Evo stize par seseljevih komentara na razne pojmove. . .

Мржња

Мржња је једна од најнегативнијих људских особина, људских склоности, људских емоција. Мржња је увек погубна, јер увек више разара онога који мрзи него онога који је предмет мржње. Човек који мрзи не може ништа да постигне ни у политици ни у научној делатности, ни у књижевности. Мржња је најефикаснија сметња сваком духовном усавршавању. Мржња је погубна баш онолико колико је љубав подстицајна.

Приватност

Човек који се бави политиком, као и интелектуалац уопште, мора јасно да разграничи елементарну сферу приватности од свог јавног ангажмана. Човек не сме дозволити да јавност претреса све оно што чини његов приватни живот. Недостатак јасних граница између јавног и приватног показује нездравост људске личности о којој је реч у конкретном случају, њену неспособност да се исправно постави у професији коју обавља, у јавном ангажману. Људима је својствено да желе продрети у нечију приватност. Што је нека личност интересантнија, то више покушавају да продру и у оно што се дешава између четири зида, у оно што представља најинтимнију сферу људског постојања, али не треба им за то пружити шансу.

Узнемиравања (јавности)

Јавност се може узнемирити само истином. Јавност се може и уплашити само истином. Може привремено и лажним изјавама. Лажи су краткотрајне и мада могу изазвати тешке, несагледиве последице, не могу дуго опстати.

Сумња је најбоље средство против сваке лажи. Јавност су узнемиравали дисиденти, јеретици. Јавност су код нас узнемиравали, у време диктатуре, тираније, они који су мислили другачије, који су сумњали, који су своје неспокојство на папир стављали или усмено пред друге износили. Јавност сам узнемиравао кад год сам могао, кад год би ми се указала шанса. Уживао сам да узнемиравам јавност, да узнемиравам полицију, јавног тужиоца, моћнике, власт, режим. Гонили су ме због узнемиравања јавности, књиге ми забрањивали, и ја сам због тога био срећан. Највећа разочарења сам доживљавао кад би ми нека књига без забране прошла.

Сумња

Сумња је једна од највећих људских привилегија. Сумњати може само онај ко зна мислити. Сумњати зна само онај чији је интелектуални домет изнад просечног. Сумњати значи и стрепети. Сва велика дела су настала кроз сумњу, кроз стрепњу, кроз бесане ноћи. Онај ко је научио сумњати већ има основну претпоставку да би могао и стварати. Онај ко сумња у себе једино квалитетно може сумњати у друге. Онај ко себе издиже изнад сваке сумње, изнад сваке критике, недостојан је да предводи, недостојан је да учи друге, недостојан је да поставља захтеве пред околину, пред друштво у целини.

Ne, nisu komunisti... nego vi niste znali da mi postojimo...
S druge strane, a ko su bili najstrasniji komunisti nego upravo Srbi...
Mojoj majci je unisten indeks u kome je pisalo da je Srpkinja, cak je to bio i dokaz protiv profesora, ali je i posle toga u indeksu stajalo Srpkinja...
Setimo se samo cudjenja zene tadasnjeg predsednika... "Srbi preko Drine, zaista???"
Sto se tice Bosnjaka i Hrvata... gospodin Seselj kao profesor prava sigurno bi morao da zna da svako ima pravo da se izjasni ili ne izjasni po pitanju nacionalnosti... Neki pametniji ljudi u ovoj zemlji u potpunosti su shvatili tu ideju, tako da kod nas ima i Marsovaca i Eskima... a boga mi i Dzedaja...
Sto se tice Hrvata, samo malumna osoba ih moze svrstati u Srbe...
Srbi i Hrvati se dijametralno razlikuju... na moju veliku srecu...


Ne, ne nalazi se...
On se nalazi u Hagu, a trenutno brani... kao i svaki osumnjiceni... svoju kozu...
To sto srpskoj naciji predstavlja zamenu za Beni Hila... je sasvim druga stvar...
Sto se tice Nikolica, on je postigao onoliki uspeh jer je skinuo bedz sa Seseljevim likom i poceo da trubi kako je i on i za EU i za Kosovo...

Аутоцензура

Аутоцензура је највеће зло тоталитарних режима. Интелектуалци који унапред себе кастрирају, појављују се као апологети. Написао сам у свом животу много апологетских текстова. Зашто? Мислим да сам тај кетман примењивао онда кад сам имао неког политичког интереса да то радим, али не да бих се додворио. Кад сам се налазио у политичком сукобу са неким локалним моћницима, писао сам такве текстове да би ми позиција била јача и да не бих одмах био посечен у том сукобу.

Био сам и као гимназијалац и као студент и као асистент на Факултету политичких наука непрекидно у разним сукобима. И сви они с којима сам се сукобљавао покушали су да ме прикажу као антикомунисту, да ми припишу неке друге етикете негативног политичког значења, како би ме лакше елиминисали и да не би имали потребе да ми контрааргументима одговарају. Да бих их спречио у томе, одлучио сам се на писање и апологетских текстова. Ти текстови, по мом мишљењу, у мору глупости које је иначе штампано тих година, ништа посебно нису значили. Кап воде у том мору. Нити су допринели стабилности режима, нити су је нарушавали, али мени су допринели много да будем снажнији у сукобу са онима који су се после показали као главни носиоци неслободе и главни противници реализације српског националног интереса.

Тих текстова се никада нећу одрећи, нећу их заборавити, мада им не придајем никакву вредност, мада се на њих, разуме се, нећу позивати. Али ниједан од њих нисам сакрио, и у јавности сам, још док је комунизам био веома јак, изложио њихову библиографију и свој сопствени став о њима. Рецимо, у књизи „Демократија и догма”, која је такође забрањена, сам се осврнуо на текстове те врсте, оне које сам писао пре отворене побуне против комунистичког поретка, у време док сам као побуњеник деловао само против локалних носилаца моћи.

Држава

Држава је највиши степен организованости људског друштва. Она на неки начин негира или ограничава нашу слободу. Али без државе немамо ни слободе. Слободи је потребна држава која одговара вољи народа, чији је инструмент смењив. У слободном друштву држава покушава што мање да се меша у друштвене односе, у људске односе. И кад се меша, то чини само онда кад нема другог начина да се они успешно регулишу. Држава намеће своју вољу слободној људској личности. Али држава то мора чинити на суптилан начин и снажним аргументима унапред објаснити зашто је нужно такву вољу наметнути. Ако су аргументи довољно снажни, људска воља у суштини није ограничена. Аргументи су прихваћени од стране људске воље и оно што јој је наметнуто она прима као објективну нужност без које се не може.

Постоје разни типови државе. Ми нисмо имали среће да живимо дуго у демократском режиму. Немамо неких великих демократских традиција, али их изграђујемо, имамо смисла за њих. Држава мора бити заснована на идеји правде и правичности. Та идеја је дубоко укорењена у српском народу. Српски народ можда не зна у свакој ситуацији каква му држава треба, али зна, и то врло добро, да процени која држава не ваља, каква му не треба. Држава мора да се мења, изграђује. Држава мора непрекидно бити обасута критиком, државни органи смењиви, демократски изабрани.

I sve je to moglo u jednu poruku..

Kada bi svaki Srbin tako branio svoju kozu ne bi bili sada gde smo, sa predsednikom u Rumuniji. . .
Pogledaj malo Seseljevo sudjenje. I nesto mi nisu ovi tvoji iz EU nasli dobre svedoke, mislim kada ih vec teraju da lazu i kada ih toliko placaju mogli su da plate nekog pametnog mada svako ko je pametan bezi od njih kao djavo od krsta.