Памфлет

Памфлет је убојито полемичарско средство. Памфлет има дугу традицију у српској књижевности. Гојко Тешић је објавио три огромне књиге, збирку најбољих предратних памфлета која показује колико је то изражајно средство код нас било раширено, утемељено. Памфлет је књижевни облик, борбени есеј који даје шансу за доказивање извесног става, погледа на свет, за аргументовано иступање и нетрпељивост према противнику. Противник је заслужио ту нетрпељивост својим претходним чињењем, или нечињењем, које одступа од моралних норми или им је директно супротстављено.

Успешан памфлетиста мора бити духовит козер. Мора садржати компоненту врцавог хумора. Псовачки памфлет је више средство саморазарања него побеђивања коме памфлетиста прибегава. Памфлет не сме бити преопширан, мора се концентрисати на оно што је предмет полемике или напада.

Обрачун

Постоје разне врсте обрачуна. Човек се обрачунава са противницима у друштву, са политичким противницима, са непријатељима свога народа, своје земље. Обрачунава се са разним идејама које сматра промашеним, погрешним, штетним. Обрачунава се, пре свега, са самим собом.

Преиспитивањем сопствене личности и поступака човек улази у унутрашње обрачуне и ако из тих обрачуна изађе као победник, успех у животу му је загарантован.

Више пута сам улазио у разне обрачуне, још као гимназијалац, па као студент, млад асистент, доцент. Посебно обрачуне на политичкој сцени. Изгледало је, у неким моментима, да сам потпуно поражен, јер ме ухапсе, отерају на робију. Међутим, убеђен сам да сам увек до сада у тим обрачунима био победник. Разуме се, свестан сам да нећу увек побеђивати. Што би рекао Меша Селимовић, човек је увек на губитку, на губитку је оно људско у њему. Али, оптимиста сам и то је оно што ме мотивише да никада много не оклевам при уласку у обрачуне.

Част

Част је једна од највиших људских вредности, најлепших карактерних особина. Частан човек држи до своје личности, до њене моралности. Частан човек сматра да су морални критеријуми највиша правила друштвеног понашања, опхођења са људима. Част је везана за истинољубивост, праведност, поузданост.

Част је везана за оданост, искреност. Част се темељи на спремности да се заштите слабији.

Популарност

Популарност је једна крајње променљива категорија. Успех једне политичке странке не сме бити заснован само на популарности појединих њених чланова, њених вођа. Она се мора темељити на много озбиљнијим основама, на ваљаној страначкој структури, њеној демократској суштини. Јер популарност данас јесте, сутра није. Јавно мњење симпатише онога политичара који је у једном тренутку неким својим иступом, неким својим ставом направио нешто значајно, нешто народу симпатично, али га и врло брзо заборави ако он истрајним радом не успе да одржи пажњу и публицитет. Ако је неко популаран не значи да ће народ да му укаже поверење на изборима, јер на изборима побеђују озбиљни и способни а не популарни.

Da je svako branio svoju kozu, Srbi iz Hrvatske i BiH.. ne bi slusali Seselja i Slobu.. imali bi autonomiju i bili u svojim kucama, sa sve pravom na samoopredeljenj uz punu podrsku medjunarodne zajednice...  

Упорност

Упорност је одлика снажних личности, људи који знају шта хоће. Само онај ко је упоран може рачунати на успех. Само онај ко је упоран може рачунати да ће остварити неко дело. Упорност бих везао са талентом. Таленат је врло важна људска особина, без талента се ништа озбиљно, ништа значајно, ништа оригинално не може постићи. Али упорност, труд и вредноћа чине 90 посто сваког успеха, таленат само преосталих 10 посто. Разуме се и таленат је незамењив, тих 10 посто талента не може се никаквим радом, никаквом упорношћу надокнадити.

Da Srbi iz BiH i Hrvatske nissu slusali Seselja danas bi verovatno bili svi katolici"(hrvati)" i muslimani"(bosnjaci)" priznati od medjunarodne zajednice a Srbija bi nestala. . . Posto su i hrvati pokatoliceni Srbi, a muslimani islamizirani Srbi koje je Tito nazvao Bosnjacima. . .

Пријатељство

Пријатељство може бити искрено и неискрено. Неискрено је оно које је везано за известан интерес, за користољубље. Искрено је оно које се гради на заједничким погледима на свет, несебичном испомагању у животним тешкоћама, заједничким циљевима живота.

Пријатељство је променљива категорија. Ретки су људи који један круг пријатеља имају за читав живот. Разуме се, некада на прекид старих и успостављање нових пријатељстава утиче селидба, промена животне околине, удаљеност.

Пријатељство је скопчано са честим разочарењем. Сви имамо, неко више неко мање, изражену особину да кад нам је неко драг, идеализујемо његова лична својства, а кад нам неко није симпатичан да преувеличавамо његове негативне особине. И што смо у томе истрајнији, то су нам разочарења после већа, кад на површину исплива права истина и поломи ону нашу идеалну слику коју смо месецима, некад годинама стварали.

Председник (републике)

Председник Републике је први грађанин државе. Он у извесном смислу симболизује нацију. Треба да ужива народно поверење. Нација се у том мандатном периоду у коме он представља државу на неки начин идентификује с њим. Он треба да представља изразит политички ауторитет. Без обзира које је странке био кандидат на изборима, он треба да буде председник свих грађана и да штити њихове интересе. Од оног тренутка кад постане председник мора да одстрани сваку страначку политику, да одстрани свако учешће у страначким активностима. Председник Републике треба да одговара неком више или мање идеалном типу политичара и државника: да хладнокрвно, сталожено, проницљиво, интелигентно, некада и лукаво реагује на све политичке изазове, да у сваком тренутку нађе прави начин да одговори на разне политичке, економске и сличне притиске, да избори место своје земље у свету, да у унутрашњој политичкој ситуацији делује као фактор стабилизације. Председник Републике сваким својим јавним наступом треба да покаже одважност, храброст али у исто време и широкогрудост, висок степен образованости, озбиљности.

Религија

Религија је врло важна компонента човековог живота. Човек без религије је човек без духовности. Човек који нема вере не може бити ни моралан. Религија учвршћује моралну компоненту личности. Религија је извор морала. Морал без религије није могућ. Комунистички морал атеистичког карактера то је најбоље показао.

Ми Срби смо срећан народ што у огромној већини исповедамо религију која је слободарска по свом карактеру, која од човека тражи само оно што је он вољан да да, која му поред десет основних заповести које су уткане у морал читавог човечанства ништа друго не поставља као обавезу којој се мора удовољити.

Упоредимо православље и католичанство. Католичанство је религија неслободе. Она од човека непрекидно нешто захтева, покушава му строго прописати каноне понашања. Православље му нуди слободу. Православље му не прописује колико ће пута отићи у цркву. Православље тражи од њега да се моли само онолико колико сам осећа за тим потребу, и те молитве нису молитве покоравања, снисходљивости, него молитве попут унутрашње, духовне медитације, преиспитивање. Јер, Бог није сила ван човека. Бог је сила унутар човека. Религију није могао уништити никакав атеизам. Ми, људи који сумњамо, који критички посматрамо свет око себе, не прихватамо све религијске догме. Религија је ствар овога света, као и црква. Међутим, идеја Бога је идеја која је стара колико и човечанство и неуништива је, јер човек на други начин не може да објасни ни своју сопствену егзистенцију, ни егзистенцију вањског света, ни све оне процесе који се у том свету збивају. Бога може негирати само онај ко је у стању да од адекватног материјала сачини људско биће и да то биће буде исто као већ постојећи, биолошки човек или савршеније од њега. Онај ко то није у стању, нека не негира оно што човек осећа својим бићем, што човека чини духовним и што га морално унапређује.