bez njega, tle se pretvara u prašinu i osipa veoma brzo pod erozivnim dejstvom vetra i snažnih kiša. Ne bih se, međutim, složio sa tim da su naša osnovna uputstva pogrešna sve dok ih se dosledno pridržavamo. Ona su utemeljena na pomnom izučavanju planete. Ovde, u Centralu, imali smo uspeha zato što smo postupali prema planu: erozija je svedena na najmanju meru, a raskrčeno zemljište veoma je pogodno za obrađivanje. Uostalom, raskrčiti šumu ne znači napraviti pustinju, izuzev, možda, iz ugla posmatranja veverice. Mi ne možemo tačno da predvidimo kako će se lokalni šumski životni sistemi prilagoditi novim šumovito-prerijsko-oraničkim terenima, na koje ukazuje plan razvoja, ali znamo da postoje dobri izgledi za obiman stepen prilagođavanja i opstanka."
     "To isto je tvrdio Odsek za upravljanje zemljištem o Aljaski za vreme prvog gladovanja", reče Ljubov. Grlo mu se tako stisnulo da mu je glas postao visok i promukao. Računao je na Goseovu podršku. "Koliko si sitka-smreka video u životu, Gose? Ili artičkih sova? Ili vukova? Ili Eskima? Postotak opstanka domorodačkih vrsta sa Aljaske u habitatu, posle petnaest godina sprovođenja razvoja, iznosio je tri odsto. Sada je ravan nuli. Šumska ekologija veoma je tananog sklopa. Ukoliko nestane šume, propada i njena fauna. Na atšeanskom reč za svet je istovremeno i reč za šumu. Svet se kaže šuma. Tvrdim, zapovedniče Jung, da iako kolonija možda nije u neposrednoj opsnosti, planeta jeste i..."
     "Kapetane Ljubov", prekide ga stari pukovnik, "nije primereno da oficiri-srtručnjaci izlažu takve tvrdnje oficirima drugih rodova službe, već treba to da prepuste proceni viših oficira kolonije. Ja više neću dopustiti slične pokušaje davanja saveta bez prethodnog odobrenja."
     Izbačen iz koloseka vlastitim uzbuđenim istupom, Ljubov se izvini i pokuša da povrati pribranost. Da je samo ostao staložen, da mu glas nije postao slab i hrapav, da je sačuvao prisustvo duha...
     Pukovnik nastavi: "Čini nam se da ste došli do ozbiljno pogrešnih zaključaka o miroljubivosti i neagresivnosti lokalnih domorodaca; upravo zato što smo se potpuno oslonili na taj stručni izveštaj o njima kao o neagresivnim stvorenjima, nismo preduzeli ništa da predupredimo užasnu tragediju koja je zadesila Smitov logor, kapetane Ljubov. Bojim se da ćemo morati da sačekamo da ih prouči neki drugi stručnjak za hilfove, budući da su vaše teorije očigledno u izvesnoj meri pogrešne."
     Ljubov sede i prihvati prekor. Neka ih ljudi sa broda vide kako jedan na drugoga svaljuju krivicu, odbacujući je od sebe poput vruće cigle: tim bolje. Što više razmirica i neslaganja ispolje, veći su izgledi da će ih predstavnici proveravati i držati pod prismotrom. A krivica je bila njegova: on je pogrešio. Neka ide do vraga samopoštovanje, sve dok žitelji šume budu imali ma kakve izglede, pomisli Ljubov i na jednom ga obuze tako snažno osećanje vlastitog poniženja i žrtvovanja da mu suze potekoše na oči.
     Bio je svestan da ga Dejvidson posmatra. On se ispravi na stolici, a krv mu navre u lice. U slepoočnicama mu je dobovalo. Neće se njemu izrugivati taj kopilan Dejvidson. Zar Or i Lepenon ne shvataju kakva je sojta Dejvidson i koliko moći on ima ovde, dok su Ljubovljeve moći, nazvane 'savetničke', naprosto bile ništavne? Ukoliko se kolonistima dozvoli da nastave po svome, bez ikakve kontrole izuzev jednog superradija, pokolj u Smitovom logoru jamačno će postati izgovor za sistematsku agresivnost prema domorocima. Bakteriološko istrebljenje, najverovatnije. Šeklton će se vratiti kroz tri i po godine na 'Novi Tahiti', gde će zateći naprednu zemaljsku koloniju, sa rešenim problemom stvoraca. Potpuno rešenim. Žao nam je zbog zaraze, preduzeli sve mere predostrožnosti koje propisuje kod, ali mora da je posredi bila nekakva mutacija, nisu posedovali prirodnu otpornost, pa ipak uspeli smo da sačuvamo jednu grupu, koju smo spasli tako što smo je prevezli na Nova Foklandska ostrva, na južnoj polulopti, gde im je sad sasvim dobro, svima šezdeset troma...
     Konferencija je potrajala još kratko. Kada se okončala, on je ustao i nagao se preko stola prema Lepenonu. "Morate reći Ligi da preduzme nešto kako bi spasila šume, žitelje šume", reče on gotovo nečujno, potpuno stisnutog grla. "Morate, molim vas, morate."
     Hainčev pogled srete sa njegovim; bio je uzdržan, ljubazan i dubok, kao i uvek. Ništa mu nije uzvratio.

    4.
     Neverovatno! Svi su sišli s uma. Ovaj vražiji, strani svet sasvim ih je zakovrnuo, pretvorio ih u gomilu sanjalica poput stvoraca. Čak i kada bi sve ponovo dideo na filmu, i dalje ne bi poverovao u ono čemu je lično prisustvovao na 'konferenciji' i instruktaži posle nje. Jedan zapovednik broda zvezdane flote lizao je čizme dvojici humanoida. Inženjeri i tehničari divili su se i uzdisali nad jednim nakinđurenim radiom sa kojim ih je upoznao, uz puno podsmevanja i razmetanja, onaj kosmati Cetijanac, kao da zemaljski naučnici nisu predvideli pojavu ICD-a pre mnogo godina. Humanoidi su ukrali zamisao, sproveli je u delo, a zatim napravu nazvali ansibl, kako niko ne bi dokučio da je to, zapravo, ICD. Ali najgore od svega bila je konferencija, sa onim ludakom Ljubovom, koji je bulaznio i cmizdrio, a pukovnik Dong nije ga sprečio u tome, već ga je pustio da izvređa Dejvidsona, osoblje glavnog štaba i celu koloniju: a dva tuđinca sve vreme su samo sedela i cerekala se, onaj mali, sivi majmun i veliki, beli peško, podrugljivo su se smejuljila ljudima u brk.
     Sve je to bilo krajnje rđavo, a stanje se uopšte nije poboljšalo otkako je Šeklton otišao. Nije mu smetalo to što je upućen u logor Novu Javu i što je sad pod zapovedništvom majora Muhameda. Pukovnik je morao da ga disciplinski kazni; stari Ding Dong verovatno je bio veoma zadovoljan zbog pogroma koji je on sproveo u znak odmazde na Smitovom ostrvu, ali taj osvetnički pohod predstavljao je kršenje discipline i Dejvidson je morao biti strogo ukoren. U redu, takva su pravila igre. Ali u tim pravilima nije bilo ni pomena o onome što je sada stizalo preko tog uvećanog televizora koji su zvali ansibl - preko novog, malog, kalajnog božanstva kome su se klanjali u glavnom štabu.
     Naređenja iz Odseka kolonijske Uprave u Karačiju: Ograničiti kontakte između Zemljana i Atšeanaca samo na one slučajeve kada oni za to pokažu inicijativu. Drugim rečima, više niste mogli da odete do legala stvoraca i regrutujete radnu snagu. Ne savetuje se upošljavanje dobrovoljne radne snage; zabranjuje se nasilno angažovanje radne snage. I sve u tom smislu. Pa kako, do vraga, onda očekuju da svršavamo poslove? Želi li Zemlja drvo ili ne želi? I dalje su slali robotske teretne letelice na Novi Tahiti, zar ne, četiri puta godišnje, a svaka od njih vraćala je na Majku Zemlju tovar prvorazredne drvene građe vredan trideset miliona novih dolara. Momci iz Razvoja sigurno su hteli te milione. Bili su to poslovni ljudi. One poruke nisu poticale od njih, svakoj budali je to moralo da bude jasno.
     Kolonijski položaj Sveta 41 - zašto li ga više nisu zvali Novi Tahiti? - podvrgnut je preispitivanju. Dok odluka ne bude doneta, kolonisti treba da budu krajnje obazrivi u svim odnosima sa domorodačkim življem... Upotreba oružja bilo koje vrste, osim skromnog ličnog naoružanja namenjenog samodbrani, bespogovorno je zabranjena - baš kao i na Zemlji, izuzev što tamo čovek više nije mogao da ima ni lično naoružanje. Ali kakva je svrha bila prevaliti dvadeset sedam svetlosnih godina do jednog graničarskog sveta, da bi vam tu kazali kako nema pištolja, nema plamenog želatina, nema biobombi, nema ovoga, nema onoga, samo sedite kao dobra dečica i pustite stvorce da vam pljuju u lice, da nad vama pevaju pesmice, a zatim da vam zariju nož u stomak i spale logor - sve je to lepo i krasno, samo vi nemojte dići ruku na dražesne, zelene dečkiće, to nipošto!
     Savetuje se politika potpunog izbegavanja; strogo se zabranjuje polika agresivnosti ili odmazdi.
     To je bila suština svih prispelih poruka, a svaka budala mogla je da uvidi da iza njih nije stajala kolonijska Uprava. Nisu se mogli toliko promeniti za trideset godina. Bili su to praktični, realistični ljudi, koji su dobro znali kakav je život na graničnim planetama. Moralo je biti jasno svakome ko nije šiznuo od geošoka da poruke 'ansibla' predstavljaju čist blef. Možda su usađene u mašinu - čitava skala odgovora na najverovatnija pitanja - kojom upravlja kompjuter. Inženjeri tvrde da bi otkrili tako nešto; možda. U tom slučaju, stvarčica je odista u trenutnoj vezi sa nekim drugim svetom. Ali taj svet nije Zemlja. Oh, ne, ni slučajno! Nisu ljudi ti koji otkucavaju odgovore na drugom kraju te male obmane: to su tuđinci, humanoidi. Po svoj prilici Cetijanci, budući da su oni i napravili uređaj, a i inače su gomila vražjih mudrolija. Sojta koja bi sve učinila za međuzvezdanu prevlast. Hainci su se rado urotili sa njima, razume se; sve one srceparajuće fraze u takozvanim uputstvima mirisale su na njih. Odavde se teško moglo dokučiti kakvi su bili dugoročni naumi tuđinaca; možda je posredi slabljenje zemaljske vlade time što će se ona upetljati u tu mutnu rabotu sa 'Ligom svetova', sve dok tuđinci ne postanu dovoljno jaki da izvrše oružani prevrat. Ali lako je bilo prozreti njihov plan sa Novim Tahitijem. Pustiće stvorce da potamane ljude umesto njih. Treba samo vezati ruke ljudima gomilom lažnih uputstava preko tih 'ansibla' i dati znak za početak pokolja. Humanoidi pomažu humanoide: pacovi pomažu pacove.
     A pukovnik Dong je progutao stvar. Rešio je da izvršava naređenja. Štaviše, lično je to kazao Dejvidsonu. "Nameravam da izvršavam naređenja isto kao do sada, a na Novoj Javi vi ćete izvršavati naređenja majora Muhameda." Bio je to glupi, stari Ding-Dong, ali voleo je Dejvidsona, a i Dejvidson je voleo njega. Ukoliko bi to značilo izdati ljudsku rasu u korist urote tuđinaca, onda on ne bi mogao da izvršava naređenja, ali i dalje mu je bilo žao starog vojnika. Bio je budala, ali zato odan i hrabar. Nipošto rođeni izdajnik, kao onaj cmizdravi, torokavi uobraženko Ljubov. Ako je postojao čovek za koga se on nadao da će mu stvorci doći glave, onda je to bio taj glavonja Raj Ljubov, ljubitelj tuđinaca.
     Neki ljudi, naročito Azijati i hindu-tipovi, predstavljaju, zapravo, rođene izdajnike. Ne svi, ali neki. Drugi ljudi su, naprotiv, izbavitelji. Naprosto, slučilo se da su tako sazdani, isto kao što se slučilo da budu evroafričkog porekla ili da su uzornog stasa; on uopše nije tvrdio da je to njegova lična zasluga. Ako bude mogao da spase muškarce i žene sa Novog Tahitija, učiniće to; ukoliko ne bude mogao, bar će preduzeti vraški dobar pokušaj; u tome je bio ceo štos.
     Žene - one su sada bile glavni problem. Povukli su deset mačaka, koje su se nalazile u Novoj Javi, a nisu poslali nove iz Centralvila. "Još nije bezbedno", blejao je glavni štab. To je imalo veoma rđav odjek u tri isturena logora. Šta se i moglo očekivati od isturenih, kada su im oduzete ženke stvoraca, dok su mačke ostale za one srećne kopilane u Centralu? Biće gadne gužve oko toga. Ali to nije moglo dugo potrajati, situacija je postala odveć luda da bi bila postojana. Ako ne budu počeli da popuštaju dizgine sada, posle odlaska Šekltona, kapetanu Dejvidsonu neće preostati ništa drugo do da se lati malo dodatnog posla, kako bi stvari vratio u normalu.
     Ujutro onoga dana kada je krenuo iz Centrala raspustili su sve stvorce koji su držani kao radna snaga. Pala je teška, pompezna govorancija na kreolskom, zatim su otvorene kapije korala i oslobođeni su ukroćeni stvorci - svi do jednog: nosači, kopači, kuvari, đubretari, kućni pomoćnici, sluškinje. Nijedan nije ostao. Neki su bili sa gospodarima još od osnivanja kolonije, pune četiri zamaljske godine. Ali niko nije sačuvao vernost. Jedan pas, jedan majmun, oklevao bi, zastao bi. No, ova stvorenja nisu čak ni za to bila kadra; jedva da su dorasla do nivoa zmija ili pacova: taman toliko pametna da se okrenu i ujedu vas čim ih pustite iz kaveza. Ding-Dong je stvarno bio sasvim šiznuo kada je rešio da sve te stvorce pusti - i to tu, u blizinu. Umesto da ih pomete na Smetlišno ostrvo i da ih tamo ostavi da pocrkaju od gladi, što bi bilo najbolje i konačno rešenje. Ali Donga je i dalje hvatala panika od one dvojice humanoida i njihove kutije za razgovor. Ako bi sada divlji stvorci oko Centralvila rešili da naprave reprizu pokolja u Smitovom logoru, na raspolaganju bi imali mnoštvo veoma korisnih, novih regruta, koji dobro poznaju raspored celog grada, običaje u njemu, mesto gde se nalazi arsenal, gde su smeštene straže i sve ostalo. Ako i Centralvil bude spaljen, glavni štab će samo sebi moći da zahvali na tome. U stvari, upravo su to i zaslužili. Zato što su dopustili da ih izdajnici obmanu, zato što su poslušali humanoide, a prenebregli savete ljudi koji su znali kakvi su, zapravo, stvorci.
     Nijedan od momaka iz glavnog štaba nije iskusio to da se vrati u logor i tamo zatekne zgarišta, olupine i izgorela tela, kao što je to sa njim bio slučaj. Okov leš, na mestu gde su pobili drvoseče, imao je po jednu strelu zabodenu u oba oka; ličio je na nekog jezivog insekta sa isturenim antenama; blagi Bože, taj prizor mu nije izlazio iz pameti.
     No, jedno je bilo izvesno: ma kakva bila 'uputstva' preko tog novog kosmičkog telefona, momci iz Centrala neće dozvoliti da budu potamanjeni, braneći se jedino 'skromnim ličnim naoružanjem'. Oni su imali bacače plamena i mitraljeze; šesnaest malih skakača bilo je opremljeno mitraljezima, a mogli su se koristiti i za bacanje konzervi sa plamenim želatinom; pet velikih skakača raspolagalo je celokupnim naoružanjem. Dovoljno je samo uzleteti skakačem iznad nekog raskrčenog područja, navući tamo bulumentu stvoraca sa onim njihovim vražjim lukovima i strelama, a onda osuti po njima konzerve sa plamenim želatinom i gledati ih kako trče unaokolo, zahvaćeni plamenom. Baš bi bilo zgodno. Utroba mu se malo uskomešala pri pomisli na to, kao da mu je na um palo kako povaljuje neku ženu, ili kao da se prisetio napada onog stvorca Sema, kada mu je nizom od četiri udarca unakazio lice. Bilo je to ejdetsko pamćenje plus veoma živa uobrazija koju poseduje većina muškaraca; nikakva lična zasluga, već naprosto način na koji je bio sazdan.
     U stvari, jedini trenutak kada se muškarac stvarno i potpuno osećao muškarcem bio je onda kada je upravo imao neku ženu ili kada je upravo ubio nekog drugog muškarca. Nije to baš bila originalna zamisao; pročitao ju je u nekoj staroj knjizi; ali bila je tačna. Zato je i uživao u tome da zamišlja takve prizore. Čak i bez obzira na to što stvorci, zpravo, nisu bili ljudi.
     Nova Java bila je najjužnije od pet velikih kopana, odmah iznad polutara, tako da je tu bilo toplije nego na Centralu ili na Smitu gde je klima bila baš zgodna. Toplije i vlažnije. Kiša je neprekidno padala tokom vlažnih godišnjih doba na celom Novom Tahitiju, ali na severnijim kopnima bila je sitna, tako da od nje niko nije mogao da postane stvarno mokar ili da se prehladi. Na jugu je, međutim, lila kao iz kabla, a postojale su i prave monsunske oluje, kada niste mogli ni nos da pomolite napolje, a kamoli da radite. Od tih pljuskova mogao je da vas zaštiti samo čvrst krov - ili šuma. Ta vražja šuma bila je tako gusta da ni oluja nije mogla prodreti kroz nju. Razume se, i tu biste postali skroz mokri od kapanja vode sa lišća, ali ako biste se našli dublje u šumi za vreme nekog od monsuna, teško da biste uopšte primetili da duva vetar; no, ukoliko biste iznenada izbili na kakvu čistinu, vetar bi vas istog časa oborio s nogu i našli biste se do guše u crvenom, žitkom blatištu, u koje je kiša pretvorila raskrčeno zemljište, tako da biste se prilično namučili pre no što biste se iskobeljali natrag u šumu; a pod njenim okriljem bilo je tamno i toplo i čovek je tu lako mogao zalutati.
     Major Muhamed, zapovednik Nove Jave, stvarno je bio kruti kopilan. Sve se kod njega radilo po udžbeniku: pojaseve za sečenje premeravao je u metar, onaj drek od vlaknstog korova odmah se sejao po krčevinama, dopusti za odlazak u Central davani su strogo po redu, bez ikakvih povlastica, sledovanja halucinogena su racionisana, a njihovo uzimanje na dužnosti postalo je kažnjivo, i tako dalje, i tako dalje. No, Muhamed je imao i jednu dorbu osobinu: nije se svaki čas javljao Centralu. Nova Java bio je njegov logor i on ga je vodio na svoj način. Nije voleo da dobija naređenja iz glavnog štaba. Sva je, doduše, izvršavao: raspustio je stvorce i pokupio sve oružje izuzev malih, dečjih pucaljki, čim mu je to bilo naloženo. Ali nikada nije sam tražio naređenja, niti savete. Ni od Centrala, ni od ma kog drugog. Bio je uveren da uvek postupa ispravno: znao je da je u pravu. To mu je bio veliki nedostatak.
     Dok se nalazio kao član Dongovog osoblja u glavnom štabu, Dejvidson je povremeno imao prilike da zaviri u dosjee oficira. Takve stvari ostajale su urezane u njegovom neobičnom pamćenju i on se, na primer, sećao da je video kako je Muhamedov koeficijenat inteligencije sto sedam. Dejvidsonov je, naprotiv, bio sto osamnaest. Postojala je razlika od jedanaest poena; ali, razume se, on to nije mogao reći starom Muu, a Mu, sa svoje strane, to nije bio u prilici da vidi, tako da nije postojao način da ga ubedi da treba da ga, kao pametnijeg, sluša. Mu je mislio da je on taj koji je pametniji - i u tome je bio problem.
     U početku su svi, zapravo, bili pomalo kruti. Niko sa Nove Jave ništa nije znao o grozotama iz Smitovog logora; jedino im je bilo poznato da je tamošnji zapovednik otišao u Central jedan sat pre no što se stvar dogodila, te da je tako bio jedini čovek koji je izvukao živu glavu. Posmatrano iz ovog ugla, nije izgledalo baš najsjajnije. Jasno je zašto su ga u prvo vreme gledali kao Jonu, ili, još gore, kao svojevrsnog Judu. Ali kada ga bolje budu upoznali, shvatiće da su u zabludi. Postaće im jasno da on ne samo što nije dezerter ili izdajnik, nego da je čvrsto rešen da spreči izdaju kolonije Novi Tahiti. Takođe će uvideti da će ovaj svet učiniti bezbednim za zemaljski način života jedino ako se otarase stvoraca.
     Nije bilo teško proneti glas u tom smislu među drvosečama. Oni nikada nisu osobito voleli male, zelene pacove, zato što su preko dana stalno morali da ih teraju na posao, a preko noći stalno da ih čuvaju; ali sada su počeli da shvataju da stvorci nisu samo odvratni, nego i opasni. Kada im je Dejvidson ispričao šta je zatekao u Smitu; kada im je objasnio kako su humanoidi sa broda flote isprali mozak glavnom štabu; kada im je rastumačio da je satiranje Zemljana na Novom Tahitiju samo sićušan deo sveobuhvatne zavere tuđinaca protiv Zemlje; kada ih je podsetio na hladne i neumoljive brojke: dve i po hiljade ljudi prema tri miliona stvoraca - onda su svi listom počeli da se svrstavaju uz njega.
     Uz njega je bio čak i lokalni oficir za ekološku kontrolu. Razlikovao se od jadnog, starog Kisa, koji je izgubio glavu zato što su ljudi ustrelili nekoliko crvenih jelena, da bi potom šunjavi stvorci i njega ustrelili u stomak. Ovaj momak, Atranda, mrzeo je stvorce. U stvari, sasvim je šiznuo zbog njih, imao je geošok ili neki sličan vrag; toliko se plašio da će stvorci napasti logor da se ponašao poput neke žene koja se boji da će biti silovana. No, bez obzira na to, bilo je korisno imati lokalnog stručnjaka na svojoj strani.
     Nije bilo svrhe pokušati da se pridobije i zapovednik; kao dobar poznavalac ljudi, Dejvidson je to odmah uvideo. Muhamed je bio čovek krutih shvatanja. Takođe je imao predrasuda prema Dejvidsonu, kojih nije mogao da se oslobodi; bilo je to nešto u vezi sa gužvom u Smitovom logoru. Posredno je stavio Dejvidsonu do znanja da ga ne smatra oficirom od poverenja.
     Bio je to uobraženi kopilan, ali je zato njegovo kruto upravljanje logorom Nova Java predstavljalo zgodno preimućstvo. Čvrsta organizacija, navikla da se naređenja izvršavaju, lakše se mogla potčiniti nego neka sa labavom disciplinom i puno nezavisnih karaktera; isto tako, njome se lakše moglo manipulisati kao jedinicom za odbrambene i napadačke vojne operacije, kada jednom on bude preuzeo komandu. A morao je da stvar uzme u svoje ruke. Mu je bio prilično dobar upravnik logora drvoseča, ali ne i dobar vojnik.
     Dejvidson je s vremenom uspeo da stvarno čvrsto veže uz sebe nekoliko najboljih drvoseča i mlađih oficira. Nije mu se žurilo. Kada je sakupio dovoljno ljudi u koje je imao puno poverenje, jedna desetina digla je nekoliko stvarčica iz zaključane prostorije starog Mua u podrumu kuće za razonodu, pune ratnih igrački, a zatim, jedne nedelje, pošla u šumu da se malo poigra.
     Dejvidson je otkrio položaj jednog grada stvoraca nekoliko sedmica ranije i sačuvao je tu poslasticu za svoje ljude. Mogao je stvar i sam da obavi, ali ovako je bilo bolje. Na taj način se sticalo osećanje pravog drugarstva, neraskidive povezanosti. Naprosto su se ušetali u grad u po bela dana, isprskali sve stvorce koje su zatekli na površini plamenim želatinom i zapalili ih, a zatim prosuli kerozin po krovovima jazbina i ispekli ostale. One koji su pokušali da iziđu čekao je želatin; bila je to prava umetnost: sačekati male pacove da iziđu iz rupa, pustiti ih da pomisle kako su uspeli da se spasu, a onda ih obaviti plamenom od glave do pete, tako da su postajali prave buktinje. Zeleno krzno cvrčalo je kao ludo.
     To, zapravo, nije bilo mnogo uzbudljivije od lova na prave pacove, koji su predstavljali jedine preživele životinje na Majci Zemlji, ali je nekako izgledalo napetije; stvorci su bili poprilično veći od pacova, a i znali ste da mogu da vam se suprotstave, premda to ovoga puta nije bio slučaj. Štaviše, neki od njih opružili su se na zemlju, umesto da beže; samo su tako ležali na leđima, zatvorenih očiju. Bilo je to, zapravo, odvratno. I ostali su imali taj utisak, a jednome je čak pripala muka i počeo je da povraća pošto je zapalio jednog od tih stvoraca koji su ležali.
     Iako su bili veoma zagoreli, nisu ostavili nijednu od ženki za silovanje. Svi su se prethodno složili sa Dejvidsonom da bi to bila nastranost. Humoseksualnost se upražnjavala sa drugim ljudima, bila je normalna. Ova stvorenja su možda bila sazdana kao žene, ali nisu bila ljudska bića, tako da je izgledalo bolje isprazniti se ubijajući ih i ostati čist. To je svima zvučalo razložno i držali su se dogovora.
     Vrativši se u logor, svi su kao zaliveni ćutali o poduhvatu, ne razmećući se čak ni pred najprisnijim drugarima. Bili su to pouzdani ljudi. Nijedna reč nije doprla do Muhamedovih ušiju. Stari Mu bio je uveren da su mu svi ljudi dobri momci koji seku drveće i drže se podalje od stvoraca, jakako! I mogao je da ostane u tom uverenju sve dok ne dođe dan napada.
     A stvorci će napasti. Negde. Ovde; jedan od logora na Kraljevom ostrvu ili Central. Dejvidson je to znao. On je bio jedini oficir u celoj koloniji koji je to znao. Nikakva lična zasluga: naprosto je znao da je u pravu. Niko mu drugi nije verovao, osim ovdašnjih ljudi koje je stigao da ubedi. Ali i ostali će uvideti, ranije ili kasnije, da je bio u pravu.
     I odista je bio.

    5.
     Doživeo je šok, suočivši se sa Selverom licem u lice. Dok je leteo natrag u Central iz sela u podnožju brda, Ljubov je pokušavao da razabere zašto je to bio šok, da dokuči živac koji mu je zatitrao. Jer, naime, čoveka obično ne užasne slučajni susret sa dobrim prijateljem.
     Nije bilo lako nagnati predvodnicu da ga pozove. Tuntar je predstavljao njegovo glavno poprište izučavanja celog leta; tu je imao nekoliko izvrsnih obavestitelja, a bio je i u dobrim odnosima sa domom i predvodnicom, koja mu je dopustila da slobodno posmatra život zajednice i da učestvuje u njemu. Bilo mu je potrebno poprilično vremena da, posredstvom jednog bivšeg roba koji se zadržao u ovoj oblasti, iskamči od nje poziv; ona je konačno pristala, pruživši mu priliku koja se, saglasno novim uputstvima, mogla podvesti pod 'slučajeve kada su sami Atšeanci pokazali inicijativu za kontakt sa Zemljanima'. Do toga je znatno više držala njegova savest, nego pukovnik. Dong je želeo da Ljubov pođe. Brinula ga je 'opasnost od stvoraca'. Naložio je Ljubovu da proceni situaciju, da vidi 'kako reaguju sada kada ih potpuno ostavljamo na miru'. Nadao se da će čuti povoljne vesti u tom smislu. Ali Ljubov nije bio sasvim načisto oko toga da li će njegov izveštaj ospokojiti pukovnika Donga ili neće.
     Deset milja oko Centrala ravnica je iskrčena, a panjevi su istrulili; bila je to sada velika, sumorna površina vlaknastog korova, dlakavosiva na kiši. Pod rutavim lišćem nicali su prvi izdanci proklijalih žbunova, rujevi, patuljaste jasike, žalfije, koji će, kada budu izrasli, štititi mladice drveća. Ukoliko bi bila prepuštena sebi, ova oblast bi pri postojećoj ujednačenoj i kišnoj klimi postala ponovo pošumljena kroz trideset godina, dok bi punu zrelost šume dostigla za stotinu godina. Ukoliko bi bila prepuštena sebi.
     Najednom, šuma je ponovo počela: u prostoru, ne u vremenu. Pod helikopterom, beskrajno raznoliko zelenilo lišća prekrivalo je blage prevoje i nabore brežuljaka severnog Sornola. Slično mnogim Zemljanima na Zemlji, Ljubov nikada pre dolaska ovde nije bio u prilici da korača među divljim drvećem, niti je ikada video šumu veću od gradskog bloka.
     U prvo vreme boravka na Atšeu osećao se neprijatno i nelagodno u šumi, zagušen njenom beskrajnom zgusnutošću i nesređenošću stabala, grana i lišća, zagnjurenih u večni zelekasti ili smeđi sumrak. Množina i prepletenost najraznovrsnijih takmačkih oblika života, koji su svi hrlili i nadirali napolje i gore, prema svetlosti, tišina sačinjena od mnoštva sitnih, besmislenih zvukova, sveukupna ravnodušnost biljnog rastinja prema prisustvu uma - sve ga je to onespokojavalo i, poput ostalih, on se poglavito držao čistina i obala. Ali, malo-pomalo, počeo je da se navikava. Gose ga je zadirkivao, nazivajući ga gospodinom Gibonom; i odista, Ljubov je pomalo ličio na gibona, sa svojim okruglim, tamnim licem, dugačkim rukama i kosom koja je rano počela da sedi; ali giboni su bili istrebljeni. Dopalo mu se to ili ne, morao je kao hilfer da odlazi u šumu i traži hilfove; sada, posle četiri godine, pod drvećem se osećao sasvim kao kod kuće - možda pre tu nego na bilo kom drugom mestu.
     Takođe su s vremenom počeli da mu se dopadaju atšeanski nazivi za lokalna kopna i mesta: zvučne, dvosložne reči: Sornol, Tuntar, Ešrent, Ešsen - to je sada bio Centralvil - Endtor, Abtan, a povrh svega Atše, što je značilo u isti mah i Šuma i Svet. Tako je i zemlja, tera, telus, označavala istovremeno i tle i planetu, dva značenja i jedno. Ali za Atšeance tle, zemlja, nije predstavljalo ono čemu se vraćaju mrtvi i od čega žive živi. Suština njihovog sveta nije bila zemlja, već šuma. Zemaljski čovek bio je ilovača, crvena prašina. Atšeanski čovek bio je grana i koren. Oni nisu klesali svoje figure u kamenu, već su ih jedino rezbarili u drvetu.
     Spustio je skakača na mali proplanak severno od grada, a zatim pešice krenuo prema njemu, ušavši pokraj ženskog doma. Oštri mirisi atšeanske naseobine ispunjavali su vazduh; dim drveta, ulovljene ribe, aromatične trave, tuđinski znoj. Atmosfera jedne podzemne kuće, ako se Zemljanin uopšte mogao uvući u nju, predstavljala je retku smesu CO 2 i smradova. Ljubov je proveo mnogo intelektualno podsticajnih časova, grčeći se i gušeći u zapahnjivoj polutami muškog doma u Tuntaru. Ali ovoga puta nije baš izgledalo da će biti pozvan unutra.
     Razume se, žitelji grada znali su za pokolj u Smitovom logoru, koji se zbio pre šest nedelja. Brzo su doznali za njega, pošto su se vesti hitro pronosile ostrvima, premda ne u toj meri da posredi bude 'tajanstvena moć telepatije', u šta su drvoseče bile sklone da veruju. Meštani su takođe znali da je neposredno posle pokolja u Smitovom logoru oslobođeno hiljadu dve stotine robova u Centralvilu i Ljubov se saglasio sa pukovnikom da domoroci mogu zaključiti kako drugi događaj predstavlja posledicu prvog. To bi moglo da stvori ono što bi pukovnik Dong nazvao 'pogrešnim utiskom', ali verovatno nije bilo važno. Najvažnije je bilo to da su robovi oslobođeni. Počinjena zlodela nisu se mogla raščiniti, ali bar se više nisu činila. Mogli bi sada početi iznova: domoroci bez onog bolnog pitanja, na koje nije bilo odgovora - zašto, naime, 'ludi' postupaju prema ljudima kao prema životinjama; a on bez tereta objašnjavanja i griže savesti zbog neizbrisive krivice.
     Znajući da visoko cene otvorenost i neposrednost u pogledu zastrašujućih ili nepovoljnih stvari, očekivao je da će ljudi iz Tuntara razgovarati sa njim o tome, uz likovanje, izvinjavanje, radovanje ili zbunjenost. Ali niko to nije učinio. Niko gotovo da reč nije prozborio sa njim.
     Stigao je u pozno popodne, što je odgovaralo dolasku u neki zemaljski grad odmah po svitanju. Atšeanci jesu spavali - kolonisti su i ovde prevideli uočljivu činjenicu - ali najniži nivo dejstvovanja njihove fiziologije padao je u razdoblje između podneva i četiri časa, dok je kod Zemljana odgovarajuća faza obično bila izmešu dva i pet ujutru; osim toga, njihov ciklus visoke temperature i visoke aktivnosti imao je dva vrhunca, na prelascima između dana i noći, u zoru i suton. Većina odraslih spavala je od pet do šest sati dnevno, ali ne odjednom, već u nekoliko navrata, kada su, zapravo, dremali; upućeni ljudi, međutim, provodili su u spavanju samo dva sata od dvadeset četiri; prema tome, ako se odbiju intervali dremanja i stanja sanjanja kao svojevrsno 'lenstvovanje', moglo se reći da nikada ne spavaju. Bilo je znatno lakše to tvrditi, nego dokučiti šta je, zapravo, posredi. U trenutku kada ja Ljubov stigao u Tuntar, grad je upravo počinjao da oživljava posle popodnevnog počinka. Ljubov je odmah primetio prilično stranaca. Oni su ga posmatrali, ali mu niko nije prišao; predstavljali su puke prisutnosti koje prolaze drugim stazama u tmini velikih hrastova. Konačno, njegovim puteljkom naiđe neko koga je poznavao, rođaka predvodnice po imenu Šerar, starica koja je malo značila i malo razumela. Učtivo ga je pozdravila, ali nije umela ili nije želela ništa da mu odgovori o predvodnici i njegova dva najbolja obavestitelja, Egatu Čuvaru Voćnjaka i Tubabu Sanjaru. Oh, predvodnica je veoma zauzeta, a ko to beše Egat, da ne misli slučajno na Gebana, dok je Tubab možda ovde, a ako ne tu, onda tamo, ili ko bi ga već znao gde? Pridružila se Ljubovu i više ga niko nije oslovio. Nastavio je put u pratnji hrome, kukavne, sićušne, zelene babe kroz gajeve i proplanke Tuntara, do muškog doma. "Puno su zauzeti unutra", reče mu Šerar.
     "Sanjaju?"
     "Otkud bih ja to znala? Pođi sa mnom, Ljubove, pođi da vidiš..." Znala je da je on oduvek voleo da razgleda stvari, ali joj nije padalo na pamet šta da mu sad pokaže, kako bi ga odmamila odatle. "Hodi da vidiš ribarske mreže", reče ona slabašnim glasom.
     Prošavši u blizini, jedna devojka, mladi lovac, uputi mu pogled: mračan i neprijateljski, kakav još nije doživeo ni od jednog Atšeanca, izuzev možda od nekog deteta, zastrašenog njegovom visinom i nekosmatim licem. Ali ova devojka nije bila zastrašena.
     "U redu", reče on Šerari, shvativši da će najbolje biti ako se ponaša pokorno. Ukoliko se kod Atšeanaca odista pojavio - konačno i iznenada - poriv grupnog neprijateljstva, onda to mora da prihvati i jednostavno da pokuša da im pokaže da je ostao pouzdan prijatelj, koji se nije promenio.
     Ali kako im se način osećanja i mišljenja mogao tako brzo promeniti, posle toliko vremena? I zašto? U Smitovom logoru provokacija je bila neposredna i nesnosna: Dejvidsonova okrutnost nagnala bi na nasilje čak i Atšeance. Ali ovaj grad, Tuntar, nikada nije iskusio napad Zemljana, nije doživeo porobljavanje, nije bio svedok krčenja ili spaljivanja okolnih šuma. Ljubov je, doduše, navraćao ovamo - antropolog ne može uvek da poštedi sliku koju slika vlastite senke - ali od poslednjeg navrata proteklo je više od dva meseca. Ovde su stigle vesti iz Smita, a bilo je i pribeglica, bivših robova, koju su patili pod Zemljanima i rado pričali o tome. Ali da li bi vesti i prepričavanja promenili one koji su ih slušali, korenito ih promenili, kada je neagresivnost bila tako duboko ukorenjena u njima, u celoj njihovoh kulturi i društvu, u njihovoj podsvesti, u onom 'snu-vremenu', a možda i u samoj njihovoj fiziologiji? Znao je da jedan Atšeanac može biti izazvan izuzetnom okrutnošću da pokuša ubistvo: lično se u to uverio - jednom. Shvatio je da se i cela potlačena zajednica može na sličan način isprovocirati nesnosnom svirepošću: dogodilo se to u Smitovom logoru. Ali da priče i glasine, ma koliko zastrašujuće i jezive bile, mogu da razbesne jednu miroljubivu zajednicu ovih ljudi do te mere da oni počnu da delaju nasuprot običajima i razumu, da sasvim iziđu izvan okvira dotadašnjeg načina življenja - u to nije mogao da poveruje. Cela stvar bila je psihološki neverovatna. Neki elemenat je nedostajao.
     Upravo u času kada je Ljubov prolazio pored doma, iz njega iziđe stari Tubab. Iza starca se pojavi Selver.
     Selver je ispuzao kroz tunel-vrata, uspravio se i zažmirkao pri dnevnoj svetlosti, sivoj od kiše i prigušenoj lisnatim krošnjama. Podigavši glavu, on srete Ljubovljev pogled. Obojica ostaše bez reči. Ljubova obuze silan strah.
     Leteći skakačem natrag i pokušavajući da dokuči zašto su mu živci postali tako napeti, on se upita otkuda strah? Zašto sam se uplašio Selvera? Nedokučiva intuicija ili samo pogrešna analogija? Iracionalno, u svakom slučaju.
     Ništa se nije promenilo između Selvera i Ljubova. Ono što je Selver učinio u Smitovom logoru moglo se opravdati; čak i da se nije moglo opravdati, bilo je svejedno. Prijateljstvo među njima bilo je odveć duboko da bi ga mogle nagristi moralne sumnje. Zajedno su proveli mnoge časove teškog rada; učili su jedan drugoga svoje jezike, ali nipoštio samo u doslovnom smislu. Razgovarali su sasvim otvoreno. A Ljubovljeva ljubav prema prijatelju samo je povećana zahvalnošću koju spasitelj oseća prema onome čije je život imao priliku da spase.
     U stvari, sve do ovog trenutka on gotovo da nije shvatio koliko su duboke njegova naklonost i odanost prema Selveru. Nije li, možda, njegov strah predstavljao ličnu bojazan da bi Selver, sada kada je dokučio rasnu mržnju, mogao da ga odbaci, uprokos njegovoj odanosti, da se ophodi prema njemu ne više kao prema nekome koga oslovljava sa 'ti', nego sa 'jedan od njih'?
     Posle tog dugog, prvog pogleda Selver stupi polako napred i pozdravi Ljubova, ispruživši ruke.
     Dodir je bio glavni komunikacioni kanal među žiteljima šume. Kod Zemljana, međutim, dodir uvek nosi u sebi mogućnost pretnje, agresije, i za njih često ne postoji ništa u rasponu između formalnog rukovanja i seksualnog milovanja. Tu veliku prazninu ispunili su Atšeanci raznim običajima dodirivanja. Milovanje kao signal i ospokojavanje bilo im je u podjednakoj meri od suštinske važnosti kao i majci i detetu, odnosno ljubavnicima; ali ovaj značaj kod njih je bio društveni, a ne samo majčinski i seksualni. Dodirivanje je bilo deo njihovog jezika, te stoga i ustrojeno, kodifikovano, ali i beskrajno preinačljivo. "Stalno se međusobno pipkaju", podsmešljivo su primetili neki kolonisti, nesposobni da u toj razmeni dodira vide bilo šta drugo do vlasitu erotičnost, koja, nagnana da se usredsredi isključivo na seks, a potom potisnuta i osujećena, zaposeda i truje svako čulno zadovoljstvo, svaku ljudsku reakciju: pobeda obnevidelog, pritajenog Kupidona nad velikom, brižnom majkom svih mora i zvezda, svog lišća sa drveća, svih ljudskih gestova, pobeda nad Venerom Genetriks...
     I tako je Selver istupio sa ispruženim rukama, na zemaljski način se rukovao sa Ljubovom, a zatim ga blago uhvatio za obe mišice tik iznad laktova. Jedva da je premašao polovinu Ljubovljeve visine, što je obojici otežavalo i činilo nezgrapnim sve kretnje koje su razmenjivali, ali ipak nije bilo ničeg nesigurnog ili detinjeg u dodiru njegovih malih ruku, sa tankim kostima i zelenim krznom, koje su počivale na Ljubovljevim mišicama. One su prenosile spokojnost, koju je Ljubov sa zahvalnošću primao.
     "Selvere, koje li sreće da te ovde sretnem. Veoma bih voleo da razgovaram s tobom..."
     "Ne mogu sada, Ljubove."
     Kazao je to blago, ali istog časa Ljubovljeva nada u neizmenjeno prijateljstvo iščeznu. Selver se promenio. Promenio se potpuno: iz korena.
     "Smem li ponovo da dođem", reče Ljubov žurno, "nekog drugog dana i da porazgovaram sa tobom, Selvere? Veoma mi je važno..."
     "Danas odlazim odavde", reče Selver još blaže, ali pustivši Ljubovljeve ruke i odvrativši pogled. Dodir je sada, u doslovnom smislu, bio prekinut. Učtivost je nalagala da i Ljubov postupi na isti način i okonča razgovor. Ali onda više ne bi imao s kim da priča. Stari Tubab nije ga čak ni pogledao; ceo grad mu je okrenuo leđa. A ovo je Selver, koji mu je bio prijatelj.
     "Selvere, možda misliš da se među nama isprečilo ono ubijanje u Kelme Devi. Ali nije tako. Možda nas je ono još više zbližilo. Osim toga, tvoji ljudi iz ropskih torova svi do jednog su oslobođeni, pa sada između nas više ne leži nikakvo zlo. Ali čak i da je tako... da je tako uvek bilo... ja sam, svejedno, onaj stari... onaj isti, kao i pre, Selvere."
     U prvi mah Atšeanac nije ništa odgovorio. Njegovo neobično lice, krupne, duboko usađene oči, istaknute crte, izobličene ožiljcima i zasenčene kratkim, svilastim krznom, koje je pratilo, ali i zatamnjivalo sve obrise, to lice se okrenu od Ljubova, zatvoreno, nedokučivo. A onda, iznenada, ono se ponovo upravi prema njemu, ali kao da iza te kretnje nije stajala hotimičnost. "Ljubove, nije trebalo da dolaziš ovamo. Moraš da napustiš Central kroz dve noći. Ne znam šta si ti. Bilo bi bolje da te nikada nisam upoznao."
     Rekavši to, on se udalji lakog koraka, poput dugonoge mačke - zeleni treptaj među tamnim hrastovima Tuntara, koji je začas minuo. Tubab je lagano pošao za njim, i dalje ne udostojivši Ljubova ni pogleda. Sitna kiša bešumno je padala po lišću hrastova i po uskoj stazi, koja je povezivala dom i reku. Jedino ako biste pomno načuljili uši, mogli biste da razaberete dobovanje kiše, odveć mnogozvučnu muziku da bi je jedan um pojmio, jedan jedini beskrajni akord, sviran na čitavoj šumi.
     "Selver je bog", reče stara Šerar. "Pođi sad da vidiš ribarske mreže."
     Ljubov odbi poziv. Sada bi bilo neučtivo i nepromišljeno ostati; osim toga, on nije imao srca za to.
     Pokušavao je da ubedi sebe da ga Selver nije odbacio kao Ljubova, već kao Zemljanina. Ali to je bilo svejedno; oduvek je bilo svejedno.
     Stalno je doživljavao neprijatna iznenađenja, otkrivajući koliko su mu ranjiva osećanja, koliko ga boli da bude povređen. Ovakva mladalačka preosetljivost bila je sramotna, morao je već da joj nađe nekog leka.
     Sitna starica, čije je zeleno krzno svo bilo prašnjavo i posrebreno kišnim kapima, uzdahnu sa olakšanjem kada se on oprostio. Posmatrajući je dok je uključivao motor skakača, morao je da se osmehne; odskakutala je šepavo među grane, što je brže mogla, poput kakve male, krastave žabe koja je upravo utekla zmiji.
     Kvalitet je važna stvar, ali i kvantitet; srazmerna veličina. Normalne reakcije odraslog pojedinca na znatno manju osobu bile bi nadmenost, zaštitnički stav, pokroviteljsko držanje, naklonost, nasilništvo - ali ma šta da je od toga, bolje bi pristajalo nekom detetu, nego odraslom čoveku. A kada je ta osoba dečjeg stasa još obrasla u krzno, onda se javljala jedna nova reakcija, koju je Ljubov prozvao 'mecin sindrom'. Budući da su Atšeanci obilato koristili milovanje, njegovo ispoljavanje nije bilo neprilično, ali su mu pobude izazivale podozrivost. Postojao je, konačno, i neizbežan 'sindrom nakaze', ustezanje od nečega što je ljudsko, ali ne izgleda baš tako.
     No, sasvim po strani od svega toga stajala je činjenica da su Atšeanci, slično Zemljanima, povremeno naprosto izgledali smešno. Neki od njih odista su ličili na male, krastave žabe, buljine, gusenice. Šerar nije bila prva stara dama koja se Ljubovu učinila smešna otpozadi...
     A u tome je bio i problem kolonije, pomisli on, podižući se u skakaču, dok je Tuntar nestajao pod hrastvovima i voćnjacima bez lišća. Uopšte nemamo starica. Ni staraca, izuzev Donga, a i njemu je tek oko šezdeset. Ali starice se razlikuju od svih ostalih po tome što kažu ono što misle. Atšeancima vladaju - u meri u kojoj je ovaj pojam uopšte prikladan kada su oni u pitanju - stare žene. Intelekt muškarcima, politika ženama, a etika i jednima i drugima: takvo im je ustrojstvo. Imalo je čari i dejstvovalo je - bar za njih. Šteta što Uprava nije poslala i nekoliko bakuta zajedno sa tim mladim, plodnim, prsatim udavačama. Devojka sa kojom sam se spanđao pre neko veče bila je stvarno zlatna, a i dobra u krevetu, imala je blago srce, ali, blagi Bože, potrebno je da protekne još četrdeset godina pre no što ona bude kazala nešto nekom muškarcu...
     Ali sve to vreme, u zaleđu razmišljanja o staricama i udavačama, šok je i dalje bio tu, intuicija ili prepoznavanje koje nije dopuštalo da bude prepoznato.
     Moraće dobro da promisli o tome pre no što podnese izveštaj Glavnom štabu.
     Selver: a šta ćemo sa Selverom?
     Selver je za Ljubova nesumnjivo bio ključna figura. Zašto? Zato što ga je dobro poznavao, ili zbog neke moći njegove ličnosti, koju Ljubov nikada nije svesno mogao da pojmi?
     Ali ipak ju je naslućivao; veoma brzo je uočio Selvera kao izuzetnu ličnost. U to vreme su ga zvali 'Sem' i bio je posilni kod trojice oficira koji su delili montažnu nastambu. Ljubov se sećao kako se Benson hvalio da su dobili stvarno dobrog stvorca koga su izvrsno dresirali.
     Mnogi Atšeanci, a naročito Sanjari iz domova, nisu bili u stanju da menjaju svoj policikličan obrazac spavanja kako bi se prilagodili zemaljskom. Ukoliko bi se i navikli na normalno spavanje noću, to ih je onemogućavalo da ostvaruju REM ili paradoksalno spavanje, čiji je dvočasovni ciklus upravljao njihovim životima i danju i noću i nikako se nije mogao usaglasiti sa zemaljskim radnim danom. Kada ste jednom naučili da sanjate u potpuno budnom stanju, da držite u ravnoteži duševno zdravlje ne na rubu razuma, već tamo gde će imati dvostruku podršku i gde će biti fino uravnoteženo, razumom sa jedne, a snom sa druge strane - kada ste to jednom naučili, onda se stvar više nije mogla zaboraviti, baš kao što niste mogli zaboraviti ni da mislite. Zbog toga je mnogo muškaraca postajalao ošamućeno, zbunjeno, povučeno, čak katatonično. Žene, smetene i ponižene, ponašale su se mrzovoljno i ravnodušno, što je bilo osobeno i za nove robove. Najbolje su prolazili neupućeni muškarci i neki mlađi Sanjari; oni su se prilagođavali, radili su teške poslove u logorima drvoseča ili su postajali pametne sluge. Sem je bio jedan od njih, delatan, bezličan posilni, kuvar, pralja, sobar, trljač leđa u kupatilu i uopšte žrtveni jarac trojice gospodara. Stekao je veštinu da bude nevidljiv. Ljubov ga je pozajmio od vlasnika kao etnološkog obavestitelja i odmah u početku je, zahvaljujući izvesnoj srodnosti uma i prirode, stekao Semovo poverenje. Sem se pokazao kao idealan obavestitelj, dobro upućen u običaje svog naroda, sa punim uvidom u njihova značenja, spretan da ih prevede, da ih učini razumljivim Ljubovu, premošćujući na taj način bezdan koji je zjapio između dva jezika, dve kulture, dve vrste roda Čoveka.
     Dve godine je Ljubov putovao, izučavao, razgovarao, posmatrao, ali nije uspeo da dođe do ključa koji bu mu otvorio vrata uma Atšeanaca. Čak nije znao ni gde je brava. Proučavao je navike spavanja Atšeanaca i ustanovio da one, kako izgleda, uopšte ne postoje. Postavio je nebrojeno mnogo elektroda na nebrojeno mnogo krznenih, zelenih lobanja, ali nije mu pošlo za rukom da razabere bilo kakvo suvislo ustrojstvo među poznatim krivuljama i šiljcima, alfama, deltama i tetama, koji su se pojavljivali na grafikonu. Tek mu je Selver, konačno, rastumačio šta na Atšeanskom znači reč 'san', što je takođe bila reč za 'koren', i tako mu pružio ključ za ulaz u kraljevstvo žitelja šume. Upravo je na Selverovom EEG-u prvi put dokučio smisao izuzetnog ustrojstva impulsa jednog mozga koji ulazi u stanje sna, ali ni budan, ni zaspao; stanje čiji je odnos prema zemaljskom sanjanju-spavanju bio ravan odnosu između Partenona i kakve kolibe od blata - u osnovi ista pojava, ali u prvom slučaju dopunjena nemerljivo većom složenošću, kavalitetom i kontrolom.
     Selver je imao prilike da pobegne. Najpre je bio u svojstvu sluge, a zatim (zahvaljujući jednoj od retkih korisnih Ljubovljevih povlastica) naučnog asistenta, premda je i kao takav noću bio zatvaran sa ostalim stvorcima u tor (odnosno u 'nastambe dobrovoljnog, samostalnog, radnog osoblja'). "Prebaciću te u Tuntar i tamo ću sa tobom raditi", kazao mu je Ljubov, kada su drugi ili treći put razgovarali. "Za ime Boga, zašto ostati ovde?"
     "Moja žena, Tele, nalazi se u toru", odgovorio mu je Selver. Ljubov je pokušao da je oslobodi, ali ona je radila u kuhinji glavnog štaba, a narednici koji su upravljali tamošnjim osobljem mrzeli su da im se u posao petljaju 'glavešine' i 'stručnjaci'. Ljubov je morao da bude veoma obazriv, kako se njihova mržnja ne bi prenela na ženu. Ona i Selver bili su voljni da strpljivo sačekaju priliku da zajedno pobegnu ili budu oslobođeni. U torovima su strogo bili odvojeni muškarci od žena - premda niko nije znao zašto - tako da su se supruzi retko viđali. Ljubov je povremeno uspevao da im priredi sastanke u svojoj nastambi, koja se nalazila na severnom kraju grada. Upravo kada se Tele vraćala u glavni štab sa jednog od tih viđenja, Dejvidson ju je primetio i verovatno mu se dopala njena krhka, zaplašena ljupkost. Doveo ju je u svoju nastambu te noći i silovao.
     Verovatno ju je pri tom i ubio; to se događalo i ranije, kao i ishod fizičke nejednakosti; ili je možda ona prestala da živi. Slično Zemljanima, i Atšeanci su posedovali svojevrstan nagon za smrću; mogli su da obustave da žive. No, ma šta da je posredi, Dejvidson je bio vinovnik njene smrti. Do takvih ubistava dolazilo je i pre. Ranije se, međutim, nije dogodilo ono što je Selver potom učinio, dve noći posle smrti svoje žene.
     Ljubov je stigao na poprište zbivanja tek pred sam kraj. Jasno se sećao zvukova: bat njegovih brzih koraka niz glavnu ulicu; prašina, vreva ljudi. Cela stvar mogla je da traje jedva pet minuta, ali i to je mnogo za borbu na život i smrt. Kada je Ljubov prišao, Selver je bio zaslepljen krvlju, postavši igračka kojom se Dejvidson poigravao, ali je ipak prikupljao poslednju snagu i nastavljao sa nasrtajima, premda ne u mahnitom besu, nego iz promišljenog očaja. Nasrtao je i nasrtao. Dejvidson je bio taj koji se konačno razbesneo, zastrašen užasnom upornošću protivnika; oborivši Selvera jednim snažnim krošeom, prišao mu je i podigao nogu u teškoj čizmi, da mu zgnječi lobanju. Istog časa, Ljubov se probio u krug i sprečio pogubljenje (ma koliko da su bili krvožedni, desetorica ili dvanaestorica ljudi koji su posmatrali borbu već su utažili taj poriv i stali su na Ljubovljevu stranu, kada je kazao Dejvidsonu da okonča sukob); od tada je počeo da mrzi Dejvidsona, a i ovaj je zamrzeo njega, zato što se isprečio između ubice i njegove smrti.
     Jer ako svi mi ostali bivamo ubijeni samoubistvom, onda ubica ubija samog sebe; jedino on to mora da čini stalno iznova.
     Ljubov je podigao Selvera: bio je to lak teret za njegove ruke. Unakaženo lice prislonilo mu se uz košulju i krv je ubrzo procurila kroz nju, nakvasivši mu kožu. Odneo je Selvera do svog bungalova, stavio mu u daščice slomljeni ručni zglob, pobrinuo mu se oko lica koliko je mogao, položio ga u vlastiti krevet, iz noći u noć pokušavao da razgovara sa njim, da pronikne do njega kroz očajanje bola i srama koji su ga obrvavali. Bilo je to, naravno, protiv pravila.
     Ali niko ga nije podsećao na pravila. Nije ni morao. On je dobro znao da time što čini gubi dobar deo one i inače skromne naklonosti koju je uživao kod oficira kolonije.
     Do tada je strogo vodio računa o tome da bude u dobrim odnosima sa Glavnim štabom; protestovao je jedino u slučajevima krajnje okrutnosti prema domorocima, pribegavao je ubeđivanjima, a ne inaćenju, nastojeći da sačuva ono malčice moći i uticaja što je imao. Nije mogao da spreči izrabljivanje Atšeanaca. Situacija je bila znatno rđavija nego što je to mogao da pretpostavi na osnovu obuke koju je stekao, ali malo je šta bio u prilici da poboljša ovde i sada. Njegovi izveštaji Upravi i Komitetu za prava mogli su - posle dvosmernog putovanja od pedeset četiri godine - da urode nekim plodom; Zemlja je čak mogla da dođe do zaključka da je politika otvorene kolonije u slučaju Atšea predstavljala ozbiljnu pogrešku. Bolje i kroz pedeset četiri godine nego nikad. Ukoliko bi izgubio blagonaklonost pretpostavljenih, oni bi cenzurisali ili proglasili nevažećim njegove izveštaje, a onda ne bi više bilo nikakve nade.
     Ali sada je bio odveć ljut da bi se držao te strategije. Do đavola sa ostalima, ako u ovoj brizi za prijatelja budu videli vređanje Majke Zemlje i izdaju kolonije. Ukoliko mu prikače naziv 'ljubitelj stvoraca', moći će da bude od male koristi Atšeancima ubuduće; sada, međutim, nije mogao da pretpostavi moguće, opšte dobro neodložnoj potrebi da se Selveru ukaže pomoć. Ne možete spasiti narod tako što ćete prodati prijatelja. Dejvidson, koga su neobično rasrdile beznačajne ranice koje mu je Ljubov naneo, proneo je glas da namerava da dokrajči buntovničkog stvorca; to bi nesumnjivo i učinio, da mu se ukazala prilika. Ljubov je dve nedelje proveo pored Selvera dan i noć, a zatim ga odvezao skakačem iz Centrala u jedan grad na zapadnoj obali, u Broter, gde je ovaj imao neke rođake.
     Nije bilo kažnjivo pomagati robovima da pobegnu, budući da Atšeanci uopšte i nisu bili robovi, osim faktički: oni su predstavljali 'dobrovoljno, samostalno, radno osoblje'. Ljubov čak nije bio ni ukoren. Ali posle toga, oficiri više uopšte nisu imali poverenja u njega, a ne samo delimično, kao ranije; čak su mu i kolege iz stručnih službi, egzobiolog, poljoprivredni i šumarski koordinatori, ekolozi, na razne načine stavili do znanja da je postupio nerazumno, donkihotski ili glupo. "Da nisi možda mislio da ovamo dolaziš na piknik?" upitao ga je Gose.
     "Ne. Uopšte nisam slutio da će to biti krvavi piknik", uzvratio je Ljubov natmureno.
     "Nikako ne mogu da razumem zašto se hilferi uvek dobrovoljno javljaju za otvorene kolonije. Dobro znate da će stvorenja koja izučavate biti ugrožena, a možda i istrebljena. Stvari naprosto tako stoje. To je ljudska priroda i ti bi morao da znaš da je ne možeš promeniti. Zašto si onda došao i posmatrao sve to? Da nisi možda mazohista?"
     "Ne znam šta je 'ljudska priroda'. Možda u nju spada i ostavljanje zapisa o onima koje istrebljujemo. Je li tebi, kao ekologu, ovde stvarno sve potaman."
     Gose je prečuo pitanje. "U redu, samo ti zapisuj. Ali izbegavaj gužve. Biolog koji proučava koloniju pacova sigurno neće da se upušta u spasavanje svojih miljenika u njoj, kojima preti uništenje."
     Ljubov više nije mogao da izdrži. Bilo mu je već svega dosta. "Razume se da neće", uzvrati on. "Ali samo zato što pacov može biti jedino miljenik, a ne i prijatelj." To je povredilo sirotog, starog Gosea, koji je oduvek ispoljavao težnju da se prema Ljubovu ophodi očinski, i nikome nije donelo nikakvog dobra. No, bilo je tačno... a i iskrenost oslobađa ljude... Ja volim Selvera, poštujem ga; spasao sam ga; patio sam sa njim; bojim ga se. Selver mi je prijatelj.
     Selver je bog.
     Tako je kazala mala, zelena starica, kao da je to nešto opšte poznato, izgovorila je misao običnim glasom, kojim bi za nekoga rekla da je, recimo, lovac. "Selver ša'ab." Ali šta je to ša'ab značilo? Mnoge reči ženskog govora, svakodnevni jezik Atšeanaca, poticale su iz muškog govora, koji je bio istovetan u svim zajednicama; one su često bile ne samo dvosložne, nego i dvostrane. Predstavljale su metalni novčić, koji ima lice i naličje. Ša'ab je značilo bog, numensko stvorenje, svemoćno biće; no, istovremeno je značilo i nešto sasvim različito, ali Ljubov nije mogao da se seti šta. Upravo dok je razmišljao o tome, stigao je u bungalov; odmah je uzeo rečnik, koji su on i Selver sačinjavali četiri meseca, uloživši mnogo iscrpljujućeg, ali i skladnog rada. Razume se: ša'ab - prevodilac.
     Bilo je gotovo odveć prikladno i primereno.
     Da li su dva značenja bila povezana? Često, ali ne i dovoljno da to bude pravilo. Ako je bog bio prevodilac, šta je onda prevodio? Selver je stvarno bio nadareni prevodilac, ali ta nadarenost došla je do izražaja sasvim slučajno, zahvaljujući okolnosti što se na matičnom svetu susreo sa jednim odista stranim jezikom. Da li je ša'ab bio neko ko prevodi jezik sna i filosofije, muški jezik, u svakodnevni govor? Ali to su mogli da rade svi sanjari. Nije li, onda, posredi možda bilo prevođenje u život jave središnjeg iskustva vizije: prevodilac bi, naime, bio spona izmešu dve stvarnosti, koje su za Atšeance bile ravnopravne, između sna-vremena i sveta-vremena, čije su veze, premda životne, ostajale nejasne. Spona: neko ko je glasno mogao da govori opažanje podsvesti. 'Govoriti' taj jezik znači delati. Činiti nove stvari. Menjati ili biti promenjen, potpuno, iz korena. Jer koren je san.
     A prevodilac je bog. Selver je uveo novu reč u jezik svog naroda. Počinio je novi čin. Reč, čin, ubistvo. Samo je jedan bog mogao da prevede tako velikog pridošlicu kao što je Smrt preko mosta između svetova.
     Ali da li je naučio da ubija svoje bližnje iz vlastitih snova osramoćenja i ucveljenosti ili iz nesanjanih činova tuđinaca. Da li je govorio sopstveni jezik ili jezik kapetana Dejvidsona? Ono što je izgledalo da niče iz korena njegove patnje i da izražava njegovo izmenjeno biće, moglo je, u stvari, da predstavlja infekciju, tuđinsku zarazu, koja od njegove rase ne bi načinila novi narod, već bi je uništila.
     U prirodi Raja Ljubova nije bilo da se pita: 'Šta da radim?' Karakter i obrazovanje nalagali su mu da se ne pača u poslove drugih ljudi. Njegov zadatak bio je da ustanovi šta oni rade, a unutrašnji poriv govorio mu je da ih ne sputava u tome. Više je voleo da bude prosvećen, nego da prosvećuje; da traga pre za činjenicama, nego za Istinom. Ali čak se i najnemisionarskija duša, osim ako ne tvrdi da je lišena osećanja, ponekad suoči sa izborom između delanja i nedelanja. "Šta rade?" najednom je postalo: "Šta radimo?" - a zatim: "Šta moram da radim?"
     Bio je svestan da se i sam upravo našao pred jednim takvim izborom, ali nije jasno razabirao zašto je tako, niti kakve mu alternative stoje na raspolaganju.
     U ovom trenutku više ništa nije mogao da preduzme kako bi poboljšao izglede Atšeanaca za opstanak; Lepenon, Or i ansibl učinili su više nego što se on nadao da će postići tokom celog veka. Uprava na Zemlji bila je jasna u svakoj poruci upućenoj ansiblom, a pukovnik Dong izvršavao je dobijena naređenja, iako je jedan deo oficirskog osoblja, zajedno sa predvodnicima drvoseča, vršio na njega pritisak da prenebregava uputstva. On je odan vojnik; osim toga, Šeklton će se vratiti da vidi kako se naređenja sprovode u delo, a zatim će poslati izveštaj o tome. Ovi izveštaji počeli su da znače nešto sada kada je postojao ansibl, ta machina ex machina, koja je donela okončanje pređašnje lagodne samostalnosti kolonije i još vas za života pozivala na odgovornost za ono što ste učinili. Nije više postojala margina od pedeset četiri godine za svaku grešku. Politika je prestala da bude statična. Odluka Lige svetova mogla je namah da znači da se kolonija ograničava samo na jedno kopno, da više nije dozvoljeno seći drveće ili da se podstiče ubijanje domorodaca - šta već bude. Kako je Liga dejstvovala i kakvu je politiku vodila još se nije moglo razabrati na osnovu šturih uputstava Uprave. Donga je zabrinjavao ovaj mnogostruki izbor budućnosti, ali Ljubovu se dopadao. U raznovrsnosti je život, a gde ima života ima i nade; bilo je to celo njegovo vjeruju - sasvim skromno, u svakom slučaju.
     Kolonisti su ostavili na miru Atšeance i Atšeanci su ostavili na miru koloniste. Zdrava situacija, koju bez preke potrebe nije trebalo remetiti. Jedino što ju je moglo ugroziti bio je strah.
     U ovom trenutku moglo se očekivati da su Atšeanci podozrivi i još ozlojeđeni, ali ne posebno uplašeni. Što se tiče panike koja je obuzela Centralvil posle vesti o pokolju u Smitovom logoru, ništa se nije dogodilo što bi je ponovo izazvalo. Atšeanci više nigde nisu ispoljili nasilno ponašanje; a kada je ukinuto ropstvo, stvorci su se izgubili u svojim šumama, tako da su prekinuti stalna razdražljivost i osećanje ksenofobije kolonista, koji su najzad mogli da predahnu.
     Ako bi Ljubov podneo izveštaj o tome da je video Selvera u Tuntaru, Dong i ostali bi se uzbunili. Mogli bi da nalože pokušaj hvatanja Selvera i njegovo izvođenje na suđenje. Kolonijski kod zabranjivao je primenu zakona jednog planetnog društva na članove nekog drugog, ali preki sud nije pravio takve razlike. Mogli bi da optuže Selvera kao vinovnika pokolja, da ga osude i pogube, pri čemu bi krunski svedok bio Dejvidson, koga bi za tu priliku doveli sa Nove Jave. Oh, ne, pomisli Ljubov, odloživši rečnik na prenatrpanu policu. Oh, ne, pomisli on ponovo, a zatim smetnu to sa uma. I tako je izvršio izbor, uopšte ne shvativši da je to učinio.
     Sutradan je podneo kratak izveštaj. Napisao je da je Tuntar kao i obično išao za svojim poslovima, odnosno da njemu niko nije pretio, niti ga je terao. Bio je to sasvim bezazlen izveštaj i najnetačniji koji je Ljubov ikada sročio. U njemu je bilo izostavljeno sve što je od značaja: nepojavljivanje predvodnice, Tubabovo izbegavanje da pozdravi Ljubova, veliki broj stranaca u gradu, izraz lica mladog lovca, Selverovo prisustvo... Razume se, ovo poslednje bilo je hotimice prećutano, ali se u svim drugim pogledima izveštaj držao činjenica, pomisli on; naprosto je izostavio subjektivne utiske, baš kako to dolikuje jednom naučniku. Imao je jaku migrenu dok je pisao izveštaj, a glavobolja se još pojačala kada ga je podneo.
     Mnogo je sanjao te noći, ali nije mogao ničega da se seti ujutro. U pozni sat druge noći posle posete Tuntaru iznenada se probudio i kroz histerično zavijanje sirena i gromki prasak eksplozija konačno se suočio sa onim u šta je odbijao da poveruje. Bio je jedini čovek u Centralvilu koji nije doživeo iznenađenje. U tom trenutku je shvatio šta je, zapravo: izdajnik.
     Pa ipak, još nije bio sasvim načisto sa tim da je posredi napad Atšeanaca. U prvi mah, to je bio samo užas u noći.
     Njegova kuća bila je pošteđena, stojeći okružena dvorištem, podalje od ostalih; možda ju je štitilo okolno drveće, pomisli on, hitajući napolje. Središte grada bilo je svo u plamenu. Čak je i kamena kocka Glavnog štaba gorela iznutra, poput razvaljene peći za pečenje cigala. Tamo se nalazio ansibl - ta dragocena spona. Plamen se dizao i sa uzletišta za helikoptere i kosmodroma. Odakle im eksploziv? Kako su požari svuda buknuli istovremeno? Sve zgrade duž obe strane glavne ulice, sazdane od drveta, bile su zahvaćene plamenom; zvuci gorenja bili su užasni. Ljubov potrča prema ognju. Put je bio preplavljen vodom; u prvi mah je pomislio da ona potiče iz vatrogasne stanice, a onda je shvatio da je prsla glavna vodovodna cev, koja je išla od reke Menend, i da se voda iz nje beskorisno izliva po tlu, dok su unaokolo buktale kuće, uz onu groznu, usisavajuću tutnjavu. Kako su sve to uradili? Postojala je straža, uvek je bilo straže u džipovima na kosmodromu... Pucnjava: plotuni, štektanje jednog mitraljeza. Svuda oko Ljubova vrvelo je od malih, trčećih prilika, ali on je jurio kroz njih, ne hajući mnogo da li ga vide. Stigao je do hotela i tu ugledao jednu devojku koja je stajala na vratima; iza nje vatra je žestoko plamtela, a pred njom se pružao brisan prostor kojim je mogla da pobegne. Ali nije se micala. On je pozva, a zatim potrča preko dvorišta, stiže do nje, otrže joj ruke od dovratka, za koji se u panici uhvatila, i povuče je napred, govoreći joj blago: "Hodi, dušo, hodi." Pošla je, ali ne dovoljno brzo. Dok su prelazili preko dvorišta, pročelje sprata zgrade, koji je plamteo uznutra, poče polako da pada, potiskivano građom krova koji se rušio. Šindra i grede stadoše da se rasprskavaju poput šrapnela; zažareni kraj jedne grede sruči se na Ljubova i obori ga na tle. Pao je licem u blatno jezero, obasjano vatrom, ne stigavši da vidi kako je jedan mali lovac, zelenog krzna, skočio na devojku s leđa, povukao je unazad i prerezao joj grlo. Ništa više nije video.

    6.
     Pesme nisu pevane te noći. Bilo je samo vike i tišine. Kada su leteći brodovi buknuli, Selver je osetio kako ga prožima likovanje; na oči su mu navrle suze, ali ne i reči na usta. Okrenuo se u tišini, držeći u rukama težak bacač plamena, i poveo svoju četu natrag u grad.
     Svaku grupu ljudi sa zapada i severa takođe je predvodio neki bivši rob, jedan od onih koji su služili ludima u Centralu, pa tako upoznali zgrade i običaje grada.
     Većina ljudi koja je učestvovala u napadu te noći nikada ranije nije videla ludski grad; dobar broj njih nije imao prilike da vidi čak ni nekog luda. Došli su zato što su sledili Selvera, zato što ih je podsticao zao san, a samo je Selver mogao da ih nauči da ovladaju njime. Bilo ih je na stotine i stotine, muškaraca i žena; čekali su u mukloj tišini i kišnoj tami oko rubova grada, dok su bivši robovi, po dvoje ili troje, radili ono što su smatrali da se prethodno mora učiniti: prekinuli su vodovodnu cev, presekli žice koje su napajale svetiljke iz generatorske centrale, probili se do arsenala i poharali ga. Prve žrtve, stražari, pale su bešumno, zahvaljujući lovačkom oružju, omčama, noževima, strelama, veoma brzo, u tami. Dinamit, ukraden ranije te noći iz logora drvoseča udaljenog deset milja na jug, postavljen je u arsenalu, u podrumu zgrade Glavnog štaba, dok su vatre pripremane na drugim mestima; a onda se oglasila uzbuna i buknuli su plamenovi, progutavši noć i tišinu. Pucnjava slična praskanju gromova i tresku drveća koje pada uglavnom je poticala od ludi koji su se branili, budući da su jedino bivši robovi uzeli oružje iz arsenala i koristili se njime; svi ostali su se zadovoljili kopljima, noževima i lukovima. No, kada su Resvan i drugi koji su radili u robovskom toru kod drvoseča najzad postavili i potpalili dinamit, razlegla se eksplozija koja je potrla sve ostale zvuke, razorila zidove zgrade Glavnog štaba i uništila hangare sa brodovima.
     Bilo je oko hiljdu sedam stotina ludi u gradu te noći, od čega približno pet sotina ženki; znalo se da su sve ženke ludi povučene u veliki grad: zato su Selver i ostali odlučili da stupe u dejstvo, iako se još nisu sakupili svi koji su želeli da uzmu udela u napadu. Između četiri hiljade i pet hiljada muškaraca i žena došlo je kroz šume na sastanak u Endor, a potom se uputilo do ovog mesta, do ove noći.
     Vatre su plamtele visoko, a miris paljevine i klanja bio je mučan.
     Selverova usta bila su suva, a grlo ga je bolelo, tako da nije mogao da govori; žudeo je da popije malo vode. Dok je vodio svoju grupu niz srednju stazu grada, jedan lud se trčeći ustremio prema njemu; postajući sve krupniji spram tame, zaslepljujućih ognjeva i vazduha ispunjenog dimom. Selver podiže bacač plamena i povuče obarač; istog časa, lud se okliznu u blatu i teturavo pade na kolena. Pišteći mlaz plamena nije šiknuo iz naprave, pošto je sve gorivo utrošeno na paljenje vazduhoplova koji se nisu nalazili u hangaru. Selver odbaci teško oružje. Lud je bio mužjak i nenaoružan. Selver se napreže da izusti: "Pustite ga da pobegne", ali glas mu je bio slabašan; još dok je to šaputavo izgovarao, pored njega promakoše dva lovca sa proplanaka Abtam, držeći podignute noževe. Krupne, gole šake zahvatiše po vazduhu, a zatim se mlitavo opustiše. Veliki leš ostade poput vreće da leži na stazi. Na mestu koje je bilo središte grada nalazilo se još mnogo pobijenih. Više se nije dizala velika buka, izuzev one koju je stvaralo buktanje vatri.
     Selver rastavi usne i promuklo uzviknu zov za povratak, kojim se označava kraj lova; oni koji su bili oko njega ponoviše ovaj poklič jasnije i glasnije, otegnutim falsetom; drugi glasovi stadoše da odgovaraju, u blizini i dalje, u tami noći ispunjenoj maglom, dimom i plamenim jezicima. Umesto da odmah povede grupu iz grada, on joj dade znak da produži, a sam skrenu u stranu, u kaljugu između staze i jedne zgrade koja je izgorela i srušila se. Prekoračio je leš jedne ženke ludi, a zatim se sagao da osmotri drugo telo koje je ležalo prignječeno velikom, ugljenisanom, drvenom gredom. U prvi mah nije mogao da razabere crte lica poginulog, pošto je bio sav zamrljan blatom, a i nalazio se u senci.
     Nije bilo pravedeno; nije bilo neophodno; nije morao da vidi baš ovoga među toliko ubijenih. Nije morao da ga prepozna u tami. On se uspravi i krenu za svojom grupom. Zatim se okrenu i vrati; napregavši se, podigao je gredu sa Ljubovljevih leđa; kleknuo je i podvukao ruku pod tešku glavu, tako da je izgledalo da Ljubov sada ugodnije leži, lica očišćenog od zemlje; ostao je tako klečeći, nepomičan.
     Nije spavao već četiri dana, a još duže nije stigao da se malo skrasi kako bi sanjao - ni sam više nije znao koliko. Delao je, govorio, putovao, planirao, noću i danju, još od kada je krenuo iz Brotera sa onima koji su ga sledili iz Kadasta. Išao je iz grada u grad, obraćajući se žiteljima šume, pričajuči im o novoj stvari, budeći ih iz sna u svet, vršeći pripreme za ono što je učinjeno noćas, govoreći neprekidno, govoreći i slušajući druge, nikada okružen tišinom i nikada ostavljen sam. Saslušali bi ga, poslušali i krenuli za njim, krenuli novom stazom. Uzeli su u vlastite ruke vatru koje su se bojali; ovladali su zlim snom: pustili su smrt, koje su se bojali, na svoje naprijatelje. Sve je učinjeno onako kako je on kazao da treba. Sve je ispalo onako kako je on rekao da će biti. Domovi i mnoge nastambe ludi spaljeni su, njihovi vazduhoplovi izgoreli ili skrhani, oružja ukradena ili uništena; a njihove ženke pobijene. Vatre su se polako gasile, a noć je postojala sve mrklija, ispunjena dimom. Selver je jedva uspevao da nazre nešto pred sobom; podigao je pogled prema istoku, zapitavši se da li će skoro svitanje. Klečeći u blatu među poginulima, on pomisli: ovo je sada san, zao san. Nadao sam se da ću ja upravljati njime, ali on upravlja mnome.
     U snu, Ljubovljeve usne pokrenuše se malo uz dlan njegove šake; Selver spusti pogled i vide da su mrtvačeve oči otvorene. Plam vatri koje su gasnule sjajio se na njihovoj površini. Nedugo potom, on izgovori Selverovo ime.
     "Ljubove, zašto si ostao ovde? Kazao sam ti da odeš noćas iz grada." Selver to reče u snu, oštro, kao da je bio ljut na Ljubova.
     "Jesi li ti zatvorenik?" upita Ljubov, slabašno i ne podižući glavu, ali tako običnim glasom da se Selveru za trenutak učinilo da ovo uopšte nije san-vreme, već svet-vreme, noć u šumi. "Ili sam možda ja?"
     "Nijedan od nas nije... obojica smo... kako bih mogao da znam? Sve naprave i mašine su spaljene. Sve žene su pobijene. Muškarce smo pustili da pobegnu ako su hteli. Kazao sam da ne pale tvoju kuću; sa knjigama je sve u redu. Ljubove, zašto nisi kao ostali?"
     "Jesam. Ja sam čovek. Kao i oni. Kao i ti."
     "Nisi. Ti si drugačiji..."
     "Isti sam kao oni. Baš kao što si i ti. Slušaj me, Selvere. Ne idi dalje. Moraš se vratiti... do tvojih ... do tvojih korenova."
     "Kada tvojih ljudi bude nestalo, zao san će prestati."
     "Sada", reče Ljubov, pokušavajući da pridigne glavu, ali kičma mu je bila slomljena. On pogleda prema Selveru i zausti da još nešto kaže. Ali onda mu pogled klonu i on se zagleda u drugo vreme, a usne mu ostadoše razmaknute, ne progovorivši ni reči. Dah mu malo zašišta u grlu.
     Dozivali su Selverovo ime, mnogo udaljenih glasova, dozivali i dozivali. "Ne mogu da ostanem s tobom, Ljubove!" reče Selver u suzama, a pošto nije bilo nikakvog odgovora, on se pridiže i pokuša da otrči. Ali u snu-tami mogao je da se kreće samo veoma polako, kao neko ko hodi kroz duboku vodu. Jasenov Duh išao je pred njim, viši od Ljubova ili bilo kog luda, visok poput drveta, ne okrećući svoju belu masku prema njemu. Odlazeći, Selver se obrati Ljubovu: "Vratićemo se", reče on. "Ja ću se vratiti. Sada. Mi ćemo se vratiti, sada, obećavam ti, Ljubove!"
     Ali njegov prijatelj, njegov blagi prijatelj, koji mu je spasao život i izdao san, Ljubov, nije odgovorio. Išao je negde u noći, blizu Selvera, nevidljiv i tih kao smrt.
     Grupa ljudi iz Tuntara zatekla je Selvera kako tumara tamom, jadikujući i pričajući, nadvladan snom; poveli su ga sa sobom i brzo se vratili u Endtor.
     Dva dana i dve noći ležao je tamo bespomoćan i pomračenog uma u šatoru podignutom na obali reke, privremenom domu, dok su ga Starci negovali. Sve to vreme ljudi su neprekidno dolazili u Endtor i odlazili iz njega, vraćajući se u mesto Ešsen, koje se privremeno zvalo Central, da bi sahranili svoje mrtve i mrtve tuđinaca: prvih je bilo više od tri stotine, a drugih više od sedam stotina. Oko pet sotina ludi bilo je zatvoreno u koralu, torovima stvoraca, koji, budući prazni i po strani, nisu bili spaljeni. Još toliko je uspelo da pobegne, a neki su stigli do logora drvoseča na jugu, koji nisu bili napadnuti; oni koji su se još skrivali i lutali šumom ili Posečenim zemljama bili su sada lovljeni. Neki su ubijeni, budući da su mnogi mlađi lovci oba pola i dalje čuli samo Selverov glas koji im je govorio: Ubijte ih! Drugi su ostavili noć ubijanja za sobom, kao da je sve to bilo samo noćna mora, zao san koji se mora razumeti, kako se ne bi ponovio; kada bi neko od njih naišao na žednog, iscrpljenog luda, šćućurenog u čestaru, nije ga mogao ubiti. Ali je zato on možda ubijao njih. Bilo je grupa od deset ili dvadeset ludi, naoružanih sekirama drvoseča i revolverima, premda je malo njih sačuvalo nešto municije; ove grupe su praćene, sve dok se dovoljan broj gonilaca nije okupio u šumi oko njih, a zatim su bivale nadvladane, vezane i odvedene u Ešsen. Svi su pohvatani za samo dva ili tri dana, pošto je ceo taj deo Sornola vrveo od žitelja šume; niko se nije mogao setiti da li se ikada ranije na jednom mestu okupila bar polovina, ili čak desetina od tolikog mnoštva ljudi; neki su još dolazili iz udaljenih gradova i sa ostalih zemalja, dok su se drugi već vraćali kućama. Pohvatani ludi priključivani su onima koji su bili zatvoreni u koralu, premda je tamo već postalo pretesno, a i kolibice su bile odveć male za lude. Hranu i vodu dobijali su dva puta dnevno, a čuvalo ih je dve stotine naoružanih lovaca danju i noću.
     Sutradan po podne, posle Noći Ešsena, jedan vazduhoplov uz grmljavinu se pojavio sa istoka i stao da se spušta, kao da će sleteti, da bi se najednom ponovo vinuo u vazduh, puput kakve ptice-grabljivice koja je promašila lovinu, i počeo da kruži iznad razorenog sletišta, tinjajućeg grada i Posečenih zemalja. Resvan se pobrinuo da svi radio-aparati budu uništeni i sva je prilika da je odsustvo radio-veze dovelo ovamo letelicu sa Kušila ili Riešvela, gde su se nalazile tri varošice ludi. Zatvorenici u koralu pojurili su iz baraka i stali da viču prema mašini kad god bi im zabrujala iznad glava; prilikom jednog od nadletanja, bačen je neki predmet na malom padobranu u koral; letelica se konačno izgubila u daljini.
     Na Atšeu su sada preostala četiri takva krilata broda; tri na Kušilu i jedan na Riešvelu; bile su to male letelice u koje su mogla da stanu četiri čoveka; od naoružanja su imale mirtraljeze i bacače plamena. Prilično su onespokojavale Resvana i ostale, sada kada od Selvera nije moglo biti pomoći, budući da je on hodio tajnovitim putevima drugog vremena.
     Probudio se u svetu-vremena trećeg dana, slab, ošamućen, gladan, utihao. Pošto se okupao u reci i nahranio, saslušao je Resvana i predvodnicu Berea, kao i ostale koji su bili izabrani za vođe. Ispričali su mu kako je bilo na svetu dok je on spavao. Kada su svi izložili ono što su imali, on ih je sve dobro osmotrio, a oni su videli boga u njemu. U mučnini, gađenju i strahu koji su usledili posle Noći Ešsena neki su počeli da sumnjaju. Snovi su im postali nelagodni, puni krvi i plamena; po ceo dan bili su okruženi strancima, ljudi su dolazili iz svih krajeva šume, na stotine, na hiljade njih, svi su se sabirali ovde, kao jastrebovi oko strvine, ne poznajući se međusobno: izgledalo im je kao da je došao kraj stvari, kao da više ništa neće biti isto kao pre, niti pravedno. Ali u Selverovom prisustvu spomenuli su se svrhe; nemir im je ublažen i sačekali su da im se on obrati.
     "Sa ubijanjem je gotovo", reče Selver. "Postarajte se da to svi doznaju." On pređe pogledom po njima. "Moram da razgovaram sa onima u koralu. Ko ih predvodi?"
     "Ćuran, Nogataš, Vlažnooki", reče Resvan, bivši rob.
     "Ćuran je živ? Dobro. Pomozi mi da ustanem, Greda; kosti kao da su mi sasvim omekšale..."
     Kada je malo postojao, osetio se snažniji, a posle jednog sata krenuto je za Ešsen, koji je bio udaljen dva časa hoda od Endtora.
     Kada su stigli, Resven se popeo uz lestve postavljene uza zid korala i razdrao se na kreolskom engleskom koji se koristio u ophođenju sa robovima: "Donga hajde do vrata brže-brže!"
     Dole na prolazima između zdepastih, cementnih baraka neki ludi nadigoše graju i stadoše da bacaju prašinu na njega. On se pognu i sačeka.
     Nije se pojavio stari pukovnik, već Gose, koga su oni zvali Vlažnooki; šepavo je izišao iz jedne kolibe i doviknuo Resvenu: "Pukovnik Dong je bolestan, ne može da iziđe."
     "Šta kako bolestan?"
     "Stomak, vodna bolest. Šta hoćeš?"
     "Priča-priča... Moj gospodaru bože", reče Resven na svom jeziku, pogledavši prema Selveru, "Ćuran se krije, hoćeš li da razgovaraš sa Vlažnookim?"
     "Hoću."
     "Pazite na vrata, strelci!... Na kapiju, gos-pon Gosa, brže-brže!"
     Kapija je otvorena taman toliko široko i toliko dugo da se Gose provuče. Stao je sam pred nju, naspram grupe pored Selvera. Težina mu je počivala samo na jednoj nozi, pošto mu je druga bila ranjena u Noći Ešsena. Nosio je iscepanu pidžamu, zamrljanu blatom i mokru od kiše. Proseda kosa visila mu je u pravim pramenovima oko ušiju i na čelu. Dvostruko višeiod onih koji su ga zarobili, držao se veoma kruto, posmatrajući ih hrabro i ljutito, ali i izgledajući prilično bedno. "Šta hoćete?"
     "Moramo da razgovaramo, gospodine Gose", reče mu Selver, koji je od Ljubova dobro naučio engleski. "Ja sam Selver sa Jasenovog drveta iz Ešreta, Ljubovljev prijatelj."
     "Da. Poznajem te. Šta ima da kažeš?"
     "Imam da kažem da je sa ubijanjem gotovo, ako damo obećanje koje će poštovati i tvoj i moj narod. Moći ćete slobodno da se krećete, ukoliko pozovete ovamo sve ljude iz logora drvoseča na južnom Sornolu, Kušilu i Riešvelu i svi ostanete na okupu. Možete da živite ovde gde je šuma mrtva, gde uzgajate vaše semenje-trave. Ne sme biti više nikakvog sečenja drveća."
     Goseovo lice za trenutak se ozari: "Logori nisu napadnuti?"
     "Nisu."
     Gose ne uzvrati ništa.
     Selver mu osmotri lice, a onda nastavi: "Mislim da je manje od dve hiljade vaših ljudi ostalo živo na svetu. Žene su vam sve mrtve. U drugim logorima još ima oružja; mnoge nas možete pobiti. Ali mi smo se domogli jednog dela vašeg oružja. Osim toga, ima nas više nego što ste u stanju da pobijete. Pretpostavljam da to znate i da zbog toga niste naložili da vam se letećim brodovima dostave bacači plamena, kako biste pobili stražu i pobegli. To ne bi bilo dobro; ima nas stvarno veoma mnogo. Ako nam date obećanje, to će biti najbolje, a onda ćete moći bez opasnosti da sačekate dolazak jednog od vaših velikih brodova i da odete sa ovog sveta. Do tada treba da proteknu tri godine, mislim."
     "Da, tri lokalne godine. Otkud znaš?"
     "Robovi imaju uši, gospodine Gose."
     Gose ga konačno pogleda pravo u oči, zatim odvrati pogled, promeškolji se, namesti se u zgodniji položaj za ranjenu nogu. Ponovo pogleda Selvera, a potom opet odvrati pogled. "Mi smo već 'obećali' da vam više nikako nećemo nauditi. Zato su radnici bili pušteni kući. Ali šta mari, kad vi niste uvažili..."
     "To obećanje nije nama dato."
     "Ali kako možemo da sklopimo sporazum ili ugovor sa narodom koji nema vladu, ni centralizovanu vlast?"
     "Ne znam. Nisam siguran da vi uopšte shvatate šta je obećanje. Osim toga, ovo je ubrzo bilo prekršeno."
     "Šta hoćeš da kažeš? Ko ga je prekršio? Kako?"
     "Prekršeno je na Riešvelu, odnosno na Novoj Javi. Pre četrnest dana. Ludi iz logora na Riešvlu spalili su jedan grad i poubijali njegove žitelje."
     "To je laž. Bili smo neprestano u radio-vezi sa Novom Javom. Sve do pokolja. Niko tamo nije ubijao domoroce. Ni tamo ni bilo gde drugde."
     "Govorite istinu koju vi znate", reče Selver, "a ja koju ja znam. Prihvatam da niste bili obavešteni o ubijanju na Riešvelu; ali vi morate prihvatiti moja uveravanja da se to odista dogodilo. Evo šta proishodi: obećanja moraju biti data i održana. Verovatno ćete hteti da razgovarate o tome sa pukovnikom Dongom i ostalima."
     Gose krenu da se vrati u koral, ali onda zastade i reče svojim dubokim, promuklim glasom: "Ko si ti, Selvere? Da li si... jesi li ti organizaovao napad? Da li si ih ti vodio?"
     "Jesam."
     "Onda sva prolivena krv ide tebi na dušu", reče Gose, a zatim dodade uz iznenadnu provalu okrutnosti: "I Ljubovljeva, znaš. I tvoj 'prijatelj Ljubov' je poginuo, naime."
     Selver nije shvatio idiom. Naučio je da ubija, ali osećanje krivice poznavao je gotovo isključivo kao apstraktan pojam. Pogled mu se za trenutak prikova za Goseovo bledo, ozlojeđeno lice i on oseti kako ga prožima strah. Najednom ga obuze mučnina, samrtna jeza. On pokuša da je odagna od sebe, zatvorivši začas oči. "Ljubov je moj prijatelj, tako da nije mrtav", reče on konačno.
     "Vi ste deca", uzvrati Gose glasom punim mržnje. "Deca, divljaci. Nemate predstavu o stvarnosti. Ovo nije san, ovo je stvarno! Ubili ste Ljubova. On je mrtav. Pobili ste žene... žene... žive ih spalili, poklali kao životinje!"
     "Da nije možda trebalo da ih ostavimo u životu?" reče Selver; glas mu je bio podjednako žustar kao i Goseov, ali i blag, čak pomalo napevan. "Da se nakotite poput insekata na lešini Sveta? Da nas nadmašite po brojnosti? Poubijali smo ih da bismo vas sterilisali. Znam ja ko je realista, gospodine Gose. Ljubov i ja smo razgovarali o tim rečima. Realista je čovek koji poznaje i svet i vlastite snove. Vi ste pomračenog uma; čak ni jedan na hiljadu među vama ne zna da sanja. To nije umeo ni Ljubov, a on je bio najbolji. Vi spavate, zatim se budite i zaboravljate snove, pa ponovo spavate, opet se budite... i tako provodite ceo život, misleći da je to bivstvovanje, život, stvarnost! Vi niste deca, vi ste odrasli ljudi, ali um vam je pomračen. Upravo smo zato i morali da vas ubijamo, da i od nas ne biste napravili ludake. A sada se vratite i razgovarajte o stvarnosti sa ostalim ljudima pomračenog uma. Razgovarajte dugo i valjano!"
     Stražari otvoriše kapiju, zadržavši kopljima lude koji su nahrupili iznutra. Gose uđe u koral, povivši ramena, kao da se štiti od kiše.
     Selver je bio veoma umoran. Predvodnica Berea i ostale žene priđoše mu i pomogoše mu da ide; prebacio im je ruke preko ramena, kako ne bi pao ako posrne. Mladi lovac Greda, rođaka njegovog Drveta, poče da se šali sa njim, a Selver stade da joj vedro uzvraća, smejući se. Povratak u Endtor kao da je potrajao danima.
     Bio je odveć iznuren, tako da nije mogao da jede. Popio je malo tople čorbe i legao pokraj muške vatre. Endtor nije bio grad, već samo bivak pored velike reke, omiljeno ribolovno mesto žitelja svih gradova koji su se nekada nalazili okolo po šumi, pre no što su došli ludi. Nije bilo doma. Dva ognjišna prstena od crnog kamena i dugačka, travnata obala gde su se mogli podići šatori od kože i pletenog rogoza - to je bio Endtor. Reka Menend, glavna reka Sornola, neprekidno je žuborila kraj Endtora, oglašujući se u svetu i u snu.
     Oko vatre je bilo mnogo staraca; neke je poznavao iz Brotera, Tuntara i svog uništenog grada Ešreta, dok druge nikada ranije nije video; mogao je da razabere u njihovim očima i kretnjama, kao i da im čuje u glasovima da su Veliki Sanjari; ovde se sada nalazilo više Sanjara nego što se ikada ranije sakupilo na jednom mestu, možda. Ležeći opružen, držeći šake pod glavom i gledajući u vatru, on reče: "Nazvao sam lude ludima. Jesam li možda i sam lud?"
     "Ne razlikuješ jedno vreme od drugoga", reče stari Tubab, stavljajući cepanicu u vatru, "zato što predugo nisi sanjao ni budan ni u snu. Takvi se cehovi dugo plaćaju."
     "Otrovi ludi imaju gotovo isto dejstvo kao odsustvo spavanja i sanjanja", reče Heben koji je bio rob i u Centralu i u Smitovom logoru. "Ludi se truju da bi sanjali. Primetio sam sanjarski pogled kod njih kada bi uzeli otrove. Ali oni nisu bili kadri da prizivaju snove, da ih obuzdavaju, da tkaju, da oblikuju, ni da prestanu da sanjaju; snovi su upravljali njima, nadjačavali ih. Uopšte nisu znali šta je to u njima. Tako je i sa čovekom koji nije sanjao mnogo dana. Iako može da bude najmudriji u svom domu, ipak bi bio lud, uvek i svuda, dugo posle toga. Snovi bi upravljali njime, potčinili ga. Nikako ne bi mogao da razume samoga sebe."
     Jedan veoma star čovek, sa naglaskom iz južnog Sornola, položi ruku na Selverovo rame, pomilova ga i reče: "Moj dragi, mladi bože, treba da pevaš, od toga će ti biti bolje."
     "Ne mogu. Pevaj ti umesto mene."
     Starac zapeva; ostali prihvatiše napev visokim i trskastim glasovima, gotovo nemelodičnim, poput šuma vetra među stabljikama trske kraj Endtora. Pevali su jednu od pesama Jasenovog drveta, o tanano razdeljenom lišću koje žuti s jeseni, kada bobice rumene, da bi ga potom, jedne noći, prvi mraz optočio srebrnom patinom.
     Dok je Selver slušao pesmu Jasena, Ljubov je legao pokraj njega. Opružen, nije izgledao onako čudovišno visok i dugačkih udova. Iza njega nalazila se polusrušena kuća, koju je vatra satrla; stajala je crna spram zvezda. "Ja sam kao ti", reče on, ne gledajući Selvera, onim snom-glasom koji kao da nastoji da otkrije vlastitu nestvarnost. Selverovo srce bilo je puno tuge za prijateljem. "Boli me glava", reče Ljubov, sada sopstevnim glasom, protrljavši stražnji deo vrata kao što je uvek činio, a Selver tog časa ispruži ruku da ga dodirne, da ga uteši. Ali prijatelj mu je u svetu-vremenu bio samo senka i sjaj vatre, a starci su pevali pesmu Jasena, o belim cvetićima na crnim granama u proleće, sred razdeljenog lišća.
     Narednog dana ludi zatvoreni u koralu poslali su po Selvera. Stigao je u Ešsen po podne i sreo se sa njima izvan korala, pod krošnjom jednog hrasta, budući da su se Selverovi ljudi osećali pomalo nelagodno pod golim, otvorenim nebom. Ešsen je nekada bio hrastov gaj; ovo stablo bilo je najveće od nekoliko koja su kolonisti poštedeli. Nalazilo se na dugačkoj padini iza Ljubovljevog bungalova, jedne od šest ili osam nastambi koje su neoštećene preživele noć paljenja. Sa Selverom su pod hrastom bili Resvan, predvodnica Berea, Greda iz Kadasta i drugi koji su želeli da prisustvuju pregovorima, desetak njih ukupno. Mnogo strelaca čuvalo je stražu, iz straha da ludi možda imaju skrivena oružja; no, zauzeli su busije iza grmlja ili nagorelih ruševina, kako njihovo otvoreno prisustvo ne bi predstavljalo pretnju. Sa Goseom i pukovnikom Dongom bila su još tri luda sa zvanjem oficira, kao i dvojica iz logora drvoseča; videvši jednoga od njih, po imenu Benton, bivši robovi za trenutak ostaše bez daha. Benton je imao običaj da kažnjava 'lenje stvorce' tako što ih je javno kastrirao.
     Pukovnik je izgledo sasušeno, a njegova inače žuto-mrka koža postala je blatnjava, žućkasto-siva; nisu slagali kada su kazali da je bolestan. "Pre svega", reče on, kada su se svi smestili, ludi stojeći a Selverovi ljudi čučeći ili sedeći na vlažnim, mekim nataložinama hrastovog lišća, "pre svega hteo bih da čujem radnu definiciju tačnog značenja tih vaših uslova, kao i šta oni znače u pogledu zajamčene bezbednosti osoblja koje se nalazi pod mojim zapovedništvom ovde."
     Usledila je tišina.
     "Razumete engleski, zar ne? Bar neki od vas?"
     "Da, ali ne razumem vaše pitanje, gospodine Dong."
     "Pukovniče Dong, ako nemate ništa protiv!"
     "Onda se vi meni obraćajte sa 'pukovniče Selver', ako nemate ništa protiv." U Selverovom glasu pojavi se prizvuk napeva; on ustade, spreman za borbu, dok su mu melodije proticale umom poput reka.
     Stari lud, međutim, ostade nepomičan, visok i težak, ljut, ali i ne prihvativši izazov. "Nisam došao ovamo da me vređate vi, mali humanoidi", reče on. Usne mu pri tom zadrhtaše. Bio je star, zbunjen i ponižen. Sva naslućivanja o likovanju namah iščezoše iz Selvera. U svetu više nije bilo likovanja, već samo smrti. On ponovo sede. "Nisam imao nameru da vas uvredim, pukovniče Dong", reče on pomirljivo. "Da li biste ponovili vaše pitanje, molim vas?"
     "Želim da čujem vaše uslove, a tada ćete vi čuti naše i to bi bilo sve."
     Selver ponovi ono što je kazao Goseu.
     Dong ga je saslušao uz očigledno nestrpljenje. "U redu. Vama izgleda nije jasno da već tri dana imamo ispravan radio u zatvoru-koralu." Selver je to znao, pošto je Resvan odmah proverio koji je predmet bačen iz helikoptera, želeći da se uveri da to nije neko oružje; straža ga je izvestila da je posredi radio i on je dopustio da ga ludi zadrže. Selver samo klimnu. "Održavali smo stalnu vezu sa tri isturena logora, dva na Kraljevoj zemlji i jednim na Novoj Javi, i da smo rešili da se probijemo i pobegnemo iz zatvora-korala, to bi bilo veoma lako, budući da bi nam helikopteri dostavili oružje i pokrivali našu akciju vatrom iz vazduha; jedan bacač plamena bio bi dovoljan da nas izbavi iz korala, a u slučaju potrebe oni su mogli da upotrebe i bombe koje su kadre da raznesu celo jedno područje. Vi još, naravno, niste imali prilike da vidite njihovo dejstvo."
     "Da ste se oslobodili iz korala, kuda biste otišli?"
     "U redu. Izostavimo li bespredmetne ili pogrešne činioce, stoji činjenica da nas vaše snage u ovom trenutku brojčano daleko nadmašuju; ali mi imamo četiri helikoptera u logorima, koje nema svrhe pokušavati da stavite izvan stroja, budući da ih sada neprekidno čuva straža pod punim naoružanjem, baš kao i sve ostalo važnije oružje; prema tome, nepristrasno govoreći, situacija je u priličnoj meri izjednačena, tako da pregovore možemo voditi sa ravnopravnih položaja. Razume se, to je samo privremeno stanje. U slučaju potrebe, ovlašćeni smo da preduzimamo odbrambene policijske mere kako bi smo osujetili sveobuhvatni rat. Osim toga, iza nas stoji vatrena moć svekolike zemaljske međuzvezdane flote, koja može jednim potezom da zbriše celu vašu planetu. Ali takve predstave prilično su apstraktne za vas, tako da ću pokušati da stvari postavim što jasnije i jednostavnije mogu: spremni smo da pregovaramo sa vama, u ovom trenutku, na ravnoj nozi."
     Selverovo strpljenje bilo je pri kraju, znao je da ta razdražljivost predstavlja simptom pogoršanog duševnog stanja, ali više nije mogao da se obuzdava. "Hajde, da čujemo!"
     "Pre svega, hoću jasno da vam stavim do znanja da smo onog časa kada smo dobili radio naložili ljudima u drugim logorima da nam ne dostavljaju oružje niti da preduzimaju pokušaje spasavanja, a odmazde su strogo zabranjene..."
     "Bilo je to smotreno. Dalje?"
     Pukovnik Dong zausti da nešto ljutito uzvrati, ali se obuzda; lice mu je postalo veoma bledo. "Ima li ovde nešto na šta bih seo?" upita on.
     Selver obiđe grupu ljudi, pope se uz obronak, uđe u prazan, dvosobni bungalov i uze stolicu na sklapanje, koja je išla uz pisaći sto. Pre no što je izišao iz utihle prostorije, on se saže i položi obraz na izbrazdano, neobrađeno drvo stola, gde je Ljubov uvek sedeo kada je radio sa njim ili sam; neke njegove hartije još su tamo ležale; Selver ih blago dodirnu. Zatim iznese stolicu i postavi je Dongu na prljavo, kišom nakvašeno tle. Starac sede, grizući usne, dok su mu se bademaste oči suzile od bola.
     "Gospodine Gose, da li biste vi bili dobri da nastavite umesto pukovnika?" upita Selver. "Njemu nije dobro."
     "Ja ću", reče Benton, istupivši napred, ali Dong odmahnu glavom i promrmlja: "Gose."
     Sa pukovnikom kao slušaocem, a ne više sagovornikom išlo je lakše. Ludi su prihvatili Selverove uslove. Kada bude dato uzajamno obećenje, povući će sve isturene logore i nastaviti da žive na jednom području, oblasti koju su raskrčili na srednjem Sornolu: bilo je to oko hiljadu sedam stotina kvadratnih milja talasaste zemlje, sa puno vode. Obavezali su se da neće ulaziti u šumu; žitelji šume, sa svoje strane, neće zalaziti u Posečene zemlje.
     Četiri preostala vazduhoplova predstavljala su povod izvesne rasprave. Ludi su tvrdili da su im oni neophodni za prevoženje pripadnika njihove vrste sa ostrva na Sornol. No, budući da je u ovim letelicama bilo mesta samo za četiri putnika, kao i da je svaki let trajao nekoliko časova, Selver je bio mišljenja da bi ludi znatno brže stigli u Ešsen pešice, pa im je ponudio prevoz preko moreuza; ispostavilo se, međutim, da ludi nisu skloni dugom pešačenju. Dobro, u tom slučaju mogu da zadrže skakače za ono što su nazvali 'operacija vazdušni most'. Posle toga treba da ih unište. Odbijanje. Ljutnja. Više su štitili svoje mašine nego svoja tela. Selver je najzad popustio, dozvolivši im da zadrže skakače, pod uslovom da u njima lete samo iznad Posečenih zemalja i da unište naoružanje koje je ugrađeno u ove letelice. Oni nisu odmah pristali, već su stali da se raspravljaju među sobom, dok je Selver čekao, povremeno im ponavljajući pojedinosti svog zahteva, pošto više nije bio spreman na ustupke.
     "Nema nikakve razlike, Bentone", reče konačno stari pukovnik, besan i drhtav. "Zar ne shvataš da ionako ne možemo da upotrebimo to vražje oružje? Ima tri miliona tuđinaca i raštrkani su po svim ovim prokletim ostrvima, prekriveni drvećem i rastinjem, bez gradova, bez vitalne mreže, bez centralizovane kontrole. Ne možeš bombama osujetiti gerilski tip ustrojstva; odavno je dokazano, deo sveta u kome sam ja rođen potvrđivao je to pravilo tridesetak godina, boreći se protiv jedne super-sile za drugom u dvadesetom stoleću . A mi nismo u položaju da ispoljimo nadmoćnost sve dok brod ne dođe. Dignimo ruke od teškog oružja, pošto možemo da zadržimo lično naoružanje za lov i samoodbranu!"
     On im je bio Starac i njegovo mišljenje odnelo je prevagu na kraju, baš kao što bi to bilo u muškom domu. Benton se nadurio. Gose je počeo da govori o tome šta bi se dogodilo ako se primirje prekrši, ali ga Selver prekide. "To su mogućnosti, a mi još nismo završili sa izvesnostima. Vaš veliki brod vratiće se kroz tri godine, odnosno kroz tri i po prema vašem računanju. Do tada ste slobodni ovde. Neće vam biti preteško. Ništa više neće biti uzeto iz Centralvila, izuzev nekih Ljubovljevih radova, koje bih želo da zadržim. Sačuvana vam je većina naprava za sečenje drveća i preinačenje zemljišta; ako vam bude potrebno još alatki, peldelski rudnici gvožđa nalaze se na vašoj teritoriji. Mislim da je sve bilo jasno. Ono što je još neophodno utvrditi jeste sledeće: kada brod stigne, šta će biti sa vama, a šta sa nama?"
     "Ne znamo", reče Gose, a Dong dodade: "Da niste najpre uništili ansibl, mogli smo da dobijemo sveža obaveštenja o tome, a naši izveštaji imali bi, razume se, uticaja na odluke koje bi se donele u vezi sa konačnim rešenjem položaja ove planete, za koje bi se onda moglo očekivati da počne da se sprovodi u delo pre no što se brod vrati sa Prestnoa. Ali zbog varvarskog čina uništenja, izazvanog nepoznavanjem vaših sopstvenih interesa, nije nam ostao ni radio čiji bi domet premašao nekoliko stotina milja."
     "Šta je ansibl?" Ta reč se i ranije javila u razgovoru. Selveru je ona bila nova.
     "ICD", uzvrati pukovnik zlovoljno.
     "Jedna vrasta radija", reče Gose osorno. "Pomoću njega možemo da uspostavimo trenutnu vezu sa matičnim svetom."
     "Bez čekanja od dvadeset sedam godina?"
     Gose se zagleda u Selvera. "Tako je. Baš tako. Mnogo si naučio od Ljubova, zar ne?"
     "Nego šta je", reče Benton. "Bio je Ljubovljev mali, zeleni prijaško. Domogao se svega što je bilo vredno saznati i još malo povrh toga. Kao, na primer, koje su ključne tačke za sabotažu, gde je razmeštena straža, kako prodreti u skladište oružja. Mora da su bili u vezi sve do samog početka pokolja."
     Gose se oseti nelagodno. "Raj je mrtav. Sve to sada više nije važno, Bentone. Ovde smo da bismo utvrdili..."
     "Pokušavaš li ti to da kažeš da je kapetan Ljubov bio upleten u izvesnu delatnost koja bi se mogla označiti kao izdaja kolonije, Bentone?" upita Dong, netremice ga posmatrajući i pritiskajući rukama stomak. "Među mojim ljudima nije bilo uhoda ni izdajnika, oni su krajnje brižljivo izabrani pre polaska sa Zemlje, a i ja vodim računa o tome sa kakvim osobljem radim."
     "Ništa ja ne pokušavam, pukovniče. Jasno i glasno kažem da je Ljubov bio taj koji je uzmuvao stvorce, kao i da do svega ovoga ne bi došlo da nam naređenja nisu promenjena posle dolaska broda flote."
     Gose i Dong zaustiše da govore u isti mah. "Svi ste vi veoma bolesni", prekide ih Selver, ustajući i otresajući se, pošto je vlažno i smeđe hrastovo lišće prianjalo za njegovo kratko telesno krzno kao za svilu. "Žao mi je što smo morali da vas držimo u torovima za stvorce; tamo nije baš udobno. Molim vas, pošaljite po vaše ljude u logorima. Kada se svi ovde okupe i kada veliko oružje bude uništeno, a svi damo obećanje, onda ćemo vas ostaviti na miru. Kapije korala biće otvorene kad ja odem danas. Ima li još nešto što treba reći?"
     Niko ništa nije kazao. Svi ga pogledaše. Sedam velikih ljudi, žute ili mrke kože bez krzna, optočenih odećom, tamnih očiju, strogih izraza lica; dvanaest malih ljudi, zelenih ili smeđe-zelenih, prekrivenih krznom, krupnih očiju, polunoćna stvorenja, snenih lica; a između dve grupe, Selver, prevodilac, krhak, unakažen, držeći sve njihove sudbine u svojim praznim šakama. Kiša je meko padala po smeđoj zemlji oko njih.
     "Zbogom, dakle", reče Selver i povede svoje ljude.
     "Nisu oni tako glupi", primeti predvodnica Berea, prateći Selvera na povratku u Endtor. "Mislila sam da su toliki divovi sigurno glupi, ali shvatili su da si ti bog, videla sam to na njihovim licima pred kraj razgovora. Kako samo dobro znaš to njihovo mumlanje. Baš su ružni. Misliš li da su im i deca bez krzna:
     "Nadam se da to nikada nećemo saznati."
     "Fuj! Pomisli samo da hraniš neko nekosmato dete. Kao da pokušavaš da podojiš ribu."
     "Svi su oni pomračenog uma", reče stari Tubab, duboko ožalošćeno. "Ljubov nije bio takav kada je dolazio u Tuntar. Nije znao ništa, ali je bio razborit. Ali ovi se samo svađaju, podruguju se starcu, mrze se. Evo ovako", i on poče da izobličuje lice optočeno zelenim krznom, oponašajući izraze Terana, čije reči, razume se, nije umeo da ponovi. "Jesi li im to kazao da su ludi, Selvere?"
     "Rekao sam im da su bolesni. Ali sada su poraženi, ranjeni i zatvoreni u onaj kameni kavez. Svako drugi bi na njihovom mestu takođe bio bolestan i bilo bi mu potrebno vidanje."
     "Ko će da ih vida", reče predvodnica Berea, "kada su im sve žene mrtve. Nije im lako. Jadni, ružni stvorovi... baš su pravi, veliki, goli pauci! Fuj!"
     "Oni su ljudi, ljudi, kao mi, ljudi", reče Selver; glas mu je bio rezak i britak kao oštrica noža.
     "Oh, moj dragi gospodaru bože, znam, znam, samo sam htela da kažem da izgledaju kao pauci", reče starica, pogladivši ga po obrazu. "Slušajte me, svi, Selver je iscrpljen od ovog šetanja između Endtora i Ešsena; kako bi bilo da malo sednemo i odmorimo se."
     "Ne ovde", reče Selver. Još su se nalazili na Posečenim zemljama, među panjevima i travnatim padinama, pod golim nebom. "Kada dođemo pod drveće..." On posrnu, a oni koji nisu bili bogovi priskočiše da ga pridrže.