Привржени родитељи

А. П. 22.04.2008.

За формирање и сазревање деце, обликовање карактера који ће одржавати њихову личност у одраслом добу пресудну улогу имају родитељи. Позитивну, наравно, само у случају да живе у складном односу. За добар психофизички развој детета важна су оба родитеља. Мајка је ту да му пружи нежност, подршку и разумевање, док отац, с друге стране, представља модел доживљавања реалности. Ова подела је више шематска, у стварности улоге нису тако стриктно дефинисане.

Какву улогу данас има породица у развоју детета, и колико она даје позитиван пример? Нажалост, данас породица често није комплетна, с економском више тешком него задовољавајућом ситуацијом. Све је више самохраних мајки и очева на рубу егзистенције. Традиционална породица, практично, нестаје, а рађају се нови облици породичног понашања. Деца су све више суочена с нестабилним и непредвидивим околностима, у којима родитељи не могу да им пруже све оно што им је потребно; не само економски већ и психолошки, што носи далекосежније последице. Говоримо о мањку љубави, пажње, разумевања, искрености, стрпљивости, доследности...

У таквим околностима презаузетости родитеља у помоћ прискачу баке, деке, тетке... Да ли они могу да надокнаде оно што родитељи нису у могућности да пруже? Сигурно је да покушавају, али некада такво претеривање у облику велике попустљивости и удовољавања сваком хиру доводи дететов развој у озбиљан проблем. Сви који се брину о детету требало би да поштују принципе доследности и реалног стрпљења, с јасно постављеним границама.

Вербална комуникација је једини дозвољени вид васпитавања детета. Међутим, успешан је и онај родитељ који није савршен, али уме да препозна грешке док покушава да мисли о њима.

Извор: Крстарица

Без превише сексуалног пред децом

Ивана Милаковић 23.04.2008.

Дешава се да један од супружника (или невенчаних партнера) жели да оно друго мало чешће показује да га/је сматра пожељним, сексуално привлачним, па покушава да у различитим ситуацијама иницира сексуалну игру. Може да буде јако незгодно ако се такве ствари раде пред децом.

Коме би уопште пало на памет да се "вата" пред сопственом децом? Теоретски нико то не ради, али у стварном животу се дешавају ситуације какве вам не би пало на памет да замислите. Рецимо, он би желео да она буде спонтанија кад се о сексу ради, и да му чешће показује да га сматра пожељним, па јој прилази с леђа у разним ситуацијама када је она упослена нечим (кувањем ручка, прањем судова, читањем, гледањем телевизије), загрли је, пољуби је у врат, почне да јој клизи руком низ стомак... Није да он очекује да она све остави како би водила љубав с њим, само жели страствен одговор, рецимо, дуг и страствен пољубац. А она не узвраћа на тај начин јер су у просторији присутна и њихова деца - обичај је у тој породици да су добар део времена на окупу; док она кува ручак, деца раде домаћи за кухињским столом или нешто цртају; док су родитељи у дневном боравку и гледају телевизију, деца се играју на поду тог истог дневног боравка, и тако константно. Он само жели мало (страствене) пажње, она не жели да се понесе неприкладно пред децом, и обоје буду незадовољни.

Шта у оваквој ситуацији? Без сексуалних игара пред децом. Деца воле да виде и да осете да се мама и тата воле, наравно, тако да им нимало неће сметати несексуално показивање наклоности као што је да се њихови родитељи држе за руке, загрле једно друго, ушушкају се на каучу, пољубе (без језика!)... Такво понашање и деци улива сигурност, осећају се вољено и заштићено, и некада се и сама прикључе мажењу. Међутим, исказивање сексуалности родитеља децу лако може да збуни, уплаши, некада и згади, па би га свакако требало избегавати.

Како онда да његове потребе буду задовољене, ако су деца стално ту? Да ли увек мора да чека на мрак спаваће собе (и да се нада да деца неће пожелети да спавају с мамом и татом)? Не - децу је некад могуће послати да се играју код пријатеља, или да преспавају код њих, или могу неколико сати да буду код баке и деке (могу и код њих да преспавају, наравно)... То што ће деца повремено на неколико сати бити одвојена од родитеља, и бити збринута код особа које је их такође воле и које и она воле, онда кад мама и тата пожеле мало времена без њих, неће ни на који начин нарушити породичне односе, а пружиће партнерима прилику за мало интиме која им је обома потребна.

Извор: Крстарица

Tinejdžeri i alkohol

23.4.2008

Što trebate znati o problemima s alkoholom kod mladih

Mnogi tinejdžeri eksperimentiraju sa alkoholom u adolescentskoj dobi. Statistike pokazuju da mladi u Hrvatskoj piju sve ranije i sve više, što je zabrinjavajuće. Alkohol počinju konzumirati već u dobi od 11 do 13 godina.

Odgovornost je na vama, roditeljima, da podučite djecu o svim opasnostima alkohola. Nije dovoljno zabraniti djetetu alkohol. Oni i sami slušaju svakodnevno poruke medija koje upozoravaju na štetnost alkohola, no sve to naravno nije dovoljno. Iako ne možete biti sigurni da vaše dijete neće piti alkohol, pravilnim pristupom možete smanjiti rizik.

Zašto tinejdžeri konzumiraju alkohol?

Neki od razloga zašto tinejdžeri probaju alkohol i drogu su:
- radoznalost,
- da se uklope u društvo
- smanjenje stresa, opuštanje,
- da se osjećaju starije
Od malena gledaju reklame i filmove na kojima ljudi uživaju u životu , ali i alkoholu. Kako mnogi roditelji i drugi odrasli u raznim prigodama popiju čašu vina ili piva uz večeru, to im se ne čini tako opasno.

Podučite ih opasnostima

Nije dovoljno reći tinejdžeru da ne smije piti alkohol. Možda imate sreću, pa vaše dijete neće probati ni kap alkohola, no činjenica je, a to pokazuju i statistike, da većina tinejdžera prije ili kasnije proba alkohol. Posljedice su opasne, stoga ne izbjegavajte razgovarati s djetetom o alkoholu. Čak i ako vaše dijete ne pije alkohol, moglo bi se voziti sa nekim tko je pijan, zato ga upozorite na rizik.

Objasnite im kako alkohol utječe na njih i koje su posljedice konzumacije.
Napravljena su brojna istraživanja o kratkoročnom i dugoročnom utjecaju alkohola na organizam. Među dugoročne rizike spadaju oštećenja jetre, rak, oštećenje živčanih stanica i mozga, te demencija.

Kratkoročno, alkohol utječe na mozak, tako da smanjuje koordinaciju, utječe na percepciju, reflekse i kratkoročno pamćenje. Osim toga, alkohol može oštetiti svaki organ u tijelu. Kako se brzo apsorbira u krvotok, povećava se rizik od obolijevanja od raznih bolesti. Kad se u kratkom periodu popije velika količina alkohola, to može uzrokovati otrovanje organizma, a posljedica može biti koma ili smrt.

Alkohol utječe na samokontrolu – utječe na središnji živčani sustav, a tako i na rasuđivanje i ponašanje. To može dovesti do riskantnog ponašanja, poput vožnje u pijanom stanu ili nezaštićenog i nepromišljenog seksa.
Uz svakodnevne vijesti o prometnim nesrećama uzrokovanim alkoholom, bitno je da upozorite tinejdžera na opasnu kombinaciju alkohola i vožnje.

Kako pristupiti tinejdžeru

Najbolji pristup je otvoren i iskren razgovor o problemima vezanim za alkohol. Evo nekoliko savjeta kako to učiniti:

- Pažljivo slušajte. Veća je vjerojatnost da ćete uspostaviti dobar odnos sa tinejdžerom, slušate li ga pažljivo i sa poštovanjem, te ne donosite naglo zaključke. Dobar odnos će vam olakšati razgovore o težim temama, poput alkohola.
- Objasnite svoje stavove. Budite čvrsti i odlučni kad govorite o problemu alkohola. Dajte mu jasno do znanja da ne odobravate konzumiranje alkohola kod mladih.
- Podržite svog tinejdžera u njegovim stavovima. Recite mu da je u redu reći „ne“ alkoholu. Roditelji imaju veliki utjecaj na djetetov stav o alkoholu i svojim ponašanjem trebate dati primjer.

Ponekad se, usprkos najboljim namjerama, može dogoditi da vaš tinejdžer ima problema sa alkoholom. Neki od znakova koji vam to pokazuju su: promjena društva, izgleda i raspoloženja, promjene prehrambenih navika, ritma spavanja, pogoršanje u školi, tajnovitost, česti sukobi i izbjegavanje obitelji. Primjetite li da vaše dijete ima probleme s alkoholom ili drogom, zatražite pomoć pedagoga, učitelja ili liječnika.

Izvor: Žena.hr

Svaki četvrti teenager nesretan

Potištenost i depresija problem su velikog broja teenagera, tvrdi se u novom istraživanju.

Rezultati istraživanja koji su proveli britanski znanstvenici kažu kako je od ukupno 8.000 teenagera njih 27% izjavilo kako se često osjeća depresivno, a navodi se kako je to najčešće zbog školskog pritiska, pritiska vršnjaka, te prevelikih obiteljskih očekivanja.

Na zadovoljstvo još utječe i predodžba o vlastitom izgledu. Sedam od deset ispitanika izjavilo je kako je da bi se osjećali dobro nužno i dobro izgledati

Vodeći dječji psiholozi kažu kako je veća potpora i nježnost roditelja nužna kako bi se riješio problem tužnih adolescenata, jer nije svakom nesretnom teenageru potrebna psihijatrijska pomoć iako je u nekim slučajevima ona nužna.

Također, navode kako je važno detektirati potištenost, a ne ignorirati je, te se ona mora uporno pokušavati riješiti.

Covermagazin

Deca i kućni ljubimci:
Šta sam ono hteo da kažem

Seljaci intuitivno znaju da je igra simulacija stvarnog života, da se kroz igru njihovi mladunci, kao i mladunci životinja, spremaju za ozbiljni život, da u igri moraju da izgrade svoje emotivno biće, da u igri osete slast pobede i gorčinu poraza, strast ljubavnu i strast lovačku, pa i stvaralačku, strepnju pa i mržnju
piše: Ljubivoje Ršumović


Ljubivoje Ršumović

Da, rekao sam u jednoj televizijskoj emisiji da se na selu deca rađaju kao ljudi, a u gradu – kao kućni ljubimci! Mislio sam na selo u kome sam se ja rodio i na grad u kome su se rađali moji sinovi! Toga, takvoga sela više gotovo da nema, ali taj i takav grad i te kako postoji! Čak se toliko proširio da je progutao mnoga sela. Ili ih je teritorijalno poklopio, ili je seosko stanovništvo usisao svojim sitnopotrošačkim đinđuvama i zapadnjačkim usisivačima! Moj zaključak je jasan: sve manje dece se rađa kao ljudi, a sve više dece se rađa kao kućni ljubimci!

Dete na selu raste i razvija se prirodno, sa biljkama, sa životinjama, sa odraslim ljudima. Prostora za igru ima na pretek, prirodnih igračaka, takođe. Ako mu nedostaje neka igračka, samo je napravi, uglavnom od drveta, najplemenitijeg materijala. Odrastanje se odvija kroz prepoznavanje. Ono što odrasli govore i rade, dete odmah ne razume, ali vremenom prepoznaje i usvaja. Deca su veliki imitatori, a najradije imitiraju roditelje, jer ih vole, pa vole i ono što oni rade. Roditelji nemaju bejbisiterke, pa decu vode u polje, na njivu, u planinu! Deca su svedoci svega što roditelji rade, i kad se muče, i kad pevaju dok posluju! Deca ih podržavaju. Uče se na njihovim greškama. Za ono što urade dobiju pohvalu. Zauzeti poslom roditelji u selu nemaju vremena da gnjave decu preteranim zabranama, i preteranom ljubavlju. I zabrane i ljubav su u granicama normalnog ophođenja. Dakle, ophođenja prema ljudskim bićima, a ne prema "kucama" i "macama"! U selu roditelji podržavaju decu da se igraju, jer su tada zauzeta igrom, dakle nečim što je imperativ svakog detinjstva, što im je Bog dao da rade. Jer, seljaci intuitivno znaju da je igra simulacija stvarnog života, da se kroz igru njihovi mladunci, kao i mladunci životinja, spremaju za ozbiljni život, da u igri moraju da izgrade svoje emotivno biće, da u igri osete slast pobede i gorčinu poraza, strast ljubavnu i strast lovačku, pa i stvaralačku, strepnju pa i mržnju! Jer, sve to ih čeka u stvarnom, ozbiljnom, velikom životu!

Dete u gradu najveći deo vremena provodi među četiri zida, sa igricama i kompjuterima, među manje ili više skupocenim stvarima u stanu, među "ne diraj to", "ostavi to"… Deca uopšte ne znaju šta im roditelji rade. Pre pedeset godina, kao mladi novinar Radio Beograda, pitao sam jednog dečaka iz škole "Drinka Pavlović" šta mu radi otac? Rekao mi je: "On je inženjer." U redu, rekao sam, ali šta radi? "Pa, pa, on ide na posao!" Znam, znam, ali šta radi? Pa, on kad se vrati s posla, on ruča, pa legne na otoman i čita novine!" Pedeset godina pamtim ovaj porazni razgovor. Naravno, tražio sam telefon, rekao tom ocu da obavezno povede jednog dana svoje dete u "Ivo Lola Ribar" u Železniku, i da mu pokaže šta radi. Dete će biti impresionirano, i više će voleti i ceniti svog oca, i imaće šta da priča o njemu! Igračke u gradu su druge i drugačije, nose mnogo više negativnih značenja nego pozitivnih. Napravljene su od plastike, dakle, neplemenitog, veštačkog materijala. Obdaništa i zabavišta su skupa, ne mogu svi da ih plate, a nema ni mesta za svu decu. Roditelji su nervozni, što zbog briga na poslu, što zbog nikad dovoljno profitabilnog posla, nikad dovoljno novca za troškove koji su mnogo veći nego na selu. Ako se deca, nesvesno, povinuju imperativu igre kad otac leškari i odmara se, kad majka pokušava da prestigne vreme, i poradi sve po kući, skuva za sutra ručak, jer sutra opet mora na posao, onda će roditelji da viču na njih i teraju ih da budu mirna ili da uče. Deca, mada vole svoje roditelje, i nemaju želju da ih povrede, ili im protivureče, kažu roditeljima da neće da prekinu igru, ili da ne mogu da uče! Dakle, roditelji nauče decu da govore "neću" i "ne mogu". Tako zasluže grdnju, umesto pohvale!

Kažem, danas nema onog sela, a ima isuviše ovog grada! Treba se prilagoditi, da, ali gde su instruktori da nas upute kako da se prilagodimo? Sa ovim platama koje imaju, prosvetni radnici neće, čast izuzecima, da mrdnu prstom preko onoga što program predviđa. Direktori škola ne smeju da povedu decu da očiste dvorišta od plastičnih kesa, lišća i pikavaca, plaše se besa (gradskih) roditelja koji će im već sutra doći i galamiti kako oni nisu decu dali u školu da budu đubretari!

Potrebni su nam neki analfabetski tečajevi za roditelje i roditeljstvo, za prosvetne radnike i prosvetiteljstvo, za ministre i ministrovanje! U svemu tome smo totalni amateri! Štampa, radio i televizije mogli bi u svemu tome da odigraju ključnu ulogu, ali ni kod vlasnika tih kuća, ni kod urednika, nema ni trunčice svesti o takvoj jednoj potrebi. Jedini njihov imperativ je profit.

Deca više nisu naše najveće bogatstvo, preselilo se bogatstvo u privatne džepove, i privatne glave, a i jedno i drugo su – bez dna!

Naravno, to nije moj posao, ali da sam ja država Srbija, ja bih oko svakog grada izgradio "onakva sela", kakav je bio moj Ljubiš, ili moje Sirogojno, pre šezdeset godina. Kuće i zemlju dao bih mladim, školovanim ljudima, koji bi gajili stoku i obrađivali zemlju. Posebne kuće bih izgradio za mlade roditelje iz grada, u kojima bi provodili vikende i dane odmora sa svojom decom. Tako bi se njihova deca koliko-toliko "školovala" za stvarni život. A bilo bi tu mesta i za seoski turizam.

Reći ćete "komunizam", "utopija", "nemoguće"! Slažem se. Ali, ni ja nisam država Srbija, nego pesnik, pa imam pravo da sanjarim!

Vreme

Prvi put sami na ekskurziji
Autor: E.B. | 24.04.2008 - 06:00

Prvi put sami na ekskurziji

Vaše dete oduševljeno kreće na put - prva ekskurzija ili škola u prirodi. Radovao se danima pre polaska, ali čim je stigao na odredište, počeo je da tuguje za kućom. Reč je o čestoj pojavi, a ovih nekoliko saveta će vam pomoći da mu podignete moral.

Mama, ovde je grozno
Svaki telefonski razgovor je isti. Dosadno mu je, ne dopada mu se društvo, hrana je grozna, more je hladno, kiša pada (meteorološke prognoze za kraj juna i početak jula obećavaju baš takvo vreme), televizor ne radi, teraju ih rano u krevet... Razloga može da bude bezbroj, a vi ne znate kako da reagujete.
- Retka su deca koja ne tuguju za kućom kad su daleko od nje. Utvrdite šta je uzrok kuknjave da biste mogli pravilno da reagujete - savetuje francuski dečji psiholog Emaniel Rigon. - Deca obično idealizuju odmor sa drugarima. Dete je zamišljalo sebe kao Indijanu Džonsa, a suočilo se napornim dnevnim obavezama i krajnje skromnim smeštajem. Taj sudar između stvarnosti i odmora o kome je maštalo može da ga obeshrabri.

Injekcije na daljinu
Predložite mu da se još malo strpi da bi steklo pravu sliku o svemu. I tražite da vam ispriča kako provodi dan. Opisivanje svakodnevnih aktivnosti pomoći će mu da sagleda stvari iz lepšeg ugla. I nemojte da se sekirate što spava pod šatorom - to će mu jednoga dana biti najlepša uspomena sa letovanja.
- Ne uspeva uvek baš svako dete da se uklopi u novo društvo. Ako ne zna nikoga iz grupe, prvi dani su uvek najteži - kaže on.
Deca pridaju veliki značaj svom izgledu, garderobi - to su elementi koji im pomažu da se integrišu u grupu. Međutim, na raspustu dete može da se nađe sa vršnjacima koji imaju drugačiji stil oblačenja, žargon...
- Zato može da se oseti odbačenim. U tom slučaju, treba mu pomoći da povrati samouverenost - savetuje prof. dr Emaniel Rigon.

Najgore je obrukati se
Možda se dete plaši da se neće pokazati u najboljem svetlu. Ako im vaspitači ili učitelji predlože da rade nešto što nikada ranije nisu radili, recimo da plešu ili se penju, neka deca se uplaše da će se obrukati, naročito ako u grupi ima dece koja su se već ogledala u toj aktivnosti.
Pokušajte da mu objasnite da to nije ništa strašno i da mu se niko neće rugati. Deca znaju da budu zlobna, pa ako vaše dete zavitlavaju druga deca, sigurno mu nije lako. Ako mu se ostala deca rugaju i ako se oseća odbačenim, umirićete ga tako što ćete ga podsetiti da postoji jednostavno rešenje. Neka smisli duhovite odgovore i preokrene situaciju u svoju korist.

PET NAJVEĆIH GREŠAKA

Ne zivkajte ga svaki čas
Greška koju ne smete da napravite, bez obzira na to što se dete prvi put odvojilo od vas, a srce vam se cepa što ne možete da ga poljubite za laku noć: ne zovite ga svaki čas. Bezbedno je. Lepo mu je.

Ne dajte da vas zove svaki čas
Može da vas zove telefonom, ali ne svakog dana. Što vas češće bude zvalo, manje će se truditi da se uklopi u grupu. Imajte na umu da situacija preko noći može da se promeni.

Bez osećanja krivice
Izbegavajte razgovor u stilu: „Tvoj odmor nas je skupo koštao. Moraš da izdržiš“. Takve rečenice će u njemu samo stvoriti osećanje krivice, a od toga mu neće biti lakše.

Osluškujte ozbiljne signale
Ako je prošlo više od polovine vremena, a dete se i dalje žali, to je signal koji ne treba da prenebregnete. Porazgovarajte sa vaspitačem, naročito ako se stalno žali na iste stvari.

Ne vraćajte ga kući
Nemojte da popustite pred iskušenjem da ga vratite kući. Osim ako je situacija stvarno ozbiljna. Razlog za prekid odmora može da bude samo bolest ili neki drugi ozbiljan razlog, a ne to što mu je dosadno.

Izvor: Blic

Djeca pod stresom zbog pritiska modernog života

Oko 25 posto djece smatra da su pritisak u školi, bullying i prevelika obiteljska očekivanja glavni uzrok depresije, pokazalo je istraživanje udruge The Children's Society, prenosi Sky News.

Istraživanje koje je obuhvatilo oko 8.000 djece, između 14 i 16 godina, također je pokazalo kako su 70 posto njih pod pritiskom da dobro izgledaju, te se podvrgavaju raznim dijetama i izgladnjivanju.

Ova su saznanja peti dio istraživanja koji je obuhatio teme od prijateljstva, obiteljskih odnosa, učenja i životnog stila, a također će obuhvatiti i vrijednosti, prije objave finalnog izvještaja 2009. godine.

''Mnogi sudionici u istraživanju vjeruju kako dobrobit osobe ovisi o dobrim odnosima - posebice unutar obitelji - i te o osjećaju postojanja svrhe i slobode'', kaže profesor Stephen Scott.

''Potpora roditelja je krucijalna, a poseban naglasak trebao bi se staviti na školovanje'', nadodao je.

Izvor: Total Portal

Kada mama mora na posao...

Petak, 25. april 2008. 12:04    

Da li je moguće pronaći zlatnu sredinu između posla i dece? Da li je griža savesti neophodna posledica radnog dana jedne majke? Patrijarhalno podneblje u kojem živimo, ponekad je nespojivo sa savremenim svetskim tokovima.

Rastrzana između tradicionalnog shvatanja da je ženi mesto sa decom u kuhinji, i savremenog života koji zahteva sposobnu i aktivnu ženu, zaposlena majka se ponekad oseća izgubljeno i u velikoj meri neispunjeno. "Šta je moj prioritet?", "Da li imam pravo da radim?", " Koliko moja deca pate zbog toga ?" - pitanja su koja kao posledicu neizbežno imaju grižu savesti. Javlja se osećaj krivice zbog želje za uspehom i sopstvenom afirmacijom na, kako se to u ovim pogrešnim situacijama često misli, štetu svoje dece. Period proveden na poslu se doživljava kao vreme koje se krade porodčnoj sreći.

"Majke, kao i očevi imaju pravo na lični i profesionalni život. Mama koja radi, koja je ispunjena svojom profesijom i koja ima kompletan lični život, je mama koja deci postaje pravi uzor. Svojim primerom ona pokazuje da je život mozaik raznih aktivnosti, kako porodičnih, tako profesionalnih, ali i ličnih", kaže za časopis "Mama" Lukrecija Vranješević, klinički psiholog.

"Griža savesti u ovakvim situacijama nema opravdanja i krajnje je besmislena, jer mamin poslovni angažman stvara pozitivan model vrednovanja kod dece koji će oni sutra u životu primenjivati. Ona nije nezadovoljna žrtva porodice na čijim leđima se lomi sve. Mama je srećna poslovna žena koja uspeva da ispuni svoje profesionalne, lične, ali i materinske ambicije. Ovakav model će pozitivno uticati posebno na žensku decu. Na primeru svoje mame ćerke će jednog dana izgraditi i formu sopstvenog materinstva", kaže Vranješević.

Strah da će deca biti emotivno nestabilna, jer ne provode dosta vremena sa majkom, čak ni u psihološkom smislu nema opravdanja. Boravak uz bebu do godinu dana je najpresudniji za formiranje detetovog samopouzdanja i osećaja sigurnosti. U kasnijem periodu za decu je korisno da se odvajaju, osamostaljuju, da shvataju da postoje trenuci kada mama nije tu.

Kvalitet bitniji od kvantiteta

Za uspešno roditeljstvo nije presudan kvantitet, već kvalitet vremena proveden sa detetom. Umesto bezbrojnih beskorisnih sati (a sasvim logično je da mašta, strpljenje i koncentracija ne mogu da traju 24 sata dnevno) u kojima se međusobno nervirate, osmisilite kreativnu igru u kojoj ćete, pa makar i na kratko, uživati i vaše dete i vi.

Priča o zaposlenoj mami, pored spomenute dileme oko griže savesti, nosi sa sobom i problem premora. Posle napornog radnog dana ostaje veoma malo energije za igru sa decom i neizbežne kućne poslove. Opterećena problemom ishrane, mama po dolasku u kuću odmah ulazi u kuhinju. Međutim, bilo bi bolje da na večeru bar neko vreme zaboravite. Vašem mališanu je u tom trenutku mnogo važnija igra, zagrljaj i priča. Stomak na svoj red može malo i da pričeka. Nakon bliske igre sa detetom, kućni poslovi će vam doći kao prijatna zanimacija.

Poželjno je da zaposlena mama vikend odvoji samo za porodicu. Iako mnoge mame subotu i nedelju obično doživljavaju kao dane za peglanje, spremanje i kuvanje, za sve bi bilo mnogo korisnije ako bi se ovi dani provodili u prirodi. Mali izlet, igra na otvorenom, ili pak neka zajednička porodična akcija (vožnja biciklom...) za dete će biti nezaboravna. A trenuci odmora i porodične ljubavi prijaće i vama. Mnogo orniji dočekaćete novu radnu nedelju.

Zato, uživajte u poslu i roditeljstvu. Ne doživljavajte ih kao kontradiktorne aktivnosti. Posao vas neće odvojiti od deteta, kao što vam ni dete neće uskratiti uspeh na poslu. Roditeljstvo i profesija se međusobno dopunjuju. Radeći, svom mališanu pružate model koji će on sutra u životu primenjivati, svojim primerom pokazujete mu kako je lep svet odraslih, svet u kome ima vremena za rad, igru, sreću i ljubav.


Izvor: MTS-Mondo

Umeće pokazivanja i govorenja : volim te

Jelena Holcer

Roditeljima se podrazumeva da svoju decu vole najviše na svetu. Ali, da li to znaju i deca? Kada kažete: “Ti si dobar mamin dečak!” Ili :”Baš ti je lep ovaj crtež” – rekli ste nešto ohrabrujuće ali niste mu rekli da ga volite.

Dete predškolskog uzrasta svet doživljava kao mesto haosa utisaka, slika, asocijacija. Nema isksustvo koje imate vi, pa su njegovi doživljaji sopstvenog okruženja, ali i potrebe, emocije, snovi drugačiji od vaših.

Odnosno, detetu uopšte ne mora biti jasno a kamoli u tolikoj meri jasno, kao što vi mislite koliko ga, zapravo, volite.

Ono mora imati potvrdu za ono što misli, oseća i pretpostavlja, sve dok vaša ljubav ne počne da se podrazumeva i njemu, tj. sve dok u nju ne poveruje (poveruje iznutra, srcem).

Zašto je to važno? Stalnim pokazivanjem detetu da ga volite omogućujete mu da raste sigurno u sebe i u svoju porodicu (čak iako porodicu činite samo vas dvoje, dete i vi). Samo ako, zaista, oseća da u svojoj porodici ima sigurnost i podršku moći će da bude samopouzdano, samostalno, iskazivati svoje emocije bez straha, ne bojati se rizika, biti zdravo duhom, zdravo iznutra.

Postoje istraživanja koja pokazuju da beba već u prvih godinu dana života, na osnovu toga koliko su zadovoljene njene fiziološke, ali i psihološke potrebe, svet doživljava kao pretežno prijatno ili pretežno neprijatno mesto. Odnosno, ponašanje svoje mame, (jer se u prvim godinama najviše mame brinu za zadovoljenje ovih potreba), dete generalizuje na celokupno svoje okruženje.

Tako, bebe koje su bile ne samo hranjene i prepovijane, već i one koje su bile mažene, ljuljuškane, kojima se pevalo, tepalo, pričalo… ne samo što svet doživljavaju kao prijatno mesto, već izrastaju u decu koja ranije progovore, optimističnija su, sigurnija u sebe, lakše razvijaju drugarske odnose sa vršnjacima…

Odnosno, emocije i ponašanje roditelja direktno utiču ne samo na sreću, samopouzdanje ili optimizam deteta već i na brzinu njegovog napredovanja.

Takođe, danas znamo da u porodicama sa više dece, često su najuspešnija, pa čak imaju i veći koeficijent inteligencije prvorođena deca. Na prvi pogled, reklo bi se da prvorođena deca uživaju više ljubavi od kasnije rođenih sestara i braće. Posle njih, kao da roditeljska pažnja, očekivanja i ambicije opadaju i, bez obzira, što roditelji toga nisu svesni, od svakog sledećeg deteta očekuju ili da ispravi greške prvog ili da ponovi uspehe prvog. Ipak, verovatnije je da roditelji podjednako vole svoju decu ali to različito pokazuju.

Čak i rečenica: “Svako svoje dete gajili smo potpuno isto, a oni su sasvim različiti”, nije sasvim tačna. Drugačiji je odnos koji to najmlađe dete ima u porodici u odnosu na one starije, duži je vaš roditeljski staž, iskustvo koje imate kada vaspitavate drugo, treće… od onog prvog, često su drugačije i objektivne prilike jer i promena posla, gubitak prijatelja, bolest… takođe, utiču na to kakav ćete vi biti roditelj.

Upravo zato što ne možete kontrolisati sve ono što se događa u vašoj svakodnevici, držite se onoga što vam je uvek “pri ruci”, a što je beskrajno lekovito, i za vas, i za vašu decu: zagrljaj, osmeh, “volim te”…

Kako? Otvoreno, direktno, jasno. Tek kad kažete:”Ja tebe strašno mnogo volim” govorite nešto što detetu ne ostavlja sumnju ili zapitanost šta ste mislili kada ste to izgovorili. Setite se i da li su vaši roditelji bili dovoljno jasni u pokazivanju svojih emocija u vašem detinjstvu, da li vam je to značilo, prijalo ili, možda, nedostajalo.

Razmislite o tome kakav efekat ima na vas, kao na odraslu osobu, neki posredan, udaljen kompliment od direktne izjave ljubavi.

Koliko ljubavi je dovoljno? Nema pravila. Ako detetu budete retko govorili ili pokazivali da ga volite – to njemu, možda, neće biti dovoljno. Govorite onoliko dugo i uporno koliko je baš vašem detetu potrebno da vam poveruje. Ma koliko vam to bilo teško, ma koliko bili sigurni da se to podrazumeva, ipak, kažite.

Uostalom, koliko ljubavi je vama dovoljno? Koliko biste vi voleli da imate ljubavi? Mnogo. Pa, priuštite to osećanje svom detetu.

Kada? Sa izrazima ljubavi počnite odmah. Počnite da vežbate što ranije. Jer, ako ste vaspitani da je pokazivanje emocija znak slabosti, da one nisu dobrodošle, da ih treba sakrivati iz ovog ili onog razloga (“dečaci ne plaču”, na primer), biće vam potrebno vreme da veštinu pokazivanja emocija savladate.

Takođe, nemojte tražiti velike povode, nagrađivati dete ljubavlju kada procenite da je to zaslužilo. Vaša ljubav ne bi trebalo da zavisi od toga da li je ono danas dobilo 5-icu u školi ili nije, da li je u vrtiću pojelo ceo ručak ili nije. Nemojte uslovljavati dečje ponašanje svojim izjavama ljubavi.

Posebno kada dete pokušava da vas provocira ili manipuliše vašim stpljenjem – setite se da odolite, uzvratite upravo ljubavlju. U nekoj fazi svog razvoja ili u trenucima kada je izrazito ljuto na vas, dete vam može reći da vas ne voli ili da mu je žao što ste vi njegova mama. Pokušava da vas provocira, manipuliše onim što zna da će vas povrediti.

Ako se u takvim prilikama setite da kažete: “Žao mi je što to kažeš, ali bez obzira na to – ja tebe volim najviše…” već ste načinili ogroman korak napred u prevazilaženju vašeg međusobnog sukoba. Još važnije, pokazali ste da je vaša ljubav nepromenljiva konstanta i nije ni uslovljena ni poljuljana njegovim trenutnim izlivima besa.

“Deca postaju razmažena kada znaju da su voljena”. Netačno. Ovo je jedna od brojnih predrasuda u roditeljstvu. Ljubavi ne može biti previše, ili suviše, ne može biti preterana. Podrazumeva se da su razmažena deca takođe, voljena deca, ali njih nije učinilo razmaženim to što su im roditelji pokazivali koliko ih vole, već određeni roditeljski stav i manjak očekivanja.

Otuda što se roditelji ponašaju kao da imaju večite bebe a ne decu koja rastu i sazrevaju sa svojim uzrastom, potiču ona silna puštanja, popuštanja, ugađanja. Zaboraviti u kom je uzrastu dete (i šta bi u tom uzrastu trebalo da zna) uz svo poštovanje individualnih razlika, i dopuštati mu ponašanje ranijeg uzrasta, znači ne podsticati tj. zadržavati ga u razvoju.

Takođe, “nasedanje” na dečju manipulaciju dovodi do dečje razmaženosti. Ova deca su, prosto, shvatila na kom principu “funkcionišu” njihovi roditelji i na koji način mogu da dobiju ono što žele. Ponekad su sredstva koja deca svesno koriste da bi došla do cilja bolna i po roditelje, pa ih je utoliko teže prihvatiti kao svesno manipulisanje (plakanje, durenje, glumljenje bolesti, odbijanje hrane…)

Kada deca odrastaju bez jasnih granica koja su ponašanja dozvoljena, koja ne, kada u vašem stavu imaju potvrdu da su u pravu šta god da učine ili kažu, kada se zahvaljujući tome što su “filovana” da su najpametnija, najbolja, najlepša… počnu ponašati sa nipodoštavanjem prema ostalima – ono raste u razmaženo dete.

Na prvi pogled, razlika između: “Ti si tako pametan” i “Volim te”, nije velika. Obe rečenice su poželjne, ohrabrujuće, važne. Ipak, tek kad kažete: “volim te” rekli ste ljubav. Podrazumeva se da je ljubav i traženje i korišćenje prilike da se bude zajedno, osećanje radosti u zajedničkim trenucima, razgovor i razmena doživljaja, uvažavanje i detetovih i svojih potreba… odnosno, da se ona ne samo govori već i pokazuje.

Pokazivati detetu da je voljeno nije isto što i razmaziti ga. Nema nikakve opasnosti. Naprotiv, čarobno je. Lepo, lekovito, dragoceno. Spojiće vas neraskidivom vezom zauvek. Vi to već znate. Sada samo to još izgovorite. Uostalom, ima li veće istine?

Potražite svoje dete, baš sada. Ako nije tu, pozovite ga telefonom. Iznenadite ga. Recite mu odmah. Volim te.

Izvor: B92

Pomozite im da se uspavaju
Autor: CDC/JS | 08.05.2008 - 06:17

Najčešće pitanje koje roditelji sasvim zdrave dece postavljaju pedijatru odnosi se na spavanje njihovih mezimaca. Teškoće sa uspavljivanjem, odbijanje da u određeno vreme odu u krevet, košmarne noći i slični problemi nisu neobična, niti retka pojava. O tome govori Lilijan Neme-Pjer, francuski psiholog i stručnjak za san.

Odbija da ide na spavanje
Nijedno dete ne ide s oduševljenjem u krevet: ono se oseća frustriranim zato što roditelji ne udovoljavaju njegovoj želji da ostane budno kao odrasli ukućani. Sasvim je prirodno što se na sve moguće načine trude da odlože taj trenutak. Naročito će biti uporni ako znaju da ste u drugim sličnim situacijama popustili i da su tada dobili ono što žele.
Rešenje: ostanite čvrsti. Čak i ako vas usrdno moli ili, naprotiv, vrišti i plače, ne popuštajte. Kad ga jednom smestite u krevet, ne dozvoljavajte mu da ustaje, čak ni pod izgovorom da želi s vama da se pomazi još samo jedan put.

Uveče se previše uznemiri
Čim padne noć neki mališani postaju uznemireni. Plaše se mraka i nerado odlaze na spavanje. Neki su željni druženja s roditeljima koji se prekasno vraćaju kući s posla. Zato nastoje da što duže ostanu zajedno.
Rešenje: uvedite ritual odlaska u krevet. Nemojte se zadovoljiti jednim poljupcem na brzinu. Odvojite vreme za pravu malu ceremoniju spremanja za spavanje: pročitajte mališanu omiljenu bajku, pozdravite se sa svim igračkama i na kraju se lepo pomazite. Veoma je bitno da svake večeri sve ponovite na isti način, jer dete tako stiče sigurnost.

Teško se uspavljuje
Verovatno ste stavili dete prerano ili prekasno u krevet. U tom slučaju morate da budete strpljivi dok mu se ponovo ne prispava. Rešenje: posmatrajte dete. Ako zeva, trlja oči, postaje kenjkavo znajte da je kucnuo čas da ga što pre stavite u krevet, čak i ako je to kasnije nego što ste vi planirali. Ako su svi ti znaci izostali, počnite s laganim pripremama pola sata pre predviđenog odlaska u krevet. Nagovorite ga da radi nešto što smiruje: čitajte mu bajku ili počnite da slažete slagalicu. Možete da pustite laganu muziku. To će biti dobar prelazni period.

Zove vas usred noći
Kako je dete zaspalo prethodne večeri: da li vas je držalo za ruku ili ste mu pevali uspavanku? Svaki put kad se probudi, detetu je potreban isti kontekst da se ponovo uspava. Zato vas zove.
Rešenje: naučite ga da se samo uspava. Posle rituala odlaska na spavanje, izađite iz sobe ne čekajući da se uspava. U početku će vas dozivati, ali će se posle nekoliko dana navići i smisliti kako da se samo uspava: možda će pevušiti, ili grliti plišanu igračku, ili pričati samo sa sobom. Na kraju će se sigurno navići.

Osobine dečjeg sna
U prvih nekoliko nedelja života bebe čak polovinu dana provedu spavajući, ali ritam spavanja je često takav da ga je vrlo teško opisati. Međutim, postepen razvoj nervnog sistema deteta dovodi i do uspostavljanja ujednačenijeg ritma budnosti i spavanja. Bebe odmah nakon rođenja ne razlikuju noć i dan. Ipak, s vremenom dete počinje da prilagođava svoje mentalne i fizičke osobine razdobljima dana, i da uspostavlja vlastiti dnevni ritam, odnosno unutrašnji sat koji određuje, između ostalog, cikluse spavanja i budnosti, metabolizam i telesnu temperaturu. Postepeno dete sve manje spava tokom dana, a sve više tokom noći, pa je uobičajeno da do šest meseci noću počne da spava osam do deset sati. Ipak, neka deca ne prespavaju celu noć sve do uzrasta od godine dana.

Dve faze sna
Prilikom spavanja smenjuju se dve faze sna, REM faza, odnosno faza brzih pokreta očiju, i NREM ili mirna faza sna. Za vreme REM faze mozak je vrlo aktivan i upravo tada dete sanja, dok su za vreme NREM faze moždani talasi mnogo sporiji. Dete otprilike pola vremena provede u REM fazi, a drugu polovinu u NREM fazi, dok kod odraslih na REM fazu otpada samo jedna petina vremena spavanja. Stručnjaci pretpostavljaju da je jedan od razloga za tu razliku između dece i odraslih to što se u REM fazi aktiviraju područja za učenje u mozgu. Izjava „spava celu noć“ ponekad može da zbuni. Sve se bebe, baš kao i odrasli, bude povremeno tokom noći. Ako dete počne da se meškolji u svom krevetiću, to ne mora da znači da ga nešto muči. Uobičajeno je da se prilikom prelaza iz jedne faze sna u drugu dete pomera i plače, i da mu treba neko vreme da se ponovo udobno namesti.

Izvor: Blic