Dojenje povećava koeficijent inteligencije dece

dr Đorđe Adanja, spec. urologije (Centar za mušku urologiju, Toronto, Kanada) 09.05.2008.

Deca hranjena majčinim mlekom pametnija su od dece koja nisu dojena. Pametnija su i deca koja su duže i intenzivnije hranjena majčinim mlekom - utvrđeno je na osnovu dosad najveće studije koja je ispitivala uticaj laktacije (dojenja) na inteligenciju.

Studiju je sproveo Kanadski institut za istraživanje zdravlja i ispostavilo se da deca koja su duže hranjena dojenjem imaju konstantno viši koeficijent inteligencije od dece hranjene dojenjem kraće vreme ili dece koja su hranjena nekim drugim vidovima ishrane.

Dr Majkl Kramer, profesor pedijatrije i epidemiologije na Makgil univerzitetu u Montrealu i načelnik odelenja za humani razvoj i zdravlje dece Kanadskog instituta za istraživanje zdravlja - objavio je rezultate studije u majskom broju časopisa "Archives of General Psychiatry".

Studija je rađena na 14.000 dece u 31 bolnici i klinici. Deca su praćena do šest i po godina starosti. Polovina majki je decu hranila dojenjem duže vreme, dok je druga polovina majki decu hranila kraće vreme dojenjem i drugim oblicima ishrane. Ustanovljeno je da deca hranjena duže vreme dojenjem pokazuju bolje rezultate u verbalnoj inteligenciji, neverbalnoj i opštoj inteligenciji.

Dr Kramer kaže da ne ume da objasni razloge ove razlike između dece. On smatra da možda postoji nešto u majčinom mleku, ili pak nešto u vezi sa fizičkim ili emocionalnim kontaktom koji se ostvaruje između majke i deteta prilikom dojenja, što ne postoji prilikom hranjenja flašicom.

Deca hranjena dojenjem u proseku su pokazivala veći koeficijent inteligencije za 3-5 poena od ostale dece.

Izvor: Krstarica

Nasilje može ugroziti mentalno zdravlje deteta

Lidija Novaković 08.05.2008.

Činjenica koju se mogla pretpostaviti sada je i naučno dokazana: ako dete trpi nasilje od strane vršnjaka, to kod njega može izazvati depresiju i anksioznost.

Najpouzdanija istraživanja sprovedena su nad parovima identičnih blizanaca. Ovde ćemo opisati jedno takvo istraživanje, urađeno na Kraljevskom koledžu u Londonu.

Izabrani su takvi parovi blizanaca u kojima je jedno dete trpelo nasilje u školi u periodu od sedme do desete godine, a drugo nije. Već u desetoj godini, kod deteta koje je imalo problema sa nasiljem pojavili su se psihološki problemi, naročito u socijalizaciji u dečji kolektiv. Najčešći problem koji se može primetiti jeste negativnost upravljena ka unutra - ka samom sebi, što donosi i nezadovoljstvo samim sobom i vodi ka depresiji.

Nasilje u školi nije, dakle, nešto što treba zanemariti i na njega ne obraćati pažnju, već ga treba posmatrati kao pravi problem, koji čak može ugroziti zdravlje deteta. Ako dete često plače, osamljuje se, boji se da ostane samo kod kuće ili ima stomačne bolove, to može biti signal da mu je potrebna pomoć.

U ovom uzrastu, kod osetljivije dece postoji opasnost da, zbog neke teške situacije koju prežive, uđu u negativni začarani krug - siledžijstvo nad detetom vodi ga ka osećaju anksioznosti, depresije i suicidalnim mislima, a onda sve to može dovesti do socijalne izolacije - deca koja su uvek tužna nisu baš omiljena među vršnjacima.

Naravno, uzrok psiholoških problema kod deteta mogu biti mnogi faktori - nebriga roditelja, genska predispozicija, trauma i dr. Nema, međutim, sumnje da nasilje u školi dovodi do pogoršanja situacije.

Ako osoba još u ranom životnom periodu, periodu detinjstva, ima probleme ovakvog tipa, to će joj nažalost uvećati šanse da i kasnije u životu pati od anksioznosti, osećaja krivice, depresije i drugih poremećaja.

Zato - kada vam se dete požali da ga neko u školi maltretira, shvatite to ozbiljno. Razgovarajte sa njim i zajedno dođite do zaključka, nađite najbolji način da se siledžijstvu suprotstavi. Uvek je poželjna saradnja sa nastavnicima, direktorom škole i drugim roditeljima - jer verovatno vaše dete nije jedino koje trpi nasilje od istih pojedinaca.

Veoma je bitno imati na umu da nasilje nije samo fizičko maltretiranje, već i psihičko. Ako dete dugo mora da sluša uvrede na svoj račun i šale koje mu ne prijaju, osećaće se jednako loše kao da je dobilo batine.

Izvor: Krstarica

Deca koja nedovoljno spavaju sklona emocionalnim problemima



Nedavno istraživanje pokazalo je da su deca koja nedovoljno spavaju sklona emocionalnim problemima i kasnije problemima sa prekomernom težinom. Odgovornost za te probleme istraživači pripisuju roditeljima, prenosi VOA news.

Mali Dilan, star 18 meseci, izgleda veoma smireno dok spava. Ali ponekad on stavlja na probu strpljenje svoje majke Sare Lopez.
"Neka deca postanu pospana i legnu sama da dremnu. Naša jednostavno nisu takva", kaže ona.
"Dilanova teškoća da se smiri nije neuobičajena. Medjutim, brojne studije sada pokazuju da se navike o tome kako spavamo i koliko dugo, stvaraju rano u životu. Ipak izgleda da nastojanje da se beba uspava držanjem u naručju ili ljuljanjem možda neće biti tako dobra ideja", kaže doktorka Džudit Ovens sa univerziteta Braun u Roud Ajlendu.
"Što se više roditelji uključuju u proces uspavljivanja kada je vreme za odlazak u krevet, veća je verovatnoća da će dete postati zavisno od roditelja u smislu uspavljivanja", kaže doktorka Braun.
Istraživači sa univerziteta Montreala u Kanadi, intervjuisali su više od 900 roditelja o navikama za spavanje njihovih petomesečnih beba i tome šta oni čine kako bi ih uspavali. Roditelji su ponovo ispitani kada su njihova deca napunila 6 godina. Budući problemi sa spavanjem često su pratili roditelje koji su deci davali hranu ili piće kada se probude ili ako su ih stavljali zajedno sa njima u krevet. Ta deca su imala loše snove ili su spavala manje redovno. Doktorka Blanš Beneson je iz Montefiore medicinskog centra u Njujorku.
"Kada roditelji stalno reaguju na decu koja se bude i plaču – to je ono što deca stiču kao iskustvo", kaže ona.
Istraživači iz škole za javno zdravlje univerziteta «Džons Hopkins» takođe su ustanovili da je broj sati tokom kojih deca spavaju indikator da li će dete imati prekomernu težinu kasnije u životu. Njihova studija nagoveštava da bi deca mladja od pet godina trebalo da spavaju najmanje 11 sati noću – deca od 5 do 10 godina, najmanje 10 sati – i da bi ona starija od 10 godina trebalo da spavaju najmanje 9 sati svake noći. Oni koji su spavali manje imali su 90 odsto rizika da steknu prekomernu težinu ili budu gojazni, u poredjenju sa onima koji su spavali više sati. Mnogi pedijatri kažu da ovi zaključci možda ne mogu da se primene na sve bebe. Ali svakako preporučuju roditeljima da budu strpljiviji – i deca će sama krenuti na spavanje. U međuvremenu, Sara Lopez je pomalo skeptična u odnosu na te savete.
"Mogla bih da kažem da je ove preporuke mnogo lakše izreći nego sprovesti", poručuje ona.

Izvor: Blic

Internet za decu sve opasniji
    
Seksualne ponude nepoznatih ljudi preko interneta dobilo je 19 odsto srednjoškolaca u Srbiji. Čak tri odsto je na njih i odgovorilo, a tri momka su imala i ozbiljne probleme zbog takve komunikacije. To su, naime, pokazali rezultati istraživanja Ministarstva omladine i sporta za potrebe izrade strategije za mlade.

Očigledno je da mladi ne poznaju dovoljno opasnosti koje ih vrebaju na internetu i kako treba da se zaštite, zaključuje se u istraživanju, a čini se da ni roditelji o tome ne znaju dovoljno.

"Svaki dan, najčešće posle podne, idem na forume i četujem. Na internetu provedem oko dva i po sata dnevno na mesindžeru, majspejsu i igram on-lajn igrice. Nalazim se s drugarima dok igram igrice i četujemo. Moji drugovi čak i tri puta više vremena provode na internetu", objašnjava za "Danas" petnaestogodišnjak iz Beograda.

Jedino istraživanje o bezbednosti dece u sobama za četovanje sprovela je nevladina organizacija ASTRA. Tokom 50 sati četovanja sa virtuelnom devojčicom od 15 godina kontaktiralo je 457 osoba, mahom muškog pola, od maloletnika do starijih od 50 godina. Istraživanje je pokazalo da se tokom četovanja javljaju ne samo naznake, već i eksplicitne forme seksualnog uznemiravanja, pedofilije i vrbovanja. Od 457 kontakata s nepoznatim osobama, seksualno uznemiravanje primećeno je u čak 125 slučajeva.

"Dosta se govori o opasnostima na internetu i on-lajn predatorima ali se niko nije ozbiljnije bavio tom temom, jer većina ljudi još ne shvata ozbiljnost sajber kriminala. Ljudi misle da se to ne dešava u Srbiji i zbog toga Posebnom tužilaštvu za visokotehnološki kriminal do sada nije bilo prijava zbog ugrožavanja bezbednosti dece", objašnjava za Danas specijalni tužilac za visokotehnološki kriminal Lidija Komlen-Nikolić i dodaje da u svetu postoje posebne policijske jedinice koje se bave praćenjem on-lajn predatora, pa čak i ulaze u komunikaciju sa njima.

Prema njenim rečima stupanje u on-lajn komunikaciju isključivo zavisi od svesti mlade osobe. Ona je dobrovoljna i započinje se pristupanjem forumima, korišćenjem mesindžera ili ostavljanjem ličnih podataka na određenim sajtovima. Za razliku na primer od Amerike, u Srbiji ne postoje organizacije koje se bave obučavanjem roditelja radi praćenja aktivnosti dece na internetu.

"Prvo postoji obaveza roditelja da prate aktivnosti svog deteta, pa tek onda njihova prava. Kao što na televizoru imate child lock, slična vrsta zaštite postoji i u virtuelnom svetu. Problem je što roditelji slabo poznaju tu vrstu zaštite, a deca koja imaju pristup internetu imaju prednost", ukazuje Komlen-Nikolić. Na odnos roditelja prema on-lajn sadržajima utiče i takozvana informaciona nepismenost. Ako roditelji sami ne koriste računare, nemaju nikakvog uvida ni u ono što njihova deca rade u virtuelnom svetu. Iako postoje tehničke mogućnosti kojima bi roditelji filtrirali, odnosno cenzurisali sadržaje za kojima deca tragaju i veb adrese koje posećuju, naši sagovornici ističu da oni to nedovoljno ili retko koriste.

"Deca su tehnički naprednija od roditelja, pa je šansa za kontrolu umanjena. S tim problemom se suočavaju i razvijenije zemlje od Srbije. Naša je prednost, nažalost, što očekujemo da oni pronađu sistemsko rešenje koje će na taj problem adekvatno odgovoriti dok se mi još bavimo popularizacijom interneta i povećanjem broja korisnika", objašnjava direktor Republičkog zavoda za informatiku i internet Slobodan Vučković.

Kao tehničko rešenje on navodi i specijalizovane bezbedne internet provajdere, koji deci omogućuju pristup samo proverenim sadržajima. Osim toga, većina pretraživača nudi filtrirana pretraživanja za decu. Pretraživanje se koristi kao i kod ostalih pretraživača, ali se sajtovi s neprikladnim sadržajem ne prikazuju u rezultatima. Na primer, sadržaj za decu filtriraju Yahooligans i ALTAVISTA Family Filter, ali zasad rade samo na engleskom jeziku.

"Republički zavod za informatiku i internet sarađuje sa američkim Univerzitetom Džordž Vašington na izradi studije uticaja interneta i IKT-a na porast zloupotreba. U projekat će biti uključene i srodne institucije iz regiona, kako bi izradili i plan aktivnosti na njihovom suzbijanju", najavljuje Vučković.

Evropska komisija predložila je novi program bezbednijeg interneta, koji predviđa osnivanje nacionalnih kontaktnih punktova za prijavljivanje ilegalnih on-lajn sadržaja i štetnih oblika ponašanja. Naglašeno je da treba prijaviti materijale povezane sa seksualnim zlostavljanjem dece i preteranim forsiranjem talenta ili sposobnosti deteta na njegovu štetu.

I Srbija je potpisala dodatni protokol Saveta Evrope u oktobru mesecu 2007. godine, koji se odnosi na temu dečije pornografije i bezbednosti dece na internetu.

Izvor: MTS-Mondo

Zainteresirani očevi = sretni sinovi

Najniži stupanj samopoštovanja, kao i veću vjerojatnost da postanu depresivni, ne vole školu i da imaju problema s policijom imaju sinovi nezainteresiranih očeva.

Očevi koji pokazuju zanimanje za brige, domaće zadaće i društveni život svojih sinova odgajaju "poletne i optimistične mlade ljude koji su puni samopouzdanja i nade", izvještava londonski The Times.

U studiji projekta Tomorrow’s Men, u kojoj je sudjelovalo 1500 mladića u dobi od 13 do 19 godina, kod više od 90 posto mladića koji su smatrali da im očevi posvećuju vrijeme i da se živo zanimaju za njihov napredak uočavala se "znatna mjera samopoštovanja, zadovoljstva i samopouzdanja".

Suprotno tome, kod 72 posto mladića koji su smatrali da očevi rijetko pokazuju zanimanje za njih, ili da su potpuno nezainteresirani, zapažen je "najniži stupanj samopoštovanja i samopouzdanja, kao i veća vjerojatnost da postanu depresivni, da ne vole školu i da imaju problema s policijom".

Adrienne Katz, članica projekta Tomorrow’s Men, napomenula je da zapravo nije važno da otac i sin provode zajedno mnogo vremena. Ona kaže: "Poanta je u tome da pružite djetetu osjećaj da vam je stalo do njega, da ga volite i da slušate što govori."


Izvor: NetPortal

Devojčice i dečaci

Šta mislite o rečenicama: “Dečaci nikad ne plaču”, ili “Ona je devojčica, šta će joj škola, ionako će se jednom udati”? Očekivanja koja »usađujemo« u decu, nisu samo naša lična, pojedinačna, već i deo sredine, običaja, kulturnog nasleđa. Očekivanja i norme ponašanja iz neposrednog okruženja, utiču na formiranje i naših ličnih stavova.

Jelena Holcer



Neke od ovih normi, roditelji shvataju kao zakonitosti iako su to samo duboko ukorenjeni stereotipi i predrasude koje mogu bitno uskraćivati ili nepravedno favorizovati njihovu decu.

Polni stereotipi počinju samim rođenjem deteta. Ne samo što smo boje podelili na muške (plavo), i ženske (roze), već i prvim igračkama potvrđujemo stare predrasude da su "žene emotivna, a muškarci racionalna bića". Od sinova očekujemo da budu hrabri, jaki, uspešni, autoritarni… a od devojčica da su dobre, lepe, da imaju saosećanje prema drugima.

Zato, devojčicama nudimo igračke kuhinjskih elemenata, lutaka – beba, minijaturnog kozmetičkog pribora, a dečacima plastične kamione, puške, noževe, mačeve.

Ipak, ne može biti da “dečaci ne plaču”, već samo da mi očekujemo da oni ne plaču, tj. da je društveno prihvatljivije da se vidi plač devojčice nego plač dečaka.

Svet. Danas Aziji nedostaje 60 miliona žena, najviše u Kini i Indiji. Žena koja rodi ćerku rizikuje da je muž napusti i potraži drugu koja će mu roditi sina naslednika. Politika jednog deteta zahteva da to dete bude dečak, jer je od presudnog značaja imati muškog potomka. To je dovelo do abortusa više desetina miliona devojčica, kao i stalnih otmica dece, uglavnom dečaka. U Kini se dnevno otme više od 200 dečaka, što je skoro duplo više nego u Velikoj Britaniji za godinu dana.

Danas, vlade država Kine, Indije, Nepala… menjaju svoju politiku i sve glasnije podržavaju rađanje ženske dece. Ipak, smatra se da u Kini danas ima već 20 miliona muškaraca koji neće moći da se ožene, upravo zbog nedostatka žena, a ovaj će se broj svake godine povećavati za 1,5 milion.

U nekim drugim zemaljama razvijenog sveta situacija je mnogo više naklonjena ženama. Istraživanja širom zapadne Evrope i Amerike pokazuju, na primer, da je školstvo najvećim delom prilagođeno devojčicama i njihovom načinu usvajanja znanja koji zahteva mnogo verbalnog objašnjavanja, dugu koncentraciju... Da li to znači da su devojčice povlašćene?

U najrazvijenijim zemljama se na fakultete upisuje (i završava ih) znatno više žena nego muškaraca. Tako, u SAD na svakih 100 muškaraca koji započnu visoko obrazovanje dolazi 140 žena, a u Švedskoj ih je čak 150. Prema tome, pretpostavka je da će u godinama koje dolaze žene biti bolje pripremljene i još više promeniti svoj položaj u društvu.

Vuk Stefanović Karadžić je svojevremeno sakupio veliki broj narodnih pošalica, poslovica, uzrečica izrazito ponižavajućih po ženu.

Poznato je da se u pojedinim krajevima Crne Gore još uvek na pitanje koliko u porodici ima osoba (ili ljudi u plemenu, na primer), odgovara brojem pušaka, što znači da se ženska deca ni ne računaju.

Kada govorimo o našim prostorima, izgleda da se savremeni stereotipi o ženskoj ulozi ne razlikuju mnogo od one tradicionalne predstave o ženi. Prema jednom domaćem istraživanju poželjne osobine žene su: osećajna, voli decu, nežna, ljubazna, prijatna (Vuletić, 1985). Po jednom drugom istraživanju kod ženskog deteta treba negovati sledeće osobine: iskrena, popustljiva, uredna, nežna, vredna, skromna, privržena porodici itd. (Mladenović, 1991).

Odnosno: «Dobar dečak» je onaj koji će postati autonomni pojedinac, hrabar, izdržljiv, samostalan i samopouzdan muškarac, a «dobra devojčica» je ona koja će uspešno igrati ulogu majke, supruge i domaćice, koja će biti zavisna i podređena svom mužu (Havelka, 2001).

Zato ste se, sigurno i vi, ili u literaturi koja se bavi vaspitvanjem dece ili kroz razgovore sa drugim roditeljima, ili možda kroz lična iskustva susreli sa sledećim stavovima :

· Dečaci ispoljavaju bol burno i eksplozivno a devojčice ga peživljavaju.

· Dečaci zaboravljaju a devojčice pamte. Pod stresom, dečaci zaborave ono što je bilo stresno a devojčice pamte i žele da “podele”, sa nekim tj. povere svoja osećanja.

· Dečacima treba više nezavisnosti i prostora. Imaju izraženiju potrebu da dokažu šta sve mogu da urade samostalno, bez ičije pomoći, važne su im pohvale, ohrabrenje, osećanje da su potrebni… Previše pomaganja tumače kao nedostatak poverenja.

· Dečaci su individualci, devojčice su deo zajednice.

· Dečaci se boje da bi njihova nezavisnost mogla biti ugrožena a devojčice se boje prekida emocionalne veze.

· Dečacima treba više igre, a devojčicama razgovora.

· Devojčice su alapače.

· Dečaci su uvek agresivni.



Ovakve predrasude u kasnijem uzrastu prerastu u one koje se tiču odraslih osoba: “Ženama je mesto samo u kući”, ili: “Žene ne umeju da voze”. Neke od njih “uđu pod kožu”, nesvesno, neprimetno, i postanu sastavni deo našeg verovanja i načina na koji odgajamo svoju decu.

Emotivnost. Najveća razlika u roditeljskom pristupu dečacima u odnosu na devojčice je različit pristup emotivnosti. Za roditelje su dečja osećanja uvek problematična. Mi smo, kao odrasle osobe proveli veliki deo života pokušavajući da kontrolišemo i ovladamo sopstvenim emocijama, pa je razumljivo zašto želimo da poštedimo i zaštitimo decu od svakog povređivanja i bola. Zato, na njihova osećanja reagujemo tako što ih banalizujemo i pravimo stereotipe: “Dečaci ne plaču. Nije to ništa. Samo se kukavice plaše.”

Emocije su, posebno, uskraćene dečacima, jer besne dečake kažnjavamo, tužnima skrećemo pažnju, zastrašene uzimamo u zaštitu. Ukratko, ne dozvoljavamo im da ono što osećaju jasno izražavaju.Kada ovako potiskivane emocije iz ranog detinjstva i predškolskog uzrasta jednom buknu, (na primer, u pubertetu), biće pojačane i samim tim, daleko bolnije kako za tu decu, tako i za njihove roditelje.

Sa druge strane, dečacima je više nego devojčicama dozvoljeno više slobode, (počevši od skakanja u predškolskom uzrastu, pa do vremena dozvoljenog za vraćanje iz večernjeg izlaska u pubertetu).

Za razliku od dečaka, devojčicama dopuštamo (bili toga svesni ili ne) da odrastaju ne stideći se svojih emocija i da ih jasno pokazuju. Zahvaljujući tome, one se bolje snalaze u socijalnim odnosima, jer su uvežbane u analiziranju međusobnih odnosa, vešte su u komunikativnim sposobnostima, jer su od malena podržavane da govore i razgovaraju.

Na žalost, devojčice su uskraćene za podsticanje da “misle svojom glavom”, da se bore za svoje mišljenje. Od njih se u manjoj meri očekuju jasni, čvrsti stavovi što utiče da kasnije, kada odrastu, mnoge žene imaju problem da direktno traže ono što žele.

Kada na školskom igralištu padne dečak, od njega se očekuje da brzo ustane i nastavi igru. Kada padne devojčica, njoj prilaze druga deca i odrasli i pitaju je da li je dobro. Ovakva razlika polazi od različitog pristupa koji imaju rodielji ali i celokupno društveno okruženje u kome dete raste.

Ovakvih primera ima veoma mnogo. Kada se vraćaju iz vrtića ili škole, roditelji svoje ćerke pitaju: “Kako ti je bilo? Kako si se provela? Kako si se osećala?” čime se direktno neguju njene emocije, i takvo shvatanje sveta, a dečake pitamo: “Šta ste danas radili?”

Ili, kada dečak u školi ne može da se “svrti” mirno na času, obično se govori o njegovoj lošoj koncentraciji ali se često, prećutno od dečaka ni ne očekuje niti naročita disciplina niti radne navike. Međutim, kada devojčica u prvim razredima pokazuje nemir na času ili manjak zainteresovanosti za neki predmet, niko ne govori o niskoj koncentraciji već se obično sumnja u njene mentalne sposobnosti.

Poznato je da se devojčice vaspitanjem usmeravaju ka kući i porodici i da im se govori da je za njih otvoren prostor i spljašnji svet opasan, jer im se na ulici uvek može dogoditi nešto neprijatno.

Nasuprot tome, muška deca se prosto isteruju napolje, kako bi se tamo igrali. Češća pojava agorafobije (strah od otvorenog prostora) kod žena i klaustrofobije (strah od zatvorenog prostora) kod muškaraca, mogla bi se objasniti i različitom socijalizacijom i polnim ulogama.

Individualne razlike su veoma velike. Ako bolje razmislite, verovatno ćete se setiti primera dečaka pesnika ili devojčica koje odlično igraju fudbal. Podrazumeva se i da određene osobenosti i razlike među polovima postoje.

Muški pol se, u većini eksperimenata i istraživanja bolje snalazi u prostornom orjentisanju, prirodnim naukama, konkretnom snalaženju u problemskim situacijama. Za razliku od njih, ženski pol je “jači” kada se radi o verbalnom aspektu, umetničkom izražavanju… Dečaci i devojčice se razlikuju, i po tome koja su im mesta “ahilove pete”, tj. u kojim poljima su najosetljiviji i najranjiviji.

Zato, niko od vas ne očekuje da svom sinu stavljate mašnice u kosu i oblačite ga u roze suknjice ili da svoju ćerku upisujete u ragbi klub. Dete ćete odgajati u duhu njegovog pola.

Međutim, gde je granica između odgajanja deteta u duhu njegovog pola, sa jedne strane, i ustaljenih stereotipa sa druge strane? Odnosno, da li devojčicama uopšte dajemo priliku da igraju fudbal?

I, šta ćete da radite, ako vaš sin pokaže interesovanje za balet?

Dete. Mislite o svom detetu, najpre kao o detetu a tek potom kao pripadniku jednog pola. Budite svesni njegove jedinstvenosti, različitosti, dragocenosti koju ta njegova posebnost nosi. Tu polne razlike ne znače mnogo. Odnosno: budete li svog sina glorifikovali samo zato što je dečak, dozvoljavali mu “mangupsko” ponašanje…ili, budete li svoju ćerku učili da dečaci imaju prednost – ponašate se u skladu sa predrasudama koje mogu biti samo štetne za njih.

Zašto? Da ne bi bili stalno u fazi zapitanosti šta je ispravno postupanje prema devojčicama a šta prema dečacima, postavite sebi pitanje: Zašto je za moje dete (dete, a ne sina ili ćerku) dobro ovo ili ono? Pitajući se: “zašto?” preuzimate aktivnu ulogu u vaspitanju deteta. Umesto što ćete robovati očekivanjima sredine u zavisnosti od toga kog je pola, vi u njemu negujete kvalitete i prednosti oba pola, jer ono nije samo dečak ili devojčica, već pre svega, vaše DETE.

Postoje čak i istraživanja koja potvrđuju da se pitanje: “Šta ćeš biti kada porasteš?” skoro uvek postavlja dečacima. Od njih očekujemo da imaju neku predstavu o tome šta bi želeli da postanu. Zašto ovo pitanje ne postavljamo devojčicama? Zašto u njima ne negujemo ideju da i one nešto mogu i treba da postignu kad porastu?

Razmislite: Zašto vaš sin ne bi znao da pere sudove ili da podgreje ručak? Ili mislite da je to isključivi zadatak njegove mame danas, a sutra njegove žene? Ili, da li ste sigurni da su igre sa autićima zaista samo za dečake? Zar neće i vaša ćerka sutra želeti da vozi automobil? Ili mislite da je za nju manje važno da savršeno dobro poznaje i snalazi se u saobraćaju?

B92

Kako da brzo nauče da vežu pertle
Autor: E.B. | 15.05.2008 - 06:00

Kako da brzo nauče da vežu pertle

Kada i kako da ih naučite da zavežu pertle? Mnoga deca postaju frustrirana dok pokušavaju da nauče da zavežu pertle. Iako ne postoji čudotvorno rešenje osim strpljenja i mnogo vežbe, ipak postoje načini kako da pomognete svome detetu da ovlada ovom korisnom veštinom.

1. Prvo treba da budete sigurni da je spremno da nauči vezivanje.
Većina dece stekne spretnost neophodnu za zavezivanje između četvrte i šeste godine. Devojčice su uglavnom spremnije od dečaka.
2. Budite sigurni da vaše dete razlikuje desnu od leve strane pre nego što pokušate da ga naučite da vezuje.
3. Izaberite jedan način vezivanja pertli. Budite dosledni. Ako mu pokažete na početku još neki način, samo ćete ga zbuniti.
4. Pronađite neku igru ili pesmicu da biste pomogli detetu da zapamti neophodne korake u savladavanju ove veštine.
5. Kada detetu demonstrirate vezanje pertli, važno je da budete na istoj strani. Tako će ono moći da kopira vaše pokrete, a ne da ih gleda kao u ogledalu.
6. Pohvalite ga svaki put kada pravilno zaveže pertle.

Saveti
- Da biste pomogli detetu da razlikuje desnu od leve strane, stavite nalepnicu na jednu ruku ili zavežite konac oko zgloba ruke.
- Jedan od lakših načina za zavezivanje pertli je da vaše dete napravi dve petlje i veže ih u običan čvor. Ovo je lakše nego vezivanje mašnice, a ujedno i efektnije.
- Ukoliko je vaše dete levoruko, a vi niste, pokušajte da pronađete stariju levoruku osobu koja će vam pomoći.
- Iako postoji alternativa, cipelice s čičkom, pre ili kasnije će morati da zaveže pertle.

Izvor: Blic

Budite autoritet svom detetu
Autor: CDC/BT | 15.05.2008 - 06:00
Budite autoritet svom detetu

Svako dete koje roditelje doživljava kao uzor imaće manje problema u odrastanju. Za ovakvu situaciju je ključan autoritet roditelja.

Kada se pomene autoritet mnogi roditelji tu reč izjednačavaju sa „strogo“. To je prva i velika greška. Prema detetu treba da se odnosite kao prema budućem čoveku. Vređanje, ponižavanje, tutorisanje je zabranjeno jer time gušite dečja osećanja, samostalnost i volju. Takođe je veoma bitno da se prema svom detetu odnosite u skladu sa njegovim godinama jer mnogi od sasvim male dece očekuju ponašanje sedmogodišnjaka.

Vežbajte autoritet
Kako se stiče autoritet? Imaćete ga ako budete dosledni u vaspitavanju dece. Morate da budete strpljivi, taktični, ali u prvom redu dosledni. Doslednost roditelja znači miran i sređen život. Da li imate autoritet? Da, ako se svestrano brinete za dete. Dete stiče poverenje u svoje roditelje ako neprestano oseća da u njima uvek ima oslonac, pa i onda kada greši, kada mu je teško. Deca će poštovati svoje roditelje ako osete da su odnosi u porodici prema svima dosledni. Starije dete ne podnosi preteranu brigu za najmlađe, pa se kod njega javlja ljubomora.

Rušenje autoriteta
U nekim porodicama autoritet se ruši zbog različitog odnosa prema deci, drukčije radi otac, drukčije majka, deda, baka, tetka i dr. Autoritet roditelja se ruši kad dete oseća da među njima vladaju razmirice, nesporazumi, trzavice i druge negativne pojave. Sve to ruši mirnu porodičnu atmosferu, stvara nesigurnost i potištenost kod deteta.
Deca će poštovati roditelje ako u njima vide ljude koji se pravilno odnose prema radu, prema društvu i društvenoj zajednici. Neki roditelji, opet, odnos prema deci postavljaju s visine. Njihov je zadatak da zapovedaju, a deca da slušaju. Ništa pogrešnije od toga! Takvi roditelji brzo gube autoritet u očima svoje dece. Konačno, roditelji moraju da prilagode svoje postupke razvojnim fazama deteta, na svoj način u najranijem uzrastu, u predškolskom uzrastu, školskom uzrastu, kao i tokom sazrevanja.

Strpljenje i tolerancija
Naređivati i zabranjivati detetu je veoma jednostavno. Ali time niko ne vaspitava dete, nego ga samo „dresira“. Takozvano dobro dete, koje u svemu sluša roditelje i udovoljava svim njihovim zahtevima, ne znači da je i dobro vaspitano. Dete mora samo da shvati šta je dopušteno a šta zabranjeno, šta je dobro a šta loše. A to se postiže laganim i strpljivim radom. Roditelji u tome mnogo greše. Ne razmišljaju o uzroku neke pojave, nego nastoje da se te pojave dete silom reši. Zabranjuju, viču, čak i tuku, a takvi postupci mogu samo da ustale negativnu pojavu. Tu nema ni strpljenja ni trpeljivosti u vaspitavanju. Greše i oni roditelji koji odmah oštro, često i nepravedno, reaguju na učinjene greške. Bolje je strpeti se neko vreme.
Dete ima mogućnost da i samo o tome razmisli, oseća potrebu da se poveri roditeljima, a time stiče poverenje u svoje vlastite snage. Ako roditelji neposredno reaguju na grešku, dete se ne snalazi, roditelji i sami ne deluju razumno, pa ga ponižavaju, a ono se tada oseća usamljeno, brani se i javlja se otpor.  Dete nije shvatilo svoju grešku, pa se takvih grešaka neće osloboditi ili će paziti da ih pred roditeljima ne učini.

Ne hvalite dete, već postupak
Stručnjaci tvrde da ukoliko imate žensko dete zaiota morate da im pomognete da razviju samopuzdanje jer su one sklonije da sumnjaju u sopstvene sposobnosti.
Dečake, barem tako kažu stručnjaci, ne treba stalno i puno da hvalite. Njih za razliku od devojčica ne treba neprestano motivisati, ali kratka pohvala tipa, ‘Super si to odradio’ će im značiti puno.

Dajte im prostora
Neki roditelji stalno sede za vratom detetu. Svaki pokret, igra, misao je pod kontrolom roditelja. Tako je život deteta ispunjen neprestanim tutorstvom, i gde treba i gde ne treba. Dete zbog toga gubi svoje ja. Takvo dete postaje nesamostalno, pa se kod njega pojačava osećaj niže vrednosti, a mnoga postaju razdražljiva i nervozna. Dete želi da s vremena na vreme bude samo, da ga niko ne dira i da se niko ne meša u krug njegovih interesa. Tako se razvija samostalnost kojoj se teži. Ako svoj autoritet dobro iskoristite, otvarate svojoj deci vrata uspeha.

Izvor: Blic

Ljubomora zbog prinove

Po nekim istraživanjima je idealni razmak između dvoje djece 4 ili 5 godina. Starije dijete više nije toliko ljubomorno, zato je roditeljima lakše i imaju manje stresa. Unatoč tome, većina roditelja želi drugo dijete u što kraće vrijeme nakon prvoga.



Na sljedeće načine možete smanjiti ljubomoru:

Tijekom trudnoće:
Recite djetetu što kasnije da je na putu beba. Samo nekoliko mjeseca za dijete znači vječnost. Pobrinite se da novosti ne sazna od nekog drugog. Nemojte najavljivati partnera za igru da ne bih došlo do prevelikog razočaranja. Uključite dijete u praktična razmišljanja: odabir imena, mjesto gdje će novorođenče spavati...

Tjedni prije poroda:
U djetetovu svakodnevicu intenzivnije uključite tatu, baku, dedu ili prijateljicu. Najavite mu svoju odsutnost zbog boravka u bolnici u pravi čas.

Porod:
U rodilištu dijete ne može prisustvovati porodu, ali vas može posjetiti tijekom boravka u bolnici.

Tjedni poslije poroda:
Dozvolite vašem djetetu da se opet ponaša kao beba. Ako želi na vašu dojku, dozvolite mu. Ako želi da ga opet prematate, igrajte se s njim. Izbjegavajte rečenice kao: „Ti si već prevelik.“ Vaše dijete mora osjetiti da vaša ljubav ne zavisi o tome koliko zrelo se ponaša. Ipak mu pokušajte implicitno objasniti da ima „biti velik“ puno prednosti.

Mjeseci poslije poroda:
Dozvolite djetetu da sudjeluje u njezi bebe. Nemojte očekivati pravu pomoć od njega i nemojte očekivati da će odmah zavoljeti bebu. Tu i tamo bebu ostavite s tatom da možete više vrijemena provesti sa starijim djetetom.

Izvor: Zena.hr

Sudjelovanjem u sportskim aktivnostima djeca uče poštenu igru

Sudjelovanjem u sportskim aktivnostima djeca uče poštenu igru, razvijaju spolni identitet i motivaciju - iznosi dr. Richard Light u svojoj knjizi 'Sport in the lives of young Australians' koju je izdao Sydney University Press, piše Sandra Mihelčić za MojDoktor.

Sport je odlično sredstvo za borbu protiv dječje pretilosti i razvoj prijateljstava s drugom djecom.

Sportske aktivnosti pomažu djeci da razviju kompetitivnost u za njih odgovarajućim granicama te osjećaj odgovornosti.

Djeca ne starija od deset godina pokazala su sposobnost promišljanja o proturiječnim porukama elitnih i profesionalnih 'medijskih' sportova te postavila pitanja kao: 'Ako mi možemo igrati prema pravilima, zašto ne mogu i sportaši koji dobivaju novac da bi igrali?'.

Knjiga dr. Lighta pruža uvid u način na koji djeca doživljavaju sport i koja je uloga sporta u njihovim životima te daje naputke za unapređenje načina na koji djeca doživljavaju sport i tjelesni odgoj.

Prilagođavanje sportskih aktivnosti djeci - primjerice igranje nogometa sa momčadima od 6, a ne 11 igrača na svakoj strani pruža djeci veći stupanj aktivnosti u igri, a uključivanje djece u donošenje pravila i određivanje startegije povećava angažiranost djece.

Izvor: TotalPortal