Da li Srbija zaista ima legitimno, kulturolsko i istorijsko pravo na ostvarenje granica Velike Srbije?
Da le je prof. dr. Vojislav Seselj, jeidni politicar posle Nikole Pasica koji je Razvija tu ideju o konceptu Velike Srbije.
Da li prof. dr. Vojislav Seselj danas predstavlja jedinog pravog nacionalistu i pravog borca za srpske nacionalne interese, na politckoj sceni Srbije?

Ne, zato sto ste do 1991. mislili da preko Drine ne zive Srbi i nazivali ste nas Jugoslovenima.


A, Miodrag Jovicic?


Ako nista drugo... on se trenutno ne nalazi na srpskoj politickoj sceni...

nazalost mi smo svoju priliku za velikom srbijom propustili posle 1 sv. rata ,sada nisam siguran sta bi uslo pod tu veliku srbiju...RS se treba ujediniti sa srbijom i ,da kosovo vratimo za nekoliko decenija i to je to....

 

Komunisti su nazivali Jugoslovenima Srbe preko Drine. Prof. dr. Vojislav Seselj je cak i bosnjake i hrvate nazivao, bracom Srbima katolicima i Srbima muslimanima.
On se nalazi i tekako na politickoj sceni Srbije, On osim sto brani srpski narod u Hagu, pomogao je i Tomislavu Nikolicu da postigne ovakav rezultat na izborima.


U veliku Srbiju ulazi rep. Srpska Krajna, deo Makedonije, Crna Gora, rep. Srpska, i naravno Kosovo i Metohija se podrazumevaju


Preporucijem svima da procitaju Seseljeve knjige, a posebno "Ideologija srpskog nacionalizma"

Zaista ne razumije zašto se toliko srbi fokusiraju na RS, kad znamo da Kosovo predstavlja kolijevko srpske države, SPCa i srpske kulture???
Prije povratka Kosova borba za teritorij RSa nema smisla ili je u igri daj šta daš?

Kosovo i Metohija jesu najvazniji deo teritore Srbije,  i za taj deo Srbije nema kompromisa i borba za KiM mora biti neprekidna, ali da bi se ralizovala Velika Srbija, moras se boriti za svaku teritoriju koja ulazi u njen sastav.

Ко се усуђује да поставља питања другима, тај мора бити спреман да поставља питања и себи. Ја се зато, питам: Зашто Шешељ? И покушавам да одговорим:

Шешељ је политичар који, на измаку двадесетог века, позива на двобоје, а и њега, такође, позивају на двобој... Већ то је довољан разлог да га позовем на дијалог, јер и дијалог је нека врста двобоја. А читаоци нека буду секунданти, Шешељеви или моји, по сопственоме избору!

Па, и мој филмски љубимац Емир Кустурица – понудио је, недавно, двобој Војиславу Шешељу на било којем терену и са било којим оружјем, од песница до ватреног оружја.

Тако, ваљда, реагују прави мушкарци.

А како да реагује жена?

Који терен да изабере?

Које оружје?

Ја сам свој двобој са Шешељом замислила као дијалог, отворен и поштен наравно, ако ми Шешељ, као џентлмен, дозволи да бирам и оружје и терен, па чак и да прва пуцам у њега својим питањима.

Терен је, дакле – класични интервју.

А оружје?

Питања и одговори!

Моја питања и Шешељеви одговори.

Правила таквог двобоја су проста: први пуца онај који пита, а потом пуца онај који одговара!

Човек, разуме се, може бити рањен и питањима и одговорима.

Мени, опет, није био циљ да Војислава Шешеља, војводу и народног посланика, на било који начин раним – односно, да га повредим својим питањима.

Желела сам само да га подстакнем на одговоре, на искреност и на отвореност пред будућим читаоцима ове књиге.

Да ли је господин Шешељ прихватио такав дијалог-двобој?

Чини ми се да јесте.

Био је, морам то рећи, пријатан и толерантан сабеседник – далеко пријатнији и толерантнији него у многим другим приликама.

Сви памтимо бројне Шешељеве јавне исказе, кад је његова „прејака реч” изазивала жестоке отпоре, недоумице, па и бурна негодовања. Али, овога пута – уверена сам – свега тога неће бити.

Зашто?

Решила сам, унапред:

Ово ће бити дијалог без прејаких речи! И тако је било.

Песник Бранко Миљковић, уосталом, давно је рекао стих који се памти, који и данас опомиње:

Уби ме прејака реч!

И Шешељ је, мислим, човек кога често „убијају прејаке речи” које изговара – некад пред немилосрдним телевизијским камерама, некад у ратоборним скупштинским излагањима, некад на неуротичним политичким скуповима...

Ко зна зашто он то чини.

Али, у овој књизи дијалогу, он то неће чинити, обећавам!

Зашто?

Зато што желим да у овој књизи не буде речено ништа сензационално, али, заузврат, да о самом Шешељу буде речено све!

Амбиција ми је била да се читав живот једног необичног човека преточи у сасвим обичан дијалог и да ова књига, пре свега, буде непристрасан документ о једном „времену врења”, кроз које данас сви пролазимо (а велико је питање како ћемо, сви заједно, проћи!)

Не, нисам желела да Војислава Шешеља рањавам својим питањима, баш као што сам желела да и он никога не повреди својим одговорима.

Речи могу да ране као и – меци!

А из овог нашег дијалога – двобоја, драги мој читаоче, и ти мораш изаћи без икаквих повреда (можда с тек понеком сентименталном успоменом на време које је остало иза нас – а нека читаоци сами просуде, на основу изнетих чињеница, о каквом је времену реч, и о каквом човеку!).

Моје је да питам и да записујем.

Да трагам.

Нада Бојић,

априла 1992.

Књиге за ломачу

Мислим да нисам изгубио време без обзира какве сам текстове писао

Моји су текстови пре свега били у функцији политичке борбе коју сам водио

Доживљавао сам велику сатисфакцију са сваком забрањеном књигом

Неколико пута су ме разочарали цензори јер нису књигу забранили

Свих двадесет књига које сам написао су на неки начин књиге о мени

У Београд стижем с ореолом дисидента

Нико није волео у својој средини бунтовника

Дисидентска позорница се претворила у баруштину

Популарност у јавности

Побуна је у самом склопу моје личности

Написали сте двадесет књига. Какав је данас ваш однос према њима?

Мислим да нисам изгубио време, без обзира какве сам текстове писао, без обзира о чему сам писао и без обзира какав је њихов квалитет, јер човек се учи писању кроз само писање. Не може човек да се припрема за писање тако да тек онда у оној фази кад сматра да је већ спреман, да је већ довољно сазрео, почне да пише. Онај ко није у младости почео да пише, тај у старости неће научити писање и не може дати квалитетна дела. Али сви они који су писали у младости, па су у старости заузели неки критички однос према својим ранијим радовима, с правом су то учинили, јер нема тог човека који се не развија и који не превазилази и себе и своја дела.

Писали сте и апологетске текстове.

Што се тиче тих мојих текстова, они су пре свега били у функцији политичке борбе коју сам водио и доста су се добро уклапали у ту борбу. Моји апологетски текстови су ми стварали штит, једну брану пред нападима политичких моћника у оној фази кад сам још био довољно слаб и кад би ме могао мрак прогутати. У сваком случају, без обзира што сам веома критички расположен према тим својим раним текстовима, ја немам намеру да се иједног од њих одрекнем. У њима има доста апологије, политичке демагогије, социјалне демагогије, крајње су доктринарни, чак фригидно догматски, међутим, у њима нема ничег нечасног, нема ништа што је усмерено у правцу угрожавања личне егзистенције појединаца које режим прогони. Никада се нисам бацио каменом на онога који је био беспомоћан, који је већ био обележен и причвршћен на стуб срама. Значи, никада ниједног прогоњеног нисам додатно малтретирао. И то је моја лична сатисфакција, због које сам данас задовољан и срећан.

Из вашег огромног опуса, шта би се могло сврстати у ваше ране радове?

Па, ја мислим да је то једно педесетак до сто текстова, не знам им тачан број. Било је ту приказа, осврта, рецензија, расправа, есеја, реферата на научним скуповима, марксистички индоктринираних, догматског садржаја, апологетских.

У којој су књизи они скупљени?

Они нису скупљени ни у једној књизи. То су текстови за које једноставно сматрам да нису за књигу, али планирам да у „Робијашке медитације” уврстим три најапологетскија текста која сам у животу објавио и да једноставно на тај начин ставим до знања јавности и ту страну медаље, као и три моје полемике које датирају пре антикомунистичке фазе. Три пута сам полемисао јавно, преко штампе, и сва три пута са људима неупоредиво моћнијим, политички моћнијим од мене. Са једним генералом, са једним професором универзитета, и са Предрагом Враницким. Сва тројица су била од мене неупоредиво јачи.

Да ли би пажљив читалац – кад би прочитао те текстове које ви не желите све да објавите у једној књизи – могао да вам постави неугодна питања на која би вам данас било тешко да одговорите?

То би могао да уради, само не знам шта би тим постигао. Ја никада те текстове нисам крио. Ја сам те текстове сам почео да критикујем, и то онда кад је то било врло опасно. Значи, пре него што ме је ико други због тога критиковао. Зато се и поставља питање ефектности те књиге данас, односно идеје да и те текстове саберем и објавим. Сматрам да то не би имало неке посебне сврхе, јер ако погледате и књижевнике и ствараоце неких других оријентација и усмерења, и они своје најраније радове не укључују у сабрана дела, не укључују у свој укупан опус. Сви их сматрају првим мачићима за које народ каже да се у воду бацају. Уосталом, ти текстови се не могу уништити, јер су објављени. Ја ћу у књизи „Феноменологија балканског деспотизма” да објавим њихову исцрпну библиографију. Сви су потписани уредно, са свим библиографским подацима. Има их укупно око 150, и то само оних које сам написао до 1987. године.

Свако ко је било кад објавио књигу, памти ону прву. Реците ми шта сте осећали када сте држали прву књигу на чијим је корицама писало Војислав Шешељ и која је то књига била?

Прво сам објавио свој магистарски рад, „Марксистички концепт наоружаног народа”. Није то, да кажем, баш неки посебан осећај. Ја мислим да сам имао много израженији и већи емоционални став према свом првом објављеном тексту. То је било још у студентским данима, 1976. године. Тад ми је изашао онај награђени рад у часопису „Лица”. Оно што људи доживе са својом првом књигом, ја сам доживео с тим првим текстом. У време кад ми је изашла прва књига „Уједињене нације и процес колонизације у савременом свету, ја сам се већ побунио, већ сам имао и доста критички став према садржају те књиге. Већ сам се спремао да објавим и неке друге књиге. Требало је те исте, 1982. године, да се појави „Хајка на јеретика”, у издању „Записа”. Међутим, те године режим је укинуо издавачку кућу „Запис” и књига није могла бити објављена. Објављена је тек 1986, по мом изласку из затвора и одмах била забрањена. Касније сам доживљавао велику сатисфакцију са сваком забрањеном књигом. То је оно што ме посебно емотивно учврстило и што ме је испуњавало поносом, неком радошћу. Све док ми забрањују књиге, значи да ме режим сматра опасним.

Значи, опасност је оно што вас нарочито узбуђује, карта на коју ви играте?

Да, то је, рецимо, једна од карти.

Које су остале, бар кад су у питању ваше књиге?

Све су те књиге у функцији борбе. Све су оне средство за ту борбу. Кроз књиге се води борба идеја. И све те идеје које су онда биле забрањиване, прогоњене, данас су победиле. То је та велика сатисфакција. Погледајте моје говоре у судници Окружног суда у Београду. После сваког од тих мојих наступа сматрало се да ми следи хапшење. Велика су била јавна реаговања и огорчење. Кад погледате те говоре, видећете да је све оно што сам говорио било тачно, да се данас све реализовало. И напади на Тита и на друге политичке функционере, на саму суштину комунистичког поретка, на режим. То је једна велика сатисфакција.

За све опасности које сте доживљавали?

Да. Али ја сам имао ту велику срећу да доживим сатисфакцију. Ретко који човек то доживи. То долази много касније, најчешће постхумно. Кад други постану свесни и кажу: „Е, онај је био у праву”. Ретко ко доживи да то лично чује.

И како се осећате сад, са том сатисфакцијом?

Сатисфакција не сме да буде примарна емоција која влада човековим креативним настојањима. То се деси у тренутку и иде се даље. Човек не сме сувише да буде окренут прошлости. Мора да буде окренут будућности. Не сме да се препушта самозадовољству. Ја спадам у оне људе који, рецимо, избегавају слављеничке атмосфере. Можда сам као основац неколико пута позвао своје другове да се почасте колачима. Никада свој рођендан у животу нисам славио. Мени је то, рецимо, смешно. Не волим ни нека друга велика славља.

Славље због успеха, због победе, због овога, због онога – сматрам да никоме ништа добро не доноси, да му може само штетити у крајњем исходу јер доводи до неког опуштања, ствара летаргично расположење. Победа је снажна, победа је важна само онда кад представља подстрек за нову борбу. А по мом мишљењу, човек је срећан док се бори. Чим престане, престаје и срећа.

Ако је књига забрањена, то значи да не може доћи у руке читалаца. Каква је то онда сатисфакција за аутора?

Тек је тада долазила у руке читалаца. Ја сам се у томе сувише добро сналазио. Штампао сам књиге код приватних издавача. Једно време и у свом стану, јер сам био купио једну малу штампарску машину. Кад је књига била одштампана, сакрио бих све примерке, па је тек онда пријављивао јавном тужиоцу. И углавном сам скоро читав тираж успевао да сачувам. После забране сам их на црно продавао по Београду. Тад су се те књиге тражиле. Захваљујући тим забранама, ја сам успевао да зарадим за голи живот. Да није било тих забрана, можда моје књиге не би биле ни интересантне, не би се тражиле, и ја не бих имао од чега да живим. Зато сам режиму захвалан што ми је књиге забрањивао. Захвалан сам му и што ме је ухапсио у право време, у време док је комунизам био још довољно јак, и што сам на тај начин, ако ништа друго, могао да оперем своју комунистичку прошлост.

Колико сте дуго били члан партије?

Био сам десет година члан те владајуће комунистичке партије, две године сам у затвору робијао под режимом исте те партије и претпостављам да сам искупио ту своју комунистичку прошлост. Ако једног дана народни судови почну да суде комунистима за њихова недела, па се испостави да ја нисам довољно претходно испаштао, онда ћу још да одробијам оно што буде требало.

„Хајка на јеретика” је ваша прва забрањена књига. У колико примерака је била штампана те 1986?

Штампана је у петсто примерака. Та књига, која садржи моје прве полемичке текстове, показује како је почела моја побуна. Даје врло детаљне описе о томе. То је збирка полемичких текстова насталих 1981. и 1982. године. Забрањена је у јуну 1986. На суђењу је била препуна сала, највећа сала у београдској Палати правде. Интересантно је да је један од бранилаца књиге био адвокат Владимир Шекс.

Зар нисте могли да нађете доброг адвоката у Београду?

Једна група интелектуалаца у Београду вршила је на мене притисак да ангажујем као адвоката Владимира Шекса, адвоката из Загреба. Међу њима су били Милован Ђилас, Влада Мијановић и још неки. Ја сам претходно ангажовао адвоката Велимира Цветића, па сам се нећкао, нисам био уопште рад да узимам Шекса. Знао сам да је Шекс као дисидент лепо примљен у Београду. Чак смо му помогли да штампа неке своје књиге, које нису биле лоше, али сам знао и да је био везан за Маспок и нисам хтео да имам неку директну везу с њим. Вршили су притисак на мене да се одрекнем услуга Велимира Цветића, да му једноставно откажем пуномоћје и узмем Шекса, јер би њему то много помогло да иступи у јавности. У то време тражио је могућност да се региструје као адвокат у Београду, и мојим суђењем би се направила за јавност једна спектакуларна позоришна представа. Међутим, пошто сам ја чврсто остао при одлуци да се не одричем адвоката кога сам већ ангажовао, Шекса је ангажовао мој суиздавач Растко Закић и он се на суду појављује као бранилац његових интереса. Али, Шекс је био добар адвокат, без обзира што је велики усташа. Правничко знање има добро и био је прилично вешт и истрајан, елоквентан.

Значи, вас од комунизма брани један усташа?

Није мене бранио, бранио је Растка Закића, на сву срећу.

Бранио је вашу књигу.

Бранио је, разуме се, књигу чији сам ја аутор али је бранио интересе, односно био је заступник суиздавача а не мој.

Побуне, вечито побуне. Да ли имате неки обрачун са самим собом? Да ли у неком тренутку помислите: „Нисам то требао тако да урадим?”

Човек непрекидно преиспитује све своје поступке, идеје, жеље, сва своја хтења и резултате које је постигао. И ја се налазим у неком сталном преиспитивању настојим да увек све буде под сумњом. Све доводим у питање. Ја сам присталица сумње као погледа на свет: „Сумњам, дакле постојим.” Све ове побуне су и резултат неког преиспитивања.

А шта мислите о оном: „Средство оправдава циљ”?

Ја сматрам да циљ који није постигнут моралним средствима, није добар циљ и да средство не може да оправда циљ, бар не у свим случајевима.

Рекли сте да су забране ваших књига биле најбољи публицитет за њих. Јесу ли оне увек биле срачунате?

Јесу. И неколико пута су ме разочарали цензори јер књиге нису забранили. Тако је било с књигом „Право на истину”. Очекивао сам сасвим сигурно да буде забрањена а није.

Чиме то тумачите?

Морали су нешто и да пропусте. Прочитали су је. Није био погодан тренутак, можда због неких међународних околности. Очекивао сам да буде забрањена и књига „Суочавања са самоуправљањем”, и то сигурно. У њој сам објавио материјал са суђења против Станета Доланца, кога сам гонио по својој приватној тужби, али ипак није била забрањена.

Како су се ове књиге продавале?

Продале су се добро јер су и књиге које су пролазиле без забране биле под утиском оних сталних забрана. Објавио сам четрнаест књига у периоду од јуна 1986. до марта 1989. Значи, у непуне три године. Тако је утисак забране једне књиге повлачио за собом успешну продају и других. То нису били велики тиражи, петсто, евентуално хиљаду примерака.

И сад, кад цензуре више нема, како се осећате са имиџом забрањеног писца?

Није то лош имиџ. Комунисти су забрањивали углавном оно што је нешто вредело, што је било опасно.

Да ли мислите да су наступила времена да више ниједна књига, па између осталих и ваша, неће бити забрањивана?

Сматрам да су дошла та времена.

Како ћете без тог публицитета?

Тај ми публицитет више није потребан. То је било потребно у једној фази, чак неопходно. Та фаза је прошла, дала је максималне резултате и идем даље.

А шта је сад са вашим публицитетом?

Сад имам велики политички публицитет.

И он треба да се пренесе и на књиге?

Не треба. Ја не знам, нажалост, да ли ћу икад имати времена да се бавим научним радом. Не пишем већ годину дана ништа, апсолутно ништа. Дајем интервјуе за новине и то је све што се појави из мојих уста у јавности. Снимају се, евентуално, моји говори. Да ли ћу икада бити у стању да пишем књиге и да се бавим научним радом? Ја се интимно надам да хоћу, али кад мало реалније све сагледам и ту сам скептичан. Јер најбоље године живота, кад сам могао највише да урадим на научном плану, ја сам пропустио, бавио сам се другим стварима, бавио сам се политиком, робијао, и то две године, између 29. и 31. године, када човек, ако се научно усавршава, постиже неки врхунац. Што се у тим годинама уради, уради се. После је све репродукција, неко креативно надграђивање, али правог квалитета у научном раду после више нема.

Чини ми се да ћете бити један од ретких политичара који је претходно био научни радник и који зато што се бави политиком неће више писати?

Не знам зашто би то био редак политичар, ја мислим да је и таквих много.

Реците неки пример.

Не пада ми сад на памет баш неки изразит случај.

Хоћете ли бар писати своје политичке мемоаре?

Мемоаре нећу писати. Сматрам да је и то бесмислено да је некако славољубиво писати мемоаре. Човек може кроз неку исповест, рецимо, као кроз овај интервју да каже оно што сматра значајним, што га људи питају и што људе интересује. А сам себи подизати споменик књигом мемоара ја на неки начин сматрам ипак недостојним; мада не потцењујем мемоаристику као књижевну или публицистичку форму која даје доста добре резултате и која је значајна и за историографију и за свет уметничког стваралаштва, али мени лично то некако не лежи. Уосталом, ако погледате ове књиге које сам објавио и наредних десет које ће изаћи, укупно двадесет, као да су све на неки начин књиге о мени. Јер, ја сам највише у животу писао о ономе што ми се дешавало. И зашто бих сад писао мемоаре.

То се дешавало до ваше тридесетседме године. А шта са оним касније до неке шездесете године?

Да ли ће то некога интересовати, шта ће ми се дешавати од 37. до 60. године, ако доживим шездесету.

Шта мислите да радите од 37. до 60. године?

Да се бавим политиком. Интимна ми је жеља да се једног дана повучем из политике, онда кад отаџбина буде слободна, српске земље јединствене, кад будемо живели у пуној демократији и просперитету и да се онда посветим искључиво позиву универзитетског наставника.

Универзитетски наставник мора да има књиге, уџбенике.

Мора да их има. Па ја имам неколико књига које се односе на подручје правне теорије.

Али са позиција оне идеологије која се више неће моћи примењивати.

Не, не. Једна од њих је била и забрањена децембра 1988. То је „Пледоаје за демократски устав”. У тој књизи има неколико расправа о чисто уставној проблематици, чак и мој покушај ревизије неких од карактеристичних уставно-правних текстова код нас, рецимо о Видовданском уставу из 1921, Југословенском уставу из 1974. и Уставу Србије из 1974. Мислим да је то, можда, пионирски рад који је претходио трансформацијама Устава Србије.

Је ли и то била срачуната забрана?

Знао сам да мора да буде забрањена јер је сувише радикално задирала у суштину проблема. У јуну 1986. изашла је забрањена књига „Хајка на јеретика”.

Цео тираж распродат?

Распродат за три дана. У тренутку забране више није било ниједног примерка да се заплени. Затим, у јулу исте године изашло је „Вријеме преиспитивања”, али та књига је пропуштена. Можда и због летњих месеци. Затим, крајем августа излази „Сумрак илузија” и она пролази без забране. А и у једној и другој књизи сам критички писао о Титу. Затим, у децембру месецу излази „Велеиздајнички процес”, збирка докумената са мог суђења у Сарајеву, једном је већ била забрањена.

Да ли су ове две књиге које нису биле забрањене приказане у штампи, на радију и телевизији?

Не, није било никаквих могућности. Па мени нико није хтео ни да објављује текстове. Рецимо, „Књижевна реч” ми је објавила три приказа књига. Углавном су то били прикази књига страних аутора. „Књижевне новине” нису хтеле да објаве ни те приказе. Миодраг Перишић, главни и одговорни уредник „Књижевних новина”, није хтео да ми објави чак ни приказ књиге о западном марксизму. Ако нису хтели да објаве моје политички најбенигније приказе, како би уопште себи могли дозволити приказе мојих књига и да им тако дају публицитет?
Поред тога што сте били забрањиван, били сте и прећуткиван писац?

Да. Тамо где им није било упутно да књигу забрањују из различитих разлога – рецимо, ако књига изађе у току неке међународне конференције – онда иду на ћутање. Никада није било могућности да се моја књига промовише на једној од јавних трибина у Београду. Никада није било могућности да се као говорник појавим на тим јавним трибинама. Ја сам долазио, седао у публику и из публике се јављао за реч и чуда правио на тим трибинама. Тако, кад би ме видели да улазим, сви су већ били у страху шта ћу овога пута урадити, кога ћу напасти шта ћу рећи и слично. Полиција је некада саслушавала присутне на трибинама, правила записнике. Као онда кад сам Тита упоредио са сатаном, у Дому омладине, 1987. године.

Каква је то била трибина?

Био је неки разговор о религији. Учествовао је садашњи владика Иринеј Буловић, чини ми се Никола Милошевић и још неки. Ја сам се из публике јавио и почео сам да интерпретирам Келзена, његов покушај да марксизам представи као једну нову религију, световну религију, његова поређења Маркса с Богом, Лењина са Исусом Христом, Стаљина са првим комунистичким папом и Тита са Мартином Лутером. Ја сам онда рекао да је боље било да је Тита поредио са сатаном. То је изазвало урнебесан смех у сали. Причало се о томе данима, полиција је саслушавала присутне, спремила материјал. Претпостављам да ми је полицијски досије веома, веома дебео. Надам се да ћу једног дана имати прилику да видим шта се тамо све налази.

Мислите ли да ће то бити ускоро?

Не знам. То се тешко отвара. То се нерадо отвара. И у оним источноевропским земљама где је пао комунизам иде тешко са отварањем полицијских архива. Јер кад отвара своје архиве, полиција онда и свој метод уништава. А све полиције на свету покушавају да раде уз помоћ доушника, провокатора и сличних људи најнижих моралних особина. И ако се у једном тренутку било која полиција одлучи да раскринка сопствене провокаторе, сопствене доушнике, онда је то жестока опомена за све потенцијалне, будуће доушнике и провокаторе да се окану било какве сарадње са полицијом. Због тога је тешко очекивати да ће полиција ипак све то да објави.

Када сте после затвора дошли у Београд, да ли сте у њему имали ореол дисидента?

Да, ја долазим са великим ореолом дисидента у Београд, и свуда ме срдачно примају, пријатељски и благонаклоно, водају ме по ручковима, по вечерама. Био је то прави догађај довести на неку вечеру, у нечији стан дисидента који је управо дошао из зеничке робијашнице, и ту су заиста били сви крајње благонаклони. Међутим, онда кад је требало да решим неке своје животне проблеме, да нађем запослење и да на неки начин обезбедим сопствену егзистенцију, тад су почели велики проблеми.

Шта сте желели да радите кад сте дошли у Београд: да наставите универзитетску каријеру, да радите у неком институту?

Знао сам да немам никаквих шанси да наставим универзитетску каријеру, али обећали су ми моји дотадашњи пријатељи из Центра за филозофију и друштвену теорију Института друштвених наука, праксисовци, запослење код њих у том центру. То ми је три пута обећао Драгољуб Мићуновић, једанпут Света Стојановић, али од тога није било ништа.

Чиме то објашњавате?

Разлог је тај што нико није волео у својој близини некога ко ремети ауторитете, ко неће слушати и извршавати шта му се каже. Они су ме могли примити да су хтели. Примили су једанаест људи, што уочи мог изласка из затвора, или непосредно након мог изласка из затвора. Међу њима и Зорана Ђинђића, који је у то време још живео у Немачкој и тек је после пола године дошао да ради у том центру. Мене нису хтели. Сви су прали руке. Те разговараће са овим, те разговараће са оним, распитаће се код овога, распитаће се код онога, али тамо где су могли нешто да ураде, нису хтели. Неки су очекивали да ћу извршавати њихове налоге, да ћу се понашати како ми наложе, и то је био узрок нашег разилажења. Кад сам написао отворено писмо Председништву Југославије, тим поводом сам се разишао са Добрицом Ћосићем, мада смо били веома блиски.

Која је то година била?

То је било 1986, негде у јуну месецу. Добрица Ћосић ми је очитао лекцију пред Вуком Драшковићем, како то нисам смео, да се то тако не ради, да је писмо овакво, онакво...

Рекли сте како су вас се плашили они који су могли да вас негде запосле. Која је то врста страха била?

Па, све су то били дисиденти, интелектуалци, чија је девиза била: не таласај превише да се чамац не преврне. Они су били помало дисиденти, онолико колико је то корисно и колико им то обезбеђује светски публицитет, студијске боравке на страним универзитетима и заштиту од режима, али пазећи да се превише не супротстављају, да не оду у затвор. Ето, то су углавном били ти праксисовци. И нико од њих нити је био у затвору, нити је посебно проблема имао. Они су отерани са Филозофског факултета, али то им баш није много покварило живот. А онда кад су остали без плата, и тада се нашло за њих решење. Е, зато им нисам одговарао. Ја сам први који се код нас јавно декларисао као отворени антикомуниста и то је био разлог за сукобљавање са некима од њих.

Много сте „таласали”?

Па, неко је морао тако да усталаса. Јер, и та дисидентска позорница се претварала у неку баруштину, сувише је била учмала, сувише се Никола Милошевић појављивао на јавним трибинама и заглупљивао омладину Београда својим „антибољшевичким” говорима. А у исто време одлази на Брионе да посети место где је најрадије своје време проводио наш великан, друг Тито, „док су плакали еукалиптуси зато што га више тамо нема,” како је Булатовић написао и објавио у „Књижевним новинама” у једном изванредном памфлету поводом боравка на Брионима Николе Милошевића.

Можда је баш то што сам ја снажно таласао и један од разлога што са мном радите овакву књигу. Да је неко други таласао, с њим бисте онда и радили. Човек, што год ради, ради са неким емоцијама. Само, ја никад, чини ми се, нисам дозвољавао да емоције превладају над разумом. И увек сам знао унапред у шта упадам. Увек сам био свестан ризика у који улазим и у ризик сам добровољно улазио. Знао сам да је велики ризик ако човек уђе мимо воље неких у воде које су они табуизирали и да ће му то створити невоље. У једном тренутку, мене су више опозиционари прогањали по Београду него режим. Прве тврдње да сам луд потичу из опозиционих редова. Оне су смишљено лансиране.

Чиме они то доказују?

Они то уопште не доказују. Кажу у приватним разговорима „он је луд”, и готово. И тако се пронесе глас. Тако је у „Интервјуу” објављена информација да ми је жена муслиманка и да ми то оптерећује односе са српском емиграцијом. То је чиста измишљотина. А камо среће да је то једина измишљотина која је о мени лансирана у јавности. Уосталом, и да ми је жена муслиманка, ништа ми не би сметало. Можда сам у животу и погрешио што нисам оженио једну девојку муслиманку с којом сам се својевремено забављао, можда бих био неупоредиво срећнији него иначе, јер данас нисам ни ожењен. Једном сам у животу био ожењен и моја жена је била православна Српкиња. И по мушкој и по женској линији. То лансирање лажи је карактеристика нашег поднебља због саме чињенице да нам јавни живот није баш на неком нарочитом нивоу, да интелектуалност и моралност код нас нису неке комплементарне категорије, да морална компонента није садржана код нарочито великог броја наших водећих интелектуалаца. Неки од тих интелектуалаца су ме спречавали у јавним наступима. Рецимо, кад је био скуп о геноциду у Српској академији наука, Владимир Дедијер, човек који се много ангажовао док сам био у затвору на плану мог ослобађања – ипак ми није омогућио да наступим као интелектуалац на том скупу а имао сам шта да кажем, чини ми се, и данас сам убеђен да сам имао шта да кажем. Пошто су очекивали да ћу се јавити за реч на пленарној седници, они су једноставно укинули сваку дебату. Чим су реферати завршени, завршен је и научни скуп. То што ме нису позивали на неке скупове и није тако страшно. Проблем је био у томе што и тамо где сам могао да дођем, где је за јавност било отворено, нисам имао могућности да иступим, да говорим.

Значи, вас су сматрали опасним човеком?

Да. Чак и у Удружењу књижевника док нисам постао члан тешко ми је било, веома тешко да наступим на њиховим трибинама, готово немогуће. А и то чланство у Удружењу књижевника било је крајње компликовано.

Које сте године примљени у Удружење књижевника?

То је било 1989. Две године је моја молба тамо стајала. С тешком муком је то ишло, мада ми је од тога зависила егзистенција. Требао сам да регулишем радни стаж, нека статусна питања да разрешим. То је могло једино преко Удружења књижевника. Преко филозофског и социолошког друштва није могло.

Зашто није могло?

Зато што та друштва нису регистрована у том смислу да могу преко њих да се остварују неке самосталне професије. Филозофи и социолози не могу да егзистирају попут књижевника, ликовних уметника и музичара као самостална професија. Неки од писаца који су ми се представљали као велики пријатељи томе су се супротстављали.

А мотивација?

Они су то објашњавали тиме да ја нисам књижевник у правом смислу речи. То је била лажна мотивација с којом су наступали да би се на неки начин и преда мном оправдали. Они су једноставно хтели да ме држе подаље од тог удружења сматрајући га својим атаром. Затим, много људи показивало је велику сујету и нетрпељивост због публицитета који сам ја добијао а они не, због неког успеха који сам ја постизао а они нису.

Какав сте то публицитет имали кад ништа што сте објавили није приказано? О којој врсти публицитета говорите?

О негативном публицитету и популарности у јавности. Рецимо, кад сам говорио на неком од скупова у Француској 7 – под условом да се не појави полиција – то вече не само да је била пуна сала, него је свет стајао у ходнику и тамо пред улазним вратима, па чак и на улици. Дођу људи да ме слушају, а кад говоре неки академици, неке умишљене величине, сала полупразна. Е, то је оно што им је страшно сметало. Или, наступамо на некој трибини нас четворо-петоро, поред мене седе академици, носиоци највиших интелектуалних признања, најпризнатији научници, али маса жели мене много више него њих и много ме боље прима него њих.

Чиме то објашњавате?

Популарност сам стекао отвореним антикомунистичким ставом, непокорношћу, крајњим радикализмом у супротстављању комунистичком режиму, а разуме се, и јасноћом идеја које сам износио; док су ови други, ови суревњиви, ови нетрпељиви, углавном употребљавали неке фразе које су годинама вртели у празно, које ништа нису објашњавале и које ни у шта озбиљно нису задирале.

Од ваших првих већих побуна па до вашег одласка у затвор имате муњевиту узлазну линију у каријери научног и универзитетског радника?

Изабран сам за професора у септембру 1981. У то време сам се одмах побунио. Чим сам изабран, одмах сам се побунио.

Чекали сте, значи, да постанете прво професор универзитета?

Било ми је ипак важно да добијем и то звање као једно снажно оружје у својим рукама.

Зар професура није мирнодопска категорија?

Човек је јачи ако заузима неко више место у хијерархији. Место професора универзитета у хијерархији, посебно у хијерархији режима диктатуре пролетаријата није безначајно. Теже је режиму да прогони једног професора универзитета или доцента него асистента.

То значи, да сте били асистент не бисте добили осам година него бисте добили, на пример, дванаест година робије?

Дванаест година су ми и планирали.

Па вам одбили на професорат?

Због штрајка глађу и због велике гужве у јавности смањили су ми на осам година. Али, много бих раније отишао у затвор да нисам био професор универзитета. Не би, можда, казна била већа. Можда би била и мања, али бих отишао после два-три месеца од побуне. Овако, побунио сам се у октобру 1981, а отишао сам у затвор тек у мају 1984. Отишао бих већ 1982, убеђен сам, у затвор, да нисам био професор и да нисам био доктор наука. Ето, у томе је разлика.

Како би се развијала ваша каријера да се нисте побунили и од комунисте постали антикомуниста?

Ја сам се једног дана морао побунити. Није било шанси да се не побуним.

Објасните то.

Па ја мислим да је то у самом склопу моје личности а и због мојих животних идеала. Ја сам се морао побунити.

Ако једнога дана будемо живели у правој демократији, шта ћете онда радити, против чега ћете се онда бунити?

Ја мислим да ми и данас имамо, у принципу, праву демократију. Не знам шта бисмо више могли очекивати него што већ имамо.

Многи кажу да још немамо праву демократију.

То кажу они који су мислили да ће се чим дође демократија, они наћи на власти. Е, па не може то тако у демократији. Имамо демократију од оног момента кад је народ био у могућности да сам изабере оне који ће владати државом, и та наша демократија се ни по чему не разликује од, рецимо, француске демократије. Где ту постоји разлика? Имамо слободну штампу, свако може да штампа новине. Треба написати најобичнију пријаву Министарству информисања: „Од данас издајем новине под тим и тим називом”, и новине се региструју.

Вратимо се вашим књигама и времену у ком смо били још далеко од демократије о којој сад говорите.

„Дисидентски споменар” је објављен у јулу 1987. године и одмах је, такође, забрањен. Он садржи збирку петиција, саопштења и протестних писама писаних, пре свега, против мог суђења у Сарајеву и законске казне од осам година затвора. У њему се могу наћи најистакнутија имена наше интелектуалне сцене, као и имена многих страних политичара, културних радника, филозофа и књижевника. Наставак те књиге је књига „Право на истину”, која није забрањена. А да се поступало по истим критеријумима, морала је бити и она. Те године ми је у лето забрањена књига „Демократија и догма” у којој сам објавио и текст због кога сам добио осам година затвора 1984. Са те две забране сам окончао своју судску активност за 1987. годину. Објавио сам те године и ново издање свог магистарског рада и докторску дисертацију, али то је прошло без забране, јер у њима није било актуелних политичких питања.

Следеће, 1988. имао сам три забрањене књиге. У фебруару је забрањена „Књиге за ломачу”, збирка судских докумената о претходне четири забране. Затим сам објавио књигу „Суочавања са самоуправљањем”, која је прошла без забране. Тад је изашло „Право на истину”, такође без забране. На јесен излазе две књиге и обе су забрањене: „Освајање слободе”, која садржи моја отворена писма Хамдији Поздерцу, Бранку Микулићу, Станету Доланцу и кривичне пријаве против Станета Доланца (то су и разлози за њену забрану) и „Пледоаје за демократски устав”.

Враћате ли се вашим књигама, прочитавате ли их? У „Дисидентском споменару” има безброј петиција које су потписали људи који су вам били најближи пријатељи, а с којима сте данас, благо речено, у раскораку. Како доживљавате, ако се уопште враћате тим књигама, њихове текстове?

Сви смо ми тада били против истог противника и нас је тај противник уједињавао, а кад је тај противник нестао са сцене, онда су се у први план испољиле наше међусобне разлике. Свима је непријатељ био комунистички режим и неко га је нападао из једног разлога, неко из другог. Кад смо тај режим срушили, тад су се испољиле разлике међу нама. Живимо сад у једном слободном, демократском друштву, свако има своје политичке интересе, своје политичке ставове, погледе и циљеве, и ми се сукобљавамо због тих циљева.

Где су ту добра, стара пријатељства?

Нека пријатељства су била искрена. Она су се очувала и данас. Показало се да нека нису била искрена. Нису ни сви они који су ме бранили док сам суђен у Сарајеву били искрени пријатељи. Они су имали и неке друге циљеве и неке друге интересе. Неки од њих су ме лако бранили јер ми је суђено у Сарајеву. Да је суђење било у Београду, сигурно ме не би бранили. То се најбоље показало претпрошле године, кад сам отишао два пута у затвор збогвербалног деликта, чисто вербалног деликта. Тад није било толико петиција, протестних писама. А неки од тих интелектуалаца који су ме бранили 1984. оправдавали су ово моје хапшење.

Удружење књижевника није хтело да да чак ни салу за протестни скуп поводом мог хапшења. Нису ни образложење дали. Нису одговорили уопште на захтев. Не може и готово. Они су се у једној краћој изјави само оградили од тог суђења, и то је било све.

Да ли иза тога стоји садашњи режим, садашња влада?

Не. Иза тога стоји Удружење књижевника, као удружење књижевника.

Чега су се уплашили?

Нису се уплашили. Стајали су на другим политичким позицијама. А ја сам тад сметао и режиму, пре свега режиму, али и неким опозиционим странкама.

Значи, били сте напуштени с обе стране?

И једни и други су видели велику опасност од мене. И једнима и другима је лакнуло што сам више од половине предизборне кампање провео у затвору. Ја сам навикао да у животу будем напуштен. Више ме то никако не може емотивно уздрмати, не може ме то дестабилизовати.

Како сте се тад осећали у затвору?

Супериорно у односу на све њих. Ја се увек осећам супериорно кад ме ухапсе и стрпају у затвор.

Да ли још и данас користите своје научне радове за предавања на факултету, у својим професорским беседама?

Не, ја данас предајем увод у право на Правном факултету у Приштини.

На основу којих књига, којих уџбеника?

На основу уџбеника професора Радомира Лукића и Будимира Кошутића.

А ваш уџбеник?

Нисам написао уџбеник.

Па кад ћете и како написати уџбеник ако нећете више писати књиге?

Кад ћу и да ли ћу написати уџбеник, то је врло тешко питање. Док се бавим политичким радом на овај начин на који се данас бавим, ја нисам у стању никакав уџбеник да напишем.

Зар вас не обавезује статус професора да у току одређеног времена напишете уџбеник?

Не дај Боже да сви професори универзитета напишу уџбеник. Јадни би студенти били. Сматрам да уџбенике треба да пишу само најбољи професори из одређеног предмета.

Значи, себе не сматрате добрим професором?

Ја нисам рекао да се не сматрам добрим професором, али се не сматрам најбољим професором.

Да ли онда двојицу поменутих професора и њихове књиге сматрате најбољим?

Од њих тренутно бољих нема за предмет Увод у право.

Ваша четрнаеста књига, „Деброзовизација друштвене свести”, изашла је у пролеће 1989. године и прошла је без забране. Ч�

Велики бунтовник

По повратку из војске остао сам без посла

Један од оних који су најжешће бранили Ненада Кецмановића

Плагијат у магистарском раду секретара Градског комитета

Лавина се окренула на бранитеља

У децембру 1981. искључили су ме из СКЈ

Сматрам се победником

Сви су бежали од Ђиласа као од куге

Ђилас и данас многе ствари прећуткује

Из војске се враћате у Сарајево, на Факултет политичких наука?

По повратку из војске практично сам остао без радног места. Читаву годину мораћу водити велику борбу и за радно место на факултету и да бих био изабран за доцента на предмету Међународни односи. Још док сам се налазио на одслужењу војног рока, неки професори на Факултету политичких наука са којима сам био у сукобу – међу њима је био и генерал Душан Брозет – на моје радно место су довели другог човека, неког магистра из Београда. Њега су још као магистра наука произвели по кратком поступку за доцента.

Како се завршила та борба?

На Факултету се водила велика борба између два клана, српског и муслиманског, уз који су доста пристајали и Хрвати. Та подела је била веома очигледна, веома упечатљива. Међутим, како сам имао веома јаке аргументе (велики број објављених радова и био сам најмлађи доктор наука), имао сам и доста јако упориште међу студентима. Студенти су ме ценили, поштовали, волели. Успео сам у тој борби и 1981. године, у септембру месецу, почињем да предајем Међународне односе, на Одсеку политичких наука и журналистике. Тада је почела и политичка акција у циљу ликвидације, академске и интелектуалне, Ненада Кецмановића. Кецмановић је објавио већи број критичких текстова у београдском НИН-у и у тим текстовима појединачно прозивао Хамдију Поздерца и друге носиоце бирократске моћи у Босни и Херцеговини. Кампању против њега је започео Нијаз Дураковић, текстуално у сарајевском „Свијету”, а онда на активу наставника комуниста. Прави процес политичке ликвидације. Ја сам био један од оних који су најжешће бранили Ненада Кецмановића, желећи да га потпуно одбраним и ослабим тај притисак на њега. Истовремено сам покренуо и питање плагијата у магистарском раду секретара Градског комитета Савеза комуниста Бранка Миљуша и питање панисламистичких тенденција које су се посебно појављивале у иступима Атифа Пуриватре, Хасана Сушића и Мухамеда Филиповића. Објавио сам тај текст о панисламистичким тенденцијама у београдској „Књижевној речи”. Успео сам да ослабим притисак на Кецмановића, али се сва лавина онда на мене окренула.

Да ли сте тад мислили да ће се та лавина срушити на вас?

Знао сам шта ризикујем, знао сам у шта се упуштам, једино што нисам очекивао то је да ће се Ненад Кецмановић повући из свега тога. Онога тренутка кад је осетио да се спасао, он је стао, ућутао се и повукао. А за мене није био тренутак ни ћутања ни повлачења ни уступака. Кренуо сам до краја у ту борбу и сви, који су то посматрали са стране, били су убеђени да ја никаквих шанси немам. Међутим, показало се да су шансе биле и те како велике: ја се сматрам победником.

И после свих тих прогањања и после робијања?

После свега што сам доживео, заиста се сматрам победником и срећан сам што сам се у то све упустио и што сам на време кренуо у ту отворену антикомунистичку побуну. Четвртог децембра 1981. године искључили су ме из Савеза комуниста. Искључио ме директно Општински комитет Центар, јер се нису усудили да иду преко факултета. Знали су да имам велику подршку међу студентима и да је практично немогуће да ме тамо искључе. У јануару су комунисти покренули питање мог смењивања са наставничке катедре, прогласили су ме морално-политички неподобним и негде у априлу 1982. сам уклоњен из наставе и премештен у Институт за друштвена истраживања у звању научног сарадника.

Чиме се, у ствари, бавио тај Институт?

Тај Институт је иначе једна измишљена установа на Факултету и док ја нисам премештен, у њему нико није био у сталном радном односу. Он је служио само као фирма преко које су поједини професори обезбеђивали финансирање неких научноистраживачких пројеката. То је било све. Одмах по доласку у Институт инсистирао сам да ми се да неки научноистраживачки пројекат. Они су мислили да ми дају неку просечну месечну плату, да ћу се ја примирити, да ће тиме једноставно решити један велики проблем. Али, ја се нисам ни тамо дао. Тражио сам да знам зашто примам плату и да нешто и радим. После дужег времена поверили су ми да радим на једном научноистраживачком пројекту и онда сам просто почео да их затрпавам табацима истраживачке апаратуре и готових делова пројеката.

Докле је то трајало?

То је све трајало до маја 1984, кад сам дефинитивно ухапшен и осуђен. У време док сам боравио у Институту и нешто пре тога, повезао сам се са дисидентима из Београда и Загреба, постао сам члан Филозофског друштва Србије, Социолошког друштва Србије, Хрватског филозофског друштва и Социолошког друштва Хрватске. Учествовао сам на многим научним скуповима у Београду, Загребу, Комижи на Вису и иступао са текстовима који су увек били бар за једну нијансу критичнији према друштвеној стварности у којој смо живели од текстова других аутора. Велики одјек у јавности имао је мој текст „Саопштење из Порторожа” из 1983. године, у ком сам покренуо нека питања федерализма у Југославији, као и моје излагање на научном скупу у Народној библиотеци Србије, у јуну 1982. године, такође о питању федерализма и односа између републике и покрајина. Објавио сам већи број полемика у различитим новинама и часописима.

Кад су вас први пут ухапсили и зашто?

Први пут су ме ухапсили у фебруару 1984, у возу, на путу из Сарајева за Београд. Задржали су ме на саслушању пуних 27 часова. Покушали су да ме сломе, да ме наговоре да се повучем из политичке делатности, обећавајући ми да ћу се вратити у наставу, да ћу добити и највише професорско звање, да ће ми штампати књиге. Једноставно, да ћу имати све што пожелим, само да се оканем тих својих дисидентских веза и политичке делатности. Како од тога ништа није било, у мају месецу су ме дефинитивно ухапсили и осудили на осам година робије. Претходно сам био ухапшен у априлу, на Велики петак, 1984. године у Београду, у једном стану, на трибини Слободног универзитета. Био сам један од двадесетосморице ухапшених интелектуалаца, заједно са Милованом Ђиласом. Три дана сам био затворен у Централном затвору у Београду.

Када сте се први пут видели и упознали са Ђиласом?

Са Ђиласом сам се упознао негде крајем 1983. године. Код њега ме је одвео Миодраг Милић, један од оне чувене шесторице која је 1984. године осуђена за непријатељску пропаганду. Неки од мојих пријатеља праксисоваца били су против тога да се срећем са Ђиласом. Никакве веродостојне аргументе нису износили; мислим да је у основи био страх. Сви су бежали од Ђиласа као од куге, мислили су да ако режим не може више ништа Ђиласу, може жестоко прогонити оне који су око Ђиласа, који се с њим друже.

За вас је то свакако био велики изазов?

Да, за мене је то био велики изазов. Нисам никада Ђиласа сматрао неким политичким или идеолошким истомишљеником, али сама чињеница да га је режим прогонио и да га се режим толико бојао за мене је била довољна да се с њим сретнем. И срели смо се у Београду и провели неколико сати заједно. То је био први у низу наших сусрета. Са Ђиласом, у принципу, нисам налазио заједнички језик ни у једном питању.

Било би интересантно да крену те информације о нашој прошлости, о периоду у коме је он био један од највиших државних функционера. Мислим да Ђилас и данас многе ствари прећуткује. У време док је Ђилас био прогоњен, сматрао сам питањем части да му изразим на неки начин и своју солидарност. Међутим, онога тренутка кад је престао да буде прогоњен, негде 1988, кад су почеле и режимске издавачке куће да му издају књиге и режимске новине да му објављују текстове, више нисам сматрао да треба према њему показивати икакву солидарност, сматрао сам да је потребно да се освежи памћење и на његове велике злочине, да се постави и то питање. Поготову касније, када се Ђилас експонирао са антисрпских позиција као заговорник и присталица хрватске и словеначке демократије. И дан-данас он делује против српских националних интереса. Реч је о једном издајнику српскога народа и ја то отворено говорим, без икаквог устезања.

Међутим, читајући вашу књигу „Дисидентски споменар” види се да је Милован Ђилас један од најактивнијих међу онима који желе да вас извуку из зеничког затвора.

Ђилас је дао две изјаве за стране новине о томе и није он био један од најактивнијих. Он је у тим изјавама осудио моје хапшење, али то су учинили сви интелектуалци слободнијих стремљења, опредељења, сви интелектуалци који су нешто значили у овој земљи. Ја мислим да није питање да ли ће неко мени помоћи или неће, него да је ствар принципа да ли ће оправдати или неће оправдати то суђење. Али и ћутање је био став о свему томе. Онај ко је ћутао тај се и солидарисао са режимским поступком, ту нема никакве сумње.

Како вам се чинила помоћ из иностранства?

Она је била значајна. Ангажовао се један број интелектуалаца из Француске, међу њима и Симон де Бовоар, затим немачки књижевници и филозофи, група америчких конгресмена и сенатора.

Јесте ли имали прилике док сте били у затвору у Зеници да видите те петиције, та имена?

Нисам имао прилике, нисам једноставно могао да сазнам шта се дешава. То је било немогуће.

И кад сте изашли из затвора и кад сте видели све те петиције, како сте реаговали?

Морам признати да ми је то импоновало. Одједном ми је порастао значај у сопственим очима.

Ко су, у ствари, били најупорнији ваши браниоци у то време? Добрица Ћосић, Коста Чавошки?

Њих двојица су сигурно били најактивнији.