Na zaravanku, pred ruševinama karavan-seraja, Karamanlija je držao neprekidan zbor od jutra do mraka. Tu se neprestano kretala šarena gomila sveta: Karamanlijini ljudi, slučajni namernici, oni koji su dolazili da nešto zamole novog gospodara kasabe, pa prolaznici koje su ustanici manje-više silom svraćali da čuju njihovog starešinu. A Karamanlija je neprestano govorio. I kad se obraćao pojedincu vikao je kao da govori stotinama njih. Bio je još bleđi, kolutao je očima na kojima je beonjača primetno požutela, a u uglovima usana kupila mu se bela pena. Neko od kasabalija mu je kazao za muslimansko narodno verovanje o šeh-Turhaniji koji je nekad davno tu poginuo braneći kaurskoj vojsci prelaz preko Drine, a sada počiva u svom grobu, na drugoj obali, odmah iznad mosta, ali će nesumnjivo ustati onog trenutka kad prvi kaurski vojnik stupi na most. On se odmah uhvatio strasno i grčevito za tu legendu, iznoseći je svetu kao neočekivanu i stvarnu pomoć.

— Braćo, ova je ćuprija vezirov hair. Pisano je da preko nje nema prelaska kaurskoj sili. Ne branimo je mi sami, nego i ovaj »dobri«, koga puška ne bije i sablja ne siječe. Kad naiđe dušmanin, on će ustati iz onog svoga mezara, staće nasred ćuprije i raširiti ruke, a Švabama će, kad ga ugledaju, koljena klecnuti, srce će svenuti u njima odjednom, i ni bježati neće moći, od straha. Turci braćo, ne rasturajte se, nego svi sa mnom na ćupriju!

Tako je vikao Karamanlija, pred sakupljenim svetom. Krut, u crnom, pohabanom mintanu, šireći ruke i pokazujući kako će »dobri« stajati, izgledao je ceo kao visok, crn i tanak krst sa čalmom na vrhu.

Sve su to znali višegradski Turci, i bolje od Karamanlije, jer je svaki od njih tu legendu toliko puta čuo i pričao u svom detinjstvu, ali nisu pokazivali nimalo volje da mešaju život sa pričama i da računaju na pomoć mrtvih tamo gde niko od živih ne može da pomogne. Alihodža, koji se nije udaljavao od svoga dućana, ali kome su ljudi kazivali sve što se govori i dešava pred Kamenitim hanom, samo je tužno i sažalno odmahnuo rukom.

— Znao sam ja da ta budala neće ni žive ni mrtve s mirom pustiti. Alah selamet olsun!

A Karamanlija je, nemoćan prema stvarnom neprijatelju, upravljao sav svoj gnev na Alihodžu. Pretio je, vikao i kleo se da će, pre nego moradne napustiti kasabu, prikovati upornog hodžu na kapiji, kao jazavca, da tako dočeka Švabe protiv kojih nije hteo da se bori ni dao drugima da to čine.

Celu tu prepirku prekinuli su Austrijanci koji su se pojavili na obroncima Lijeske. Tada se videlo da se kasaba zaista ne može braniti. Karamanlija je bio poslednji koji je napustio varoš, ostavivši na uzvišenom zaravanku pred karavan-serajom oba gvozdena topa koja je dotle vukao. Ali pre nego što je odstupio, izvršio je svoju pretnju. Naredio je svome seizu, inače kovaču po zanimanju, čoveku divovskog rasta i ptičjeg mozga, da veže Alihodžu i da ga tako vezana prikuje desnim uhom za onu hrastovu gredu što je ostala od nekadašnjeg čardaka, užljebljena između dva kamenita basamaka na kapiji.

U onoj opštoj gužvi i uzbuni koja je vladala na pijacu i oko mosta svi su čuli tu glasnu naredbu, ali niko je nije shvatio tako kao da se mora izvršiti baš onako kako je rečena. Šta se sve ne govori i kakve se sve krupne reči i gromke psovke ne čuju u ovakvim prilikama! Tako je bilo i sa ovim. Najpre je izgledalo potpuno neverovatno. Više kao pretnja, kao grdnja; tako nešto. Ni Alihodža nije uzimao stvar mnogo ozbiljno.

I sam kovač, kome je naređeno da stvar izvrši i koji je bio zauzet zaglavljivanjem topova, kao da se kolebao i predomišljao. Ali misao da hodžu treba prikovati na kapiji bila je bačena i sad su se u glavama ovog unezverenog i ogorčenog sveta odmeravali izgledi i mogućnosti za izvršenje ili neizvršenje takvog zločina. Hoće biti — neće biti! Najpre je većini stvar izgledala, kao što i jeste, besmislena, ružna i nemoguća. Ali u ovim trenucima opšte uzbuđenosti nešto je trebalo uraditi, nešto krupno, neobično, a samo je to bilo mogućno da se uradi. Neće biti — hoće biti! Ta mogućnost se sve više zgušnjavala i postajala sa svim minutom i svakim pokretom sve verovatnija i prirodnija. Zašto da ne bude? Dvojica već drže hodžu, koji se mnogo i ne brani. Vezuju mu ruke na leđima. Sve je to još daleko od tako strašne i lude stvarnosti. Ali je i sve bliže njoj. Kovač, kao da se odjednom postideo svoje slabosti i neodlučnosti, potrže odnekud čekić kojim je do maločas zaglavljivao topove. U pomisli da je Švabo tako reći već tu, na pola sata hoda od varoši, kovač je nalazio odlučnosti i rešenosti da zaista izvede stvar do kraja. A iz te iste bolne pomisli hodža je crpeo svoju prkosnu ravnodušnost prema svemu, pa i prema nezasluženoj, ludoj i sramotnoj pedepsi na koju ga stavljaju.

I tako se za nekoliko trenutaka desi ono što je u svakom pojedinom od tih trenutaka izgledalo nemoguće i neverovatno. Nikoga nije bilo ko bi smatrao da je ta stvar dobra i mogućna, pa ipak svak je pomalo doprineo da se hodža nađe na mostu, prikovan desnim uhom za jednu drvenu gredu koja se nalazila na kapiji. I kad se sve razbeglo pred Švabom koji se spuštao u kasabu, hodža je ostao u tom čudnom, i bolnom i smešnom položaju, osuđen da nepomično kleči, jer mu je svaki i najmanji pokret zadavao bol i pretio da raskine uho, koje se njemu činilo teško i veliko kao planina. Vikao je, ali nikog nije bilo da ga čuje i oslobodi iz tog mučnog položaja, jer se sve živo posakrivalo u kuće ili razišlo po selima od straha, koliko pred Švabom koji dolazi toliko i pred ustanicima koji odstupaju. Varoš izgleda izumrla a most pust kao da je smrt sve po njemu zbrisala.

Ni živih ni mrtvih nema da ga brane, samo na kapiji čuči nepomičan Alihodža sa glavom priljubljenom uz direk, stenjući od bola i smišljajući i u tom položaju nove dokaze protiv Karamanlije.

Austrijanci su pristizali polako. Njihove predstraže su sa druge obale ugledale pred karavan-serajem pored mosta ona dva topa i odmah zastale da sačekaju svoje brdske topove. Oko podne oni iz jednog šumarka izbaciše na napušteni karavan-seraj nekoliko granata koje oštetiše han, ionako već trošan, i porazbijaše one neobično fine rešetke na prozorima, sečene iz jednog komada, u mekom kamenu. Tek kad pomeriše i preturiše oba turska topa i videše da su napušteni i da niko ne odgovara, Švabe obustaviše paljbu i počeše oprezno da se približavaju mostu i kasabi. Na kapiju su naišli, sporim korakom i sa puškom na gotovs, mađarski honvedi. Zastali su u nedoumici pred zgrčenim hodžom, koji je od straha zbog granata koje su šišale i tutnjale iznad njegove glave bio za trenutak zaboravio bol od prikovanog uha. Kad je ugledao mrske vojnike sa uperenim puškama, on stade da ječi bolno i otegnuto, računajući da je to jezik koji svak razume. To ga je spaslo da honvedi ne pripucaju. Dok su jedni produžili da napreduju korak po korak preko mosta, drugi ostadoše kod njega, zagledajući ga izbliza i ne mogući da shvate njegov položaj. Tek kad je stigao jedan bolničar, nađoše klešta, pažljivo izvukoše ekser, jedan od onih kojim se konji potkivaju i oslobodiše Alihodžu. Toliko je bio ukrućen i premoren da je klonuo na kamenite basamake, jednako stenjući i ječeći. Onaj bolničar mu je mazao ranjeno uho nekom tečnošću koja je pekla. Kroz suze hodža je, kao u neobičnom snu, gledao na vojnikovoj levoj mišici belu, široku traku i na njoj velik i pravilan krst od crvenog platna. Samo u groznici mogu da se vide takva gadna i strašna snoviđenja. Taj krst mu je plivao i poigravao u suzama i, kao ogromno priviđenje, zaklanjao ceo vidik. Zatim mu je vojnik zavio ranu i preko zavoja nataknuo njegovu ahmediju. Onako umotane glave, sav izlomljen u krstima, hodža se ispravio i ostao tako nekoliko trenutaka, naslonjen na kamenu ogradu mosta. Teško se smirivao i pribirao.

Prema njemu, na drugoj strani kapije, ispod samog turskog natpisa u kamenu, jedan vojnik je lepio široku, belu hartiju. Iako mu je u glavi tutnjalo od bola, hodia nije mogao da savlada svoje urođeno ljubopitstvo i da ne pogleda beli plakat. To je bio proglas generala Filipovića, na srpskom i na turskom jeziku, upućen stanovništvu Bosne i Hercegovine prilikom ulaska austrijske vojske u Bosnu. Zažmurivši na desno oko, Alihodža je sricao tekst na turskom, i to samo one rečenice koje su štampane debljim slovima:

»Stanovnici Bosne i Hercegovine!«

»Vojska Cara Austrijskog i Kralja Ugarskog prešla je granicu vaše zemlje. Ona ne dolazi kao neprijatelj da otme zemlju silom. Ona dolazi kao prijatelj da učini kraj neredima koji već godinama uznemiruju ne samo Bosnu i Hercegovinu nego i pogranične pokrajine Austro-Ugarske.

---

»Car i kralj nije mogao više gledati kako nasilje i nemir vladaju u blizini njegovih pokrajina, kako bijeda i nevolja kucaju na granice njegovih zemalja.

»On je skrenuo pogled evropskih država na vaš položaj i u vijeću naroda jednoglasno je zaključeno da vam Austro-Ugarska vrati mir i blagostanje koje ste odavno izgubili.

Njegovo Veličanstvo sultan, kome vaše dobro leži na srcu, osjetio se ponukanim da vas povjeri zaštiti svoga moćnog prijatelja Cara i Kralja.

---

»Car i Kralj naređuje da svi sinovi ove zemlje uživaju ista prava po zakonu, da su im svima život, vjera i imetak zaštićeni.

»Stanovnici Bosne i Hercegovine! Stupajte sa povjerenjem pod zaštitu slavnih zastava Austro-Ugarske. Dočekujte naše vojnike kao prijatelje, pokoravajte se vlastima, vratite se na svoje poslove, plodovi vašeg truda biće zaštićeni.«

Hodža je čitao isprekidano, rečenicu po rečenicu. nije razumeo svaku reč, ali mu je svaka zadavala bol; i to neki naročit bol, posve odvojen od onih bolova koje je osećao u ranjenom uhu, u glavi i u krstima. Tek sada, od ovih reči, »carskih riječi«, odjednom mu je bilo jasno da je svršeno sa njim, sa svima njegovima i svime što je njihovo, svršeno jednom zauvek, ali na neki čudan način: oči gledaju, usta govore, čovek traje, ali života, pravog života nema više. Tuđi car je položio ruku na njih i tuđa vera zavladala. To izlazi jasno iz ovih krupnih reči i nejasnih poruka, i još jasnije iz ovog olovnog bola u grudima koji je ljući i teži nego ikakav ljudski bol koji se može zamisliti. I ni hiljade onakvih budala kao što je onaj Osman Karamanlija ne mogu tu ništa pomoći ni promeniti. (Tako se još uvek prepire hodža u sebi.) »Izginućemo svi!« »Da izginemo!« Šta vredi sva ta huka, kad evo, dođe ovako vreme pa čovek propadne tako da ne može ni da izgine ni da živi, nego trune kao direk u zemlji i svačiji je samo nije svoj. To je prava, velika beda, koju razni Karamanlije ne vide i ne razumeju, i svojim nerazumevanjem čine je samo još težom i sramnijom.

U tim mislima, sporo ide Alihbdža sa mosta. I ne primećuje da ga prati onaj sanitetski vojnik. Ne boli ga toliko uho koliko ono olovno i gorko đule koje mu je odjednom, posle čitanja »carskih riječi«, leglo usred grudi.

Sporo ide a čini mu se da nikad više neće preći na drugu obalu, da je ovaj most, koji je dika kasabe i od svog postanka u najužoj vezi sa njegovom porodicom, na kome je odrastao i pored koga vek provodi, odjednom porušen na sredini, tamo kod kapije; da ga je ona bela, široka hartija švapskog proglasa presekla po polovini kao bezglasna eksplozija i da tu zjapi provalija; da još stoje pojedini stubovi levo i desno pd toga preseka, ali da prelaza nema, jer most ne vezuje više dve obale, i svak ima da ostane doveka na onoj strani na kojoj se u tom trenutku zadesio.

Sporo ide Alihodža u tim svojim grozničavim predstavama, i povodi se kao težak ranjenik, a oči mu se neprestano pune suzama. Ide oklevajući, kao da je prosjak, koji, bolestan, prvi put prelazi most i ulazi u tuđu, nepoznatu varoš. — Trgoše ga glasovi. Pored njega su prolazili neki vojnici. Među njima ugleda opet debelo i dobroćudno i podsmešljivo lice onoga sa crvenim krstom na ruci, koji ga je otkovao. Smešeći se jednako, vojnik je pokazivao na njegov zavoj i pitao ga nešto na nerazumljivom jeziku. Hodža pomisli da mu nudi još neku pomoć i odmah se ukruti i namrgodi:

— Mogu ja, mogu. Niko meni ne treba.

I življim, odlučnijim korakom pođe kući.

X

Svečan i zvaničan ulazak austrijskih trupa bio je tek sutradan.

Nikad niko nije zapamtio takvu tišinu nad kasabom. Dućani se nisu ni otvarali. Na kućama zatvoreni prozori i vrata, iako je sunčan i topao dan pod kraj avgusta meseca. Sokaci pusti, avlije i bašte kao izumrle. U turskim kućama potištenost i zabuna, u hrišćanskim oprez i nepoverenje. Ali svuda i u svima — strah. Švabe koji ulaze, boje se zasede. Turci se boje Švabe, Srbi Švabe i Turaka. Jevreji se boje svega i svakoga, jer je, naročito u ratno vreme, svak jači od njih. Svima je u ušima odjek jučerašnje topovske pucnjave. I kad bi ljudi slušali samo svoj strah, ne bi toga dana niko živ pomolio glave iz kuće. Ali čovek ima i drugih gospodara. Austrijski odred koji je juče ušao u kasabu pronašao je mulazima i zaptije. Oficir koji je komandovao tim odredom ostavio je mulazimu njegovu sablju i naredio mu da i dalje vrši službu i održava red u varoši. Rečeno mu je da će drugog dana na jedan sat pred podne stići komandant, pukovnik, i da na ulasku u varoš moraju da ga dočekaju najugledniji ljudi iz kasabe, i to predstavnici sve tri vere. Sedi i rezignirani mulazim pozvao je odmah Mula-Ibrahima, Huseinagu, muderisa, pop-Nikolu, i rabina Davida Levija, saopštio im da oni »kao zakonoše i prvi ljudi« moraju sutra u podne dočekati austrijskog komandanta na kapiji, pozdraviti ga u ime građanstva i otpratiti do u čaršiju.

Mnogo pre određenog vremena četvorica »zakonoša« našli su se na opustelom pijacu i sporim koracima zaputili na kapiju. Tu je već mulazimov pomoćnik Salko Hedo sa jednim zaptijom prostirao dugačak turski ćilim jarkih boja i njime prekrivao stepenice i sredinu kamenog sedišta na koje će sesti austrijski komandant. Stajali su tu jedno vreme, svečani i ćutljivi, pa videći da nigde belim drumom niz Okolišta nema ni traga od komandanta, oni se zgledaše i kao po dogovoru posedaše na nezastrti deo kamenog sedišta.

Pop Nikola izvadi veliku kožnu duvankesu i ponudi i ostale.

Tako su sedeli na sofi kao nekad kad su bili mladi i bezbrižni i kao i ostala mladež kratili vreme na kapiji. Samo što su sada bili svi već u godinama. Pop Nikola i Mula Ibrahim stari, a muderis i rabin zreli ljudi, praznički odeveni i brižni za sebe i svaki za svoje. Gledali su se na oštrom letnjem suncu, onako na dugu vremenu i izbliza, i dolazili su jedan drugom prestareli za svoje godine i suviše istrošeni. I svaki se sećao drugoga kakav je bio u mladosti ili u detinjstvu, kad su rasli pored ovoga mosta, svaki sa svojim naraštajem, zeleno drvo od koga se još ne zna šta će biti.

Pušili su, razgovarali jedno a u mislima preturali drugo, pogledajući svaki čas na Okolišta odakle treba da se javi komandant od koga zavisi sada sve i od koga može doći i za njih i za njihov svet i celu kasabu i dobro i zlo i smirenje i nove opasnosti.

Pop Nikola je od sve četvorice bio nesumnjivo najmirniji i najpribraniji, bar tako je izgledalo. On je prešao sedamdesetu godinu, ali je još uvek svež i jak. Sin čuvenog popa Mihaila koga su Turci posekli na ovom istom mestu, pop Nikola je imao nemirnu mladost. Bežao je nekoliko puta u Srbiju i sklanjao se od mržnje i osvete nekih Turaka. Svojom neobuzdanom naravi i svojim držanjem, on je i davao povoda za mržnju i osvete. Ali kad su prošle nemirne godine, pop-Mihailov sin je zaseo na očevu parohiju, oženio se i smirio. Ta su vremena bila davna i zaboravila se. (»Odavno sam i ja drugu pamet stekao i naši Turci otkofrčili«, govorio je pop Nikola u šali.) Ima već pedeset godina kako pop Nikola upravlja svojom prostranom, rasturenom i teškom parohijom na granici, mirno i mudro, bez drugih većih potresa i nevolja do onih koje donosi život sam po sebi, sa predanošću sluge i dostojanstvom kneza, uvek prav i jednak, sa Turcima, sa narodom i sa starešinama.

Ni pre ni posle njega nije bilo ni u jednom redu i ni u jednoj veri čoveka koji je uživao ovako opšte poštovanje i imao ovakav ugled kod svih kasabalija bez razlike vere, pola i godina, kao ovaj pop koga su oduvek svi zvali »đedo«. Za celu kasabu i za sav srez on je oličenje srpske crkve i svega onoga što narod naziva i smatra hrišćanstvom. I više od toga, svet u njemu gleda prototip sveštenika i starešine uopšte, onakvog kakav se u ovoj kasabi i pod ovakvim prilikama zamišlja.

To je čovek visokog uzrasta i neobične telesne snage, male pismenosti, ali velikog srca, zdrava razuma, vedra i slobodna duha. Njegov osmejak razoružava, umiruje i hrabri; to je neopisivi i neprocenjivi osmejak snažnog, blagorodnog čoveka koji živi u miru sa samim sobom i sa svim oko sebe; njegove krupne, zelene oči stegnu se tada u usku zagasitu prugu iz koje biju zlatne iskre. I takav je ostao do pod starost. U svom dugom ćurku od lisičine, sa velikom riđom bradom koja je s godinama tek progrušana i koja mu pokriva cele grudi, sa ogromnom kamilavkom na bujnoj kosi, spletenoj pozadi u čvrstu pletenicu i posuvraćenoj pod kamilavku, on prolazi kroz čaršiju, kao da je sveštenik ove kasabe pored mosta i vaskolikog brdovitog kraja, i to ne od pedesetak godina unazad i ne po svojoj crkvi samo, nego od iskona, od drevnih vremena, kad još svet nije bio ni podeljen na sadašnje vere i crkve. Iz dućana sa obe strane ulice pozdravljaju ga čaršilije, ma koje vere bili. Žene se sklanjaju i stojeći pognute glave čekaju da đedo prođe. Deca (čak i jevrejska) napuštaju igru i prestaju sa vikom, a stariji među njima svečano i bojažljivo prilaze ogromnoj i teškoj đedinoj ruci, da bi osetili za trenutak kako iznad njihovih ošišanih glava i od igre zajapurenih lica sipi kao dobra i prijatna rosa njegov snažni i veseli glas:

— Živ bio! Živ bio! Živ bio, sinko!

Taj akt poštovanja prema đedi spadao je u drevni i opšte priznati ceremonijal sa kojim su se rađali naraštaji kasabalija.

I u pop-Nikolinom životu bila je jedna senka. Njegov brak je ostao bez dece. To je bila nesumnjivo teška stvar, ali se niko ne seća da je od njega ili od popadije čuo reč tužbe ili video samo žalan pogled. U kući su držali uvek bar po dvoje dece usvojene iz njegove ili njene rodbine sa sela. Tu bi decu hranili do udaje ili ženidbe pa onda uzimali drugu.

Do pop-Nikole sedeo je Mula Ibrahim. Visok, mršav i usukan čovek retke brade i opuštenih brkova, on nije bio mnogo mlađi od pop-Nikole, imao je veliku porodicu i lep imetak koji mu je ostao od oca, ali je onako aljkav, mršav i bojažljiv, sa detinjski plavim i bistrim očima, ličio više na nekog isposnika i pobožnog putnika siromaha nego na višegradskog hodžu i koljenovića. Mula Ibrahim je imao jednu manu: mucao je u govoru, i to teško i nadugačko. (»Treba da je čovek dokon pa da sa Mula-Ibrahimom razgovara«, govorile su kasabalije u šali.) Ali Mula Ibrahim je bio nadaleko poznat sa svoje dobrote i duševnosti. Iz celog tog čoveka izbijala je blagost i vedrina, i već pri prvom dodiru sa njim svak je zaboravljao njegov spoljni izgled i njegovo mucanje. On je privlačio sebi sve one koji su opterećeni bolešću, sirotinjom ili kakvom bilo drugom nevoljom. Iz najudaljenijih sela ljudi su dolazili Mula-Ibrahimu da potraže saveta. Pred njegovom kućom uvek je bilo sveta koji ga je čekao. Ljudi ili žene koji traže saveta ili pomoći zaustavljali su ga često na ulici. On nije odbijao nikad nikoga, a nije ni delio skupe zapise i amajlije kao druge hodže. Seli bi odmah tu, u prvi hlad ili na prvi kamen, malo postrani; čovek bi šapatom izneo svoju muku. Mula Ibrahim bi ga pažljivo i saučesno saslušao, zatim bi on njemu kazao nekoliko dobrih reči, nalazeći uvek najbolje moguće rešenje, ili bi posegnuo mršavom rukom u duboki džep svoga džubeta i obzirući se da ga ko ne vidi, spustio mu neku paru u ruku. Njemu ništa nije bilo ni teško ni odvratno ni nemoguće, kad se radilo o tome da se nekom muslimanu pomogne. Za to je uvek imao vremena i nalazio novaca. Ni njegovo mucanje nije mu smetalo pri tome, jer on je šapćući sa svojim vernikom u nevolji i sam zaboravljao da muca. Od njega je svak odlazio ako ne potpuno utešen a ono bar trenutno umiren, jer bi video da je neko njegovu muku osetio kao svoju rođenu.

Okružen stalno svačijom brigom i potrebom ne misleći nikad na sebe, on je, bar tako mu se činilo proveo ceo vek zdrav, srećan i imućan.

Višegradski muderis Husein efendija bio je onizak i punačak čovek, još mlad, lepo odeven i dobro negovan. Crna, kratka brada, pažljivo podšišana, u pravilnom ovalu oko belog i rumenog lica sa okruglim, crnim očima. Dobro školovan, znao je dosta, važio da zna mnogo, a sam je smatrao da zna još više. Voleo je da govori i da ga slušaju. Bio je uveren da lepo govori i to ga je zavodilo da govori mnogo. Izražavao se pažljivo i mazno, sa odmerenim pokretima, držeći malo uzdignute ruke, obe u istoj visini, bele, nežne ruke, sa rumenim noktima, osenčane gustim kratkim i crnim maljama. I govoreći, ponašao se kao da je pred ogledalom. On je imao najveću biblioteku u kasabi, jedan okovan i dobro zatvoren sanduk knjiga koje mu je zaveštao na samrti njegov učitelj, čuveni Arap-hodža, i koje je on ne samo brižljivo čuvao od prašine i moljaca nego ih i sam retko i štedljivo čitao. Ali samo saznanje da on ima toliki broj tako skupocenih knjiga davalo mu je ugled kod ljudi koji ne znaju šta je knjiga i dizalo cenu u njegovim sopstvenim očima. Znalo se da on piše hroniku najvažnijih događaja u kasabi. I to mu je kod građana stvaralo glas učenog i izuzetnog čoveka, jer se smatralo da on time ima, na neki način, dobar glas kasabe i svakog pojedinca u svojim rukama. U stvari ta hronika nije bila ni opširna ni opasna. Za pet-šest godina, otkad je muderis vodi, ona je ispunila svega četiri stranice jedne male sveske. Jer, većinu kasabalijskih događaja muderis nije smatrao dovoljno važnim ni dostojnima da uđu u njegovu hroniku, zbog toga je ona ostala tako neplodna, suva i štura kao ohola usedelica.

Četvrti od »zakonoša« bio je David Levi, višegradski rabin, unuk onog poznatog starog rabina Hadži-Liače, koji mu je ostavio u nasledstvo svoje ime, položaj i imetak, ali ništa od svoga duha i svoje vedrine.

To je bio mlad, sitan i bled čovek, mrkih kadifastih očiju tužna pogleda. Bio je neizrecivo bojažljiv i ćutljiv. On je tek odskora rabin, i nedavno se oženio. Da bi izgledao važniji i krupniji, nosio je široko i bogato odelo od teške čoje, lice mu je bilo zaraslo u bradu i brkove, ali se ispod toga odela naslućivalo slabo, zimogrozno telo, a kroz crnu, retku bradu nazirao se bolešljivi dečački oval lica. On je strahovito patio u sebi kad god bi morao da izađe među ljude i učestvuje u razgovorima i odlukama, osećajući se stalno malen, slab i nedorastao.

Sad su sedeli na suncu i znojili se sva četvorica, obučeni u stajaća odela, uzbuđeni i brižni više nego što su želeli da pokažu.

— Ama, da zapalimo još po jednu; imamo kad, baku mu njegovu, nije valjda tica pa da sleti na ćupriju, — govorio je pop Nikola kao čovek koji je odavno naučio da šalom prikriva brigu i pravu misao, svoju i tuđu.

Svi pogledaše put Okolišta, pa prihvatiše za duvan.

Razgovor je tekao sporo i oprezno i kretao se stalno oko pitanja dočeka komandanta. Sve se svodilo na to da je pop Nikola taj koji treba da ga pozdravi i zaželi mu dobrodošlicu. Stisnutih očnih kapaka i sastavljenih veđa, tako da su mu oči stvarale onu zagasitu prugu iz koje vrcaju zlatne iskre kao osmejak, pop Nikola ih je gledao svu trojicu dugo, ćutke i pažljivo.

Mladi rabin je premirao od straha. Nije imao snage da oduva dim od sebe nego mu se dugo još kovitlao kroz brkove i bradu. Muderis nije bio ništa manje uplašen. Sva njegova rečitost i celo dostojanstvo učenog čoveka napustili su ga jutros odjednom. On ni približno nije bio svestan kako unezveren izgleda i do koje je mere ustrašen, jer mu visoko mišljenje koje ima o sebi nije dopuštalo da tako što poveruje.

Pokušavao je da održi jedan od onih svojih književnih govora, uz odmerene pokrete koji sve objašnjavaju, ali su mu lepe ruke same padale u krilo i reč se mrsila i kidala. I sam se čudio gde se delo njegovo svagdašnje dostojanstvo i neprestano se mučio uzaludno ga tražeći kao stvar na koju je odavno navikao, i koju je sada, kad mu najviše treba, negde zaturio.

Mula Ibrahim je bio nešto bleđi nego obično, ali inače miran i priseban. On i pop Nikola bi se pogledali s vremena na vreme kao da se očima sporazumevaju. Još od mladosti oni su dobri poznanici i prijatelji, koliko se u tadašnjim vremenima moglo govoriti o prijateljstvu između Turčina i Srbina. Kad je pop Nikola u mladim godinama imao one svoje »zađevice« sa višegradskim Turcima i morao da se sklanja i beži, učinio mu je neku uslugu Mula Ibrahim, čiji je otac bio vrlo moćan u kasabi. Docnije, kad su naišla mirnija vremena na kasabu, odnosi između dve vere postali snošljivi a njih dvojica ušli u zrelo doba, oni su se sprijateljili i u šali zvali jedan drugog »komšija«, jer su im kuće bile na dva protivna kraja kasabe. Za suša, poplava, zaraza ili drugih nezgoda koje su nailazile, oni su se nalazili na zajedničkom poslu, svaki među svojim narodom. I inače, kad god bi se sreli na Mejdanu ili na Okolištima, oni bi se pozdravili i upitali kako se nigde ne zdrave i ne pitaju pop i hodža. Tada bi pop Nikola često pokazao čibukom dole na kasabu pored reke i rekao napola u šali:

— Sve što dolje diše i gamiže a ljudskim glasom govori, nosimo ti i ja na duši.

— Vala, tako je, komšija, — odgovarao je Mula Ibrahim mucajući, — beli nosimo.

(A kasabalije, koji nađu reč da se svemu i svačemu podsmehnu, kažu za ljude koji žive u prijateljstvu: »Paze se kao pop i hodža«. I to im je već postala uzrečica.)

I sad su se njih dvojica dobro razumeli, iako nisu reči progovorili. Pop Nikola je znao koliko je Mula-Ibrahimu teško, a Mula Ibrahim je znao da popu nije lako. I gledali su se kao toliko puta u životu i u toliko raznih prilika: kao dva čoveka koji nose na duši sve žive dvonošce u kasabi, jedan one koji se krste a drugi one koji klanjaju.

Uto se začu kas. Dojurio je zaptija na sitnom kljusetu. Zadihan i uplašen, vikao je još izdaleka kao telal:

— Eto gospodina, eto ga na bijelu konju!

Tu se stvori i mulazim, uvek miran, uvek jednako ljubazan i jednako ćutljiv.

Niz Okolišta se dizala prašina.

Ovi ljudi, rođeni i odrasli u ovom zabačenom kraju Turske, i to dotrajale Turske XIX veka, nisu, prirodno, nikad imali prilike da poznaju pravu snažnu i dobro organizovanu vojsku jedne velike sile. Sve što su oni dosad mogli da vide bile su nepotpune, loše hranjene, rđavo odevene i neuredno plaćene jedinice carskog askera ili, što je još gore, nasilu sakupljeni bosanski bašibozuk bez discipline i oduševljenja. Sada se prvi put pojavljivala pred njima zaistinska »sila i ordija« jedne carevine, pobednička bleštava i sigurna u sebe. Ovakva vojska morala je da im zaseni oči i zaustavi reč u grlu. Već na prvi pogled, po konjskoj opremi i svakom dugmetu na vojniku, naslućivala se iza ovih uparađenih husara i jegera duboka i jaka pozadina, sila, red i blagostanje nekog drugog sveta. Iznenađenje je bilo veliko i utisak dubok.

Napred su jahala dva trubača na dva gojazna zelenka, zatim je dolazio odred husara na vrancima.

Konji su bili istimareni i gazili su kao devojke, sitno i izdržano. Husari sa crvenim šapkama bez štita i žutim gajtanima na grudima, sve rumeni i preplanuli mladići ufitiljenih brčića, izgledali su sveži i ispavani kao da su sad iz kasarne. Za njima je jahala grupa od šest oficira sa pukovnikom na čelu. Na njemu su bili svi pogledi. Njegov konj bio je viši od ostalih, putalj, neobično duga i izvijena vrata. Podalje iza oficira nailazila je četa pešadije, jegera, u zelenim uniformama, sa perjem na kožnom čaku i belim kaišima preko grudi. Oni su zatvarali vidik i izgledali kao šuma u pokretu.

Trubači i husari projahaše pored sveštenika i mulazima, zaustaviše se na pijacu i postrojiše sa strane.

Bledi i uzbuđeni ljudi na kapiji stadoše nasred mosta, licem prema oficirima koji su nailazili. Jedan od mlađih oficira pritera konja do pukovnika i nešto mu reče. Svi usporiše hod. Na nekoliko koraka pred »zakonošama« pukovnik naglo zaustavi i sjaha, to isto učiniše i oficiri iza njega, kao na znak. Dotrčaše vojnici koji prihvatiše konje i povedoše nekoliko koraka unazad.

Čim je dotakao nogama zemlju, pukovnik se preobrazi. Bio je malen, neugledan, premoren, neprijatan i opasan čovek. Kao da je on jedini od njih i za sve njih ratovao.

Sad se tek videlo kako je, za razliku od njegovih belolikih i utegnutih oficira, jednostavno odeven, zapušten i nenegovan. Izraz čoveka koji se troši nemilice, koji sam sebe jede. Lice opaljeno, zaraslo u bradu, oči mutne i nemirne, a visoka kapa malo nakrivo. Uniforma zgužvana i suviše široka za njegovo mršavo telo. Na nogama konjaničke čizme niskih, mekih sara bez sjaja. Idući raskoračeno i mašući korbačem, on priđe bliže. Jedan od oficira mu raportira, ukazujući na poređane ljude pred njim.

Pukovnik ih pogleda kratko i oštro ljutitim, crnim pogledom čoveka koji je stalno u teškim poslovima i velikim opasnostima. I odmah se moglo videti da on i ne zna drugačije da gleda.

U tom trenutku progovori pop Nikola mirnim, dubokim glasom. Pukovnik podiže glavu i zaustavi pogled na licu stasitog čoveka u crnoj mantiji. Ta široka, mirna maska biblijskog patrijarha vezala je za trenutak njegovu pažnju. Moglo je da se ne razume ili da se prećuje to što govori ovaj starac, ali njegovo lice nije moglo ostati neprimećeno. A pop Nikola je govorio tečno i prirodno, obraćajući se više mladom oficiru, koji je trebalo da prevede njegove reči, nego samom pukovniku. U ime prisutnih sveštenika svih vera on je uveravao pukovnika da su oni, zajedno sa narodom, voljni da se pokore sili koja dolazi i da će učiniti sve što je do njih da se održi mir i red koji nova vlast traži. A oni mole da vojska zaštiti njih i njihove porodice i da im omogući miran život i pošten rad.

Pop Nikola je govorio kratko i završio naglo. Žustri pukovnik nije stigao da izgubi strpljenje. Ali zato nije sačekao do kraja prevod mladog oficira. Odmahnuvši korbačem, prekinuo ga je reskim i nejednakim glasom:

— Dobro, dobro! Zaštitu će imati svi koji se budu dobro vladali. A već red i mir moraju da održavaju posvuda. Drugačije ne mogu sve i da hoće.

I klimnuvši glavom krenu napred, bez pozdrava i pogleda. Sveštenici se skloniše u stranu. Mimo njih prođe pukovnik, za njim oficiri, pa momci sa konjima. Niko se nije obazirao na »zakonoše« koji ostadoše sami na kapiji.

Svi su bili razočarani. Jer, jutros i u toku minule noći u kojoj niko od njih nije mnogo spavao, oni su se po sto puta pitali kako će izgledati taj trenutak kad na kapiji dočekaju komandanta careve vojske.

Zamišljali su ga svakojako, svaki već prema svojoj pameti i naravi, i bili spremni i na najgore. Neki od njih je već video sebe kako ga odvode pravo u surgun, u daleku Nemačku, da nikad više ne vidi ni svoje kuće ni kasabe. Neko se sećao pričanja o Hajrudinu, koji je nekad sekao glave na toj istoj kapiji. Svakojako su zamišljali stvar, samo ne ovako kako se ona odigrala, sa ovim sitnim ali oštrim i zloćudnim oficirom, kome je rat postao pravi život, koji, ne misleći na sebe i ne vodeći računa o drugima, sve ljude i zemlje oko sebe vidi samo kao predmet ili kao sredstvo rata i borbe, i koji se ponaša kao da za svoj račun i u svoje ime ratuje.

Tako su stajali, zgledajući se u nedoumici. Njihovi pogledi su, već kako koji, pitali nemo: »Ostasmo li živi i je li zaista prošlo najgore?« »Šta nas još čeka i šta da se radi?«

Mulazim i pop Nikola se snađoše prvi. Zaključiše da su »zakonoše« izvršile svoju dužnost i da im sad ne ostaje drugo do da idu svojim kućama i utiču na narod da se ne plaši i ne beži, ali da dobro pazi šta radi. Ostali, bez krvi u licu i misli u glavi, prihvatiše taj zaključak kao što bi prihvatili svaki drugi, jer sami nisu bili u stanju da ma šta zaključe.

Mulazim, koga ništa nije moglo izbaciti iz njegovog mira, otišao je dalje za svojim poslovima. Zaptija je savijao šareni, dugački ćilim kome nije bilo suđeno da primi komandanta, a pored njega je stao Salko Hedo, hladan i neosetljiv kao Usud. Za to vreme »zakonoše« su se razilazile, svaki na svoj način i svaki u svom pravcu. Rabin je grabio sitnim koracima, u želji da što pre stigne kući i da oseti toplinu i zaklon porodičnog prostora u kom žive njegova mati i žena. Muderis je išao nešto sporije, ali duboko zamišljen. Sad kad je sve prošlo neočekivano lako i dobro, iako dosta grubo i neprijatno, njemu je izgledalo potpuno jasno da i nije bilo razloga strahovanju i činilo mu se kao da se on stvarno nije nikad ni bojao ničega. I mislio je samo kakvu važnost može da ima ovaj doživljaj za njegovu hroniku i koliko mesta treba da zauzme u njoj. Dvadesetak redaka biće dosta. Možda i petnaest, pa čak možda i manje.

I što se više primicao kući sve je više smanjivao taj broj. A sa svakim ušteđenim retkom izgledalo mu je da nipodaštava i smanjuje sve oko sebe, a on, muderis, da se bogati i diže sam u svojim očima.

Mula Ibrahim i pop Nikola su išli zajedno sve do podnožja Mejdana. Ćutali su obojica, iznenađeni i poraženi izgledom i ponašanjem carskog pukovnika. Obojica su hitali da što pre stignu kući i da se vide sa svojim ljudima. Tu gde su im se putevi rastajali zastadoše za trenutak i pogledaše se ćutke. Mula Ibrahim je kolutao očima i micao usnama kao da jednako žvače jednu istu reč koju ne može da izusti. Pop Nikola, našavši opet svoj osmejak od zlatnih iskara kojim je hrabrio i sebe i hodžu, izgovori svoju i hodžinu misao:

— Krvava rabota ova vojska, Mula-Ibrahime!

— Ppppravo kažeš, kkkkrkrvava, — mucao je Mula Ibrahim, dižući obe ruke i praštajući se pokretima glave i izrazom lica.

A pop Nikola je teško i polagano stigao svojoj kući pored crkve. Dočekala ga je popadija ne pitajući ništa. Odmah je izuo čizme, svukao mantiju i skinuo kamilavku sa gustog i znojnog spleta riđe i sede kose. Seo je na malu, prizemnu divananu. Na drvenoj ogradi već je stajala čaša vode sa komadićem šećera. Pošto se osvežio i zapalio cigaru, sklopi umorno oči. Ali pred unutarnjim pogledom sevao je još uvek žustri pukovnik, kao munja koja zablesne čoveka i ispuni mu celo vidno polje, tako da samo nju vidi a ipak ne može da joj razabere lik. Pop je sa uzdahom oduhnuo dim daleko, govoreći tiho, sam sebi:

— Ja, čudna poganca, baku mu njegovu!

Iz varoši se čuo bubanj a zatim truba jegerskog odreda, prodirna i vesela, sa novom, neobičnom melodijom.

XI

Tako se veliki preokret u životu kasabe kraj mosta desio bez drugih žrtava osim Alihodžinog stradanja. Već posle nekoliko dana život je krenuo ponovo i izgledao je u suštini nepromenjen. I sam Alihodža je došao sebi i otvorio kao i ostali trgovci opet svoj dućan u blizini mosta, samo što je ahmediju nosio od tada spuštenu malo više na desnu stranu, da mu se ne vidi ožiljak na ranjenom uhu. Ono »olovno đule«, koje mu je leglo u grudi kad je ugledao crven krst na ruci austrijskog vojnika i kroz suze pročitao »carske riječi«, nije doduše iščezlo, ali je postalo maleno kao zrno sa brojanica, tako da se sa njim dalo živeti. A nije on bio jedini koji ga je nosio.

I tako su otpočela nova vremena pod okupacijom koju je svet, ne mogući je sprečiti, smatrao u duši privremenom. Šta sve nije prešlo preko mosta za tih nekoliko prvih godina posle okupacije? Žuto obojena vojnička kola prelazila su most sa tutnjem, u dugim nizovima, i donosila hranu, odeću, nameštaj, dotle neviđene sprave i uređaje.

U prvo vreme videla se samo vojska. Kao voda iz zemlje izvirali su vojnici iza svakog ugla i svakog žbuna. Puna ih je čaršija, ali ih ima i po svima ostalim krajevima kasabe. Svaki čas vrisne neka uplašena žena, jer u avliji ili u šljiviku za kućom naiđe iznenada na vojnika. U tamnomodrim uniformama, preplanuli od dvomesečnih marševa i ratovanja, radosni što su živi, željni odmora i uživanja, razmileli su se po varoši i po okolini. Na mostu ih ima u svako doba dana. Malo ko od građana odlazi na kapiju, jer je uvek puna vojnika. Tu sede, pevaju na raznim jezicima, šale se, kupuju voće u svoje modre šapke sa kožnim štitom i kokardom od žutog lima u koju su usečeni inicijali carevih imena FJI.

Ali sa jeseni poče da odlazi vojska. Postepeno i neprimetno bivalo ih je sve manje i manje. Ostali su samo odredi žandarmerije. Oni su uzimali stanove i spremali sve za stalan boravak.

U isto vreme počeli su da stižu činovnici, sitni i krupni službenici sa porodicama i poslugom, a za njima majstori i veštaci za one poslove i zanate kojih kod nas dotle nije bilo. Bilo ih je Čeha, Poljaka, Hrvata, Mađara i Nemaca.

Ispočetka je izgledalo kao da nailaze slučajno, kako koga vetar donese, i kao da dolaze na privremen boravak, da žive sa nama manje-više životom kojim se ovde oduvek živelo, kao da civilne vlasti treba da produže još za neko vreme okupaciju koju je otpočela vojska. Međutim, sa svakim mesecom koji prolazi, broj tih stranaca biva sve veći. Ali ono što najviše iznenađuje svet u kasabi i ispunjava ga čuđenjem i nepoverenjem nije toliko ni njihov broj koliko njihovi nerazumljivi i nedogledni planovi, njihova neumorna radinost i istrajnost sa kojom pristupaju izvođenju tih poslova. Ovi stranci ne miruju i ne daju nikome da ostane miran; izgleda da su rešeni da svojom nevidljivom ali sve više osetnom mrežom zakona, naredaba i propisa obuhvate život sam, sa ljudima, životinjama i mrtvim stvarima, i da izmene i pomere sve oko sebe; i spoljni izgled kasabe i navike i naravi živih ljudi od kolevke pa do groba. A sve to rade mirno i bez mnogo reči, bez sile i izazivanja, tako da čovek nema čemu da se odupre. Ako naiđu na nerazumevanje ili otpor oni odmah zastanu, negde se nevidljivo dogovore, promene samo pravac i način svoga rada, i opet izvedu ono što su naumili. Svaki posao koji počnu izgleda bezazlen, čak besmislen. Premeravaju neku ledinu, obeležavaju drveta po šumi, pregledaju nužnike i kanale, zagledaju konjima i kravama u zube, ispituju mere i tegove, raspituju za bolesti u narodu, za broj i imena voćaka, za vrste ovaca ili peradi. (Izgleda kao da se igraju. Tako su nerazumljivi, nestvarni i neozbiljni u očima sveta svi ti njihovi poslovi.) Pa onda sve to što je vršeno sa toliko pažnje i revnosti potone negde kao da je propalo zauvek, bez traga i glasa. Ali nekoliko meseci, često i godinu dana posle toga, kad se stvar već potpuno zaboravila u narodu, obelodani se odjednom smisao one naoko besmislene i odavno zaboravljene mere: pozivaju se muktari pojedinih mahala u Konak i saopštava im se nova naredba o seči šume, o suzbijanju tifusa, o načinu prodaje voća i slatkiša, ili o marvenim pasošima. I tako, sve dan i naredba.

I sa svakom naredbom ograničava se ili obavezuje u ponečem čovek pojedinac, a proširuje, zapliće, razgranjava život varoši ili sela i svih njegovih stanovnika zajedno.

Ali u kućama, i to ne samo turskim nego i srpskim, nije se ništa menjalo. Tu se živelo, radilo i zabavljalo po starom načinu. Hleb se mesio u naćvama, kafa pekla u odžaku, rublje parilo u čabrovima i pralo u »lukšiji« koja ženama nagrize i izranjavi prste; tkalo se i vezlo na stanovima i đerđefima. Stari običaji o slavama, praznicima, i svadbama održavali su se u potpunosti, o novim koje su stranci donosili samo se tu i tamo šaputalo i to kao o nečem neverovatnom i dalekom. Ukratko, radilo se i živelo kao oduvek i kao što će se u većini kuća još i petnaest, dvadeset godina posle okupacije raditi i živeti.

Ali zato se spoljni izgled kasabe menjao vidno i brzo. I onaj isti svet koji je u svojim kućama zadržao u svemu stari red i nije pomišljao da ga menja, mirio se uglavnom lako sa tim promenama u varoši i primao ih posle kraćeg ili dužeg čuđenja i gunđanja. Naravno da je i tu, kao što uvek i svuda biva u sličnim prilikama, nov život značio u stvari mešavinu starog i novog. Stara shvatanja i stare vrednosti sudarili su se sa novima, mešali među sobom ili živeli uporedo, kao da čekaju ko će koga nadživeti. Ljudi su računali na forinte i krajcare, ali isto tako i na groše i pare, merili na aršin, na oke i dramove, ali i na metar, na kilograme i grame, utvrđivali rokove za plaćanje i isporuke po novom kalendaru, ali još češće po starim navikama: o Đurđevu i o Mitrovdanu. Po prirodnom zakonu svet se odupirao svemu što je novo, ali nije u tome išao do kraja, jer je većini život uvek važniji i preči od oblika u kome se živi. Samo u izuzetnim pojedincima odigravala se dublja, istinska drama borbe između starog i novog. Za njih je način života bio nerazdvojno i bezuslovno vezan sa životom samim.

Takav je čovek bio Šemsibeg Branković iz Crnče, jedan od najimućnijih i najuglednijih begova u kasabi. On je imao šest sinova od kojih su četvorica bila već oženjena.

Njihove kuće su sačinjavale čitavo jedno malo naselje okruženo šljivicima i gajevima. Šemsibeg je bio neosporni, ćutljivi i strogi starešina te velike zajednice. Visok, pognut od godina, sa ogromnim belim, zlatom vezenim kaukom na glavi on samo petkom silazi u čaršiju da klanja džumu u džamiji. Od prvog dana okupacije on se ne zaustavlja nigde u varoši, ne razgovara ni sa kim i ne gleda oko sebe. U Brankovića kuće ne sme da uđe nijedan komadić nove nošnje ili obuće ni nova alatka ili nova reč. Nijednom od sinova ne da ni u kakav posao koji je u vezi sa novom vlasti, unučad ne pušta u školu. Od toga cela njihova zajednica trpi štetu; među sinovima se oseća nezadovoljstvo zbog starčeve tvrdoglavosti, ali niko ne sme i ne ume ni jednom reči, ni pogledom jednim da mu se usprotivi. Turci iz čaršije, koji rade i mešaju se sa novim svetom, pozdravljaju Šemsibega kad prolazi kroz čaršiju sa nemim poštovanjem u kome ima i straha i divljenja i nemirne savesti. Najstariji i najbolji Turci iz varoši odlaze često u Crnču kao na neki hadžiluk da posede i porazgovaraju sa Šemsibegom. Tu su sastanci onih koji, rešeni da istraju u svom prkosu do kraja, nisu voljni nipošto i ni u čemu da se poklone pred stvarnošću. To su, u stvari, duga sedenja bez mnogo reči i bez stvarnih zaključaka.

Šemsibeg sedi i puši na crvenoj serdžadi, umotan i zakopčan leti kao i zimi, a gosti oko njega. Razgovor je obično o nekoj novoj nerazumljivoj i mrskoj meri okupatorskih vlasti ili o turskom svetu koji se sve više prilagođava novom redu stvari. Svi oni osećaju potrebu da pred ovim oporim i dostojanstvenim čovekom razastru svoja ogorčenja, svoje bojazni i nedoumice. I svaki razgovor završava pitanjima: kuda ovo vodi i gde će se zaustaviti? Ko su i šta hoće ovi stranci koji, izgleda, ne znaju šta je odmor i predah, ni mera i granica? Sa kakvim su sve planovima došli, otkud im tolike potrebe, kao da sve jedna niče iz druge, i šta će im sve to, i kakav je to nemir koji ih kao neko prokletstvo neprestano goni i gura u sve nove poslove i preduzeća kojima se kraja ne vidi.

A Šemsibeg ih samo gleda i ponajviše ćuti. Lice mu je mrko, ne što je opaljeno suncem nego što iznutra tamni. Pogled tvrd, ali odsutan i izgubljen. Oči zamućene, a oko crnih zenica beličasto sivi krugovi, kao u prestarelog orla. Velika usta bez vidljivih usnica, čvrsto stegnuta, polagano se miču kao da preturaju uvek istu reč koja se ne izgovara.

Pa ipak, ljudi odlaze od njega sa osećanjem olakšanja, ni utešeni ni umireni, ali dirnuti i poneseni njegovim primerom tvrde i beznadne nepopustljivosti.

A kad Šemsibeg dođe idućeg petka u čaršiju, čeka ga opet neka promena na ljudima ili zgradama, koje prošlog petka nije bilo. Da ne bi morao da je gleda on obara oči zemlji, ali tu, u sasušenom uličnom blatu vidi tragove konjskih kopita i primećuje kako se pored turskih okruglih i punih konjskih ploča sve češće javljaju savijene švapske potkovice sa oštrim šiljcima na krajevima. Tako mu i tu, u blatu na zemlji, pogled čita istu nemilosrdnu osudu koju vidi svuda na licima i stvarima oko sebe, osudu vremena koje se ne da zaustaviti.

Videći da se više ni sa očima nema kuda, Šemsibeg je prestao da odlazi uopšte u čaršiju. Povukao se potpuno u svoju Crnču i tu je sedeo kao ćutljiv ali strog i neumoljiv domaćin, svima težak a sebi najteži. I dalje su ga posećivali stariji i ugledniji Turci iz kasabe, kao neku svetu životinju. (Među njima naročito Alihodža Mutevelić.) A u trećoj godini okupacije umro je Šemsibeg bez bolovanja. Presvisnuo je ne izgovorivši nikad onu gorku reč koju je stalno valjao u staračkim ustima i ne stupivši više nogom u čaršiju gde je sve pošlo novim tragom.

I zaista kasaba naglo menja izgled, jer stranci obaraju drveta, sade nova na drugim mestima, ispravljaju puteve, prosecaju nove, kopaju kanale, zidaju javne zgrade. Za nekoliko prvih godina porušeni su u čaršiji istureni dućani koji, pravo govoreći, nisu dotad nikom smetali.

Namesto starinskih dućana sa drvenim ćepencima sagrađeni su novi, tvrdo zidani, sa krovovima pokrivenim crepom ili limom i sa metalnim roletnama na vratima. (Kao žrtva tih mera trebalo je da bude porušen i Alihodžin dućan, ali se hodža odlučno odupirao, parničio i na sve moguće načine izvlačio, dok nije uspeo da njegov dućan ostane onakav kakav je i na mestu na kom je.) Proširen je i uravnat pijac. Podignut je novi konak, velika zgrada u koju treba da se smeste sud i kotarska uprava. A već vojska je radila za svoj račun, još brže i bezobzirnije nego civilne vlasti. Podizali su barake, krčili i sadili, menjali izgled čitavih brežuljaka.

Stare kasabalije ne mogu da se snađu i načude. I upravo kad misle da je toj nerazumljivoj revnosti došao kraj, stranci otpočnu neki novi, još nerazumljiviji posao. A kasabalije zastaju i posmatraju te radove ali ne kao što deca vole da gledaju radnje odraslih, nego naprotiv, kao što odrasli zastanu za trenutak pred dečijim zabavama. Jer tu stalnu potrebu stranaca da grade i razgrađuju, da kopaju i zidaju, podižu i preinačuju, tu večitu njihovu težnju da predvide dejstvo prirodnih sila, da im izbegnu ili doskoče, to ovde niko ne razume i ne ceni. Naprotiv, sve kasabalije, a naročito stariji ljudi, vide u tome nezdravu pojavu i rđav znak. I kad bi bilo po njima, kasaba bi izgledala kao sve istočnjačke varošice. Što naprsne bilo bi zakrpljeno; što se nagne, poduprto; ali pre toga i mimo toga niko ne bi bez potrebe i sa planom i predviđanjem stvarao posao, dirao u temelje građevina i menjao bogodani izgled varoši.

Ali stranci su izvodili dalje svoje radove jedan za drugim, brzo, dosledno, po nepoznatim i dobro spremljenim planovima, na sve veće iznenađenje i čuđenje kasabalija. Tako je, za naš svet potpuno neočekivano, došao red i na rabatni i zapušteni karavan-seraj, koji je još i takav činio celinu sa mostom, isto kao i pre tri stotine godina. Istina, to što se zvalo Kameniti han bilo je već odavno potpuna ruševina.

Vrata su bila istrulela, one čipkaste rešetke od mekog kamena na prozorima polomljene, krov je propao u unutrašnjost zgrade i iz njega je rastao velik bagrem i gomila bezimenog žbunja i korova, ali su spoljni, zidovi bili još uvek čitavi; pravilni, skladni pravougaonik od belog kamena stajao je uspravno. U očima svih kasabalija, od rođenja do smrti, to i nije bila obična ruševina nego završetak mosta, sastavni deo kasabe kao i njihova rođena kuća, i nikad niko ni u snu nije pomislio da bi se moglo dirnuti u stari han i da bi na njemu trebalo ma šta menjati, što vreme i priroda sami nisu već izmenili. Ali jednog dana je došao red i na to. Najpre su inženjeri dugo premerali oko ruševine, a onda su došli radnici i nadničari i počeli da skidaju kamen po kamen i da plaše i razgone svakojake ptice i sitne zverke koje su se tu gnezdile. Ubrzo je zaravanak iznad pijaca, pored mosta, ostao kus i ćelav a od hana je postala hrpa dobrog, na gomilu složenog kamena. Za nešto više od godine dana umesto nekadašnjeg karavan-seraja od belog kamena, podignuta je visoka glomazna kasarna na sprat, okrečena bledoplavom bojom, pokrivena sivim limom, sa puškarnicama na uglovima. Na proširenom zaravanku vežbali su po vas dan vojnike koji su, uz gromku viku kaplara, mučenički istezali udove i padali licem u prašinu kao nesrećnici. A uveče su sa mnogobrojnih prozora te ružne zgrade odjekivali glasovi nerazumljivih vojničkih pesama, praćeni mundharmonikom. Sve dok prodiran glas vojničke trube ne bi svojom žalosnom melodijom, od koje su varoški psi zavijali kao prema glavi, pogasio sve te zvukove i poslednje svetlosti na prozorima. Tako je nestalo lepe vezirove zadužbine i tako je kasarna, koju je narod, veran svojim navikama, prozvao Kameniti han, otpočela svoj život na zaravanku pored mosta, u potpunom neskladu sa svim što je okružavalo.

Most je ostao potpuno izdvojen i sam.

Istinabog, i na mostu su se dešavale stvari u kojima su se stalne i nepromenljive navike domaćeg sveta sudarale sa novinama koje su tuđinci i njihov poredak donosili, a u tim sudarima je ono što je staro i domaće bilo redovito osuđeno na popuštanje i prilagođavanje.

Ukoliko od našeg sveta zavisi, život na kapiji nastavio bi da teče bez promene. Primećivalo se samo da sada na kapiju dolaze i Srbi i Jevreji sve slobodnije, u sve većem broju i u svako doba dana, ne vodeći računa kao nekad, o Turcima i njihovim navikama i pravima. Inače je sve išlo po starom. Preko dana su tu sedele pretrglije, poslovni ljudi koji presreću seljanke i kupuju vunu, perad ili jaja, a pored njih dokone badavadžije koji se pomiču sa suncem sa jednog kraja kasabe na drugi. Predveče su izlazili i ostali građani, ljudi od posla i rada, da tu porazgovaraju ili poćute malo, gledajući niz veliku zelenu reku obraslu rakitama i prošaranu peščanim sprudovima. A noć je bila za momke i bekrije. Njima se nikad pa ni sada nije znala granica ni u vremenu zadržavanja ni u postupcima.

U tom noćnom delu života bilo je, bar za prvo vreme, promena i nesporazuma. Nova vlast je uvela i stalno osvetlenje varoši. Već prve godine postavljeni su u glavnim ulicama i po raskrsnicama, na zelenim direcima, fenjeri u kojima su gorele petroleumske lampe. (Fenjere je čistio, punio i palio visoki Ferhat, jedan siromašak sa punom kućom dece, koji je dotada posluživao u ućumatu, pucao uz ramazan iz prangije i vršio slične poslove, bez stalne i sigurne plate.) Tako je osvetljen most na nekoliko mesta, pa i na kapiji. Direk za taj fenjer prikovan je za onu hrastovu gredu koja je ostala u zidu od nekadašnjeg čardaka. Taj fenjer na kapiji imao je da izdrži dugu borbu sa meraklijskim navikama onih koji vole u mraku da pevaju, puše ili razgovaraju na kapiji, kao i sa razornim nagonima mladića u kojima se mešaju i sudaraju sevdah, čamotinja i rakija. Njih je dražila ta žmirkava svetlost, i toliko puta su i fenjer i gasna lampa osvanuli polupani. Mnogo je globa i osuda palo zbog toga fenjera. Jedno vreme je naročit opštinski stražar čuvao tu svetlost. Tako su noćni posetioci kapije imali sada i živog svedoka, koji im je bio još neprijatniji od fenjera. Ali vreme je vršilo svoj uticaj i novi naraštaji su se s vremenom navikli i izmirili s tim da svojim noćnim osećanjima puštaju maha pri slaboj svetlosti opštinskog fenjera, a da se ne bacaju svaki put na njega kamenom, štapom ili prvim tvrdim predmetom koji im dođe do ruke.

To je bilo utoliko lakše što se u noćima sa mesečinom, kad je kapija bila naročito posećena, fenjeri nisu uopšte palili.

Samo jedanput godišnje most je imao da podnese veliko osvetlenje. U predvečerje 18. avgusta svake godine, o carevom rođendanu, vlasti su kitile most vencima od lišća i redom mladih borova, a sa prvim mrakom planuli bi nizovi fenjera i sitnih svetlosti na stotine limenih kutija od vojničkih konzerva, ispunjenih lojem i stearinom, plamsale su u dugim redovima po ogradi mosta. One su osvetljavale povor mosta, dok su se njegovi krajevi, kao i stubovi na kojima počiva, gubili u tami, tako da je osvetljeni deo izgledao kao da lebdi u prostoru. Ali svaka svetlost brzo dogori i svaka svečanost prođe. Već sutradan most je opet bio ono što je. Samo je deci iz onog naraštaja ostala u očima nova i neobična slika mosta pod kratkotrajnom igrom svetlosti, živa i upečatljiva, ali kratka i prolazna kao san.

Pored stalnog osvetlenja nove vlasti su zavele na kapiji i čistoću, upravo naročit način čistoće, koji je odgovarao njihovim shvatanjima. Kore od voća, seme od lubenica i ljuske od lešnjaka i oraha nisu sada ostajali danima po kamenim pločama, dok ih kiša ne spere ili vetar ne odnese. Sve je to svakog jutra meo i čistio naročit opštinski čistač. I to, na kraju, nije nikoga smetalo, jer ljudi se pomire sa čistoćom i kad nije ponikla iz njihovih navika i potreba; naravno pod uslovom da ne moraju oni lično da je održavaju.

Bila je još jedna novina koju su donela okupatorska vremena i novi ljudi: na kapiju je počeo, prvi put otkad ona postoji, da dolazi ženski svet. Činovničke žene i kćeri, njihove služavke i dadilje zaustavljale su se tu u razgovoru ili dolazile o praznicima da sede, zajedno sa svojim pratiocima vojnog ili civilnog reda. To nije bivalo često, ali je ipak kvarilo raspoloženje starijim ljudima, koji su dolazili da tu nad vodom popuše u miru i tišini svoj čibuk, a zbunjivalo i uzbuđivalo mlađe.

Postojala je, naravno, oduvek izvesna veza između kapije i ženskog sveta u kasabi, ali samo utoliko što su muškarci dolazili da devojkama koje prelaze most dobace poneku laskavu reč ili da svoje zanose, jade i sporove zbog žena, rasprave ili odboluju tu na kapiji. Mnogi je samac tu presedeo sate i dane u tihom pevanju (»samo za svoju dušu«), ili u duvanskom dimu, ili prosto u nemom posmatranju brze vode, plaćajući tako svoj arač tome zanosu kome svi dugujemo i od koga malo ko može da se otme. Mnogi je suparnički sukob među mladićima tu raspravljen i izglađen, mnoga ljubavna spletka smišljena. Mnogo je o ženama i ljubavi govoreno ili maštano, mnoga strast se rodila i mnoga ugašena. Svega toga je bilo, ali žene, u svom liku, nisu se nikad zadržavale ni sedele na kapiji, ni hrišćanske ni, pogotovo, muslimanske. Sad se to promenilo.

Praznikom i nedeljom viđale su se na kapiji kuvarice, stegnute u pasu, crvene u licu, sa prekipelim salom iznad i ispod midera od koga im dah staje. Sa njima su njihovi narednici u iščetkanim uniformama, sa bleštavim metalnim dugmetima, sa crvenim gajtanima i »šicarskim« pomponima na grudima. A radnim danom, predveče, išetaju činovnici i oficiri sa svojim ženama, zaustavljaju se na kapiji, razgovaraju na svom nerazumljivom jeziku, smeju se glasno i kreću slobodno.

Te dokone, slobodne i nasmejane žene bole su oči svima, nekom manje nekom više. Svet se čudio i snebivao jedno vreme, a zatim je počeo da se navikava na to kao što se navikao na tolike druge novine, iako ih nije primao.

Uopšte, može se reći da su sve te promene na mostu bile neznatne, površne i kratkotrajne. Mnogobrojne i zamašne promene u duhovima i navikama građana i spoljnjem izgledu varoši kao da su prolazile mimo mosta ne dodirujući ga. Izgledalo je kao da će beli, drevni most, koji je preturio preko sebe tri veka bez traga i ožiljka, ostati i »pod novim carem« nepromenjen i odoleti i ovoj poplavi novina i promena kao što je uvek odolevao i najvećim »povodnjama« i iz razbesnelih masa mutne vode, koje bi ga preplavile, iskrsavao nedirnut i beo kao preporođen.

XII

Tako je sada život na kapiji bio još življi i šareniji.

Sada se po vas dan i još u neko doba noći smenjivao na kapiji sav taj mnogobrojni i šareni svet, naši i strani, mladi i stari. Svi su oni bili zabavljeni sami sobom i zaokupljeni samo mislima, ćeifovima ili strastima koje su ih dovele na kapiju. Zato i nisu obraćali pažnju na prolaznike koji su, vođeni drugim mislima i svojim brigama, prelazili most oborene glave ili odsutna pogleda, ne gledajući ni levo ni desno i ne obazirući se na one koji sede na kapiji.

Među takve prolaznike svakako je spadao i gazda Milan Glasinčanin sa Okolišta. Visok, mršav, bled i pognut čovek. Celo mu telo izgleda prozračno i bez težine, a na olovnim stopalima. Stoga se u hodu klati i povija kao ripida u dečijim rukama na litiji. Kosa i brkovi sedi kao u starca, oči oborene. Takav, on sada prolazi ovuda korakom mesečara. Ne primećuje da se išta na kapiji i u svetu izmenilo, i sam gotovo neprimećen od sveta koji dolazi ovamo da sedi, mašta, peva, trguje, razgovara ili dangubi. Stariji ga zaboravljaju, mladež ga se ne seća, stranci ga ne poznaju. A ipak, njegova je sudbma u tesnoj vezi sa kapijom, sudeći bar po onom što se o njemu još pre desetak dvanaest godina govorilo ili šaputalo u kasabi.

Milanov otac, gazda Nikola Glasinčanin, doselio se u kasabu nekako u vreme kad je buna u Srbiji bila u najvećem jeku. Kupio je lepo imanje na Okolištima. Stalno se održavalo mišljenje da je on odnekud pobegao sa teškim ali ne dobro stečenim parama. Niko za to nije imao dokaza i svak je tu stvar samo upola verovao. Ali niko je nije potpuno odbijao. Dvaput se ženio, ali mu se nije dalo u deci. Podigao je samo ovoga sina, Milana, i njemu je ostavio sve što je imao, javno i skrovito. I Milan je imao sina jedinca, Petra. Imanje bi mu doteklo i preteklo da nije imao jednu, jednu jedinu, ali svemoćnu strast — kocku.

Pravi kasabalija nije po prirodi kockar. Kao što smo videli, njihove strasti su druge i drugačije; neumerena ljubav prema ženama, sklonost ka piću, pesmi, skitnji ili dokonom maštanju pored rodne reke. A čovekova sposobnost je ograničena u svemu, pa i u tome. Stoga se strasti u njemu sukobljavaju, potiskuju i često potpuno isključuju jedna drugu. To ne znači da u kasabi nije bilo ljudi odanih i tome poroku, ali je stvarno broj kockara bio vazda malen, u poređenju sa drugim varošima, i u većini slučajeva to su bili stranci ili doseljenici. Svakako, Milan Glasinčanin je bio jedan od njih. Od najranije mladosti on se sav predao kocki. Kad ne bi u kasabi našao društvo koje mu treba za igru, odlazio je čak u drugi kadiluk, odakle se vraćao ili pun para, kao trgovac sa vašara, ili praznih džepova, bez sata i lanca, bez duvanske kutije i prstena, ali u svakom slučaju bled i neispavan kao da je bolovao.

Inače, njegovo rodno mesto bio je Ustamujića han, na dnu višegradske čaršije. Tu ima uska sobica bez prozora u kojoj danju gori sveća i u kojoj se uvek nađu tri-četiri čoveka kojima je kocka preča od svega. Tu, zatvoreni, u duvanskom dimu i ustajalom vazduhu, zakrvavljenih očiju, suvih usta i drhtavih ruku, oni sastave često dan i noć, služeći svojoj strasti, kao mučenici. U tom sobičku je Milan proveo dobar deo svoje mladosti i ostavio dobar deo svoje snage i svog imetka.

Nije mu bilo mnogo više od trideset godina kad se sa njim desila nagla i za većinu sveta neobjašnjiva promena, koja ga je zauvek izlečila od njegove teške strasti, ali u isto vreme izmenila njegov život i potpuno ga preobrazila.

Jedne jeseni, ima od tada oko četrnaest godina, naišao u han neki stranac. Ni star ni mlad, ni ružan ni lep, srednjih godina i srednjeg stasa, ćutljiv a osmejkuje se samo očima. Poslovan čovek koji je sav usredsređen na stvar zbog koje je došao. Zanoćio tu i sa sumrakom naišao u onaj sobičak u kome su još od posle podne bili zatvoreni kockari. Primili su ga sa nepoverenjem, ali se držao tako tiho i skromno da nisu ni primetili kad je i on počeo da stavlja omanje uloge na kartu. Više je gubio no dobivao, mrštio se zbunjeno i nesigurnom rukom vadio srebrn novac iz unutrašnjih džepova. Pošto je izgubio dosta, morali su da mu daju karte da i on podeli. Delio je najpre sporo i oprezno pa zatim sve življe i slobodnije. Igrao je bez uzbuđenja ali smelo i do kraja. Gomila srebrnog novca rasla je pred njim. Igrači počeše da izostaju. Jedan ponudi zlatan lanac na kartu, ali stranac to hladno odbi izjavljujući da samo u novac igra.

Oko jacije igra se prekide, jer niko nije više imao gotova novca pri sebi. Milan Glasinčanin je bio poslednji, ali najposle i on se morao povući. Stranac se učtivo oprostio i otišao u svoju sobu.

Sutradan se igralo ponovo. I opet je stranac naizmence gubio i dobivao, uvek više dobivajući nego gubeći, tako da su i opet kasabalije ostale bez gotovine. Gledali su mu na ruke i u rukave, posmatrali ga sa svih strana, donosili nove karte i menjali mesta na sećiji ali ništa nije pomagalo. Igrali su prostu i zloglasnu igru otuzbir (trideset i jedan), koju su svi poznavali od detinjstva, ali način strančevog igranja nisu mogli da uhvate. Čas je vukao na dvadeset i devet, pa i na trideset, a čas je ostajao na dvadeset i pet. Primao je svaki ulog, najmanji kao i najveći, prelazio je preko sitnih nepravilnosti pojedinih igrača kao da ih ne primećuje, ali je veće otklanjao hladno i bez mnogo reči.

Milana Glasinčanina je mučilo i dražilo prisustvo ovog stranca u hanu. Tih dana se inače osećao loman i grozničav. Zaricao se da neće više igrati, pa opet je dolazio i gubio sve do poslednje pare i vraćao se kući, pun jeda i srama. četvrte ili pete večeri pođe mu za rukom da se savlada i ostane kod kuće. Bio je pripremio novac i obukao se, ali ipak ostade pri prvoj odluci. Glava mu je bila teška i dah nemiran. Večerao je brzo, nadvoje-natroje, i ne znajući šta jede. Posle je nekoliko puta izlazio pred kuću, pušio, šetao i posmatrao dole pod sobom zamrlu kasabu u svetloj jesenjoj noći. Šetajući tako dugo, ugleda odjednom nejasan lik kako ide drumom, skreće i zastaje pored njegove ograde.