Историја (српска)

Историја нас Србе никада није штедела најгорих могућих искушења. Један смо од ретких народа који је осуђен да му се историја понавља. После Првог светског рата имали смо све српске земље ослобођене. И онда направимо фаталну грешку – уђемо у Југославију. Народ је погрешио. А народ има право да греши. Они који се налазе на челу народа немају права на грешке. А они који су одлучили да се уђе у Југославију, погрешили су тешко. Југославија као наша тамница, све српске победе довела је у питање. Како ћемо изаћи из те Југославије, видећемо. Ево, сад смо принуђени да глумимо неко додатно југословенство, да се залажемо за скраћену Југославију да бисмо дипломатски надиграли ту разјарену Европску заједницу са доминацијом Немачке.

У својој лакомислености и наивности често смо се бусали у прса пријатељствима са неким великим и моћним, а они нам никада нису били искрени пријатељи. Та Француска никада прстом није макнула за српски народ. Захваљујући енглеској политици остали смо најмање сто година дуже у турском ропству него што бисмо иначе. Подигосмо споменик захвалности Француској. Зашто? Зато што су Французи хтели да српски младићи гину у што већем броју како би се спасли француски. Сетимо се колико су дана каснили француски бродови по изнурене српске војнике и нејач на албанским обалама.

Веровали смо у Русију као у неку магичну силу. Из те Русије нам дође највеће зло – комунизам. Комунизам је имао шанси да превлада на нашим просторима само зато што је дошао из Русије. Нема те земље на целоме свету која би нам комунизам могла понудити осим Русије а да га ми Срби прихватимо. Ми не смемо заборавити да је српски народ већим својом делом изабрао комунизам, и да је једини народ на Балканском полуострву, може се слободно рећи, који је искрено прихватио комунизам. На страну то што је комунизам Русију упропастио, што ју је рашчеречио, што јој је срце извадио.

Шта нам историја још обећава, шта нам нуди, пред каква ће нас искушења ставити, ко зна. Али, ако ово данас преживимо, ако сачувамо српске територије, ако сачувамо јединство српског народа и целовиту државу, ми ћемо бити велики победници. Да ли ћемо сачувати све то, не знам, тешко је то проценити. Мене животни оптимизам не напушта. Верујем у то да ћемо успети. Ако не успемо, не заслужујемо никакво поштовање, не заслужујемо ништа друго осим народног презира, јер нам се шанса указала а прокоцкали смо је.

Мислилац

Мислилац је човек који разумева у вишој мери него остали људи свет око себе, који је у стању да открије тенденције друштвеног развоја. Мислилац свему прилази критички. Он је мисаон у оноликој мери колико успева да развије своју критичност. Ту бих се помало ослонио на Декарта – мислити значи сумњати. У све сумњати, чак и у своју сопствену егзистенцију. Сумња је доказ моје егзистенције. Сумња мора бити потпуна али систематска. Не ваља ако је болесна. Болесна сумња, односно сумњичавост, открива унутрашњу несигурност.

Мислилац сумња, пре свега у своје ставове, у своје погледе, у своје дело. Дело једног мислиоца резултат је бесаних ноћи, резултат је непрекидног преиспитивања. Мислилац никад не сме бити задовољан својим одговором. Постигне ли то задовољство, престаје мислити, престаје бити мислилац. Постане ли задовољан друштвеним стањем, друштвеним приликама, такође престаје бити мислилац. Престане ли трагати за нечим бољим, савршенијим, јаснијим, једноставнијим, такође губи својства мислиоца. Ми нисмо друштво у коме су мислиоци на цени, и зато бити мислилац значи ићи мимо осталог света и маса.

Народ не воли мислиоце. Просечни људи боје се мислиоца. Боје се свега онога што је изнад, што је супериорно. Медиокритети би сваког мислиоца за главу да скрате. Зато је мислилац и храбар човек, који је у стању да маси људи око себе, који не познају довољно ствари, каже истину у лице без обзира колико је она болна. Мислилац је човек који зна да плива уз матицу, за кога је посебан изазов пливати уз матицу, супротставити се мишљењу већине. То је највећа привилегија мислиоца, највећа инспирација за његово стваралаштво.

Демократија

Демократија је облик политичког режима. Њен опозитум је аутократија. Демократија је систем у коме се реализује воља народа. Демократија је режим у коме мора постојати вишепартијски принцип, парламентарни избори. Демократија је систем у коме је власт смењива периодично, сваких четири или пет година. Демократија је режим у коме постоји потпуна слобода штампе и говора, јавног окупљања, режим у коме влада већина људи. Режим у коме би владали сви не постоји. Поштовање воље већине, уколико она не сузбија мањину, је највиши принцип демократије.

Демократија пружа шансу свима. Демократија је систем у коме сви имамо могућности да проверимо и своје способности и наклоност народа, у коме нико не би смео да се љути ако га народ неће. Многи наши политичари нису у стању да разумеју основне демократске принципе. Имали смо прилику да гледамо оне који, поражени на изборима, почињу да се окрећу од свога народа, и кажу: ми оваквој средини не припадамо, нас није хтела на свом челу. Такви људи не нуде демократију. Такви људи нуде фашизам. Такве људе треба избегавати у политици.

Опозиција

Опозиција режиму постоји у сваком демократском поретку. Опозиција може бити више или мање зрела, више или мање способна. Способна опозиција је промишљена опозиција. Она није опозиција опозиционе делатности ради. Она чека своју шансу. Да би шансу дочекала, мора народу доказати да је довољно озбиљна и способна, да заслужује његово поверење, а она ће то најбоље доказати ако покаже да јој није искључива жеља власт, власт по сваку цену.

Паметна опозиција промишљено критикује режим. Критикује само оно што сигурно, неоспорно не ваља. Паметна опозиција није склона закерању, није склона бесмисленим, дугим расправама и доказивању шта је старије – јаје или кокош. Паметна опозиција се концентрише на витална и егзистенцијална питања.

Паметна опозиција зна да концентрише своје тежње и кад их концентрише у довољној мери, она осваја власт.

Nešto se ne secam da smo mi barem iz RS slušali Slobu !

Цензура

Ми смо имали више врста цензуре у својој прошлости. Многи су нас цензурисали. Није цензура израз комунистичког покрета, постојала је и у Краљевини Југославији. Цензури прибегавају немоћни режими, режими који нису сигурни у сопствено утемељење, у народно поверење. Забранили су ми седам књига. Неколико пута су и новине забрањивали због мојих текстова, словеначке новине, јер се српске нису усуђивале ни да покушају нешто моје објавити у оном периоду кад сам био најпрогоњенији, најозлоглашенији, кад су ме сматрали непријатељем број један државе. Али није то најопаснији вид цензуре.

Лепа су то времена и лепе су то средине у којима се књиге забрањују у односу на оне у којима уопште забрањених књига није било. Живео сам у Босни и у овој суженој Србији. У овој суженој Србији, у Београду, забрањивали су књиге. То је већ био један доказ слободе. Забрањивали су оно што је имало шансу да буде штампано. У Босни није било никаквих забрана, скоро никаквих. У Босни никоме није падало на памет да штампа нешто што је противрежимско. У Босни је постојала много израженија аутоцензура.

Pa sta ce ljudi najvise pricaju o onome sto ne poznaju. . . Ljudi iz RS slusali su Mladica i Karadzica!!! Srpske heroje.

Патња

Патња је везана за живот сваког човека. Сваки човек је патио кроз живот због тешких животних услова, због учињене неправде, због несхваћености, због неузвраћене љубави. Снажни људи своју патњу ником не показују.

Снажни људи су у стању да патњу потисну сублимацијом емоција, прикраћених тежњи. Из тога често настају велика дела. Убеђен сам да су највећа дела настала управо из патње. Онај коме је све у животу било лепо, ко је уживао висок степен комодитета, није у стању да створи нешто непролазне вредности.

Успех

Увек сам веома скептичан према дефинисању успеха. Ја сматрам да бити успешан значи непрекидно се борити и налазити задовољство у тој борби. А кад се борбом оствари неки циљ, увек треба истог момента тежити неком новом, већем и јачем циљу. Ако се задовољимо постигнутим, успех се претвара у трајан пораз. Да ли се лично сматрам успешним или неуспешним? Сматрам да сам успешан зато што се, ево, непрекидно борим и што још дефинитиван пораз нисам доживео.

Страх

Страх осећа сваки човек. Али постоје различити прагови страха. Кукавице се свега боје и ни у шта се не упуштају зато што им је праг страха сувише низак. Човек који је свестан величине циља који себи поставља и спреман да се жртвује за тај циљ, у стању је да савлада сваки страх. Ми се међусобно не разликујемо толико по интензитету страха колико по способности да контролишемо страх. Уколико смо у стању да у себи савладамо страх, можемо га, углавном, и победити. Ако нисмо у стању да то урадимо у себи, унапред смо изгубили.