Rivalstvo među braćom i sestrama

“Mama, ona me udarila!” “Ali on je započeo!” – koliko ste puta samo to čuli. U takvim situacijama postajete posrednik, pregovarač i sudija koji mora saslušati obe strane. Ne možete shvatiti kako se vaša deca ne mogu slagati? Odgovor je: oni se slažu. Svađe nisu znak da se ne slažu – to je način na koji se slažu – koriste konflikte da bi testirali svoju moć, razrešili razlike i izbacili emocije sa poznatim ravnopravnim članom porodice. Svađe zbog rivalstva među decom su povezane sa njihovom borbom za prevlast, pažnjom roditelja i njihovom podrškom.

Što je više sličnosti među vašom decom – isti pol, mala dobna razlika, slični interesi – veća je verovatnoća da će biti više svađa. Izuzetak su jednojajčani blizanci čija sličnost stvara veliku bliskost. Što su sličniji, osećaju se međusobno bliskiji.
Dečija svađa
Drugoj braći i sestrama sličnost samo povećava verovatnost konflikta jer moraju pobediti drugog i uspostaviti samostalnost.

Rivalstvo među braćom i sestrama pojavljuje se u svim oblicima, a mogu se ispoljavati glasnim svađama, razbijanjem stvari ili čak tučnjavom. U nekim slučajevima rivalstvo među decom ne zahteva intervenciju roditelja i možete im prepustiti da sami razreše svađu. No u drugim slučajevima bi se trebali roditelji umešati.

Kad dete navrši treću godinu, iako se njihovo loše ponašanje može pripisati nedovoljnom znanju i iskustvu, znaće u svakom slučaju već jako dobro šta je dobro, a šta loše. Isto tako deca u toj dobi imaju začuđujuće dobro razvijen osećaj za pravdu.

Kada se govori o bratskom rivalstvu tajna je u tome da znate kada morate decu ostaviti da sami razreše svađu, a kada morate intervenisati, kao i kad se upletete, kako razrešiti konflikt među decom, tako da razumeju da njihovo ponašanje ne samo da nije primereno, već i zašto je neprimereno.

Jasno je da trebate intervenisati kada je dete ugroženo ili postoji opasnost od uništavanja imovine. Isto tako, ako radnje jednog deteta ometaju aktivnosti drugog deteta, jer je njegov lični izbor ograničen, opet se treba umešati.

Isto, kao i u društvu, treba postaviti granice koje se ne smeju prelaziti. Tako deca moraju naučiti da postoje granice koje moraju poštovati, i da moraju poštovati svoju braću i sestre.
Prema tome, dokle god su deca unutar tih granica, tada se ne bi trebalo uplitati u njihova neslaganja, već bi trebalo deci prepustiti da sami razreše svoje probleme. Istina je da deci treba prostor u kojem će izraziti svoje misli i osećanja, i steći sposobnost za donošenje odluka i iskusiti posledice vlastitih dela.

Roditeljima često može biti teško prepoznati kada je trenutak da se upletu u bratsku svađu. Možete napraviti više štete nego koristi bilo sa prečestim uplitanjem ili pak sa nedovoljno čestim. Pa ipak, u pravilu, roditelji će radije ostaviti deci da srede svoje nesuglasice sami, nego da intervenišu. Dok je ovo do određene tačke u redu, prepuštanje pravde u dečje ruke može brzo eskalirati i tada bi deca vrlo lako mogla preći granicu.

Većina problema vezana za rivalstvo među decom može se izbeći, ako se roditelji fokusiraju na koren problema svađe među njima od malena. Upamtite da su mnoge tenzije među decom slične onima među odraslima.

Poslednje što trebate upamtiti je da je deo naše uloge kao roditelja postaviti dobar primer svojoj deci. Ako deca vide da se i njihovi roditelji ne slažu oko svega, ali su u stanju razrešiti to na miran i pravedan način, bez rasplamsavanja svađe, tada će to deci biti najbolja početna tačka u rešavanju vlastitih nesuglasica.

Žena

Detinjstvo je životna faza sa veoma visokim zahtevima za prilagođavanje
Temelj za stabilan život

Mala deca žele da osete da mogu da se oslone na nekog od koga će uvek imati pomoć, pažnju i puno ljubavi

Nedavno ste sa suprugom proslavili prvi rođendan sinčića. Godinu dana dali ste sve od sebe da svom junioru pružite puno ljubavi i srećnih dana. Ipak svakodnevno vas muči pitanje da li ste dovoljno dobar roditelj i kakvo ćete detinjstvo pružiti svom mezimcu. Stručnjaci ističu da srećno detinjstvo može bitno da doprinese boljem preživljavanju niskih udaraca u životu. Odlučujuće su pre svega prvih sedam do deset godina života svakog pojedinca. Bečki psiholog Julija Umek savetuje kako da svojim mališanima utremo pravi put u daljem životu. Detinjstvo je životna faza sa veoma visokim zahtevima za prilagođavanje. Dečja psiha je izložena znatnoj ranjivosti, a povećan broj razvoda dodatno otežava bezbrižno odrastanje. Uprkos različitim stresnim okolnostima, mnoga deca ipak izrastu u uspešne i stabilne ličnosti. Moderna ispitivanja mozga pokazuju da su iskustva prvog životnog doba čoveka sa neurološkog gledišta podjednako u nama „upisana“, kao i govor i način hoda. Što je bolja povezanost s roditeljima, što više tata i mama podržavaju decu u fazama razvoja, to su oni spremniji za zahteve u životu.

Bebe teže fiziološkom i psihičkom opuštanju i to ljudskom toplinom. Ona se prenosi utešnim glasom majke ili oca, ali i drugih osoba, kao i nošenjem ili držanjem u ruci, nežnim pokretima, maženjem i mekim pogledima. Mnogo mala deca žele da osete da mogu da se oslone na nekog od koga će uvek imati pomoć i pažnju punu ljubavi. U prvim mesecima života bebe samo taj jezik razumeju - i to iskustvo se već ureže u malenu dušu.
Treba da znate da deca uče ono što dožive. Ako dete mora da odraste bez ljubavi, naučiće da bude bez ljubavi. Deca vaspitavana uz podsmeh, naučiće da budu stidljiva, podsmešljiva, prezirna i plašljiva. Ukoliko detetu govorite „stidi se“, naučiće da se ceo život oseća krivim za sve i svašta. Svakom mališanu potrebna je tolerancija, koja će ga naučiti strpljenju i poverenju u sebe i druge. Takođe deca dobijaju osećaj da mogu da utiču na stvari u svetu, što je važno iskustvo za savladavanje problema u kasnijem životu.

Ohrabrujte decu što češće. Tako će steći samopouzdanje za ceo život. Ako dete doživi sigurnost i osećaj doma, naučiće da razvije unutrašnji mir, da primi toplinu i da je pruži. Takva deca dobiju psihičku otpornost, duševnu robusnost i elastičnost.

Hvalite dete kad god nešto uspe opširno i uvek sa obrazloženjem zašto mislite da je nešto dobro urađeno. Grdite kratko, razumljivo i sa oproštajem, tako će dete naučiti da ceni. Pokažite pravednost, tako će deca naučiti da imaju poverenja u to da postoji pravda i to ona koju može samo da unese u svet. Osećajni roditelji prenose iskustvo da je izražavanje osećanja smisleni i delotvorni signal da bi se dobila podrška. Ipak, ono najvažnije je da deca dožive ljubav. Svako dete treba da oseti da ga neograničeno i uvek volite zbog njega samog. Ako dete živi s potvrdom da je cenjeno i voljeno, znatno bolje će uspeti da promeni pogrešno ponašanje.
Uz ljubav deca će naučiti da daju saglasnost i da razviju prijateljstvo kao i shvatanje da je moguće da u svetu nađu ljubav, uvažavanje i priznanje.

Autor:Dragana Rodić


Izvor: Glas Javnosti

Psiholozi savetuju roditelje kako da strpljivošću pobede nemoguće dete
Dobre i loše vaspitne poruke
Autor: CDC/BT | 06.03.2008 - 06:08

Vaspitavanje dece jeste naporno i odgovorno. Ponekad se svakodnevno ponavljaju iste nesuglasice, a roditelji ne znaju kako da izađu s njima na kraj. Na primer, vreme kada deca treba da idu na spavanje često se pretvara u pravi mali rat, a gde su obroci, obaveze, ponašanje, propusti u školi itd. Bez obzira na uzrast dece, važno je da postavite pravila i da ih se pridržavate.

„Roditelji su često u zabludi i nisu sigurni da li pravilno postupaju“, kaže Lilijan Neme Pjer, francuski dečji psihijatar, iz čijeg teksta iz časopisa „Roditeljstvo“ prenosimo tekst o najboljim i najgorim stvarima koje možete reći svome detetu.
- Pobedite dete strpljivošću - poručuje dr Neme Pjer. - Bez obzira na činjenicu što će vam se ponekad učiniti da nemate vremena niti živaca za svaki ispad svog deteta i da je ono najkraće i najglasnije ujedno i najefikasnije rešenje.
dobro

1 Volim te, ali ne volim kad se tako ponašaš
Ako hoćete da disciplinujete dete, morate da razlikujete sam čin od onoga što taj čin predstavlja.
Ako se dete neprihvatljivo ponaša, to ne znači da je loša osoba. Kažite malom zloćku da ga volite u istoj rečenici u kojoj ćete izraziti snažno neodobravanje i odbojnost prema onome što je učinio. Na taj način i njega i sebe podsećate da cilj vaspitanja i uvođenja discipline nije kažnjavanje.

2 Različiti ljudi imaju različite potrebe
Kada dete izgovori poznatu rečenicu „Nije fer!“, trebalo bi da mu objasnite da čovek prema svima i ne treba da se ponaša isto. Objasnite mu to primerom porodice gde svako dobija ono što mu treba, kad mu to treba. Ako jedno dete nosi naočare, ne znači da i drugo treba da ih dobije. Ako je ovog proleća sestra prerasla patike, to ne znači da treba da se bace i njegove. Takva objašnjenja trebalo bi da budu od pomoći i prilikom nekog kasnijeg načelnog tumačenja pravog značenja reči „fer“ i „poštenje“.

3 Hoću da mi pomogneš da rešimo problem
Ako dete radi nešto što vama ide na živce, dovikuje se sa sestrom dok vi čitate, igra se hranom ili se klati na stolici, stvorite od toga situaciju u kojoj izgleda kao da ste vi osoba koja ima problem. Zatražite od njega savet, predložite da ode do sestre i kaže joj tiho šta ima, i slično. Tako će dete osetiti da poštujete njegovo mišljenje.

4 Molim te, odluči se
Kad ovu rečenicu koristite dok tražite od deteta da nešto uradi ili da nešto drugo prestane da radi, vi detetu dajte do znanja da je samo odgovorno za svoje postupke.
Na primer, možete reći njemu i njegovom drugaru dok luduju po dnevnoj sobi: „Deco, odlučite se hoćete li da se igrate unutra ili da izađete“. Ako su i posle deset minuta i dalje preglasni, možete da nastavite: „Vidim da ste odlučili da idete napolje da se igrate“. Takav pristup pomaže detetu da poveže uzroke i posledice svog ponašanja, a ujedno može da predupredi dramatičan i tvrdoglav otpor.

5 Šta si, u stvari, hteo da kažeš?
Kad se razljute, deca često kažu nešto što može lako nekog da povredi. Recimo, „Ti si glupa!“ ili „Mrzim te!“, izrečeno je, naravno, impulsivno i bez razmišljanja. Pokušajte da sa detetom uđete malo dublje u problem da biste uvideli šta ga je to toliko razbesnelo.
Pitajte, na primer, „Da li je seka rekla nešto što je bila vaša tajna?“ Tako detetu pomažete da stupi u kontakt sa svojim osećanjima, da ih shvati, da lakše artikuliše odnos prema drugima i kad vi niste u blizini.
loše

1 Ponašaj se u skladu sa svojim godinama!
Ako šestogodišnjak plače zato što ne može da dobije ono što hoće, ako četvorogodišnjak odbije da se smiri u kolima i nastavlja da se vrpolji, obojica se i ponašaju u skladu sa svojim godinama. Svaki roditelj je ponosan i srećan kad dete pokaže odgovornije i zrelije ponašanje, ali činjenica je da je za dete prirodno da bude tvrdoglavo, sebično i zahtevno. Mnogi roditelji zaboravljaju tu činjenicu. Kad kažete detetu da se ponaša u skladu sa svojim godinama, vi ga u stvari kritikujete, a i ne pokušavate da razumete. Umesto da mislite samo na sebe i na to kako takvo ponašanje utiče na vas, probajte da saosećate s detetom, primedbama tipa: „Znam, grozno je kad se tako nešto desi“.

2 Samo sam se šalila
Zbijanje šala s detetom potpuno je neškodljiv vaspitni metod za razvijanja detetovog smisla za humor, ali šale moraju da budu primerene uzrastu i razumljive detetu. Možda mislite drugačije, ali zbijanje šala s detetom neće mu pomoći da se lakše izbori sa kasnijim zadirkivanjem vršnjaka. Kao što mu vaši šamari ili neki drugi vid fizičkog obračunavanja neće pomoći prilikom razračunavanja sa nasilnicima iz školskog dvorišta. Roditelj nije i ne treba da bude zabavljač. Ako vam je navrh jezika duhovita primedba, pre nego što je izreknete, razmislite da li zbilja verujete u njenu poruku.

3Zašto ne možeš da budeš kao tvoj brat?
Takvim poređenjima ćete samo učiniti da se dete oseća kao građanin drugog reda. Nema garantovano delotvornog načina koji će naterati dete da napiše domaći istom brzinom kao sestra ili brat, ili da podjednako uspešno zabija koševe. Ne postoji čarobni štapić za roditelje. Postoje samo pouzdani načini za potkopavanje dečjeg samopouzdanja. Što češće ponavljate da nije dovoljno dobar, to su veće šanse da u to poveruje. Morate da prihvatite da i vaše dete ima i vrline i mane.


Izvor: Blic

Kako rešiti sukobe među decom
Petak, 7. mart 2008. 17:13

Ako imate dvoje dece, sigurno ste često u nedoumici kada krene svađa. Roditelji ponekad nisu sigurni kako bi trebalo da reaguju, da li da se umešaju ili da puste decu da samostalno rešavaju nesporazume.

Ako rasprava preraste u ozbiljnu svađu, umešajte se odmah i stavite deci do znanja da vam se njihovo ponašanje ne dopada. Blagovremena intervencija je najbolja preventivna mera.

Ipak, trebalo bi da vodite računa da "ne držite stranu" jednom detetu. Roditelji bi trebalo da doprinesu konstruktivnom rešenju problema. Najbolji način da to sprovedete u delo je da budete "posrednik". Ukažite deci na to da se nesporazumi mogu rešiti isključivo dijalogom.

Najbolje bi bilo da saslušate argumente obeju "zaraćenih" strana, a zatim pokušate da navedete decu da sama pronađu rešenje.

Ne bi trebalo da budete na strani mlađeg deteta samo zato što je "malo". U protivnom, ono će koristiti povlašćeni položaj začikavajući starijeg brata ili sestru, a onda će napraviti dramu kada starije dete eksplodira.

U svakom slučaju, naoružajte se strpljenjem. Možda vam neku utehu može pružiti činjenica da posle burnih perioda nastupa zatišje, tokom kojeg će se vaši mališani slagati tako da je milina gledati ih. Do prve prilike, naravno, ali – svađe među decom su prirodna stvar.

(MONDO)

Izvor: Mondo

Tinejdžerska pravila komunikacije

“Moj sin je kao dvoglavo čudovište i svaki put kada razgovaramo moram odmah da otkrijem sa kojom glavom imam posla. Jedna glava zahteva da se prema njoj ponašam kao prema odraslom čoveku, a druga kao prema malom detetu…” kaže mama jednog tinejdžera.

Jelena Holcer

Sa tinejdžerima zaista nije lako razgovarati. S jedne strane, očekuju da ih tretirate kao odrasle, ali sa druge strane svesni su da, kao odrasle osobe, gube razne privilegije koje su imali kao deca. Većina njih se, po mišljenju roditelja, ponaša sasvim neprihvatljivo.

Gledaju kroz vas kada im nešto govorite, misle da ste dosadni, stari, prevaziđeni („smarate“ ih), već time što ste odrasli, kada nešto predložite prave bolne grimase. Lupaju vratima umesto pozdrava, glume da su superiorni, često lažu ili ćute, dok razgovaraju telefonom, govore u šiframa da ih vi ne bi razumeli (mada vole i sms ili chatovanje…)

Međutim, iako glume samodovoljnost, očajnički im je potreban sagovornik. Vrlo često su duboko usamljeni i nesrećni. Njihovi roditelji se povlače, ili negoduju: „u moje vreme nisam ni znao da pubertet postoji, pa šta mi fali!“ i slično. Iako su individualne razlike velike, pubertet je bio težak period i roditeljima, ali su oni to kasnije – zaboravili. To je razlog više da ne shvate koliko je teško detetu kada i ono dospe u tu fazu između deteta i odrasle osobe.

Radeći sa tinejdžerima i roditeljima, u jednoj beogradskoj srednjoj školi, zanimalo me je postoji li ključ ili moguće rešenje za stalne sukobe u njihovoj komunikaciji. Istraživanje “Umeš li da razgovaraš?” obuhvatalo je i anketu sa brojnim pitanjima, zamišljenim situacijama i primerima ličnih iskustava.

Između ostalog, tinejdžeri su odgovarali i na pitanja:

1. Kad se sa nekim svađam, najviše me nervira .............(dopisati odgovor)

2. Kad se sa nekim mirim, posle svađe, najvažnije mi je.... (dopisati odgovor)

Na prvo pitanje najviše odgovora bilo je: ”što me sagovornik ne čuje, što ne razume šta hoću da kažem, što ne mogu da kažem sve što želim, što na kraju ništa ne rešimo...

Tipični odgovori na drugo pitanje bili su: da se svađa ne ponovi, da se stvarno dogovorimo (trajno a ne privremeno), da smo poštovali jedno drugo, da smo se razumeli, da smo se potrudili da se pomirimo...

Kao zaključak i rezultat ovog istraživanja “moji” srednjoškolci su izveli svoja "Pravila komunikacije". Sva pravila su svrstali u dve grupe, i to: 1. pravila dobra (idealna pravila, tj. šta svakako treba primenjivati u komunikaciji kako bi ona bila uspešna) i 2. pravila loša, tj. NE pravila (pravila idealna za izbegavanje, tj. šta svakako treba preskočiti, kako bi komunikacija bila dobra).

Pravila dobra:

    * “pretvori se u uvo” tj. slušaj najpažljivije što umeš čak i ako te neko vređa ili ponižava
    * dok neko govori samo ga slušaj, umesto da smišljaš šta ćeš mu ti odgovoriti
    * gledaj sagovornika u oči, obuzdaj grimase i tikove
    * budi podrška, pokušaj da razumeš sagovornika iako se ne slažeš sa njim (razumevanje nije isto što i prihvatanje tuđeg mišljenja, već samo usvajanje činjenice da svi imamo pravo da mislimo drugačije)
    * ono što čuješ i razumeš ali ne možeš da prihvatiš ili poveruješ – proveri. Dobra forma za to je: “Ti misliš da...”(pa ponoviš ono što si razumeo a ne možeš da poveruješ...)
    * pronađi druge reči umesto: “budalo”, “kretenu”, “nemaš pojma”, “mali si ti za to”, “nikada nećeš razumeti”…
    * koristi reči: “izvini, hvala, u pravu si, pogrešio sam... “
    * kada pričaš o nečemu važnom nemoj da pušiš, jedeš ili svaki čas prekidaš razgovor telefonirajući

    * ako počne da te nervira sam sagovornik ili ono što on govori obrati pažnju na sopstveno disanje, počni da brojiš u sebi i ne dozvoli da te obuzme bes.
    * ako vidiš da razgovor kreće u smeru vređanja a ne umeš ili se ne setiš da ga preusmeriš – prekini razgovor
    * ako vidiš da je sagovornik izrazito iznerviran, povređen ili emotivno uzdrman – prekini razgovor
    * ako želiš konkretan odgovor, pitaj konkretno pitanje (opšte pitanje je: “Kako je danas bilo u školi?” a očekivan odgovor: ”Dobro”. Ali na pitanje “Šta ste danas radili iz matematike?” mora se dati konkretan odgovor.)
    * insistiraj na dvosmernosti. I ti imaš (ako si dete) pravo da tražiš da budeš uključen i upoznat sa životom tvojih roditelja. Odnosno: kao što oni pitaju kako je tebi bilo u školi i da zahtevaju i dobiju odgovor, tako i ti imaš pravo da tražiš i dobiješ odgovor na pitanje kako je njima protekao dan.
    * drži se ovih pravila iako ih se tvoj sagovornik ne drži

Pravila loša ili NE pravila:

    * ne ćuti ali ni ne prekidaj sagovornika dok govori
    * ne ustaj u sred rečenice,
    * nikada na pitanje:”Zašto?” ne odgovaraj: “Zato”.
    * ne podilazi sagovorniku: “Ti si tako pametan, ti to najbolje razumeš, ti...”
    * ne hvališi se: “Ja to najbolje znam jer sam...”
    * ne vređaj: “Glup si ti za to..”
    * ne preti: “Pokazaću ja tebi!” “Videćeš kada ti dođe otac!”
    * ne viči već stalno pokušavaj da razgovaraš (ton i visina glasa uveliko određuju da li se svađamo ili razgovaramo).
    * ne stišavaj situaciju rečima: “Pazi, čuće te komšije!”
    * ne uplići u konflikt treću osobu i ne traži da ti neko “drži stranu”
    * ne psuj i ne vređaj
    * ne budi zlopamtilo, tj. ne “nabijaj” sagovorniku nešto što se desilo odavno
    * ne shvataj sagovornika kao neprijatelja samo zato što se u nečemu ne slažete
    * ne nudi savet kada ti to niko ne traži
    * ne zaboravi da, bez obzira kako se jako svađate, kad se rastajete pružite jedan drugom ruku, u znak pozdrava (ako ste drugari), ili završite razgovor u kakvom-takvom miru (ako ste u sukobu sa roditeljima). Miran završetak će vam omogućiti da sledeći put nastavite razgovor umesto da započnete period ćutanja.

Ova pravila smislila su deca tinejdžeri. Zanimljivo je da su im NE-pravila bila mnogo zabavnija. Deca su ih lakše pronalazila, lakše se sa njima snalazila, jer su upravo ona bila njihova najčešća iskustva iz komunikacije sa roditeljima. Pored ovih nabrojanih pravila mogla bi se navesti mnoga druga. Teško ih je klasifikovati po važnosti jer se čini da je većina njih podjednako važna.

Ipak, godinama posle ovog istraživanja nosila sam gorak utisak da su ova pravila važna ne samo za dobru komunikaciju sa tinejdžerima već za dobru komunikacije uopšte. Svi ih poznajemo, svima nam prijaju ali je upravo njihovo nepoštovanje najčešći razlog sukoba. Izgleda da smo ih zaboravili, baš kao što smo zaboravili kako izgleda biti u pubertetu.

Nemojte odustajati od komunikacije sa svojim detetom. Iako tinejdžeri često odaju utisak da im vaše mišljenje ništa ne znači i ignorišu vaše pokušaje da ostanete uključeni u njihov život – nastavite sa pokušajima da razgovarate. Iznenadite ih pozitivnim reakcijama. Odolite provokacijama. Recite im da ih volite kad se najmanje nadaju. Oni nisu skloni da otvoreno pričaju o svojim problemima, tako da je na vama da razvijete sluh i za skrivene poruke i čitanje između redova. Nije dovoljno da samo vi govorite, već i da pokazujete iskrenu spremnost da čujete šta ono ima da kaže. Uostalom, tinejdžeri imaju potpuno istančan sluh. Pričaju samo dok znaju da ih slušate.

Izvor: B92.net

Kako se razvija emocionalna inteligencija

Nezavisna ličnost se stvara od malih nogu, tada se dobija i osećaj samopouzdanja. To je i put ka sreći, pri čemu se uspešno izbegavaju zamke zavisnosti, otuđenosti, kriminalnog ponašanja. Uloga roditelja je presudna, kad ispunjavaju sve potrebe koje proizilaze iz duše mališana

Osećanja uvek na prvom mestu

Neminovni su, i razumljivi, ti strahovi roditelja: od bolesti deteta, njegovih povreda, neuspeha, neposlušnosti. Uz to je uvek i strah da neće uspeti kao roditelji, da će ih okolina loše oceniti, da nisu u mogućnosti da potomku obezbede budućnost.
Ali, time ne smeju da opterećuju dete. Strahove treba da zatvore u sebe. Moraju da ostvare komunikaciju na drugi način, da ih mladi čuju, razumeju. U tom odnosu i oni slušaju, čak i onda kad im se ne dopada ono što čuju. Iz toga su izbačene sve „lekcije”, tutorski odnos, uvek su na prvom mestu osećanja deteta. Deca intimno žele da razgovaraju, da ih roditelji čuju i razumeju. Onda će shvatiti da su voljena, poštovana i cenjena. Psiholozi upozoravaju da svaki strah ubija učenje i stvara zavisnost.
– Ljudska, dečja posebno, osećanja izuzetno su važna – naglašava dr Dušanka Matijević, rukovodilac centra za promociju zdravlja u Gradskom zavodu za zaštitu zdravlja. – Emocije su važan izvor informacija na osnovu kojih donosimo odluke. Odluka podrazumeva izbor, ali ni ona najjednostavnija ne može da se donese bez emocija o prihvatanju neke alternative. Osećajima izražavamo da li nam je neko prihvatljiv ili ne. I onda uspostavljamo granice kojima se štitimo. Emocijama opštimo sa drugim ljudima. Tužan izraz na licu je signal da je potrebna pomoć, što može da se potencira i rečima.


Sve je ovo neophodno da se razume jedan skorašnji, psiholozi smatraju vrlo značajan, pojam – emocionalna inteligencija. Prema jednoj definiciji, to je urođena mentalna sposobnost koja je osnova emocionalne osetljivosti i potencijala za savladavanje veštine upravljanja emocijama, što može imati dugoročan pozitivan efekat za zdravlje, sreću i život u celini. Emocionalna inteligencija je urođena, ali na njoj mora da se radi kako bi se uspešno razvila. Uz to i ide još jedan izraz – emocionalna pismenost – sposobnost da prepoznamo ono što osećamo i da to izrazimo rečima. Često se teško nalaze prave  reči da bi se iskazala određena osećanja. One poznate zamene u prvom licu kad se neko žestoko poverava da je blesav, idiot, gubitnik, ili da bi nekoga mogao da šutne, tresne i ubije ukazuju na rogobatan način na nezadovoljstvo, ljutinu, bes, razočarenje, zbunjenost, uznemirenost, ili više njih zajedno.
Osećanja su osnova ponašanja dece.

Roditelji treba da ih prepoznaju, kako bi decu naučili da ih kontrolišu. Emocionalno osetljivo dete lakše će prepoznati nebezbedne, opasne i rizične situacije i reagovaće adekvatnije od ostalih vršnjaka.
-EI je blisko vezano sa moralnom autonomijom ličnosti i onim što se podrazumeva pod „svešću” i „savešću” - objašnjava doktorka Matijević, inače specijalista socijalne medicine. – Osobe sa zdravom svešću donose adekvatne oduke, čak i ako su u suprotnosti sa pravilima i obrascima određene sredine. Pojedinac nekad mora da se odupre pritisku „autoriteta” ili „sredine”, bez obzira da li je to šef, institucija, partija, verska ili grupa vršnjaka. Dete sa razvijenim samopouzdanjem uspešno se odupire propagandi, „ispiranju  mozga”. Dobro procenjuje ono mu se kaže, bez obzira sa koje strane to dolazi. Razvojem emocionalne inteligencije deci se pomaže da pronađu ličnu sreću, da misle „svojom glavom” i da osećaju i svoje ponašanje usklađuju sa sopstvenim osećanjima. EI im pomaže da izbegnu zamku i da rade ono što svi drugi smatraju da treba da rade. Učeći decu da osećanja imaju značaj i vrednost u procesu donošenja odluka istovremeno ih učimo da je sreća vrlo lična stvar.
Decu možemo da naučimo da uvek imaju mogućnost izbora, čak i kad ih preplave negativna osećanja. Na roditeljima je da nauče decu kako da upravljaju osećanjima. Ako su uspešni u tome, manja je verovatnoća da će prihvatiti cigarete, alkohol ili drogu. Ove zavisnosti su gotovo uvek rezultat neispunjenih potreba u porodici.
Na roditelju je da od deteta stvori nezavisnu ličnost i ulije mu samopouzdanje. Dete mora da se oseća sigurnim i važnim članom porodice. Da bi bilo sigurno majka i otac ne smeju da mu presuđuju, da ga stalno kritikuju, da mu se rugaju i nipodaštavaju ga. Zadatak im je da ga podržavaju, imaju poverenja u njegove postupke i pokazuju veru u njega. Koliko samo na tasu njegove sigurnosti i važnosti može da znači i najobičnija pohvala. To podrazumeva da je dete korisno, potrebno, poverljivo, voljeno, da je ličnost koja vredi i od koje je dobro čuti šta misli.
Istraživanja su pokazala da osećaj manje vrednosti, bespomoćnosti, zapostavljenosti i frustracije guraju decu u nasilje i kriminal. U uličnoj bandi je taj nesrećnik značajna, zaštićena, poštovana, osoba povezana sa drugima.
Uloga roditelja je da ispunjavaju i emocionalne potrebe deteta. Ne smeju svoje neispunjene želje da ostvaruju preko dece. I to se smatra nekom vrstom zloupotrebe dece, mada roditelji nisu svesni takvog ponašanja, a često to i negiraju.

EI i zdravlje dece

Istraživanja su pokazala da su zdrava deca:
bolji učenici i studenti
imaju manje problema u ponašanju
imaju viši nivo samopoštovanja i samopouzdanja
sposobnija da se odupru pritisku vršnjaka
bolje rešavaju konflikte
manje su sklona nasilju
pozitivno opredeljena – blagonaklona, dobronamerna
manje sklona rizičnim ponašanjima (bolesti zavisnosti)
bolje kontrolišu impulse.

Mali „sunđeri”

Deca, posebno mala, sastavljena su samo od emocija. To su „sunđeri” koji upijaju osećanja. Izraz lica roditelja, ton, glas, način govora nepogrešiva su emocionalna poruka za dete. Ono će odmah prepoznati negativne emocije. Nije dovoljno da ih odrasli prikrivaju, već da ih potpuno eliminišu. Psiholozi kažu kako negativna osećanja i deca nikako ne idu zajedno.
 
Podsticaji

Deca se od malena uče da izražavaju osećanja. Neka sopstvenim rečima kažu ono što osećaju: ja sam veseo, ja sam tužan, meni je zabavno, dosadno mi je... Sledeći korak roditelja je da im mere osećanja: „Izgledaš kao da si prilično neraspoložen, tužan, nesrećan, razočaran...” Ili: „Veseo, srećan, razdragan, oduševljen”. Nakon toga treba da prepoznaju osećanja drugih ljudi (na ulici, u filmovima, na TV): „Ovaj glumac je besan, glumica je ljubomorna, majka iz serije je nesrećna, otac je blag...”
Emocionalno sigurna sredina detetu obezbeđuje podršku. Onda roditelji potvrđuju da postoje osećanja i otvoreno razgovaraju o njima. Dečje negiranje ne sme da se prekida vikom, nasilnim rečima, akcijom, surovim postupcima. Emocionalna iskrenost se podržava prihvatanjem deteta i bezuslovnom ljubavlju.
                                                                                                                                                           Izvor: viva
Preuzeto sa: Stetoskop

Kažnjavanje dece - da li su batine iz raja izašle?

Kazna se definiše kao primena bolne, averzivne ili negativne draži za organizam u cilju eliminacije određenog ponašanja. Imajući u vidu svoju i kliničku praksu svojih kolega, primena kazne u odnosu na decu, može biti definisana i drugačije, pogotovo njeni ciljevi.
Kazna ne treba da bude automatska reakcija roditelja

Dešava se, doduše ređe, da cilj primene kazne nekada bude i jednostavni automatska reakcija roditelja pod stresom ili u kriznoj situaciji koja nema bliske veze sa ponašanjem deteta. Ponekad je u pitanju i psihopatologija roditelja, zatim naučeni model ponašanja roditelja koji smatra kažnjavanje i batine sasvim prirodnim i čak poželjnim oblikom komunikacije sa okolinom, pa i detetom. Nekada, roditelji zbog straha od detetovog ponašanja primenjuju kažnjavanje, a nekada, ali veoma retko, postoji čak i zadovoljstvo u kažnjavanju sopstvene dece. Ipak, najčešće se pribegava kažnjavanju kada su roditelji iscrpljeni od stalne borbe i bespomoćni pred ponašanjem deteta. Život onda postaje bitka bez uživanja u roditeljstvu, a dete od roditelja uči da se raspravlja i tuče što u adolescenci postaje težak problem.

Prema deci, uobičajeno se koriste dva tipa kažnjavanja: verbalno ukoravanje i neodobravanje i telesno (fizičko) kažnjavanje.

Verbalno ukoravanje i neodobravanje
 
Mnogi roditelji koriste ovaj pristup, često i ne znajući da ima efekat kazne. Ukoliko se koristi nakon nepoželjnog ponašanja, retko i prema specifičnom obrazcu detetovog ponašanja, može imati prolazni pozitian efekat u trenutnom zaustavljanju ili smanjenju nepoželjnog ponašanja. Ukoliko se koristi često i bez jasne razlike za određena ponašanja ("i za sitnicu"), gubi svojstvo kazne i postaje ustvari potkrepljenje za nepoželjno ponašanje jer obezbeđuju pažnju detetu. Gunđanje i ukoravanje tokom tajm aut-a (o kome je pisano na ovom sajtu), predstavlja glavni uzrok neuspešnosti ove efikasne metode modifikacije ponašanja. Ukoliko se verbalnim putem (korišćenjem reči) modifikuje ponašanje deteta onda se ukor treba odnositi na ponašanje, a ne na ličnost deteta, čime se ne narušava njegovo samopoštovanje, a ponašanje se može menjati.
Bolji pristup je korišćenje za dete prihvatljivih načina davanja uputstva za ponašanje

   
         
                + Uputstva učiniti pozitivnim (neka uputstvo sadrži pozitivnu konsekvencu: "molim te vrati igračke na svoje mesto, a zatim možeš da se igraš napolju")
                + Izbegavati ponavljanje (koristiti pravilo: jednom fino, drugi put odlučno"; u suprotnom deca nauče da čekaju da roditelji povise glas ili zazvuče preteće jer tada izgledaju kao da "stvarno" očekuju poslušnost)
                + Jasno opisati ponašanje koristeći reč ODMAH
                + Davati jednu istrukciju u jednom trenutku (kada postoji konflikt ciljeva onda deca ne odaberu ni jedan ili zaborave da urade jedan zadatak)
                + Ne davati nove instrukcije sve dok se ranije ne obave (dati šansu da završi jednu aktivnost pre nego dobije uputstvo za novu)
                + Davati kratka uputstva (lakše se pamte i razumeju; kada je potrebno više uputstava boje je pokazati)
                + Izbegavati uputstva u obliku pitanja (da bi se izbegao odgovor "NE; NE MOGU, NEĆU")
                + Uputstva učiniti važnim (ne davati ih kada se i ne očekuje da dete posluša; neposlušnost treba da nosi negative konsekvence - tajm aut ili ukidanje privilegija)
                + Iskoristiti uputstva za podučavanje (ulasku u situacije u kojima se dete uobičajeno lošije ponaša, treba da prethodi davaje uptstava o pravilima ponašanja; zatražiti od deteta da ponovi dogovorena pravila; pre nego se započne razgovor telefonom reći: "možeš gledati TV, nemoj mi se obraćati dok razgovaram preko telefona. Kada završim razgovor, moći ću da se igram sa tobom.")
                + Neka ponovi dato uputstvo
                + Pohvaliti ga


Fizičko kažnjavanje

Fizičko kažnjavanje obuhvata aplikaciju nekog oblika fizičkog bola kao odgovor na neželjeno ponašanje, u ovom slučaju deteta. Da li dete treba tući? Svakako da je odogovor NE! Međutim, i pored saveta stručnjaka, fizičko kažnjavanje dece je prisutno. Podaci iz sveta i moje kliničko iskustvo, ukazuje da se neki vid fizičkog kažnjavanja sprovodi povremeno ili često u više od 90% porodica u cilju disciplinovanja dece. Od čupanja, pljeskanja po rukama, preko šamaranja, pa sve do trešenja, povlačenja, batinanja pesnicom, nogom ili predmetima, nanošenja povreda, opekotina, pa čak i usmrćivanja deteta. Opšte je pravilo da onaj roditelj koji koristi uslovno prihvatljive metode fizičkog kažnjavanja je sklon da primeni i neprihvatljive metode. Zbog toga je odgovor NE za sve metode fizičkog kažnjavanja. Termin uslovno prihvatljivo kažnjavanje odnosi se na upotrebu fizičke sile otvorenom šakom po zadnjici ili ekstremitetima sa ciljem modifikacije ponašanja, a ne nanošenja fizičke povrede. Ne treba učenja deteta pravilima, disciplini mešati sa pražnjenjem roditeljskog besa i želje da se detetu nanese bol, što je potpuno neprihvatljivo i spada u zlostavljanje deteta, opasno po fizičko i mentalno zdravlje deteta.


Bilo kakav vid fizičkog kažnjavanja ne treba primenjivati

    * Metode kao što su Tajm aut i ukidanje privilegija (o čemu je pisano), su mnogo efikasnije i humanije u umanjenju neželjenog ponašanja deteta, pogotovo na "duže staze". Iako "batine" momentalno zaustavljaju neželjeno ponašanje, one vremenom i čestim korišćenjem postaju neefikasne (dolazi do navikavanja, smanjenja osetljivosti), pa je potrebno konstantno povećanje inteziteta koje može prerasti u zlostavljanje deteta.
    * Deca mlađa od 18 meseci su veoma osetljiva i povredljiva, tako da svaki vid fizičkog kažnjavanja može dovesti i do ozleđivanja. Sa druge strane, što je dete mlađe teže shvata povezanost između svog ponašanja i kažnjavanja
    * Iako fizičko kažnjavanje može ostaviti utisak roditeljima da ima pozitivan efekat na neželjeno ponašanje, ono suštinski ima dvostruki negativni efekat na dete. Prvo, nanosi mu bol i povređuje ga telesno, a sa druge strane izaziva veoma negativna osećanja koja se mogu internalizovati (kroz depresivnost i druge vidove psihopatoloških unutrašnjih doživljavanja) ili ekstrenalizovati kroz vidljivo ponašanje (poremećaj ponašanja, agresivnost prema vršnjacima, destruktivnost, zlopotreba psihoaktivnih supstanci itd.), sa ciljem izbegavanja doživljaja neprijatnih osećanja. Agresivnost može biti okrenuta i prema roditeljima.
    * Agresivnost prema detetu može biti i model za rešavanje konflikta. Nije retko da roditelji koji slabo kontrolišu svoje ponašanje imaju problema sa kontrolom ponašanja svoje dece koju dovode kod dečjeg psihijatra. Roditelji trebaju da razmisle kakav primer daju detetu koga tuku zahtevajući od njega da ne budu agresivno.
    * Batine remete odnos između roditelja i deteta. Eskalacije problema može biti posebno uočljiva u adolescenciji kada fizičko kažnjavanje često više nije izvodljivo.
    * Obzirom da upotreba fizičke kazne i posledično trenutno smirivanje deteta ima za roditelja efekat smirivanja besa (i doživljaj moći), što predstavlja potkrepljenje, povećava se verovatnoća da će se takvo ponašanje roditelja ponoviti.
    * Deca koja su tučena, kao odrasli ljudi pokazuju slabiju kontrolu ponašanja, više agresivnosti, češće tuku svoju decu i bračne partnere, imaju više problema u braku, češće zloupotrebljavaju alkohol i psihoaktivne supstance i češće su uključeni u činjenje nasilja i krivičnih dela.


Ovaj tekst je imao za cilj da ukaže na štetnost, a ne blagoslovenost kažnjavanja dece. Stoga, pre nego što sebi i drugima ponovite "klasiku" iz repertoara roditeljstva da je "batina iz raja izašla", treba se upitati da li je to prava i istinita lekcija iz roditeljstva. Umesto kazne vežbajte pozitivno ponašanje, pohvale i upotrebu zabave. To je dobar način da roditelji promene negativnu sliku o sebi i svome detetu. Ne zvuči glupo, a funkcioniše sigurno.

American Academy of Child and Adolescent Psychiatry, 2004
Priredio:  Mr sci. dr Miodrag Stanković, dečji psihijatar, porodični savetnik

Stetoskop

Mališana ćete lakše naučiti da koristi toalet, ako postupate postepeno

Dovoljno velik za nošu

Bešika dece koja su mlađa od 12 meseci je suviše mala da bi zadržavala urin čak i kratko vreme

Vaš sinčić uskoro puni dve godine, ali on vama već izgleda kao pravi, mali čovek. Imate samo jedno dete i još uvek sebe smatrate relativno iskusnim roditeljem. Iz dana u dan učite i usavršavate ulogu tate, pa često sebi postavljate pitanje koliko ste zaista dobri u tome. Vreme prolazi, a vi jedva čekate da junior konačno ostavi pelene i počne da koristi nošu za obavljanje nužde.

Iz priča mnogih prijatelja koji su uspešno prebrodili tu fazu, mogli ste da zaključite da mališani počinju da prihvataju nošu kao nešto sasvim normalno negde otprilike kada napune 22 meseca. Iako ste „obili“ sve moguće prodavnice kako bi svom mezimcu kupili što originalniji primerak nokšira, ne forsirajte previše sam tok događaja. Stručnjaci opominju da je sposobnost deteta da mokri na noši kada vi to želite i onda kada je ono sposobno za to dve različite stvari.
Potpuno je zadovoljavajuće kada mališan od tri godine koristi nošu kada ga zamolite. Ipak vama to zvuči prilično daleko. Ne zaboravite da se nezgode dešavaju ponekad i posle četvrte godine. Pedijatri ističu da je dete u stanju da svesno koristi nošu onda kada je njegova bešika dovoljno razvijena da zadržava urin i stolicu kao instinktivnu reakciju na signal iz mozga. Bešika dece koja su mlađa od 12 meseci je suviše mala da bi zadržavala urin čak i kratko vreme. Onog trenutka, primera radi, posle popodnevnog spavanja kada pelena ostane suva prepoznaćete prvi signal da je mališan uspostavio kontrolu nad svojom bešikom.

Budite oprezni jer u slučaju kada preterate sa korišćenjem noše, vaše dete može da doživi jednu vrstu frustracije. I pored sve želje da vam udovolji dete jednostavno ne može da postupa kako vi želite. Ako oseti da ste ljuti na njega, mališan može da postane nesrećan. Postepeno će osetiti stid i krivicu, a na kraju bes i ljutnju. Dok su stare metode imale za cilj da se roditelji što pre reše problema vezanih za menjanje pelena, danas se naglašava spremnost deteta da počne sa treningom. Pedijatri smatraju da su deca spremna da koriste toalet ako mogu da hodaju i sede na noši, ukoliko imaju redovne pokrete creva koji se mogu predvideti, ako umeju sami da spuste i podignu pantalonice. Isto tako ako razumeju razliku između mokrog i suvog, znaju da koriste reč „piškim“i „kakim“ i pokazuju interesovanje za nošu.
Prva godina treniranja može da nauči dete nekim reakcijama, ali neće rezultirati svesnom saradnjom. Mališana ćete lakše naučiti da koristi toalet, ako postupate postepeno. Prvo nabavite nošu! Objasnite detetu za šta služi noša, kako se koristi i dopustite mu da se navikne na nju. Objasnite mu da u noši treba da bude mokraća i stolica. Ako sačekate da vaše dete dovoljno poraste ono će biti u stanju da je koristi i razume njenu svrhu. Čuvajte nošu na mestu gde vaše dete može lako da je pronađe i da je koristi samostalno.

Autor:Dragana Rodić

Izvor: Glas Javnosti

Lupa me pubertet!

"...kako je moj otac bio glup kada sam imao 12 godina, sada mi je 21 i ne mogu shvatiti koliko je toga naučio u tako kratkom vremenu", riječi su Marka Twaina kojima u svome stilu ilustrira razdoblje svojeglavosti u kojem tražimo svoje mjesto u svijetu odraslih a naziva se pubertet i adolescencija.

Pubertet u prosjeku započinje dvije godine ranije u djevojčica nego u dječaka ( kod djevojčica počinje između 9 i 14 godine dok kod dječaka između 10 i 17). Glavni hormon odgovaran za pubertetske promjene kod djevojčica je estradiol, dok je kod dječaka testosteron.
Iako u djevojaka pubertet nastupa ranije, on isto tako i ranije završava pri čemu djevojke punu visinu i spolni razvoj dosežu već za četiri godine. Kod dječaka je taj proces nešto sporiji te se kod njih trajanje pubertetskog razvoja protegne na šest godina od prvih znakova puberteta

Tjelesne promjene

Pubertetske promjene u djevojčica su:

    * razvoj grudi- rast grudi je obično prvi znak puberteta, a pojavljuje se u prosjeku sa 10 i pol godina. Grudi svoju punu veličinu dosežu u naredne dvije godine
    * pubična dlakavost - dlakavost u pubičnoj regiji je najčešće drugi znak puberteta koji se javlja nekoliko tjedana nakon početka razvoja grudi. Dlake se u početku javljaju uz velike usne, a s vremenom svojim rastom tvore tzv. pubični trokut.
    * rast i razvoj spolnih organa- promjena sluznice rodnice i bjelkasti iscjedak koji se pojavljuju su normalna posljedica lučenja estrogena. Pod djelovanjem estrogena isto tako dolazi do povećanja rodnice, maternice i jajnika.
    * menstruacija i plodnost - prva se menstruacija javlja u prosjeku 2 godine nakon početka razvoja grudi. Menstrualni ciklusi su prvih godinu do dvije anovulatorni što znači da ne dolazi do sazrijevanja jajnih stanica te da djevojčice u tom razdoblju još uvijek ne mogu zatrudnjeti.
    * dlakavost lica i tijela - kao posljedica djelovanja muških spolnih hormona androgena, kojeg u djevojaka ima znatno manje nego u dječaka, dolazi do rasta dlaka na mjestima koja su dlakavija kod dječaka, a to su pazuh, područje iznad gornje usnice, oko anusa i sl.
    * promjena tjelesne raspodjele masti - dolazi do rasta zdjelice i kukova čime se stvara veći rodni kanal. Povećava se udio masti u tijelu i to pogotovo u grudima, kukovima, stražnjici, u gornjem dijelu natkoljenica, nadlakticama i u pubičnoj regiji
    * promjene kože, tjelesnog mirisa i akne - kao posljedica lučenja androgena, muškog spolnog hormona, dolazi do promjene tjelesnog mirisa koji nalikuje više mirisu odraslih te do pojačanog lučenja loja iz žlijezda lojnica zbog čega se u toj dobi češće javljaju akne

Pubertetske promjene u dječaka su:

    * promjene veličine i funkcije testisa, plodnost - povećanje testisa je prvi znak puberteta koji se uočava kod dječaka. Testisi imaju dvije funkcije- proizvodnju muškog spolnog hormona testosterona i sjemenske tekućine. Smatra se kako djelomičnu sposobnost oplodnje dječaci dobivaju s 12 godina, a puna se plodnost doseže s 14 do 16 godina
    * promjene spolnog organa - izraženiji rast penisa i mošnji nastupa nekoliko mjeseci nakon početka rasta testisa, a svoju konačnu veličinu dosežu oko osamnaeste godine života. Sposobnost ejakulacije se javlja vrlo rano u toku puberteta.
    * pubična dlakavost - ubrzo nakon rasta spolnih organa dolazi i do pojave dlakavosti u pubičnoj regiji
    * dlakavost lica i tijela - pod djelovanjem testosterona dlakavost se pojavljuje i u ostalim regijama specifičnima za muškarce. Dlakavost se prvo pojavljuje pod pazuhom pa slijedom u području oko anusa, iznad gornje usnice, ispred ušiju, oko bradavica prsiju te u području brade. Dlakavost ruku, nogu, ramena, leđa i trbuha nastupa kasnije.
    * promjene dubine glasa - produbljivanje glasa nastupa kao posljedica zadebljanja glasnica, a nastupa u već uznapredovalom pubertetu
    * rast u visinu - oko 9 mjeseci od pojave prvih znakova puberteta dolazi do ubrzanja tjelesnog rasta dok se maksimalna brzina rasta doseže nakon 2 godine, kada iznosi od 8.5 do 12 cm tijekom jedne godine. Ubrzani se rast najprije očituje na šakama i stopalima, nakon čega na udovima i konačno na trupu.
    * promjene kože, tjelesnog mirisa i akne - posljedica djelovanja androgena koji, jednako kao u djevojaka, uzrokuju pojačano lučenje žlijezda lojnica, što tijelu daje drugačiji miris te stvara pogodnu okolinu za stvaranje akni


Psihičke promjene

   
Adolescentno je razdoblje vrijeme kada mlada osoba pokušava steći neovisnost od roditelja i pronaći vlastiti identitet.
Razdobljem adolescencije naziva se turbulentno razdoblju u psihi mladih ljudi koje započinje u ranim tinejdžerskim godinama, a traje sve do ranih dvadesetih. Najvažnije promjene koje se pritom javljaju su spoznaja o vlastitoj seksualnosti, razvijanje vlastitog identiteta te u sklopu toga i stjecanje neovisnosti od roditelja.

Adolescentno je razdoblje vrijeme kada mlada osoba pokušava steći neovisnost od roditelja i pronaći vlastiti identitet. Često presudan utjecaj na njegovo mišljenje ima grupa vršnjaka kojoj pripada, a ne roditelji. Stoga nije ništa neobično ukoliko adolescent često ulazi u konflikt s jednim ili oba roditelja. Neki psiholozi smatraju da će i grupa velikim dijelom biti odgovorna za to da li je mlada osoba sklonija društveno prihvatljivom ili pak društveno neprihvatljivom ponašanju.

Osim grupe kojoj pripada, mlada će se osoba u potrazi za identitetom često poistovjećivati s osobama iz javnog života, kao što su sportaši, glumci ili pjevači.

Hormoni koji pokreću kompletni proces puberteta su odgovorni i za nagle promjene raspoloženja koje se pojavljuju kod adolescenata. Nagli prijelaz iz ushićenja u depresiju stoga nije nešto oko čega bi se roditelj adolescenta trebao zabrinjavati.

Početak puberteta je vrijeme kada se u mladih ljudi po prvi puta javlja seksualna želja. Kao i u odraslih, seksualne sklonosti mogu u velikoj mjeri varirati. Tijekom istraživanja i preispitivanja svoje seksualnosti, mladi su skloni neodgovornom ponašanju zbog čega su pojmovi kao što su spolno-prenosive bolesti te kontracepcija nešto s čime bi adolescent morao biti jako dobro upoznat.
Preispitivanje vlastite seksualnosti može izazvati metež u glavi adolescenta te stoga ne trebaju čuditi svakodnevne promjene stavova. To su sve etape u nesigurnom putovanju u svijet odraslih.



Izvor: Pliva Zdravlje

Kako da deca budu pametnija

11.03.2008. - 23:16

Slušanje deteta kako svira trubu ili neki drugi instrument često nije prijatno, ali muzičke lekcija mogu biti zabavan način za razvoj desne moždane sfere...



DECA
1. Stvarajte muziku
Slušanje deteta kako svira trubu ili neki drugi instrument često nije prijatno, ali muzičke lekcija mogu biti zabavan način za razvoj desne moždane sfere. Prema naučnicima s Univerziteta u Torontu, studenti koji su od malih nogu učili da sviraju neki instrument imaju mnogo bolje ocene od onih koji to nisu.

2. Dojenje
Majčino mleko je osnovna hrana za mozak. Istraživanja konstantno pokazuju da dojenje ima više korisnih strana u razvoju novorođenčadi. Danski naučnici nedavno su otkrili da dojenje, pored jačanja imuniteta, može da utiče i na inteligenciju kod beba.

3. Timski sportovi
Studija koju je sproveo Univerzitet u Ilinoisu pokazala je vezu između sportskih rezultata u mladosti i akademskih dostignuća. Deca koja su učestvovala u timskim sportovima imaju izraženije samopouzdanje i veću želju za uspehom od onih koja se nisu bavila nijednim sportom.

4. Igranje video igara. Iznenađeni!?
Tačno da su mnoge igrice nasilne i besmislene, ali neke od njih mogu da poboljšaju organizacione sposobnosti vašeg deteta, kao i da probude kreativnost kod njih. Ročesterski univerzitet je sproveo istraživanje koje je pokazalo da deca koja igraju igrice imaju bolju sposobnost primećivanja i pamćenja.

5. Zdrava ishrana
Izbacivanje šećera i brze hrane koje biste zamenili sa zdravom hranom punom vitamina može da bude veoma dobro za mentalni razvoj deteta, pogotovo u prve dve godine. Deca unošenjem zdrave hrane mogu mnogo da poboljšaju razvoj. Obratite pažnju na njihovu ishranu i ocene će biti bolje.

6. Čitajte
Ova dokazana metoda često se zaobilazi u novijim istraživanjima, ali čitanje pospešuje mentalni razvoj dece svih uzrasta. Čitajte im od malih nogu, a kada budu dovoljno odrasli, vodite ih u biblioteku kako bi im knjiga bila uvek pri ruci.

Izvor: 24 sata