3. URAS

     Kada se Ševek probudio, već je dobrano bilo odmaklo njegovo prvo jutro na Urasu; nos mu je bio pun, grlo ga je bolelo, a i počeo je mnogo da kašlje. Pomislio je da se prehladio - čak ni odonjanska higijena nije uspela da nadmudri običnu prehladu - ali lekar koji je čekao da ga pregleda, jedan dostojanstven, postariji čovek, kazao je da je pre posredi zamašnija peludna groznica, alergijska reakcija na novu prašinu i polene Urasa. Dao mu je pilule i jednu injekciju, što je Ševek prihvatio strpljivo, kao i poslužavnik sa obedom, što je Ševek prihvatio s apetitom. Doktor ga je zamolio da ostane u svojim odajama, a onda je otišao. Čim je završio sa obedom, Ševek je započeo istraživanje Urasa, sobu po sobu.
     Celu jednu prostoriju zapremila je postelja, masivni krevet na četiri noge, sa madracem koji je bio znatno mekši od onoga na ležaljki sa Obazrivog, složenom posteljinom, čiji su pojedini delovi bili svileni, a drugi topli i debeli, i mnoštom jastuka sličnih kumulusnim oblacima. Pod je bio prekiriven gipkom zastirkom: postojala je jedna komoda od predivno izrezbarenog i uglačanog drveta, kao i orman dovoljno veliki da se u njega smesti odeća u spavaonici sa deset ljudi. Tu je zatim bila velika zajednička prostorija sa kaminom, koju je video sinoć; pa treća soba u kojoj su se nalazili kada, umivaonik i doterana klozetska šolja. Očigledno je bilo predviđeno da se samo on koristi tom prostorijom, budući da se u nju ulazilo iz spavaonice i da je sadržala samo po jedan primerak svake stvari; sve su se one odlikovale čulnom raskoši koja je daleko nadmašala puku erotičnost, prestavljajući, prema Ševekovom mišljenju, svojevrsnu krajnju apoteozu izmetnog. Proveo je skoro čitav čas u toj trećoj prostoriji, isprobavši redom sve stvarčice i uz put se temeljito opravši. Vode je bilo na sve strane. Iz slavina bi tekao mlaz sve dok ih ne biste zatvorili; kada mora da je zapremala najmanje šezdeset litara, a za jedno ispiranje šolje bivalo je utrošeno čitavih pet litara. Sve ovo i nije bilo iznenađujuće. Pet šestina površine Urasa bilo je prekriveno vodom. Tu su čak i pustinje predstavljale ledene pustoši, na polovima. Nije bilo potrebe za ekonomisanjem; nije bilo suše... Ali šta se zbivalo sa drekom? Stao je da razmišlja o tome, klečeći kraj šolje pošto je ispitao njen mehanizam. Mora da ga filtrima odvajaju od vode u nekom postrojenju za dobijanje đubriva. Neke primorske zajednice na Anaresu koristile su takav sistem za preradu otpadnih stvari. Odlučio je da se raspita o tome, ali nikako mu se nije ukazala zgodna prilika. Postojalo je mnoštvo pitanja koja nikada nije postavio na Urasu.
     Iako mu je nos bio pun, osećao se dobro i čio. U sobama je bilo tako toplo da je odložio oblačenje i nag je tumarao po njima. Otišao je do prozora velike prostorije i zagledao se napolje. Soba je stajala visoko. To ga je zbunilo u prvi mah i on je malo ustuknuo, nenaviknut da se nalazi u zgradi koja bi imala više od jednog sprata. Imao je utisak da posmatra dole iz dirižabla; čovek se osećao odvojen od tla, nadređen, izdvojen. Prozori su gledali pravo povrh jednog gaja ka nekoj beloj zgradi sa skladnim četvrtastim tornjem. Iza te zgrade pružala se prostrana ravnica. Bila je potpuno obrađena, budući da su nebrojene parcele zelenog, koje je predstavljalo osnovnu boju, imale pravougaoni oblik. Čak i tamo gde je u daljini zeleno čilelo u plavo i dalje su se mogle razabrati tamne linije puteljaka, živica ili drveća - mreža koja je izgledala podjednako tanano kao i nervni sistem nekog živog tela. Konačno su se na rubu doline pojavila brda, plavi nabor za plavim naborom, meka i tamna pod jednolikim, bledim sivilom neba.
     Bio je to najdivniji prizor koji je Ševek ikada video. Nežnost i životnost boja, mešavina pravougaonih čovekovih međa i moćnih, bujnih prirodnih obrisa, stvarale su utisak složene celovitosti koju on ranije nigde nije zapazio, izuzev, možda, nagoveštenu u malim razmerama kod izvesnih vedrih i produhovljenih ljudskih lica.
     U poređenju sa ovim, svaki prizor koji je Anares mogao da ponudi, čak i Abenajska Ravnica i gorski klanci Ne Tere, bio je oskudan; ogoljen, sasušen, nepotpun. Pustinje Jugozapada odlikovale su se zamašnom lepotom, ali bile su negostoljubive i bezvremene. Čak i ona mesta na kojima su ljudi najpomnije kultivisali Anares izgledala su samo kao kakav grub tlocrt ispisan žutom kredom u poređenju sa ovom potpunom veličanstvenošću života, bogatom u istorijskom pogledu, kao i u dobima što će tek doći, neiscrpnom.
     Ovako bi trebalo da izgleda jedan svet, pomisli Ševek.
     A negde u toj plavoj i zelenoj blistavosti nešto je uza sve još i pevalo: tanušan glas, visoko gore, započinjući i prestajući, neverovatno umilan. Šta li je to? Majušan, umilan, divlji glas, muzika usred vazduha.
     Slušao je, zadržavši glas u grlu.
     Sa vrata se začu kucanje. Ševek se okrenu od prozora, nag i radoznao, i reče: "Napred!"
     Unutra stupi jedan čovek, noseći pakete. Zaustavio se odmah pošto je ušao. Ševek pređe preko sobe, kazavši, u duhu anareških običaja, svoje ime i pruživši, u duhu uraških običaja, ruku.
     Čovek, kome je bilo pedesetak godina, naboranog, smežuranog lica, reče nešto što Ševek uopšte nije razumeo i ne prihvati ruku. Možda su ga u tome omeli paketi, ali on nije preduzeo ništa da ih odloži i oslobodi ruku. Imao je izuzetno ozbiljan izraz lica. Nije bilo isključeno da mu je zbog nečeg nelagodno.
     Ševek, međutim, koji je smatrao da je ovladao bar uraškim načinima pozdravljanja, nije se smeo. "Napred", ponovi on, a onda dodade, budući da su Urašani povazdan koristili titule i počasna zvanja, "ser!"
     Čovek ponovo zausti da govori nešto nerazumljivo, primičući se istovremeno spavaćoj sobi. Ševek je ovoga puta razabrao nekoliko iotskih reči, ali mu je ostatak ostao nedokučiv. Nije više ništa uzvratio, pustivši čoveka u spavaću sobu kuda je ovaj očigledno naumio. Možda mu je to sobni sadrug? Ali postojala je samo jedna postelja. Ševek diže ruke od njega i vrati se do prozora; čovek žurno skliznu u spavaću sobu, odakle se potom kratko vreme čulo kako nešto radi. Upravo kada je Ševek zaključio da to mora biti radnik u noćnoj smeni koji spavaću sobu koristi preko dana - raspored kome se ponekad pribegavalo u privremeno prenatrpanim obitavalištima - ovaj se pojavi odande. Kazao je nešto, "Evo ser gotovo je", možda, pognuvši pri tom glavu na neobičan način, kao da je Ševek, udaljen na pet metara, hteo da ga udari po licu. Čovek iziđe, a Ševek, stojeći pokraj prozora, poče polako da shvata da mu se prvi put u životu neko poklonio.
     Otišao je do spavaće sobe i ustanovio da je posteljina raspremljena.
     Lagano, zamišljeno, on se obuče. Obuvao je cipele kada se ponovo oglasi kucanje.
     Unutra uđe jedna skupina, ali na drugačiji način; normalno, učini se Ševeku, kao da su imali pravo da budu tu ili već gde bi im se to ushtelo. Čovek sa paketima je oklevao, gotovo se ušunjao unutra. Pa ipak, njegovo lice, šake i odeća bili su bliži Ševekovoj predstavi o izgledu normalnog ljudskog bića nego što je to bio slučaj sa novim posetiocima. Šunjavko se ponašao neobično, ali je ličio na Anarešanina. Ova četvorica ponašala su se kao Anarešani, ali su zato izgledala, sa svojim obrijanim licima i gizdavom odeždom, kao pripadnici neke tuđinske vrste.
     Ševek je uspeo da prepozna jednog među njima kao Paea, a ostale kao ljude koji su bili uz njega celo prethodno veče. Objasnio im je da nije upamtio imena, tako da su se oni ponovo predstavili, osmehujući se: dr Čifoilisk, dr Oiie i dr Atro.
     "Oh, prokletstvo!" reče Ševek. "Atro! Milo mi je što smo se najzad sreli!" On položi šake na starčeva ramena i poljubi ga u obraz pre no što mu je palo na um da ovaj bratski pozdrav, prilično rasprostranjen među Anarešanima, ovde možda nije prihvatljiv.
     Atro ga je, međutim, zauzvrat srdačno zagrlio, upiljivši mu se u lice svojim mutnim, sivim očima. Ševek shvati da je starac gotovo slep. "Dragi moj Ševeče", reče Atro, "dobro došao u A-Io... dobro došao na Uras... dobro došao kući!"
     "Tolike smo godine razmenjivali pisma, sahranjujući jedno drugome teorije!"
     "Ti si uvek bio vičniji sahranjivanju. Čekaj, doneo sam ti nešto." Starac stade da pretura po džepovima. Ispod baršunaste univerzitetske toge nosio je sako, pod njim prsluk, pa košulju, a ispod nje verovatno još jedan sloj rublja. Svi delovi odeće, baš kao i čakšire, imali su džepove. Ševek je opčinjeno posmatrao kako Atro pretražuje šest ili sedam džepova, punih raznih ličnih stvarčica, pre no što je pronašao malu kocku od žutog metala postavljenu na komad uglačanog drveta. "Evo ga", reče on, upiljivši se u predmet. "Tvoje priznanje. 'Seo Oenova' nagrada, znaš. Novac ti je na računu. Evo ti. Sa zakašnjenjem od devet godina, ali bolje ikad nego nikad." Ruke su mu drhtale dok je predavao Ševeku stvar.
     Bila je teška; žuta kocka sastojala se od čistog zlata. Ševek je stajao nepomično, držeći je.
     "Ne znam za vas, mlađario", reče Atro, "ali ja ću sesti." Svi posedaše u duboke, meke stolice, koje je Ševek već ispitao, zbunjen materijalom kojim su prekrivene, netkanom smeđom stvari koja je pri dodiru ličila na kožu. "Koliko si bio star pre devet godina, Ševeče?"
     Atro je bio najveći fizičar na Urasu. Nije ga krasilo samo dostojanstvo starosti već i nepatvorena samouverenost čoveka naviklog da ga poštuju. Ševeku to nije bilo nimalo novo. Atro je raspolagao upravo onom vrstom autoriteta koju je Ševek uvažavao. Takođe mu je prijalo da ga konačno oslovljavaju jednostavno po imenu.
     "Bilo mi je dvadeset devet kada sam završio Načela, Atro."
     "Dvadeset devet? Blagi Bože! Pa ti si najmlađi dobitnik 'Seo Oena' čitavo stoleće unazad. Meni su se rešili da ga daju tek kada sam prevalio šezdesetu... Koliko ti je, onda, bilo godina kada si mi prvi put pisao?"
     "Dvadesetak."
     Atro šmrknu. "Mislio sam da si četrdesetogodišnjak."
     "Šta je sa Sabulom?" upita Oiie. Oiie je bio još niži od većine Urašana, koji su i inače Ševeku izgledali niski; imao je pljosnato, bezizražajno lice i ovalne oči, crne poput ahata. "Postojalo je razdoblje od šest ili osam godina kada uopšte niste pisali i kada je vezu sa nama održavao Sabul; ali nikada nismo razgovarali sa njim preko vaše radio veze. Pitali smo se kakav je odnos među vama."
     "Sabul je stariji član u odeljenju za fiziku Abenajskog instituta", reče Ševek. "Sarađivao sam s njim."
     "Stariji takmac; ljubomoran; voli da vam se pača u knjige; sasvim ste bili jasni. Nisu nam potrebna nikakva objašnjenja, Oiie", reče četvrti čovek, Čifoilisk, oporim glasom. Bio je to sredovečan, crnjomanjast tip sa rukama koje očigledno nisu dizale ništa teže od olovke. Jedino njegovo lice nije bilo potpuno obrijano: brada mu je bila obrasla čekinjastom dlakom koja je stajala u skladu sa kratkom, železnosivom kosom. "Nema potrebe da se pretvarate da ste svi vi odonjani puni bratske ljubavi jedni prema drugima", reče on. "Ljudska priroda je ljudska priroda."
     Ševek nije znao šta da odgovori, ali ga je iz neugodne situacije izbavila provala kijanja. "Nemam maramicu", izvini se on, brišući oči.
     "Evo ti moja", reče Atro, izvadivši jednu snežnobelu maramicu iz nekog od mnoštva džepova. Ševek je uze i u toj kretnji jedan neodoljiv spomen steže mu srce. Na um mu pade kćer Sadik, tamnooka devojčica, koja mu je jednom prilikom kazala: "Možemo da podelimo maramicu koju ja koristim." Taj spomen, koji mu je bio veoma drag, sada je postao nesnosno bolan. Pokušavši da mu umakne, on se bez veze osmehnu i reče: "Alergičan sam na vašu planetu. Lekar to kaže."
     "Blagi Bože, pa nećeš valjda stalno tako da kijaš?" upita ga stari Atro, piljeći u njega.
     "Zar vaš čovek još nije bio?" reče Pae.
     "Moj čovek?"
     "Sobar. Trebalo je da vam donese neke stvari. Maramice, između ostalog. Dovoljno da vas podmiri dok ne počnete sami da kupujete. Ništa posebno, doduše... bojim se da i inače ima malo posebnog u konfekciji za čoveka vaše visine!"
     Ševeku je bilo potrebno neko vreme da se razabere u ovome. (Pae je govorio brzo, premda i otegnuto, što je stajalo kao pandan njegovim mekim, lepim crtama lica.) "Ljubazno od tebe. Osećam..." zausti on, pogledavši Atroa. "Ja sam, znaš, Prosjak", reče on starcu, kao što je već kazao doktoru Kimoeu na Obazrivome." Nisam mogao poneti novac, mi ga ne koristimo. Nisam mogao poneti darove, ne raspolažemo ničim u čemu vi oskudevate. I tako, došao sam, kao dobar odojanin, 'praznih šaka'."
     Atro i Pae stadoše da ga uveravaju da je gost, da nema ni govora o nekom plaćanju, da je to njihova povlastica. "Uostalom", primeti Čifoilisk opornim glasom, "iotska vlada je ta koja podmiruje račune."
     Pae mu uputi prek pogled, ali Čifoilisk, umesto da mu ga uzvrati, upilji se u Ševeka. Na crnomanjastom licu stajao mu je izraz koji on uopšte nije pokušavao da prikrije, ali Ševek ipak nije umeo da ga protumači: upozorenje ili saučesništvo?
     "To je iz njega progovorio nepopravljivi Tuvijanac", reče Atro, šmrknuvši uz put na uobičajen način. "Ali šta si hteo time da kažeš, Ševeče, da ništa nisi poneo sa sobom, nikakve radove, nikakvo novo delo. Baš sam se radovao jednoj novoj knjizi. Još jednoj revoluciji u fizici. Da vidim ove nadmene momke sasvim pometene, kao što sam i ja bio posle Načela. Na čemu si radio?"
     "Ovaj čitao sam Paeov... doktor Paeov ogled o bloku-vaseljeni, o Paradoksu i Relativnosti."
     "Sve je to vrlo dobro. Saio je sada naša glavna zvezda, nema zbora. On u to ponajmanje sumnja, je li, Saio? Ali pustimo sad to. Gde ti je Opšta temporalna teorija?"
     "U glavi", reče Ševek uz širok, vedar osmeh.
     Usledila je sasvim kratka pauza.
     Oiie ga potom upita da li je video rad o teoriji relativnosti jednog tuđinskog fizičara, Ainsetaina sa Tere. Ševek ga nije video. Svi su se silno zanimali za njega, izuzev Atroa koji je već iživeo takve silnosti. Pae pohita do svoje sobe da donese Ševeku jedan primerak prevoda. "Rad je star nekoliko stotina godina, ali u njemu za nas ima svežih zamisli", reče on.
     "Možda", uzvrati Atro, "ali nijedan od tih stranaca nije u stanju da pronikne u našu fiziku. Hainci su je prozvali materijalizmom, Terani misticizmom, ali su i jedni i drugi digli ruke od nje. Nemoj da se povedeš za ovom pomodnom naklonosti prema svemu što je tuđinsko, Ševeče. Nema tu ničeg za nas. Kopaj sam svoj štir, kako je moj otac običavao da kaže." On ponovo senilno šmrknu i pridiže se sa stolice. "Hajde sa mnom u Gaj da malo prošetamo. Nikakvo čudo što se tako osećaš, zatvoren ovde kao u kavezu."
     "Lekar mi je naložio da ostanem u ovoj sobi tri dana. Mogao bih da se... zarazim? Da sam zarazan?"
     "Nemoj davati ni pet para na ono što lekari kažu, dragi moj prijaško."
     "Možda bi ovoga puta trebalo napraviti izuzetak, doktore Atro", predloži Pae svojim lakim, umirujućim glasom.
     "Osim toga, lekara je uputila vlada, zar ne?" primeti Čifoilisk, očigledno zlobno.
     "Uveren sam da je to njihov najbolji čovek", reče Atro, bez osmeha, i krenu, ne navaljujući da mu se Ševek pridruži. Čifoilisk pođe za njim. Dvojica mlađih ostala su sa Ševekom, razgovarajući još dugo o fizici.
     Uz neizmerno zadovoljstvo i uz ono isto osećanje dubokog uviđanja, ustanovljenja da je nešto upravo onakvo kakvo bi trebalo da bude, Ševek je prvi put u životu iskusio razgovor sa sebi ravnima.
     Iako je Mitis bila izvrstan učitelj, ona ipak nije mogla da ga prati u nova područja teorije koja je on, uz njene podsticaje, preduzeo da istražuje.
     Jedina osoba sa kojom se sreo, a čiji su se obrazovanje i sposobnosti mogli uporediti sa njegovim, bila je Gvarab, ali do tog susreta došlo je prekasno, pred sam kraj njenog života. Od tih dana Ševek je sarađivao sa mnogim nadarenim ljudima, ali budući da nikada nije posta član Abenajskog instituta, nije mu se ukazala prilika da ih povede dovoljno daleko; oni su ostali zaglibljeni među starim problemima, u klasičnoj fizici Sleda. Nije imao sebi ravne. Ovde, u carstvu nepravičnosti, konačno ih je sreo.
     Bilo je to otkrovenje, oslobođenje. Fizičari, matematičari, astronomi, logičari, biolozi, svi su bili tu na univezitetu i dolazili su kod njega ili je on odlazio kod njih da bi vodili rasprave, a iz tih rasprava nicali su novi svetovi. U prirodi je zamisli da budu saopštene: napisane, izgovorene, ostvarene. Zamisao je poput trave. Ište svetlost, voli gužvu, napreduje ukrštanjem, bolje raste zgažena.
     Još tog prvog popodneva na univerzitetu, sa Oiieom i Paeom, shvatio je da je pronašao nešto za čim je žudeo još od onog vremena kada su, kao dečaci na dečačkom nivou, on, Tirin i Bedap umeli da u razgovoru provedu pola noći, začikavajući i izazivajući jedan drugoga da se otiskuju u sve odvažnije izlete uma. Živo se sećao nekih od tih noći. Još je mogao da vidi Tirina, Tirina koji je kazao: "Kada bismo znali kako je stvarno na Urasu, možda bi neki od nas poželeli da odu tamo." Bio je toliko šokiran ovom pomišlju da se žestoko okomio na Tirina, a Tir je odmah ustuknuo; uvek bi ustuknuo, uboga, prokleta duša, a uvek je bio upravu.
     Razgovor je prestao. Pae i Oiie su ćutali.
     "Izvinite", reče on. "Glava mi je teška."
     "Kako je sa gravitacijom?" upita Pae uz šarmantan osmeh čoveka koji, poput bistrog deteta, računa na svoj šarm.
     "Ne primećujem je", uzvrati Ševek "Jedino u... kako se ovo kaže?"
     "Kolena, koleni zglob."
     "Da, kolena. Kao da su mi popustila. Ali navići ću se." On pogleda najpre Paea, pa Oiiea. "Voleo bih nešto da pitam. Ali ne želim da vas uvredim."
     "Ništa se ne ustručavajte, ser!" reče Pae.
     Oiie reče: "Nisam siguran da biste to umeli." Oiie nije bio prijatan čovek kao Pae. Čak i u razgovorima o fizici delovao je nekako okolišno, tajnovito. Pa ipak, ispod tog načina ophođenja postojalo je nešto, Ševek je osećao, čemu se moglo verovati; nije, međutim, mogao da dokuči šta leži ispod Paeovog šarma. No, nije važno. Morao je verovati svima njima i verovaće. "Gde su žene?"
     Pae se nasmeja. Oiie se osmehnu i upita: "U kom smislu?"
     "U svakom smislu. Upoznao sam se sa ženama na prijemu sinoć... sa pet, deset... a muškaraca je bilo na stotine. Nijedna nije bila naučnik, čini mi se. Ko su one?"
     "Supruge. Među njima bila je i moja supruga", reče Oiie iz tajnovit smešak.
     "Gde su druge žene?"
     "Oh, neće tu biti nikakvih poteškoća, ser", reče Pae predusretljivo. "Samo nam recite kakve vam se dopadaju i ništa neće biti lakše obezbediti."
     "Mogu se čuti slikovita govorkanja o običajima Anarešana, ali uveren sam da ćemo uspeti da udovoljimo gotovo svemu što vam padne na pamet", dodade Oiie.
     Ševek uopšte nije shvatio o čemu njih dvojica govore. On se počeša po glavi. "Jesu li, onda, svi naučnici ovde muškarci?"
     "Naučnici?" upita Oiie, ispunjen nevericom
     Pae se nakašlja. "Naučnici. Oh, da, svakako, svi su muškarci. Postoji izvestan broj nastavnica u ženskim školama, razume se. Ali nema ih iznad nivoa diplome."
     "Zašto?"
     "Ne snalaze se u matematici; nemaju glavu za apstraktna razmišljanja; nisu dorasle tome. Znate već kako je to, ono što žene nazivaju razmišljanje ima veze samo sa matericom! Razume se, uvek postoji neki izuzetak. Vraški pametne žene sa atrofiranom vaginom."
     "Vi, odonjani, dopuštate da se žene bave naukom?" upita Oiie.
     "Ovaj, da, ima ih u nauci."
     "Ne mnogo, nadam se."
     "Pa, otprilike polovina."
     "Oduvek sam tvrdio", reče Pae "da devojke-tehničari, ukoliko se njima valjano upravlja, mogu da preuzmu od muškaraca dobar deo tereta u bilo kojoj laboratorijskoj situaciji. One su, zapravo, veštije i brže od muškaraca u poslovima koji se ponavljaju, a i disciplinovanije su, manje podložne dosadi. Kada bismo koristili žene, mogli bismo znatno brže da oslobađamo muškarce za stvaralački rad."
     "A, ne, nećeš ih videti u mojoj laboratoriji", reče Oiie. "Neka ostanu na svom mestu."
     "Da li ste ikada naišli na ženu kadru za stvaralačko, intelektualno preduzetništvo, doktore Ševek?"
     "Biće pre da su one naišle na mene. Mitis, na Severozalazu, bila mi je učitelj. Takođe Gvarab; mislim da nju znate."
     "Gvarab je bila žena?" reče Pae, iskreno iznenađen, a onda se nasmeja.
     Po Oiieovom izrazu lica videlo se da mu ovo zvuči neuverljivo, čak uvedrljivo. "Nije se moglo ustanoviti po vašim imenima, razume se", reče hladno. "Pretpostavljam da držite do toga da ne pravite razliku među polovima."
     Ševek uzvrati blago: "Odo je bila žena."
     "Evo ti odgovora", reče Oiie. Nije slegnuo ramenima, ali je to bezmalo učinio. Paeov pogled zračio je poštovanjem, i on klimnu, baš kao što je to činio i kada bi stari Atro nešto nepovezano govorio.
     Ševek je shvatio tog časa da je u tim ljudima dirnuo u jednu bezličnu mržnju koja je sezala veoma daleko. Izgledalo je da i oni, poput onih stolova na brodu, sadrže jednu ženu, zatomljenu, ućutkanu, poživotinjenu ženu, furiju u kavezu. Nije imao prava da im se podruguje. Oni nisu znali ni za kakav drugi odnos do posedovanja. Bili su posednuti.
     "Lepa, vrla žena", reče Pae "nadahnuće je za nas... najdragocenija stvar na svetu."
     Ševek se osetio krajnje nelagodno. Ustao je i prišao prozorima. "Vaš svet je veoma lep", reče on. "Voleo bih da ga bolje upoznam. Dok moram da budem unutra, da li biste mi dali knjige?"
     "Razume se, ser! Kakve želite?"
     "Istoriju, slike, priče, bilo šta. Možda bi trebalo da to budu knjige za decu. Shvatate, znam veoma malo. Učimo, doduše, o Urasu, ali poglavito o Odoinim vremenima. Ali pre toga je proteklo razdoblje od osam i po hiljada godina! A i od Naseljavanja na Anares deli nas stoleće i po; od kada je poslednji brod dovezao poslednje Naseljivače, nema ničeg drugog do neznanja. Mi ne znamo ništa o vama; vi ne znate ništa o nama. Vi ste naša istorija. Mi smo možda vaša budućnost. Ja želim da naučim, a ne da ne znam. To je i razlog što sam došao. Moramo se međusobno upoznati. Nismo primitivni ljudi. Naš moral nije više plemenski, ne može to biti. Takvo neznanje je pogrešno, a iz te pogrešnosti mogu nići samo nove pogrešnosti. Stoga sam došao da se upoznam."
     Govorio je veoma ozbiljno. Pae se poneseno saglasio sa njim. "Tačno ser! Svi se mi potpuno slažemo sa vašim naumima!"
     Oiie ga pogleda onim crnim, neprozirnim, ovalnim očima i reče: "Onda ste vi došli, u osnovi, kao izaslanik vašeg društva?"
     Ševek se vratio i seo na mermerno sedište kraj ognjišta; već ga je osećao kao svoje mesto, svoju teritoriju. Želeo je teritoriju. Osećao je potrebu za oprezom. Ali u njemu je još jača bila potreba koja ga je dovela preko suvog bezdana sa drugog sveta, potreba za uspostavljanjem veze, za rušenjem zidova.
     "Došao sam", reče on obazrivo, "kao član sindikata inicijative, grupe koja je tokom poslednje dve godine održavala radio-vezu sa Urasom. Ali ja nisam, znate, ambasador neke vlasti, neke institucije. Nadam se da me niste tražili u tom svojstvu."
     "Nismo", reče Oiie. "Tražili smo vas kao Ševeka, fizičara. Uz odobrenje naše vlade i Veća svetskih vlada, razume se. Ali vi ste ovde kao privatni gost univerziteta Ieu Eun."
     "Dobro."
     "Ali nismo bili sigurni da li ste došli sa odobrenjem..." On zastade.
     Ševek se isceri: "Moje vlade?"
     "Poznato nam je da nominalno nema vlade na Anaresu. No, očigledno postoji neka uprava. A i pretpostavili smo da je grupa koja vas je poslala svojevrsna klika; možda revolucionalna klika."
     "Svako je na Anaresu revolucionaran, Oiie... Mreža uprave i vođenja poslova naziva se UPR, Usaglašenje proizvodnje i razdeobe. Oni su usaglašujući sistem za sve sindikate, federative i pojedince koji se bave proizvodnim radom. Oni ne vladaju ljudima, već upravljaju proizvodnjom. Nisu ovlašćeni ni da me podrže ni da me spreče. Jedino nam mogu reći javno mišljenje o nama, kakvo mesto zauzimamo u društvenoj svesti. To je ono što hoćeš da znaš, zar ne? Pa, moje prijatelje i mene uglavnom ne odobravaju. Većina ljudi na Anaresu ne želi ništa da sazna o Urasu. Boje ga se i neće ništa da imaju sa posednicima. Oprostite ako sam grub! Isto je i ovde, sa nekim ljudima, nije li tako? Prezir, strah, plemenski način ponašanja. Ja sam, međutim, došao da počnem to da menjam."
     "Potpuno na svoju ruku", reče Oiie.
     "Jedino to uvažavam", uzvrati Ševek, osmehujući se, smrtno ozbiljan.

     Sledeća dva dana proveo je u razgovoru sa naučnicima koji su došli da ga vide, u čitanju knjiga koje mu je Pae doneo, a povremeno jednostavno u stajanju kraj prozora sa dvostrukim lukom, odakle je posmatrao dolazak leta u veliku dolinu i osluškivao kratke, slatke razgovore negde u otvorenom vazduhu. Ptice: znao je sada nazive pevačica, kao i kako izgledaju, po slikama iz knjiga, pa ipak, kada bi začuo poj ili zapazio zamahe krila od drveta do drveta, zastao bi u čudu poput kakvog deteta.
     Očekivao je da će se osećati veoma neobično, ovde na Urasu, veoma izgubljeno, u tuđini, pometeno - ali ništa od svega toga nije iskusio. Razume se, postojalo je nebrojeno stvari koje nije shvatao. Tek je naslutio, sad, koliko ih je, u stvari: čitavo neverovatno složeno društvo sa svim svojim nacijama, klasama, kastama, kultovima, običajima i svojom veličanstvenom, užasnom i beskrajnom istorijom. A i svaki pojedinac koga bi sreo bio je zagonetan, pun iznenađenja. Ali oni nisu bili neosetljivi, hladni sebičnjaci kakve je očekivao: umesto toga, odlikovali su se složenošću i raznovršnošću baš kao i njihova kultura, kao i njihovi predeli; a bili su i inteligentni; bili su i predusretljivi. Postupali su prema njemu kao prema bratu, činili su sve što je bilo u njihovoj moći da se on ne oseća izgubljen, ne kao tuđin, već kao kod kuće. Ništa tu nije mogao. Ceo taj svet, mekoća vazduha, pad sunčeve svetlosti preko brda, samo dejstvo snažnije sile teže na njegovo telo uveravali su ga da je odista kod kuće, na svetu svoje rase; a svekolika lepota tog sveta pripadala mu je po pravu stečenom rođenjem.
     Tišina, mukla tišina Anaresa: razmišljao je o njoj noću. Tamo se nije mogao čuti ptičji poj. Nije bilo nikakvih glasova do ljudskih. Tišina i goli predeli.
     Trećega dana stari Atro doneo mu je gomilu novina. Pae, koji je najčešće pravio društvo Ševeku, ništa nije kazao Atrou, ali kada je starac otišao, rekao je Ševeku: "Te novine su pravo đubre, ser. Zabavne su, doduše, ali ne verujte ni slova od onoga što pročitate u njima."
     Ševek uze prve novine sa vrha gomile. Bile su rđavo odštampane na slaboj hartiji - prvi grubo načinjen artefakt koji mu je došao u ruke na Urasu. U stvari, ličile su na biltene UPR-a i na oblasne izveštaje koji su na Anerasu služili kao novine, ali im se stil veoma razlikovao od tih zamrljanih, praktičnih, činjeničkih publikacija. Bile su pune znakova usklika i slika. Postojala je jedna Ševekova slika pred svemirskim brodom, sa Paeom koji ga drži za ruku, namrgođenog lica. PRVI ČOVEK SA MESECA! - stajalo je krupno ispisano iznad slike. Opčinjen, Ševek stade da čita.

    Njegov prvi korak na zemlji! Prvi posetilac na Urasu iz anareške Naseobine u poslednjih sto sedamdeset godina, dr Ševek, snimljen juče prilikom dolaska redovnom teretnom linijom sa meseca na kosmodromu Peier. Uvaženi naučnik, dobitnik nagrade 'Seo Oen' za naučni doprinos svim nacijama, prihvatio je mesto profesora na univerzitetu, što predstavlja počast koja nikad ranije nije ukazana nekom Neurašaninu. Upitan kako se oseća prilikom prvog stupanja na Uras, visoki uvaženi fizičar je odgovorio: "Velika je čast biti pozvan na vašu divnu planetu. Nadam se da ovim počinje novo doba svecetijanskog prijateljstva i da će se planete-bliznakinje sjediniti u bratstvu."

     "Ali ja uopšte ništa nisam rekao!" usprotivi se Ševek Paeu.
     "Razume se da niste. Uošte nismo dopustili toj bulumenti da vam se približi. Ali to nimalo ne sputava maštu semenjarskih novinara! Oni će izvestiti da ste kazali ono što sami žele da kažete, bez obzira na to šta ste stvarno rekli i da li ste uopšte nešto rekli."
     Ševek stade da gricka usnu. "Pa", reč on konačno, "da sam nešto rekao, verovatno bi bilo slično ovome. Ali šta znači ono 'svecetijanski'?"
     "Terani nas zovu 'Cetijanci'. Mislim da je to od njihove reči za naše sunce. Popularna štampa odnedavno je prihvatila tu reč i ona je postala veoma pomodna."
     "Onda 'svecetijanski' znači Uras i Anares zajedno?"
     "Pretpostavljam", uzvrati Pae, s upadljivim odsustvom zanimanja za tu stvar.
     Ševek nastavi da čita novine. Pročitao je da predstavlja pravog džina, da je bio neobrijan i da ima 'grivu' (ma šta to značilo) prosede kose, da mu je trideset sedam, četrdeset tri i pedeset šest godina; da je napisao jedan veliki rad iz fizike pod naslovom (kako ga je već ko naveo) Principali simultaneiteta ili Načela simultanoga, da je ambasador dobre volje odonjanske vlade, da je vegetarijanac i da, kao svi Anarešani, ne pije. Na ovo se presamitio i stao da se grohotom smeje sve dok ga rebra nisu zabolela. "Prokletstvo, baš imaju mašte! Misle li da živimo na vodenoj pari, kao kamena mahovina?"
     "Hoće da kažu da ne pijete alkoholna pića", reče Pae, takođe se smejući. "Ono što svi znaju o odonjanima, pretpostavljam, jeste da vi ne pijete alkohol. Uzgred budi rečeno, je li to istina?"
     "Neki ljudi destilišu alkohol iz fermentiranog korenja holuma radi pića. Kažu da se time oslobađa podsvest kao pri obuci u upravljanju moždanim talasima. Ali većina ljudi više voli ovaj drugi način zato što je lakši i ne dovodi do bolesti. Je li to rasprostranjeno ovde?"
     "Pijenje jeste. Ne znam za tu bolest. Kako se naziva."
     "Alkoholizam, mislim."
     "Oh, shvatam... Ali šta čine radni ljudi na Anaresu da bi se malo razgalili, da bi skupa umakli nedaćama sveta za jednu noć?"
     Ševek ga zbunjeno pogleda. "Mi, ovaj... ne znam. Možda se ne može umaći našim nedaćama?"
     "Čudno", reče Pae i prostodušno se osmehnu.
     Ševek nastavi da čita. Jedne novine bile su na jeziku koji on nije poznavao, a jedne druge i na potpuno drugačijem pismu. Prve su iz Tua, objasnio je Pae, a druge iz Benbilija, države na zapadnoj polulopti. Novine iz Tua bile su valjano odštampane i umerenog formata; Pae je objasnio da je posredi vladino izdanje. "Ovde, u A-Iou, znate, obrazovani ljudi se obaveštavaju o novostima preko telefaksa, radija, televizije i nedeljnih revija. Ove novine čitaju gotovo isključivo niže klase: pišu ih polupismeni za polupismene, kao što možete da se uverite. U A-Iou postoji potpuna sloboda štampe, što nužno znači da imamo i mnogo smeća. Tuvijanske novine su znatno bolje pisane, ali one izveštavaju samo o onim činjenicama koje su po volji tuvijanskom centralnom prezidijumu. Cenzura je potpuna u Tuu. Država je sve i sve je za državu. Teško da je to sredina za jednog odonjanina, zar ne, ser?"
     "A ove novine?"
     "Uistinu nemam predstavu. Benbili je prilično zaostala zemlja. Tamo svaki čas imaju revolucije."
     Skupina ljudi iz Benbilija uputila nam je poruku na talasnoj dužini sindikata neposredno pre no što smo otišli iz Abenaja. Nazvali su se odonjanima. Postoji li neka takva skupina i ovde, u A-Iou?
     "Ne, koliko je meni poznato, doktore Ševek."
     Zid. Ševek je dosada već naučio da prepozna zid kada bi naišao na njega. Zid je kod ovog mladog čoveka bio njegov šarm, njegova ljubaznost njegova ravnodušnost.
     "Mislim da me se ti bojiš, Pae", reče on najednom, blagim glasom.
     "Da se bojim vas, ser?"
     "Zato što sam ja, samim svojim postojanjem, opovrgavanje neophodnosti države. Ali čemu strah? Ja ti neću nauditi, Saio Pae, znaš. Ja sam lično sasvim bezopasan... Čuj, ja nisam doktor. Mi ne koristimo titule. Zovem se Ševek."
     "Znam, izvinite, ser. Kako mi gledamo na stvari, znate, to bi bio izraz nepoštovanja. Naprosto, ne bi izgledalo prilično." Izvinjavao se pobednički, očekujući oproštaj.
     "Zar me ne možeš prihvatiti kao jednakog?" upita Ševek, posmatrajući ga bez oproštaja, ali i bez ljutnje.
     Pae se prvi put našao u neprilici. "Ali, uistinu, ser, vi ste, znate, veoma važan čovek..."
     "Nema razloga da menjaš svoje navike zbog mene", uzvrati Ševek. "Nije važno. Mislio sam da će ti biti milo da se oslobodiš suvišnosti, to je sve."

     Pošto tri dana nije izlazio napolje, Ševek je sakupio višak energije, tako da je, kada je konačno bio pušten, sasvim iznurio pratnju u silnoj želji da sve vidi odjednom. Proveli su ga kroz univerzitet, koji je predstavljao grad za sebe, sa šesnaest hiljada studenata i nastavnog osoblja. Sa svojim spavaonicama, obedovaonicama, pozorištima, prostorijama za skupove i tako dalje, on se nije mnogo razlikovao od jedne odonjanske zajednice, izuzev po tome što je bio veoma star, isključivo muški, neverovatno raskošan i što nije bio ustrojen federativno, već hijerarhijski, od vrha nadole. Pa ipak, pomisli Ševek, ostavlja utisak zajednice. Morao je stalno da se podseća na razlike.
     Iz univerziteta su ga izvozili u iznajmljenim kolima, sjajnim mašinama bizarne elegantnosti. Nije ih bilo mnogo na putevima: iznajmljivanje je bilo skupo, a malo je ljudi posedovalo privatna kola zato što je porez na njih bio veoma visok. Propisima i porezima strogo su se kontrolisala sva ta luksuzna dobra koja bi, kada bi se njihovo korišćenje slobodno dopustilo, dovela do presahnuća nenadoknadivih prirodnih zaliha ili okužila životnu sredinu otpadnim materijama. Njegovi vodiči isticali su ovu okolnost ne bez ponosa. A-Io je predvodio svet stolećima, kazali su oni, u ekološkoj kontroli i štedljivom korišćenju prirodnih sirovina. Neumerenosti iz devetog hiljadugodišta već su odavno pripadala istoriji, a jedine trajne posledice tog vremena ogledale su se u oskudevanju u izvesnim metalima, koji su se, srećom, mogli uvesti sa meseca.
     Putujući kolima ili vozom imao je priliku da vidi sela, poljoprivredna dobra, varoši; tvrđave iz feudalnih dana; srušene kule Aea, drevne prestonice carstva, starog četiri hiljade četiri stotine godina. Video je ograđene površine, jezera i brda pokrajine Avan, središta A-Ioa, a na severnom obzorju vrhove venca Meitei, bele, džinovske. Lepota zemlje i blagostanje ljudi za njega su ostali stalno čudo. Vodiči su bili u pravu: Urašani su znali kako da koriste svoj svet. Kao dete su ga učili da je Uras gnojna masa nepravičnosti i raspojasanosti. Ali svi ljudi koje je sreo i svi ljudi koje je video i u najzabitijem seocetu bili su valjano odeveni, valjano uhranjeni i, nasuprot njegovim očekivanjima, marljivi. Oni nisu samo mrzovoljno bazali, čekajući da im se naredi da nešto urade. Baš kao i Anarešani, naprosto su bili zaokupljeni obavljanjem poslova. To ga je zbunilo. Pretpostavljao je da ako bi se uklonio prirodni podsticaj ljudskog bića da radi - njegova preduzimljivost, njegova spontana stvaralačka energija - i zamenio spoljnjim pobudama i prisilama, ono bi postalo lenj i nehajan radnik. Ali nikakvi lenji radnici nisu mogli da održavaju ove divne oranice, niti da prave izvrsna kola i udobne vozove. Primamljivost i prinuda zarade očigledno su predstavljali znatno delotvorniju zamenu za prirodni poriv nego što su njemu dopustili da poveruje.
     Želeo je da porazgovara sa nekim od tih krepkih ljudi, tako punih samopoštovanja, koje je viđao po varošicama, da ih upita, na primer, da li smatraju da su siromašni; jer ako su oni siromašni, on bi se onda našao pred obavezom da preinači svoje viđenje i razumevanje sveta. Ali kao da nikada nije bilo vremena za to, sa svim onim što su njegovi vodiči želeli da mu pokažu.
     Ostali veliki gradovi A-Ioa bili su predaleko da bi se do njih moglo stići u dnevnim izletima, ali zato su ga često vodili u Nio Eseiju, udaljenu od univerziteta pedeset kilometara. Tu je priređen čitav niz prijema u njegovu čast. Oni mu se nisu mnogo dopadali, budući da su veoma odudarali od njegove predstave o zabavama. Svi su tu bili veoma učtivi i mnogo su pričali, ali ni o čemu zanimljivom; i toliko su se osmehivali da su zbog tog izgledali nekako uznemireni. Ali odeća im je bila gizdava; u stvari, kao da su svu onu vedrinu i bezbrižnost koja je nedostajala njihovom načinu ophođenja pretočili u odeću, hranu i u čitavo mnoštvo različitih stvari koje su pili, kao i u kitnjast nameštaj i ukrase u prostorijama palata gde su prijemi održavani.
     Vodili su ga u razgledanje Nio Eseije: grad od pet miliona stanovnika - što čini četvrtinu žitelja njegove cele planete. Odveli su ga do trga Kapitol i pokazali mu velike bronzane kapije Upravništva, sedišta vlade A-Ioa; dopušteno mu je da prisustvuje jednoj raspravi u Senatu i sastanku odbora upravnika. Odveli su ga u zoološki vrt, Nacionalni muzej, Muzej nauke i industrije. Odveli su ga u jednu školu, gde su za njega ljupka dečica u plavim i belim uniformama otpevala nacionalnu himnu A-Ioa. Proveli su ga kroz fabriku elektronskih delova, potpuno automatizovanu čeličanu i nuklearnu fuzionu elektranu, da bi mogao da vidi kako jedna posednička ekonomija podmiruje svoje proizvodne i energetske potrebe. Proveli su ga kroz jedan kompleks novogradnji, podignut o trošku vlade, da bi video kako država vodi računa o svojim ljudima. Poveli su ga na vožnju brodom niz Suu Estuari, punu brodovlja sa cele planete, do mora. Odveli su ga u Vrhovni sud gde je ceo dan proveo u praćenju građanskih i krivičnih parnica; to iskustvo ga je pomelo i zaplašilo; ali oni su navaljivali da vidi sve ono što je imalo da se vidi i da ga povedu kuda god bi poželeo. Kada je upitao, uz izvesno ustručavanje, da li bi mogao da vidi mesto gde je Odo sahranjena, smesta su ga odveli do starog groblja u području Trans-Sua. Čak su dopustili novinarima iz neuglednih listova da ga snimaju kako stoji tamo u senci velikih, starih vrba i posmatra skroman, uredno održavan nadgrobni spomenik:

     Laia Asieo Odo
     698-769.
     Biti celina znači biti deo;
     pravo putovanje je povratak.

     Odveli su ga u Rodared, sedište Veća svetskih vlada, da bi se obratio plenarnom veću tog tela. Nadao se da će tu upoznati ili bar videti tuđine, ambasadore sa Tere ili Haina, ali redosled zbivanja bio je tako strogo isplaniran da je to bilo neizvodljivo. Pomno je pripremio svoj govor, u kome se založio za slobodno saobraćanje i uzajamno priznavanje između Novog i Starog sveta. Slušaoci su ga pozdravili desetominutnim ovacijama, stojeći. Ugledni nedeljnici propratili su to istupanje sa odobravanjem, nazvavši ga 'nepristrasni moralni gest ljudskog bratstva jednog velikog naučnika', ali nisu doneli navode iz njega, baš kao ni popularna štampa. U stvari, izuzmu li se ovacije, Ševek je imao neobičan utisak da ga niko nije slušao.
     Stekao je mnoge povlastice i mnoga vrata su mu postala otvorena: imao je slobodan pristup u laboratorije za istraživanje svetlosti, nacionalne arhive, laboratorije za nuklearnu tehnologiju, Nacionalnu biblioteku u Niou, akcelerator u Meafedu, Zadužbinu za svemirska istraživanja u Driu. Iako ga je sve što je video na Urasu ispunjavalo željom da vidi još, ipak je nekoliko nedelja turističkog života bilo dovoljno: sve je izgledalo tako očaravajuće, zbunjujuće, čudesno, da je on na kraju posrnuo pod bremenom utisaka. Želeo je da se malo skrasi na univerzitetu, da radi i da o svemu porazmisli. Ali poslednjeg dana razgledanja zamolio je da mu pokažu Zadužbinu za svemirska istraživanja. Pae je bio veoma zadovoljan zbog ove molbe.
     Veliki deo onoga što je video u poslednje vreme ispunjavalo ga je strahopoštovanjem zato što je bilo tako staro, stolećima staro, čak hiljadugodištima. Zadužbina je, naprotiv, bila nova: podignuta u poslednjih deset godina u kitnjastom, elegantnom stilu tog vremena. Arhiktetura je delovala dramatično. Upotrebljene su ogromne mase boje. Visine i razdaljine izgledale su prekomerne. Laboratorije su bile prostrane i prozračne, a prigrađene fabrike i servisne radionice nalazile su se smeštene iza blistavih neosaetanskih tremova sa lukovima i stubovima. Hangari su predstavljali ogromne, raznobojne kupole, providne i fantastične. Ljudi koji su tu radili bili su, nasuprot svemu tome, veoma tihi i temeljiti. Odvojili su Ševeka od njegove uobičajene pratnje i poveli ga u obilazak cele Zadužbine, uključujući tu i svaki stepen opitnog međuzvezdanog pogonskog sistema na kome su upravo radili, od računara i projektantskih tabli do poluzavršenog broda, ogromnog i nadstvarnog u narandžastoj, ljubičastoj i žutoj svetlosti, u prostranom geodezijskom hangaru.
     "Imate toliko mnogo", reče Ševek inženjeru koji mu je bio vodič, čoveku po imenu Oegeo. "Imate toliko mnogo toga čime možete da radite, a i radite time veoma dobro. To je veličanstveno: ta usaglašenost, ta saradnja, veličina poduhvata."
     "Tamo odakle ste došli ne može se preduzeti ništa u ovim razmerama, a?" reče inženjer, iscerivši se.
     "Svemirski brodovi? Naša svemirska flota sastoji se od brodova u kojima su Naseljivači došli sa Urasa... oni su načinjeni ovde na Urasu... pre približno dva stoleća. Da bi se napravio samo brod koji će prevesti žito preko mora, običan šlep, potrebna je cela godina planiranja, ogroman napor naše ekonomije."
     Oegeo klimnu. "Da, mi raspolažemo sredstvima, u redu. Ali vi imate znanje, vi ste čovek koji nam može reći kada da dignemo ruke od celog ovog posla, da ga napustimo."
     "Da ga napustite? Ne razumem."
     "Mislim na putovanje brzinom većom od svetlosne", reče Oegeo. "Trenutni prevoz. Stara fizika kaže da je to nemoguće. Terani kažuda je to nemoguće. Ali Hainci, koji su, uostalom, izumeli pogon koji sada koristimo, kažu da je moguće, samo oni ne znaju kao da to postignu, budući da tek uče temporalnu fiziku od nas. Očigledno, ako iko ima tu stvar u džepu, iko na poznatim svetovima, doktore Ševek, onda ste to vi."
     Ševek ga uzdržano odmeri čvrstim i jasnim pogledom. "Ja sam teoretičar, Oegeo. Ne projektant."
     "Ukoliko nam vi pružite teoriju, objedinjenje Sleda i Istovremenosti u opštu teoriju polja vremena, onda ćemo mi projektovati brod. I stići na Teru, Hain ili u susednu galaksiju u istom trenutku kada se otisnemo sa Urasa! Ova bačva", on baci pogled niz hangar ka uznesenoj konstrukciji poluizgrađenog broda koji se kupao u zracima ljubičaste i narandžaste svetlosti, "postaće tada u istoj meri zastarela kao i volujska kola."
     "Sanjate dok gradite, izvrsno", uzvrati Ševek, i dalje uzdržan i ozbiljan. Postojalo je još mnogo toga što su Oegeo i ostali hteli da mu pokažu i o čemu su želeli da raspravljaju, ali ipak on ubrzo dodade uz jednostavnost koja je odganavala sve ironične namere: "Mislim da će bolje biti da me sada vratiš mojim paziteljima."
     Učinili su tako; razmenjeni su pozdravi uz uzajamnu toplinu. Ševek uđe u kola, a zatim ponovo iziđe. "Smetnuo sam sa uma", reče on. "Imali vremena da vidim još nešto u Driu?"
     "Nema više ničeg u Driu", reče Pae, učtiv kao i uvek i veoma se upinjući da prikrije ozlovoljenost zbog Ševekovog četvoročasovnog izbivanja među inženjerima.
     "Voleo bih da vidim utvrđenje."
     "Koje utvrđenje, ser?"
     "Stari zamak, iz vremena kraljeva. Kasnije korišćen kao zatvor."
     "Sve takve stvari jamačno su srušene. Prilikom izgradnje Zadužbine ceo grad je ponovo podignut."
     Pošto su ušli u kola i dok je vozač zatvarao vrata, Čifoilisk (još jedan verovatni izvor Paeovog rđavog raspoloženja) upita : "Zbog čega hoćeš da vidiš jedan zamak, Ševeče? Čovek bi pomislio da si se za neko vreme dovoljno nagledao starih ruševina."
     "U utvrđenju u Driu Odo je provela devet godina", uzvrati Ševek. Lice mu je i dalje bilo kruto, još od razgovora sa Oegeom. "Posle pobune iz 747. Tu je napisala Zatvorska pisma i Analogiju."
     "Bojim se da je srušen", reče Pae blagonaklono. "Drio je bio grad na umoru, tako da ga je Zadužbina naprosto dokrajčila i počela na novim temeljima."
     Ševek klimnu. Ali kako su kola išla autoputem uz reku prema skretištu za Ieu Eun, naišli su na jedno uzvišenje na okuci Seise, na čijem vrhu se nalazilo neko zdanje, masivno, drveno, neumoljivo, sa polusrušenim kulama od crnog kamena. Ništa nije moglo manje nalikovati na gizdave, bezbrižne zgrade Zadužbine za svemirska istraživanja, drečave kupole, sjajne fabrike, uredne travnjake i staze. Ništa ih drugo nije moglo učiniti toliko sličnim komadima šarene hartije.
     "Ovo je, mislim, to utvrđenje", primeti Čifoilisk uz uobičajeno zadovoljstvo što je uputio netaktičnu opasku u trenutku kada je to najmanje poželjno.
     "Sasvim se pretvorilo u ruševine", reče Pae. "Zacelo je prazno."
     "Hoćeš li da se zaustavimo i pogledamo, Ševeče?" upita Čifoilisk, spreman da kucne na prozorče vozača.
     "Ne", uzvrati Ševek.
     Video je ono što želi da vidi. U Driu se i dalje nalazilo utvrđenje. Nije mogao da uđe u njega i upusti se u traganje među srušenim dvoranama za ćelijom u kojoj je Odo provela devet godina. Znao je kako izgleda jedna zatvorska ćelija.
     Podigao je pogled, još krutog i hladnog lica, ka teškim, tamnim zidovima koji su se sada uznosili gotovo nad kolima. Ovde sam već veoma dugo, reče utvrđenje, i još se tu nalazim.
     Kada se vratio u svoje odaje, posle večere u obedovaonici višeg nastavnog osoblja, seo je sam pokraj kamina u kome nije gorela vatra. U A-Iou je bilo leto i približavao se najduži dan u godini, tako da se još nije spustio mrak, iako je bilo već osam sati. Nebo sa one strane lučnih prozora i dalje je sadržalo primese dnevne boje, čiste, nežne plaveti. Vazduh je bio blag, pun mirisa pokošene trave i vlažne zemlje. Sa druge strane gaja, u kapeli, gorelo je svetlo i čula se prigušena muzika kroz tanano uskomešan vazduh. Ne ptičji poj, već ljudska muzika. Ševek je stao da sluša. Neko je vežbao Brojčana saglasja na kapelskom harmonijumu. Ševeku su ona bila podjednako poznata kao i svakom Urašaninu. Odo nije pokušala da obnovi osnovne muzičke odnose kada je obnavljala odnose ljudi. Oduvek je uvažavala nužnosti. Naseljivači sa Anaresa ostavili su za sobom zakone čoveka, ali su zato poneli zakone saglasja.
     Velika, mirna prostorija bila je senovita i utihla, postajući sve tamnija. Ševek se osvrnuo po njoj, osmotrivši savršene lukove prozora, pomalo sjajne ivice parketnog poda, snažnu, tmastu zakrivljenost kamenog dimnjaka, zidove sa drvenom oplatom, zadivljujuće srazmerne. Bila je to divna i humana prostorija. Bila je to veoma stara prostorija. Ova kuća višeg nastavnog osoblja, kazali su mu, podignuta je 540. godine, pre četiri stoleća, dve stotine trideset godina pre Naseobine na Anaresu. Pokolenja predavača živela su, radila, razgovarala, razmišljala, spavala, umirala u ovoj prostoriji pre no što se Odo uopšte rodila. Brojčana saglasja klizila su preko travnjaka, kroz tamne krošnje gaja, vekovima. Ovde sam već veoma dugo, reče prostorija Ševeku, i još se tu nalazim. Šta ti radiš ovde?
     Ništa nije odgovorio. Uopšte nije imao prava na svekolike draži i blagodeti ovoga sveta, stvorene i održavane radom i predanošću, vernošću njegovih žitelja. Raj je za one koji stvaraju raj. On ovde nije pripadao. Bio je krajišnik, pripadnik soja koji je porekao vlastitu prošlost, vlastitu istoriju. Naseljivači Anaresa okrenuli su leđa Starom svetu i njegovoj prošlosti i potpuno se posvetili budućnosti. Ali kao što budućnost jamačno postaje prošlost, tako i prošlost postaje budućnost. Poreći ne znači i postići. Odonjani koji su otišli sa Urasa pogrešili su, pogrešili u svojoj očajničkoj hrabrosti, što su porekli vlastitu istoriju, što su se odrekli mogućnosti povratka. Istraživač koji neće da se vrati ili da uputi natrag svoje brodove kako bi ispričao svoju priču nije istraživač, već samo pustolov; a njegovi sinovi rođeni su u izganstvu.
     Zavoleo je Uras, ali kakva je korist bila od čežnjive ljubavi? On nije bio deo ovog sveta. Baš kao što nije bio ni deo svog rodnog sveta.
     Samotnost, izvesnost izdvojenosti, koju je iskusio još u prvim satima na Obazrivom, rasla je u njemu i vaspostavljala se kao pravo stanje, prenebegavano, potiskivano, ali potpuno.
     Bio je sam, ovde, zato što je poticao iz društva koje je samo sebe izgnalo. Oduvek je bio sam na vlastitom svetu zato što se izgnao iz svog društva. Naseljivači su odstupili jedan korak. On je odstupio dva. Stajao je sam, zato što je preuzeo metafizički rizik.
     A bio je dovoljno budalast da pomisli kako bi mogao da posluži zbliženju dva sveta kojima nije pripadao.
     Plavetnilo noćnog neba sa druge strane prozora privuče mu pogled. Povrh neodređene tame krošnji i tornja kapele, iznad tmaste linije brda, koja su noću uvek izgledala manja i udaljenija, pojačavala se neka svetlost, zamašan blagi sjaj. Izlazak meseca, pomisli on, uz prijatno osećanje poznatosti. Ne postoji prekid u celovitosti vremena. Gledao je kako mesec izlazi dok je još bio mali, sa prozora obitavališta u Prostranim Ravnicama, sa Palatom; povrh brda njegovog detinjstva; preko suvih ravnica Prašine; iznad krovova Abenaja, sa Takver koja je to posmatrala pokraj njega.
     Ali to nije bio ovaj mesec.
     Senke su se pomicale oko njega, ali on je nepomično sedeo dok se Anares dizao iznad tuđinskih brda, pun, prošaran zagasitosmađim i plavobelim prelivima, blistav. Svetlost njegovog sveta ispuni mu prazne šake.

4. ANARES

     Kada je dirižabl, prešavši povrh poslednjeg visokog prevoja Ne Tere, skrenuo ka jugu, sunce koje se spuštalo ka zapadu probudilo je Ševeka, sijajući mu pravo u lice. Prespavao je najveći deo dana, trećeg na svom dugom putovanju. Noć oproštajne zabave bila je sada čitavih pola sveta iza njega. Zevnuo je, protrljao oči i zatresao glavom, pokušavši da odagna iz ušiju duboko brujanje motora dirižabla, a onda se potpuno rasanio, shvativši da je putovanje gotovo okončano, da su već zacelo sasvim blizu Abenaja. Priljubio je lice uz prašnjavi prozor i odista - dole, između dva niska lanca brežuljaka boje rđe, pružalo se veliko polje ograđeno zidom, kosmodrom. Pomno se zagledao, nastojeći da razabere da li se na rampi nalazi neki svemirski brod. Ma koliko Uras bio vredan prezira, on je ipak predstavljao drugi svet; želeo je da vidi jedan brod sa drugog sveta, tog putnika kroz suv i užasan bezdan, proizvod tuđinskih ruku. Ali na kosmodromu nije bilo broda.
     Teretnjaci sa Urasa dolazili samo osam puta godišnje, zadržavajući se tek toliko koliko je bilo potrebno za istovar i utovar. Oni nisu bili dobrodošli posetioci. Štaviše, za neke Anarešane predstavljali su stalno obnavljano poniženje.
     Donosili su fosilna goriva i naftne prerađevine, izvesne složene mašinske delove i elektronske sastavke čijoj izradi Anarešani još nisu bili dorasli, a često i neki novi soj voćki ili žitarica radi ispitivanja. Vraćali su na Uras pun tovar žive, bakra, aluminijuma, urana, kalaja i zlata. Za njih je to bila veoma unosna razmena. Deoba ovih tovara osam puta godišnje predstavljala je najdičniji zadatak uraškog Veća svetskih vlada i najznačajniji događaj na uraškoj svetskoj berzi. U stvari, Slobodan svet Anares bio je rudarska kolonija Urasa.
     Ova okolnost nije prestajala da tišti Anarešane. Svakog pokolenja, svake godine, u raspravama u UPR-u u Abenaju mogla su se čuti žestoka protivljenja tim povodom. "Zašto nastavljamo te zelenaške poslovne transakcije sa ratobornim posednicima?" Hladnije glave uvek su davali isti dogovor: "Urašane bi više stajalo da sami vade rude; zbog toga i ne preduzimaju invaziju na nas. Ali ako bismo prekršili ugovor o razmeni, oni bi jamačno primenili silu." Ljudima, međutim, koji nikada nisu platili novcem ni za šta, teško je da svate psihologiju koštanja, logiku tržišta. Sedam pokolenja mira nisu doneli poverenje.
     To je i bio razlog što za radno odredište koje se nazivalo Odbrana nikada nisu traženi dobrovoljci. Pretežan deo rada u okviru Odbrane bio je tako dosadan da se uopšte nije nazivao rad na praviku, u kome su se istom reči označavali rad i igra, već klegič, dirinčenje. Radnici iz Odbrane sačinjavali su posadu dvanaest starih međuplanetnih brodova, održavajući ih u ispravnom stanju i držeći ih na orbiti, gde su obrazovali stražarsku mrežu; vršili su, zatim, radarski i radioteleskopski nadzor po zabitim, samotnim mestima; obavljali su neprijatne zadatke po kosmodromima. Pa ipak, za poslove u Odbrani uvek je postojala lista čekanja. Ma koliko bio pragmatičan moral koji je jedan mladi Anarešanin sticao, život je ipak kipteo u njemu, nalažući čovekoljublje, vlastito žrtvovanje, prostor za apsolutni gest. Samotnost, budnost, opasnost, svemirski brodovi: sve je to odisalo duhom romantičnosti. Upravo je ta čista romantičnost nagnala Ševeka, da nosa priljubljenog uz prozor, netremice posmatra sve dok pusti kosmodrom nije isčezao iza dirižabla, ostavivši ga razočaranog zato što na rampi nije video izanđali teretnjak za prevoz rude.
     Ponovo je zevnuo, proteglio se, a onda bacio pogled napred da bi ustanovio šta se tamo može videti. Dirižabl je prolazio preko poslednjeg niskog lanca Ne Tere. Pred njim, pružajući se prema jugu sa planinskih obronaka, blistav u popodnevnoj svetlosti, ležao je veliki, iskošeni pojas zelenog.
     Gledao ga je ispunjen čuđenjem, baš kao što su ga gledali i njegovi preci, pre šest hiljada godina.
     U trećem hiljadugodištu na Urasu astronomi-sveštenici iz Serdonoua i Duna posmatrali su kako godišnja doba menjaju žutosmeđu sjajnost Drugosveta i davali su mistične nazive ravnicama, planinskim vencima i morima koja su odražavala sunčanu svetlost. Jednu oblast koja bi se zazelenela pre svih ostalih u lunarnoj novoj godini nazvali su Ans Hos, Vrt Uma: Raj Anaresa.
     U potonjim hiljadugodištima teleskopi su pokazali da su žreci bili sasvim u pravu. Ans Hos je uistinu predstavljao najpogodnije mesto na Anaresu; i prvi brod sa ljudskom posadom upućen na mesec spustio se sred tog zelenila između planina i mora.
     Ali za Raj Anaresa ispostavilo se da je suv, hladan i vetrovit, dok je ostali deo planete bio još rđaviji. Život se tu nikada nije razvio iznad nivoa riba i bescvetnih biljaka. Vazduh je bio redak, sličan vazduhu na veoma velikim visinama Urasa. Sunce je peklo, vetar je smrzavao, prašina je gušila.
     Dve stotine godina posle prvog spuštanja Anares je bio istražen, kartografisan, ispitan, ali ne i kolonisan. Zašto se preseliti u pustinje kojima zavija vetar kada u predivnim dolinama Urasa ima prostora u izobilju?
     Ali zato su tu otvoreni rudnici. Tokom devetog i početkom desetog hiljadugodišta, u razdobljima kada se neštedimice traćilo, rudna blaga Urasa gotovo su sasvim iscrpena; kako je u međuvremenu usavršeno raketarstvo, postalo je jednostavnije otvoriti rudnike na mesecu nego pribavljati potrebne metale iz oskudnih uraških rudnika ili morske vode. Uraške godine IX-738. osnovano je naselje u podnožju planina Ne Tere, blizu nalazišta žive u starom Ans Hosu. Mesto je dobilo naziv Varoš Anares. No nije posredi bila prava varoš, zato što nije bilo žena. Muškarci bi tu proveli po dve ili tri godine, radeći kao rudari ili tehničari, a potom bi se vraćali natrag, na pravi svet.
     Mesec i njegovi rudnici nalazili su se pod pravnim nadleštvom Veća svetskih vlada, ali na mesečevoj istočnoj polulopti nacija Tu imala je jednu malu tajnu: raketnu bazu i naselje kopača zlata, sa kojima su bili žene i deca. Oni su stvarno živeli na mesecu, ali niko to drugi nije znao osim njihove vlade. Upravo pad te vlade godine 771. doveo je do predloga, u Veću svetskih vlada, da se mesec ustupi Međunarodnom društvu odonjana - da se oni potkupe jednim svetom pre no što kobno budu podrili vlast zakona i nacionalni suverenitet na Urasu. Varoš Anares bila je evakuisana, a usred opšte pometnje u Tuu na brzinu su upućene dve poslednje rakete da dovezu kopače zlata. Nisu se, međutim, svi među njima odlučili na povratak. Nekima su se više dopale pustinje kojima zavija vetar.
     Preko dvadeset godina dvanaest brodova koje je odonjanskim Naseljivačima stavilo na raspolaganje Veće svetskih vlada kretalo se između dva sveta, sve dok milion duša koje su izabrale novi život nisu sve prevezene preko suvog bezdana. Kosmodrom je potom bio zatvoren za dalju imigraciju, a otvoren jedino za teretne brodove koji su vršili prevoz shodno odredbama ugovora o razmeni. U Varoši Anares tada se nalazilo sto hiljada žitelja i ona je dobila nov naziv, Abenaj, što je na novom jeziku novog društva značilo Um.
     Decentralizacija je predstavljala suštinsko svojstvo u Odoinim planovima za društvo čije osnivanje nije doživela. Nije, međutim, imala nameru da pokuša sa deurbanizacijom civilizacije. Iako je smatrala da prirodna granica veličine jedne zajednice biva određena njenom zavisnošću od neposredne okoline u pogledu hrane i energije, predviđala je da sve zajednice budu povezane komunikacionim i saobraćajnim mrežama, kako bi dobra i zamisli mogli da stignu svuda gde vlada potreba za njima, a upravljanje stvarima moglo da dejstvuje brzo i lako, tako da nijedna zajednica ne bude odsečena od promena i međudejstava. Ali tom vezom nije trebalo upravljati odozgo nadole. Nije trebalo da postoji nikakvo kontrolno središte, prestonica, nikakvo ustrojstvo birokratske mašinerije koja samu sebe ovekovečuje, baš kao ni vladajući porivi pojedinaca koji teže da postanu zapovednici, šefovi, poglavari države.
     Njeni planovi, međutim, bili su utemeljeni u izdašnom tlu Urasa. Na neplodnom Anaresu zajednice su se morale veoma razuditi u potrazi za hranom i energijom, a samo su retke mogle da se same izdržavaju, ma koliko ljudi sužavali svoje predstave o tome šta je neophodno za izdržavanje. Ovo sužavanje uistinu je bilo veoma drastično, ali postojao je jedan minimum ispod koga nisu želeli da idu; nisu hteli da se vrate na preurbano, pretehnološko, plemensko stanje. Znali su dobro da je njihov anarhizam proizvod veoma razvijene civilizacije, složene, raznolike kulture, postojane ekonomije i visoko industrijalizovane tehnologije kadre da održava obimnu proizvodnju i brzi prevoz dobara. Ma koliko bile velike razdaljine koje su razdvajale naseobine, oni su nastojali da očuvaju ideal složenog organizma. Najpre su izgradili puteve, a onda kuće. Posebne sirovine i proizvodi svake oblasti neprekidno su se razmenjivali u složenom procesu ravnoteže: one ravnoteže raznovrsnosti koja predstavlja osobenost života, prirodne i društvene ekologije.
     Ali, rečeno analognim načinom, ne možete imati nervni sistem bez bar jedne ganglije, a po mogućstvu mozga. Moralo je postojati središte. Računari koji usaglašuju upravljanje stvarima, podelom rada, razdeobom dobara kao i središnji federativi većine radnih sindikata nalazili su se još od početka u Abenaju. Takođe od početka Naseljivači su bili svesni da ta neizbežna centralizacija predstavlja stalnu pretnju kojoj se valja suprostaviti stalnom budnošću.

     O, dete Anarhijo, beskrajno obećanje,
     beskrajna brižnosti.
     Ja osluškujem, osluškujem u noći
     pokraj kolevke duboke poput noći
     je li sa detetom sve u redu.

     Pio Atean, koji se na praviku prozvao Tober, napisao je ove stihove u četranaestoj godini Naseobine. Prvi pokušaji odonjana da pretoče svoj novi jezik, svoj novi svet, u pesništvo bili su kruti, nespretni, dirljivi.
     Abenaj, um i središte Anaresa, bio je sad tu, pred dirižablom, na velikoj, zelenoj ravnici.
     To blistavo, duboko zelenilo polja delovalo je veoma ubedljivo: boja koja ne potiče sa Anaresa. Jedino su ovde i na toplim obalama Keranskog mora uspevale žitarice sa Starog sveta. Na drugim mestima glavni usevi bili su površinski holum i bleda trava mene.
     Kada je Ševeku bilo devet godina, njegovo popodnevno školsko zaduženje tokom više meseci bilo je da se stara o ukrasnim biljkama u zajednici Prostranih Ravnica - o tananom, egzotičnom bilju koje je trebalo hraniti i izlagati suncu baš kao i bebe. Pomagao je jednom starcu u tom spokojnom i revnosnom zadatku, zavoleo ga je, kao i biljke, prljavštinu, rad. Kada je ugledao boju Abenajske ravnice, prisetio se starca, mirisa đubriva od ribljeg ulja i boje prvih lisnih pupoljaka na tankim, golim granama, tog jarkog, živog zelenila.
     Ugledao je u daljini, među bodrim poljima, dugačku, belu mrlju koja se razbila u kocke, slične prosutim zrncima soli, dok je dirižabl prolazio odozgo.
     Jato zaslepljujućih bleskova na istočnom rubu grada nagnalo ga je da zažmirka, i za trenutak mu se pred očima pojaviše tamne tačkice: velika, parabolična ogledala koja su obezbeđivala solarnu toplotu za abenajske rafinerije.
     Dirižabl se spustio pokraj jednog robnog skladišta u južnom kraju grada, i Ševek se zaputio ulicama najvećeg naselja na svetu.
     Bile su to prostrane, čiste ulice. Nisu postojale senke zato što je Abenaj ležao na manje od trideset stepeni severno od polutara, a sve zgrade bile su niske, izuzev stamenih, vitkih kula turbina na vetar. Sunce je belo sijalo na čvrstom, tamnom, plavoljubičastom nebu. Vazduh je bio bistar i čist, bez dima i vlage. Stvari su se odlikovale živošću, čvrstinom bridova i uglova, jasnoćom. Sve je stajalo zasebno, samostalno.
     Sastojci koji su sačinjavali Abenaj bili su isti kao i u bilo kojoj drugoj odonjanskoj zajednici, ponovljeni mnogo puta: radionice, fabrike, obitavališta, spavaonice, središta za učenje, sale za okupljanje, mesta gde se vršila razdeoba, skladišta, obedovaonice. Veće zgrade najčešće su bile okupljene oko otvorenih trgova, što je gradu davalo osnovno ćelijsko ustrojstvo: jedna podzajednica ili susedstvo išla je za drugom. Teška industrija i postrojenja za proizvodnju hrane obično su smeštani u predgrađe, a ćelijski sklop se i tu ponavljao u smislu da su srodne industrije stajale jedne uz drugu na određenom trgu ili u ulici. Prvi takav skup kroz koji je Ševek prošao bio je niz trgova, tekstilna četvrt, pun postrojenja za obradu vlakna holuma, predionica koje su prele i tkale, radionica za bojenje, mesta za razdeobu tkanina i odeće; središni deo svakog trga sadržao je malu šumu drvenih motki koje su od vrha do tla bile iskićene zastavama i zastavicama svih boja bojadžijskog umeća, ponosno obznanjujući lokalnu industriju. Većina gradskih zgrada bile su međusobno veoma slične, bez ukrasa, stameno građene od kamena ili izlivenog penastog kamena. Neke su u Ševekovim očima izgledale veoma velike, ali su gotovo sve bile samo jednospratnice, zbog učestalosti zemljotresa. Iz istog razloga prozori su bili mali, izrađeni od čvrstve silicijumske plastike koja se nije rasprskavala. Bili su mali, ali ih je bilo mnogo, zato što se nije moglo računati na veštačku rasvetu između jednog sata pre svitanja i jednog sata po zalasku sunca. Grejanje bi se isključivalo kada bi spoljnja temperatura premašila pedeset pet stepeni Faranhajtove lestvice. Nije stvar bila u tome što je Abenaj oskudeva u energiji: postojale su turbine na vetar i generatori na temperaturne razlike između površine i unutrašnjosti zemlje, koji su obezbeđivali grejanje; ali načelo organske ekonomije bilo je od odveć suštinske važnosti za dejstvovanje društva da ne bi duboko delovalo na etiku i estetiku. 'Suvišnost je izmetina', napisala je Odo u Analogiji. 'A izmetina zadržana u telu jeste otrov.'
     U Abenaju nije bilo otrova; goli grad, svetao, sjajnih i postojanih boja, čistog vazduha. Bio je tih. Mogli ste ga videti celog, kako leži poput prosutih zrnaca soli.
     Ništa nije bilo skriveno.
     Trgovi, jednostavne ulice, niske zgrade, neograđena radilišta - sve se to odlikovalo živošću i delatnošću. Koračajući, Ševek je neprekidano bio svestan koračanja drugih ljudi, njihovog rada, razgovora, lica koja su prolazila, glasova koji su dozivali, čavrljali, pevali, živih ljudi, ljudi koji su obavljali poslove, ljudi koji su pešačili. Radionice i fabrike gledale su na trgove ili na svoja otvorena radilišta, a vrata su im takođe stajala otvorena. Prošao je pored jedne staklare u kojoj je radnik zahvatio oveću količinu rastopljene mase podjednako ležerno kao što bi kuvar zahvatio supu iz zdele da sipa u tanjir. Uz staklaru se nalazilo jedno živo radilište gde su izlivani penasti kamenovi za gradnju. Predradnik grupe, jedna krupna žena u radnom odelu pobelelom od prašine, nadgledala je nalivanje jednog kalupa, propraćajući ga glasnim i blistavim jezičkim izlivima. Potom je došla jedna mala fabrika žice, pa četvrt sa praonicama, radionica u kojoj su se proizvodili i opravljali muzički instrumenti, četvrt u kojoj se vršila razdeoba sitnih dobara, pozorište, ciglana. Radinost kojom se odlikovalo svako mesto bila je očaravajuća i uglavnom potpuno izložena pogledima prolaznika. Deca su se vrzmala unaokolo: neka su pomagala u radu odraslima, dok su se druga zabavljala pravljenjem kolača od blata i igranjem na ulici; jedna devojčica sedela je na krovu središta za učenje sa nosom duboko u nekoj knjizi. Proizvođač žice ukrasio je pročelje svoje radionice viticama od raznobojnih kablova, što je tvorilo vedar i kitnjast prizor. Plima pare i razgovora koja je dopirala kroz širom otvorena vrata perionice bila je uistini silovita. Nijedna vrata nisu bila zaključana, a samo su retka držana zatvorena. Nije bilo prerušavanja niti reklama. Sve je bilo javno - svekoliki rad, sav život grada - dostupno pogledu i rukama. A svaki čas niz Ulicu skladišta projurila bi neka stvar uz resku zvonjavu, vozilo puno ljudi i sa ljudima iskićenim svuda po izbočinama na spoljnjem delu; neke starice žestoko su klele zato što vozilo, u kome su se nalazile, nije dovoljno dugo stajalo na njihovoj stanici kako bi imale vremena da se iskobeljaju napolje; jedan dečak grozničavo se upinjao da ga prati na triciklu napravljenom u kućnoj radinosti; električne varnice padale su na raskršćima u pravom pljusku sa žica što su se pružale gore: kao da je ta spokojna, snažna živost ulica s vremena na vreme narastala do tačke pražnjenja, da bi onda suknula uz prasak, plavo rasprskavanje i miris ozona. Bili su to Abenajski omnibusi čiji je prolazak izazivao ushićenje kod prolaznika.
     Ulica skladišta završavala se velilkim, otvorenim mestom gde se još pet ulica zračno ulivalo u trougaoni park pun trave i drveća. Većina parkova na Anaresu bili su dečija igrališta ispunjena prljavštinom i peskom, sa malo šipražja i po kojim stablom holuma. Ovaj se, međutim, razlikovao. Ševek je prešao preko kolovoza na kome nije bilo saobraćaja i ušao u park; video ga je ranije na mnogim slikama, i to ga je sad privuklo, kao i želja da izbliza osmotri tuđinska drveta, uraška stabla, da neposredno iskusi zelenilo nebrojenog lišća. Sunce se spuštalo, nebo je bilo prostrano i vedro, zatamnjujući se ka purpuru u zenitu, a tama svemira ukazivala se kroz retku atmosferu. Ušao je pod drveće, obazriv, oprezan. Zar ne predstavljaju prekomernost, ovi izobilni listovi? Stabla holuma sasvim su uspešno prolazila sa četinama i iglicama, imajući taman koliko je potrebno. Nije li sva ta bujnost lišća naprosto suvišnost, izmetina? Ova stabla nisu mogla uspevati bez plodnog tla, stalnog navodnjavanja i mnogo pažnje. Nije odobravao njihovu rasipnost, neštedimičnost. Stao je da korača među njima, ispod njih. Tuđinska trava bila je meka pod stopalima. Činilo mu se kao da hoda po živom mesu. Vratio se na stazu. Tamni udovi stabala sezali su nagore iznad njegove glave, držeći svoje mnogobrojne, široke, zelene šake povrh njega. Ispunilo ga je strahopoštovanje. Osećao se pun blaženstva, iako tu nije došao da potraži blaženstvo.
     Nešto dalje napred, niz stazu koje je postajala sve tamnija, jedna osoba sedela je i čitala na kamenoj klupi.
     Ševek krenu lagano napred. Prišao je do klupe i zagledao se u priliku koje je sedela pognute glave nad knjigom u zelenozlatnom sumraku pod drvećem. Bila je to žena od pedeset ili šezdeset godina, neobično odevena, sa kosom vezanom na temenu u čvor. Njena leva šaka, koja je joj počivala na bradi, gotovo je skrivala kruta usta, dok je u desnoj držala hartije položene na kolena. Te hartije bile su teške; hladna šaka na njima takođe je bila teška. Svetlost je brzo čilela, ali ona uopšte nije podizala pogled, nastavljajući da čita korekturne otiske Društvenog organizma.
     Ševek je neko vreme posmatrao Odo, a zatim je seo na klupu pokraj nje.
     Osmotrio je čvrst, tužan profil, kao i šake, staračke šake. Potom je podigao pogled prema stenovitim granama. Tog časa je prvi put u životu shvatio da Odo, čije je lice poznavao još od detinjstva, čije su zamisli trajno počivale u središtu njegovog uma i umova svih ljudi koje je poznavao, da Odo nikada nije kročila na Anares: da je živela, umrla i bila sahranjena u senci drveća sa zelenim lišćem, u nezamislivim gradovima, među ljudima koji su govorili nepoznatim jezicima, u jedno drugom svetu. Odo je bila tuđin: izgnanik.
     Mladić je sedeo pokraj kipa, u smumraku, gotovo potpuno nepomičan kao i ona.
     Konačno svativši da se već sasvim smrklo, on ustade i ponovo se zaputi u ulice, raspitaši se uz put kako da dođe do Središnjeg instituta nauka.
     Institut nije bio daleko; stigao je tamo nedugo pošto su se upalila svetla. Registratorka ili dežurna nalazila se u maloj kancelariji na ulazu, čitajući. Morao je da zakuca na otvorena vrata da bi joj privukao pažnju. "Ševek", reče on. Bilo je uobičajeno da se razgovor sa neznancem započne ponudom vlastitog imena kao svojevrsne ručke za koju bi se ovaj uhvatio. Nije bilo mnogo drugih ručki koje bi se mogle ponuditi. Nije bilo činova, niti naziva činova, nikakvih konvencionalnih oblika učtivog oslovljavanja.
     "Kokvan", uzvrati žena. "Zar nije trebalo da dođeš juče?"
     "Promenili su red vožnje teretnog dirižabla. Ima li neki prazan krevet u jednoj od spavaonici?"
     "Broj četrdeset šest je za tebe. Preko dvorišta, zgrada levo. Imaš poruku od Sabula. Kaže da navratiš do njega ujutru u ured za fiziku."
     "Hvala!" reče Ševek i zaputi se preko prostranog, popločanog dvorišta, njišući prtljag u ruci - zimski kaput i rezervni par čizama. Svetla su bila uključena u sobama svuda oko četvorougla dvorišta. Čulo se žamorenje, osećalo se prisustvo ljudi u spokoju koju je vladao unaokolo. Nešto se komešalo u bistrom, reskom vazduhu gradske noći, osećanje drame, obećanja. Vreme večere još nije bilo prošlo i on je nakratko svratio u obedovaonicu Instituta da vidi da li se zadržalo nešto hrane za putnika-namernika. Ustanovio je da mu je ime već stavljeno na redovni spisak, kao i da je hrana izvrsna. Postojao je čak i desert, kompot. Ševek je voleo slatkiše, a kako je bio jedan od poslednjih na večeri i kako je preostalo puno kuvanog voća, uzeo je još jedno sledovanje. Jeo je sam za malim stolom. Za većim stolovima, u blizini, skupine mladih ljudi razgovarala su preko praznih tanjira; do njega su dopirali odlomci rasprava o ponašanju argona na veoma niskim temperaturama; o ponašanju jednog predavača hemije na nekom kolokvijumu, o takozvanim zakrivljenostima vremena. Dvoje-troje ljudi ga je pogledalo; nisu prišli da porazgovaraju sa njim, kao što bi to učinili ljudi u maloj zajednici kad bi im došao stranac; pogledi im nisu bili neprijateljski, možda samo pomalo izazovni.
     Našao je sobu četrdeset šest u jednom dugačkom hodniku punom zatvorenih vrata u obitavalištu. Sve su to očigledno bile jednokrevetne sobe, i on se zapita zbog čega ga je registratorka poslala ovamo. Od kada je napunio dve godine, stalno je živeo u spavaonicama, sobama u kojima se nalazilo od četiri do deset kreveta. Zakucao je na vrata sobe broj četrdeset šest. Tišina. Otvorio je vrata. Bila je to mala, jednokrevetna soba, prazna, slabo osvetljena rasvetom iz hodnika. Uključio je svetiljku. Dve stolice, jedan sto, logaritmar pohaban od upotrebe, nekoliko knjiga i jedno ručno tkano, narandžasto ćebe, uredno presavijeno na krevetskom uzvišenju. Neko drugi ovde živi, registratorka je pogrešila. On zatvori vrata. Zatim ih ponovo otvori da bi ugasio svetlo. Na stolu ispod svetiljke nalazila se jedna beleška, ispisana na istrgnutom komadu hartije: "Ševek, Ured za fiziku, ujutro. 2-4-1-154. Sabul."
     Spustio je kaput na jednu stolicu, a čizme na pod. Stajao je neko vreme i čitao naslove knjiga: uobičajeni priručnici iz fizike i matematike sa zelenim povezom i Krugom Života odštampanim na koricama. Okačio je kaput u orman i odložio čizme. Brižljivo je navukao zavesu na ormanu. Prešao je preko sobe do vrata: četiri koraka. Zastao je tu, oklevajući pun minut, a onda, prvi put u životu, zatvorio vrata vlastite sobe.

     Sabul je bio nizak, zdepast, neuredan čovek od svojih četrdeset godina. Dlake na licu bile su mu tamnije i grublje nego što je to uobičajeno, zgušnjavajući se u pravu bradu ispod donje usne. Nosio je težak zimski ogrtač, prema čijem se izgledu moglo zaključiti da ga nije skidao još od prošle zime; krajevi rukava bili su pocrneli od prljavštine. Ophođenje mu je bilo preko i sitničavo. Govorio je u odlomcima, baš kao što je i beleške pisao na odlomcima hartije. Gunđao je. "Moraćeš da naučiš iotski", progunđa on Ševeku.
     "Da naučim iotski?"
     "Rekao sam da naučiš iotski."
     "Zašto?"
     "Kako bi mogao da čitaš dela iz uraške fizike! Radove Atroa, Toa, Baiska i ostalih. Niko ih nije preveo na pravik, niti je verovatno da će to učiniti. Možda je najviše šestoro ljudi na Anaresu u stanju da razume te stvari. Na bilo kom jeziku."
     "Kako mogu da naučim iotski?"
     "Iz gramatike i rečnika!"
     Ševek nije popuštao. "Gde da ih nađem?"
     "Ovde", progunđa Sabul. Stao je da pretura po neurednim policama sa malim knjigama u zelenom povezu. Pokreti su mu bili žustri i razdražljivi. Konačno je pronašao dva debela, nepovezana toma na donjoj polici i sa treskom ih spustio na sto. "Obavesti me kad postaneš kadar da čitaš Atroa na iotskom. Ništa ne mogu sa tobom pre toga."
     "Koju vrstu matematike koriste ti Urašani?"
     "Nema ničeg sa čim ti ne bi mogao da iziđeš na kraj."
     "Radi li neko ovde na hronotopologiji?"
     "Da, Turet. Možeš porazgovarati sa njim. Nema potrebe da pohađaš njegov kurs."
     "Predvideo sam da pohađam Gvarabina predavanja."
     "Zbog čega?"
     "Njeni radovi o učestalosti i periodu..."
     Sabul sede, ali odmah ponovo ustade. Bio je nesnosno nemiran, nemiran ali i krut, prava rašpa od čoveka. "Ne gubi vreme. Daleko si iznad te starice u teoriji Sleda, a ostale zamisli o kojima ona priča ne vrede ništa."
     "Zanimaju me načela Istovremenosti."
     "Istovremenosti! Kakvim vas je to profiterskim drekom Mitis tamo hranila?" Fizičar se netremice zagleda u njega, dok su mu žile na slepoočnicama nabubrele pod grubom, kratkom kosom.
     "Sam sam priredio i održao kurs o tome."
     "Odrasti. Odrasti. Vreme je da odrasteš. Sada si ovde. Ovde se bavimo fizikom, a ne religijom. Odbaci misticizam i odrasti. Koliko ti je vremena potrebno da naučiš iotski?"
     "Bilo mi je potrebno nekoliko godina da naučim pravik", reče Ševek. Blaga ironičnost ovog iskaza potpuno je promakla Sabulu.
     "Ja sam obavio to za deset dekada. Bilo mi je sasvim dovoljno da pročitam Toov Uvod. Oh, prokletstvo, potreban ti je tekst na kome ćeš da radiš. Mogao bi da bude baš ovo. Evo. Čekaj." Stao je da prebira po jednoj prenatrpanoj ladici i konačno je izvukao jednu knjigu, neobičnog izgleda, u plavom povezu, bez Kruga Života na koricama. Naslov je bio odštampan zlatnim slovima i glasio je Poilea Afio-ite, što nije zvučalo odveć smisleno, a i oblici nekih slova bili su mu nepoznati. Ševek se zagleda u knjigu, uze je od Sabula, ali je ne otvori. Držao ju je, stvar koju je želeo da vidi, tuđinski artefakt, poruku sa drugog sveta.
     Setio se knjige koju mu je Palat pokazao, knjige brojeva.
     "Vrati se kada budeš u stanju to da čitaš", progunđa Sabul.
     Ševek se okrenu da pođe. Sabul glasnije zagunđa za njim: "Čuvaj te knjige uza se. One nisu za opštu potrošnju."
     Mladić zastade, okrenu se i reče posle kratkotrajnog oklevanja svojim mirnim, prilično uzdržanim glasom: "Ne razumem."
     "Ne daj da ih neko drugi čita!"
     Ševek ništa nije uzvratio.
     Sabul ponovo ustade i priđe mu. "Slušaj. Sada si član Središnjeg instituta nauka, sindikata fizike, radiš sa mnom, Sabulom. Shvataš li? Povlastica je odgovornost. Je li tako?"
     "Treba da steknem znanje koje ne smem da delim", reče Ševek posle kraće pauze, izrekavši rečenicu kao da je posredi logička tvrdnja.
     "Ako bi na ulici našao pakovanje eksploziva, da li bi ga 'podelio' sa svakim detetom koje bi naišlo? Ove knjige su eksplozivi. Da li me sad shvataš?"
     "Da."
     "U redu." Sabul se okrenu, uputivši namrgođen pogled koji je odražavao endemičnu, a ne neku posebnu ljutnju. Ševek iziđe, noseći oprezno dinamit, uz odvratnost i silnu radoznalost.

    Dao se na učenje iotskog. Radio je sam u sobi četrdeset šest, zbog Sabulovog upozorenja, ali i zato što mu je naprosto izgledalo najprirodnije da uči sam.
     Još u ranoj mladosti došao je do saznanja da se u izvesnim pogledima razlikuje od svih ostalih koje je poznavao. Za jedno dete svest o takvoj različitosti veoma je bolna, jer, budući da još ništa nije učinilo, kao i da nije kadro da nešto učini, ne može nikako da je opravda. Pouzdano i blagonaklono prisustvo odraslih, koji su takođe, na vlastite načine, različiti, predstavlja jedinu podršku koju takvo dete može da ima; a Ševeku je ona bila uskraćena. Njegov otac je, doduše, bio beskrajno pouzdan i blagonaklon. Ma šta da je Ševek bio i šta god da je učinio, Palat je sve odobravao i bio je odan. Ali Palat se nije odlikovao istom različitošću. On je bio kao ostali, kao i svi drugi kojima je zajednica padala tako lako. Voleo je Ševeka, ali mu nije mogao pokazati šta je sloboda, ono uvažavanje tuđe samotnosti kojim se ta samotnost jedino nadilazi.
     Ševek je stoga bio naviknut na unutarnju izdvojenost koju su narušavali svi uzgredni, svakodnevni dodiri sa ljudima, društvenost života u zajednici, kao i retka prijateljska druženja. Ovde, u Abenaju, nije imao prijatelja, a kako se našao izvan uslova zajedničke spavaonice nije sklopio nijedno novo prijateljstvo. Bio je odveć svestan, sa dvadeset godina, posebnosti vlastitog uma i karaktera da bi se ponašao otvoreno i druželjubivo; bio je povučen i izdvojen; njegove kolege studenti, videći da je ta izdvojenost stvarna, nisu često pokušavali da mu pristupe.
     Zasebnost njegove sobe uskoro mu je postala draga. Počeo je da uživa u svojoj potpunoj nezavisnosti. Izlazio je iz sobe jedino radi doručka i večere u obedovaonici i hitrog svakodnevnog pešačenja kroz gradske ulice kako bi utažio potrebe mišića koji su oduvek bili navikli na vežbanje; potom bi se vraćao u sobu četrdeset šest i gramatici iotskog jezika. Jednom u dekadi ili dve bio je pozvan na rad u zajednici, u okviru kružnih smena koje su se nazvale 'deseti dan', ali ljudi sa kojima je tu radio bili su mu stranci, a ne prisni poznanici kao što bi to bilo u nekoj maloj zajednici, tako da ti dani fizičkog rada nisu donosili psihološki prekid njegove izdvojenosti, niti njegovog napredovanja u učenju iotskog.
     Sama gramatika, budući složena, ilogična i shematizovana, pričinjavala mu je zadovoljstvo. Učenje mu je išlo brzo kada je jednom stekao osnovni fond reči zato što je znao šta čita; poznavao je oblast i njenu terminologiju i kad god bi negde zapeo izlaz bi mu pokazivale ili vlastita intuicija ili neka matematička jednačina. Mesta gde bi tada stizao nisu mu uvek bila poznata od ranije. Toov Uvod u temporalnu fiziku nije bio priručnik za početnike. U vreme kada je stigao do polovine knjige Ševek uopšte više nije čitao iotski već fiziku; tada je i shvatio zašto mu je Sabul naložio da pre svega drugog pročita urašku fiziku. Oni su bili daleko ispred svega što se radilo na Anaresu u poslednjih dvadeset godina. Najblistaviji uvidi o Sledu u radovima samog Sabula predstavljali su, zapravo, prevode sa iotskog, bez navođenja autorsva.
     Upustio se u čitanje i ostalih knjiga koje mu je Sabul dao, glavnih dela savremene uraške fizike. Život mu je postao još samotniji. Nije uzimao udela u delatnostima studentskog sindikata, niti je pohađao skupove bilo kog drugog sindikata ili federativa izuzev letargične federacije za fiziku. Sastanci takvih grupa, koji su služili kako za priređivanje društvenih akcija, tako i za sam društveni život, predstavljali su osnovni obrazac življenja u bilo kojoj maloj zajednici, ali ovde, u gradu, izgledali su znatno manje važni. Čovek nije nužno morao da im prisustvuje; uvek su postojali drugi koji su bili spremni da uzmu stvari u svoje ruke i da ih valjano obave. Ako se izuzmu dužnosti vezane za deseti dan i uobičajeni domarski zadaci u njegovom obitavalištu i laboratorijama, Ševek je u potpunosti raspolagao svojim vremenom. Često bi preskakao vežbanja, a povremeno i obroke. Nikada, međutim, nije izostao sa jedinog kursa koji je pohađao, sa Gvarabinih predavanja o Učestalosti i Periodu.
     Gvarab je bila prilično stara, tako da je često skretala sa teme i gubila nit izlaganja. Slušaoci na njenim predavanjima bili su malobrojni i nejednaki. Ona je ubrzo uočila mršavog mladića sa velikim ušima koji je jedini stalno bio prisutan na njenim časovima. Svetle, postojane, pametne oči srele su se sa njenima, upostojile je, probudile, ona se ozarila, povratila je izgubljeni vid. Stala je da visoko uzleće, a ostali studenti u prostoriji gledali su je zbunjeni i začuđeni, čak i uplašeni, ako su za to bili dovoljno inteligentni. Gvarab je sagledavala znatno veću vaseljenju nego što je većina ostalih ljudi bila kadra da vidi, i od tih vizija oni bi zažmirkali. No, svetlooki mladić gledao je postojano. U njegovom licu ona je videla svoju radost. Ono što je ona ponudila, što je nudila celog svog veka, što niko nikada nije podelio s njom, on je uzeo, on je podelio. Bio je njen brat, preko bezdana od pedeset godina, i njeno iskupljenje.
     Kada bi se sreli u prostorijama ureda za fiziku ili u obedovaonici, ponekad bi smesta otpočinjali razgovore o fizici, ali u drugim prilikama Gvarabi je nedostajalo snage za to, i tada bi malo šta imali da kažu, jer starica je podjednako bila stidljiva kao i mladić. "Ne jedeš dovoljno", kazala bi mu. On bi se na to osmehnuo, a uši bi mu porumenele. Više nisu znali šta bi rekli.
     Pošto je proveo pola godine u Institutu, Ševek je dao Sabulu rad na tri strane pod naslovom 'Kritika Atroove hipoteze beskrajnog Sleda'. Jednu dekadu kasnije Sabul mu je vratio rad, progunđavši: "Prevedi ga na iotski."
     "Od početka sam ga i pisao uglavnom na iotskom", reče Ševek "budući da sam koristio Atroovu terminologiju. Napraviću kopiju originala. Zašto?"
     "Zašto? Da ga vražji profiter Atro može pročitati. Brod dolazi petog dana naredne dekade."
     "Brod?"
     "Teretnjak sa Urasa!"
     I tako je Ševek otkrio da se između odeljenih svetova ne prevoze samo nafta i živa, i ne samo knjige, kao one koje je on čitao, nego i pisma. Pisma! Pisma posednicima, podanicima vlada zasnovanih na nejednakosti moći, pojedincima koji nužno iskorišćavaju druge i koje drugi iskorišćavaju zato što su pristali da budu zavrtnji u državi-mašini. Da li takvi ljudi odista razmenjuju zamisli sa slobodnim ljudima na neagresivan, dobrovoljan način? Mogu li uistinu da priznaju jednakost i da uzmu udela u intelektualnoj solidarnosti, ili možda samo pokušavaju da ostvare prevlast, da nametnu svoju moć, da poseduju? Pomisao o stvarnom razmenjivanju pisama sa jednim posednikom uznemirila ga je, ali bilo bi zanimljivo ustanoviti...
     Mnoštvo takvih otkrića bilo mu je nametano tokom prvih pola godine u Abenaju, tako da je konačno morao shvatiti da je bio - i da je možda i dalje - veoma naivan: a jednom inteligentnom mladiću takvo priznanje nipošto ne pada lako.
     Prvo i još najmanje prihvatljivo od tih otkrića bilo je da treba da nauči iotski, ali da znanje tog jezika sačuva za sebe: za njega je to predstavljalo krajnje novu situaciju koja ga je u moralnom pogledu sasvim zbunjivala, tako da se on još nije saživeo sa njom. Očigledno, on nije nikom neposredno naudio time što nije podelio svoje znanje. Sa druge strane, kako bi to uopšte nekome moglo da naudi da zna da je on naučio iotski, kao i da ga i sam može naučiti? Sloboda svakako pre leži u otvorenosti nego u tajnosti, a sloboda je uvek vredna rizika. No, on nikako nije uspevao da vidi u čemu je rizik. Jednom mu je palo na um da je Sabul želeo da novu urašku fiziku zadrži za sebe - da je poseduje, kao vlasništvo, kao izvor moći nad svojim kolegama na Anaresu. Ali ova pomisao toliko je odudarala od Ševekovog načina mišljenja da ju je on tek uz silne napore uopšte uobličio umu, a kada se to dogodilo, smesta ju je odbacio, sa prezirom, kao pomisao koja je dostojna istinskog gnušanja.
     Tu je zatim bila zasebna soba, još jedna moralna bodlja. Ako biste kao dete spavali sami u jednokrevetnoj sobi, to je značilo da se smetali ostalima u spavaonici i da oni to više nisu hteli da podnose; sebičarili ste. Samoća je izjednačavana sa sramotom. Kod odrasalih, pominjanje jednokrevetnih soba najčešće je pretpostavljalo seks. Svako obitavalište raspolagalo je izvesnim brojem jednokrevetnih soba, i par koji je želeo da ima odnos koristio je jednu od takvih slobodnih prostorija preko noći, tokom dekade, ili već koliko bi mu se ushtelo. Par koji je sklopio ortaštvo uzimao je dvokrevetnu sobu; u malim mestima, gde se nije mogla naći dvokrevetna soba, ortaci bi je često dozidali za sebe uz spavaonicu i tako bi nastajao dugačak, nizak, razvučen niz dogradaka nazvan 'ortački šinski kamioni'. Izuzmu li se seksualni odnosi, nije bilo razloga da se ne spava u spavaonicama. Mogli ste izabrati neku malu ili veliku, a ako vam se nebi dopadali ljudi sa kojima biste je delili, uvek ste mogli preći u drugu spavaonicu. Svi su imali obezbeđenu radionicu, laboratoriju, studio, ambar, kancelariju ili već ono što im je bilo potrebno za obavljanje posla; u kupatilima je čovek po volji mogao da bira zasebnost ili društvo; seksualna zasebnost bila je sasvim dostupna i društveno očekivana; izvan toga, međutim, zasebnost je prestajala da bude funkcionalna. Predstavljala je suvišnost, prekomernost. Ekonomija Anaresa nije mogla da izdrži građenje, održavanje, grejanje i osvetljavanje pojedinačnih kuća i stanova. Osoba koja bi se odlikovala istinski nedruštvenom prirodom morala se izdvojiti iz društva i sama starati o sebi. Ona je uživala potpunu slobodu da tako postupi. Mogla je sagraditi sebi kuću gde god bi poželela (iako bi se, ako bi zaklonila neki lep vidik ili zauzela kakav plodni komad zemlje, našla pod teškim pritiskom suseda da se preseli negde drugde). Bilo je poprilično samotnjaka i pustinjaka na okrajcima starijih anareških zajednica, koji su se pretvarali da nisu članovi jedne društvene vrste. Ali onima koji su prihvatili povlastice i obaveze ljudske solidarnosti, zasebnost je bila vrednost samo tamo gde je služila nekakvoj svrsi.
     Ševekova prva reakcija na okolnost da je stavljen u zasebnu sobu bila je stoga delimično neodobravanje, a delimično posramljenost. Zašto su mu to dodelili? Ubrzo je odgonetnuo razlog. Bilo je to pravo mesto za njegovu vrstu posla. Ukoliko bi mu neka zamisao sinula u ponoć, mogao je da uključi svetlo i da je zapiše; ako bi mu došla u svitanje, ne bi mu je odagnali iz glave razgovori i komešanja četvoro ili petoro sobnih sadruga koji bi tada ustajali; ukoliko mu opšte nikakva zamisao ne bi došla i ako bi morao da po vascele dane provede sedeći za stolom i buljeći kroz prozor, iza leđa mu se ne bi nalazio niko ko bi se pitao zašto povazdan dokoliči. Zasebnost je, u stvari, bila gotovo podjednako poželjna za fiziku kao i za seks. Ali ipak, je li bila neophodna?
     U obedovaonici Instituta za večeru je uvek bio neki desert. Ševeku se to veoma dopadalo, i kad god bi bilo viška on ga je rado uzimao. Ali njegova savest, savest pripadnika organski ustrojenog društva, suočavala se sa teškim varenjem. Zar svi, u svakoj obedovaonici od Abenaja do Krajnjeg, ne dobijaju isto sledovanje, isti deo? Oduvek su mu govorili da se tako čini i on se uvek u to osvedočavao. Razume se, postojale su lokalne razlike: posebni proizvodi nekog kraja, nestašice, viškovi, vanredne prilike, kao što je bio 'Projekat bivaci', slabi kuvari, dobri kuvari, u stvari beskrajna raznovrsnost u okviru nepromenjivih uslova. Ali nijedan kuvar nije bio toliko nadaren da napravi desert bez nužnih sastojaka. Većina obedovaonica služila je desert samo jednom ili dva puta u dekadi. Ovde se, međutim, služio svake noći. Zašto? Da li su članovi Središnjeg instituta nauka bolji od ostalih ljudi?
     Ševek nije postavio ovo pitanje nikome drugom. Društvena svest, mišljenja ostalih, bila je najmoćnija moralna slika koja je određivala ponašanje većine Anarešana, ali ona je u njemu dejstvovala malo manje moćno nego kod većine drugih. Pretežan deo njegovih problema stajao je izvan mogućnosti shvatanja ostalih ljudi, i on je već navikao da se sam hvata ukoštac s njima, u tišini. Tako je postupio i sa ovim problemima, koji su mu pali znatno teže, na izvestan način, neko poteškoće sa kojima se suočavao u temporalnoj fizici. Nije zatražio ničije mišljenje. Prestao je da uzima desert u obedovaonici.
     Nije, međutim, prešao u spavaonicu. Stavio je na terazije sa jedne strane moralnu nelagodnost, a sa druge praktičnu prednost, i ovo poslednje je prevagnulo. Bolje je radio u zasebnoj sobi. Posao je bio vredan truda i on ga je valjano obavio. Svakako je bio svrsishodan njegovom društvu. Odgovornost je opravdavala povlasticu.
     I tako je radio.
     Izgubio je na težini; lagan je hodio zemljom. Nedostatak fizičkog naprezanja, nedostatak raznovrsnih zanimanja, nedostatak društvenih i seksualnih odnosa - ništa mu od svega toga nije izgledalo kao nedostatak, već kao sloboda. Bio je slobodan čovek: mogao je da čini šta je hteo, kad je hteo i koliko je hteo. I činio je. Radio je. Radio je/igrao se.
     Pravio je beleške za niz hipoteza koje su dovele do koherentne teorije Istovremenosti. No, taj cilj izgledao je sve nevažniji; postojao je jedan znatno veći - objedinjena teorija vremena - koji je valjalo postići, kada bi samo mogao da mu pristupi. Osećao se kao da se nalazi u zaključanoj prostoriji usred jednog velikog, otvorenog predela: predeo se pružao svuda unaokolo, ukoliko bi samo mogao da pronađe izlaz, ishod. Postao je opsednut intuicijom. Tokom jeseni i zime sve se više odvikavao od spavanja. Dva sata noću i ponekad još dva sata preko dana bili su mu dovoljni; ovaj dremež, međutim, veoma se razlikovao od onog dubokog sna iz ranijeg vremena, ali je zato gotovo bio ravan buđenju na jednom drugom nivou, toliko je obilovao snovima. Sanjao je veoma živo i ti snovi bili su deo njegovog rada. Video je kako se vreme okreće unazad, reka koja teče uzvodno ka svom izvoru. Držao je istovremenost dva trenutka u levoj i desnoj šaci; razdvajajući ih, osmehnuo se kada je video kako se ti trenuci razmiču kao rastavljeni mehurovi sapunice. Ustao je i napravio zabelešku, uopšte se, zapravo, ne probudivši, matematičku formulu koja mu je danima izmicala. Video je kako se prostor smanjuje oko njega poput zidova jedne sažimajuće kugle koja se neumoljivo sakuplja ka središnjoj praznini, zatvara, zatvara, i on se probudio uz vrisak za pomoć koji mu je zapeo u grlu, upinjući se u tišinu da umakne saznanju o vlastitoj večnoj praznini.
     Jednog hladnog popodneva u poznu zimu navratio je u ured za fiziku, vraćajući se u sobu iz biblioteke, da vidi da li u sandučetu ima neko pismo za njega. Nije imao razloga da očekuje neko pismo, budući da nikada nije pisao nijednom prijatelju u Severozalazni oblasni institut; ali nekoliko poslednjih dana nije se dobro osećao, opovrgao je nekoliko najlepših vlastitih hipoteza i tako samog sebe vratio, posle polugodišnjeg teškog rada, na mesto odatle je počeo; fazički model bio je naprosto odveć neodređen da bi mogao nečemu da posluži, grlo ga je bolelo, želeo je da dobije pismo od nekoga koga poznaje, ili bar da sretne nekoga u uredu za fiziku sa kim bi malo proćaskao. Ali tamo nije bilo nikoga osim Sabula.
     "Pogledaj ovo, Ševeče."
     Pogledao je knjigu koju mu je pružio stariji čovek: tanku knjigu, u zelenom povezu, sa Krugom Života na koricama. Uzeo ju je i pogledao naslovnu stranu: 'Kritika Atroove hipoteze beskrajnog Sleda'. Bio je to njegov ogled, Atroov uzvratni teksti i odbrana, i njegov odgovor. Sve je bilo prevedeno ili ponovo prevedeno na pravik, a štampano u štampariji UPR-a u Abenaju. Postojala su dva autora: Sabul, Ševek.
     Sabul je pognuo vrat nad primerak koji je Ševek držao i zlurado se iscerio. Gunđanje mu je postalo grlano i kikotavo. "Svršili smo sa Atroom. Dokrajčili smo ga, tog prokletog profitera! Neka sada nešto kažu o 'detinjastoj netačnosti'!" Sabul je deset godina neumorno mrzeo Časopis za fiziku univerziteta Ieu Eun, u kome je za njegov teorijski rad napisano da je 'obogaljen provincijalizmom i detinjastom netačnošću kojom odonjanska dogma okružuje sva područja mišljenja'. "Sada će videti ko je provincijalan!" reče on, iscerivši se ponovo. Ševek je poznavao Sabula već skoro godinu dana, ali se nije mogao setiti da ga je ijednom video kako se osmehnuo.
     Ševek sede na suprotan kraj sobe, uklonivši prethodno gomilu hartije sa jedne klupe; ured za fiziku bio je, razume se, zajednički, ali Sabul je držao ovu stražnju od dve prostorije punu materijala koje je koristio, tako da je stalno izgledalo da tu nema prostora više ni za koga drugog. Ševek spusti pogled na knjigu koju je i dalje držao, a zatim ga uputi kroz prozor. Osećao se i izgledao je prilično bolesno. Takođe je izgledao napet; ali sa Sabulom nikada nije bio stidljiv ili uzdržan, kao što je uvek bio sa ljudima koje je želeo da upozna. "Nisam znao da je prevodiš", reče on.
     "Preveo sam je, priredio. Izglačao sam neka rogobatna mesta, popunio praznine koje si ti ostavio, i tako dalje. Čitave dve dekade posla. Trebalo bi da budeš ponosan na knjigu, tvoje zamisli u velikoj meri tvore temelj završne verzije."
     Delo se sastojalo isključivo od Ševekovih i Atroovih zamisli.
     "Da", reče Ševek. Spustio je pogled na šake. Posle kraće pauze dodade: "Voleo bih da objavim tekst koji sam napisao ovog četvrtgodišta o kružnosti. Trebalo bi ga dostaviti Atrou. Zanimao bi ga. On je i dalje zaglibljen u zamisli o uzročnosti."
     "Da ga objaviš? Gde?"
     "Na iotskom. Hoću da kažem na Urasu. Da ga pošaljem Atrou, kao ovaj poslednji, on će ga verovatno staviti u neki od tamošnjih časopisa."
     "Ne možeš im dati da objave rad koji prethodno nije ovde objavljen."
     "Ali upravo smo to učinili sa ovim. Sve je ovo, izuzev mog pobijanja, izišlo u Časopisu za fiziku iz Ieu Euna pre no što je ovo ovde štampano."
     "To nisam mogao da sprečim, ali šta misliš zbog čega sam požurio sa štampanjem ovoga? Ne misliš valjda da svi u UPR-u odobravaju našu razmenu zamisli sa Urasom kao što je ova? Odbrana zahteva da svaku reč koja krene odavde na teretnjacima prethodno odobri neki stručnjak u UPR-u. A nadasve, zar misliš da se svi provincijski fizičari kojima je nedostupan ovaj kanal za Uras ne protive tome što ga mi koristimo? Misliš li da oni nisu zavidni? Postoje ljudi koji čekaju, koji jedva čekaju da mi načinimo neki pogrešan korak. Ako nas ikad uhvate u tome, izgubićemo mogućnost da i dalje šaljemo i primamo poštu preko uraških teretnjaka. Je li ti sad jasno kako stoje stvari?"
     "Kako je Institut uopšte došao do te mogućnosti?"
     "Zahvaljujući Pegvurovom izboru u UPR, pre deset godina." Pegvur je bio fizičar skromnog ugleda. "Uložio sam silan napor da održim stvar. Shvataš?"
     Ševek klimnu.
     "U svakom slučaju, Atro uopšte ne želi da čita te tvoje stvari. Pogledao sam taj tekst i vratio ti ga pre više dekada. Kad ćeš prestati da traćiš vreme na te reakcionarne teorije za koje se Gvarab zalepila. Zar ti nije jasno da je na njih straćila ceo život? Ako se budeš držao toga, napravićeš budalu od sebe. Što je, razume se, tvoje neotuđivo pravo. Ali nećeš napraviti budalu od mene."
     "Šta ako dam tekst u štampu ovde, na praviku, onda?"
     "Traćenje vremena."
     Ševek je primio ovo uz blagi klimaj. Ustao je, mršav i koščat, i ostao da stoji za trenutak, udubljen u misli. Zimska svetlost oporo mu se slivala po kosi, koju je sada nosio vezanu pozadi u rep, i po bezizražajnom licu. Prišao je stolu i uzeo jedan primerak sa male hrpe novih knjiga. "Voleo bih da pošalju jednu Mitis", reče on.
     "Uzmi koliko hoćeš. Slušaj. Ako misliš da znaš bolje od mene šta radiš, onda daj taj rad u štampu. Nije ti potrebna dozvola! Ovde ne vlada nikakva hijerarhija, znaš! Ne mogu te sprečiti. Sve što mogu da učinim to je da ti dam savet.
     "Ti si savetnik sindikata štampara za rukopise iz fizike", uzvrati Ševek. "Mislio sam da ću, pitajući te sada, svima uštedeti vreme."
     Njegova blagost ostajala je nenarušiva; budući da nije želeo da se takmiči za prevlast, nad njim nije mogla da se vaspostavi nikakva vlast.
     "Šta hoćeš da kažeš time, da uštediš vreme?" progunđa Sabul, ali i Sabul je bio odonjanin: zgrčio se, kao da ga je vlastito licemerje stavilo na muke, okrenuo se od Ševeka i rekao zlobno, glasom punim srdžbe: "Hajde samo! Daj u štampu tu vražiju stvar! Izjaviću da sam nepozvan da dam savet o tome. Reći ću im da savet zatraže od Gvarab. Ona je stručnjak za Istovremenost, a ne ja. Mistična, izlapela baba! Vaseljena je džinovska struna harfe koja oscilira između postojanja i nepostojanja! Koju notu svira, uzgred budi rečeno? Pasaže iz Brojčanih saglasja, pretpostavljam? Činjenica je da sam ja nepozvan... drugim rečima: nevoljan... da dajem savete UPR-u ili štampariji o intelektualnoj izmetini!"
     "Delo koje sam uradio za tebe", reče Ševek, "deo je ostvarenja koje sam uradio na temeljima Gvarabinih zamisli o Istovremenosti. Ukoliko prihvatiš prvo, moraćeš da prihvatiš i drugo. Žitarice najbolje uspevaju u dreku, kako mi to kažemo na Severozalazu."
     Stajao je jedan trenutak, a onda, ne dobivši nikakav odgovora od Sabula, pozdravi se i iziđe.
     Znao je da je dobio bitku, i to lako, bez očiglednog nasilja. Ali nasilje je bilo počinjeno.
     Kao što je Mitis predvidela, on je bio 'Sabulov čovek'. Sabul je još pre mnogo godina prestao da bude delotvoran fizičar; njegov visok ugled poticao je od izvlašćenja drugih umova. Ševek je trebalo da smišlja stvari, a Sabul da ubira plodove.
     Posredi je, očigledno, bila etički nepodnošljiva situacija koju bi Ševek morao da obznani i raščini. Ali on to ipak nije učinio. Sabul mu je bio potreban. Želeo je da objavi ono što je napisao i da to pošalje ljudima koji su ga mogli shvatiti, uraškim fizičarima; bile su mu potrebne njihove zamisli, njihove kritike, njihova saradnja.
     I tako su sklopili pogodbu, on i Sabul, pogodili su se kao profiteri. To nije bila borba, već trgovina. Ti meni daš ovo, a ja tebi dam ono. Odbiješ li me, ja ću odbiti tebe. Prodato? Prodato! Ševekova karijera, baš kao i postojanje njegovog društva zavisili su od postojanosti jednog temeljnog, nepisanog, profitnog ugovora. To nije bio odnos uzajamne pomoći i solidarnosti već izrabljivački odnos; ne organski već mehanički. Može li istinsko dejstvovanje proisteći iz nečega što je u osnovi nedejstvujuće?
     Ali sve što želim da postignem jeste da se posao obavi, vajkao se Ševek u sebi, dok je išao preko šetališta ka četvorougaonom obitavalištu u sivom, vetrovitom popodnevu. To je moja dužnost, to je moja radost, to je svrha celog mog života. Čovek sa kojim moram da radim sklon je takmaštvu, želi prevlast nad drugima, profiter je, ali ja to ne mogu da promenim; ako želim da radim, onda moram raditi sa njim.
     Pomislio je na Mitis i na njeno upozorenje. Pomislio je na Severozalazni institut i na zabavu priređenu uoči njegovog polaska. Sada mu je to izgledalo veoma davno i tako detinje spokojno i bezbedno da mu se učinilo da bi mogao da zaplače od nostalgije. Dok je prolazio zasvođenim tremom zgrade Nauka o životu, jedna devojka sa kojom se tu mimoišao pogledala ga je postrance, i on pomisli da liči na onu devojku - kako li se samo zvala? - sa kratkom kosom, koja se prejela prženih kolača na zabavi. Zastao je i okrenuo se, ali devojka je već zašla za ugao. U svakom slučaju, imala je dugačku kosu. Otišla je, otišla je, sve je otišlo. On iziđe iz zavetrine trema na vetrometinu. Vetar je nosio sitnu, retku kišu. Kada bi i padala, kiša je uvek bila retka. Ovo je bio suvi svet. Suv, bled, neprijateljski. "Neprijateljski", reče Ševek glasno na iotskom. Još nikada nije čuo govor na tom jeziku; zvučao mu je veoma strano. Kiša ga je tukla po licu poput sitnog šljunka. Bila je to neprijateljska kiša. Gušobolji se pridružila strašna glavobolja koje je tek tada postao svestan. Stigao je do sobe četrdeset šest i sručio se na krevetsko uzvišenje koje mu se odjednom učinilo znatno niže nego obično. Počeo je da se trese i više nije mogao da zaustavi drhtavicu. Ututkao je narandžasto ćebe oko sebe i skupio se, pokušavši da zaspi, ali drhtavica nije prestajala zato što je bio pod stalnim atomskim bombardovanjem sa svih strana, koje se pojačavalo sa porastom temperature.
     Nikada nije bio bolestan, niti je znao za neku fizičku nelagodnost težu od umora. Nemajući nikakvu predstavu o tome kako izgleda teška groznica, činilo mu se, tokom svesnih trenutaka te duge noći, da je sišao s uma. Strah od ludila nagnao ga je da potraži pomoć kada je svanuo dan. Odveć se plašio sebe da bi zatražio pomoć od suseda u hodniku: čuo je sam sebe kako bunca u toku noći. Nekako se odvukao do lokalne klinike, osam blokova dalje; hladne ulice blistale su svetlošću sunčevog izlaska i svečano se okretale oko njega. U klinici su njegovo ludilo dijagnosticirali kao lak oblik zapaljenja pluća i kazali mu da ode u krevet u odeljenje dva. Usprotivio se. Bolničarka ga je optužila za sebičarenje i objasnila mu da će, ukoliko se bude vratio kući, lekar imati poteškoća oko odlaženja kod njega i obezbeđenja privatnog lečenja. Pošao je u krevet u odeljenje dva. Svi ostali pacijenti u odeljenju bili su stari. Došla je jedna bolničarka i donela mu čašu vode u jednu pilulu. "Šta je to?" upita Ševek podozrivo. Zubi su ponovo počeli da mu cvokoću.
     "Antipiretik."
     "Za šta je?"
     "Da ti ublaži groznicu."
     "Nije mi potrebno."
     Bolničarka slegnu ramenima. "U redu", reče ona i produži do drugih bolesnika.
     Većina mladih Anarešana smatrala je da je sramno biti bolestan; bio je to ishod veoma uspešne zaštite od bolesti u njihovom društvu, a možda i pometnje izazvane analogom upotrebom reči 'zdravo' i 'bolesno'. Držali su da je bolest zločin, iako bez predumišljaja. Dati maha zločinačkom porivu, popustiti mu tako što bi se uzimala sredstva za ublaženje bola, bilo je nemoralno. Ustezali su se stoga od pilula i injekcija. Sa nastupom sredovečnosti i starosti većina ih je menjala nazore. Bol je postajao teži od srama. Bolničarka je podelila starim ljudima u odeljenju dva propisane lekove, a oni su se šalili sa njom. Ševek je to posmatrao, uopšte ne shvatajući.
     Kasnije je došao jedan doktor sa špricom. "Ne želim to", reče mu Ševek. "Prekini da sebičariš", uzvrati doktor. "Okreni se." Ševek posluša.
     Još kasnije došla je jedna žena, donevši mu šolju vode, ali on se toliko tresao da se voda prosula i pokvasila mu ćebe. "Osatavi me", reče joj on. "Ko si ti?" Ona mu odgovori, ali on nije razumeo. Kazao joj je potom da ode, da mu je sasvim dobro. Onda joj je objasnio zašto je ciklička hipoteza, iako sama nedelotvorna, od suštinske važnosti za njegov pristup jednoj mogućoj teoriji Istovremenosti, kamen-temeljac. Govorio je delimično na vlastitom jeziku, a delimično na iotskom, a formule i jednačine ispisivao je na jednoj tablici komadom krede kako bi ona i ostali u skupini razumeli, budući da se bojao da neće pronići u onu stvar sa kamenom-temeljcem. Ona ga je dodirivala po licu i vezala mu pozadi kosu. Šake su joj bile hladne. Nikada nije osetio ništa prijatnije u celom dotadašnjem životu od dodira njenih ruku. Posegao je da je uhvati za šaku. Ali nje više nije bilo, otišla je.
     Znatno kasnije, probudio se. Mogao je da diše. Bilo mu je sasvim dobro. Sve je bilo u redu. Nije osećao potrebu da se kreće. Pokrenuti se značilo bi narušiti taj savršen, postojan trenutak, ravnotežu sveta. Zimska svetlost duž tavanice bila je neiskazivo lepa. On je ležao i posmatrao je. Starci u odeljenju su se smejali; bio je to starački, promukao, kikotav smeh, predivan zvuk. Ušla je žena i sela uz njegov krevet. On ju je pogledao i osmehnuo se.
     "Kako se osećaš?"
     "Kao novorođenče. Ko si ti?"
     Ona se takođe osmehnu. "Majka."
     "Ponovno rođenje. Ali trebalo bi da imam novo telo, ne više ono staro."
     "O čemu to pričaš?"
     "Ni o čemu odavde. O nečemu sa Urasa. Ponovno rođenje je deo njihove religije."
     "I dalje buncaš." Ona ga dodirnu po čelu. "Nemaš groznicu."
     Njen glas, dok je izgovarala te dve reči, dodirnu i pogodi nešto veoma duboko u Ševekovom biću, jedno tamno mesto, ograđeno zidom, gde je stao da odjekuje u tami. On pogleda ženu i izusti, ispunjen užasom: "Ti si Rulag."
     "Rekla sam ti to. Više puta!"
     Na licu joj je ostao nehajan izraz, čak veseo. Ševek nije bio kadar ništa da učini. Nije imao snage da se pokrene, ali je ipak ustuknuo od nje u neskrivenom strahu, kao da ona nije njegova majka, već njegova smrt. Ako je i zapazila tu slabašnu kretnju, ničim mu to nije stavila do znanja.
     Bila je to lepa žena, tamna, finih i srazmernih crta lica, bez bora koje bi ukazivale na to da joj je već preko četrdeset godina. Sve je na njoj bilo skladno i pod kontrolom. Imala je nizak glas, prijatne boje. "Nisam znala da si u Abenaju", reče ona, "niti uopšte gde si... odnosno, šta je sa tobom. Bila sam u skladištu štamparije i prebirala među novim izdanjima, tražeći stvari za inženjersku biblioteku, kada ugledah knjigu Sabula i Ševeka. Za Sabula sam, razume se, znala. Ali ko je Ševek? Zbog čega mi ime zvuči tako poznato? Bio mi je potreban pum minut da to ustanovim. Čudno, zar ne? Stvar, međutim, nije imala mnogo smisla. Ševek koga sam poznavala mogao je imati svega dvadeset godina, što ga nije činilo baš izglednim za pisanje ogleda iz metakosmologije sa Sabulom. Ali svaki drugi Ševek morao je biti još mlađi!... I tako sam pošla da vidim. Jedan mladić u obitavalištu kazao mi je da si ovde... Ova klinika zapanjujuće oskudeva u osoblju. Ne shvatam zašto sindikat ne traži više ljudi od medicinske federacije, ili smanji broj pacijenata; neki od ovdašnjih doktora i bolničarki rade po osam sati dnevno! Razume se, među medicinarima ima ljudi kojima to pogoduje: poriv za samožrtvovanjem. Nažalost, to ne dovodi do vrhunske delotvornosti... Baš čudno što sam te pronašla. Nikada te ne bih prepoznala... Jesi li u vezi sa Palatom? Kako je on?"
     "Poginuo je."
     "Ah!" U Rulaginom glasu nije bilo težnje da se odglumi pometenost ili bol; postojala je samo svojevrsna turobna pomirenost, tup prizvuk. Ševeka je to dirnulo i omogućilo mu da je, na trenutak, vidi kao ljudsko biće.
     "Kada je poginuo?"
     "Pre osam godina."
     "Tada mu nije bilo više od trideset pet."
     "Zemljotres je pogodio Prostrane Ravnice. Živeli smo tamo oko pet godina, on je bio građevinski inženjer u zajednici. Zemljotres je oštetio središte za učenje. Pokušao je sa ostalima da izvuče neku decu koja su se našla pod ruševinama. A onda je došlo do drugog udara i cela zgrada se srušila. Stradao je trideset dvoje ljudi."
     "Jesi li i ti bio tamo?"
     "Otišao sam na obuku u Oblasni institut desetak dana pre zemljotresa."
     Ona se zamisli; lice joj je bilo glatko i nepomično. "Siroti Palat. To baš liči na njega: da pogine sa ostalima, statistički, jedan od trideset dvoje..."
     "Statistika bi bila još rđavija da on nije ušao u zgradu", reče Ševek.
     Ona ga osmotri. Iz pogleda joj se nije moglo razabrati šta oseća, odnosno šta ne oseća. Ono što je kazala moglo je biti spontano ili hotimično, nije bilo načina da se razluči. "Voleo si Palata."
     Ništa nije odgovorio.
     "Ne ličiš na njega. U stvari, ličiš na mene, osim po boji tena. Mislila sam da ćeš ličiti na Palata. Držala sam to zasigurno. Čudno je kako čovekova uobrazilja uzima zdravo za gotovo takve stvari. Ostao je sa tobom, onda?"
     Ševek klimnu.
     "Bio je srećan." Nije uzdahnula, ali u glasu joj se osetio uzdržan uzdah.
     "I ja sam bio."
     Usledila je pauza. Ona se blago osmahnula. "Da. Mogla sam da ostanem u vezi sa vama. Prebacuješ li mi što nisam tako učinila?"
     "Da li ti prebacujem? Pa ja te uopšte nisam upoznao."
     "Jesi. Palat i ja smo te zadržali u obitavalištu sa nama, čak i pošto sam te odbila od prsiju. Oboje smo to želeli. U tim prvim godinama pojedinačna veza je od suštinske važnosti; psiholozi su to uverljivo dokazali. Puna socijalizacija može se razviti samo na temeljima tog prisnog početka... Bila sam voljna da nastavimo ortaštvo. Pokušala sam da Palatu nađem premeštaj ovde u Abenaju. No, uopšte se nisu pojavila slobodna mesta u njegovom zanimanju, a on bez premeštaja nije hteo da dođe. Odlikovao se tvrdoglavošću... U početku mi je povremeno pisao da mi kaže kako ste, a onda je prestao."
     "Nije važno", reče mladić. Njegovo lice, omrašalo od bolesti, bilo je prekriveno sasvim sitnim kapima znoja, od čega su mu obrazi i čelo izgledali srebrnasti, kao da su premazani nekim uljem.
     Ponovo je usledila tišina, a onda Rulag reče svojim kontrolisanim, prijatnim glasom. "Ne, bilo je važno i još je važno. Ali Palat je ostao sa tobom i starao se o tebi u godinama kada si stasavao. On je umeo da pruža podršku, imao je razvijen roditeljski nagon, a ja to nemam. Kod mene rad dolazi na prvo mesto. Oduvek je tako bilo. Pa ipak, milo mi je što si sada ovde, Ševeče. Možda ti mogu biti od neke pomoći. Znam da je Abenaj u početku odbojno mesto. Čovek se oseća izgubljen, izdvojen, bez one jednostavne solidarnosti kojom se odlikuju mala mesta. Poznajem zanimljive ljude koje bi možda voleo da upoznaš. I ljude koji bi mogli da ti budu od koristi. Poznajem Sabula; imam izvesnu predstavu o tome na šta si naleteo, sa njim i sa celim Institutom. Oni ovde igraju igru prevlasti. Potrebno ti je određeno iskustvo da bi umeo da ih nadigraš. U svakom slučaju, milo mi je što si ovde. To mi pruža zadovoljstvo kome se uopšte nisam nadala... svojevrsnu radost... Pročitala sam tvoju knjigu. Tvoja je, zar ne? Zašto bi se inače Sabul potpisao na istom delu sa jednim dvadesetogodišnjim studentom? Stvar je preteška za mene, ja sam samo inženjer. Priznajem da se ponosim tobom. To je čudno, zar ne? Nerazumno. Čak posedničko. Kao da si ti nešto što pripada meni! Ali što čovek više stari, to su mu sve potrebnija izvesna uveravanja koja nisu, uvek, sasvim razumna. Da bi uopšte mogao da nastavi dalje."
     Razabrao je tog časa njenu usamljenost. Razabrao je njen bol i zamerio joj na tome. To je predstavljalo pretnju po njega. Predstavljalo je pretnju po očevu odanost, tu nepatvorenu, stalnu ljubav u kojoj je njegov život stajao ukorenjen. Kakvo je pravo ona imala, ona koja je napustila Palata kada mu je bila potrebna, da dođe kod Palatovog sina kada njoj to bude potrebno? On nije imao ništa, baš ništa da joj da, niti bilo kome drugom. "Bilo bi bolje", reče joj on, "da si i o meni nastavila da misliš kao o statističkom podatku."
     "Ah", uzvrati ona; mek, uobičajen, utučen odgovor. Odvratila je pogled od njega.
     Starci na suprotnom kraju odeljenja posmatrali su je sa divljenjem, podgurkujući se.
     "Pretpostavljam", reče ona "da sam pokušala da polažem pravo na tebe. Ali to je stoga što sam mislila da bi ti mogao da polažeš pravo na mene. Ukoliko si to želeo."
     On ne reče ništa.
     "Razume se, mi nismo, osim u biološkom smislu, majka i sin."
     Ponovo joj se na lice vratio onaj slab smešak. "Ti se mene ne sećaš, a beba koju ja pamtim nije ovaj dvadesetogodišnjak. Sve je to minulo vreme, nebitno. Ali mi smo brat i sestra, ovde i sada. A to je ono što je uistinu važno, zar ne?"
     "Ne znam."
     Sedela je bez reči jedan minut, a onda ustade. "Potreban ti je odmor. Bio si veoma bolestan kad sam prvi put došla. Kažu da će sad sve biti u redu. Mislim da se neću vraćati."
     On ništa nije kazao. Ona reče: "Zbogom, Ševeče", i okrenu se od njega dok je to izgovarala. Nije bio načisto da li je uistinu načas video ili je to bio proizvod košmarne uobrazilje, tek učinilo mu se da joj se lice, kada je to kazala, veoma promenilo, skrhalo, otišlo svo u komadiće. Mora da je samo uobrazilja. Izišla je iz odeljenja skladnim, odmerenim korakom lepe žene, i on je još video kako se zaustavila i, osmehujući se, nešto popričala sa bolničarkom u hodniku.
     Pustio je da ga preplavi strah koji je došao sa njom, osećanje izneveravanja obećanja, nesaglasnosti vremena. Briznuo je u plač. Suze su mu lile, a on je pokušao da sakrije lice u okrilje vlastitih ruku, jer nije našao dovoljno snage da se okrene na drugu stranu. Jedan od staraca, bolesnih staraca, priđe, sede pokraj njegovog kreveta i potapša ga po ramenu. "Sve je u redu, brate. Sve će biti u redu, mladi brate", promrmlja on. Ševek ga je čuo i osetio njegov dodir, ali u tome nije bilo utehe. Čak ni od brata nema utehe u zao čas, u tami u podnožju zida.

5. URAS

     Ševek je sa olakšanjem dočekao kraj svoje turističke karijere. Na Ieu Eunu počinjao je novi semestar; konačno je mogao da se skrasi, da živi i radi, u Raju, a ne samo da ga gleda spolja.
     Pripremio je dva seminara i jedan ciklus otvorenih predavanja. Nisu tražili od njega da predaje, ali je on zamolio da to čini i uprava je priredila seminare. Otvorena predavanja nisu bila ni njegova, ni njihova zamisao. Posetili su ga predstavnici studenata i zamolili ga da im održi kurs. On je smesta pristao. Upravo su se tako kursevi priređivali u središtima za učenje na Anaresu: predlagali su ih studenti ili su ih pokretali predavači, odnosno i jedni i drugi. Kad je ustanovio da je uprava zbog toga uznemirena, nasmejao se: "Zar očekuju od studenata da ne budu anarhisti?" kazao je. "Šta drugo mladi mogu biti? Kada si na dnu, moraš krenuti na gore!" Nije hteo da dopusti da ga uprave sa kursa - ovakve bitke već je vodio ranije - a pošto je svoju rešenost saopštio studentima, oni su ga podržali. Da bi izbegli neprijatan publicitet, rektori univerziteta učinili su ustupak, i Ševek je počeo sa ciklusom; na prvom predavanju iskupilo se dve hiljade slušalaca. Taj broj je, doduše, uskoro pao. Držao se fizike, uopšte se ne upuštajući u lične ili političke stvari, a i ta fizika je bila na prilično visokom nivou. Ali nekoliko stotina studenata nastavilo je da dolazi. Neki su to činili iz puke znatiželje, da vide čoveka sa meseca; druge je privukla Ševekova ličnost, slika jednog čoveka i libertarijanaca koja se mogla razabrati iz njegovih reči čak i onda kada mu je matematika bila odveć složena da bi se pratila. A iznenađujući broj studenata bio je u stanju da prati kako filozofiju, tako i matematiku.
     Ti studenti bili su izvrsno obučeni. Odlikovali su se oštrinom uma, domišljatošću, pripravnošću. Kada ne bi radili, odmarali bi se. Nije ih opterećivalo i rastrojavalo desetinu drugih obaveza. Nikada im se nije događalo da zaspe na predavanju zato što ih je sustigao umor od prethodnog radnog dana provedenog na kružnim dužnostima. Njihovo društvo pružalo im je potpunu slobodu od obaveza, sporednih stvari i briga.
     Šta su, međutim, mogli slobodno da rade, to je bilo sasvim drugo pitanje. Ševek je došao do zaključka da je njihova sloboda od obaveza u upravoj srazmeri sa nepostojanjem slobode u preduzimanju inicijative.
     Preplašio ga je sistem ispitivanja, kada su mu ga objasnili; nije mogao da zamisli veću protivtežu prirodnoj želji da se uči od tog obrasca koji je pretpostavljao najpre ubacivanje informacija u glavu, a potom njihovo izbacivanje na nečiji zahtev. U početku je odbijao da održava ispite i daje ocene, ali to je toliko uznemirilo upravu univerziteta da je on na kraju popustio, ne želeći da se neučtivo postavi prema svojim domaćinima. Zatražio je od studenata da napišu tekst o bilo kom problemu iz fizike koji ih zanima, rekavši im da će im svima podeliti najviše ocene, kako bi birokrate imale šta da upišu u svoje formulare i spiskove. Na njegovo iznenađenje, priličan broj studenata došao je da mu se žali zbog toga. Želeli su da zadaje probleme, da postavlja prava pitanja; nisu hteli da razmišljaju o pitanjima, već da napišu odgovore koje su naučili. A neki su se žestoko usprotivili davanju svima iste ocene. Kako se u tom slučaju mogu razlikovati marljivi studenti od lenjih? Kakve onda ima svrhe prilježno raditi? Ako se izostavi takmačko razlikovanje, onda čovek sasvim može i ništa da ne radi.
     "Pa, razume se", reče Ševek, pometen. "Ako ne želite da radite, i ne treba da radite."
     Ovo ih nije zadovoljilo, ali su ipak učtivo otišli. Bili su to prijatni mladići, otvorenog i uljudnog ophođenja. Upućenost u urašku istoriju navela je Ševeka na zaključak da su oni, u stvari, aristokrate, iako se ta reč retko koristila u novije vreme. U feudalno doba aristokrate su slale svoje sinove na univerzitet, prenevši tako svoju nadređenost i na tu ustanovu. Sada su se stvari potpuno promenile: univerzitet je prenosio svoju nadređenost na čoveka. S ponosom su saopštili Ševeku da je natecanje za upis na Ieu Eun iz godine u godinu sve teže, što je svedočilo o suštinskoj demokratičnosti te ustanove. "Stavite još jednu bravu na vrata", kazao je on na to, "a onda to nazovete demokratija." Voleo je svoje učtive, inteligentne studente, ali ni prema kome među njima nije osetio neku veću naklonost. Oni su stvarali karijere kao akademski ili industrijski naučnici i ono što su od njega naučili za njih je bilo sredstvo u ostvarenju tog nauma, uspeha u karijeri. Već su imali sve ostalo što je on mogao da im ponudi, ili su naprosto poricali značaj toga.
     I tako je on ustanovio da nema nikakvih drugih dužnosti do pripremanja tri kursa koje je držao; sve ostalo vreme potpuno mu je stajalo na raspolaganju. Nije bio u sličnim okolnostima još od prvih godina na Instutu u Abenaju, kad je tek prevalio dvadesetu. Posle tog razdoblja njegov društveni život postojao je sve složeniji i ispunjeniji obavezama. Nije bio više samo fizičar već i ortak, otac, odonjanin, a konačno i društveni reformator. Kao takav, nije uživao zaštitu, niti je tako nešto očekivao, od briga i odgovornosti koje su išle uz sve to. Nije bio slobodan ni od čega; jedino je bio slobodan da učini bilo šta. Ovde je bilo upravo obrnuto. Kao i svi studenti i profesori, nije imao da radi ništa drugo do svoj intelektualni posao, doslovce ništa. Postelje su im drugi nameštali, sobe su im drugi čistili, rutinske stvari na koledžu obavljane su za njih, u svemu im je olakšavano. I nije bilo supruga, nije bilo porodica. U stvari, uopšte nije bilo žena. Studentima na univerzitetu nije bilo dopušteno da se žene. Oženjeni profesori obično su živeli pet radnih dana u sedmodnevnoj nedelji u četvrtima neženja u kampusu, odlazeći kući jedino preko vikenda. Ništa nije narušavalo usredsređenost na posao. Potpuna dokolica za rad; svi materijali pri ruci; intelektualni podsticaji, rasprave, razgovori kad god bi čovek poželeo; bez pritisaka. Uistinu Raj! Ali on ipak nikako nije uspevao da prione na posao.
     Nešto je nedostajalo - u njemu, pomisli on, ne u mestu. On mu nije bio dorastao. Nije bio dovoljno jak da uzme ono što mu je tako velikodušno ponuđeno. Osećao se suv i jalov, kao pustinjska biljka, u ovoj predivnoj oazi. Život na Anaresu ga je zaptio, zatvorio mu dušu; vode života navirale su svuda oko njega, ali on ipak nije mogao da pije.
     Prisiljavao je sebe da radi, ali čak ni u tome nije nalazio pouzdanost. Kao da je izgubio onu pronicljivost koju je, u vlastitim procenjivanjima sebe, smatrao za svoje glavno preimućstvo nad većinom drugih fizičara, osećanje za to gde se krije uistinu važan problem, ključ koji vodi unutra, ka središtu. Ovde kao da je izgubio osećanje za pravac. Radio je u laboratorijama za istraživanje svetlosti, mnogo čitao i napisao tri ogleda tog leta i te jeseni: delatnih pola godine, prema normalnim merilima. Ali on je znao da, u stvari, ništa nije uradio.
     Zapravo, što je duže živio na Urasu, on mu je postajao sve nestvarniji. Kao da mu je izmicao iz ruku - ceo taj živ, veličanstven, neiscrpan svet koji je video sa prozora svoje sobe prvog dana pošto je stupio u njega. Izmakao je iz njegovih nezgrapnih, stranih šaka, pobegao mu, a kada je ponovo pogledao, držao je nešto savim različito, nešto što uopšte nije želeo, svojevrsne papirne otpatke, ambalažu, smeće.
     Dobio je novac za radove koje je napisao. Već je imao na računu u Nacionalnoj banci svotu od deset hiljada međunarodnih monetarnih jedinica dobijenu na ime 'Seo Oenove' nagrade, kao i potporu u iznosu od pet hiljada od iotske vlade. Ova svota sada je uvećana za njegovu profesorsku platu i za honorar dobijen od univerzitetskog izdavačkog zavoda za tri monografije. U početku mu je sve to izgledalo smešno; a onda je počeo da se oseća nelagodno. Nije smeo da odbaci kao smešno nešto što je, uostalom, bilo od izuzetne važnosti ovde. Pokušao je da pročita jedan elementarni tekst iz ekonomije; bio mu je nesnosno dosadan, kao da je slušao nekoga ko neprekidno prepričava jedan dug i glup san. Nije moga da nagna sam sebe da shvati kako banke dejstvuju, i tako dalje, zato što su mu sve operacije kapitalizma bile potpuno besmislene, baš kao i obredi kakve primitivne religije, podjednako varvarske, zapetljane, suvišne. U ljudskom žrtvovanju božanstvu bar je moglo biti neke pogrešne i užasne lepote; u obredima razmenjivača novca, gde se smatralo da pohlepa, lenjost i zavist pokreću sva ljudska delanja, čak je i užasno postalo banalno. Ševek je gledao na tu čudovišnu ništavost sa prezirom i bez zanimanja. Nije priznavao, nije mogao da prizna da ga je ona, u stvari, uplašila.
     Saio Pae ga je poveo u 'kupovinu' tokom njegove druge nedelje u A-Iou. Iako uopšte nije pomišljao na šišanje - kosa je, uostalom, bila deo njega - želeo je odeću u uraškom stilu i par cipela. Nije hteo da deluje nimalo tuđinskije nego što je to bilo neizbežno. Jednostavnost njegove stare odeće činila ga je nesumnjivo upadljivim, njegove meke, grube pustinjske čizme izgledale su odista veoma čudno među iotskom kitnjastom obućom. I tako, na njegov zahtev, Pae ga je poveo na Saemtenevijski prospekt, u elegantnu trgovačku ulicu Nio Eseije, da se opskrbi odećom i obućom.
     Celo to iskustvo izazvalo je takvu pometnju u njemu da ga je on odganao iz uma što je pre mogao, ali su ga zato mesecima posle toga pohodili snovi, noćne more. Saemtenevijska ulica bila je dugačka dve milje i predstavljala je gustu masu ljudi, saobraćaja i stvari: stvari za kupovinu, stvari za prodaju. Kaputi, večernja odežda, svečane haljine, toalete, čakšire, kratke pantalone, košulje, bluze, šeširi, cipele, čarape, ešarpe, šalovi, prsluci, kape, kišobrani, odeća koja se nosi prilikom spavanja, na plivanju, u igrama, na popodnevnom prijemu, na večernjem prijemu, na zabavi izvan grada, na putovanju, u pozorištu, na jahanju konja, u obdelavanju bašte, prilikom primanja gostiju, u vožnji čamcem, za obedom, u lovu - sve to različito, sve u stotinama raznih krojeva, stilova, boja, tkanja, materijala. Mirisi, časovnici, svetiljke, kipovi, kozmetika, sveće, slike, kamere, igre, vaze, sofe, kotlići, pribori za razonodu, jastuci, lutke, cediljke, taburei, dragulji, tepisi, čačkalice, kalendari, zvečke za bebe kojima niču zubi, od platine, sa drškom od kamenog kristala, električna mašina za oštrenje olovaka, ručni sat sa dijamantskim brojčanikom; figurice, spomeni, suveniri, drangulije, razne sitnice, starudije, sve odreda ili potpuno beskorisno ili tako ukrašeno da se ne vidi za šta se koristi; čitava jutra raskoši, jutra izmetine. U prvom bloku Ševek se zaustavio da pogleda jedan dlakav, pegav kaput, središnji predmet u blistavom izlogu odeće i dragulja. "Ovaj kaput košta osam hiljada četiri stotine jedinica?" upita on u neverici, jer je nedugo pre toga pročitao u nekim novinama da godišnja plata dovoljna za život iznosi oko dve hiljade jedinica. "Oh, da, to je pravo krzno; danas je veoma retko, zato što su životinje zaštićene", kazao je Pae. "Lepa stvar, zar ne? Žene vole krzna." Produžili su dalje. Pošto su prošli još jedan blok, Ševeka je iscrpljenost skolila. Više nije mogao da gleda. Poželeo je da sakrije oči.
     A najneobičnije svojstvo ulice noćnih mora bilo je to da nijedna od milion stvari koje su se prodavale nije bila tu napravljena. Ovde su se jedino prodavale. Gde su se nalazile radionice, fabrike, gde su bili ratari, zanatlije, rudari, tkači, hemičari, rezbari, bojadžije, dizajneri, mašinisti, gde su bile ruke, gde ljudi koji su to sve pravili? Izvan pogleda, negde drugde. Iza zidova. Svi ljudi u svim prodavnicama bili su kupci ili prodavci. Njihov odnos prema tim stvarima bio je isključivo posednički.
     Ustanovio je da je moguće, kada bi mu jednom uzeli meru, da telefonom naruči sve što bi mu bilo potrebno, i tako je odlučio da se više nikada ne vrati u ulicu noćnih mora.
     Odeća i obuća su mu isporučene kroz nedelju dana. Obukao se i obuo, a onda stao pred veliko ogledalo u spavaćoj sobi. Siva pelerina, bela košulja, crne kratke pantalone, čarape i uglačane cipele, sve napravljeno po meri, pristajali su njegovoj visokoj, vitkoj prilici i uskim stopalima. Pažljivo je dodirnuo površinu jedne cipele. Bila je načinjena od istog materijala kojim su bile prekrivene stolice u drugoj sobi, materijala koji je pod dodirom delovao kao koža; pitao je nedavno nekoga šta je to i dobio odgovor da je uistinu posredi koža - životinjska koža. Namrgodio se pri dodiru, uspravio i okrenuo od ogledala, ali ne pre no što je razabrao, hteo to ili ne, da je sada više nego ikada ranije nalikovao na svoju majku, Rulag.

     Sredinom jeseni došlo je do dužeg prekida između semestara. Većina studenata otišla je kući preko raspusta. Ševek je pošao u planinarenje na Meitei na nekoliko dana sa skupinom studenata i istraživača iz laboratorije za istraživanje svetlosti, a zatim se vratio da nekoliko časova radi na velikom računaru koji je bio veoma zauzet tokom semestara. Ali, zasićen radom koji nigde nije vodio, nije ozbiljno radio. Spavao je više nego obično, šetao se, čitao, a onda kazao samome sebi da je nevolja u tome što se naprosto nalazio u prevelikoj žurbi; nije se, naime, mogao obuhvatiti čitav jedan svet za svega nekoliko meseci. Travnjaci i gajevi univerziteta bili su divni i razbarušeni, zlatni listovi treperili su i razletali se na kišnom vetru pod mekim, sivim nebom. Ševek je uzeo iz biblioteke dela velikih iotskih pesnika i stao da ih čita; shvatio je sada ona mesta na kojima se govorilo o cveću, ptičijem letu i bojama šuma u jesen. To shvatanje ispunilo ga je silnom prijatnošću. Bilo je prijatno vratiti se u sumrak u sobu, čija ga je spokojna lepota skladnosti uvek nadahnjivala zadovoljstvom. Već se bio navikao na tu otmenost i udobnost, one su mu postale svakodnevne. Baš kao i lica na večernjim obedima, lica njegovih kolega, među kojima su mu se neki dopadali više, a neki manje, ali su mu svi delovali poznato, svakodnevno. Isto je bilo i sa hranom, sa njenom raznovršnošću i obilnošću, što ga je u prvo vreme potpuno pomelo. Ljudi koji su radili oko stolova znali su šta on voli i posluživali su ga onako kako bi on posluživao samoga sebe. I dalje nije jeo meso; pokušao je, iz učtivosti i da bi samome sebi dokazao da nema iracionalne predrasude, ali njegov stomak imao je svoje razloge za koje razum nije znao, i žestoko se bunio. Posle dva prilično mučna slučaja odustao je od daljih pokušaja i ostao vegeterijanac, što ga, međutim, nimalo nije omelo da dobro jede. Uistinu je uživao u jelu. Ugojio se tri do četiri kilograma otkako je stigao na Uras; veoma je dobro izgledao, preplanuo posle planinarenja i pun snage stečene odmorom na raspustu. Predstavljao je veoma upadljivu pojavu kada bi, kao sada, ustao od stola u velikoj trpezariji, sa gredastom tavanicom visoko u senci, sa zidovima iskićenim portretima, sa stolovima koje su obasjavali plamenovi sveća i sjaj porculana i srebra. Pozdravio je nekoga za drugim stolom i produžio, sa izrazom spokojne ravnodušnosti. Čifoilisk ga je ugledao sa suprotnog kraja prostorije i pošao za njim, stigavši ga kod vrata.
     "Imaš li malo vremena, Ševeče?"
     "Svakako. Hoćemo li u moje sobe?" Već se bio navikao na stalno korišćenje prisvojnih zamenica i izgovarao ih je bez nelagodnosti.
     Čifoilisk je stao da okleva. "Kako bi bilo da odemo u biblioteku. Uz put ti je, a ja bih da uzmem jednu knjigu."
     Uputili su se četverougaonim parkom ka biblioteci otmene nauke - stari naziv za fiziku koji se čak i na Anaresu zadržao u izvesnoj upotrebi - koračajući jedan kraj drugoga u kišnoj tami. Čifoilisk je otvorio kišobran, ali Ševek je išao gologlav po kiši, kao što Ioti idu gologlavi po suncu, uživajući.
     "Skroz ćeš pokisnuti", primeti Čifoilisk. "Navukao si nešto na pluća, zar ne? Trebalo bi da se pripaziš."
     "Sasvim mi je dobro", uzvrati Ševek i osmehnu se, hodeći kroz svežu, sitnu kišu. "Doktor iz vlade, znaš, dao mi je neke lekove, nešto za inhaliranje. Odlično dejstvuje: prestao sam da kašljem. Zamolio sam doktora da opiše proces i lekove radio-vezom sindikatu inicijative u Abenaju. Učinio je to. Bilo mu je milo. Stvar je sasvim jednostavna; doneće silno olakšanje mnogima koji pate od kašlja izazvanog prašinom. Ali zašto, zašto to nije bilo moguće ranije? Zašto ne sarađujemo, Čifoilisk?"
     Tuvijanac se kratko i podrugljivo isceri. Stigli su u čitaonicu biblioteke. Nizovi polica sa starim knjigama, pod tananim dvostrukim lukovima od mermera, stajali su u tmastoj vedrini; svetiljke na dugačkim stolovima za čitanje predstavljale su glatke kugle od alabastera. Unutra nije bilo nikog drugog do jednog poslužitelja koji je žurno ušao za njima da potpali vatru pripravljenu u mermernom ognjištu i da proveri da li oni možda žele još nešto pre no što se on ponovo povuče. Čifoilisk se zaustavio pored ognjišta, posmatrajući kako se vatra razgoreva. Veđe su mu se nakostrešile povrh sitnih očiju; njegovo grubo, tamno, intelektualno lice izgledalo je starije nego obično.
     "Moram nešto neprijatno da ti kažem, Ševeče", reče on svojim hrapavim glasom, a onda odmah dodade: "Valjda si se već navikao na to od mene." Bila je to poniznost koju Ševek nije očekivao.
     "U čemu je stvar?"
     "Želim da znam da li znaš šta radiš ovde."
     Usledila je kratka pauza, a onda Ševek uzvrati: "Mislim da znam."
     "Znači, svestan si da si kupljen?"
     "Kupljen?"
     "Možeš reći kooptiran, ako ti se više dopada. Slušaj. Ma koliko čovek bio inteligentan, on ne može da vidi ono što ne zna kako da vidi. Kako možeš da razumeš svoju situaciju ovde, u kapitalističkoj ekonomiji, u jednoj plutokratsko-oligarhijskoj državi? Kako možeš da je razabereš, kad potičeš iz one tvoje male zajednice izgladnelih idealista gore na nebu?"
     "Čifoilisk, nije mnogo idealista ostalo na Anaresu, uveravam te u to. Naseljivači su bili idealisti, da, kada su otišli sa ovoga sveta da bi došli u naše pustinje. Ali to je bilo pre sedam pokolenja! Naše društvo je praktično. Možda odveć praktično, odveć obuzeto isključivo opstankom. Čega idealističkog ima u društvenoj saradnji, uzajamnoj pomoći, kada je to jedini način da se opstane u životu?"
     "Ne mogu da se raspravljam sa tobom oko vrednosti odonizma. Nije stvar u tome da to ne želim! Nisam ja sasvim neupućen u to, znaš. Mi smo znatno bliži tome, u mojoj zemlji, nego ovi ljudi. Mi smo proizvodi istog velikog revolucionarnog pokreta iz osmog stoleća: mi smo socijalisti kao i vi."
     "Ali vi ste arhisti. Država Tu je još centralizovanija od države A-Io. Samo jedno ustrojstvo moći kontroliše sve: vladu, upravu, policiju, vojsku, obrazovanje, zakone, proizvodnju. A imate i novčanu ekonomiju."
     "Novčanu ekonomiju koja počiva na načelu da je svaki radnik plaćen koliko zaslužuje za vrednost svog rada: ne plaćaju ga kapitalisti kojima je prisiljen da služi, već država čiji je on član!"
     "Da li on određuje vrednost vlastitog rada?"
     "Zašto ne dođeš u Tu i sam se osvedočiš kako dejstvuje pravi socijalizam?"
     "Ja znam kako dejstvuje pravi socijalizam", reče Ševek. "Mogu da vam to kažem, ali da li bi mi vaša vlada dopustila da to javno učinim u Tuu?"
     Čifoilisk pogurnu jedan trupac koji vatra još nije zahvatila. Njegov izraz, dok je gledao u vatru, bio je gorak, a bore između nosa i uglova usana duboko su se usekle. Nije odgovorio na Ševekovo pitanje. Konačno reče: "Neću pokušati da igram igre sa tobom. Nema svrhe; u svakom slučaju, ja to neću. Ono što imam da te pitam jeste sledeće: da li bi bio voljan da dođeš u Tu?"
     "Ne sada, Čifoilisk."
     "Ali šta ovde možeš da postigneš?"
     "Mogu da radim. A ovde sam takođe bliže sedištu Veća svetskih vlada..."
     "VSV-u? Oni su u džepu A-Ioa već trideset godina. Ne očekuj od njih da te spasu!"
     Usledila je pauza. "Znači li to da sam u opasnosti?"
     Nova pauza.
     "Na koga me to upozoravaš?" upita Ševek.
     "Na Paea, pre svega."
     "Oh, da, Pae." Ševek se osloni rukama na ukrašeni okvir kamina, sa zlatnim umecima. "Pae je prilično dobar fizičar. I veoma predusretljiv. Ali ja nemam poverenja u njega."
     "Zašto?"
     "Pa... nekako je neuhvatljiv."
     "Da. Oštrouman psihološki sud. Ali Pae nije opasan po tebe zato što je lično nepostojan, Ševeče. Opasan je po tebe zbog toga što predstavlja odanog, ambicioznog agenta iotske vlade. Redovno šalje izveštaje o tebi, kao i o meni, Odeljenju nacionalne bezbednosti: tajnoj policiji. Ne potcenjujem te, sam Bog zna, ali zar ne uviđaš da tvoj običaj da svakome pristupiš kao čoveku, kao ljudskom biću, ovde nema smisla, naprosto nema. Moraš da razumeš sile koje stoje iza ljudi."
     Dok je Čifoilisk govorio, Ševekova opuštena prilika se ukrutila; sada je stajao uspravno, kao i Čifoilisk, gledajući nadole, u vatru. On reče: "Kako znaš to o Paeu?"
     "Na isti način kao što znam da se u tvojoj sobi nalazi skriveni mikrofon, baš kao i u mojoj. Jer to je moj posao, da znam."
     "Jesi li ti takođe agent svoje vlade?"
     Čifoiliskovo lice postade namah zatvoreno; on se naglo okrenu prema Ševeku, govoreći prigušeno i žurno. "Tako je", reče on, "razume se da jesam. Da nisam, ne bih bio ovde. Svi to znaju. Moja vlada šalje u inostranstvo samo one ljude u koje može da ima poverenja. A u mene mogu da imaju poverenja! Zato što ja nisam bio kupljen, kao svi ovi vražiji, bogati iotski profesori. Ja verujem u moju vladu, u moju zemlju. Imam vere u njih." Reči su navirale iz njega kao u bujici. "Moraš se osvrnuti oko sebe, Ševeče! Ti si dete među lopovima. Oni su dobri prema tebi, daju ti lepu sobu, predavanja, studente, novac, obilazak zamkova, obilazak uzornih fabrika, posete lepim selima. Sve najbolje. Sve divno, savršeno. Ali zašto? Zašto su te doveli ovde sa meseca, zašto te hvale, zašto ti štampaju knjige, zašto te drže tako bezbednog i zaštićenog u prostorijama za predavanje, laboratorijama i bibliotekama? Misliš li da to čine iz naučničke nepristrasnosti, iz bratske ljubavi? Ovo je profitna ekonomija, Ševeče!"
     "Znam. Došao sam da se pogađam sa njima."
     "Kako da se pogađaš? Čime?"
     Na Ševekovom licu ponovo se pojavio onaj hladan, ozbiljan izraz koji je imao kada je izišao iz tvrđave u Driu. "Ti znaš šta ja hoću, Čifoilisk. Hoću da moj narod iziđe iz izgnanstva. Došao sam ovde zato što mislim da vi to ne želite, u Tuu. Bojite nas se, tamo. Strah vas je da bismo mogli da vratimo revoluciju, onu staru, pravu, revoluciju za pravdu koju ste vi otpočeli, a onda je prekinuli na pola puta. Ovde, u A-Iou, manje me se boje zato što su zaboravili revoluciju. Više ne veruju u nju. Misle da će ljudi, ako mogu da poseduju dovoljno stvari, biti zadovoljni da žive u zatvoru. Ali ja to neću da verujem. Želim da se zidovi sruše. Želim solidarnost, ljudsku solidarnost. Želim slobodnu razmenu između Urasa i Anaresa. Radio sam na tome kada sam mogao na Anaresu, a sada radim kada mogu na Urasu. Tamo sam delao, ovde se pogađam."
     "Čime?"
     "Oh, pa znaš čime, Čifoilisk", reče Ševek prigušenim glasom, snebivljivo. "Znaš šta je to što oni hoće od mene."
     "Da, znam, ali nisam znao da li ti znaš", uzvrati Tuvijanac, takođe govoreći prigušeno; njegov grub glas pretvorio se u još grublji šapat, dahtav i trven. "Imaš je, dakle: Opštu temporalnu teoriju?"
     Ševek ga pogleda, možda sa primesom ironičnosti.
     Čifoilisk, međutim nije odustajao: "Postoji li u pisanom obliku?"
     Ševek ga je posmatrao još pun minut, a onda neposredno uzvrati:
     "Ne."
     "Odlično!"
     "Zašto?"
     "Jer, da postoji, oni bi je već imali."
     "Šta hoćeš da kažeš?"
     "Samo to. Slušaj, nije li Odo bila ta koja je kazala da tamo gde ima vlasnika ima i krađe?"
     "Da biste načinili lopova, načinite vlasnika; da biste stvorili zločin, stvorite zakone'. Društveni organizam."
     "U redu. Tamo gde ima hartija u zaključanim sobama, ima i ljudi sa ključevima tih soba!"
     Ševek zažmirka. "Da", reče konačno, "to je stvarno vrlo neprijatno."
     "Za tebe. Ali ne i za mene. Ja nemam tvoje individualističke moralne obaveze. Znao sam da nemaš teoriju u pisanom obliku. Da sam pomislio da je imaš, preduzeo bih sve što je u mojoj moći da je uzmem od tebe, uveravanjem, krađom, silom ako bi mi se učinilo da te možemo oteti, a da to ne dovede do rata sa A-Ioom. Bilo šta, samo da ne padne šaka ovih debelih iotskih kapitalista, već da je se domogne centralni prezidijum moje zemlje. Jer najveća stvar kojoj ikada mogu da služim jeste snaga i dobrobit moje zemlje."
     "Lažeš", reče Ševek mirnim glasom. "Mislim da si rodoljub, to da. Ali iznad rodoljublja stavljaš poštovanje prema istini, naučnoj istini, a možda i odanost prema pojedinačnim osobama. Mene ne bi izdao."
     "Izdao bih te kada bih mogao", uzvrati Čifoilisk osorno. Okrenuo se da pođe, zastao, a onda dodao uz srditu pomirenost sa stanjem stvari: "Misli šta ti drago. Ja ti ne mogu otvoriti oči umesto tebe. Ali, upamti, mi te hoćemo. Ako konačno uvidiš šta se ovde zbiva, dođi u Tu. Izabrao si pogrešan narod za bratimljenje! A ako... ali to nije moja stvar. No, svejedno. Ako već odlučiš da ne dođeš kod nas u Tu, bar nemoj dati tvoju teoriju Iotima. Ne daj ništa ovim gulikožama! Idi odavde. Vrati se natrag. Daj vlastitom narodu ono što imaš da daš!"
     "Oni to ne žele", uzvrati Ševek bezizražajno. "Zar misliš da nisam pokušao?"

     Četiri ili pet dana kasnije Ševek je, potraživši Čifoiliska, dobio obaveštenje da se ovaj vratio u Tu.
     "Za stalno? Ali uopšte mi nije kazao da odlazi."
     "Tuvijanac nikada ne zna kada će dobiti naređenje od svog prezidijuma", uzvrati mu Pae, jer, razume se, Pae je bio taj koji je obavestio Ševeka. "Zna samo to da kada naređenje dođe, onda se smesta treba dati na put. Bez ikakvih zadržavanja zbog opraštanja. Siroti, stari Čif! Pitam se šta li je samo pogrešio."
     Ševek je odlazio jednom ili dva puta nedeljno u posetu Atrou u prijatnu kućicu na kraju kampusa gde je ovaj živeo sa dvojicom poslužitelja starim koliko i on, koji su se brinuli o njemu. Sa skoro osamdeset godina on je bio, kako je to sam kazao, spomenik prvoklasnom fizičaru. Iako njegovo životno delo nije ostalo bez priznanja, kao što se dogodilo sa Gvarab, samo poodmaklo doba u kome je bio podarilo mu je nešto od njene nezainteresovanosti. Njegovo zanimanje za Ševeka, bar, izgledalo je potpuno lično - drugarstvo. On je bio prvi fizičar Sleda koji se priklonio Ševekovom pristupu razumevanju vremena. On se borio, Ševekovim oružjem, za Ševekove teorije, protiv celog ustrojstva naučne uvaženosti, a borba je potrajala nekoliko godina pre objavljivanja neskraćene verzije Načela istovremenosti i konačne pobede simultanista koja je ubrzo usledila. Ta borba predstavljala je vrhunac Atroovog života. On je ne bi prihvatio da je ulog bio manji od istine, ali ono što je više voleo i od same istine bio je okršaj.
     Atro je poznavao svoj rodoslov hiljadu sto godina unazad: vodio je preko generala, kneževa, velikih zemljoposednika. Porodica je i dalje posedovala imanje od sedam hiljada jutara i četrnaest sela u pokrajini Sie, najseoskijoj oblasti A-Ioa. Njegov govor odlikovao se provincijskim obrtima, arhaizmima do kojih je s ponosom držao. Bogatsvo uopšte nije ostavljalo utisak na njega, a o celoj vladi svoje zemlje govorio je kao o 'demagozima i puzavim političarima'. Njegovo uživanje nije se moglo kupiti. No, on ga je poklanjao svakoj budali sa onim što je nazivao 'pravo ime'. U izvesnim pogledima bio je potpuno neshvatljiv Ševeku - prava zagonetka: aristokrata. Pa ipak, njegov nepatvoreni prezir i prema novcu i prema moći nagnao je Ševeka da prema njemu oseća veću prisnost nego prema bilo kom drugom čoveku sa Urasa.
     Jednom prilikom, kada su sedeli na ostakljenom tremu gde je on gajio svakovrsno retko i nesezonsko cveće, omakla mu se fraza 'mi Cetinjanci'. Ševek ga je prekinuo istog časa: "'Cetinjanci': nije li to semenjarska reč?" 'Semenjarskim' su se u slengu označavali popularna štampa, novine, emisije i prozna dela proizvedeni za gradske radne ljude.
     "Semenjarska!" ponovi Atro. "Dragi moj prijaško, gde si samo našao tu prostotu? Kad kažem 'Cetinjanci' imam na umu upravo ono što piskarala u dnevnim novinama i njihovi čitaoci koji još sriču podrazumevaju pod tom reči. Uras i Anares!"
     "Iznenadilo me je što si upotrebio jednu stranu reč, jednu necetijansku reč, u stvari."
     "Definicija isključenjem", uzvrati starac veselo. "Pre stotinu godina nije nam bila poterbna ta reč. Sasvim je bila dobra 'čovečanstvo '. Ali pre šezdesetak godina stvari su se promenile. Bilo mi je tada sedamnaest godina, jednog lepog, sunčanog dana u rano leto, još se živo sećam. Vežbao sam svog konja, kada me je starija sestra pozvala sa prozora: 'Govore o nekom iz svemira preko radija!' Moja sirota draga majka pomislila je da nam je svima kucnuo sudnji čas; strani vragovi, znaš. Ali to su bili samo Hainci, sa svojim trućarijama o miru i bratsvu. Pa, danas je 'čovečanstvo' malo sveobuhvatnije. Šta definiše bratstvo do nebratstva? Definicija isključenjem, dragi moj! Ti i ja smo srodnici. Tvoji preci su verovatno čuvali koze u planinama, dok su moji verovatno ugnjetavali kmetove u Sieu, pre nekoliko stoleća; ali mi smo članovi iste porodice. Da bi se to uvidelo, potrebno je da čovek samo sretne jednog pravog tuđina; ili bar da čuje za njega. Stvorenje iz nekog drugog sunčevog sistema. Nazovi čoveka, koji nema ničeg zajedničkog sa nama osim što delimo praktično ustrojstvo dve noge, dve ruke i jedne glave sa nekakvim mozgom u njoj!"
     "Ali zar Hainci nisu dokazali da smo mi..."
     "Svi tuđinskog porekla, izdanci hainskih međuzvezdanih kolonista, od pre pola miliona godina, ili milion, dva ili tri miliona, da znam. Dokazali! Tako mi Vrhovnog broja, Ševeče, ličiš mi na kakvog brucoša-seminarca! Kako možeš ozbiljno da govoriš o istorijskim dokazima i to u takvim vremenskim razmeđama? Ti Hainci se razbacuju hiljadugodištima kao kakvim loptama, ali sve je to puko opsenarstvo. Dokaz, nije nego! Religija mojih otaca obaveštava me, sa jednakom pozvanošću, da ja potičem od Pinre Oda, koga je Bog izgnao iz Vrta zato što je smogao hrabrosti da izbroji prste na rukama i nogama, sabere ih do dvadeset i tako pusti Vreme u Vaseljenu. Radije bih se opredelio za ovu priču, a ne za priču tuđinaca, ako već moram da biram!"
     Ševek se nasmeja; Atroov humor mu je prijao. Ali starac se nije šalio. Potapšao je Ševeka po mišici i, podigavši veđe i grickajući usne, kako je to uvek činio kada bi ga nešto uzbudilo, rekao: "Nadam se da deliš moja osećanja. Iskreno se nadam. Ima mnogo toga što je prekrasno, uveren sam, u tvom društvu, ali te ono ne uči da praviš razliku, a to je, konačno, najbolja stvar kojoj uči civilizacija. Ne bih nikako voleo da te ti vražiji tuđinci pridobiju posredstvom tvojih predstava o bratstvu, uzajamnosti i svemu tome. Oni ne prestaju da trućaju o 'zajedničkoj ljudskosti', o 'ligi svih svetova' i tako tome, a baš bi mi bilo žao kada bi ti na to naseo. Zakon postojanja je borba, nadmetanje, odstranjenje slabih, nemilosrdni rat za opstanak. A ja želim da vidim kako najbolji opstaju. Ona vrsta ljudskosti za koju znam. Cetinjanci. Ti i ja: Uras i Anares. Sada smo ispred njih, svih tih Hainaca, Terana i kako se već ne zovu, i tako treba da ostane. Doneli su nam međuzvezdani pogon, ali mi sada pravimo bolje međuzvezdane brodove od njih. Kada bude došlo vreme da obznaniš svoju teoriju, iskreno se nadam da ćeš imati na umu dužnost prema vlastitom narodu, prema vlastitoj vrsti. Da ćeš razmisliti o tome šta znači odanost i kome ona pripada." Lake suze starosti ispunile su Atroove oči. Ševek položi šaku na starčevu mišicu, ospokojavajuće, ali ne uzvrati ništa.
     "Razume se, oni će je na kraju dobiti. Tako i treba. Naučna istina teži da se ispolji, ne možeš sakriti sunce pod kamen. Ali pre no što je dobiju, želim da plate za nju! Želim da mi zauzmemo svoje pravedno mesto. Želim poštovanje: a to nam ti možeš steći. Trenutni prevoz: ako ovladamo trenutnim prevozom, njihov međuzvezdani pogon izgubiće svaku vrednost. Nije novac ono što želim, znaš. Želim da se prizna nadmoćnost cetijanske nauke, nadmoćnost cetijanskog uma. Ako već treba da nastane međuzvezdana civilizacija, onda, tako mi Boga, ne želim da moj narod u njoj bude samo neka niža klasa! Treba da pristupimo kao plemići, sa velikim darom u rukama: jedino je tako prilično. Dobro, dobro, ponekad se previše uzbudim oko ovoga. Uzgred, kako napreduje tvoja knjiga?"
     "Radio sam na Skaskovoj gravitacionoj hipotezi. Osećam da greši u tome što koristi samo delimične diferencijalne jednačine."
     "Ali i tvoj poslednji rad bio je o gravitaciji. Kad ćeš preći na pravu stvar?"
     "Poznato ti je da su za nas, odonjane, sredstva cilj", uzvrati Ševek vedro. "Osim toga, teško da mogu suvislo izložiti teoriju vremena koja ne uzima u obzir gravitaciju, zar ne?"
     "Hoćeš da kažeš da nam je daješ u komadićima i mrvicama?" upita Atro podozrivo. "To mi nije palo na pamet. Bolje da malo temeljitije proučim tvoj poslednji rad. U izvesne delove nikako nisam uspeo da proniknem. Oči mi se prilično umaraju u poslednje vreme. Mislim da nešto nije u redu sa onom vražjom napravom za uveličavanje i projektovanje koju moram da koristim. Izgleda da više ne projektuje jasno reči."
     Ševek pogleda starca pokajnički i sa naklonošću, ali mu više ništa nije kazao o stanju svoje teorije.

    Ševek je svakodnevno dobijao pozive na prijeme, posvete, otvaranja i tako dalje. Na neke prigode je odlazio zato što je na Uras došao sa poslanstvom koje mora pokušati da ostvari: mora izneti zamisao o bratstvu, mora otelotvoriti, u vlastitoj osobi, solidarnost dva sveta. Govorio je, ljudi su ga slušali, a onda bi kazali: "Stvarno je tako."
     Pitao se zašto ga vlada nije sprečila da govori. Čifoilisk je sigurno preterivao, iz vlastitih razloga, kada je pričao o razmerama kontrole i cenzure koje oni mogu da vrše. Izlagao je čist anarhizam, ali ga nisu sprečili u tome. No, da li je bilo potrebno da ga spreče? Izgledalo je da se stalno obraća istim ljudima: valjano odevenim, valjano uhranjenim, valjanog načina ophođenja, sa stalnim osmesima na usnama. Jesu li oni bili jedina vrsta ljudi na Urasu? "Bol je taj koji zbližava ljude", reče Ševek, stojeći pred njima, a oni klimnuše i uzvratiše: "Stvarno je tako."
     Počeo je da ih mrzi i, shvativši to, najednom je prestao da prihvata njihove pozive.
     Ali postupiti tako bilo je ravno prihvatanju poraza i povećanju njegove izdvojenosti. Nije radio ono što je došao da ovde radi. Nije stvar bila u tome što su ga odsekli, reče on sebi; ponovo je - kao i uvek ranije - on odsekao samoga sebe od drugih. Bio je usamljen, zagušujuće usamljen među mnoštvom ljudi koje je viđao svakoga dana. Nevolja je bila u tome što nije bio u dodiru. Osećao je da nije dodirnuo ništa, nikoga, na Urasu tokom svih ovih meseci.
     U trpezariji višeg nastavnog osoblja, za stolom, jedne noći, on reče: "Znate, ja u stvari ne znam kako vi živite ovde. Privatne kuće viđam samo spolja. Ali iznutra poznajem jedino vaš neprivatan život: prostorije za skupove, obedovaonice, laboratorije..."
     Sledećeg dana Oiie je prilično kruto pozvao Ševeka da dođe na večeru i ostane preko noći narednog vikenda u njegovoj kući.
     Kuća se nalazila u Amoenou, selu udaljenom nekoliko milja od Ieu Euna; bila je to, prema uraškim merilima, skromna kuća srednje klase, možda starija od većine drugih. Izgrađena je pre otprilike tri stotine godina, od kamena, sa sobama obloženim drvetom. Osoben iotski dvostruki luk primenjen je kod prozorskih okvira i kućnih ulaza. Ševek je odmah uočio srazmerno odsustvo nameštaja i to mu se dopalo: sobe su delovale jednostavno, prostrano, sa obiljem veoma uglačanog poda. Stalno se osećao nelagodno sred prekomernih ukrasa i raznih udobnosti javnih zgrada u kojima su priređivani prijemi, posvećenja i tako dalje. Urešani su imali ukusa, ali izgledalo je da se on često nalazi u oprečnosti sa porivom za razmetanjem - upadljivim trošenjem. Prirodno, estetsko poreklo želje da se poseduju stvari bilo je prikriveno i izopačeno ekonomskim i takmačkim prinudama, što je sa svoje strane govorilo o kvalitetu tih stvari: sve što su postizali bila je svojevrsna mehanička rasipnost. Ovde je, međutim, postojao sklad postignut uzdržavanjem.
     Jedan poslužitelj uzeo im je kapute na ulazu. Oiieova supruga došla je da pozdravi Ševeka iz kuhinje u suterenu, gde je davala uputstva kuvaru.
     Prilikom razgovora pre večere Ševek je ustanovio da se obraća isključivo njoj; činio je to na prijateljski način, sa željom da je učini sličnoj sebi, što ga je iznenadilo. Ali bilo je tako prijatno ponovo razgovarati sa jednom ženom! Nikakvo čudo što je imao utisak da mu je ovdašnji način života nekako odsečen, veštački, među muškarcima, uvek muškarcima, bez one napetosti i privlačnosti različitih polova. A Seva Oiie bila je privlačna. Posmatrajući nežne linije njenog potiljka i slepoočnica prestao je da zamera Urašankama što briju glavu mode radi. Ona je bila ćutljiva, prilično bojažljiva. Pokušao je da je navede da se opusti sa njim i veoma mu je bilo milo kada mu se činilo da uspeva u tome. Pošli su da večeraju, a za trpezom su im se pridružila dva deteta. Seva Oiie se izvinila zbog toga: "Čovek naprosto više ne može da pronađe pristojnu guvernantu u ovom delu zemlje", reče ona. Ševek se saglasio sa tim, uopšte ne znajući šta je to guvernanta. Stao je da posmatra male dečake, uz isto olakšanje, isto uživanje. Gotovo da nije video nijedno dete otkada je krenuo sa Anaresa.
     Bila su to veoma čista, mirna deca, koja bi govorila tek pošto bi bila pitana, odevena u plave somotske sakoe i kratke pantalone. Pogledali su prema Ševeku sa strahopoštovanjem, kao da je posredi neko stvorenje iz svemira. Devetogodišnjak se držao strogo prema sedmogodišnjaku, šapućući mu da ne zuri i besno ga štipajući kad ovaj ne bi poslušao. Mališan bi uzvratio štipanje, pokušavajući još da udari brata nogom ispod stola. Načelo nadređenosti kao da mu se još nije valjano vaspostavilo u svesti.
     Oiie je kod kuće bio drugi čovek. Sa lica mu je nestao onaj tajnoviti pogled i više nije otezao u govoru. Članovi porodice ophodili su se prema njemu sa poštovanjem, ali postojala je uzajamnost u ovom pogledu. Ševek se prilično naslušao Oiieovih stavova o ženama, tako da ga je iznenadilo njegovo ljubazno, čak nežno držanje prema supruzi. 'To je kavaljerstvo', pomisli Ševek koji je nedavno naučio tu reč, ali je ubrzo zaključio da je posredi nešto bolje. Oiie je voleo svoju ženu i imao je poverenja u nju. Ponašao se prema njoj i prema svojoj deci umnogome kao što bi to činio jedan Anarešanin. U stvari, kod kuće, najednom je postao jednostavan, bratski nastrojen čovek, slobodan čovek.
     Ševeku je to, doduše, izgledalo kao sasvim malo polje slobode, jedna krajnje uska porodica, ali osećao se toliko prijatno, toliko slobodnije da nije baš bio voljan da kritikuje.
     U pauzi koja je usledila posle razgovora mlađi dečak reče svojim tankim, čistim glasom: "Gospodin Ševek nije baš najlepše vaspitan."
     "Zašto?" upita Ševek pre no što je Oiieova supruga stigla da prekori dete. "Šta sam učinio?"
     "Niste kazali hvala."
     "Za šta?"
     "Kada sam vam dodao zdelu sa povrćem."
     "Ini! Tišina!"
     Sadik! Ne sebičari. Ton je bio u dlaku isti.
     "Mislio sam da ga deliš sa mnom. Zar je povrće bilo dar. Mi se zahvaljujemo samo na poklonima, u mojoj zemlji. A druge stvari delimo, ne pričajući o tome. Hoćeš li ti da ti vratim povrće?"
     "Neću, ne volim ga", reče dete, gledajući u lice Ševeka svojim tamnim, veoma bistrim očima.
     "Onda se sasvim lako može podeliti" reče Ševek. Stariji dečak sav se grčio od suzbijene želje da uštine Inija, ali se Ini nasmeja, pokazavši sitne, bele zube. Posle izvesnog vremena, kada je ponovo nastala pauza, on reče prigušenim glasom, nagnuvši se ka Ševeku: "Da li biste hteli da vidite moju vidru?"
     "Da."
     "Nalazi se u stražnjem dvorištu. Majka ju je izbacila zato što je mislila da bi vam mogla smetati. Neki odrasli ne vole životinje."
     "Ja volim da ih vidim. U mojoj zemlji nema životinja."
     "Nema?" reče stariji dečak, upiljivši se. "Oče! Gospodin Ševek kaže da nemaju životinja!"
     Ini se takođe upiljio. "Pa šta onda imate?"
     "Druge ljude. Ribe, crve. I stabla holuma."
     "Šta su to stabla holuma."
     Razgovor je potrajao još pola časa. Bilo je to prvi put, na Urasu, da je Ševeka neko zamolio da opiše Anares. Deca su postavljala pitanja, ali i roditelji su slušali sa zanimanjem. Ševek je iz obazrivosti izbegavao uplitanje u etiku. Nije bio tu da bi deci svog domaćina izlagao propagandu. Jednostavno im je ispričao kako izgleda Prašina, kakav je Abenaj, kakva se odeća nosi, šta ljudi rade kada žele novu odeću, šta deca rade u školi. Ovo poslednje pretvorilo se u propagandu, iako mu to nije bila namera. Ini i Aevi bili su očarani njegovim opisom nastavnog programa koji je obuhvatao zemljodelstvo, tesarstvo, preradu otpadnih tvari radi dobijanja gnojiva, štampanje, postavljanje vodovodnih instalacija, putarstvo, pisanjem pozorišnih komada i sva ostala zanimanja zajednice odraslih, kao i njegovim priznanjem da niko nikada nije bio ni zašta kažnjavan.
     "Doduše", dodade on, "ponekad vas nagnaju da se malo sami starate o sebi."
     "Ali šta", umeša se naglo Oiie, kao da je pitanje, koje je dugo počivalo suzbijeno u njemu, pod pritiskom pokuljalo napolje, "šta omogućuje red i mir? Zašto se ljudi međusobno ne pljačkaju i ne ubijaju?"
     "Niko ne poseduje ništa što bi se moglo opljačkati. Ako želite stvari, onda ih uzmete iz spremišta. Što se nasilja tiče, tu ne znam, Oiie; da li bi me ti ubio, iz čista mira? A ako bi to i hteo, da li bi te zakon sprečio u tome? Prisila je najmanje delotvoran način za održavanje reda."
     "U redu, ali kako uspevate da privolite ljude da obavljaju prljave poslove?"
     "Koje prljave poslove?" upita Oiieova supruga, ne shvativši.
     "Sakupljanje smeća, kopanje grobova", reče Oiie, a Ševek dodade: "Vađenje žive", i zausti da kaže: 'Prerada dreka', ali se priseti u poslednji čas iotskog tabua skatoloških reči. Palo mu je na um, negde na samom početku boravka na Urasu, da Urašani žive među planinama izmetima, ali da nikada ne pominju drek.
     "Pa, svi ih obavljamo. Ali niko ih ne mora raditi veoma dugo, osim ako mu se to ne dopada. Jednog dana svake dekade odbor za vođenje poslova zajednice, odbor bloka, ili već neko kome ste potrebni može da zatraži od vas da uzmete udela u takvom poslu; za tu svrhu prave kružne spiskove. Na neprijatna radna odredišta, ili na opasna, kao što su rudnici žive i industrijska postrojenja, obično se odlazi samo na pola godine."
     "Ali onda se celo osoblje mora sastojati od ljudi koji upravo uče kako se posao obavlja."
     "Tako je. To nije delotvorno, ali šta drugo preostaje? Ne možete naložiti čoveku da radi neki posao koji bi ga obogaljio ili ubio za nekoliko godina. Zašto bi on to činio?"
     "Zar može da odbije naređenje?"
     "Nije posredi naređenje, Oiie. On ode u Odrad, u ured Odeljenja za rad, i kaže, želim da radim to i to, šta imate? I oni mu kažu gde ima posla."
     "Ali zašto onda ljudi uopšte rade prljave poslove? Zašto prihvataju da rade čak i jednom u deset dana?"
     "Zašto se ti poslovi obavljali zajedno... Ima i drugih razloga. Znaš, život na Anaresu nije bogat, kao ovde. U malim zajednicama nema mnogo zabave, ali je zato tu puno posla koji valja obaviti. I tako, ako poglavito radite za mehaničkim razbojem, prilično je prijatno izići napolje svakog desetog dana da biste postavljali vodovodne cevi ili obdelavali polja, uvek sa nekom drugom skupinom ljudi... A tu je i izazov. Vi ovde smatrate da je podsticaj za rad finansijske prirode, potreba za novcem i želja za zaradom, ali gde nema novca prave pobude su jasnije, možda. Ljudi vole da rade. Vole da valjano obavljaju poslove. Ljudi se laćaju opasnih, teških poslova zato što se ponose njima, mogu da... sebičare, kako mi to kažemo... da se rezmeću?... pred slabijima. Hej, malecki, vidite kako sam snažan! Shvataš? Čovek voli da radi ono u čemu je dobar... Ali, u stvari, sve je to pitanje ciljeva i sredstava. Na kraju krajeva, posao se obavlja samo posla radi. Posredi je trajno zadovoljstvo života. Pojedinačna svest to zna. Baš kao i društvena svest, mišljenja bližnjih. Ne postoji druga nagrada, na Anaresu, drugi zakon. Vlastito zadovoljstvo i poštovanje bližnjih. To je sve. A kada je takvo stanje stvari, onda uviđate da mišljenje bližnjih postaje veoma moćna sila."
     "Niko se tome ne opire?"
     "Možda ne dovoljno često", reče Ševek.
     "Radite li onda svi podjednako prilježno?" upita Oiieova supruga. "Šta se zbiva sa čovekom koji naprosto odbija da sarađuje?"
     "Pa, on se seli. Drugi ga se zasite, znaš. Ismevaju ga, postaju grubi prema njemu ili ga tuku; u maloj zajednici mogu da donesu odluku da ga skinu sa spiska za ishranu, tako da biva prinuđen da sam pripravlja hranu i jeda; a to je ponižavajuće. I tako se on seli, ostaje izvesno vreme u nekom drugom mestu, a onda se možda ponovo seli. Neki to čine ceo život. Takvi se nazivaju nučnibi. Ja sam svojevrsni nučnib. Izbegavam ovde da radim ono što treba da radim. Preselio sam se dalje od mnogih." Ševek je govorio smireno; ako je i bilo gorčine u njegovom glasu, onda je deca nisu mogla razabrati, a za odrasle je bila neprotumačiva. Ali posle njegovih reči usledila je kratkotrajna tišina.
     "Ne znam ko ovde obavlja prljave poslove", reče on. "Uopšte nisam video da ih neko obavlja. To je čudno. Ko ih radi? Zašto to čine? Jesu li bolje plaćeni?"
     "Ponekad, kada su u pitanju opasni poslovi. Ne, međutim, kada je posredi običan ručni posao. Tada se plaća manje."
     "Pa zašto ih onda obavljaju?"
     "Zato što je i manja plata bolja od nikakve", reče Oiie; gorčina u njegovom glasu bila je sasvim uočljiva. Njegova supruga poče nervozno da govori kako bi promenula temu, ali on nastavi: "Moj otac je bio domar. Čistio je podove i menjao prljavu posteljinu u hotelu čitavih pedeset godina. Po deset sati dnevno, i tako šesta dana u nedelji. Radio je to da bi on i njegova porodica mogli da jedu." Oiie najednom zastade i osmotri Ševeka svojim starim, tajnovitim, nepoverljivim pogledom, a onda, gotovo prkosno, pogleda svoju suprugu. Ona mu nije uzvratila pogled. Samo se osmehnula i kazala nervoznim, detinjim glasom: "Demaereov otac bio je veoma uspešan čovek. Posedovao je četiri kompanije kada je umro." Bio je to osmeh osobe koja trpi bol. A njene tamne, vitke šake čvrsto su počivale jedna preko druge.
     "Mislim da vi na Anaresu nemate uspešnih ljudi", reče Oiie veoma sarkastično. Istog časa ušao je kuvar da promeni tanjire i on odmah prestade da govori. Mali Ini, kao da je znao da ozbiljan razgovor neće biti nastavljen u prisustvu posluge, reče: "Majko, može li gospodin Ševek da vidi moju vidru posle večere?"
     Kada su se vratili u salon, Iniju je dopušteno da donese svog ljubimca: poluodraslu kopnenu vidru, rasprostranjenu životinju na Urasu. Pripitomljene su, objasnio je Oiie, još u preistorijskim vremenima, najpre radi pomoći u ribolovu, a potom kao kućne životinje. Životinja je bila kratkonoga, lučnih i gipkih leđa, sjajnog, tamnosmeđeg krzna. Bila je to prva životinja izvan kaveza koju je Ševek izbliza video, i ona se njega manje bojala nego on nje. Beli, oštri zubi delovali su upečatljivo. Obazrivo je pružio ruku da je pogladi, jer je Ini to zahtevao. Imala je tamne oči, sa primesama zlatne boje, pametne, radoznale, bezazlene. "Amare", prošaputa Ševek, privučen tim pogledom preko bezdana što je razdvajao dva stvorenja, "brate."
     Vidra zagrokta, spusti se na sve četiri i stade da sa zanimanjem ispituje Ševekove cipele.
     "Dopadate joj se", reče Ini.
     "I ona se meni dopada", uzvrati Ševek, pomalo tužno. Kad god bi video neku životinju, ptičji let, blistavost jesenjeg drveća, obuzimala bi ga tuga koja bi narušavala radost. Nise svesno pomišljao na Takver u takvim trenucima, nije mislio o njenom odsustvu. Pre je izgledalo da je ona tu, iako on ne razmišlja o njoj. Kao da su lepota i neobičnost uraških životinja i biljaka zadržale poruku koju mu je uputila Takver - Takver koja ih nikada neće videti i čiji preci već sedam pokoljenja nijednom nisu dodirnuli toplo životinjsko krzno niti videli treptaje krila u senci drveća.
     Proveo je noć u spavaćoj sobi u potkrovlju. U prostoriji je bilo hladno, što mu je prijalo posle stalnih pregrevanja soba na univerzitetu, i prilično skromno opremljeno. Postelja, polica sa knjigama, škrinja, stolica i obojeni drveni sto. Izgleda kao kod kuće, pomisli on, ako se zanemari visina kreveta i mekoća dušeka, prekrivke od fine vune i svilena posteljina, sitni umeci od slonovače na škrinji, kožni povezi knjiga, kao i činjenica da su soba, sve u njoj, kuća u kojoj se ona nalazila, zemlja na kojoj je kuća stajala, predstavljale privatno vlasništvo, vlasništvo Demaerea Oiiea, iako je on nije sagradio, niti je ribao njene podove. No, Ševek je digao ruke od sličnih zamornih razgraničavanja. Bila je to lepa soba i nije se, u stvari, mnogo razlikovala od jednokrevetne sobe u kakvom obitavalištu.
     Spavajući u toj sobi, sanjao je Takver. Sanjao je da je sa njom u postelji, da su njene ruke obavijene oko njega, da joj je telo spram njegovog tela... ali koja je soba, koja je to soba u kojoj se nalaze? Gde su to oni? Na mesecu su zajedno, hladno je, koračaju skupa. Ravno je, na mesecu, prekriveno posvuda plavobelim snegom, iako je snežni pokrov bio tanak i lako se mogao nogom razgrnuti da bi se pod njim ukazalo blistavo, belo tlo. Bila je to smrt, mrtvo mesto. "Nije, u stvari tako", reče on Takver, znajući da je uplašena. Koračali su ka nečemu, udaljenoj liniji nečega što je izgledalo tanušno i blistavo poput plastike, ka jednoj dalekoj, jedva vidljivoj prepreci preko bele ravnice snega. Ševek se duboku u srcu bojao da joj se približi, ali je ipak rekao Tekver: "Bićemo tamo uskoro." Ona mu ništa nije uzvratila.

6. ANARES

     Pošto se Ševek vratio iz bolnice, u kojoj je proveo jednu dekadu, u posetu mu je došao sused iz sobe broj četrdeset pet. Bio je to jedan visok i mršav matematičar. Urođena razrokost nije mu bila ispravljena, tako da nikada niste mogli biti načisto da li vas on gleda i/ili da li vi njega gledate. On i Ševek živeli su dobrosusedski, jedan kraj drugoga u obitavalištiu u Instituta, čitavu godinu dana, ne izmenivši pri tom nijednu čestitu rečenicu.
     Desar je sada došao i upravio pogled prema Ševeku ili pokraj njega. "Nešto?" reče on.
     "Dobro mi je, hvala."
     "Donesem jelo iz trpezarije."
     "Sa tvojim?" uzvrati Ševek, prihvativši Desarov telegrafski stil.
     "U redu."
     Desar je doneo dva sledovanja na poslužavniku iz obedovaonice Instituta i oni su zajedno obedovali u Ševekovoj sobi. Činio je isto svakog jutra i večeri tokom tri dana sve dok Ševek nije dovoljno ojačao da ponovo može sam da izlazi. Teško je bilo razabrati zašto je Desar to činio. Nije se odlikovao druželjubivošću, a eventualno bratsko zbliženje očigledno mu nije mnogo značilo. Jedan od razloga što se držao podalje od ljudi bio je taj da prikrije vlastito nepoštenje; bio je ili strašno lenj, ili uistinu posednički nastrojen, budući da je soba broj četrdeset pet bila kracata stvarima koje on nije imao ni prava ni razloga da drži - posuđe iz trpezarija, knjige iz biblioteka, komplet alatki za duborez iz skladišta za zanatski pribor, jedan mikroskop iz neke laboratorije, osam različitih ćebadi, jedan orman pun odeće, čiji pojedini delovi očevidno nisu pristajali Desaru, niti je to ikada ranije bio slučaj, dok je druge komade nosio, kako izgleda, još kad mu je bilo između osam i deset godina. Kao da je odlazio u spremišta i stovarišta i tamo uzimao hrpe stvari, bez obzira na to da li su mu bile potrebne ili ne. "Zašto držiš sve te starudije?" upita ga Ševek kada mu je prvi put bilo dopušteno da uđe u sobu. Desarov pogled upravi se negde mjimo njega. "Samo se skuplja", uzvrati on neodređeno.
     Polje matematike za koje se Desar opredelio bilo je tako ezoterično da niko u Institutu ili matematičkom federativu nije stvarno mogao da proverava njegovo napredovanje. On ga je upravo stoga i odabrao. Pretpostavljao je da su i Ševekove pobude iste. "Prokletstvo", reče on, "rad? Dobro odredište ovde. Sled, Istovremenost, drek." U izvesnim trenucima Ševeku se dopadao Desar, dok mu se u drugima, zbog istih svojstava, gadio. Hotimice se, međutim, zbližio s njim, budući da je to bio deo njegove rešenosti da promeni život.
     Bolest mu je omogućila da shvati da će, ako pokuša da nastavi sam, potpuno propasti. Za njega je to bio moralni problem i zato je samoga sebe nemilosrdno osudio. Čuvao je sebe za sebe samoga, protivno etičkom imperativu bratstva. Sa dvadeset jednom godinom Ševeku nije baš bio umišljen, zato što mu je moral bio strastven i drastičan; no, taj moral se i dalje uklapao u kruti kalup, u pojednostavljeni odonizam kome su decu učili priprosti odrasli, što je nalikovalo na svojevrsno uskogrudo pridikovanje.
     Postupao je pogrešno. Mora da postupa ispravno. Tako je i počeo da čini.
     Uskratio je sebi fiziku pet noći od deset. Dobrovoljno se javio za rad u odboru za vođenje poslova obitavališta Instituta. Prisustvovao je sastancima fizičkog federativa, kao i sindikata članova Instituta. Pridružio se jednoj skupini koja je upražnjavala vežbanje iz bio-povratne sprege i obučavanje u upravljanju moždanim talasima. U obedovaonici je nagnao sebe da sedi za najvećim stolovima umesto za nekim malim sa knjigom pred sobom.
     Ishod je bio iznenađujući: ljudi kao da su ga jedva čekali. Prihvatili su ga, dočekali ga dobrodošlicom, pozivali ga radi seksa ili druženja. Vodili su ga sa sobom i za samo tri dekade on je naučio više o Abenaju nego cele prethodne godine. Odlazio je sa skupinama veselih, mladih ljudi na sportska igrališta, u zanatska središta, na bazene za plivanje, na svetkovine, u muzeje, pozorišta, na koncerte.
     Koncerti: bilo je to pravo otkrovenje, šok radosti.
     Nikada ranije nije otišao na neki koncert ovde u Abenaju, delimično stoga što je smatrao da je muzika nešto što se radije izvodi nego sluša. Kao dete uvek je pevao ili svirao na nekom instrumentu u lokalnim horovima ili ansamblima; u tome je veoma uživao, ali nije bio odveć nadaren. I to je bilo sve što je znao o muzici.
     U središtima za učenje sticala su se sva umeštva neophodna za bavljenje umetnošću: obuka u pevanju, metrici, plesu, korišćenje kista, dleta, noža, struga i tako dalje. Sve je to bilo pragmatično: decu su učili da gledaju, da govore, da slušaju, da se kreću, da barataju. Nije pravljena nikakva razlika između umetnosti i zanatstva; za umetnost se smatralo ne da zauzima neko određeno mesto u životu, već da predstavlja osnovnu tehniku života, poput govora. U tom smislu se razvila i arhitektura, rano i slobodno, odlikujući se doslednim stilom, čistim i nekitnjastim, tananih razmera. Slikarstvo i vajarstvo poglavito su služili kao elementi arhitekture i planiranja gradova. Što se tiče umetnosti reči, pesništvo i pripovedaštvo uglavnom se nije odlikovalo samostalnošću, stojeći u službi pevanja i plesa; jedino se pozorište izdvajalo i jedino je ono uopšte nazivano 'Umetnost' - stvar koja je sama sobom celovita. Postojalo je mnoštvo oblasnih i putujućih trupa glumaca i pevača, kao i pozorišta sa stalnim repertoarom, koja su često imala svoje dramopisce. Izvodile su se tragedije, poluimprovizovane komedije, mimičke predstave. Sve je to bilo podjednako dobrodošlo kao i kiša u samotnim pustinjskim mestima, predstavljalo je svuda najslavniji trenutak godine. Ničući iz izdvojenosti i zajedništva anareškog duha i predstavljajući otelovljenje ovih svojstava, drama je stekla izuzetnu moć i blistavost.
     Ševek, međutim, nije bio odveć prijemčiv za dramu. Dopadala mu se govorna raskoš, ali mu je cela zamisao glume bila nekako strana. Tek tokom svoje druge godine u Abenaju konačno je otkrio vlastitu Umetnost: umetnost sazdanu od vremena. Neko ga je poveo na koncert sindikata muzike. Ponovo je otišao naredne večeri. A onda je nastavio da posećuje svaki koncert, sa novim poznanicima ako je moguće, ili bez njih ako druge nije bilo. Muzika je predstavljala preču potrebu, dublje zadovoljstvo, nego druženje.
     Njegova nastojanja da raščini svoju suštinsku samotnost nisu, u stvari, urodila plodom, i on je to znao. Nije sklopio nikakvo prisno prijateljstvo. Imao je odnose sa nekoliko devojaka, ali seks mu nije doneo onu radost koju je trebalo. Bilo je to, naprosto, zadovoljenje potrebe, poput pražnjenja želuca, i njega je posle toga bilo sram zato što je jednu drugu osobu upotrebio kao puki objekat. Samozadovoljavanje je bilo poželjnije, prikladan izbor za čoveka poput njega. Samotnost mu je bila usud; nalazio se u stupici sopstvenog nasleđa. Ona je baš to kazala: "Rad dolazi na prvo mesto." Rulag je to rekla mirno, kao da izriče činjenicu, nemoćna da je promeni, da se izbavi iz svoje hladne ćelije. I sa njim je bilo isto. Srce mu je žudelo za njima, tim prijatnim, mladim dušama koje su ga nazivale bratom, ali on ih nikako nije moga domašiti, baš kao ni one njega. Rođen je da bude sam, ukleti, hladni intelektualac, sebičnjak.
     Rad je dolazio na prvo mesto, ali ga to nikuda nije odvelo. Poput seksa, rad je trebalo da bude zadovoljstvo, ali nije bio. Nosio se sa istim problemima, ne primakavši se ni korak bliže rešenju Toovog Temporalnog Paradoksa, a kamoli teoriji Istovremenosti za koju je prošle godine smatrao da mu je već na dohvat ruke. Ta samouverenost sada mu je izgledala neverovatna. Da li je stvarno mislio za sebe da je kadar, sa samo dvadeset godina, da postavi teoriju koja će izmeniti temelje kosmološke fizike? Očigledno, nešto nije bilo u redu sa njim poprilično pre no što ga je skolila groznica. Priključio se dvema radnim skupinama koje su se bavile filozofskom matematikom, uveravajući samoga sebe da mu je to neophodno i odbijajući da prizna da bi mogao da podjednako valjano drži oba kursa kao i sami predavači. Izbegavao je Sabula što je više mogao.
     U prvoj plimi novih rešenosti odlučio je da bolje upozna Gvarab. Ona mu je uzvratila što je bolje umela, ali zima je nepovoljno delovala na nju; bila je bolesna, gluva i stara. Počela je sa prolećnim kurskom, ali je ona odustala od njega. Ponašanje joj je postalo ćudljivo: jednom prilikom jedva je prepoznala Ševeka, dok ga je drugom povela u svoje obitavalište gde su celo veče proveli u razgovoru. Već je prilično odmakao od Gvarabinih zamisli, tako da su mu ti dugotrajni razgovori teško padali. Ili je morao da dopusti da ga Gvarab satima gnjavi, ponavljajući ono što je on već znao ili delimično opovrgao, ili mu nije preostajalo ništa drugo do da je povredi i zbuni time što će joj protivusloviti i ispravljati je. No, to je bilo iznad strpljenja i taktičnosti osobe njegovih godina i stvar se okončala tako što je on nastojao da izbegne Gvarab kad god bi mogao, osećajući uvek grižu savesti zbog toga.
     Nije postojao niko drugi s kim je mogao da razgovara o stručnim stvarima. Niko na Institutu nije bio dovoljno upućen u temporalnu fiziku da bi mu bio dorastao. On je želeo da predaje, ali još mu nije bilo dodeljeno radno odredište predavača ili slušaonica pri Institutu; fakultetsko-studentski sindikat članova odbio mu je zahtev u ovom smislu. Oni nisu želeli svađu sa Sabulom.
     Kako je godina odmicala, on je sve više vremena provodio pišući pisma Atrou i ostalim fizičarima i matematičarima na Urasu. Tek je poneko od tih pisama bilo poslato. Neka je napisao, a potom jednostavno pocepao. Ustanovio je, zatim, da je matematičar Loai An, kome je uputio ogled od šest strana o temporalnoj kružnosti, mrtav već dvadeset godina; propustio je da pročita biografski predgovor za Anove Geometrije vremena. Ostala pisma, koja je trebalo da budu upućena teretnim brodovima sa Urasa, zaustavile su poslovođe kosmodroma kraj Abenaja. Kosmodrom se nalazio pod neposrednom kontrolom UPR-a, budući da je njegovo dejstvovanje nalagalo usaglašavanje mnoštva sindikata, a neki od koordinatora morali su znati iotski. Te poslovođe kosmodroma, sa svojim posebnim znanjima i važnim položajima, sve više su sticale birokratski mentalitet: automatski bi izricale 'ne'. Nisu imale poverenja u pisma upućena matematičarima, koja su izgledala kao šifrovana i za koja ih niko nije mogao razuveriti da uistinu nisu takva. Pisma fizičarima bi prolazila ukoliko bi ih odobrio Sabul, njihov savetnik. A on ne bi odobravao ona u kojima bi se raspravljalo o predmetima izvan njegove grane fizike Sleda. "Nisam za to pozvan", progunđao bi on, odgurnuvši pismo u stranu. Ševek bi ga ipak poslao do poslovođa kosmoroma, a ono bi mu se vratilo sa naznakom 'Nije odobreno za izvoz'.
     Izneo je stvar pred fizički federativ čijim je sastancima Sabul samo retko prisustvovao. Niko tamo nije mnogo držao do stvari koja se odnosila na slobodnu komunikaciju sa ideološkim neprijateljem. Neki su zamerali Ševeku što radi na jednom tako tajanstvenom polju da, prema njegovom sopstvenom priznaju, nije bilo nikog drugog na celom svetu ko bi za to bio stručan. "Ali posredi je samo nešto novo", uzvrćao je on, što ga, međutim, nije odvelo nikud.
     "Ako je novo, onda ga podeli sa nama, a ne sa posednicima!"
     "Ima već godinu dana kako svakog četvrtgodišta pokušavam da održim kurs. Vi mi uvek odgovarate da za to nema dovoljno zanimanja. Da li se bojite ove stvari zato što je nova?"
     To mu nije donelo nove prijatelje. Otišao je rasrđen od njih.
     Nastavio je da piše pisma za Uras, čak i onda kada više nije slao nijedno. Činjenica da piše za nekoga ko bi mogao da razume - ko je mogao da razume - omogućavala mu je da piše, da misli. To nikako drugačije nije bilo moguće.
     Prolazile su dekade, pa i četvrtgodišta. Dva ili tri puta godišnje stizala je nagrada: pismo od Atroa ili od nekog drugog fizičara iz A-Ioa ili Tua, dugačko pismo, gusto ispisano, pravi gustiš stručnih stvari, sve sama teorija od pozdrava do potpisa, pomna i teško dokučiva matematičko-etiko-kosmološka temporalna fizika; ispisivali su je na jeziku koji on nije umeo da govori, ljudi koje nije poznavao, ljudi koji su se silovito upinjali da mu opovrgnu i obore teorije, neprijatelji njegovog zavičaja, takmaci, stranci, braća.
     Danima pošto bi dobio neko pismo bio bi razdražljiv i veseo, radio bi dan i moć, a zamisli bi kuljale iz njega kao iz kakvog vodoskoka. Potom bi se lagano, uz očajnički napor i borbu, vraćao na zemlju, na suvo tlo, sasušeno.
     Upravo se okončavala njegova treća godina na Institutu kada je Gvarab umrla. Zatražio je da govori na komemorativnom skupu koji je upriličen, shodno postojećem običaju, na mestu gde je pokojnica radila: u ovom slučaju u jednoj od prostorija za predavanja u zgradi laboratorije za fiziku. On je bio jedini govornik. Nijedan student nije prisustvovao; Gvarab nije predavala već dve godine. Došlo je nekoliko postarijih članova Instituta, kao i Gvarabin sredovečni sin, poljoprivredni hemičar sa Severoistoka. Ševek je stajao na mestu gde je to starica činila kada je predavala. Kazao je prisutnima, glasom promuklim od sada uobičajenih prehlada, da je Gvarab postavila temelje nauke o vremenu i da je bila najveći kosmolog koji je ikada radio na Institutu. "Mi u fizici sada imamo svoju Odo", rekao je on. "Imamo je, a nismo joj ukazivali počast." Na kraju mu se jedna starica zahvalila, sa suzama u očima. "Ona i ja smo uvek bile zajedno na deseti dan, provodeći ga kao domarke u našem bloku, i baš bismo se prijatno tada ispričale", kazala je ona, zadrhtavši od naleta ledenog vetra kada su izišli iz zgrade. Poljoprivredni hemičar promrmljao je nekoliko uljudnih fraza i pohitao da uhvati prevoz za Severoistok. Obrvan bolom, nestrpljenjem i osećanjem uzaludnosti, Ševek se odvojio i nasumce krenuo u grad.
     Tri godine je već ovde - i šta je postigao? Jednu knjigu, koju je prisvojio Sabul; pet ili šest neobjavljenih radova; i jedan pogrebni govor posvećen straćenom životu.
     Ništa što je on radio nije bilo shvaćeno. Ili, poštenije govoreći, ništa što je radio nije imalo smisla. Nije vršio nikakvu neophodnu funkciju, ličnu ili društvenu. U stvari - a to nije bila retka pojava na njegovom polju - sagoreo je sa dvadeset godina. Ništa više neće postići. Za sva vremena je stigao do zida.
     Zaustavio se pred auditorijumom muzičkog sindikata da bi pročitao program za narednu dekadu. Večeras nije bilo koncerta. Okrenuo se od plakata i našao licem u lice sa Bedapom.
     Uvek kao da se od nečega brani i prilično kratkovid, Bedap nije ničim pokazao da ga je prepoznao. Ševek ga uhvati za mišicu.
     "Ševeče! Prokletstvo, pa to si ti!" Zagrlili su se, poljubili, razdvojili, pa zagrlili ponovo. Ševeka je preplavila ljubav. Zašto? Bedap mu se čak nije mnogo dopadao tokom poslednje godine u Oblasnom institutu. Uopšte nisu pisali jedan drugome tokom tri minule godine. Njihovo prijateljstvo bilo je dečačko, stvar prošlosti. No, ljubav je još bila tu: razgorela se kao vatra iz prodžaranog ugljevlja.
     Stali su da koračaju i razgovaraju, ne obraćajući pažnju na to kuda idu. Mahali su rukama i prekidali jedan drugoga. Prostrane ulice Abenaja bile su mirne u zimskoj noći. Na svakoj raskrsnici prigušena ulična svetiljka tvorila je jezero srebra kroz koje je promicao suvi sneg poput jata majušnih riba, goneći vlastite senke. Opor i hladan vetar dolazio je sa snegom. Utrnule usne i zubi koji su cvokotali počeli su da otežavaju dalji razgovor. Uhvatili su omnibus koji je polazio u deset, poslednji, za Institut; Bedapovo obitavalište nalazilo se na istočnom rubu grada, što je značilo dugo pešačenje kroz hladnoću.
     On se osvrnu po sobi broj četrdeset šest uz ironično čuđenje. "Ševe, pa ti živiš kao truli uraški profiter."
     "De, de, nije baš tako. Pokaži mi bar jednu izmetnu stvar!" U sobi se, u stvari, nalazilo uglavnom isto ono što je Ševek i zatekao kada je prvi put ušao u nju. Bedap pokaza rukom: "Ono ćebe."
     "Bilo je tu kada sam došao. Neko ga je sam napravio i ostavio ga tu kada je otišao. Je li jedno ćebe suvišno za ovakvih noći?"
     "U svakom slučaju, boja mu je izmetna", reče Bedap. "Kao analitičar funkcija moram da ti skrenem pažnju na to da nema potrebe za narandžastim. Narandžasto ne služi nikakvoj životnoj funkciji u društvenom organizmu bilo na ćelijskom ili organskom nivou, a svakako ne na holorganizmičkoj ili na nekoj središnjijoj etičkoj ravni; u kom slučaju je popustiljivost rđaviji izbor od izmetnog. Oboji ga u prljavo zeleno, brate! A šta ti je ovo?"
     "Beleške."
     "Šifrovane?" upita Bedap, prelistavajući beležnicu uz hladan izraz osoben za njega, koji je Ševek pamtio. On je još manje bio sklon zasebnosti - zasebnom vlasništvu - od većine Anarešana. Bedap nikada nije imao neku omiljenu olovku koju bi stalno nosio sa sobom ili staru košulju do koje mu je bilo stalo, tako da je nikako nije bacao u spremnik za preradu odeće; kada bi dobio neki poklon, on bi pokušao da ga zadrži, uvažavajući osećanja onoga ko mu ga je dao, ali ga je uvek gubio. Bio je svestan ove svoje osobine i govorio je da ona pokazuje da je manje primitivan od većine ljudi, rani primer Obećanog čoveka, pravi i rođeni odonjanin. Ali ipak je imao sklonost ka zasebnosti. Ta zasebnost počinjala je u lobanji, njegovoj ili nečijoj tuđoj, da bi potom sticala potpunost. Nikada nije zabadao nos u tuđe stvari. Sada reče: "Sećaš se onih glupih pisama koje smo šifrovano pisali kada si bio na projektu pošumljavanja?"
     "Ovo nije šifra, već iotski."
     "Naučio si iotski? Zašto pišeš na njemu?"
     "Zato što niko na ovoj planeti ne može da razume šta govorim. Ili ne želi. Jedina osoba koja me je razumela umrla je pre tri dana."
     "Sabul je umro?"
     "Ne. Gvarab. Sabul nije umro. Slabi su izgledi za to."
     "U čemu je nevolja?"
     "Nevolja sa Sabulom? Pola zavist, a druga polovina nestručnost."
     "Mislio sam da je njegova knjiga o uzročnosti prvorazredna. Ti si mi to rekao."
     "I ja sam tako smatrao, sve dok nisam pročitao izvore. Sve su to uraške zamisli. I to ne nove. On već dvadeset godina nije imao nijenu svoju zamisao. Niti se ijednom okupao za to vreme."
     "Kako stoji sa tvojim zamislima?" upita Bedap, položivši šaku na beležnice i pogledavši Ševeka ispod veđa. Bedap je imao sitne, prilično škiljave oči, snažno lice, zdepasto telo. Grizao je nokte, a kako je to činio već godinama, od nokata su mu ostali još samo puki komadići preko debelih, osetljivih vrhova prstiju.
     "Ne najbolje", uzvrati Ševek, sevši na krevetsko uzvišenje. "Na pogrešnom sam putu."
     Bedap se isceri. "Ti?"
     "Mislim da ću krajem ovog četvrtgodišta zatražiti premeštaj."
     "Gde?"
     "Svejedno mi je. Da predajem, da gradim. Moram da napustim fiziku."
     Bedap sede na stolicu pokraj pisaćeg stola, stade da grize nokte i reče: "Zvuči čudno."
     "Shvatio sam svoja ograničenja."
     "Nisam znao da ih imaš. U fizici, naime. Imaš svu silu ograničenja i nedostataka. Ali ne u fizici. Ja nisam temporalista, znaš. Ali nije potrebno da umeš da plivaš da bi prepoznao ribu, nema potrebe da sijaš da bi prepoznao zvezdu..."
     Ševek pogleda prijatelja i reče, izlanu se, ono što ranije nijednom nije bio kadar da jasno kaže samome sebi: "Pomišljao sam na samoubistvo. I to prilično. Ove godine. Izgledalo mi je kao najbolje rešenje."
     "Teško da je to način da se stigne sa one strane patnje."
     Ševek se kruto osmehnu. "Sećaš se toga?"
     "Veoma živo. Meni je taj razgovor mnogo značio. Kao i Takver i Tirinu, mislim."
     "Stvarno?" Ševek ustade. U sobi su se mogla napraviti samo četiri koraka u jednom pravcu, ali njega nije držalo mesto. "I meni je tada bilo važno", reče on, zastavši pokraj prozora. "Ali promenio sam se, ovde. Ovde nešto nije kako treba. Ne znam šta je to."
     "Ja znam", uzvrati Bedap. "Zid. Došao si do zida."
     Ševek se okrenu, uplašenog pogleda. "Zid?"
     "U tvom slučaju zid je, kako izgleda, Sabul, kao i oni koji mu pružaju podršku u naučnim sindikatima i UPR-u. Što se mene tiče, ja sam u Abenaju tek četiri dekade. Četrdeset dana. No, i to je sasvim dovoljno da uvidim da ni za četrdeset godina ne bih ovde postigao ništa, uopšte ništa, od onoga što želim da uradim, od poboljšanja predavanja nauke u središtima za učenje. Ukoliko se stvari ne promene. Ili ako se ne pridružim neprijatelju."
     "Neprijatelju?"
     "Malim ljudima. Sabulovim prijateljima! Ljudima na vlast."
     "O čemu to pričaš, Dape? Kod nas nema ustrojstva vlasti."
     "Nema? Zašto je onda Sabul toliko moćan?"
     "Nema ustrojstva vlasti, vlade. Ovo nije Uras, na kraju krajeva!"
     "Nije. Ni nemamo vladu, nemamo zakone, u redu. Ali, koliko ja mogu da se razaberem, zakoni i vlade nikada nisu kontrolisali zamisli, čak ni na Urasu. Da je bilo tako, kako bi Odo uspela da razradi svoje? Kako bi odonizam postao svetski pokret? Arhisti su pokušali da ga uguše silom i nisu uspeli. Ne možeš uništiti zamisli time što ćeš ih potiskivati. Možeš im nauditi jedino ako ih prenebregavaš. Odbijajući da misliš, odbijajući da menjaš. A upravo to čini naše društvo! Sabul te koristi tamo gde može, a gde ne može, sprečava te da objavljuješ, da predaješ, čak i da radiš. Je li tako? Drugim rečima, on ima moć nad tobom. Odakle mu ta moć? Ne od neke opunomoćene vlasti, jer takve nema. Ne od intelektualne premoći, jer je nema. Ona potiče od urođenog kukavičluka prosečnog ljudskog uma. Javno mnjenje! To je ustrojstvo vlasti čiji je on deo i on zna kako da ga koristi. Nepriznata, nedopustiva vlada koja upravlja odonjanskim društvom, ugušujući pojedinačan um."
     Ševek osloni šake na dasku prozora, zagledavši se kroz prigušene odraze na oknu u spoljnju tamu. Konačno izusti: "Lude reči, Dape."
     "Ne, brate, zdravog sam uma. Ono što ljude nagoni u ludilo jesu nastojanja da se živi izvan stvarnosti. Stvarnost je užasna. To može da te ubije. Uz dovoljno vremena, sigurno će te ubiti. Stvarnost je bol: sam si to kazao! Ali ono što će te oterati u ludilo jesu laži, izbegavanje stvarnosti. Laži će te nagnati da poželiš da se ubiješ."
     Ševek se okrenu da bi ga pogledao. "Ali ne možeš ozbiljno govoriti o nekoj vladi ovde!"
     "Tomarove Definicije: 'Vlada: Zakionito korišćenje vlasti da bi se održala i proširila vlast'. Stavi 'običajno' umesto 'zakonito' i eto ti Sabula, sindikata uputstava i UPR-a."
     "UPR-a!"
     "UPR je već poodavno u osnovi arhična birokratija."
     Trenutak kasnije Ševek se nasmeja, ne sasvim prirodno, i reče: "De, de, Dape, to je, doduše, zabavno, ali i pomalo bolesno, zar ne?"
     "Ševe, da li si ikada pomislio da se ono što se prema analognom načinu naziva 'bolest', društvena neskladnost, nezadovoljstvo, otuđenost, može, takođe analogno, nazvati bol: upravo ono što si ti imao na umu kada si govorio o bolu, patnji? Kao i da to, poput bola, služi nekoj svrsi u organizmu?"
     "Ne!" uzvrati Ševek silovito. "Govorio sam iz lične, duhovne perspektive."
     "Ali i si govorio o fizičkoj patnji, o čoveku koji umire od opekotina. A ja govorim o duhovnoj patnji! O ljudima koji gledaju kako im nadarenost, rad i život bivaju traćeni. O valjanim umovima koji su potčinjeni glupima. O snazi i hrabrosti koje su sputane zavišću, pohlepom za vlašću, strahom od promene. Promena je sloboda, promena je život: postoji li bilo šta primerenije odonjanskoj misli od toga? Ali ništa se više ne menja! Naše društvo je bolesno. Ti to znaš. Ti patiš od njegove bolesti. To je bolest samoubistva!"
     "Dosta, Dape. Prekini s tim."
     Bedap ništa više nije rekao. Počeo je da gricka nokat na palcu, metodično i zamišljeno.
     Ševek ponovo sede na krevetsko uzvišenje i zagnjuri glavu u šake. Usledila je dugotrajna tišina. Sneg je prestao. U prozorsko okno duvao je suv, taman vetar. U sobi je bilo hladno; nijedan od dvojice mladića nije skinuo kaput.
     "Slušaj, brate", reče Ševek konačno. "Nije naše društvo to koje osujećuje stvaralačke mogućnosti jedinke. Krivac je siromaštvo Anaresa. Ova planeta uopšte nije sazdana da na njoj postoji civilizacija. Ako budemo počeli da se međusobno ostavljamo na cedilu, ako ne podredimo lične želje opštem dobru, ništa, ništa nas na ovom golom svetu neće onda spasti. Naše jedino uzdanje je ljudska solidarnost."
     "Solidarnost, da! Čak i na Urasu, gde hrana pada s drveća, čak je i tamo Odo rekla da nam je ljudska solidarnost jedina nada. Ali mi smo izneverili tu nadu. Dopustili smo da se saradnja pretvori u poslušnost. Na Urasu postoji vlada manjine. Mi ovde imamo vladu većine. Ali to je ipak vlada! Društvena svest više nije živa stvar, već mašina, moćna mašina kojom upravljaju birokrate!"
     "Ti i ja se možemo dobrovoljno javiti i žrebom biti izabrani u UPR kroz samo nekoliko dekada. Da li bi nas to pretvorilo u birokrate?"
     "Nisu posredi pojedinci iz UPR-a, Ševe. Većina njih su kao mi. Čak odveć kao mi. Dobronamerni, naivni. I nije u pitanju samo UPR. Isto je bilo gde drugde na Anaresu. Središta za učenje, instituti, rudnici, industrijska postrojenja, ribarnice, tvornice konzervi, istraživačke postaje za razvoj poljoprivrede, fabrike, jednoproizvodne zajednice: svuda gde dejstvovanje nalaže stručnost i postojanu ustanovu. Ali ta postojanost daje maha porivu za vlašću. U ranim godinama Naseobine bili smo toga svesni, čuvali smo se toga. Ljudi su tada veoma obazrivo pravili razliku između upravljanja stvarima i vladanja ljudima. Činili su to tako valjano da smo zaboravili da je volja za prevlašću u podjednakoj meri središnja u ljudskim bićima kao i sklonost ka uzajamnoj pomoći, i da je treba uobličavati u svakoj jedinki, u svakom novom pokolenju. Niko nije odonjanin po rođenju, baš kao što nije ni civilizovan po rođenju! Ali mi smo to zaboravili. Mi više ne odgajamo za slobodu. Obrazovanje, najvažnija delatnost društvenog organizma, postalo je kruto, moralističko, obojeno vlašću. Deca napamet bubaju Odoine reči kao da su posredi zakoni, što predstavlja vrhunsku besmislicu!"
     Ševek je stao da okleva. Premnogo je iskusio upravo tu vrstu učenja o kome je Bedap govorio, kao dete, pa čak i ovde u Institutu, da bi mogao da opovrgne Bedapovu optužbu.
     Bedap je neumoljivo stao da koristi svoje preimućstvo. "Uvek je lakše ne misliti za sebe. Pronađi neko zgodno, bezbedno hijerarhijsko ustrojstvo i smesti se u njega. Ne pravi promene, ne izlaži se mogućnosti neodobravanja i osude, ne uznemiravaj svoje sindike. Oduvek je bilo najlakše dopustiti drugima da vladaju tobom."
     "Ali tu nije posredi vlada, Dape! Stručni i iskusni ljudi predvodiće svaku brigadu ili sindikat; oni su najupućeniji u posao. Uostalom, posao valja obaviti? Što se UPR-a tiče, da, on bi mogao da postane hijerarhijski ustrojen, da se pretvori u ustrojstvo vlasti, da nije bio upravo tako organizovan da se to spreči. Seti se samo kako je sazdan! Dobrovoljci, koji bivaju izabrani žrebom; godinu dana obuke; potom četiri godine na spisku, a onda napolje. Niko ne može da stekne vlast, u arhičnom smislu, u jednom ovakvom sistemu, sa samo četiri godine na raspolaganju."
     "Neki ostaju i duže od četiri godine."
     "Savetnici? Oni gube pravo glasa."
     "Glas nije bitan. Postoje ljudi iza scene..."
     "Ma hajde! Pa to je već čista paranoja! Iza scene: kako? Koje scene? Svako može da prisustvuje bilo kom sastanku UPR-a i, ako je zainteresovan sindik, ima pravo da uzme udela u raspravi i da glasa! Pokušavaš li ti to da kažeš da mi imamo političare ovde?" Ševek se razljutio na Bedapa; istaknute uši su mu se zarumenele, a glas mu je postao visok. Bilo je već kasno, a sa naspramne strane četvorougla nije sijalo nijedno svetlo. Desar, u sobi četrdeset pet, zakuca na zid da bi ih umirio.
     "Govorim ti ono što znaš", uzvrati Bedap znatno tišim glasom. "Da postoje ljudi poput Sabula koji stvarno vode UPR, i to iz godine u godinu."
     "Ako to već znaš", optuži ga Ševek oporim šapatom, "zašto nisi obznanio celu stvar? Zašto nisi sazvao kritički sastanak u tvom sindikatu, ako raspolažeš činjenicama? Ako tvoje zamisli ne bi izdržale javno ispitivanje, ja onda ne želim da ih slušam u vidu ponoćnog šaputanja."
     Bedapove oči postadoše veoma sitne, poput čeličnih kuglica. "Brate", reče on, "oduvek si sebe smatrao za pravičnog čoveka. Pogledaj bar jednom izvan svoje proklete čiste savesti! Došao sam k tebi i šapućem ti zato što znam da se mogu pouzdati u tebe, proklet bio! S kim bih drugim mogao da razgovarao? Zar da završim kao Tirin?"
     "Kao Tirin?" Ševek je od uzbuđenja povisio glas. Bedap ga utiša, pokazavši prema zidu. "Šta ne valja sa Tirinom? Gde je on?"
     "U azilu na ostrvu Segvina."
     "U azilu?"
     Bedap privuče kolena pod bradu i obgrli ih rukama, sevši postrance na stolicu. Sada je govorio tiho, protiv volje.
     "Tirin je napisao jednu dramu i postavio je na scenu, godinu dana pošto si ti otišao. Bila je neobična... šašava... znaš ti već kako on piše." Bedap provuče prste kroz grubu, peščanu kosu i razveza rep. "Da si glup, to bi ti moglo izgledati antiodonjanski. A mnogi ljudi su glupi. Došlo je do gužve. Doživeo je ukor. Javni ukor. Nikada to ranije nisam video. Svi dođu na sastanak tvog sindikata i upućuju ti primedbe. Tako se nekada činilo sa prekomerno zapovednički nastrojenim predradnicima radnih grupa ili poslovođama. Danas se to koristi samo da se nekom pojedincu kaže da prestane da misli svojom glavom. Bilo je rđavo. Tirin to nije mogao da podnese. Mislim da ga je ta stvar odista malo poremetila. Posle toga je počeo da smatra da su svi protiv njega. Stao je da puno priča... sa gorčinom. Ne iracionalno, već uvek kritički, uvek ogorčeno. Tako je govorio sa svakim. Konačno je završio Institut, stekao zvanje podučavaoca iz matematike i zatražio radno odredište. Dobio ga je. Upućen je u jednu grupu za opravku puteva na Jugozalazu. Usprotivio se, smatrajući da je posredi greška, ali stvar su potvrdili kompjuteri Odrada. I tako je otišao."
     "Tir nikada nije radio napolju od kada ga ja znam", prekide ga Ševek. "A to je od njegove desete godine. Oduvek je više voleo kancelarijske poslove. U Odradu su to ranije uvažavali."
     Bedap nije obratio pažnju na tu opasku. "Ne znam šta se, u stvari, dogodilo tamo dole. Pisao mi je u nekoliko navrata, a svaki put je bio na nekom drugom radnom odredištu. Uvek je posredi bio fizički rad u kakvoj maloj, isturenoj zajednici. Pisao mi je da napušta posao i da će doći na Severozalaz da me vidi. Ali nije došao. Prestao je da mi piše. Konačno sam mu ušao u trag preko radnih arhiva u Abenaju. Poslali su mi jednu kopiju njegovog kartona na kome je kao poslednje stajalo upisano samo: 'Terapija. Ostrvo Segvina' Terapija! Je li Tirin ubio nekoga? Da li je silovao nekoga? Da li možda još zbog nečega šalju u azil?"
     "Uopšte te ne šalju u azil. Ti sam tražiš da te tamo premeste."
     "Pusti te priče", uzvrati Bedap uz iznenadnu plimu srdžbe. "On nikada nije tražio da ga tamo pošalju! Najpre su ga načinili ludim, a onda su ga uputili tamo. Tirin je taj o kome govorim, Tirin, sećaš li ga se?"
     "Poznavao sam ga pre tebe. Šta misliš da je azil: zatvor? To je utočište. Ako tamo ima ubica i onih koji hronično napuštaju posao, onda je to stoga što su sami to tražili, jer tu nisu pod pritiskom, a i ne preti im odmazda. Ali ko su ti ljudi o kojima stalno govoriš, ti 'oni'? 'Oni' su ga načinili ludim, i tako dalje. Pokušavaš li da kažeš da je ceo društveni sistem zao, da su, zapravo ti 'oni', Tirinovi progonitelji, tvoji neprijatelji, da si 'oni' mi, društveni organizam?"
     "Ako možeš da ukloniš Tirina iz savesti kao nekoga ko napušta poslove, onda mislim da ti više nemam šta reći", uzvrati Bedap, sedeći i dalje sa kolenima privučenim pod bradu. Glas mu je bio ispunjen tako čistim i jednostavnim bolom da razložni bes koji je obuzeo Ševeka nije pokuljao napolje.
     Obojica su ćutala neko vreme.
     "Bolje da pođem kući", reče Bedap, ukrućeno spustivši noge na pod i ustavši.
     "Donde ima put sat pešačenja. Ne budi glup."
     "Pomislio sam... budući da..."
     "Ne budi glup."
     "U redu. Gde je drekarnik?"
     "Treća vrata levo."
     Kada se vratio, Bedap je predložio da spava na podu, ali kako nije bilo nikakve prostirke i kako su imali samo jedno toplo ćebe, ta zamisao je bila, prema Ševekovoj jednolično izrečenoj opasci, glupa. Obojica su postala smrknuta i zlovoljna; razdraženi, kao da su se pesničili, ali nisu time odagnali iz sebe svu srdžbu. Ševek je prostro posteljinu i oni su legli. Kada je isključena svetiljka, sobom se rasprostrla srebrnasta tama, polutmina gradske noći kada je zemlja pokrivena snegom, a svetlost se blago održava nagore sa tla. Bilo je hladno. Obojici je toplina tela onog drugog bila veoma prijatna.
     "Povlačim ono što sam kazao o ćebetu."
     "Slušaj, Dape. Nisam mislio da..."
     "Oh, hajde da o tome razgovaramo sutra ujutro."
     "Važi."
     Primakli su se bliže jedan drugome. Ševek se okrenuo na lice i zaspao kroz dva minuta. Bedap se upinjao da ostane svestan, ali onda je uronio u toplotu, dublje, u stanje bespomoćnosti, spokojstva sna, i zaspao. Tokom noći jedan od njih je kriknuo u snu. Drugi je pospano pružio ruku, promrmljavši nešto umirujuće, a slepa toplina koju je zračio njegov dodir odagnala je sve strahove.

     Sreli su se ponovo naredne večeri i stali da raspravljaju o tome da li bi trebalo ili ne da se združe na neko vreme, kao što je to bilo kada su izlazili iz dečaštva. Stvar je uistinu valjalo raspraviti, zato što je Ševek sasvim određeno bio heteroseksualan, dok je Bedap bio sasvim određeno homoseksualac; zadovoljstvo iz ovog združivanja poglavito bi imao Bedap. Ševek je, međutim, bio veoma voljan da potvrdi staro prijateljstvo; a kada je razabrao da je seksualni elemenat tog prijateljstva silno značio Bedapu, da je za njega predstavljao, u stvari, pravo upotpunjenje, preuzeo je stvar u svoje ruke i na veoma nežan način, ali i uporno, postarao se oko toga da Bedap ponovo provede noć sa njim. Uzeli su jednu slobodnu jednokrevetnu sobu u nekom obitavalištu u gradu i tu su zajedno živeli oko jednu dekadu; potom su se razdvojili: Bedap se vratio u svoju spavaonicu, a Ševek u sobu četrdeset šest. Nije postojala snažna seksualna želja ni na jednoj strani da bi ova veza potrajala. Naprosto su ponovo vaspostavili uzajamno poverenje.
     No, Ševek se ponekad pitao, budući da je nastavio da se sa Bedapom viđa gotovo svakodnevno, šta je to što mu se dopadalo u njegovom prijatelju i što ga je ispunjavalo poverenjem. Bedapova trenutna razmišljanja izgledala su mu neukusna, a njegova uporonost da razgovara o tome zamorna. Vatreno su se prepirali skoro svaki put kad bi se sreli. To je obojici nanosilo prilično bola. Rastajući se od Bedapa, Ševek je često prekorevao sebe što ne može da preraste jednu dečačku odanost i ljutito se zaricao da više neće videti Bedapa.
     No, činjenica je bila da se njemu Bedap znatno više dopadao kao čovek nego kao dečak. Neuviđavan, tvrdoglav, dogmatičan, razarajući: Bedap je sve to umeo da bude; ali je zato, sa druge strane, stekao onu slobodu uma za kojom je Ševek žudeo, iako mu se nisu dopadali načini na koji se ona izražavala. On je promenio Ševekov život i Ševek je to znao, znao je da je ponovo krenuo sa mrtve tačke i da je Bedap bio taj koji mu je to omogućio. Borio se protiv Bedapa na svakom koraku tog puta, ali je ipak nastavio da dolazi, da se raspravlja, da zadaje i prima bol, da nalazi - kroz ljutnju, poricanje i odbijanje - ono što je tražio. Nije, doduše, znao šta je to što traži. Ali je zato znao gde da traži.
     Na svesnom nivou, za njega je to u podjednakoj meri bilo nesrećno vreme kao i godina koja mu je prethodila. I dalje nije bilo napretka u radu; štaviše, potpuno je digao ruke od temporalne fizike i vratio se ubogom laboratijskom poslu, preduzimajući vršenje raznih opita u laboratoriji za zračenje sa jednim veštim, ćutljivim tehničarem, sa kojim je izučavao podatomske brzine. Bilo je to već dobrano ispitano polje i Ševekov pozni ulazak na njega bio je među kolegama shvaćen kao priznanje da je konačno odustao od nastojanja da bude originalan. Sindikat članova Instituta upriličio mu je jedan kurs matematičke fizike za nove studente. Nije ga nimalo ispunilo likovanje pošto je konačno dobio mogućnost da predaje, jer stvar je naprosto bila u tom činu: on je to dobio, dopušteno mu je. Malo mu je šta izgledalo utešno. Okolnost da su se zidovi njegove krute, puritanske svesti silno proširili predstavljala je sve drugo samo ne utehu. Bilo mu je hladno i osećao se izgubljeno. Ali nigde mu nije bilo uzmaka, nikakvog skloniša, tako da je morao sve više da se udaljava u hladnoću, da postaje sve izgubljeniji.
     Bedap je stekao mnogo prijatelja, ekscentrične i nezadovoljne osobe, među kojima se nekima dopao stidljivi mladić. Nije se zbližio sa njima ništa više nego sa konvencionalnijim ljudima koje je poznavao iz Instituta, ali mu se zato zanimljivija učinila nezavisnost njihovog uma. Sačuvali su samostalnost svesti čak i po cenu da postanu ekscentrični. Neki od njih bili su intelektualni nučnibi koji godinama nisu radili ni na kakvom redovnom radnom odredištu. Ševek je odlučno bio protiv njih, kada nije bio sa njim.
     Jedan od njih bio je kompozitor po imenu Salas. Salas i Ševek želeli su da uče jedan od drugog. Salas je malo bio upućen u matematiku, ali sve dok bi mu Ševek objašnjavao fiziku na analogan ili iskustven način, on je bio znatiželjan i inteligentan slušalac. Isto je tako Ševek slušao ono što bi mu Salas mogao reći o muzičkoj teoriji, kao i ono što bi mu odsvirao, bilo da je prethodno snimljeno na traku, ili izvođeno neposredno, na nosivom instrumentu. No, nešto od onoga što mu je Salas kazao učinilo mu se izuzetno uznemirujuće. Salas je radio na kopanju kanala u Ravnicama Temaea, istično od Abenaja. Dolazio je u grad tokom tri slobodna dana koja je imao svake dekade i tu ostajao sa ovom ili onom devojkom. Ševek je pretpostavio da je on izabrao takvo radno odredište zato što je za promenu želeo malo da radi napolju; ali onda je ustanovio da Salas nikada nije radio nijedan posao vezan za muziku, niti bilo šta drugo osim stvari za koje nije potrebna nikakva stručnost.
     "Na kome si spisku u Odradu?" upita ga on, zbunjen.
     "Nekvalifikovani poslovi."
     "Ali ti si kvalifikovan! Proveo si šest, osam godina na Konzervatorijumu muzičkog sindikata, zar ne? Zašto ti ne omoguće da predaješ muziku?"
     "Omogućili su mi. Odbio sam. Neću biti spreman da predajem još deset godina. Ja sam kompozitor, sećaš se, a ne izvođač."
     "Ali mora biti radnih odredišta i za kompozitore."
     "Gde?"
     "Pa, u muzičkom sindikatu, pretpostavljam."
     "Ali članovima muzičkog sindikata ne dopadaju se moje kompozicije. Niti bilo kome drugom, još. A ja sam ne mogu da budem sindikat, zar ne?"
     Salas je bio koščat, oniži čovek, već dobrano proćelav; ono malo kratke kose što mu je preostalo tvorilo je svilasti oreol žutosive boje oko temena; slično je bilo i sa bradom: potpuno je nestala sa gornjeg dela lica, oivičavajući mu jedino donju vilicu. Imao je sladak osmeh, koji mu je borama ispunjavao izražajno lice. "Vidiš, stvar je u tome što ne pišem na onaj način na koji su me obučavali u Konzervatorijumu. Pišem disfunkcionalnu muziku." Osmehnuo se slađe nego ikada ranije. "Oni žele korale. Ja mrzim korale. Oni žele komade sa širokom harmonijom poput onih koje je Sesur pisao. Ja mrzim Sesurovou muziku. Pišem sada jedan komad kamerne muzike. Pomislio sam da bih ga mogao nazvati Načelo Istovremenosti. Ima ukupno pet instrumenata, a svaki svira po jednu nezavisnu cikličnu temu; bez melodijske uzročnosti; proces napredovanja teče isključivo kroz odnos među delovima. Tvori se predivna harmonija. Ali oni je ne čuju. Ne žele da je čuju. Ne mogu!"
     Ševek se udubio u misli nekoliko trenutaka. "Kada bi komadu dao naslov Radosti solidarnosti", reče on, "da li bi ga onda čuli?"
     "Prokletstvo!" umeša se Bedap koji ih je slušao. "Ovo je prva cinična opaska koju si u životu izgovorio, Ševe. Dobro došao u naše društvo!"
     Salas se nasmeja. "Čuli bi ga, ali ne bi dopustili da se snimi ili da doživi oblasno izvođenje. Nije u organskom stilu."
     "Nije ni čudo, onda, što tokom boravka na Severozalazu uopšte nisam imao priliku da slušam profesionalnu muziku. Ali čime mogu da opravdaju tu vrstu cenzure? Ti pišeš muziku! Muzika je saradnička umetnost, organska po definiciji, društvena. Možda je čak ona najotmeniji vid društvenog ponašanja za koji smo kadri. Svakako je jedno od najotmenijih preduzetništava kojeg pojedinac može da se lati. A po svojoj prirodi, po prirodi svake umetnosti, ona je deljenje. Umetnik deli, to je suština njegovog čina. Ma šta kažu članovi tvog sindikata, kako može Odrad da opravda okolnost da ti se ne daje mesto na vlastitom polju?"
     "Oni ne žele da dele", reče Salas vedro. "Boje se toga."
     "Opravdavaju celu stvar", reče Bedap ozbiljnije, "time što muzika nije koisna. Kopanje kanala je važno, znaš; muzika je puki ukras. Vratili smo se u krug sve do najgnusnijeg vida profiterskog utilitarizma. Složenost, životnost, sloboda izumevanja i preduzetništva, što leži u samom središtu odonjanskog ideala, sve smo to odbacili. Vratili smo se u varvarstvo. Ako je nešto novo, beži od toga; ako ne možeš da ga pojedeš, baci ga!"
     Ševek je pomislio na vlastiti rad i nije imao ništa da kaže. Ipak, nije mogao da se pridruži Bedapu u kritici. Bedap ga je nagnao da shvati da je on, zapravo, revolucionaran; ali duboko je u sebi osećao da je takav zahvaljujući tome što je odgojen i obrazovan kao odonjanin i Anarešanin. Nije mogao da se pobuni protiv vlastitog društva zato što je njegovo društvo, ispravno zamišljeno, predstavljalo revoluciju, neprekidnu, stalni proces. Da bi se ponovo potvrdile njena valjanost i snaga, pomisli on, čovek treba samo da dela, bez straha od kazne i bez nade u nagradu: delati iz samog središta sopstvene duše.

     Bedap i nekoliko njegovih pijatelja uzeli su zajedno jednu slobodnu dekadu i pošli pešice na izlet na Ne Teru. On je ubedio i Ševeka da im se pridruži. Ševeku se dopadala zamisao o desetodnevnom boravku u planinama, ali ne i zamisao o desetodnevnom izlaganju Bedapovim pogledima na stvari. Bedapovi razgovori odveć su nalikovali na kritičke sastanke, delatnost zajednice koja mu se oduvek najmanje dopadala, kada bi svako ustao i žalio se zbog nedostataka u dejstvovanju zajednice i, obično, nedostataka u karakterima suseda. Što se izlet više primicao, on mu se sve manje radovao. Ali stavio je u džep jednu beležnicu, kako bi mogao da se izdvoji i pretvara da radi, i pošao.
     Sastali su se iza kamionskog depoa Istočnih Tačaka u rano jutro, tri žene i trojica muškaraca. Ševek nije poznavao nijednu ženu, a Bedap ga je upoznao samo sa dvema među njima. Kada su krenuli putem prema planinama, on se našao u redu pokraj treće. "Ševek", predstavio se.
     Ona reče. "Znam."
     Shvatio je istog časa da su se već negde sreli i da bi on trebalo da zna njeno ime. Uši mu porumeneše.
     "Da li se to šališ?" upita ga Bedap, prišavši mu sa leve strane. "Takver je bila u Severozalaznom institutu sa nama. Živi u Abenaju već dve godine. Zar se niste videli još od onda?"
     "Ja sam ga videla nekoliko puta", reče devojka, nasmejavši mu se. Smejala se kako to čine ljudi koji vole da dobro jedu, široko otvorivši usta na dečiji način. Bila je visoka i prilično vitka, okruglih mišica i širokih bedara. Nije izgledala izrazito lepo; lice joj je bilo crnpurasto, inteligentno i veselo. U očima joj je počivala tmina, ali ne neprozirnost sjajnih, tamnih očiju, već svojevrsno svojstvo dubine, gotovo nalik na bezdani, crni, fini pepeo, veoma mek. Susrevši njen pogled, Ševek je razabrao da je počinio neoprostivu grešku time što ju je zaboravio, i u istom času kada mu je to postalo jasno dokučio je i da mu je oprošteno. Da ga prati sreća. Da mu se sreća promenila.
     Počeli su da se penju uz planinu.
     Hladne večeri četvrtog dana izleta on i Takver sedeli su na golom, strmom obronku povrh jedne klisure. Četrdeset metara ispod njih planinska rečica žuborila je klancem među poprskanim stenama. Na Anaresu je bilo malo tečno vode; nivo podzemnih voda bio je nizak u većini mesta, a rečni tokovi kratko su se pružali. Jedino su u planinama postojale brze rečice. Zvuk vode koja tutnji, ori se i peva bio im je nov.
     Celoga dana uspinjali su se i spuštali takvim klisurama, od čega su ih sada noge bolele. Ostali iz skupine nalazili su se u skloništu, jednoj kamenoj kućici koji su izletnici podigli za svoje potrebe i koja je održavana u dobrom stanju; federativ Ne Tere bio je najdelatniji među dobrovoljačkim skupinama koje su se bavile nadzorom nad retkim 'prirodnim lepotama' Anaresa i njihovom zaštitom. Jedan čovek koji je tu tokom leta vodio računa da ne dođe do požara pomagao je Bedapu i ostalima da prirede večeru od namirnica iz valjano opskrbljene ostave. Takver i Ševek su izišli, tim redom, zasebno, ne govoreći nikom kuda idu, pa čak ni sami ne znajući to.
     Našao ju je na strmom obronku kako sedi među tananin grmljem mesečevih trnova koje je raslo poput čvorova čipke preko planinskih padina; krute, krte gančice izgledale su srebrnaste u sutonu. U jednom useku među vrhovima na istoku bezbojna sjajnost neba nagoveštavala je izlazak meseca. Rečica je bila bučna u tišini visokih, golih brda. Nije bilo vetra, ni oblaka. Vazduh povrh planina nalikovao je na ametist, čvrst, bistar, dubok.
     Sedeli su tu neko vreme bez reči.
     "Nikada me ranije nijedna žena nije tako privlačila kao ti. Još od časa kada smo krenuli na ovaj izlet." Ševekov ton bio je hladan, gotovo uvređen.
     "Nisam želela da ti pokvarim izlet", reče ona uz svoj široki, detinji smeh, preglasan za sumrak koji ih je okruživao.
     "Nisi ga pokvarila!"
     "Baš dobro. Pomislila sam da hoćeš da kažeš da te rastrojavam."
     "Da me rastrojavaš! Pa to je kao zemljotres."
     "Hvala."
     "Nisi ti posredi", reče on oporo. "Već ja."
     "Ti tako misliš", uzvrati ona.
     Usledila je poduža pauza.
     "Ako si želeo da imamo odnos", reče ona, "zašto me to nisi pitao?"
     "Zato što nisam siguran da je to ono što želim."
     "Nisam ni ja." Osmeha joj je nestalo. "Slušaj", reče ona. Glas joj je bio mek i zvučao je prilično bezbojno; odlikovao se istom onom krznastom kakvoćom kao i oči. "Moram ti to reći." Ali to što mu je morala reći ostalo je još prilično dugo neizrečeno. On ju je na kraju pogledao tako molećivo i sa puno zebnje da je ona pohitala da govori i u jednom dahu rekla: "Hoću da kažem da, naprosto, ne želim da imam odnos sa tobom sada. Niti sa bilo kim drugim."
     "Odrekla si se seksa?"
     "Ne!" uzvrati ona sa ogorčenjem, ali bez objašnjenja.
     "Ja kao da jesam", reče on, hitnuvši oblutak u rečicu. "Ili sam postao impotentan. Prošlo je već pola godine od poslednjeg puta, i to je bilo sa Dapom. U stvari, ima skoro godinu dana. Svaki put mi je pružalo sve manje zadovoljstva, sve dok nisam digao ruke od daljih pokušaja. Nije vredelo truda. Nije vredelo nevolja. Pa ipak... sećam se... znam kako bi trebalo da bude."
     "Da, u tome je stvar", reče Takver. "I ja sam silno uživala u seksu sve do osamnaeste, devetnaeste godine. Bilo je uzbudljivo, zanimljivo, prijatno. Ali onda... ne znam. Kao što si rekao, nije mi više pružalo zadovoljstvo. Nisam želela prijatnost. Ne samo prijatnost, hoću da kažem."
     "Želiš li decu?"
     "Da, kad dođe vreme za to."
     On ponovo baci kamen u bujicu koja je nestajala u senkama klanca, ostavljajući za sobom samo buku, neprekidno saglasje sazdano od nesaglasja.
     "Želim da okončam jedan posao", reče on.
     "Da li ti uzdržavanje od seksa pomaže u tome?"
     "Ima neka veza. Ali ne znam šta je posredi... nije uzročno-posledično. Nekako u isto vreme kada je počelo da zapinje sa seksom počelo je i sa radom. Postojalo je sve izraženije. Tri godine se nisam mrdnuo sa istog mesta. Jalovost. Jalovost sa svih strana. Koliko pogled dopire, u neumoljivom blesku nemilosrdnog sunca pruža se samo neplodna pustinja, bez života, bez tragova, bez pribežišta, bez seksa, pustoš puna kostiju zlosrećnih putnika..."
     Takver se nije nasmejala kao ranije; bio je to sada smeh nalik na cviljenje, koji kao da je odavao bol. Pokušao je da joj razabere lice. Iza njene tamne glave nebo je bilo čvrsto i vedro.
     "Šta to nije u redu sa prijatnošću, Takver? Zašto je ne želiš?"
     "Sve je u redu sa prijatnošću. I ja je želim. Jedino mi nije potrebna. A ako uzimam ono što mi nije potrebno, onda se nikada neću domoći onoga što mi jeste potrebno."
     "Šta je to što ti je potrebno?"
     Ona spusti pogled na tlo, grebuckajući noktom površinu jedne kamene izbočine. Ništa nije uzvratila. Nagnula se napred da dohvati jednu grančicu mesečevog trna, ali je nije uzela, već ju je samo dodirnula, opilala krznastu stabljiku i krhki listić. Ševek je razabrao u napetosti njenih kretnji da se iz sve snage upinjala da sputa, obuzda plimu osećanja kako bi mogla da govori. Kada joj je to najzad uspelo, glas joj je postao prigušen i pomalo hrapav. "Potrebna mi je veza", reče ona. "Prava. Telo, um i sve godine života. Ništa više. Ništa manje."
     Podigla je pogled prema njemu, osmotrivši ga prkosno, čak možda sa mržnjom.
     Radost je stala da tajanstveno navire u njemu, kao što su zvuci i mirisi vode što je tekla nicali iz tame. Javilo mu se osećanje neograničenosti, bistrine, potpune bistrine, kao da je najednom oslobođen. Iza Takverine glave nebo je rudelo mesečevim izlaskom; daleki vrhovi lebdeli su jasni i srebrni. "Da, u tome je stvar", reče on, nimalo zbunjeno, bez osećanja da uopšte razgovara sa nekim; izgovorio je ono što mu je došlo u glavu, zamišljeno. "Nikada to nisam iskusio."
     U Takverinom glasu i dalje je bilo malo ozlojeđenosti. "Nisi ni mogao."
     "Zašto?"
     "Pretpostavljam zato što uopšte nisi bio svestan te mogućnosti."
     "Kako, mogućnosti?"
     "Osobe!"
     On se zamisli. Sedeli su na razmaku od oko jednog metra, obujmivši rukama kolena zato što je postajalo hladno. Vazduh je ulazio u dušnik poput studene vode. Migli su da razaberu svoj dah, tanušnu paru u mesečini koja se postojano pojačavala.
     "Ja sam to iskusila", reče Takver, "one noći pre no što si otišao iz Severozalaznog instituta. Priredili smo zabavu, sećaš se. Nas nekoliko ostalo je da priča cele noći. Ali to je bilo pre četiri godine. A ti nisi znao čak ni kako se zovem." Ozlojeđenosti je nestalo iz njenog glasa; izgledalo je kao da želi da ga opravda.
     "Ti si videla u meni, onda, ono što sam ja video u tebi tokom poslednja četiri dana?"
     "Ne znam. Teško je reći. Nije posredi bila samo seksualna privlačnost. I ranije sam te zapazila, na taj način. Ovo se, međutim, razlikovalo; videla sam te. Ali ne znam šta ti sada vidiš. A i, uistinu, ne znam tačno šta sam ja onda videla. Gotovo da te uopšte nisam poznavala. Jedino, kada si govorio, činilo mi se da jasno ponirem pogledom u tebe, u samo središte. Ali mogao si da budeš sasvim različit od onoga što sam ja zamišljala da si. To, konačno, ne bi bila tvoja krivica", dodade ona. "Naprosto, znala sam da je ono što sam videla u tebi bilo upravo to što mi je bilo potrebno. Ne samo ono što sam želela!"
     "I već dve godine si u Abenaju, a nisi..."
     "Šta nisam? Sve je to bilo samo sa moje strane, u mojoj glavi, ti čak nisi znao ni kako se zovem. Jedna osoba ne čini vezu, uostalom!"
     "A bojala si se da je možda ne bih želeo vezu, da si došla kod mene."
     "Nisam se bojala. Znala sam da si ti osoba koju... ne treba nagoniti... Pa ipak, da, bojala sam se. Plašila sam te se. Ne toga da ću da pogrešim. Znala sam da to nije greška. Ali ti si... ti. Nisi kao većina drugih ljudi, znaš. Bojala sam te se zato što sam znala da si mi ravan!" Ton joj je na kraju postao grub, ali trenutak kasnije ona dodade sasvim blago, čak nežno: "U stvari, znaš, i nije važno, Ševeče."
     Tada ju je prvi put čuo da je izgovorila njegovo ime. Okrenu se ka njoj i reče mucajući, gotovo se gušeći: "Nije važno? Najpre mi pokažeš... pokažeš mi šta jeste važno, šta je uistinu važno, ono što mi je bilo potrebno celog života... a onda kažeš da nije važno!"
     Sada su bili licem uz lice, ali se nisu dodirivali. "Je li to, znači, ono što ti je potrebno?"
     "Jeste. Veza. Prilika."
     "Sada... ili za život."
     "I sada i za život."
     Život, reče bujica brze vode niz stene u studenoj tmini.

     Kada su Ševek i Takver sišli sa planina, premestili su se u dvokrevetnu sobu. Nije bilo nijedne slobodne u blokovima blizu Instituta, ali Takver je znala za jednu, ne odveć udaljenu, u nekom starom obitavalištu na severnom kraju grada. Da bi dobili tu sobu, otišli su do registratorke za smeštaj dotičnog bloka - Abenaj je bio podeljen u oko dve stotine lokalnih upravnih područja, zvanih blokovi - žene koja se inače kod kuće bavila brušenjem sočiva i sa kojom je bilo njeno troje male dece. Knjige u kojima je vodila dokumentaciju oko smeštaja držala je na polici na gornjem delu jednog kredenca kako ih deca ne bi dohvatila. Proverila je da li se soba vodi kao prazna; Ševek i Takver uzeli su je za sebe tako što su upisali svoja imena u knjigu.
     Ni selidba nije bila složena. Ševek je doneo jednu kutiju sa svojim radovima, zimske čizme i narandžasto ćebe. Takver je morala da napravi tri ture. Najpre je otišla u područno spremište odeće i uzela oboma novo ruho, čin za koji je nejasno, ali odlučno smatrala da je od suštinske važnosti za početak njihovog ortaštva. Potom je otišla do svoje stare spavaonice, najpre po odeću i papire, a zatim, sa Ševekom, po izvestan broj neobičnih predmeta: složena koncentrična obličja načinjena od žice, koja su se kretala i menjala lagano, u unutrašnjem delu, kada bi visila sa tavanice. Načinila ih je od otpadaka žice i alatki iz zanatskog skladišta i nazvala ih Zauzimanja nenastanjenog prostora. Jedna od dve stolice u sobi bila je prilično pohabana i oni su je odneli u radionicu za popravke, gde su uzeli novu. Tako su okončali nabavku nameštaja. Nova soba imala je visoku tavanicu, što ju je činilo prozračnom i pružalo puno mesta za Zauzimanja. Obitavalište je bilo podignuto na jednom od niskih brežuljaka Abenaja, a soba je imala ugaoni prozor koji je hvatao popodnevno sunce i odakle se pružao pogled na grad, na ulice i trgove, krovove, zelenilo parkova, na ravnice koje su se postirale u daljini.
     Prisnost posle duge samoće, naglost radosti uzdrmali su i Ševekovu i Takverinu postojanost. U prvih nekoliko dekada njegovo raspoloženje naglo se menjalo iz ushićenja u brižnost i obrnuto; ona je imala nastupe uzrujanosti. Oboje su bili preosetljivi i neiskusni. No, napetost nije potrajala, budući da su se ubrzo privikli jedno na drugo. Njihova seksualna glad nije jenjavala, pretvorivši se u strastvenu razdraganost, a želja za spajanjem svakodnevno se obnavljala zato što je bila svakodnevno utaživana.
     Ševeku je sada bilo jasno - i on bi držao za budalasto kada bi drugačije smatrao - da su sve one uboge godine koje je prethodno proveo u ovom gradu bile deo njegove sadašnje silne sreće zato što su vodile ka njoj, pripravile ga za nju. Sve što mu se ranije događalo bilo je deo onoga što mu se sada događa. Takver nije razabirala te mračne spletove posledica/uzroka/posledica, ali ona i nije bila temporalni fizičar. Ona je vreme naivno videla kao put što se pruža ispred. Naprosto, ideš njime i već negde stigneš. Ako imaš sreće, onda je mesto gde stižeš vredno stizanja.
     Ali kada je Ševek uzeo njenu metaforu i pretočio je u svoje reči, objasnivši joj da, osim što prošlost i budućnost tvore deo sadašnjosti kroz sećanja i namere, nema, ljudskim aršinima mereno, nikakvog puta, nikakvog mesta gde bi se stiglo, ona je klimnula pre no što je on stigao do polovine. "Tačno", reče. "Upravo sam to radila poslednje četiri godine. Nije u pitanju
     isključivo sreća. Samo delimično."
     Imala je dvadeset tri godine, pola godine manje od Ševeka. Odrasla je u ratarskoj zajednici, u Okrugloj Dolini, na Severoistoku. Bilo je to izdvojeno mesto i Takver je, pre no što je došla u Severozalazni institut, radila teže od većine mladih Anarešana. U Okrugloj Dolini nikada se nije nalazilo dovoljno ljudi da se obave svi potrebni poslovi, ali tamošnja zajednica nije bila ni dovoljno velika ni dovoljno produktivna u opštoj ekonomiji da bi imala visoko prvenstvo u kompjuterima Odrada. Morali su sami da se staraju o sebi. Takver je već sa osam godina odvajala slamu i kamenje iz holumovog zrnevlja u mlinu po tri sata dnevno, pošto bi prethodno tri sata provela u školi. Tek sasvim mali deo njene praktične obuke kao deteta bio je posvećen obogaćenju vlastite ličnosti: sve ostalo uglavnom su bili poslovi vezani za nastojanja zajednice da opstane. U doba žetve i setve svi iznad deset i ispod šezdeset godina radili su na poljima, preko celog dana. Sa petnaest godina dobila je zadatak da usaglašuje radne rasporede za četiri stotine obradivih parcela koje je obdelavala zajednica Okrugle Doline, a i pomagala je u planiranju dijetetičaru iz varoške obedovaonice. Nije bilo ničeg neobičnog u svemu tome i Takver nije o tim stvarima mnogo razmišljala, ali one su, razume se, obrazovale izvesna svojstva njenog karaktera i načina mišljenja. Ševeku je bilo milo što je obavljao svoj deo klegiča, jer Takver je prezirala ljude koji su izbegavali fizički rad. "Vidi samo Tinana", kazala je jednom prilikom, "kako kuka i cmizdri što je upućen na četiri dekade na vađenje korena holuma. Tako je sav istančan da bi čovek pomislio da je riblje jaje! Je li ikada dodirnuo nešto prljavo?" Takver nije bila naročito uvđavna i milosrdna, a i imala je preku narav.
     Studirala je biologiju u Severozalaznom oblasnom institutu i prilično se isticala, tako da je odlučila da pređe u Središnji institut i nastavi studije. Posle godinu dana dobila je ponudu da se pridruži novom sindikatu koji je upravo osnivao laboratoriju za izučavanje tehnika povećanja obima i poboljšanja kvaliteta jestivih riba u tri okeana Anaresa. Kada bi je ljudi upitali čime se bavi, ona je odgovarala: "Ja sam riblji genetičar." Volela je da radi; tu su se udruživale dve stvari koje je cenila: tačna, činjenička istraživanja i poseban cilj povećanja ili poboljšanja. Bez takvog rada ona ne bi bila zadovljna. No, to joj nipošto nije bilo dovoljno. Najveći deo onoga što se zbivalo u Takverinom umu i duhu imalo je malo veze sa ribljom genetikom.
     Njena brižnost za prirodne lepote i živa stvorenja bila je strastvena. Ova brižnost, koja se skromno mogla nazvati 'ljubav prema prirodi', Ševeku se činila kao nešto znatno šire od ljubavi. Postoje duše, mislio je on, čija pupčana vrpca nikada nije bila presečena. One nikada nisu bile odbijene od Vaseljene. One u smrti ne vide neprijatelja; sa nestrpljenjem očekuju da istrunu i da se pretvore u humus. Bilo je neobično videti Takver kako uzima list u šaku ili čak kamen. Ona je postajala produžetak njega, a on nje.
     Pokazala je Ševeku tankove sa morskom vodom u istraživačkoj laboratoriji, pedeset ili više vrsta riba, velikih i malih, jednoličnih i kitnjastih, elegantnih i grotesknih. Bio je očaran i pomalo ispunjen strahopoštovanjem.
     Dok je kopno Anaresa bilo lišeno životinjskog života, tri okeana naprosto su kipela od njega. Mora nisu bila međusobno povezana već nekoliko miliona godina, tako da su se oblici života u njima odlikovali ostrvskim tokovima evolucije. Raznovrnost je bila zadivljujuća. Ševek nikada ranije nije pomislio da život može biti tako obilan, bujan, da je, zapravo, sama bujnost možda suštinsko svojstvo života.
     Na kopnu, biljke su valjano uspevale, na svoj štedljiv, bodljast način, ali one životinje koje su pokušavale da dišu vazduh uglavnom su odustale od toga kada je klima planete ušla u hiljadugodišnju eru prašine i sasušenosti. Opstale su bakterije, uglavnom litofagne, kao i nekoliko stotina vrsta crva i ljuskara.
     Čovek se uklapao obazrivo i rizično u tu usku ekologiju. Ako bude ribario, ali ne pohlepno, i ako bude gajio poljoprivredne kulture, koristeći poglavito organske otpatke kao gnojiva, mogao je da se uklopi. Ali zato nije mogao da uklopi više nikoga. Nije bilo trave za biljojede. Nije bilo biljojeda za mesojede. Nije bilo insekata da oplođuju cvetno bilje; uvezene voćke sve su ručno đubrene. Sa Urasa nisu donete nikakve životinje koje bi dovele u opasnost tananu ravnotežu života, već su došli samo naseljivači, valjano oprani iznutra i spolja, tako da su sa sobom poneli tek minimum lične faune i flore. Na Anares nije stigla čak nijedna buva.
     "Dopada mi se morska biologija", reče Takver Ševeku ispred tankova sa ribama, "zato što je tako složena, prava mreža. Ova riba jede onu ribu, ta riba jede riblju mlađ, mlađ jede trepetljike, trepetljike jedu bakterije i krug se tu zatvara. Na kopnu postoje samo tri kola, i to sve nehordate, ako ne računaš čoveka. Situacija je veoma neobična, biološki govoreći. Mi, Anarešani, neprirodno smo izdvojeni. Na starom svetu postoji osamnaest kola kopnenih životinja; ima klasa, kao što su insekti, sa toliko vrsta da ih uopšte nisu izbrojali, a neke od tih vrsta imaju čak na milijarde članova. Pomisli samo: ma kuda pogledao, sve same životinje, druga stvorenja, koja dele zemlju i vazduh sa tobom. Tamo bi se neuporedivo više osećao kao deo..." Pratila je pogledom zakrivljenu putanju kretanja jedne male, plave ribe kroz tamni tank. Ševek je pomno pratio trag ribe i trag njenih misli. Tumarao je još dugo među tankovima, često se vraćajući sa njom do laboratorije i akvarijuma; njegova fizičarska nadmenost kopnela je pred tim sitnim, neobičnim životima, pred postojanjem bića koja obitavaju u večnoj sadašnjosti, bića koja se ne objašnjavaju i uopšte ne moraju da opravdavaju svoje postupke čoveku.
     Većina Anarešana radila je izmeđuu pet i sedam sati dnevno, imajući pri tom između dva i četiri slobodna dana svake dekade. Pojedinosti o pravilnosti, o tačnosti, o tome koji su dani slobodni i tako dalje razrađivane su između pojedinca i njegove radne grupe, brigade, sindikata ili usaglašujuće federative, već prema tome na kome su se nivou najbolje mogle postići saradnja i delotvornost. Takver je sama vodila svoje istraživačke projekte, ali rad i ribe imali su vlastite imperativne zahteve; provodila je između dva sata i deset sati dnevno u laboratoriji, bez slobodnih dana. Ševek je sada predavao na dva mesta, držeći kurseve više matematike u jednom središtu za učenje i u Institutu. Oba kursa bila su u jutarnjim časovima, tako da se u sobu vraćao u podne. Takver tada obično još ne bi bila stigla. Zgrada je bila sasvim utihla. Sunce još nije dospelo do dvostranog prozora koji je gledao na jug i zapad, ka gradu i ravnicima; u sobi je bilo sveže i senovito. Tanani koncentrični mobili, koji su visili na različitim nivoima sa tavanice, kretali su se sa unutarnjom odmerenošću, u tišini, uz tajanstvo telesnih organa ili procesa uma koji misli. Ševek bi seo za sto ispod prozora i počinjao da radi, čitajući, praveći beleške ili vršeći proračune. Sunčeva svetlost polako bi ulazila u sobu, klizeći preko hartija na stolu, preko njegovih šaka na hartijama, ispunjavajući prostoriju blistavošću. I on je radio. Rđavi počeci i uzaludnosti minulih godina pokazali su se kao pripremni rad, kao temelj postavljen u tami, ali valjano postavljen. Na toj osnovi, metodično i brižljivo, ali uz spretnost i pouzdanost koje kao da nisu pripadale njemu, već nekom znanju koje je dejstvovalo kroz njega, koristeći ga kao posrednika, sazdavao je predivno, stameno ustrojstvo Načela Istovremenosti.
     Kao ni ma kome muškarcu ili ma kojoj ženi koji bi se uortačili sa osobom stvaralačkog duha, Takver nije uvek bilo lako. Iako je njeno postojanje bilo od suštinske važnosti za Ševeka, njeno neposredno prisustvo moglo je da mu smeta. Nije joj se dopadalo da se prerano vraća kući zato što je on često prestajao da radi kada bi ona došla, a ona je osećala da to nije u redu. Kasnije, kada postanu sredovečni i kada se zasite jedno drugog, biće u stanju da je ne primećuje, ali to nikako nije mogao sa dvadeset četiri godine. Ona je stoga tako upriličila svoje poslove u laboratoriji da se kući vrati tek sredinom popodneva. To, doduše, nije bio baš najzgodniji raspored, zato što se o njemu trebalo brinuti. Onih dana kada nije imao predavanja, ona bi ga po povratku zaticala kako sedi već šest ili osam časova neprekidno za stolom. Kada bi ustao, zateturao bi se od umora, ruke bi mu drhtale i sav bi bio rastrojen. Stvaralački duh ne postupa nimalo nežno sa onima kroz koje se izražava, on ih troši, odbacuje, a potom pribavlja nove posrednike za svoje ispoljavanje. Takver, međutim, nije mogla da računa na takve zamene, tako da se usprotivila kada je videla kako se on troši. Najradije bi zavapila, kao što je to jednom učinio Odoin suprug, Asieo: "Zaboga, devojko, zar ne možeš da služiš Istini malo umerenije?" - ali nevolja je bila u tome što je ona bila devojka i što nije navikla na zazivanje Boga.
     Razgovarali bi, potom izišli u šetnju ili do kupatila, pa na večeru u trpezariju Instituta. Posle večere odlazili su na skupove, ili na kakav koncert, odnosno viđali su se sa prijateljima, Bedapom, Salasom i njihovim društvom, Desarom i ostalima iz Instituta ili sa Takverinim kolegama i prijateljima. Ali skupovi i prijatelji nisu im bili važni. Društvena i druževna okupljanja prestala su da im budu neophodna; postalo im je dovoljno njihovo ortaštvo i tu činjenicu nisu mogli da prikriju. To kao da nije vređalo druge. Naprotiv. Bedap, Salas, Desar i ostali dolazili su kod njih kao što žedni ljudi dolaze na zdenac. Njima ostali nisu bili važni: ali zato su oni postali suštinski značajni ostalima. No, to nije bila posledica nekog njihovog nastojanja; oni nisu bili nimalo dobroćudniji od drugih ljudi, niti su zanimljivije pričali; pa ipak, prijatelji su ih voleli, zavisili su od njih, stalno su im donosili darove - male poklone koji su kružili među tim ljudima što nisu posedovali ništa i što su posedovali sve: ispleten šal, komad granita posut grimiznim granatima, vazu ručno napravljenu u radionici grnčarske federacije, pesmu o ljubavi, komplet izrezbarenih drvenih dugmadi, zavojitu školjku iz Sorubskog mora. Davali bi poklon Takver, govoreći: "Evo ti ovo, Ševu će se možda dopasti kao pritiskivač za hartiju." Ili su davali poklon Ševeku, govoreći: "Evo ti ovo, Taki će se možda dopasti boja." Tim davanjem želeli su da uzmu udela u deobi onoga što su Ševek i Takver delili, da slave, da hvale.
     Bilo je to dugo leto, toplo i sjajno, leto sto šezdesete godine Naseobine na Anaresu. Obilje kiša u proleće ozelenelo je Abenajsku Ravnicu i poleglo prašinu, tako da je vazduh postao neuobičajeno bistar; sunce je bilo toplo preko dana, a zvezdana glušja treperela su noću. Kada bi mesec bio na nebu, jasno su se mogle razabrati ivice njegovih kontinenata, pod zaslepljujuće belim zavojnicama tamošnjih oblaka.
     "Zašto izgleda tako predivno?" upita Takver, ležeći pokraj Ševeka pod narandžastim ćebetom, dok je svetlo bilo ugašeno. Povrh njih su visila zauzimanja nenastanjenog prostora, tmasta; u prozoru je počivao pun mesec, blistav. "Kada znamo da je to planeta baš kao i ova, samo sa boljom klimom i rđavijim ljudima, kada znamo da su svi oni posednici, da vode ratove, pišu zakone i jedu dok drugi umiru od glasi, ali ipak stare, prati ih zla sreća, dobijaju reumu u kolenima, kurije oči na nožnim prstima baš kao i ljudi ovde... kada sve to znamo, zašto nam i dalje izgleda tako srećno, kao da život tamo mora biti srećan? Pa ipak, ne mogu da gledam taj sjaj i da zamišljam nekog groznog malog čoveka sa umašćenim rukama i atrofiranim umom, poput Sabula, kako živi tamo; naprosto ne mogu."
     Mesečina je oblivala njihove nage mišice i prsa. Sitne, peperjaste malje na Takverinom licu tvorile su zamućen oreol povrh njene kože; njena kosa i senke bile su crne. Ševek ju je dodirnuo po srebrnoj mišici svojom srebrnom šakom, začudivši se zbog topline dodira pri toj hladnoj svetlosti.
     "Kad god vidiš neku stvar u celini", reče on, "izgleda ti da je predivna. Planete, životi... Ali kad se približiš, svet je sav sazdan od prljavštine i stenja. A iz dana u dan život postaje sve teži, umaraš se, gubiš opštu sliku. Potrebni su ti udaljenost, razmak. Način da se vidi kako je zemlja lepa jeste videti je kao mesec. Način da se vidi kako je život divan jeste iz perspektive smrti."
     "To je u redu kada je Uras u pitanju. Neka samo ostane tu gde jeste i neka bude mesec, ja ga ne želim! Ali ja nemam nameru da stojim na nadgrobnom spomeniku, da osmatram život i kažem: 'Oh, predivno!' Želim da ga sagledam u celini iz samog njegovog središta, ovde, sada. Nimalo mi nije važna vežnost."
     "Nema to veze sa večnošću", reče Ševek, osmehnuvši se, mršav, maljav muškarac, sazdan od srebra i senke. "Sve što treba da uradiš da bi život sagledala u celosti jeste da ga sagledaš kao smrtnik. Ja ću umreti, ti ćeš umreti; kako bismo inače mogli voleti jedno drugo? Sunce će jednom sagoreti, jer kako bi inače sada sijalo?"
     "Ah, te tvoje priče i ta tvoja prokleta filozofija!"
     "Priče? Nisu to priče. Nije posredi razum. To je dodir šake. Ja dodirujem celovitost, držim je. Šta je mesečina, a šta je Takver? Kako da se bojim smrti? Kada je držim, kada u šakama držim svetlost..."
     "Ne ponašaj se posednički", promrmlja Takver.
     "Nemoj plakati, drago srce."
     "Ne plačem ja. Ti plačeš. To su tvoje suze."
     "Hladno mi je. Mesečina je hladna."
     "Privij se uz mene."
     Dok ga je uzimala u naručje, snažan drhtaj prože mu telo."
     "Bojim se, Takver", prošaputa on.
     "Brate, draga dušo, ćuti."
     Zaspali su jedno drugom u naručju te noći, mnogih noći.

7. URAS

     Ševek je našao jedno pismo u džepu svog novog kaputa, postavljenog runom, koji je naručio za zimu u prodavnici iz ulice noćnih mora. Nije imao nikakvu predstavu o tome kako je pismo tu dospelo. Ono se svakako nije nalazilo u pošti koja mu je dostavljana tri puta dnevno; pošta se isključivo sastojala od rukopisnih i štampanih radova fizičara sa celog Urasa, od poziva na prijeme i od prostodušnih poruka đaka. Posredi je bio tanak list hartije, presavijen i zalepljen, bez koverta; nije bio frankiran niti je imao marke neke od tri konkurentske poštanske kompanije.
     Otvorio ga je, ispunjen nejasnom zebnjom, i pročitao: 'Ako si anarhista, zašto onda sarađuješ sa sistemom vlasti, izdajući svoj svet i odonjansku nadu, ili si ovde da nam doneseš tu nadu? Trpeći nepravdu i ugnjetavanje, vidimo u sestrinskom svetu svetlost slobode u tamnoj noći. Pridruži se nama, tvojoj braći!' Nije bilo potpisa, niti adrese.
     Ševeka je pismo uzdrmalo i moralno i intelektualno, potreslo ga, ispunivši ga ne toliko iznenađenjem, koliko svojevrsnom panikom. Znao je da ih ima ovde: ali gde su? Nije sreo nijednoga od njih, niti video, nije naišao ni na jednog siromaha. Dopustio je da zid bude podignut oko njega, a to uopšte nije primetio. Prihvatio je utočište, kao kakav posednik. Kooptirali su ga, baš kao što je Čifoilisk kazao.
     Ali on nije znao kako da sruši zid. A i da je znao, kuda je mogao da pođe? Panika ga je još čvršće uhvatila. Kome je mogao da se vrati? Sa svih strana su ga okruživali osmesi bogatih.
     "Voleo bih da razgovaram sa tobom, Efore."
     "Da, ser. Izvine, ser, pravi mesto spustim ovo."
     Poslužitelj mu je umešno prineo teški poslužavnik, skinuo poklopce sa zdela sa jelom i nalio gorku čokoladu koja je penušavo pokuljala ka rubu šolje, ali se preko nje nije prelila ni kap, niti je imalo tečnosti prsnulo napolje. Očigledno je uživao u obredu doručka i vlastitoj spretnosti u posluživanju, baš kao što je bilo očigledno da ne želi nikakve neuobičajene prekide u tome. Često je govorio sasvim ispravan iotski, ali sada, čim je Ševek rekao da bi voleo da porazgovara sa njim, Efor je skliznuo u stakato gradskog narečja. Ševek je mogao pomalo da ga prati; pomak zvučnih vrednosti bio je pravilan kada biste ga jednom razabrali, ali skraćenja su znatno otežavala razumevanje. Polovina reči bivala je izostavljena. Nalikuje na šifru, pomisli on: kao da 'Nioti', kako su oni sebe nazivali, nisu želeli da ih iko spolja razume.
     Poslužitelj je stajao i čekao da se Ševek posluži. Znao je - već posle prve nedelje naučio je Ševekove navike i običaje - da on ne želi da mu se pridrži stolica, niti da bude posluživan dok obeduje. Eforovo kruto, pomno držanje bilo je sasvim dovoljno da odagna svaku nadu u neformalnost.
     "Da li bi seo, Efore?"
     "Ako vi želite, ser", uzvrati poslužitelj. Pomerio je jednu stolicu pola inča, ali nije seo na nju.
     "Evo o čemu sam želeo da razgovaram s tobom. Ti znaš da ne volim da ti izdajem naređenja."
     "Ja uradim stvari kako hoćete, ser, bez naređenja."
     "Tako je... nisam na to mislio. Znaš, u mojoj zemlji niko ne izdaje naređenja."
     "Tako čujem, ser."
     "Vidiš, želeo bih da te upoznam kao sebi ravnoga, kao svog brata. Ti si jedini od svih što ih ovde poznajem koji nije bogat... nisi jedan od vlasnika. Veoma bih želeo da razgovaram s tobom, da doznam kako živiš..."
     On zastade, obuzet očajanjem, razabravši prezir na Eforovom naboranom licu. Načinio je sve moguće pogreške. Efor ga je smatrao budalom, pokroviteljski nastrojenom, ljubopitljivom.
     On spusti šake na sto u kretnji koja je izražavala beznađe i reče: "Oh, pakla mu, žao mi je, Efore! Nisam u stanju da izrazim ono što mi je na umu. Molim te, zaboravi celu stvar."
     "Kako vi kažete, ser." Efor se povuče.
     Na tome se završilo. 'Neposedničke klase', ostale su mu podjednako udaljene kao i onda kada je čitao o njima u knjigama iz istorije u Severozalaznom oblasnom institutu.
     U međuvremenu, obećao je da će provesti jednu sedmicu sa Oiieovima, između zimskog i letnjeg semestra.
     Oiie ga je još nekoliko puta pozvao na večeru posle one prve posete, uvek prilično kruto, kao da izvršava dužnost gostoprimstva, ili možda vladino naređenje. U svojoj kući, međutim, iako nikada nije prestajao da donekle bude na oprezu sa Ševekom, ophodio se uistinu prijateljski. Prilikom druge posete, njegova dva sina zaključila su da im je Ševek već stari prijatelj, a njihovo uzdanje u Ševekovu reakciju očigledno im je zbunilo oca i ispunilo ga nelagodnošću; nije mogao da odobri tako nešto, ali nije mogao ni da kaže da je neumesno. Ševek se uistinu ponašao prema njima kao stari prijatelj, kao stariji brat. Oni su mu se divili, a mlađi, Ini, veoma ga je zavoleo. Ševek je bio blag, ozbiljan, pošten, a i pripovedao je veoma zgodne priče o mesecu; ali nije bila stvar samo u tome. On je detetu predstavljao nešto što Ini nije mogao da objasni. Čak ni znatno kasnije u životu, na koji je duboko i nejasno uticala ta detinja očaranost, Ini nije uspevao da nađe reči za to, već samo reči u kojima je bio sadržan tek odjek toga: reč putnik, reč izgnanik.
     Jedini pravi zimski sneg padao je te nedelje. Ševek nikada nije video nanos koji bi bio deblji od jednog inča. Prekomernost, puka količina snežnih padavina ispunila ga je ushitom. Dao je sebi oduška u tom izobilju. Sneg je bio odveć beo, odveć hladan, utihao i ravnodušan da bi ga čak i najiskreniji odonjanin mogao nazvati izmetnim; videti u njemu bilo šta drugo do bezazlenu veličanstvenost predstavljalo bi sitničavost duše. Čim se nebo razvedrilo, on je izišao na sneg sa dečacima, kojima se takođe silno dopadao. Jurcali su po velikom stražnjem vrtu Oiieove kuće, bacali grudve, zidali tunele, zamkove i tvrđave od snega.
     Seva Oiie stajala je sa svojom zaovom Veom kraj prozora, posmatrajući decu, muškarca i malu vidru kako se igraju. Vidra je napravila sebi spust niz jedan zid snežnog zamka i neumorno i razdragano koristila ga kao tobogan, spuštajući se na stomaku. Dečaci su imali zajapurene obraze. Muškarac, čija je dugačka, gruba, sivosmeđa kosa bila vezana pozadi komadom uzice i čije su se uši rumenele od hladnoće, poletno je obavljao operacije pravljenja tunela. "Ne ovde!... Kopaj tamo!... Gde je lopata?... Otkud led u mom džepu?..." visoki glasovi dečaka neprekidno su odzvanjali.
     "Evo našeg tuđina", reče Seva, osmehujući se.
     "Najveći živi fizičar", reče joj zaova. "Baš smešno!"
     Kada je ušao unutra, sav zadihan, otresajući sneg sa sebe i odišući onom svežom, hladnom bodrošću i čilošću kojima se odlikuju samo ljudi što su upravo došli sa snega, predstavljen je zaovi. Pružio je svoju veliku, čvrstu, hladnu šaku i osmotrio Veu prijateljskim očima. "Ti si Demaereova sestra?" reče on. "Da, ličiš na njega." Ta opaska, koja bi iz bilo čijih drugih usta Vei zvučala neumesno, silno joj se dopala. 'To je muškarac', nije prestajala da misli celog popodneva, 'pravi muškarac. Šta to ima u sebi?'
     Ona se zvala Vea Doem Oiie, shodno iotskom običaju; njen suprug, Doem, nalazio se na čelu jednog velikog industrijskog trusta i često je putovao, provodeći po pola godine u inostranstvu u svojstvu poslovnog predstavnika vlade. To je bilo objašnjeno Ševeku dok ju je posmatrao. Tanak stas, bledi ten i ovalne crne oči Demaerea Oiiea bili su u njoj preobraženi u lepotu. Imala je okrugle, meke i veoma bele grudi, ramena i ruke. Ševek je sedeo pokraj nje za večernjom trpezom. Često je pogledao prema njenim nagim grudima, koje je kruti steznik držao isturene napred. Ta zamisao da se polunag ide po ovom hladnom vremenu delovala je prekomerno, baš kao što je prekomeran bio i sneg, a i male grudi takođe su se odlikovale bezazlenom belinom, poput snega. Oblina njenog vrata lagano se pretakala u oblinu ponosne, obrijane, tanane glave.
     Uistinu je veoma privlačna, obavesti Ševek sebe. Nalikuje na ovdašnje postelje: meka je poput njih. Ali i izveštačena. Zašto samo tako neprirodno izgovara reči?
     No, prionuo je uz njen prilično tanak glas i izveštačen način ophođenja kao uz kakav splav na dubokoj vodi, a uopšte nije bio svestan toga, nije bio svestan da tone. Ona je trebalo da se vrati vozom u Nio Eseiju posle večere; došla je u posetu samo na jedan dan i on je više nikada neće videti.
     Oiie je bio prehlađen. Seva je bila zauzeta oko dece. "Ševeče, da li bi možda mogao da otpratiš Veu do stanice?"
     "Zaboga, Demaere! Ne teraj ovog sirotog čoveka da mi pruža zaštitu! Ne misliš, valjda, da ima vukova? Ili da će se divlji Mingradi sjuriti u grad i ugrabiti me za svoje hareme? Da li će me možda sutra ujutro naći na pragu šefa stanice, sa jednom smrznutom suzom u oku i sa kitom uvelih cvetaka u mojoj majušnoj, ukrućenoj šaci? Oh, to bi mi se baš dopalo!" Preko Veinog zvonkog, zvečećeg glasa smeh joj se prostirao poput talasa, tamnog, glatkog, moćnog talasa koji je spirao sve i ostavljao prazan pesak. Nije se smejala sa sobom, već sebi, tamni smeh tela koji potire reči.
     Ševek je obukao kaput u predvorju i sačekao ju je kod vrata.
     U tišini su prevalili pola ulice. Sneg im je škripao i hrskao pod nogama.
     "Stvarno ste veoma ljubazni za jednog..."
     "Za šta?"
     "Za jednog anarhistu", reče ona svojim tankim i izveštačeno otegnutim glasom (bila je to ista intonacija koju je Pae koristio, a i Oiie kada je bio na univerzitetu). "Razočarana sam. Mislila sam da ćete biti opasni i nastrani."
     "Ja i jesam takav."
     Ona ga osmotri postrance. Nosila je skerletni šal vezan iznad glave; oči su joj izgledale crne i sjajne spram te žive boje i okolne beline snega.
     "Ali evo gde me krotko pratite na stanicu, doktore Ševek."
     "Samo Ševek", reče on blago. "Bez 'doktore'."
     "Je li to celo tvoje ime: i ime i prezime?"
     On klimnu, osmehnuvši se. Osećao se čilo i bodro, ispunjen prijatnošću zbog bistrog vazduha, toplote valjano načinjenog kaputa koji je nosio, lepote žene koja je išla pokraj njega. Danas ga nisu morile nikakve brige niti teške misli.
     "Da li je istina da imena dobijate iz kompjutera?"
     "Jeste."
     "Kako je to strašno, dobiti ime od jedne mašine!"
     "Zašto strašno?"
     "Pa to je tako mehanički, tako bezlično."
     "Ali šta je ličnije od imena koje nema nijedna druga živa osoba?"
     "Baš niko više? Ti si jedini Ševek?"
     "Dok budem živ. Pre mene je bilo i drugih."
     "Bili su ti srodnici?"
     "Ne držimo mi mnogo do srodnika; svi smo tamo srodnici, znaš. Nemam pojma ko su oni bili, izuzev jednoga iz ranih dana Naseobine. Konstruisao je nekakve ležajeve koji se koriste kod teših mašina; i dalje se nazivaju 'ševek'." On se ponovo osmehnu, šire. "Eto večnosti!"
     Vea zatrese glavom. "Blagi Bože", reče ona. "Pa kako razlikujete muškarce od žena?"
     "Pa, otkrili smo neke načine..."
     Trenutak kasnije razleže se njen meki, zvonki smeh. Ona obrisa oči koje su joj suzile na hladnom vazduhu. "Da, možda si ipak nastran!... Jesu li svi oni, onda, uzimali izmišljena imena i učili izmišljeni jezik... sve novo?"
     "Naseljivači Anaresa? Da. Bili su to romantični ljudi, pretpostavljam."
     "A vi niste?"
     "Nismo. Mi smo veoma pragmatični."
     "Ali možete biti i jedno i drugo", uzvrati ona.
     Nije očekivao od nje ovakvu istančanost u razmišljanju. "Da, to je tačno", reče on.
     "Ima li nečeg romantičnijeg od toga što si došao ovde, sasvim sam, bez pare u džepu, da se založiš za svoj narod?"
     "I da me raskoš iskvari dok sam ovde."
     "Raskoš? U univerzitetskim sobama? Blagi Bože! E, jadniče moj! Zar te nisu odveli ni na kakvo pristojno mesto?"
     "Jesu, na mnoga mesta, ali sva jednaka. Voleo bih kada bih mogao bolje da upoznam Nio Eseiju. Video sam samo spoljašnjost grada, ambalažnu omotnicu." Upotrebio je ovo poređenje zato što je još od početka bio očaran uraškim običajem da sve umotavaju u čisti, šareni papir, u plastiku, karton ili foliju. Rublje, knjige, povrće, odeća, lekovi, sve se to obmatalo slojevima i slojevima hartije. Čak su i pakovanja papira bila zamotana u nekoliko slojeva papira. Ništa se ni sa čim nije moglo dodirnuti. Počeo je da mu se javlja utisak da je on takođe brižljivo zapakovan.
     "Znam. Vodili su te u Istorijski muzej, zatim u posetu Dobunaeškom spomeniku, kao i da slušaš neki govor u Senatu!" On se nasmeja, zato što je imao upravo takav raspored jednog letnjeg dana. "Znam! Tako su glupi sa strancima. Postaraću se ja da vidiš pravo lice Nioa!"
     "Voleo bih to."
     "Poznajem svu silu divnog sveta. Ja sakupljam ljude. Tu si u stupici među svim ovim zlovoljnim profesorima i političarima..." Ona se ponovo zakikota. Prijao mu je njen neobavezan razgovor baš kao što su mu prijali sunce i sneg.
     Došli su do male stanice Amoenoa. Ona je imala povratnu kartu; voz je trebalo da stigne svakog časa.
     "Nemoj čekati, smrznućeš se."
     On ništa nije uzvratio, već je ostao da stoji, masivan u kaputu postavljenom runom, posmatrajući je blago i srdačno.
     Ona spusti pogled na manšetu kaputa i otrese nekoliko pahulja sa veza.
     "Imaš li suprugu, Ševeče?"
     "Ne."
     "Uopšte nemaš porodicu?"
     "Oh, da. Imam ortaka; i decu sa njom. Oprosti, pomislio sam na nešto drugo. 'Supruga', znaš. Smatrao sam da tako nešto postoji samo na Urasu."
     "Šta je to 'ortak'?" Ona ga vragolasto pogleda u lice.
     "Mislim da biste vi to nazvali supruga ili suprug."
     Zašto ona nije pošla sa tobom?"
     "Nije želela; a i mlađe dete ima nam samo jednu... ne, dve godine sada. Takođe..." On zastade.
     "Zašto nije želela da pođe?"
     "Pa, ona ima tamo posla, a ne ovde. Da sam znao koliko bi joj se stvari ovde dopalo, bio bih je pozvao da mi se pridruži. Ali nisam to znao. A tu je i pitanje bezbednoti, shvataš."
     "Bezbednosti, ovde?"
     On ponovo zastade, a onda, konačno, reče: "I kada se vratim natrag."
     "Šta će ti se dogoditi?" upita Vea, raširivši oči. Voz je dolazio sa brega pred gradom.
     "Oh, verovatno ništa. Ali ima nekih koji me smatraju izdajnikom. Zato što pokušavam da sklopim prijateljstvo sa Urasom, znaš. Mogu mi pričinjavati neprilike kada se vratim. Ne želim da ona i deca budu tome izloženi. Imali smo već nešto malo toga pre no što sam otišao i to je sasvim dovoljno."
     "Hoćeš da kažeš da biste bili u neposrednoj opasnosti?"
     On se naže ka njoj da bi bolje čuo, jer voz je upravo ulazio u stanicu uz kloparanje točkova i vagona. "Ne znam", reče on, osmehujući se. "Znaš, naši vozovi veoma nalikuju na ove. Dobra zamisao ne nalaže promene." Otišao je sa njom do vagona prve klase. Kako ona nije otvorila vrata, on je to učinio. Zavukao je glavu unutra za njom, razgledajući kupe. "Unutra se, doduše, razlikuju! Ovo je sve zasebno... samo za tebe?"
     "Oh, da. Ne podnosim drugu klasu. Ljude koji žvaću gumu od maere i pljuckaju po podu. Žvaću li maeru i na Anaresu? Ne, zacelo ne. Oh, ima toliko stvari koje bih volela da doznam o vama i vašoj zemlji!"
     "I ja bih voleo da pričam o tome, ali me niko ništa ne pita."
     "Hajde onda da se ponovo vidimo i razgovaramo o tome! Kada opet dođeš u Nio, pozvaćeš me? Obećavaš."
     "Obećavam", uzvrati on dobroćudno.
     "Odlično! Znam da nećeš prekršiti obećanje. Ništa drugo još ne znam o tebi osim toga. To jasno vidim. Do viđenja, Ševeče." Ona položi svoju šaku u rukavicu na njegovu za trenutak dok je on držao vrata. Lokomotiva se oglasi piskom u dva tona; on zatvori vrata i ostade da posmatra kako voz polazi. Veino lice bilo je poput treptaja belog i skerletnog na prozoru.
     Vratio se pešice do Oiieovih u veoma vedrom raspoloženju i sa Inijem se grudvao sve do mraka.

     REVOLUCIJA U BENBILIJU!
     DIKTATOR U BEG!
     VODJE POBUNJENIKA DRŽE GLAVNI GRAD!
     VANREDNO ZASEDANJE VSV-a
     MOGUĆNOST INTERVENIŠE A-IO.

     Povod je bio takav da su naslovi u semenjarskim novinama bili štampani najvećim slovima. Na pravilno pisanje reči i gramatiku niko nije obraćao mnogo pažnje; tekstovi su nalikovali Eforovom načinu govora: "Prošlu noć pobunjenici drže sav zapad Mesktija i jako potiskuju vojsku..." Bio je to način verbalnog izražavanja Niota, u kome su prošlo i buduće vreme bili sabijeni u jedno veoma nabito, nepostojano sadašnje vreme.
     Ševek je pročitao novine i potržaio opis Benbilija u enciklopediji VSV-a. Država je fomrnalno bila parlamentarna demokratija, a zapravo vojna diktatura na čijem su čelu stajali generali. Bila je to velika zemlja na zapadnoj polulopti, puna planina i neplodnih savana, sa malo življa, siromašna. Trebalo je da odem u Benbili, pomisli Ševek, zato što mu se zamisao o toj zemlji učinila privlačna; zamišljao je blede ravnice preko kojih duva vetar. Vesti su ga neobično uznemirile. Počeo je da sluša biltene na radiju, koji je inače retko uključivao pošto je jednom ustanovio da mu je glavna svrha da oglašava stvari za prodaju. Izveštaji koje je čuo preko njega, kao i oni koji su davani preko zvaničnog telefaksa u društvenim prostorijama, bili su krati i šturi: bio je to neobičan kontrast popularnoj štampi koja je na svakoj strani grmela: Revolucija!
     General Havevert, predsednik, bezbedno je pobegao u svom znamenitom oklopljenom avionu, ali neki niži generali su uhvaćeni i uškopljeni, što je predstavljalo kaznu koja se u Benbiliju tradicionalno pretpostavljala smaknuću. Vojska je u povlačenju palila polja i gradove vlastitog naroda. Gerilski partizani napadali su vojsku. Revolucionari u Meskti, prestonici, otvorili su zatvore, davši amnestiju svim zatvorenicima. Pročitavši to, Ševek oseti kako mu je srce zaigralo. Bilo je nade, još je bilo nade... Nastavio je da prati vesti o dalekoj revoluciji uz povećano zanimanje. Četvrtoga dana, prateći preko telefaksa prenos rasprave u Veću svetskih vlada, video je iotskog ambasadara u VSV-u kako objavljuje da A-Io, u znak podrške demokratskoj vladi Benbilija, šalje naoružana pojačanja predsedniku-generalu Havevertu.
     Benbilijski revolucionari uglavnom uopšte nisu bili naoružani. Iotske trupe nastupiće sa topovima, oklopnim kolima, avionima, bombama. Ševek je u novinama pročitao podroban opis ovog oružja i od toga ga je obuzela muka.
     Obuzela ga je muka i razbesneo se, a nije imao nikoga sa kim bi mogao da razgovara. Pae nije dolazio u obzir. Atro je bio vatreni militarista. Oiie je bio etičan čovek, ali njegove privatne nesigurnosti, njegova zabrinutost kao vlasnika privatne svojine nagonile su ga da se drži krutih predstava o zakonu i redu. Mogao je da se saživi sa svojom ličnom naklonošću prema Ševeku jedino odbijanjem da prizna da je Ševek anarhista. Odonjansko drštvo naziva sebe anarhičnim, kazao je, ali oni su, zapravo, puki primitivni populisti, čije društveno ustrojstvo uspeva da dejstvuje bez neposredne vlade samo stoga što ih je tako malo i što nemaju susedne države. Kada njihovo vlasništvo urozi kakav agresivan takmac, ili će im se najzad otvoriti oči, ili će biti satrti. Benbilijskim pobunjenicima upravo su se sada otvarale oči: ustanovljavali su da od slobode nema nikakve koristi ako ne raspolažete topovima kojima biste je potkrepili. Objasnio je to Ševeku u jednom razgovoru koji su vodili o toj stvari. Nije blo važno ko vlada ili misli da vlada Benbilijem: politika stvarnosti odnosi se na borbu za prevlast između A-Ioa i Tua.
     "Politika stvarnosti", ponovi Ševek. Zatim osmotri Oiiea i reče: "To je neobičan izraz za jednog fizičara."
     "Uopšte nije. I jedan političar i jedan fizičar imaju posla sa stvarima kakve jesu, sa stvarnim silama, sa osnovnim zakonima sveta."
     "Ti stavljaš tvoje tričave, bedne 'zakone' za zaštitu bogatstva, tvoje 'sile' topova i bombi u istu rečenicu sa zakonom entropije i silom gravitacije? Imao sam bolje mišljenje o tvojoj pameti, Demaere!"
     Oiie se trže od ove munje prezira. Nije kazao ništa više, baš kao ni Ševek, ali Oiie to nikada nije zaboravio. Stvar je ostala uvrežena u njegovom umu kao najsramniji trenutak koji je doživeo. Jer ako ga je Ševek, jedan zavedeni i priprosti utopisa, tako lako ućutkao, onda je to bilo sramno; ali ako ga je Ševek fizičar i čovek koji mu se neodoljivo dopadao, kome se on divio, žudeći za tim da stekne njegovo poštovanje, kao da je to bilo najdragocenije poštovanje koje se uopšte moglo steći - ako ga je, dakle, taj Ševek prezirao, onda je sram bio nesnosan i on ga mora prikriti, zaptiti do kraja života u najtamniju izbu svoje duše.
     Zbivanja oko benbilijske revolucije zaoštrila su neke probleme i kod Ševeka: naročito problem njegovog ćutanja.
     Padalo mu je teško da nema poverenja u ljude sa kojima je. Odgojen je u kulturi koja se hotimice i stalno uzdavala u ljudsku solidarnost, uzajamnu pomoć. Iako je u nekim pogledima bio otuđen od te kulture, a tuđin u ovoj, ipak je ta životna navika i dalje postojala u njemu: pretpostavljao je da će mu ljudi biti od pomoći. Imao je poverenje u njih.
     Ali Čifoiliskova upozorenja, koja je on pokušavao da prenebregne, stalno su mu se vraćala. Osnaživali su ih njegova vlastita opažanja i instinkti. Dopadalo mu se to ili ne, morao je da nauči da nema poverenje. Mora da ćuti; mora da čuva svoje vlasništvo, da sačuva svoju sposobnost kupoprodaje.
     Malo je govorio tih dana, a pisao još manje. Radni sto predstavljao mu je morenu beznačajne hartije; ono nekoliko radnih beleški uvek je držao uza se, u nekom od mnogobrojnih uraških džepova. Nikada ne bi izišao, ne obrisavši prethodno sve iz svog stonog računara.
     Znao je da se nalazi veoma blizu domašaja Opšte temporalne teorije koju su Ioti tako silno želeli za svemirske letove i radi prestiža. Takođe je znao da je još nije domašio i da mu to možda nikada neće poći za rukom. Nijednu od ove dve činjenice nije nikada nikome otvoreno priznao.
     Pre no što je krenuo sa Anaresa pomislio je da celu stvar već drži u šaci. Imao je jednačine. Sabul je to znao i nudio mu je pomirenje, priznanje za priliku da ih objavi i tako uzme udela u slavi. Odbio je Sabulovu ponudu, ali to nije bio veliki moralni gest. Moralni gest bi, u stvari, bio da ih je dao na štampanje vlastitom sindikatu inicijative, ali on ni to nije učinio. Nije bio sasvim siguran da je spreman da ih objavi. Postojalo je nešto što nije dokraja bilo tačno, nešto što je nalagalo manja poboljšanja. Budući da je na toj teoriji radio već deset godina, neće mu smetati da još malo produži posao, da je sasvim izbrusi i izglača.
     To nešto malo što nije izgledalo dokraja tačno postojalo je sve veće. Sitna omaška u razmišljanju. Krupna omaška. Pukotina koja je sezala skroz temelje... Noć uoči polaska za Anares spalio je sve papire koje je imao o Opštoj teoriji. Došao je na Uras bez ičega. Čitavih pola godine on ih je, kako bi to oni kazali, blefirao.
     Ili je možda blefirao samoga sebe?
     Bilo je sasvim moguće da je Opšta teorija temporalnoti nedostižna meta. Takođe je bilo moguće da će Sled i Istovremenost jednoga dana ipak biti objedinjeni u opštu teoriju, ali da on neće biti čovek koji će to učiniti. Pokušavao je deset godina, ali bez uspeha. Matematičari i fizičari, atlete mišljenja, stvaraju svoja velika dela kao mladi. Bilo je više nego moguće - čak verovatno - da je on već sagoreo, da je sa njim gotovo.
     Bio je savršeno svestan okolnosti da mu se ovakva rđava raspoloženja i slutnje neuspeha javljaju uvek u razdobljima pre trenutaka najvećih stvaralačkih dosega. Uhvatio je samoga sebe kako pokušava da se osokoli ovom činjenicom i ražestio se zbog vlastite naivnosti. Tumačiti temporalni poredak kao uzročni poredak bilo je veoma budalasto za jednog hronozofa. Je li već posenilio? Najbolje će biti da se naprosto lati jednog malog, ali praktičnog zadatka, da dotera koncepciju intervala. To bi moglo biti od koristi nekom drugom.
     Ali čak i u tom pogledu, čak i u razgovorima sa drugim fizičarima o tome, osećao je da nešto zadržava za sebe. A oni su znali da je tako.
     Bio je već sit zadržavanja, sit negovorenja, izbegavanja da razgovara o revoluciji, da ne razgovara o fizici, da ne razgovara ni o čemu.
     Prošao je kroz kampus idući na neko predavanje. Ptice su pevale u nanovo ozelenelim krošnjama. Nije im čuo poj cele zime, ali sada su ga ponovo počele, rasipajući odozgo predivne tonove. Voo-jaa, pevale su ptice, mee-nii. Ovo je moje vlasništvooo-voo, ovo je moja teritorijaa-jaa, ovo pripada mee-nii.
     Ševek je stajao nepomično pun minut pod krošnjama, slušajući.
     Zatim je skrenuo sa staze, prošao kroz kampus u drugom pravcu, ka stanici, i uhvatio jutarnji voz za Nio Eseiju. Mora da negde postoje otvorena vrata na ovoj vražjoj planeti!
     Pomislio je, kada je seo u voz, da pokuša da napusti A-Io: da, možda, ode u Benbili. Ali nije ozbiljno uzeo u razmatranje tu zamisao. Morao bi da se ukrca na neki brod ili avion, a onda bi mu lako ušli u trag i zaustavili ga. Jedino mesto gde se mogao izgubiti iz vida svojim blagonaklonim i zaštitničkim domaćinima bilo je u njihovom vlastitom velikom gradu, pod njihovim nosevima.
     To nije bilo bekstvo. Čak i kada bi napustio ovu zemlju, i dalje bi bio zatvoren, zatvoren na Urasu. Niste to mogli nazvati bekstvo, ma kako ga zvali arhisti, sa svojom mistikom državnih granica. Ali najednom ga je obuzela razdraganost, za koju nije znao već danima, kada je pomislio da će njegovi blagonakloni i zaštitnički domaćini ipak zaključiti, za trenutak, da je pobegao.
     Bio je to prvi uistinu topli dan proleća. Polja su bila zelena i presijavala su se vodom. Na pašnjacima, svaku uzgojnu životinju pratilo je njeno mladunče. Naročito su ljupki bili jaganjci, poskakujući poput belih, elastičnih lopti, dok su im repovi išli sve u krug. U jednom koralu izdvojeno je stajao predvodnik krda, ovan, bik ili pastuv, sa silnom grivom, moćan poput olujnog oblaka, otac mnogih potomaka. Galebovi su preletali povrh nabujalih jezeraca, beli spram plaveti, a beli oblaci osvetljavali su bledoplavo nebo. Grane voćki stajale su prošarane crvenilom, a već se otvorilo nekoliko cvetova, crvenih i belih. Posmatrajući sve to kroz prozor voza, Ševek je osetio kako njegov neumoran, buntovnički duh spremno prkosi čak i lepoti dana. Bila je to nepravična lepota. Čime su je to Urašani zaslužili? Zašto im je ona bila podarena, tako štedro, tako izdašno, dok je njegovom narodu bila tako uskraćena?
     Razmišljam kao Urašanin, reče on u sebi. Kao prokleti posednik. Kao da zaslužiti nešto znači. Kao da se može steći lepota, ili život! Pokušao je da ne misli ni na šta, da pusti da bude nošen napred i da posmatra sunčevu svetlost na blagom nebu i jaganjce kako poskakuju po proletnjim poljima.
     Nio Eseija, grad sa pet miliona duša, dizao je svoje tanane, blistave kule povrh zelenih Estuarijskih močvara kao da je sazdan od magle i sunčeve svetlosti. Kako je voz klizio dugačkim vijaduktom, grad je postajao sve viši, sjajniji, čvršći, sve dok najednom nije potpuno optočio voz u tutnjećoj tami podzemnog prilaza, sa dvadeset uporednih koloseka, da bi ga potom oslobodio, zajedno sa putnicima, u ogromne, bleštave prostore središnje stanice, pod središnju kupolu od slonovače i plaveti, za koju se govorilo da je najveća kupola koju je čovekova ruka ikada podigla na bilo kom svetu.
     Ševek je stao da korača prostranstvom uglačanog mermera pod tim ogromnim, eteričnim svodom, da bi konačno stigao do dugačkog niza vrata kroz koja je mnoštvo ljudi neprekidno ulazilo i izlazilo, svi svrhovito, svi zasebno. Izgledalo mu je da su svi nekako brižni. Često je ranije zapažao tu brižnost na licima Urašana, i ona ga je dovodila u nedoumicu. Je li njen uzrok možda to što, ma koliko inače novaca imali, stalno moraju da se upinju da ga zgrnu još više, kako ne bi umrli u sirotinji? Ili je možda posredi bilo osećanje krivice, jer ma koliko malo da su imali novaca, uvek je bilo nekoga ko je imao još manje? Ma šta bio pravi uzrok, sva lica su zbog njega izgledala na izvestan način istovetna, a on se osećao silno usamljen među njima. Umakavši svojim vodičima i čuvarima, nije razmišljao o tome kako će mu biti kada ostane prepušten samome sebi, u jednom društvu gde ljudi nisu imali poverenja jedni u druge, gde osnovna pretpostavka morala nije bila uzajamna pomoć, već uzajamna agresivnost. Počinjao je da ga pomalo obuzima strah.
     Ranije je neodređeno razmišljao o tome kako tumara gradom i zapodeva razgovore sa ljudima, članovima neposedničke klase, ako joj uopšte postoji tako nešto, ili radničke klase, kako su je oni nazivali. Ali sav taj svet oko njega žurio je nekud, poslom, bez imalo želje za zaludnim razgovorima ili volje da traći svoje dragoceno vreme. Ta hitnja delovala je i na njega. Mora poći nekuda, pomislio je, izišavši na suncem obasjanu i veličanstveno zakrčenu ulicu Moie. Kuda? U Nacionalnu biblioteku? U zoološki vrt? Ali nije mu sada bilo do turističkih razgledanja.
     Neodlučan, zaustavio se pred jednom radnjom blizu stanice, gde su se prodavale novine i razne drangulije. Na naslovnoj strani novina pisalo je TU ŠALJE TRUPE U POMOĆ BENBILIJSKIM POBUNJENICIMA, ali to ga nije privuklo. Umesto novina, stao je da razgleda fotografije u boji na rafu. Palo mu je na um tog časa da nema nikakav suvenir sa Urasa. A kada čovek putuje, treba da ponese nešto za uspomenu. Dopale su mu se fotografije sa prizorima A-Ioa: planine na koje se uspinjao, oblakoderi Nioa, univerzitetska kapela (pogled gotovo sa njegovog prozora), jedna ratarka u gizdavoj seoskoj nošnji, kule Rodareda; a među slikama bila je i ona koja mu je privukla pogled na tu stranu: jagnje na cvetnoj livadi kako poskakuje i, naizgled, smeje se. Maloj Pilun dopala bi se ta ovčica. Odabrao je po jednu od svih razglednica i poneo ih do kase. "I pet su pedeset, a sa jagnjetom je to šezdeset; evo i karte, ser, svega jedan i četrdeset. Lep dan, proleće je najzad stiglo, zar ne, ser? Nemate ništa sitnije, ser?" Ševek mu je pružio novčanicu od dvadeset jedinica. Izvadio je sitniš koji je dobio pošto je kupio voznu kartu i posle kratkotrajnog proučavanja papirnatog i metalnog novca uspeo je da odabere jednu jedinicu i četrdeset stotih delova. "Tako je, ser. Hvala vam i provedite prijatan dan!"
     Da li se novcem kupovala ljubaznost, baš kao i razglednice i karta? Koliko bi prodavac bio ljubazan da je on ušao unutra kao što bi jedan Anarešanin ušao u kakvo spremište dobara: da uzme ono što želi, klimne registratoru i iziđe?
     Nema svrhe, nema svrhe razmišljati na taj način. Kada si u zemlji posedništva razmišljaj kao posednik. Odevaj se kao oni, jedi kao oni, ponašaj se kao oni, budi kao oni.
     U središnjem delu Nioa nije bilo parkova; teren je predstavljao preveliku dragocenost da bi se traćio na slične ukrase. Zalazio je sve dublje u iste one velike, blistave ulice kroz koje su ga već toliko puta vodili. Stigao je do Saemtenevijske ulice i žurno prošao njome, ne želeći da ponovi dnevnu noćnu moru. Sada se obreo u poslovnom delu grada. Banke, zgrade sa uredima, vladine zgrade. Da li je cela Nio Eseija ovakva? Ogromne, blistave kutije od kamena i stakla, veliki, urešeni, džinovski paketi, prazni, prazni.
     Naišavši na jedan izlog u prizemlju iznad koga je stajalo ispisano 'Umetnička galerija', on uđe unutra, odlučivši da utekne moralnoj klaustrofobiji ulica i ponovo pronađe lepotu Urasa u muzeju. Ali sve slike u muzeju imale su za okvir zakačenu karticu sa cenom. On se zagleda u jedan umešno naslikan ženski akt. Na kartici je stajalo ispisano 4.000 MMJ. "To je Fei Feite", reče jedan tamni čovek, pojavivši se bešumno kraj njega. "Imali smo pet slika pre nedelju dana. Uskoro će biti glavni hit na tržištu umetničkih dela. Feite je sigurno ulaganje, ser."
     "Sa četiri hiljade jedinica dve porodice mogu da prežive godinu dana u ovom gradu", reče Ševek.
     Čovek ga odmeri i uzvrati, otežući: "Da, ovaj, ali ovo je, slučano, jedno umetničko delo."
     "Umetničko? Čovek se bavi umetnošću zato što mora. Zašto je ova slika naslikana?"
     "Vi ste umetnik, pretpostavljam", reče čovek, sada otvoreno drsko.
     "Nisam, ja sam samo čovek koji ume da prepozna drek kada ga vidi!" Prodavac ustuknu. Kada se našao izvan Ševekovog domašaja, stao je da govori nešto o policiji. Ševek napravi grimasu i iziđe iz galerije. Prevalio je pola ulice, a onda se zaustavio. Dalje ovako nije mogao.
     Ali kuda je mogao da pođe?
     Nekome... nekome, nekoj osobi. Ljudskom biću. Nekome ko će mu pružiti pomoć, a ne prodati je. Ali kome? Gde?
     Na um mu padoše Oiieova deca, dečaci kojima se on dopadao, i neko vreme nije mogao da pomisli ni na koga drugog. A onda mu se u umu javi jedna slika, daleka, mala i jasna: Oiieova sestra. Kako se ono zvaše? Obećaj da ćeš me nazvati, kazala je, i od tada mu je u dva navrata slala pozivnice za večernje prijeme, ispisane krupnim, detinjim rukopisom, na debeloj hartiji koja je slatkasto mirisala. Prenebregao ih je, među tolikim drugim pozivima od stranaca. Sada ih se setio.
     Istog trenutka setio se i one poruke koja se neobjašnjivo pojavila u džepu njegovog kaputa. Pridruži se nama, tvojoj braći. Ali nikako nije uspevao da pronađe braću, na Urasu.
     Ušao je u najbližu radnju. Bila je to prodavnica slatkiša, sva u zlatnim arabeskama i ružičastim gipsanim oplatama, sa nizovima staklenih kovčega punih kutija, limenki i košara sa slatkišima i poslasticama, ružičastim, smeđim, kremastim, zlatnim. Zamolio je ženu iza kovčega da mu pomogne da pronađe jedan telefonski broj. Sada je bio skrušen, posle onog nastupa zlovolje u umetničkoj galeriji, i tako ponizno neupućen i sa izgledom stranca da je to ženu sasvim osvojilo. Ona ne samo što mu je pomogla da pronađe ime u glomaznom telefonskom imeniku, nego mu je i okrenula broj na telefonu u radnji.
     "Halo?"
     On reče: "Ševek", a onda zastade. Telefon je za njega bio sredstvo za prenošenje hitnih vesti, obaveštenja o umiranjima, rođenjima, zemljotresima. Nije imao predstavu o tome šta da kaže.
     "Ko? Ševek? Stvarno? Oh, divno što si zvao! Uopšte mi nije krivo što sam se probudila ako si to odista ti."
     "Spavala si?"
     "Dubokim snom i još sam u postelji. Divna je i topla. Ali gde si ti, za ime sveta?"
     "U ulici Kae Sekae, mislim."
     "Šta ćeš tamo? Dođi ovamo. Koliko je sati? Blagi Bože, skoro je podne. Ne, znaš šta, srešćemo se na pola puta. Kod bazena za čamčiće u vrtovima starog dvorca. Može li ga naći? Slušaj, moraš ostati, priređujem večeras apsolutno božanstven prijem." Nastavila je još neko vreme da brzo govori; složio se sa svime što je kazala. Kada je izišao i prošao pored tezge, prodavačica mu se osmehnula. "Kako bi bilo da joj ponesete kutiju slatkiša, ser?"
     On zastade. "Treba li?"
     "Ne može da škodi, ser."

     Postojalo je nešto bestidno i srdačno u njenom glasu. Vazduh u radnji bio je slatkast i topao, kao da su se tu našli na okupu svi mirisi proleća. Ševek je stajao sred kovčega sa lepim, raskošnim stvaričicama, visok, težak, snen, poput onih teških životinja u koralima, ovnova i bikova opijenih čežnjivom toplotom proleća.
     "Ja ću vam napraviti pravu stvar", reče žena; napunila je jednu malu metalnu kutiju, prekrasno emajliranu, sićušnim lišćem od čokolade i ružama od šećerne pređe. Uvila je limenku u svileni papir, stavila paket u jednu posrebrenu kutiju od kartona, zatim obmotala kutiju teškom hartijom ružičaste boje i vezala je zelenom somotskom vrpcom. U njenim veštim kretnjama moglo se razabrati vedro i blagonaklono saučesništvo, a kada je pružila Ševeku gotov paket, a on ga uzeo, promrmljavši nešto u znak zahvalnosti, i okrenuo se iziđe, u njenom glasu nije bilo nimalo oštrine kada ga je podsetila: "To je deset i šezdeset, ser." Mogla je čak i da ga pusti da odem, sažalivši se na njega, kako se već žene sažaljevaju na snagu; ali on se poslušno vratio i izbrojao novac.
     Stigao je podzemnom železnicom do vrtova starog dvorca, gde je ubrzo pronašao bazen za čamčiće; tu su ljupko odevena deca upravljala brodovima-igračkama, čudesnim, malim plovilima sa svilenim uževljem i bronzanim ukrasima sličnim draguljima. Ugledao je Veu sa naspramne strane prostranog, sjajnog kruga vode i pošao joj u susret oko bazena, svestan sunčeve svetlosti, proletnjeg vetra i tamnih krošnji u parku koje su isticale svoje rano, bledozeleno lišće.
     Otišli su na ručak u jedan restoran u parku, odabravši mesto na terasi prekrivenoj visokom staklenom kupolom. Obasjane suncem, krošnje pod kupolom bile su sasvim olistale, krošnje vrba, nadnoseći se nad bazen po kome su plutale debele, bele ptice, posmatrajući obede uz nehajnu pohlepu i čekajući da se domognu ostataka. Vea nije uzela na sebe da naruči jela, stavivši jasno Ševeku do znanja da je sve prepustila njemu, ali umešni kelneri tako su ga nenametljivo posavetovali da se njemu učinilo da je sve sam obavio; a srećom, u džepu je imao puno novca. Hrana je bila izvrsna. Nikada ranije nije okusio nešto tako izuzetno ukusno. Naviknut na dva obroka dnevno, on je obično izbegavao ručak koji je kod Urašana bio normalan, ali ga je danas pojeo u celosti, dok je Vea tek pomalo štrpnula tu i tamo. Morao je najzad da prekine, a ona se nasmejala na njegov pokajnički izgled.
     "Previše sam jeo."
     "Pomoći će kratka šetnja."
     Bila je to uistinu sasvim kratka šetnja: lagano desetominutno koračanje po travi, a onda se Vea draženo spustila u senku jednog visokog grma, svog svetlog od zlatnih cvetova. On je seo pokraj nje. Jedan izraz koji je Takver koristila javi mu se u svesti dok je posmatrao Veina vitka stopala, ukrašena malim, belim cipelama sa veoma visokim potpeticama. 'Telesni profiteri' - tako je Takver nazivala žene koje su svoju seksualnost koristile kao oružje u borbi za prevlast sa muškarcima. Bilo je dovoljno pogledati je samo jednom da bi se shvatilo da je Vea nenadmašni telesni profiter. Obuća, odeća, kozmetika, nakit, kretnje - sve je na njoj delovalo izazovno. Ona je tako sračunato i tako razmetljivo predstavljala prvenstveno žensko telo da je gotovo prestala da bude ljudsko biće. Otelovljavala je svekoliku seksualnost koju su Ioti potiskivali u svoje snove, u svoje romane i pesništvo, svoje nebrojene slike ženskih aktova, svoju muziku, u svoju arhitekturu punu oblina i kupola, svoje slatkiše, svoja kupatila, svoje dušeke. Ona je bila žena sa stola.
     Njena potpuno obrijana glava bila je posuta talkom koji je sadržao trunčice liskunove prašine, tako da je slabašno svetlucanje prigušivalo nagost obrisa. Nosila je koprenast šal ili stolu, pod kojim su oblici i kakvoća njenih nagih ruku izgledali umekšani i zaštićeni. Grudi su joj bile prekrivene: iotske žene ne izlaze napolje nagih grudi, čuvajući njihovu obnaženost za onoga ko im je vlasnik. Oko zglobova je nosila mnoštvo zlatnih narukvica, a u udubljenju vrata plavkasto joj se presijavao jedan dragulj, ističući se spram meke puti.
     "Kako stoji tu?"
     "Šta?" Kako neposredno nije mogla da vidi dragulj, mogla se pretvarati da ga nije svesna, navevši ga tako da ga pokaže, da možda digne šaku iznad njenih prsta i dodirne ga.
     "Je li zalepljen?"
     "Ah, to. Ne, imam ovde postavljen sićušan magnet, a dragulj ima pozadi komadić metala, ili je možda obrnuto? U svakom slučaju, prianjamo jedno uz drugo."
     "Imaš magnet pod kožom?" upita Ševek uz nepatvorenu odvratnost.
     Vea se osmehnu i skide safir, kako bi on video da ispod nema ničega do najtanušnije srebrne jamice ožiljka. "Ti me tako potpuno prekorevaš da je to naprosto osvežavajuće. Osećam da, ma šta kazala ili učinila, ne mogu nikako da potonem dublje u tvojim očima zato što sam već stigla do dna!"
     "Nije tako", usprotivi se on. Znao je da se ona poigrava, ali gotovo da uopšte nije poznavao pravila te igre.
     "Ne, ne; umem da prepoznam moralnu užasnutost kada je vidim. Evo, ovako." Na licu joj se pojavi prek, namrgođen izraz; oboje se nasmejaše. "Da li se stvarno toliko razlikujem od Anarešanki?"
     "Oh, da, stvarno."
     "Jesu li one sve strašno jake, sa silnim mišićima? Nose li čizme i imaju li velika, ravna stopala i jednoličnu odeću? Da li se briju samo jednom mesečno?"
     "Uopšte se ne briju."
     "Nikada? Nigde? Oh, Bože! Razgovarajmo radije o nečem drugom."
     "O tebi." On se opruži na travu, sasvim blizu Vee, tako da se najednom našao optočen prirodnim i veštačkim mirisima njenog tela. "Voleo bih da znam da li je Urašanka zadovoljna time što je stalno podređena?"
     "Podređena kome?"
     "Muškarcima."
     "Ah... to! Zašto misliš da sam ja nekome podređena?"
     "Izgleda da sve što se radi u vašem društvu rade muškarci. Industrija, umetnosti, uprava, vlada, odluke. Celog života nosite očevo prezime i muževljevo prezime. Muškarci idu u školu, a vi ne idete u školu; samo su oni predavači, sudije, policajci i vlast, zar ne? Zašto im dopuštate da sve kontrolišu? Zašto ne radite ono što vam se dopada?"
     "Ali radimo. Žene čine upravo ono što im se dopada. A za to ne moraju da imaju prljave ruke, da nose šlemove sa oznakama čina niti da stoje i deru se u Upravništvu."
     "Ali šta je to što radite?"
     "Pa, upravljamo muškarcima, razume se! A znaš, potpuno je bezbedno saopštiti im to u lice, zato što oni nikada ne veruju u tako nešto. Samo kažu: 'Ha, ha, smešna, mala žena!' potapšu te po glavi i odu uz zveket medalja, savršeno samozadovoljni."
     "A i ti si samozadovoljna?"
     "Nego šta sam."
     "Ne verujem ti."
     "Zato što se to ne uklapa u tvoja načela. Muškarci uvek imaju teorije i stvari stalno treba da se uklapaju u njih."
     "Ne, ne zbog teorija, već zato što mogu da vidim da nisi zadovoljna. Da si nespokojna, nezadovoljena, opasna."
     "Opasna!" Vea se blistavo nasmeja. "Krajnje čudesan kompliment! Zašto misliš da sam opasna, Ševeče?"
     "Pa zato što znaš da si u očima muškaraca ti samo stvar, stvar koja se poseduje, kupuje, prodaje. I zato samo misliš o tome kako da prevariš vlasnike, da im se osvetiš..."
     Ona hotimice položi svoju malu šaku na njegova usta. "Ćuti", reče mu. "Znam da nisi imao nameru da budeš prost. Zato ti i opraštam. Ali sasvim je dovoljno."
     On se namrgodi zbog ovog licemerja, kao i zbog pomisli da ju je uistinu mogao uvrediti. Još je osećao kratkotrajni dodir njene šake na usnama. "Izvini!" reče on.
     "Ne, ne. Kako bi mogao to da razumeš, kada dolaziš sa meseca? A osim toga si i muškaraca... Reći ću ti, međutim, nešto. Ako uzmeš jednu od tvojih 'sestara', gore na mesecu, i pružiš joj priliku da izuje čizme, da se okupa u ulju, depilira, obuje par lepih sandala, stavi trbušni dragulj i namiriše se, video bi da bi joj se to dopalo. A i tebi bi se dopalo! Oh, i te kako bi ti se dopalo! Ali ti joj nećeš pružiti priliku, ti ubogi stvore sa tvojim teorijama. Sve sama braća i sestre i nikakvog oduška!"
     "U pravu si", uzvrati Ševek. "Nema oduška. Nikada. Po vasceli dan na Anaresu mi samo kopamo olovo u nedrima rudnika, a kada padne noć, pošto večeramo tri zrna holuma skuvana u kašiki slane vode, pristupamo antifonalnom recitovanju Odinih izreka, sve dok ne kucne čas da pođemo na počinak. To, razume se, činimo razdvojeno i ne izuvajući čizme."
     Ševek je tečno govorio iotski, ali ni to nije bilo dovoljno da bi ovo izrekao u jednom dahu, kako je ponekad umeo da čini na vlastitom jeziku; jedino su Takver i Sadik imale prilike da često čuju te njegove iznenadne, maštovite tirade, tako da su se navikle na njih. No, iako je ispalo nevešto, Vea je ipak bila očarana. Razlegao se njen tamni smeh, težak i spontan. "Blagi Bože, pa i ti umaš da daš sebi oduška! Postoji li uopšte nešto za šta nisi kadar?"
     "Da budem trgovac", uzvrati on.
     Ona ga osmotri, osmehujući se pri tom. Postojalo je nešto profesionalno, glumačko u njenoj pozi. Ljudi obično ne posmatraju pomno i izbliza jedni druge, osim ako posredi nisu majke i novorođenčad, lekari i pacijenti ili ljubavnici.
     On sede. "Voleo bih još malo da prošetam", reče on.
     Ona mu pruži šaku da je uhvati i pomogne joj da takođe ustane. Ta kretnja bila je nehajna i prizivna, ali u glasu joj se pojavi nesigurna nežnost kada je kazala: "Ti si stvarno kao brat... Slobodno uzmi moju ruku. Odmah ću te pustiti."
     Šetali su neko vreme stazama velikog vrta, a zatim ušli u dvorac, sačuvan kao muzej drevnih vremena kraljevanja, zato što je Vea kazala da voli da gleda nakit koji se tamo nalazi. Sa zidova optočenih brokatom i sa kaminskih okvira netremice su ih posmatrali portreti nadmenih lordova i kneževa. Prostorije su bile pune srebra, zlata, kristala, retkog drveta, tapiserija i dragulja. Iza somotske užadi stajali su stražari. Njihove crne i zagasitocrvene uniforme skladno su se slagale sa okolnim sjajem, sa draperijama od zlatnih niti, sa krevetskim prekrivkama od istkanog perja, ali to nije bio slučaj i sa njihovim licima; na licima im se očitavala dosada, umor od celodnevnog stajanja među strancima i obavljanja beskorisnog posla. Ševek i Vea došli su do jednog staklenog kovčega u kome je bio izložen ogrtač kraljice Teaee, načinjen od štavljenih koža pobunjenika koji su živi odrani; ta užasna i prkosna žena nosila je ovaj ogrtač kada je odlazila među svoje podanike, obrvane kugom, da tamo izmoli od Boga okončanje zaraze, pre hiljadu četiri stotine godina. "Mene to grozno podseća na jareću kožu", reče Vea, posmatrajući izbledelu, pohabanu odrpinu u staklenom kovčegu. Zatim podiže pogled ka Ševeku. "Je li sve u redu s tobom?"
     "Voleo bih da što pre odem odavde."
     Kada su se vratili u vrt, lice mu je postalo manje bledo, ali on se sa izrazom mržnje osvrnuo prema zidinama dvorca. "Zašto toliko držite do te sramote?" upita on.
     "Ali to je samo istorija. Takve stvari se danas ne bi mogle dogoditi!"
     Odvela ga je na prvu popodnevnu predstavu u jedno pozorište, gde se davala komedija o mladim bračnim parovima i taštama i svekrvama, puna šala na račun seksualnog odnosa, ali bez ikakvog pominjanja seksualnog odnosa. Ševek je nastojao da se smeje onda kada je to i Vea činila. Posle toga otišli su u jedan restoran u središtu grada, mesto koje se odlikovalo neverovatnom raskoši. Obed je tu koštao stotinu jedinica. Ševek je jeo veoma malo, zato što je dobro ručao, ali popustio je pred Veinim navaljivanjem i ispio je dve ili tri čaše vina, koje mu se učinilo prijatnije nego što je očvekivao i kao da nije vršilo nikakva štetna dejstva na njegovu kadrost da razmišlja. Nije imao dovoljno novaca da plati račun, ali Vea nije ponudila da podele izdatak, već mu je samo predložila da popuni ček, što je on i učinio. Potom su uzeli u najam jedna kola i odvezli se do Veinog stana; tamo je takođe dopustila da on plati vozaču. Da li je moguće, zapitao se on, da je Vea, u stvari, prostitutka, jedno od onih tajanstvenih stvorenja? Ali prostitutke su, kako je Odo pisala o njima, siromašne žene, a Vea to jamačno nije bila; 'njenu' zabavu, kazala mu je, pripremili su 'njen' kuvar, 'njena' služavka, 'njen' dobavljač. Osim toga, muškarci na univerzitetu govorili su o prostitutkama sa prezirom, kao o prljavim stvorovima, dok je Vea, uprkos svojoj stalnoj zavodljivosti, ispoljavala takvu osetljivost na otvoreni razgovor o ma čemu seksualne prirode da je Ševek morao u ophođenju sa njom da pomno vodi računa o tome kako se izražava, kao što bi to činio na matičnom svetu u razgovoru s nekim stidljivim desetogodišnjim detetom. Kada se sve sabere, on nije znao šta je tačno Vea.
     Njene sobe bile su prostrane i raskošne, sa blistavim pogledima na svetlosti Nioa; nameštaj je sav bio beo, baš kao i tepisi. Ali Ševek je već bio oguglao na raskoš, a i postao je veoma pospan. Gosti su se očekivali tek kroz jedan sat. Dok se Vea presvlačila, on je zaspao u jednoj velikoj, beloj fotelji u dnevnoj sobi. Služavka koja je nešto zveketavo pospremala na stolu probudila ga je baš u času kada se Vea vratila, odevena sada u iotsko formalno večernje ruho za žene: dugačku, plisiranu suknju, naboranu od kukova; čitav gornji deo tela bio je nag. U pupku joj se blistao jedan mali dragulj, baš kao što je to video, sa Tirinom i Bedapom, pre četvrt stoleća u Severozalaznom oblasnom naučnom institutu, baš tako... Poluprobuđen i potpuno uzbuđen, on se upilji u nju.
     Ona mu uzvrati pogled, osmehnuvši se malo.
     Zatim sede na jednu nisku stolicu bez naslona, sa jastučićima, blizu njega, kako bi mogla da ga gleda u lice. Namestila je belu suknju preko članaka i rekla: "Dobro, kaži mi sada, kakav je stvarno odnos između muškaraca i žena na Anaresu."
     Bilo je neverovatno. Služavka i dobavljač takođe su se nalazili u sobi; ona je znala da on ima ortaka, a i on je znao da ga ona ima; uz to, oni nisu izmenili nijednu reč o seksualnom odnosu. Pa ipak, njena odeća, njene kretnje, njen ton... šta je sve to bilo do najotvoreniji poziv?
     "Između muškarca i žene postoji onakav odnos kakav oni žele da postoji", reče on, prilično oporo. "Svako ponaosob i oboje."
     "Znači, istina je: kod vas odista nema morala?" upita ona, tobože zaprepašćena, ali očigledno očarana.
     "Ne znam kako to misliš. Povrediti nekoga tamo isto je kao i povrediti nekoga ovode."
     "Hoćeš da kažeš da imate sva ista stara pravila? Vidiš, ja smatram da je i moral samo jedno sujeverje, poput religije. Valja ga odbaciti."
     "Ali moje društvo", reče on, potpuno zbunjen, "predstavlja pokušaj da se on postigne. Odbaciti moralisanje, to da... pravila, zakona, kazne... kako bi ljudi mogli sami da vide šta je dobro, a šta zlo, i da odaberu između toga."
     "Odbacili ste, dakle, sva ona uputstva u stilu 'ovo treba', 'ovo ne treba'. Ali, znaš, mislim da je vama, odonjanima, promakla suština stvari. Odbacili ste sveštenike, sudije, zakon o razvodu i sve ostalo, ali vam je prava nevolja ipak ostala. Samo ste je potisli unutra, u savest. Ona je i dalje tu. U podjednakoj ste meri robovi kao i ranije! Niste, zapravo, slobodni."
     "Otkud ti to znaš?"
     "Pročitala sam članak o odonizmu u jednom časopisu", reče ona. "A i ceo dan smo proveli zajedno. Ja te ne poznajem, ali znam neke stvari o tebi. Znam da imaš... da se negde u tebi nalazi kraljica Teaea, tu u toj tvojoj kosmatoj glavi. Ona upravlja tobom baš kao što je ta stara tiranka radila sa svojim slugama. Ona ti kaže. 'Učini to!' i ti učiniš, a onda ti naredi: 'Nemoj to učiniti!' i ti ne učiniš."
     "Njoj tamo i jeste mesto", uzvrati on, osmehnuvši se. "U mojoj glavi."
     "Nije. Bolje je držati je u jednom dvorcu. Tako se možeš pobuniti protiv nje. To bi ti i učinio! Tvoj praprapradeda se pobunio; na kraju je otišao na mesec da bi utekao. Ali poveo je sa sobom i kraljicu Teaeu i vi je još imate!"
     "Možda. Ali ona je naučila, na Anaresu, da ako mi naredi da povredim nekoga, ja ću onda povrediti sebe."
     "Isto staro licemerje. Život je borba, a najjači pobeđuje. Sve što civilizacija čini jeste da prikrije krv i pokrije mržnju lepim rečima!"
     "Tvoja civilizacija, možda. Naša ne skriva ništa. Sve je tamo jasno. Kraljica Teaea nosi na Anaresu vlastitu kožu. Mi se držimo jednog zakona, samo jednog, zakona ljudske evolucije."
     "Prema zakonu ljudske evolucije preživljavaju najjači!"
     "Tako je, a najjači, u okviru postojanja bilo koje društvene vrste, jesu oni koji su najdruštveniji. Ili, ljudskim jezikom govoreći, najetičkiji. Shvataš, mi na Anaresu nemamo ni žrtvi ni neprijatelja. Imamo jedino sami sebe. A nikakva snaga se ne dobija međusobnim povređivanjem. Samo slabost."
     "Nije me briga za povređivanje i nepovređivanje. Nije me briga za osale, baš kao što i nikog drugog nije briga. Oni se samo pretvaraju. Ja ne želim da se pretvaram. Ja želim da budem slobodna!"
     "Ali, Vea", poče on, nežno, jer ga je ovaj vapaj za slobodom veoma dirnuo, ali oglasi se zvono na ulaznim vratima. Vea ustade, ispravi suknju i uz osmeh krenu da dočeka goste.
     Tokom narednog sata stiglo je izmedu trideset i četrdeset ljudi. Ševek se u početku osećao zlovoljno, nezadovoljno, bilo mu je dosadno. Bio je to tek jedan u nizu istih prijema na kojima svi stoje unaokolo sa čašama u rukama, osmehujući se, i pričaju glasno. Ali ubrzo mu je postalo zabavnije. Razgovori i rasprave uzeli su maha, ljudi su posedali da pričaju, okolnosti su sve više nalikovale na neku zabavu sa Anaresa. Fino sitno pecivo i komadići mesa i ribe izdašno su služeni, a brižljivi kelner neprekidno je dolivao čaše. Ševek je prihvatio jedno piće. Imao je priliku već mesecima da posmatra kako Urašani loču alkohol, ali nijednom od njih kao da od toga nije bilo zlo. Piće je imalo ukus kao neki lek, ali neko mu je objasnio da je posredi uglavnom kisela voda, što mu se dopalo. Bio je žedan, tako da ga je ispio naiskap.
     Dva muškarca bila su rešena da sa njim razgovaraju o fizici. Jedan od njih odlikovao se uljudnim načinom ophođenja i Ševek je, zahvaljujući tome, uspevao da ga izbegava neko vreme, budući da je odavno ustanovio da teško o fizici razgovara sa nefizičarima. Drugi je bio nadmen i uporan i njemu se nije moglo uteći; no, rasrđenost, kako je Ševek takođe ustanovio, znatno mu je olakšavala razgovor. Čovek se u sve razumeo, kako izgleda zbog toga što je posedovao mnogo novca. "Kako ja vidim stvari", obavesti on Ševeka, "vaša teorija Istovremenosti naprosto poriče najočigledniju činjenicu o vremenu, činjenicu da vreme prolazi."
     "Da, pa vidiš, u fizici su ljudi obazrivi oko onoga što nazivaju 'činjenicama'. Stvari su tu drugačije nego kada su u pitanju poslovi", uzvrati Ševek veoma blago i pomirljivo, ali postojao je izvestan prizvuk u toj blagosti koji je nagnao Veu da napusti skupinu sa kojom je u blizini ćaskala i da im se pridruži kako bi slušala. "Govoreći strogo iz perspektive teorije Istovremenosti, Sled se ne smatra fizički objektivnom pojavom, već subjektivnom."
     "Dobro, prestani sada da plašiš Dearija i prevedi nam to na običan jezik", umeša se Vea. Njena snalažljivost nagnala je Ševeka da se osmehne.
     "Pa, mi mislimo da vreme 'prolazi', da protiče mimo nas, ali šta ako smo mi ti koji se kreću napred, iz prošlosti u budućnost, stalno otkrivajući novo? To bi pomalo nalikovalo na čitanje knjige, shvataš? Knjiga je cela pred nama, u isti mah, između korica. Ali ako želiš da pročitaš sadržaj i da ga razumeš, moraš početi od prve strane, a zatim napredovati, redom. Možda je i Vaseljena jedna veoma velika knjiga, a mi veoma mali čitaoci."
     "Ali činjenica je", reče Deari, "da mi Vaseljenu iskušujemo kao Sled, kao tok. U tom slučaju, kakva je korist od teorije koja govori o tome kako na nekoj višoj ravni sve to možda večno postoji uporedno. Takve stvari verovatno su zanimljive vama, teoretičarima, ali nemaju nikakvu praktičnu primenljivost, nebitne su za stvarni život. Osim ako ne znače da možemo da napravimo vremeplov!" dodade on uz svojevrsnu oporu, pritvornu dobrodušnost.
     "Ali mi ne iskušujemo Vaseljenu samo kao Sled", uzvrati Ševek. "Zar nikada ne sanjaš, gospodine Deari?" Bio je ponosan na sebe zato što se jednom setio da nekoga oslovi sa 'gospodine'.
     "Kakve to veze ima sa ovim?"
     "Kako izgleda, mi jedino u svesnom stanju uopšte iskušujemo vreme. Za bebu nema vremena; ona se ne može odvojiti od prošlosti i razumeti kako se ta prošlost odnosi prema njenoj sadašnjosti, niti može da planira kako bi se njena sadašnjost mogla odnositi prema budućnosti. Beba ne zna da vreme prolazi; ona ne razume smrt. Nesvesni um odraslih i dalje je takav. U snu nema vremena i Sled je sasvin izmenjen, a uzrok i posledica su izmešani. U mitu i predanju nema vremena. Na koju se prošlost misli u bajci kada se kaže 'jednom davno'? I tako, kada mistik ponovo uspostavi vezu između svoga razuma i svoje nesvesnosti, on vidi kako sve postaje kao jedno biće i shvata večni povratak."
     "Da, mistici", reče stidljiviji čovek, kao da je to jedva čekao. "Tebores, iz osmog hiljadugodišta. On je napisao: Nesvesni um jednakih je razmera kao i Vaseljena."
     "Ali mi nismo bebe", umeša se Deari, "mi smo razumni ljudi. Je li vaša Istovremenost svojevrstan mistični regresivizam?"
     Usledila je pauza, dok se Ševek posluživao jednim pecivom koje nije želeo i dok ga je jeo. Danas je već jednom izgubio strpljenje i napravio budalu od sebe. A jednom je sasvim dovoljno.
     "Možda bi stvar mogao da razumeš", reče on najzad, "kao pokušaj da se sastavi bilans. Vidiš, Sled divno objašnjava naš osećaj linearnog vremena i izvesnot evolucije. On obuhvata postanje i smrtnost. Ali tu se i zaustavlja. Odnosi se na sve što se menja, ali ne može da objasni zašto stvari takođe traju. On govori jedino o streli vremena, a nikada o krugu vremena."
     "O krugu?" upita učtiviji sabesednik, uz tako očitu želju da shvati, da je Ševek gotovo zaboravio na Dearija i poletno se dao u objašnjavanje, gestikulišući šakama i rukama, kao da svojim slušaocima nastoji da pokaže, materijalno, strele, krugove, oscilacije o kojima je govorio. "Vreme teče i u ciklusima, baš kao i pravolinijski. Planeta kruži: shvataš? Jedan ciklus, jedna orbita oko sunca, predstavlja jednu godinu, zar ne? Dve orbite su dve godine i tako dalje. Čovek može unedogled da računa oribite... kao posmatrač sa strane. I odista, upravo takvim sistemom mi i računamo vreme - na tome se zasniva hronometar, časovnik. Ali unutar sistema, ciklusa, gde je vreme? Gde je početak ili kraj? Beskrajno ponavljanje je atemporalan proces. Taj proces se mora uporediti, odnositi na neki drugi ciklični ili neciklični proces, da bi se mogao sagledati kao temporalan. Sve je to veoma neobično i zanimljivo, znaš. Atomi, sećaš se, imaju ciklično kretanje. Stabilna jedinjenja sazdana su iz delova koji imaju pravilno, periodično kretanje, relativno jedno prema drugom. U stvari, upravo ti sićušni, vremenski kružni ciklusi atoma pružaju materiji neophodnu postojanost da omogući evoluciju. Male bezvremenosti, sakupljene ujedno, tvore vreme. A onda, u velikim razmerama, tu je kosmos: znaš, mi smatramo da svekolika Vaseljena predstavlja jedan cikličan proces, oscilacije širenja i sažimanja, bez ikakvog 'pre' ili 'posle'. Jedino unutar svakog od velikih ciklusa, u kojima mi živimo, jedino tu postoji linearno vreme, evolucija, promena. Vreme, dakle, ima dva vida. Postoji strela, voda koja teče, bez čega nema promene, nema napredovanja, pravca, postanja. Postoji, međutim, i krug ili ciklus, bez koga je haos, besmislen sled trenutaka, svet bez časovnika, godišnjih doba i obećanja."
     "Ne možete izreći dve međusobno protivurečene tvrdnje o istoj stvari", reče Deari, uz mirnoću proisteklu iz nadmoćnog znanja. "Drugim rečima, jedan od tih 'vidova' je stvaran, dok je drugi samo privid."
     "Mnogi fizičari su kazali to isto", priznade Ševek.
     "Ali šta vi kažete?" upita onaj koji je hteo da zna.
     "Pa, ja mislim da postoji jednostavan izlaz iz poteškoće... Može li ma ko poreći bilo postojanje ili postanak kao privid? Postanak bez postojanja je besmislen. Postojanje bez postanka bilo bi silno dosadno... Ako je um kadar da pojmi vreme u oba ova smisla, onda bi prava hronozofija trebalo da pruži polje na kome bi se mogao shvatiti odnos dva vida ili procesa vremena."
     "Ali kakva je korist od te vrste 'shvatanja'", upita Deari "ako iz njega ne proisteknu praktične, tehnološke primene? Samo obična jezička akrobatika i ništa više."
     "Postavljaš pitanja kao pravi profiter", reče Ševek, ali niko nije shvatio da je on uvredio Dearija najuvredljivijom reči iz svog vokabulara; štaviše, Deari se lagano naklonio, prihvativši kompliment sa zadovoljstvom. Vea je, međutim, osetila napetost i umešala se: "Uistinu ne razumem ni reč od onoga što si kazao, znaš, ali čini mi se, ako sam ipak shvatila ono što si rekao o knjizi... da sve, u stvari, postoji sada... zar onda ne bismo mogli da proričemo budućnost? Je li ona već tu?"
     "Ne, ne", oglasi se stidljiviji čovek, nimalo stidljivo. "Budućnost nije tu kao kauč ili kuća. Vreme nije prostor. Ne može se hodati po njemu!" Vea vedro klimnu, kao da joj je veoma prijalo što je razložno ućutkana. Kao da je skupio hrabrost ovim isključenjem žene iz viših oblasti mišljenja, stidljivi čovek okrenu se prema Deariju i reče: "Meni se čini da temporalna fizika može imati primenu u etici. Da li biste se vi složili sa tim, gospodine Ševeče?"
     "U etici? Pa ne znam. Uglavnom se bavim matematikom, znaš. Ne možeš sastavljati jednačine od etičkog ponašanja."
     "Zašto?" upita Deari.
     Ševek ga je prenebregao. "Ali istina je, hronozofija ima veze sa etikom. Zato što naše osećanje vremena uključuje našu sposobnost da razdvajamo uzrok i posledicu, sredstva i cilj. Beba, ponovo, životinja, oni ne vide nikakvu razliku između onoga što čine sada i onoga što će se zbog toga dogoditi. One nisu u stanju da naprave koturaču ili da daju obećanje. Mi jesmo. Uvidevši razliku između sada i ne sada, u stanju smo da uspostavimo vezu. I upravo tu stupa na scenu moral. Odgovornost. Kazati da će dobre posledice proisteći iz rđavih uzroka isto je što i kazati da ako povučem uže preko ovog kotura ono će podići teret na onome. Prekršiti obećanje znači poreći stvarnost prošlosti, odnosno poreći nadu u stvarnu budućnost. Ako su vreme i razum funkcije jedno drugoga, ako smo mi stvorenja vremena, onda je bolje da ga upoznamo i da nastojimo da to znanje što celovitije iskoristimo. Da se odgovorno ponašamo."
     "Ali pazite", reče Deari, uz neizrecivo zadovoljstvo zbog svoje oštroumnosti, "upravo ste kazali da u vašem sistemu Istovremenosti nema ni prošlosti ni budućnosti već da postoji samo svojevrsna večna sadašnjost. Kako onda možete biti odgovorni za knjigu koja je već napisana? Sve što možete da učinite jeste da je pročitate. Nema izbora, ne postoji nikakva sloboda delanja."
     "To je nedoumica determinizma. Sasvim si u pravu, to je implicitno u razmišljanjima simultanista. Ali ni razmišljanja pristalica Sleda nisu lišena nedoumica. Evo kako to kod njih izgleda; poslužiću se jednom pomalo luckastom slikom: ti hitneš kamen ka drvetu i sad, ako si simultanist, kamen je već udario drvo, a ako si sekventist, do toga nikada ne može doći. Za šta se, dakle, opredeliti? Možda bi ti se najviše dopalo da bacaš kamenove ne razmišljajući o tome i tako da se uopšte ne opredeljuješ. Meni se, međutim, više dopada da stvari prihvatim u složenom vidu i da se opredelim za obe mogućnosti."
     "Kako... kako ih pomirujete?" upita stidljivi čovek usrdno.
     Ševek se gotovo nasmejao u očajanju. "Ne znam. Već veoma dugo radim na tome! Na kraju krajeva, kamen ipak udara drvo. A to se ne može objasniti ni čistim sledom ni čistim jedinstvom. No, mi i ne želimo čistotu, već složenost, odnos između uzroka i posledice, sredstva i cilja. Naš model kosmosa mora biti u podjednakoj meri neiscrpan kao i sam kosmos. Složenost koja uključuje ne samo trajanje nego i postanje, ne samo postojanje nego i postanak, ne samo geometriju nego i etiku. To za čim tragamo nije odgovor već samo kako da postavimo pitanje..."
     "Sve je to lepo, ali ono što je potrebno industriji jesu odgovori", reče Deari.
     Ševek se polako okrenu, pogleda ga s visine i ne reče ništa.
     Usledila je teška tišina, koju je prva prekinula Vea, ljupka i nedosledna, vrativši se svojoj temi o predviđanju budućnosti. Ostali prihvatiše razgovor o tome, počevši da pričaju o vlastitim iskustvima sa prorocima i vidovnjacima.
     Ševek je odlučio da ne kaže ništa više, ma šta ga upitali. Bio je žedniji nego ikada ranije; pustio je da mu kelner dolije čašu i ispio je prijatno, penušavo piće. Osvrnuo se po prostoriji, nastojeći da priguši ljutnju i napetost posmatranjem drugih ljudi. Ali oni su se takođe ponašali veoma emocionalno, što nije bilo nimalo tipično za Iote: vikali su, glasno se smejali, međusobno se prekidali. Jedan par bio je u jeku seksualne predigre u uglu. Ševek odvrati pogled, obuzet odvratnošću. Da li je moguće da sebičare čak i u seksu? Milovati se i imati odnos pred ljudima koji nisu u parovima bilo je u podnednakoj meri vulgarno kao i jesti pred ljudima koji su gladni. Ponovo je upravio pažnju na skupinu oko sebe. Završili su razgovor o prorokovanju i sada su prešli na politiku. Raspravljali su o ratu, o tome kakav će biti naredni korak Tua, šta će A-Io preduzeti, šta će učiniti VSV.
     "Zašto govorite samo o apstrakcijama?" upita on najednom, zapitavši se, dok je to izgovarao, zašto se uopšte oglasio kada je rešio da to ne čini. "Posredi su ne nazivi zemalja nego ljudi koji se međusobno ubijaju. Zašto vojnici idu u rat? Zašto čovek odlazi da ubija strance?"
     "Ali vojnici i jesu za to", reče jedna mala, ljupka žena sa opalom u pupku. Nekoliko muškaraca poče uglas da mu objašnjava načelo nacionalnog suvereniteta. Vea ih, međutim, prekide: "Ali pustite ga da govori. Kako bi ti rešio tu gužvu, Ševeče?"
     "Rešenje vam je pred očima."
     "Gde?"
     "Anares!"
     "Ali ono što vi radite na mesecu ne rešava naše probleme ovde."
     "Čovekov problem svuda je isti. Opstanak. Vrste, grupe, pojedinca."
     "Nacionalna samoodbrana..." uzviknu neko.
     Oni su uzvraćali protivrazlozima, on je uzvraćao. Znao je šta želi da kaže i znao je da to mora da uveri svakog zato što je bilo jasno i istinito, ali nekako mu nije uspevalo da kaže kako treba. Svi su vikali. Mala, ljupka žena potapša po širokom doručju stolice na kojoj je sedela i on se smesti na njega. Njena obrijana, svilasta glava pomoli se ispod njegove mišice. "Zdravo, Mesečare!" reče ona. Vea je neko vreme bila uz jednu drugu grupu, ali sada se vratila i opet je stajala blizu njega. Lice joj je bilo zajapuren, a oči su joj izgledale krupne i tečne. Učinilo mu se da je video Paea na drugom kraju prostorije, ali unaokolo je bilo toliko lica da su se sva ona pretapala i zamućivala. Stvari su se zbivale na mahove, sa prazninama u međuvremenu, kao da mu je bilo dopušteno da prisustvuje dejstvovanju cikličnog kosmosa iz stare Gvarabine hipoteze, u svojstvu posmatrača sa strane. "Načelo zakonite vlasti mora se sačuvati, ili ćemo se raspasti u običnu anarhiju!" zabrunda jedan debeo, namrgođen muškaraca. "Da, da", uzvrati Ševek, "raspasti se! Mi u tome uživamo već stotinu pedeset godina." Nožni prsti male, ljupke žene u srebrnim sandalama proviriše ispod suknje koja je sva bila iskićena stotinama i stotinama sitnih perli. Vea reče: "Ali pričaj nam o Anaresu... kako je stvarno tamo? Je li je na Anaresu odista predivno?"
     On je sedeo na doručju stolice, a Vea se spustila, podvivši noge, na jedno jastuče kraj njegovih kolena, uspravna i dražesna, sa mekim grudima koje su ga posmatrale svojim slepim očima, sa licem koje se osmehivalo, samozadovoljno, zajapureno.
     Nešto tamno preokrenu se u Ševekovom umu, zatamnjujući sve. Usta su mu bila suva. On iskapi punu čašu koju mu je kelner upravo dolio. "Ne znam", reče konačno; imao je utisak da mu je jezik napola ukočen. "Ne, nije, nije prividno. To je ružan svet. Ne kao ovaj. Anares je sav prašina i suvi bregovi. Sav neplodan i suv. A ni ljudi nisu lepi. Imaju velike šake i stopala, baš kao i ja, odnosno onaj kelner tamo. Ali ne i velike stomake. Veoma se zaprljaju, a onda se zajedno kupaju, što ovde niko ne čini. Gradovi su veoma mali i dosadni, turobni. Nema dvoraca. Život je jednoličan, sve sam težački rad. Ne možete uvek imati ono što želite, pa čak ni ono što vam je potrebno, zato što ničeg nema dovoljno. Vi, Urašani, imate svega dovoljno. Dovoljno vazduha, dovoljno kiše, trave, okeana, hrane, muzike, zgrada, fabrika, mašina, knjiga, odeće, istorije. Vi ste bogati, vi posedujete. Mi smo siromašni, mi oskudevamo. Vi imate, mi nemamo. Ovde je sve prekrasno. Jedino nisu lica. Na Anaresu ništa nije prekrasno, ništa izuzev lica. Lica drugih, muškaraca i žena. Mi nemamo ništa do to, ništa do jedni druge. Ovde vidite dragulje, tamo vidite oči. A u očima vidite blistavost, blistavost ljudskog duha. Zato što su naši muškarci i žene slobodni... ne posedujući ništa, oni su slobodni. A vi, posednici, posednuti ste. Svi ste vi u tamnici. Svi sami, samotni, sa ubogom gomilom onoga što posedujete. Živite u zatvoru, umirete u zatvoru. To je sve što mogu da vidim u vašim očima: zid, zid!"
     Svi su ga netremice gledali.
     Čuo je jačinu svoga glasa kako i dalje odzvanja u tišini, osetio je kako mu uši bukte. Tama, crnilo, ponovo mu se preokrenu u umu. "Vrti mi se u glavi", reče on i ustade.
     Vea se nađe kraj njega. "Hodi ovamo", reče ona, nasmejavši se kratko i bez daha. Stala je da se provlači kroz ljude, a on krenu za njom. Osećao je sada da mu je lice veoma bledo, a u glavi mu se i dalje vrtelo; nadao se da ga vodi u kupatiklo ili ka nekom prozoru gde bi mogao da udahne malo svežeg vazduha. Ali prostorija u koju su ušli bila je velika i prigušeno osvetljena posrednom rasvetom. Jedan visoki, beli krevet stajao je uza zid; polovinu drugog zida prekrivalo je ogledalo. Osećao se blizak, slatkast miris zastora, posteljine, parfema koji je Vea koristila.
     "Ti si previše", reče Vea, stavši tik ispred njega i pogledavši ga pravo u lice, u polutami, uz onaj smeh bez daha. "Uistinu previše... ti si nemoguć... veličanstven!" Ona mu položi šake na ramena. "Oh, kako su im samo izgledala lica! Moram te poljubiti zbog toga!" I ona se podiže na prste, podarivši mu svoja usta, svoj beli vrat, svoje nage grudi.
     On je zagrli i poljubi je u usta, potisnuvši joj glavu unazad, a zatim u vrat i grudi. Ona se u prvi mah prepustila, kao da nije imala kostiju, a onda se malo izvila, smejući se i blago ga odgurujući, i stala da govori. "Oh, ne, ne, budi dobar", reče ona. "Hajde, hajde, moramo se vratiti među ostale. Ne, Ševeče, smiri se, to ne dolazi u obzir!" On nije obraćao pažnju. Povukao ju je sa sobom ka krevetu i ona je pošla, iako je i dalje govorila. Stao je jednom rukom da prebira po složenoj odeći koju je nosio i najzad je uspeo da otkopča pantalone. Potom je na red došla Veina odeća, nisko spuštena, ali čvrsto utegnuta suknja, sa pojasom koji on nikako nije mogao da olabavi kako bi je svukao. "Prekini", reče mu ona. "Ne, slušaj, Ševeče, ne možemo, ne sada. Nisam uzela sredstvo protiv začeša; ako zatrudnim, naći ću se u gadnoj neprilici, muž mi se vraća za dve nedelje! Ne, pusti me..." Ali on je nije mogao pustiti; lice mu je bilo priljubljeno uz njeno meko, slatkasto, mirisno telo. "Slušaj me, ne gužvaj mi odeću, ljudi će primetiti, za ime Boga. Čekaj... strpi se malo, sredićemo, naći ćemo neko mesto da se vidimo, moram da vodim računa o svom ugledu, nemam poverenja u služavku, čekaj, ne sada... Ne sada! Ne sada!" Zaplašena konačno njegovim slepim porivom, njegovom snagom, ona ga odgurnu što je jače mogla, oslonivši mu šake na prsa. On ustuknu jedan korak, pometen njenim iznenada visokim tonom straha i otporom; ali nije mogao da se obuzda zato što ga je njeno protivljenje još više uzbuđivalo. Ponovo ju je privukao k sebi i njegovo seme izli se na belu svilu njene odeće.
     "Pusti me! Pusti me!" ponavljala je ona istim visokim šapatom. On je pusti. Zatim se omamljeno pridiže. Stao je ponovo da prebira po pantalonama, sada nastojeći da ih zakopča. "Ja... izvini... mislio sam da želiš..."
     "Blagi Bože!" reče Vea, spustivši pogled na suknju pri prigušenoj svetlosti i ispravljajući nabore na njoj. "Baš lepo! Sada se moram presvući."
     Ševek je stajao, otvorenih usta, teško dišući, opuštenih šaka; a onda, najednom, okrenu se i teturavo iziđe iz polutamne sobe. Obrevši se ponovo u jarko osvetljenoj prostoriji gde je priređen prijem, on krenu kroz zbijene ljude, povodeći se, zape o jednu nogu i najzad ustanovi da mu je dalji put zaprečen telima, odećom, draguljima, grudima, očima, plamenom sveća, nameštajem. Isprečio mu se i jedan sto. Na njemu je stajala jedna plitka zdela sa sitnim pecivom, punjenim mesom, paštetom i travama, raspoređenim u koncentrične krugove nalik na kakav ogroman, beli cvet. Ševek pokuša da dođe do daha, presamiti se i stade da povraća po zdeli.

     "Ja ću ga odvesti kući", reče Pae.
     "Učinite to, za ime Boga", uzvrati Vea. "Jeste li ga tražili, Saio?"
     "Oh, nešto malo. Demaere vam je srećom telefonirao."
     "Dobro će mu doći vaša pomoć."
     "Neće biti nikakvih poteškoća sa njim. Leži ošamućen u predvorju. Mogu li da se poslužim vašim telefonom pre no što pođem?"
     "Poljubite mi šefa", reče Vea vragolasto.
     Oiie je došao u stan svoje sestre sa Paeom i sa njim je otišao. Sedeli su na srednjem sedištu velika vladine limuzine koja je Paeu uvek stajala na raspolaganju; bilo je to ono isto vozilo kojim se Ševek dovezao sa kosmodroma prošlog leta. Sada je ležao onako kako su ga izručili na zadnje sedište.
     "Je li ceo dan bio sa tvojom sestrom, Demaere?"
     "Od podneva, kako izgleda."
     "Bogu budi hvala!"
     "Zašto se toliko brineš oko toga da ne odluta u neki ozloglašeni kraj? Svi odonjani su ionako uvereni da smo mi gomila ugnjetenih robova zarade, tako da je svejedno da li će videti ili neće nešto od onoga što tome ide u prilog."
     "Svejedno mi je šta će da vidi. Ne želim da on bude viđen. Jesi li čitao semenjarske novine? Ili letke koji su kružili prošle nedelje u Starom Gradu, o 'Prethodniku'? Mit... o čoveku koji se pojavljuje pre novog hiljadugodišta... 'stranac, otpadnik, izgnanik, koji u svojim praznim šakama donosi vreme što će doći'. Baš takav je bio navod. Rulja je u jednom od onih svojih vražjih apokaliptičnih raspoloženja. Traže predvodnika. Katalizatora. Govorka se o opšem štrajku. Neke stvari nikada neće naučiti. Stalno im je potreban isti nauk. Prokleta buntovnička marva, treba ih poslati da ratuju protiv Tua, za to nam jedino mogu biti od koristi."
     Nijedan više nije rekao ništa do kraja vožnje.
     Noćni čuvar kuće višeg nastavnog osoblja pomogoa im je da odnesu Ševeka u sobu. Izručili su ga na krevet. Odmah je zahrkao.
     Oiie je ostao da izuje Ševeku cipele i da ga pokrije ćebetom. Pijančev dah bio je veoma neprijatan; Oiie se odmače od kreveta, dok su se strah i ljubav, koje je osećao prema Ševeku, komešali u njemu, boreći se za prevlast. On se namrgodi i promrmlja: "Prljava budala." Zatim isključi rasvetu i vrati se u drugu sobu. Pae je stajao kraj radnog stola, prebirajući po Ševekovim papirima.
     "Hajdemo", reče Oiie; izraz odvratnosti mu se pojača. "Pođimo, već je dva po pomoći. Umoran sam."
     "Šta li je kopilan uradio, Demaere? Ovde još nema ničeg, baš ničeg. Da li je obična varalica? Da li je moguće da nas je obmanuo jedan vražji, naivni seljak iz Utopije? Gde je ta njegova teorija? Gde je naš trenutni svemirski let? Gde je naše preimućstvo u odnosu na Haince? Već devet, deset meseci ugađamo tom kopilanu ni za šta!" Pa ipak, pre no što je krenuo za Oiieom prema vratima, stavio je u džep jedan od papira sa stola.