Škola sreće

Da li je sreća: a) navika, b) umeće, sposobnost, veština, c) filozofija…Koja je razlika između sreće i optimizma? Da li se i kako sreća može naučiti? Postoji li idealno vreme za učenje, neka preporučljiva granica, kao, na primer, za strani jezik? Da li je moguće ostati ali i postati “srećan u nesrećnom svetu”, posebno tamo gde je osmeh – događaj? Konačno, možemo li sreći naučiti našu decu?

piše: Jelena Holcer


U Nemačkoj, u gradu Hidelbergu, uveden je kao redovan, tj. obavezan predmet: “Sreća”. Odlučili su da pokušaju da svoje srednjoškolce uče zadovoljstvu života, vedrini, samopouzdanju. Predavanja će vršiti učitelji, pedagozi, psiholozi, glumci, terapeuti… Ne znam da li se ocenjuje i kako. Još me više zanima da li su predavači srećne osobe? Po kom i čijem kriterijumu?

Britanski psiholog Richard Wiseman već 15-ak godina proučava pojmove sreće i nesreće. 1994. godine pokrenuo je „Projekat sreća“ sastavljenog od niza eksperimenata sa 400 dobrovoljaca koji sebe smatraju izrazito srećnima ili izrazito nesrećnima. U jednom od eksperimenata oni su zamoljeni da prelistaju određeni časopis i prebroje sve fotografije u njemu. “Nesrećnici” su u roku od dva minuta završili zadatak. Za razliku od njih, “srećnici” su već na prvim stranama časopisa primetili komentar: “Ovaj časopis sadrži ukupno 43 fotografije. Ne morate dalje brojati”. Takođe, u sredini časopisa nalazilo se i ovo objašnjenje: “Dovoljno je da kažete da ste primetili ovu stranicu i dobićete novac.” Jasno, »nesrećnici«, uopšte nisu primetili ni jedno ni drugo objašnjenje. Odnosno: što su više bili koncentrisani na nešto konkretno, to su manje primećivali opšti kontekst, što je tipično ponašanje onih koji sebe doživljavaju kao nesrećne.


Wiseman je napravio i tipologiju, tj. osnovne karakteristike i srećnih i nesrećnih osoba. Tako, po njemu, srećne osobe su opuštene, otvorene, lako prepoznaju nove prilike. Ne plaše se izazova i promena. Imaju visok stepen samopouzdanja.Veruju sebi i svojim instinktima ali umeju da prihvataju i tuđa mišljenja. Za razliku od njih, »nesrećni« ljudi brinu unapred, odbijaju rizike, plaše se velikih promena. Često veruju u praznovjerje koje nosi nesreću, poput razbijanja ogledala, hodanja ispod merdevina, crnih mačaka, broja 13... Prema ljudima su nepoverljivi jer su ubeđeni da je svaki kontakt zasnovan na interesu i usmeren na to da oni budu prevareni. Jedna od najbitnijih razlika između srećnih i nesrećnih jeste njihova sposobnost suočavanja sa problemima i velikim životnim krizama, ili nesrećama. Wiseman je zatražio od svojih ispitanika da zamisle da su bili svedoci oružane pljačke tokom koje su i sami bili povređeni a zatim da taj događaj opišu i definišu kao srećan ili kao nesrećan. Naravno, oni koji i inače svet posmatraju sa najcrnje moguće strane su sa velikim žarom govorili kako su mogli ostati bez glave i kako se uvek nađu na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Za razliku od njih, srećnici su u ovom događaju videli činjenicu da se sve, ipak, dobro završilo, da su sada bogatiji za jedno iskustvo.

Na kraju svog desetogodišnjeg istraživanja Wiseman je osnovao »školu sreće«, zasnovanu na principima da se ljudi ne rađaju srećni već da sreću sami stvaraju, odnosno da se sreći mogu naučiti. Kako? Promenom negativnog životnog stava u pozitivan, koncentrisanjem na prijatna iskustva, podsećanjem na lepe uspomene, prihvatanjem svoje budućnosti sa osmehom.


Jasno, sve je to lakše reći nego učiniti. Sa druge strane, znamo da u prvoj godini života deteta, odrasli iz njegove okoline, pre svega majka zadovoljava sve njegove potrebe. Međutim, ove potrebe nisu samo fiziološke i fizičke (za hranjenjem, spavanjem, presvlačenjem..) već i psihičke (potreba za dodirom, za pažnjom, nežnošću...). U zavisnosti od toga koliko su ove potrebe zadovoljene dete stiče određeno iskustvo. Zatim, to svoje iskustvo generalizuje na celokupno svoje okruženje. Ukratko, već u ovom ranom uzrastu, na osnovu poverenja koje je steklo u svoju majku i toga koliko je bilo paženo, voljeno, maženo... dete svet doživljava kao pretežno prijatno, ili pretežno neprijatno mesto. Da li se već tada određuje hoće li odrasti u budućeg optimistu ili pesimistu? Mnogima je period ranog detinjstva, pre polaska u školu najveseliji, najnasmejaniji, možda i najsrećniji. Odrastajući deca postaju sve ozbiljnija. Veliki krivac je škola, istovremeno i obavezna i veoma naporna. Naučnici tvrde da kada se završi period odrastanja, određeno shvatanje sveta je u potpunosti završeno. Podrazumeva se da su važne i životne okolnosti, tj. što manji broj stresova kako bi se formiralo pozitivno doživljavanje sveta. Međutim, to ne znači da ukoliko ste propustili da se još u prvim godinama života opredelite za sreću, vedrinu i optimizam kao životni stav – da ste zakasnili.


Možda se sreća ne može naučiti u nekoj školi, na način kao što se uči vožnja automobila, krojački zanat ili aranžiranje cveća. Međutim, ono što se će sigurno doprineti srećnijem odrastanju dece jeste unošenje što više vedrine i optimizma u porodičnu atmosferu.

Promenite ugao gledanja na neki problem. Na primer, kada vas uhvate «crne misli» pokušajte istu stvar da sagledate iz nekog drugog ugla (šta bi o tome, na primer, rekao neko koga, možda, ne poznajete ali poštujete?). Izbegnite da strahujete unapred. Okružite se pozitivnim ljudima. Priuštite sebi nešto lepo. Otiđite negde sa prijateljima. Recite nekome da ga volite. Obezbedite sebi 8 sati spavanja noću. Provodite što više vremena na otvorenom prostoru. Slušajte svoju omiljenu muziku.

• Smejte se sa svojom decom, makar smeh izazivali običnim golicanjem. Smeh će vas opustiti, popraviti trenutno raspoloženje, ukloniti bar malo stresa.
• Igrajte se sa decom. Svaka vaša zajednička igra je lekovita, bez obzira da li izmišljate nove, samo vaše, ili se igrate nekih već postojećih. Igra je polje gde je svima dozvoljeno da budu opušteni, kreativni, rasterećeni. Iako je igra lekovita i za odrasle osobe, svaki put kada se igrate sa svojim detetom, ma koliko ono imalo ozbiljan izraz lica i ozbiljno pristupalo samoj igri – budite sigurni da se iznutra osmehuje.
• U predškolskom periodu deca usvajaju način ponašanja svojih roditelja. Ona uče iz primera, kopiranjem uzora onih koji su im najbliži. Iskrenosti tj. nelaganju će se najpre naučiti ako vi sami ne lažete. Zavoleće knjige ukoliko ih vi rado čitate, uživaće u praznicima, ako i vi uživate. Imaće onakav pristup rešavanju problema kakav vi imate. Ukoliko ih rešavate sa osmehom i entuzijazmom, činite mnogo za detetovo vedrije odrastanje i samopouzdanje. Ukratko: možda će vaša deca imati život pod “srećnom zvezdom”, ukoliko ste vi srećni.

Lično, meni se uvek činilo da što se više bavim svojim detetom, (i to ne kada postoji problem za rešavanje, već u običnim, svakodnevnim prilikama), osećam se srećnijom. Sa druge strane, kao pedagog koji se već godinama bavi pitanjima dečijih emocija znam da su i deca srećnija kada su im roditelji posvećeni, i kada rastu okružena sigurnošću, razumevanjem, pažnjom. Sve mi se čini, prva lekcija u školi sreće morala bi biti tu negde. Ljubav.

В92

Ako preteruju sa šminkom, igricama i čatovanjem
Šta tinejdžeri vole, a mi preziremo
Autor: E.B. | 06.12.2007 - 06:00


Istraživanja britanskih stručnjaka pokazuju koje su to stvari koje tinejdžeri vole, a mi bismo želeli da nikada nisu izmišljene. Ipak, postoje i veoma jednostavni načini da izađete na kraj sa tim stvarima.

MSN četovanje
Nekada su tinejdžeri telefonirali beskrajno dugo, a sada za to služi MSN mesindžer.

Zašto je dobro
Jer mogu da pričaju sa više prijatelja istovremeno, a i uče da kucaju veoma brzo, što je korisna veština.
Ne prave velike telefonske račune.
Barem znate s kim se vaše dete druži.

Zato je loše
Kucanje ovakvih poruka je virtuelna komunikacija (ukoliko ne postoji veb kamera), pa mnogi roditelji veruju da ovo može da dovede dete u situaciju da kaže nešto što inače nekom u lice ne bi reklo ili kada bi čulo prijatelja preko telefona. Zato neki argumenti ili romantične izjave mogu da budu neracionalni.

Reč stručnjaka
Psihoterapeut Gven Kouz veruje da je deci potrebno da osećaju da pripadaju društvu, pa ako njihovi drugari četuju, onda su i oni u obavezi da to rade. Ona dodaje da je MSN samo jedna promena u društvu i da to roditelji treba da prihvate i ne treba da prave od toga probleme. Ono o čemu roditelji stalno treba da vode računa jeste da nadgledaju dete i paze šta ono priča i s kim se druži preko MSN-a. Takođe vodite računa da detetov svet ne postane samo virtuelan i da ne izgubi kompas o realnom svetu koji ga okružuje.

Šminkanje
Vaša devojčica je opsednuta šminkanjem i to je sasvim u redu!

Zašto je dobro
Normalno je da tokom puberteta deca postaju svesnija svog izgleda. To što vode računa o sebi i svom izgledu i pokušavaju da isprave sve nedostatke je veoma dobro i nije nikakav razlog za brigu.

Zašto je loše
Previše šminke na mladim devojkama može da izgleda ružno i da ih učini starijima, što može da pošalje pogrešan signal mladićima.
Nekim devojčicama se toliko sviđa kako izgledaju sa šminkom da nakon nekog vremena ne mogu da prihvate svoj izgled bez šminke i nikom ne dozvoljavaju da ih vidi bez nje.

Reč stručnjaka
Najbolje bi bilo da vašu devojčicu odvedete kod kozmetičara kako bi je on posavetovao koje preparate treba da koristi u skladu sa svojim godinama. Takođe je odvedite i u parfimeriju gde će joj prodavci objasniti šta sme da koristi od šminke kako ne bi naškodila svom licu.
Takođe prelistajte tinejdžerske magazine gde vaša devojčica može da vidi nekoliko različitih mejkap stilova i pomozite joj da se odluči za neki od njih. Takođe postavite granice i recite joj šta sme, a šta ne sme da koristi od šminke. I obavezno joj naglasite da izgleda prelepo i bez šminke.

Video igrice
Veoma je zabrinjavajuće to što je u Amsterdamu pre nekoliko meseci otvorena klinika za decu kojoj je potrebno odvikavanje od video igrica. Pa ipak, igrice su sastavni deo svakog detinjstva i tu ništa ne može biti promenjeno.

Zašto je dobro
Postoje igrice koje su veoma dobre za učenje koordinacije tipa oko - ruka - oko.
Nema sumnje da TV i kompjuteri imaju svoje mesto u današnjem društvu. Postoje veoma dobri edukativni programi i kompjuterske igrice koje vašem tinejdžeru mogu da pomognu da se opusti posle napornog dana u školi.

Zašto je loše
Zavisnost od kompjuterskih igrica se veoma lako razvija.
Veoma je tužna činjenica da većina dece provede više vremena ispred televizora i kompjutera nego sa svojim vršnjacima.
Poslednje istraživanje britanskih stručnjaka pokazuje da ovo kod dece može da izazove gojaznost i razvije sedeći način života.

Reč stručnjaka
Dečji psiholog En Flinthem kaže da je loša komunikacija između dece i roditelja kriva za to stanje. Morate da ohrabrujete decu da vode zdrav život tako što ćete se pobrinuti da je vaše dete uključeno u sportske akti-vnosti, umetničke radionice. Naravno da može i da igra kompjuterske igrice, ali vi pre toga morate da proverite da li su one odgovarajuće za njegov uzrast. Dozvolite da provede određeno vreme za plejstejšnom, a ako prekorače ograničeno vreme, ne dozvolite mu da se igra sutradan.

Izvor: Blic

Uvek milom - nikad silom

Postoji mnogo načina da se deca kazne, baš kao što postoji mnogo načina da se nagrade ili pohvale. Poverenje, ljubav, razumevanje i, pre svega, razgovor trebalo bi da budu osnovni načini vaspitavanja dece. Ipak, stiče se utisak da su u našoj sredini različiti oblici telesnog kažnjavanja još uvek jedan od najpopularnijih načina vaspitavanja.


piše: Jelena Holcer, pedagog

Inicijativa da se i u Srbiji uvede zakonska zabrana telesnog kažnjavanja dece koju su pokrenuli UNICEF, „Save the children“ i brojne nevladine organizacije dobila je veliku medijsku pažnju. Naziv ove kampanje jeste: „Uvek milom – nikad silom“.Ona podrazumeva da će zlostavljano dete moći da prijavi nasilje, a da država treba da preduzme odgovarajuće mere da ta osoba bude kažnjena. Kampanja je zamišljena kao prevencija telesnog kažnjavanja dece, ali i edukacija i roditelja i dece.

Postoje i brojne zablude, predrasude i roditeljska potpuno pogrešna uverenja. Na primer:
U Srbiji nema toliko telesnog kažnjavanja, preteruje se sa podacima.

Prema podacima Unicefa, u Srbiji je 73% dece između 2 i 14 godina podvrgnuto nekom obliku psihičkog ili telesnog kažnjavanja u okviru porodice: 51% dece je izloženo lakšim, a 7% teškim oblicima telesnog kažnjavanja. Telesno kažnjavanje dece u Srbiji je gorka realnost. Svaka učiteljica, vaspitačica, pedijatar... može to da potvrdi. Rezultati istraživanja “Save the Children” ukazuju da 71% dece u ustanovama za decu bez roditeljskog staranja doživljava pretnje telesnim kažnjavanjima, dok je između 60 i 70% dece doživelo neki od vidova telesnog kažnjavanja.

Ako se telesno kažnjavanje zabrani zakonom, sve će biti dobro. Zakon će potpuno iskoreniti ovaj oblik nasilja nad decom.

Zakon koji izričito zabranjuje telesno kažnjavanje dece već postoji u pojedinim zemaljama i vremenom je dao odlične rezultate. Naravno, u pitanju su zemlje gde zakoni nisu deklarativno slovo na papiru, već se zaista i poštuju. Naime, i naši već postojeći zakonski propisi, pre svih „Konvencija o pravima deteta“ obavezuje državu da zaštiti dete od svakog oblika telesnog, emocionalnog, seksualnog zlostavljanja. Ipak, u našem Porodičnom zakonu ne postoji izričita zabrana telesnog kažnjavanja niti se postojeće zakonske mere efikasno sprovode.

Svako ima pravo da vaspitava svoju decu kako hoće.

Netačno. Vas kao roditelja zaista treba da zanima i kako vaš komšija vaspitava svoje dete, i to ne samo iz patriotskih razloga, (jer su sva „naša“ deca budućnost zemlje), već iz vaših nejsebičnijih, najličnijih razloga. Možda će vaše dete sa komšijinim detetom sutra poželeti da ode u bioskop, na letovanje, možda će sedeti u istoj klupi... Odnosno: nasilje koje se danas vrši nad nekim drugim detetom, sutra može uticati i na vaše dete. Možda će sa tim agresivcem (jer deca žrtve često postaju agresivne odrasle osobe) vaša ćerka biti u braku?

Telesno kažnjavanje nije nasilje. Samo je seksualno nasilje „pravo“ nasilje.

Ne postoji malo ili veliko nasilje, jer ono što se vama čini malim, za dete može predstavljati doživotnu traumu. Nasilje je i jedan šamar, i batine. Postoje i brojni drugi oblici zanemarivanja, zlostavljanja... baš kao što nasilje može biti ne samo telesno ili seksualno, već i psihološko, emocionalno...

To što ponekad udarim dete ne znači da će ono sutra udarati svoju decu!

Nasilje se rađa nasiljem. Ukoliko pošaljete poruku da je nasilje prihvatljivo, jer ga vi koristite, dete će prihvatiti takav način ponašanja i prekopirati ga kao svoj model ponašanja. Druga strana mogućeg ishoda jeste da sutra ostane žrtva, kao što je i danas. Odnosno: u mnogim slučajevima, deca koja trpe nasilje u detinjstvu se emotivno vezuju upravo za onog roditelja koji ih kažnjava i tako nauče da brane nasilničko ponašanje. Kada postanu odrasle osobe, zadrže model vezivanja i “pronađu” nekog drugog nasilnika. Grubo generalizovano rečeno: ukoliko udarate, bijete, šamarate…svoje dete njegove najveće šanse su da u budućnosti ili i samo postane nasilno, ili zauvek ostane (nečija) žrtva.

Ja bijem samo kada dete zasluži!

Roditelji određuju kriterijume koja su dečja ponašanja “zaslužila” batine a koja ne. Zaborave da je srazmera između odraslog čoveka i malog deteta kao između vas, odrasle osobe prosečne visine i džina visokog 4 metra i teškog 400 kg. Dakle, kada vi udarate svoje dete, to je kao da se pojavi taj džin i počne da udara vas. Toliko je to nepravedno i nesrazmerno, toliko je vaša moć i snaga veća od detetove. Razmislite: koji je to vaš postupak tako strašan da bi zaslužili da vas udara neko toliko snažniji i moćniji od vas?

Druge efikasne kazne, jednostavno, ne postoje.

Netačno. Postoje kazne kojima vi uspostavljate određeno ponašanje deteta ali ga pri tom ne povređujete i na ponižavate. Na primer: Time out: pošaljete dete u njegovu sobu dok ne razmisli o svom ponašanju. To je vreme odmora, smirivanje strasti, i za vas i za njega. Dok je ono u svojoj sobi, i vi ovo vreme iskoristite da se smirite, razmislite čime je dete bilo isprovocirano, šta je prouzrokovalo kaznu…
Detetu predškolskog uzrasta svaki vaš povišen glas ili vik jeste oblik kazne. Zato, dobro čuvajte svoj glas i viku da dete ne postane „imuno“ jer vi stalno vičete na njega. Kada nešto ne uspevate da mu objasnite, čučnite pored njega. Kada ste u istoj fizičkoj ravni, ono nije prinuđeno da sa strahom gleda u visinu, tj. u vas koji nešto vičete ili pretite, lica izobličenog gimasom i pretećom gestikulacijom. Ponekad je i preusmeravanje njegove pažnje dovoljno da promeni svoje ponašanje.
Koristite konstruktivne kazne, tj. povežite uzrok i posledicu, kako bi dete zapamtilo da određeno ponašanje ima svoju posledicu. Na primer: u vašem stanu ne dozvoljavate da se igra sa loptom, ali dete to uporno čini.Opomenete ga i kažete :“ umesto opomene, sledeći put ću ti oduzeti loptu“, i to i učinite. Dakle: kazna je u vezi sa određenim postupkom. Samo tako dete će naučiti lekciju za ubuduće.

Batine su iz raja izašle

Ako su već batine „čedo“ raja, zašto tamo nisu i ostale? Možda su proterane, baš zato što tamo ne pripadaju? Uostalom, da im je bilo dobro, tamo bi i ostale.
Za razliku od batina, „time out“ kazne, kao i konstruktivne tj. uzročno-posledične kazne daju efikasne rezultate a za dete ne predstavljaju nasilje. Batinama se bitno narušavaju odnosi između roditelja i deteta jer dete izgrađuje osećanje straha, raste sa velikim osećajem krivice i izrazito lošim mišljenjem o sebi (sve do viših razreda osnovne škole deca veruju da su „kriva“ čim ste vi prisiljeni da ih udarate). Telesno kažnjavanje utiče na razvijanje ličnog nezadovoljstva i nesigurnosti. Ono ne samo da ugrožava detetovo zdravlje, integritet i dostojanstvo već ostavlja posledice čak i kada one vidljive povrede i ožiljci prođu. Gubi se poverenje i komunikacija. Ne znam odakle su batine izašle ali znam gde treba da odu. Zauvek.

Ako zabrane “batine”, to znači dozvoliti deci da rade šta hoće?

Neophodno je da sa svojom decom uspostavite granice dozvoljenog ponašanja, usklađenih sa njihovim trenutnim uzrastom. To ne znači da će deca moći da rade šta god hoće, već samo da roditelji neće smeti da ih telesno kažnjavaju, tj. oni neće moći da rade šta hoće. Pored onih preporučljivih vaspitnih postupaka i kazni koje ne povređuju dete, roditeljima još uvek preostaju ucene, pretnje, omalovažavanje, ponižavanje... Na žalost, protiv ovih oblika nasilja, zakona nikada neće ni biti.

“Omaklo mi se, inače ja ne bih, dete to zna pa će mi oprostiti..”

Kazna uvek treba da je u direktnoj vezi sa nekim detetovim ponašanjem, a ne sa vašim trenutnim raspoloženjem. Izrazito je važno da detetovi postupci ne postanu okidač za vaša skrivena osećanja i nagomilane probleme. Uvek kažnjavajte neki određeni postupak a ne samo dete. Roditelji kojima se udarci “omaknu” nikada ne prave ovu razliku.Telesnim kažnjavanjem roditelji priznaju da ne umeju da kontrolišu sopstvenu nervozu ili pokazuju nemoć da na neki drugi način dopru do deteta. Ali, dete nikada ne zna da ga vi bijete zato što ne poznajete drugi način kažnjavanja. Umesto toga, u ranom uzrastu, ono misli:”Loš sam, zato moraju da me tuku…” tako se kod njega, postepeno stvara snažan osećaj krivice i manje vrednosti.

„I mene su moji roditelji tukli, pa šta mi fali?“

Ako ste od onih koji su prošli kroz „telesno čeličenje“ svojih roditelja, verovatno se toga još sasvim dobro sećate, iako ste odrasla osoba. Mnoge druge stvari ste zaboravili ali to, sigurno niste. Tužna je istina da vam, ustvari, fali. Jer, da vas roditelji nisu tukli u detinjstvu, danas biste bili drugačija osoba. Možda biste imali više samopouzdanja a time izraženiji smisao za humor, veći broj prijatelja, opušteniji pristup problemima... Podrazumeva se da bi imali drugačiji odnos prema svojim roditeljima i prema svojoj deci.

Telesno kažnjavanje daje rezultate!

Netačno. Usled telesnog kažnjavanja dete ima strah od bola, i ne želeći da ponovo doživi taj bol, prestaje da se ponaša na određeni način.Ali, ono nije shvatilo razlog zašto je neki postupak loš, niti je naučilo dugoročnu lekciju. Telesno kažnjavanje, na žalost, daje drugačije rezultate: istraumiranu, nesigurnu decu koja imaju strah od vas i vaših reakcija kao posledica na neki njihov postupak. Tako stvarate lažni roditeljski autoritet, zasnovan na strahu i traumi.

Bezobrazna i agresivna deca, prosto, sama traže batine

Netačno. Deca se ne rađaju kao agresivna ili bezobrazna. Ona takva postaju, dobrim delom, zahvaljujući ponašanju svojih roditelja. Agresivnost prema drugoj deci je veoma često model ponašanja iskopiran iz sopstvene porodice, a ponekad i ventil za ispoljavanje nataloženih emocija, konflikata ili izraz nesnalaženja u sopstvenoj vršnjačkoj grupi... Na ovaj način deca skreću pažnju na sebe, tj. ponašaju se dovoljno upadljivo (po cenu da to bude opšte osporavano), samo da bi privukla pažnju svojih roditelja. Činjenica je da su agresivci, u stvari, slabići i da im nedostaje samopouzdanja. To, takođe važi za odrasle agresivce, tj. njihove roditelje. Problem sa odraslim agresivcima se udvostručuje jer oni narušavaju odrastanje svog deteta, a psihičke traume izazvane telesnim kažnjavanjima ostaju duže i trajnije nego modrice. Agresivnom detetu ne treba popuštati, niti se zanositi da će njegov bes, ljutnja, nasilno ponašanje proći samo od sebe (ponekad su potrebne godine da se to dogodi, a ponekad se ne dogodi uopšte), već pomoći.

Poneka “ćuška“ ne može da škodi

„Ćuška“ ne može da škodi samo ukoliko je ona trenutni, jedini način koji imate na raspolaganju (nemate vremena za objašnjenje) kojim dete sprečavate da se povredi. Na primer: pretrčavanje ulice, i sve one kućne opasnosti sec, pec, rez... Svaka druga ćuška, isto kao batine, šamar ili slično može samo da škodi.

Deca su «tabula rasa» tj. neispisana (prazna) tabla, moraju se očeličiti kako bi se ispravno vaspitala...

Netačno. Izraz da je dete «tabula rasa» nastao je veoma davno, a čak ni u svoje vreme nije bio istinit. Ipak, mnogi roditelji još uvek veruju da deca dolaze na svet bez ikakvih ličnih osobenosti i da isključivo od vaspitanja zavisi kakva će postati. Oni su potpuno zaboravili veliku moć genetike. Vaše dete nikako nije prazna tabla, ili «tabula rasa», jer je dolaskom na svet, na sebi već imalo ispisane vaše gene, mnoge vaše osobine i vrednosti. Dalji njegov razvoj zavisi od sredine u kojoj odrasta, njegovih vršnjaka, ali u ogromnoj meri, od vas i vaših vaspitnih postupaka.

B92

Rešite svađe između mlađeg i starijeg deteta
Autor: CDC/GB | 13.12.2007 - 06:18

Najstarije dete je dobilo napad besa, a vi hoćete da ga naučite da postoje neke granice... S druge strane, i mlađi brat pravi probleme... Kako da reagujete?

lUmešajte se čim počne svađa. Ako žučna rasprava preraste u pravu pravactu svađu, roditelji treba odmah da se umešaju i jasno stave do znanja adolescentu da im se ne dopada njegovo ponašanje. Uostalom, deca u tom uzrastu ne vole „mlakonje“, već vole roditelje koji otvoreno i odlučno iznose svoj stav. Pod izgovorom da su to uobičajene adolescentske krize, mnogi roditelji su uzdržavaju od reakcije. Međutim, ako ne prekinu maltretiranje mlađeg deteta na vreme, adolescent će stalno nastojati da sve dalje pomera granicu. Blagovremena intervencija je, dakle, najbolja preventivna mera.
lBudite posrednik. Najbolje je da se zalažete za dijalog. Roditelji treba dobro da se naoružaju strpljenjem i saslušaju argumente i jedne i druge strane, a onda treba da navedu decu da sama pronađu rešenje.
lNemojte da budete uvek na strani mlađeg deteta. U protivnom, ono će pokušati to da iskoristi - „čačkaće ga“, a onda će napraviti dramu kad stariji brat eksplodira. Ne dozvolite da vas uvuku u igru, pošto je to najbolji način da sprečite izbijanje sukoba.
lObasipajte i dalje starije dete nežnostima i ljubavlju. Nemojte stalno da mu šaljete poruku da je nevaljalac koji sve radi naopačke, pošto adolescent i sam strahuje da je to tako, naročito ako njegova mlađa braća i sestre prolaze kroz period koji je obeležen srećom i spokojstvom. Nipošto ne sme da pomisli da ga manje volite zato što ima nezgodnu narav. Treba da znate da dete često pravi gluposti uparvo zato da bi otkrio da li ga volite i prihvatate čak i kad je takvo. Ako roditelji pogrešno reaguju u tom trenutku, ulazi se u začarani krug iz kojeg se kasnije vrlo teško izlazi.
lNemojte da gubite strpljenje. Budite strpljivi. Kad i mlađe dete uđe u adolescenciju, oni će uspostaviti nove, mnogo bolje odnose solidarnosti. U međuvremenu, za utehu neka vam posluži to što posle burnih perioda obično nastupa zatišje.

Izvor: Blic

Simptomi stresa koje ne treba da zanemarite
I deca su pod stresom
Autor: CDC/JS | 13.12.2007 - 06:16

Deca su, baš kao i mi odrasli, izloženi stresu zbog tempa savremenog života. Oni ga često teže podnose nego odrasli. Dečja psiha je krhka i ranjiva, a teret koji mališani moraju da ponesu pretežak je ponekad i za nas odrasle. Najvažnije je, ipak, da roditeljima ne promaknu prvi signali koji ukazuju na to da je dete pod stresom da bi mogli da mu pomognu.

Deca pod stresom mogu da budu zbog raznih stvari: škole, previše obaveza, vršnjaka... Ali ne zaboravite da i vi možete da im donesete stres sa posla.
 Dečji psiholozi su izdvojili 12 simptoma dečjeg stresa, koje nipošto ne treba prenebregavati. Ukoliko ih primetite obavezno razgovarajte sa decom, a ako mislite da niste u stanju da se sami izborite sa novonastalom situacijom, potražite pomoć psihologa.

Osećaj usamljenosti
Dete ima jak osećaj da se udaljava od porodice i prijatelja, da niko na njega ne obraća pažnju, da se ni po čemu ne izdvaja iz gomile. Kada mu se obratite, ne želi da razgovara i ponaša se kao da ga niko ne razume.

Nesigurnost
Mališan odjednom počinje nelagodno da se oseća u društvu ljudi sa kojima je ranije bio u savršeno normalnim odnosima. Kad god mu se neko obrati ili mu postavi pitanje, on odgovara stidljivo i kratko. Usteže se da prvi zapodene razgovor.

Umor i poremećaj sna
Stalno se oseća isceđenim kao limun, trom je i samo se razvlači po kući od stolice do fotelje. Uprkos tome, teško mu je da zaspi i dugo se uveče prevrće po krevetu.

Strah od tišine
Dete se oseća neprijatno ako oko njega vlada tišina. Zato bez prekida nešto priča ili, ukoliko je ostao sam, obavezno pušta glasnu muziku na radiju ili uključuje televizor. Dešava se i suprotno: trza se na svaki šum i burno reaguje na jake zvukove.

Loš apetit
Gubi interesovanje za hranu. Tu postoje dve krajnosti: bez apetita, samo uz vaše usrdno nagovaranje, pristaje da pojede jelo koje je inače ranije voleo ili automatski trpa u sebe sve što mu servirate.

Problemi s koncentracijom i pamćenjem
Dešava se da zaboravi o čemu ste pričali bukvalno pre pet minuta. Gubi nit razgovora kao da ga ono o čemu govorite nimalo ne zanima ili kao da je u mislima odlutao ko zna gde. Teško mu je da se sabere, gradivo mu uđe na jedno uvo i odmah izađe na drugo. Izrada zadataka je prava muka.

Nema želju da komunicira s ljudima
Gubi naglo interesovanje za vršnjake. Nervira ga pažnja ljudi koji ga okružuju. Kad zazvoni telefon, odbija da se javi i često vas moli da kažete da nije kod kuće.

Kolebanje raspoloženja
Periode dobrog raspoloženja začas zameni gunđanje ili plačljivost. Neretko brizne u plač bez ikakvog povoda. Isto je i sa smehom. To može da se dešava i više puta na dan.

Razdražljivost
Dete gubi samokontrolu. U svakom trenutku, zbog najmanje sitnice, može da plane, pobesni i oštro vam odgovori. Svaku primedbu odraslih dočekuje na nož, a savete skoro i da ne prihvata.

Burna aktivnost
Neretko se dešava da mališan izložen velikom stresu svesno zaranja u neku aktivnost da bi se isključio iz stvarnosti. Ali stres se ispoljava i na suprotan način: dete uporno beži od domaćih zadataka i škole i besciljno se bavi drugim stvarima.

Preterano obraća pažnju na izgled
Kada su deca previše zaokupljena svojim fizičkim izgledom, otpočinju stroge dijete ili mahnito rade vežbe samo da bi skinuli koji kilogram, uzrok može biti stres.

Nemir
Primećujete da vašeg mališana ne drži mesto: vrpolji se, stalno nešto premešta s mesta na mesto, čupka kosu ili odeću. Svaki čas ustaje kao da će negde da krene i besciljno se muva po stanu.

Izvor: Blic

Uh...dok iscitah sve Tesko je pricati o deci a biti objektivan...tesko je biti roditelj..ne zato sto roditeljstvo samo po sebi nije nesto sto vas ispunjava niti cini srecnima, vec zato sto je danasnje drustvo takvo kakvo jeste, zato sto su uslovi zivota takvi kakvi jesu, zato sto se zivot zivi isuvise brzo da bismo se u potpunosti posvetili deci i dozvolili im da zaista budu iskljucivo deca..u svi ovim tekstovima ima jako puno istine..doduse i mnogo teorije koja je u praksi normalnog, danasnjeg roditelja vrlo cesto nemoguca za primenu, no ipak ima tu dosta toga pametnog..ima t i dosta stvari koje su izlozene u korist dece a kritika roditelja..recimo tv jeftina dadilja...a tako je..lakse je roditelju reci ajde idi gledaj tv dok ja zavrsim ovo, umesto da ecu uljuce u aktivni rad..ali nema se vremena, sve se radi nabrzaka, pa i citav odgoj dece se vrlo cesto radi nabrzaka, uz mali milion propusta koji se u detinjstvu ne vide toliko koliko kasnije u pubertetu i zrelijim godinama...deca zajedno sa nama prolaze kroz svaku krizu, kroz svaki stres, kroz svaki orodicni problem....deca su vrlo cesto ona koja vaspitavaju nas..i uce nas da uvidimo svoje greske u nekim postupcima..krecem od sebe...u zadnje vreme daleko vise vremena provodim sa decom te uvidjam neke stvari koje mozda ranije nisam uspevala da vidim iz tog i takvog ugla...za vaspitanje dece je potrebno nevidjeno mnogo strpljenja, truda i upornosti... pre svega razumevanja....

Ljubavni odnosi mladih, dominantni stilovi, kombinacije i uticaji
 

Sve aktuelne psihološke teorije slažu se oko činjenice da interakcija majka-dete u izvesnoj meri određuje kasniji odnos osobe prema sebi samoj, ali i prema svetu oko sebe. Teorija afektivnog vezivanja raspolaže i metodologijom za proveru ovakve hipoteze. Prema ovoj teoriji, afektivne veze stvorene u detinjstvu kroz odnos sa osobom koja nas neguje, traju kroz čitav život, oblikujući sve bliske veze: odnos prema partneru, odnos prema detetu.

Uticaj detinjstva na partnerske odnose u budućnosti

Najpre smo želeli da empirijski proverimo da li i koliko iskustva iz detinjstva utiču na partnerske odnose. Istraživanje je sprovedeno u Nišu, na uzorku od 200 studenata, starosti od 19 do 26 godina (124 devojke i 76 momaka). O odnosima u detinjstvu saznavano je na osnovu Upitnika za procenu vaspitnih stavova majke (EMBU), a informaciju o odnosu prema partnerskim vezama dobijali smo na osnovu Skale za procenu bliskih partnerskih veza (Experience of Close Relationships Scale, 1998). Radoznalost studenata i želja da u ovome učestvuju bila je značajan indikator problema sa kojima se susreću u partnerskim vezama. Pogledajmo, najpre, distribuciju ispitivanih varijabli u pomenutom uzorku:

Partnerski odnosi

1.       Odnos prema partneru u smislu poverenja, prijateljstva
i sigrnosti.

<!--[if !supportLists]-->-podgrupa studenata koji su u ljubavnoj vezi 75,5%<!--[endif]-->

<!--[if !supportLists]-->-podgrupa studenata koji nisu u ljubavnoj vezi 56,0%<!--[endif]-->

2.       Odnos prema partneru u smislu preokupiranosti
vezom, potrebe za potpunim pripadanjem, visoke nesigurnosti i proveravanja partnera.

<!--[if !supportLists]-->-podgrupa studenata koji nisu u ljubavnoj vezi 18,9%<!--[endif]-->

<!--[if !supportLists]-->-podgrupa studenata koji su u ljubavnoj vezi 10,2%<!--[endif]-->

3.       Odnos prema partneru u
smislu funkcionisanja sa oklopom, straha od intimnosti i pravljenja distance.

<!--[if !supportLists]-->-podgrupa studenata koji nisu u ljubavnoj vezi 25,1%<!--[endif]-->

<!--[if !supportLists]-->-podgrupa studenata koji su u ljubavnoj vezi 14,4%<!--[endif]-->

Vaspitni stavovi i partnerske veze

I, stižemo do onog najvažnijeg. Kakva je povezanost između vaspitnih stavova i partnerskih veza. Korelacije između vaspitnih stavova u detinjstvu i aktuelnog odnosa prema partneru u svakoj podgrupi su statistički značajne. Ovo potvrđuje pretpostavku da emocionalni stil formiramo kroz interakciju sa osobom koja nas neguje u detinjstvu i prenosimo ga dalje kroz život na osobe sa kojima smo bliski. Dakle, ako je majka na naše potrebe reagovala adekvatno, dosledno i toplo, velike su šanse da kao odrasle osobe negujemo partnerske odnose poverenja, sigrnosti, uzajamnog uvažavanja. (r=0,68). Ali, ako su majčine poruke bile u smislu odbacivanja i doslednog neodgovaranja na naše potrebe, razvoj ličnosti išao je u pravcu odbrambene fokusiranosti, povlačenja iz socijalnih relacija, nepoverljivosti. Distancirani i oklopljeni, ovi ljudi i prema partnerima imaju nepoverljiv, zatvoren odnos. Strah od intimnosti, zapravo je strah od ponovnih bolnih razočaravanja. I ova povezanost je statistički značajna (r=0,52). Najzad, u situaciji majčinog selektivnog reagovanja na signale deteta, dete zbog neredovnog "režima potkrepljivanja" održava ponašanje vezivanja za majku. Nesigurno u dostupnost majke, ono pronalazi strategije  koje će mu obezbediti što više kakve, takve pažnje. Emocionalna zavisnost obicno je "cena" koju plaća da bi od ambivalentnog roditelja bilo voljeno. Majci za ljubav ostaće malo, nesigurno, nespretno ili bolešljivo. Ovakvo dete kao odrasla osoba ponavlja jednom naučenu strategiju. Sada, u odnosu na ljubavnog partnera, vezuje se za partnera na simbiotski način, preokupirano je sopstvenom ljubavnom vezom. Partnera obično neumoljivo kontroliše (naravno u ime ljubavi), muči beskrajnim pitanjima tipa " Da li me voliš, da li me voliš, ne, ti me ne voliš!" Rezultati sprovedenog istraživanja kažu da se i ovaj od­nos u značajnoj meri prenosi iz detinjstva (r=0,56).

Poslednja stvar koja je na nešto manjem uzorku (N—86) istražena bio je odnos afektivnih stilova u partnerskim vezama. Dakle, ovaj deo istraživanja odnosio se samo na mladiće i devojke koji su međusobno u ljubavnoj vezi. Iz tabele jasno vidimo da su neke kombinacije mnogo češće od drugih, ali i da neke praktično u ovom uzorku nisu dobijene.

Ono što treba prokomentarisati svakako su kombi­nacije koje svojom učestalošću značajno odstupaju od očekivane frekvence (u odnosu na distribuciju).

Značajno češći od očekivanog su parovi u kojima je mladić izbegavajućeg stila, a devojka anksioznog (+2,50 odstupanje). Moguće objašnjenje treba potražiti u stereotipima sredine, koji kažu da su pravi muškarci zatvoreni i uzdržani, a prave devojke brižne, sentimentalne i ludo zaljubljene.

Sigurni mladići i izbegavajuće devojke

"Sigurni" mladići i "izbegavajuće" devojke pokazuju takođe zn­ačajno pozitivno odstupanje, da­kle ima više takvih parova nego što bi se očekivalo. Objašnjenje je možda rečenica mladića koji pripada ovom poduzorku: "Samo je ona pristala na vezu bez obaveza, sa slobodom za oboje". Ona je ćutala.

Posebno indikativnim čine nam se podaci o praktičnom nepostojanju kombinacija anksiozan-anksiozna ili izbegavajući-izbegavajuća (značajno negativno odstupanje). Razmišljajući o ovim kombinacijama, učinio nam se mentalno higijenski ispravnim nalaz da one ne postoje. Smemo li zaključiti da se ljudi ovakvih stilo­va uzajamno odbijaju i da to dalje znači da nije baš sve i baš sasvim slučajno...

Veličina uzorka naravno ne dozvoljava ovakva zaključivanja, ali dozvoljava nadu da ćemo kroz dalja istraživanja ljubavnih stilo­va, biti uspešniji u odgovaranju na pitanja zaljubljenih nekih sledećih proleća.


Piše: Mr Tatjana Stefanović Stanojević, psiholog
Stetoskop

 

Kako izabrati profesiju

U toku razvoja svakog od nas postoje vremenske tačke, ili vremenska raskršća kada se zapitamo: Kojim putem dalje? Putokaze na tim raskršćima često, nismo još spremni da prepoznamo, pa je utoliko teže doneti takvu odluku. Puteva ima mnogo, a ima i stranputica. Koji naš je put? Kako da ga prepoznamo? Odluku treba doneti brzo, jer se vozovi vremena na tim stanicama kratko zadržavaju.

Jedno od takvih vremenskih raskršća je izbor zanimanja, izbor škole u kojoj će naš voz vremena voziti do sledećeg raskršća. Na vremenskoj tački, na uzrastu od 14 -15 godina, mnoga deca još nisu dovoljno zrela da samostalno donesu takvu sudbonosnu odluku, a školski sistem je taj uzrast odredio za važno vremensko raskršće. Ovu vremensku tačku, ovaj period karakteriše shvatanje profesionalnog problema, shvatanje važnosti ovog izbora. Deca su svesna da treba da izaberu svoj profesionalni put, vrše diskriminaciju raznih informacija, ali još uvek nemaju uvid u svoje mogućnosti i da li su one dovoljne za izabrani profesionalni put, niti pak imaju potpuni uvid u sva ograničenja na tom putu, pa može da ih zavede pretpostavljena privlačnost samog cilja.

Zašto je ova tačka u našem razvoju važna?

Pravilan izbor zanimanja, izbor pravog puta, važan je jer će nam taj put omogućiti da ostvarimo sve svoje radne potencijale, da zadovoljimo svoje potrebe i želje, da pronađemo sebe. Na taj način ćemo ostvariti jedan značajan segment naše ličnosti, jedan značajan segment našeg identiteta. Izabrati pravo zanimanje je izabrati put koji vodi od sna do jave. Ako izaberemo pogrešan put, put koji nama ne odgovara, onda ćemo na tom putu doživeti mnoge neprijatnosti. Istraživanja pogrešnih izbora zanimanja, pokazuju da dolazi do nezadovoljstva izabranim zanimanjima na samom početku profesionalnog puta, još u toku školovanja. Pogrešan izbor, kako put odmiče, utiče na prilagođenost učenika, a kasnije i radnika, na njihovu motivosanost za učenje odnosno rad, na pojavu niza neurotskih simptoma, sve do funkcionalnih poremećaja pojedinih organa.

Zanimljivi podaci istrazivanja učenika srednjih škola

Radi ilustracije navešću jedan podatak iz našeg istraživanja, sprovedenog na kvotnom uzorku od 584 učenika srednjih stručnih škola Niša, Pirota i Prokuplja. Za ispitivanje stepena neurotičnosti, korišćen je C 1 - N4, dok za merenje stepena nezadovoljstva izabranim zanimanjem, upotrebljene su za ovu priliku pripremljene, 10 stavki sa po četiri stepena izraženosti. U ovom istraživanju smo utvrdili da ukoliko je nezadovoljstvo đaka izabranim zanimanjem veće utoliko je veći stepen neurotskih reakcija. (hi - kvadrat je statistički značajan, C = 0,59) Od ukupnog broja ispitanih đaka, čak 51,0% njih razmišlja često ili povremeno o drugom zanimanju, a kod 41,9% ispitanika smo utvrdili umeren ili visok stepen neurotičnosti. Dakle, šta je potrebno uraditi da ne dođe do pogrešnog izbora zanimanja ili kako da pronađemo pravi put? Pre svega treba prikupiti dovoljno objektivnih informacija o mnogim zanimanjima i o zahtevima za uspešno obavljanje poslova u tim zanimanjima. Dobra (valjana) obaveštenost učenika o raznim zanimanjima, omogućuje veći stepen slobode pri izboru profesionalnog puta. U isto vreme ta dobra informisanost omogućava učeniku i da prepozna svoja prava profesionalna interesovanja, što će dovesti do adekvatnog izbora zanimanja. Uspešan ili adekvatan izbor zanimanja podrazumeva usklađenost profesionalnih interesovanja sa mogućnostima pojedinca i društva.

O značaju profesionalne informisanosti, pored ostalih, govore i podaci iz prethodno spomenutog istraživanja. Od ukupnog broja ispitanih učenika, njih 78,7% je izjavilo da su prilikom upisa u srednju školu smatrali da su upisali zanimanja koja su želeli, za koja su bili zainteresovani. Tokom školovanja kada su se neposredno i potpuno upoznali sa nastavnim predmetima i sadržajima tih predmeta i uslovima izučavanja i obavljanja poslova izabranog zanimanja, početna zainteresovanost i želja za tim profesionalnim putem, kod velikog broja opada jer njih 46,4% ispoljava i dalje zadovoljstvo izabranim zanimanjem i želju da nastave tim putem. Možemo zaključiti, da ukoliko je bolja informisanost, ukoliko je veći stepen obaveštenosti o izabranom zanimanju, veći je i stepen usaglašenosti izabranog zanimanja sa željama učenika, što će dovesti do većeg zadovoljstva đaka tokom izučavanja tog zanimanja. Ovaj zaključak možemo potkrepiti još jednim podatkom iz drugog našeg istraživanja, sprovedenog na kvotnom uzorku od 307 učenika završnih razreda srednjih stručnih škola u Nišu. Za merenje stepena informisanosti, sačinjene su četiri petostepene skale procene, a za ispitivanje stepena zadovoljstva izabranim zanimanjem već spomenutih deset stavki, ali ovog puta sa po pet stepeni izraženosti. Od ukupnog broja đaka njih 61,8% je ispoljilo prilično ili veliko zadovoljstvo izabranim zanimanjem, što se gotovo poklapa sa procentom onih kod kojih smo utvrdili da je njihovo zanimanje prilično ili potpuno u skladu sa njihovim željama, a taj procenat iznosi 58,9%. Takođe, 54,4% je izjavilo da su bili prilično ili dobro informisani o svom zanimanju, o svom izabranom putu. Koeficijent korelacije između stepena informisanosti i stepena usaglašenosti izabranog zanimanja sa željama đaka je C = 0,50, hi – kvadrat je statistički značajan, a koeficijent korelacije između stepena usaglašenosti izabranog zanimanja i stepena zadovoljstva izabranim zanimanjem je C = 0,59, hi kvadrat, takođe, je statistički značajan. Koeficijent korelacije između indeksa informisanosti i indeksa zadovoljstva izabranim zanimanjem iznosi r=0,58.

Sledeći važan uslov pri izboru profesionalnog puta jeste da poznajemo dobro i svoje psihofizičke sposobnosti i osobine ličnosti. U toku razvoja deteta u procesu vaspitanja i obrazovanja, česta je pojava instrumentalizacije profesionalnih interesovanja, pa se može desiti da za ostvarivanje takvih profesionalnih interesovanja, dete nema u dovoljnom stepenu razvijene potrebne sposobnosti i osobine ličnosti. Ako bi dete ipak krenulo tim putem instrumentalizovanih interesovanja (u procesu instrumentalizacije interesovanja, roditelji najčešće ne vode računa ili nemaju uvid u mogućnosti svoje dece) koja nisu usklađena sa njegovim mogućnostima može doći do svih onih štetnih posledica o kojima je bilo reči. Zato je potrebno utvrditi mogućnosti učenika i u kojoj meri one odgovaraju zahtevima željenog zanimanja, pa tek onda birati profesionalni put. Ukoliko ne odgovaraju, potrebno je raditi na promeni profesionalnih interesovanja i na traženju onih koja će biti u skladu sa sposobnostima i osobinama ličnosti deteta. Zašto govorimo o promeni profesionalnih interesovanja? Poznato je da su sposobnosti relativno trajne karakteristike, relativno trajna obeležja jednog psihološkog entiteta, jedne individue. U kom stepenu će se razviti, ostvariti genetski potencijal neke sposobnosti, zavisi od sredinskih uslova. Posle završenog sazrevanja na nju se ne može, bar za sada, bitno uticati. Zbog toga se u procesu profesionalnog razvoja i u vreme donošenja profesionalne odluke, profesionalna interesovanja koja su podložna promenama, prilagođavaju sposobnostima individue, a ne obrnuto.

Mnogi autori kada govore o važnim uslovima, o važnim znacima koji će nam pomoći da izaberemo naš profesionalni put, spominju aktuelne i perspektivne potrebe društvene zajednice. Ne želeći da umanjim značaj ovog uslova, hteo bih da primetim da perspektivnost nekog zanimanja, u uslovima skoro svakodnevnih naučnih i tehnoloških dostignuća i njihovoj gotovo istovremenoj primeni u svim područjima rada, teško je predvideti. Pored nauke na perspektivnost nekog zanimanja, utiče ekonomski pa i politčki trenutak neke zemlje. Kako je sadržaj svih ovih činilaca promenljiv, a njihovi međusobni uticaji dinamitni, to nam još više otežava procenu stepena perspektivnosti nekog zanimanja, ne samo u daljoj, već i bližoj budućnosti. Zbog svega toga ovaj uslov treba imati u vidu, ali se ne treba previše oslanjati na njega pri izboru profesionalnog puta, jer je perspektivnost zanimanja vrlo relativna. Na kraju, da zaključimo: Kada se dete nađe na svom prvom značajnom vremenskom raskrsšću, na uzrastu od 14-15 godina treba da izabere onaj profesionalni put koji će biti u skladu sa njegovim mogućnostima i interesovanjima koja će odgovarati tim mogućnostima, a tek onda uvažavati i procenu perspektivnosti zanimanja. Na ovaj način ćemo zaštititi mentalno zdravlje dece, odnosno izbeći sve one negativne psihičke posledice tokom školovanja i kasnije tokom rada. Ovo treba imati u vidu, posebno porodica, jer je ona najuticajniji faktor pri izboru zanimanja svoje dece, a često i veoma subjektivna. Potrebno je to znati i zbog toga, što porodica ne može uticati na povećanje zadovoljstva svoje dece izabranim zanimanjem, ako je to zanimanje neadekvatno, niti pak da umanji stepen negativnih psihičkih posledica zbog takvog izbora, bez obzira koliko pružala podršku ili imala povoljan odnos prema takvom izboru.

Na kraju, izbor je Vaš, a ne Vaših roditelja

Najgora varijanta je ako roditelji izvrše izbor svom detetu, ne vodeći pri tom računa o njegovim mogućnostima, interesovanjima i željama. Povoljan odnos porodice bi se ogledao pre svega u tome da ona omogući svom detetu da upozna svoje stvarne sposobnosti, interesovanja i želje i da mu dozvoli da posle toga samo donese odluku kojim će profesionalnim putem krenuti. Ovo je najbezbedniji način da se pređe put od Sna do Jave.

Slavko Milojković, psiholog

Deca i laganje

Iskrenost i neiskrenost se uče kod kuće. Ako roditelj dođe kući zadovoljan što je laganjem izbegao neku kaznu ili kritiku ili ukoliko pred detetom govori neistine koje dete može prepoznati, lekcije o iskrenosti će detetu biti veoma teške da ih razume.

Laganje kod dece, ozbiljan problem ili ne?

Roditelji su često zabrinuti kada njihovo dete ili adolescent lažu. Međutim, suprotno stereotipima, laganje kod dece najčešće nije ozbiljan problem.

Mlađa deca (4-5 godine) često izmišljaju i pričaju razne priče. To je normalno zato što uživaju da slušaju priče i da ih izmišljaju radi zabave. Ova dečica mogu imati zamagljenu granicu između realnosti i fantazije. Starije dete ili adolescent mogu da lažu da bi izbegli obaveze ili odgovornost za svoje postupke. Roditelji trebaju da reaguju da prepoznaju trenutke laganja razgovarajući sa mladima o važnosti istinitosti, iskrenosti i poverenju, bez ljutitog kritizerstva.

Neki adolescenti shvataju da laganje može biti prihvatljivo u određenim situacijama, kao što su one kada se ne govori momku ili devojci pravi razlog za raskid veze, jer ne žele da im povrede osećanja. Drugi adolescenti mogu da lažu da bi zaštitili svoju privatnost ili da bi se osećali psihološki odvojeno i nezavisno od svojih roditelja (npr. poriču da su se iskrali kasno sinoć i bili sa prijateljima).

Laganje može ukazati i na emotivne probleme

Neka deca, koja znaju razliku između biti iskren i lagati, izmišljaju priče koje deluju verovatno. Deca ili adolescenti obično to rade sa entuzijazmom zato što privlače puno pažnje kada lažu.

Druga deca ili adolescenti, koja izgledaju odgovorno, mogu pasti u šemu ponavljanja laži, jer osećaju da je laganje najlakši način da se izbore sa zahtevima roditelja, učitelja i prijatelja. Ova deca uobičajeno se ne trude da budu loša ili zlonamerna, ali učestali obrazac laganja im postaje loša navika.

Takođe postoje neka deca i adolescenti koju laganje ili pokušaji iskorišćavanja drugih ne uznemiravaju.

Pokazalo se da nije malo adolescenta koji mogu učestalo da koriste laž da prikriju neki drugi ozbiljan problem. Na primer, adolescent sa ozbiljnim problemom sa drogom ili alkoholom će lagati konstantno da bi sakrio istinu o tome gde je bio, sa kime, šta su radili i gde je potrošio novac.

Šta činiti ako dete ili adolescent lažu

Roditelji su najvažniji uzori za svoju decu. Kada dete ili adolescent lažu, roditelji treba da ozbiljno porazgovaraju o:
      razlici između izmišljanja i stvarnosti, laganja i istine,
   
      važnosti iskrenosti kod kuće i u zajednici, i
   
      alternativama laganju.

Ako dete ili adolescent razviju obrazac laganja koji je ozbiljan i često se ponavlja, tada se možda treba potražiti profesionalnu pomoć. Procena dečjeg psihijatra bi pomogla detetu i roditeljima da razumeju laganje i planiraju buduću strategiju međusobnih odnosa i ponašanja.


Mr sci. dr Miodrag Stanković, dečji psihijatar, porodični terapeut

Vršnjačko loše postupanje - maltretiranje
   
Izloženost vređanju i fizičkom maltretiranju od vršnjaka je često iskustvo za mnogu decu i adolescente. Istraživanja pokazuju da je više od polovine dece maltretirano u nekom periodu tokom školovanja, a najmanje 10% je maltretirano kontinuirano tokom detinjstva.

Siledžijsko ponašanje dece i adolescenata može biti fizičko ili verbalno. Dečaci češće koriste fizičko zastrašivanje ili pretnje, u zavisnosti od pola njihove žrtve, devojčice češće verbalno i obično usmereno na drugu devojčicu.

Deca i adolescenti koji maltretiraju su često i sami bili žrtve fizičkog nasilja ili maltretiranja. Siledžije najčešće žele da konrolišu okolinu i dominiraju nad drugima, jer su naučili da tako:

     umanje sopstveno emocionalno nezadovoljstvo,

       uspostave komunikaciju ili

      dožive samopoštovanje.

Takođe, oni mogu da budu depresivni, ljuti ili uznemireni zbog dešavanja u svojoj kući ili zbog problema koje imaju u školi. Deca koja su žrtve obično se uklapaju u isti profil. Siledžije obično biraju decu koja su pasivna, lako se zastrašuju ili imaju malo prijatelja. Žrtve takođe mogu biti manja ili mlađa deca i njima je teže da se brane.

Maltretirana deca doživaljavaju pravu patnju koja se može odraziti na njihov socijalni i emocionalni razvoj, a pogotovo na uspeh u školi. Neke žrtve čak pokušavaju i da se ubiju, radije nego da trpe dalje maltretiranje i kažnjavanje ili da bi skrenule pažnju okoline u traženju pomoći.
Nasilno ponašanje deteta

Ukoliko roditelji sumnjaju da njihovo dete maltretira drugu decu, važno je da potreže pomoć za njega ili nju što pre je moguće. Bez intervencije, maltretiranje može da vodi ozbiljnim školskim, socijalnim, emocionalnim neuspesima i zakonskim problemima. Roditelji trebaju da razgovaraju sa detetovim učiteljem, razrednim starešinom, direktorom škole, školskim psihologom. Ako se maltretiranje nastavi, pregled od strane dečjeg psihijatra i drugih stručnjaka može pomoći roditeljima i detetu da shvate šta pokreće dete na nasilno ponašanje i može im pomoći da razviju plan kako da zaustave destruktivno ponašanje deteta.

Dete koje je žrtva maltretiranja zahteva pažnju i pomoć roditelja

Ukoliko roditelji sumnjaju da njihovo dete žrtva maltretiranja, trebaju ga ohrabriti da kaže šta se dešava. Treba imati u vidu da je potrebno stvoriti priliku za otvoren i pošten razgovor, bez insistiranja.

Važno je da reakcija roditelja bude odgovorna, pozitivna i prihvatljiva za dete. Neka vaše dete zna da to nije njegova greška i da je dobro što je poverilo svoj problem. Drugi specifični predlozi uključuju:

   
      Pitajte vaše dete šta ono misli da treba da se uradi. Šta je do sada pokušavalo? Šta je uspevalo, a šta ne?
   
      Potražite pomoć od detetovog učitelja ili školskog psihologa. Najčešće, maltretiranje se dešava na igralištima, u trpezarijama, toaletima, nenadgledanim hodnicima ili prevoznom sredstvu. Tražite od direktora škole da potraži programe iz drugih škola koji su korišćeni za sprečavanje siledžijstva, kao što su medijacija, rešavanje konflikata i trening kontrole besa i agresivnosti, kao  i povećano nadgledanje od strane starijih, pomoćnog osoblja i školskog policajca.
   
      Ne ohrabrujte dete da uzvrati udarac. Umeto toga, neka proba da izbegne siledžiju ili da potraži pomoć od učitelja, školskog policajca, sportskog trenera ili neke druge odrasle osobe.
   
      Naučite vaše dete šta treba da kaže siledžiji, tako da bude spremno za sledeći put.
   
      Pomognite vašem detetu da bude asertivno. Jednostavno insistiranja (”izgrebana ploča”) da ga siledžija ostavi može imati iznenađujući efekat. Objasnite vašem detetu da je pravi cilj siledžije da ima doživljaj pobede, uspeha.
   
      Hrabrite vaše dete da putuje sa prijateljima kada se vraća iz škole. Siledžije retko napadaju dete u grupi.

Ako vaše dete postane povučeno, depresivno ili nerado ide u školu ili ako zapazite popuštanje u školskom uspehu, dodatne konsultacije ili intervencije su potrebne. Dečji psihijatar ili psiholog može pomoći vašem detetu i porodici ili školi da razvije strategiju za postupanje u slučajevima maltretiranja. Traženje profesionalne pomoći što ranije može da smanji rizik od prolongirnih emotivnih posledica po vaše dete.

Mr sci. dr Miodrag Stanković, dečji psihijatar, porodični terapeut