U isto vreme i ona bezoblična masa izukrštanih greda i žioka nad rekom stade da splašnjava i da se tanji, a kroz njih se sada sve bolje i jasnije nazirao istinski most od lepog banjskog kamena. Još uvek su pojedinci i čitave grupe radnika radili poslove koji su u očima sveta izgledali besmisleni i bez veze sa svim ostalim, ali sada je već i za poslednjeg nevernog kasabaliju bilo jasno da svi oni zajedno dižu most po jednoj jedinstvenoj zamisli i nepogrešnom računu, koji stoje iza svake od tih pojedinih radnja. Najpre su se ukazali oni lukovi koji su najmanji, i po visini i po rasponu, i najbliži obali, a zatim su otkrivani jedan po jedan, dok i poslednji ne zbaci skele sa sebe i ne ukaza se ceo most na jedanaest moćnih lukova, savršen i čudan u svojoj lepoti, kao nov i stran predeo za kasabalijske oči.

Brzi i na zlo i na dobro, Višegrađani su bili postiđeni u svojoj sumnji i neverici. Sad nisu ni pokušavali da prikriju svoje divljenje ni mogli da obuzdaju svoje oduševljenje. Prelaz preko mosta nije bio još dozvoljen, ali se svet iskupljao na obe obale, a naročito na desnoj gde se nalazi čaršija i veći deo varoši, i posmatrao kako radnici preko njega prelaze i kako rade glačajući kamen u ogradi i uzvišenim sedištima na kapiji. Sakupljeni višegradski Turci posmatraju taj tuđi rad o tuđem trošku, kome su oni punih pet godina izdevali svakojaka imena i proricali najgoru budućnost.

— Ama, govorim ja vama jednako, — kaže uzbuđeno i radosno jedan hodžica iz Dušča, — da se carskoj ruci ništa nije otelo i da će ovi pametni ljudi najposlije podići što su naumili; a vi jednako: te neće, te ne mogu. A evo vidiš da podigoše, i još kakvu ćupriju i kakvu zgodu i ljepotu.

Svi mu odobravaju, iako se niko pravo ne seća kad je on to njima govorio, a svi znaju da je sa njima zajedno ogovarao i građevinu i onog ko je podiže. I svi se, iskreno razdragani, neprestano iščuđavaju.

— E, ljudi, e ljudi, šta poniče u ovoj našoj kasabi!

— Vidiš ti, što je vezirska sila i pamet, gdje okom pogleda tu je hair i berićet.

— I još ovo nije ništa, — dodaje onaj veseli i živahni hodžica, — još će on lepši biti. Vidite li kako ga timare i doćeruju kao konja za panađur!

Tako se takmiče u izlivima oduševljenja, tražeći sve nove, lepše i krupnije reči pohvali. Samo Ahmed-aga šeta, bogat žitarski trgovac, mrzovoljan čovek i tvrdica, gleda još uvek prezrivo i gradnju i ove koji je hvale. Visok, žut i usukan, crna, oštra pogleda, tankih, kao slepljenih usana, on žmirka na septembarskom suncu lepog dana i jedini ne odstupa od svog ranijeg mišljenja. (Jer, ima u jednim ljudima bezrazložnih mržnja i zavisti koje su veće i jače od svega što drugi ljudi mogu da stvore i izmisle.) Onima koji oduševljeno hvale veličinu i stalnost mosta, govoreći da je tvrđi od svakog grada, on prezrivo dobacuje:

— Ne došao mu povodanj, onaj naš pravi višegradski! Pa ćeš vidjeti šta će od njega ostati!

Svi ga ogorčeno pobijaju i hvale one koji su radili na mostu, a naročito Arifbega, koji je, uvek, gospodski nasmejan, kao igrajući se stvorio ovakvu i ovoliku građevinu. Ali Šeta je tvrdo rešen da ne prizna nikom ništa.

— Jeste, da nije bilo Abidage i njegovog zelenog štapa i njegovog zapta i zuluma, pitao bih vas ja bi li ovaj Misir-baba mogao svojim smijehom i sa rukama na leđima dovršiti ćupriju.

I ozlojeđen opštim oduševljenjem, kao ličnom uvredom, Šeta odlazi ljutito u svoju magazu da sedi na svom svagdašnjem mestu sa koga se ne vidi ni sunce ni most i ne čuju graja i žagor zanesenog sveta.

Ali Šeta je bio usamljen izuzetak. Radost i oduševljenje građana samo su rasli i širili se i na okolna sela. Prvih dana oktobra meseca priredio je Arifbeg veliku svečanost zbog dovršenja mosta. Taj čovek gospodskih navika, neosetne strogosti i retkog poštenja, koji je trošio sav povereni mu novac na ono na što je bio namenjen, ne zadržavajući ništa za sebe, bio je za narod glavna ličnost u ovom poslu. O njemu se govorilo više nego o veziru samom. Tako je i njegova svečanost ispala bogata i sjajna.

Nadzornici i radnici dobili su darove u novcu i odelu, a opšta gozba, u kojoj je učestvovao ko god je hteo, trajala je dva dana. U vezirovo zdravlje jelo se, pilo, sviralo, igralo i pevalo; priređene su konjske i pešačke trke; sirotinji su deljeni meso i slatkiši. Na trgu koji vezuje most sa čaršijom kuvala se u kotlovima halva i onako vruća delila narodu. Tada se osladio i onaj koji ni na Bajram nije. Do u sela oko kasabe doprla je ta halva i ko god je okusio poželeo je zdravlje veziru i dug vek njegovim građevinama. Bilo je dece koja su po četrnaest puta navraćala na kazan, dok ih aščije, poznavši ih, ne bi oterali, bijući ih varjačama. Jedno je Ciganče umrlo, jer se prejelo vruće halve.

Takve stvari su se dugo pamtile i kazivale uporedo sa pričama o postanku mosta, utoliko više što su darežljivi veziri i pošteni poverenici u docnijim stolećima, izgleda, izumirali i ovakve proslave postale retke, pa potpuno nepoznate, dok nisu najposle prešle u isti red sa legendama o vilama, o Stoji i Ostoji, i sličnim čudima.

Dok su trajale svečanosti, kao i prvih dana uopšte, svet je prelazio most po bezbroj puta s jedne obale na drugu. Deca su pretrčavala a stariji išli polagano, u razgovoru ili posmatrajući sa svake tačke potpuno nove vidike koji su se otvarali sa mosta. Nemoćni, hromi i uzeti donošeni su na nosilima, jer niko nije hteo da izostane i da se odreče svoga udjela u ovome čudu. Svaki i najmanji kasabalija osećao se kao da su se njegove sposobnosti odjednom umnožile i snaga uvećala; kao da je neki čudesni, natčovečanski podvig sveden na meru njegovih moći i u granice svakodnevnog života; kao da je pored dosad poznatih elemenata: zemlje, vode i neba, otkriven odjednom još jedan; kao da je nečijim blagotvomim naporom odjednom za sve i svakoga ostvarena jedna od najdubljih želja, drevni ljudski san: da se ide iznad vode i savlađuje prostor.

Turski momci su zametali kolo oko kazana sa halvom, vodili ga preko mosta, jer tu im se činilo da lete a ne da zemlju gaze, pa zatim savijali uokrug na kapiji i tu su trupkali i bili nogama o nove ploče kao da iskušavaju tvrdoću mosta. Oko toga sabijenog, okruglog kola mladih telesa koja neumorno poskakuju sve u istom ritmu, obigravali su dečaci, protrčavali između razigranih nogu, kao kroz pomičan plot, stajali u sredini kola, prvi put u životu na mostu o kojem se već godinama govori, i to na kapiji za koju se kaže da je u njoj zatvoren onaj unesrećeni pokojni Arapin i da se noću prikazuje. Uživajući u momačkom kolu oni su i premirali od straha koji je Arapin i dok je živ bio i radio na mostu neprestano ulivao kasabalijskoj deci. Na tom uzvišenom, novom i neobičnom mostu činilo im se da su davno napustili majku i rodnu kuću i zalutali u zemlju crnih ljudi, čudesnih građevina i neobičnih igara; strepeli su, ali nisu mogli da se odvoje od pomisli na Arapina, ni da se otkinu od kola na čudnoj, novoj kapiji. Tek neko novo čudo moglo je da privuče njihovu pažnju.

Neki Murat, zvani Muta, malouman mladić iz aginske porodice Turkovića iz Nezuka, sa kojim su u kasabi ćesto terali šegu, odjednom se ispeo na kamenu ogradu mosta. Začula se dečija cika, udivljeni i uplašeni uzvici starijih, a idiot je, kao vilen, raširenih ruku i zabačene glave, išao uskim pločama, nogu pred nogu, kao da ne lebdi nad vodom i dubinom, nego kao da učestvuje u najlepšoj igri. Uporedo sa njim išla je gomila dečurlije i besposlenjaka i hrabrila ga. A na drugom kraju mosta sačekao ga je njegov brat Aliaga i išibao kao malo dete.

Mnogi su odlazili daleko niz reku, pola sata hoda, do Kalate ili Mezalina, i otud posmatrali most, koji se isticao, beo i lak, sa svojih jedanaest lukova nejednake veličine, kao čudna arabeska na zelenoj vodi, među tamnim brdima.

Tih dana je donesena i velika, bela ploča sa usečenim natpisom i uzidana na kapiji u onaj zid od crvenkastog kamena koji se uzdiže čitava tri aršina iz ograde mosta. Dugo vremena svet se okupljao oko natpisa i gledao u njega, dok se ne bi našao kakav softa ili mlad hafis koji bi, sa manje ili više veštine, za jednu kafu ili krišku lubenice ili prosto za božji sevap, pročitao natpis kako bi mogao i umeo.

Po stotinu puta su tih dana sricani stihovi toga tariha, koje je napisao neki carigradski stihotvorac Badi, i koji su kazivali ime i zvanje onoga koji je sagradio ovu zadužbinu, kao i srećnu godinu 979. po Hedžri, to jest 1571. po hrišćanskom računanju, kad je ona završena. Taj Badi je za dobre pare pisao lake i zvučne stihove i umeo vešto da ih nametne velikašima koji su podizali ili opravljali velike građevine. Oni koji su ga znali (i pomalo mu zavideli) govorili su podrugljivo da je nebeski svod još jedina građevina na kojoj nema tariha iz Badijeva pera. A on je, pored sve lepe zarade bio sirak i gladnica, večito u borbi sa onom naročitom bedom koja često prati stihotvorce kao neko osobito prokletstvo i koju nikakve plate i nagrade ne mogu zajaziti.

Po slaboj pismenosti, tvrdoj glavi i živoj mašti ovog našeg sveta, svaki je od kasabalijskih učenjaka na svoj način čitao i tumačio Badijev tarih na kamenoj ploči, koji je kao svaki tekst, bačen jednom u javnost, stajao tu, večit u večitom kamenu, zauvek i nepovratno izložen pogledima i tumačenjima svih ljudi, mudrih i ludih, zlih i dobronamernih. A svaki od slušalaca pamtio je one stihove koji su njegovom uhu i njegovoj ćudi najbolje odgovarali. Tako se ono što je bilo tu, na očigled celog sveta, urezano u tvrdi kamen, ponavljalo od usta do usta na razne načine, često izmenjeno i iskvareno do nesmisla.

U kamenu je pisalo:

Gle Mehmedpaša, najveći među mudrima i velikima svoga vremena,
Ostvari zavet svoga srca i svojom brigom i trudom
Sagradi most na reci Drini.
Na ovoj vodi dubokoj i brza toka,
Prethodnici mu ne mogoše ništa podići.
Nadam se od milosti božje da će mu gradnja biti čvrsta.
Da će mu vek prolaziti u sreći
I da nikad za tugu neće znati.
Jer za svoga života on je zlato i srebro uložio u zadužbine;
I niko ne može kazati da je bačen imetak
Koji se troši u takve svrhe.
Badi, koji je video ovo, kad je dovršena gradnja izreče tarih:
»Neka Bog blagoslovi tu građevinu, taj čudesni i lepi most!«

Najposle, narod se najeo, načudio, nahodao i naslušao stihova iz natpisa. To čudo prvih dana ušlo je u njihov svakodnevni život i oni su prelazili most, užurbani, ravnodušni, zabrinuti, rasejani, ko što je šumna voda tekla ispod njega, kao da je to neki od bezbrojnih puteva koji su oni i njihova stoka utabali svojim nogama. A ploča sa natpisom je ćutala u zidu kao i svaki drugi kamen.

Sada je drum sa leve obale reke vezan pravo sa onim krajem druma na zaravanku sa druge strane. Nestalo je mrke, crvotočne skele i ćudljivih skeledžija. Duboko ispod poslednjih lukova mosta ostali su peskoviti krš i strme obale kojima se podjednako teško silazilo i pelo i na kojima se tako mučno čekalo i toliko uzaludno dozivalo s jedne strane na drugu. Sve je to, zajedno sa plahovitom rekom, kao mađijom premošćeno. Visoko iznad svega toga sad se išlo, kao na krilima, pravo sa jedne visoke obale na drugu, preko širokog, dugog mosta koji je tvrd i stalan kao planina, a pod kopitima odjekuje kao da je sav samo od jedne tanke ploče kamena.

Nestalo je i onih drvenih vodenica i kućeraka u kojima su putnici za nuždu noćivali. Umesto njih stoji tvrdi i raskošni karavan-seraj i prima putnike kojih je sa svakim danom sve više. U han se ulazi na široku kapiju skladnih linija. Sa obe strane kapije su dva velika prozora i na njima rešetke, ali ne od gvožđa, nego klesane u sedri i svaka iz jednog komada. U širokom pravougaonom dvorištu ima mesta za robu i prtljag, a svuda naokolo nižu se vrata od trideset i šest soba. Pozadi, pod bregom su štale; na opšte čudo, i one od kamena, kao da su za carsku ergelu građene. Takvog hana nema od Sarajeva pa do Jedrena. Tu svaki putnik može da ostane jedan dan i jednu noć i da ima bez pare dinara konak, vatru i vodu za sebe, poslugu i konje.

Sve je to, kao i most sam, zadužbina velikog vezira Mehmedpaše, koji se pre više od šezdeset godina rodio tu iza ovih planina, u visokom selu Sokolovićima, i koji je u detinjstvu, sa gomilom srpskih seljačića, odveden kao adžami-oglan u Stambol. Troškovi za izdržavanje karavan-seraja dolaze iz vakufa koji je Mehmedpaša osnovao od velikih imanja, zaplenjenih u novoosvojenim krajevima, u Ugarskoj.

Tako je sa podizanjem mosta i hana nestalo, kao što se vidi, mnoge muke i nezgode. Nestalo bi možda i onog neobičnog bola koji je vezir u detinjstvu poneo sa višegradske skele, iz Bosne: crne, oštre pruge koja mu s vremena na vreme preseca grudi na dve polovine. Ali Mehmedpaši nije bilo suđeno da živi bez toga bola ni da dugo uživa u misli na svoju višegradsku zadužbinu. Ubrzo posle završetka poslednjih radova, tek što je karavan-seraj pravo proradio i most se pročuo po svetu, Mehmedpaša je još jednom osetio bol od »crnog sečiva« u grudima. I to poslednji put.

Jednog petka, kad je ulazio sa svitom u džamiju, prišao mu je jedan sulud i odrpan derviš sa ispruženom levom rukom za milostinju. Vezir se okrenuo i naredio čoveku iz pratnje da mu udeli, a derviš je tada iz rukava desne ruke potegao težak kasapski nož i udario njime vezira snažno među rebra. Pratnja je sasekla derviša. Vezir i njegov ubica izdahnuli su u istom trenutku. Na sivim pločama, pred džamijom, ležali su tako još nekoliko trenutaka jedan pored drugog. Ubijeni ubica, krupan, punokrvan, raširenih nogu i ruku, kao da je još nošen gnevnim zamahom svoga bezumnog udarca. A pored njega veliki vezir, raskopčane anterije na grudima i daleko odbačenog kauka. Poslednjih godina života on je omršao i pogurio se, nekako potavneo i ogrubeo u licu. I sad je, onako razdrljen i gologlav, krvav, savijen i utonuo u se, ličio više na ostarelog i premlaćenog seljaka iz Sokolovića nego na oborenog dostojanstvenika koji je do maločas upravljao Turskom Carevinom.

Meseci i meseci su prošli dok je i do kasabe doprla vest o vezirovoj pogibiji, i to ne kao jasna i određena činjenica, nego kao skriveno govorkanje koje može i biti i ne biti tačno. Jer u Turskoj Carevini nije dozvoljeno da se zle vesti i nesrećni događaji šire i prepričavaju ni onda kad se u susednoj državi dese, a kamoli kad se radi o rođenoj nesreći. Uostalom, u ovom slučaju niko nije imao računa da se mnogo i dugo govori o smrti velikog vezira. Stranka njegovih protivnika, koja je najposle uspela da ga obori, nastojala je da sa njegovom svečanom sahranom pokopa i svaku življu uspomenu na njega. A Mehmedpašini rođaci, saradnici i pristalice u Stambolu nisu imali, u većini, ništa protiv toga da se o nekadašnjem velikom veziru što manje govori, jer su tako rasli i njihovi izgledi da se dodvore novim upravljačima, i da im se prošlost oprosti.

Ali dve lepe građevine na Drini počele su već da vrše svoj uticaj na promet i saobraćaj, na višegradsku kasabu i celu okolinu, i vršile su ga dalje, bez obzira na žive i mrtve, na one koji se podižu ili one koji padaju. Varoš je brzo počela da se spušta sa brega ka vodi i da se širi i razvija i sve više sabija oko mosta i oko karavan-seraja koji je narod prozvao Kamenitim hanom.

Tako je postao most sa kapijom i tako se razvila kasaba oko njega. Posle toga, za vreme od preko tri stotine godina, njegovo mesto u razvitku kasabe i njegovo značenje u životu kasabalija bili su onakvi kako smo ih napred ukratko opisali. A smisao i suština njegovog postojanja kao da su bili u njegovoj stalnosti. Njegova svetla linija u sklopu kasabe nije se menjala kao ni profil okolnih planina na nebu. U nizu mena i brzom ocvetavanju ljudskih naraštaja, on je ostajao nepromenjen kao i voda koja prolazi ispod njega. Stario je, prirodno, i on, ali na jednoj vremenskoj skali koja je mnogo šira ne samo od dužine ljudskog veka nego i od trajanja čitavog niza naraštaja, toliko šira da se okom to starenje nije moglo da primeti. Njegov vek je, iako smrtan po sebi, ličio na večnost, jer mu je kraj bio nedogledan.

V

Prošla je prva stotina godina, vreme dugo i smrtonosno za ljude i mnoga njihova dela, ali neosetno za velike građevine, dobro smišljene i tvrdo zasnovane, a most sa kapijom i karavan-seraj pored njega stajali su i služili kao i prvog dana. Tako bi nad njima prošlo i drugo stoleće, sa smenom godišnjih doba i ljudskih pokolenja, a građevine bi trajale bez promene. Ali ono što nije moglo vreme, učinili su nestalni i nepredvidljivi sticaji dalekih prilika.

U to vreme, krajem XVII veka, po Bosni se pevalo, govorilo i šaputalo mnogo o Mađarskoj, koju je turska vojska, posle stoletne okupacije, stala da napušta. Mnogi je bosanski spahija, braneći svoj ugarski spahiluk u borbama pri tom povlačenju, ostavio kosti u mađarskoj zemlji. To su bili, moglo bi se reći, oni srećniji, jer mnogi se spahija vratio go kao prst u svoju staru bosansku postojbinu gde ga je čekala tanka zemlja, uzak i oskudan život, posle bogate širine i gospodstva na velikim spahilucima u Mađarskoj. Dalek i nejasan odjek svega toga dopirao je i dovde, ali niko nije ni pomišljao da bi ta Ungarija, zemlja iz pesama, mogla imati neke veze sa stvarnim, svakodnevnim životom kasabe. Pa ipak, bilo je tako. Sa turskim povlačenjem iz Mađarske izgubljena su i ostala izvan granica carevine, pored ostalog, i imanja onog vakufa iz koga se izdržavao karavan-seraj u Višegradu.

I svet u kasabi i putnici koji se već sto godina služe Kamenitim hanom navikli su na njega i nisu nikad ni razmišljali o tome kakva su sredstva iz kojih se on izdržava, kako su postala ni gde im je izvor. Svi su se služili njime, iskorišćavali ga kao rodnu i blagoslovenu voćku pored puta, koja je ničija i svačija; pominjali su mehanički »pokoj vezirovoj duši«, ali nisu pomišljali da je vezir već sto godina mrtav, nit su se pitali ko sad čuva i brani carske zemlje i vakufe. Ko je mogao i pomišljati da su stvari u svetu u takvoj zavisnosti jedne od drugih i na toliku daljinu među sobom povezane? Stoga nije u prvo vreme u kasabi ni primećeno da su presahnuli prihodi. Posluga je radila i han je primao putnike kao i ranije. Mislilo se da je novac za izdržavanje zadocnio kao što se i pre dešavalo. Međutim prolazili su meseci pa i godine a novac nije stizao. Momci su napuštali posao. Tadašnji mutevelija vakufa Dauthodža Mutevelić (jer svet ih je tako prozvao i to im je ostalo kao prezime) obraćao se na sve strane, ali odgovora nije dobijao. Putnici su se sami posluživali i čistili han koliko je najnužnije za sebe i stoku, ali kako je ko odlazio tako je iza sebe ostavljao đubre i nered da ih drugi čisti i uređuje, kao što je i on uređivao ono što je zatekao neuredno i zagađeno. A iza svakog je ostajalo bar nešto više nečistoće nego što je on zatekao.

Dauthodža je sve činio da han spase i očuva u životu. Najpre je trošio od svoga a zatim je počeo da se zadužuje kod rođaka. Tako je iz godine u godinu krpio i doterivao skupocenu zgradu. Onima koji su mu prebacivali što se upropašćuje čuvajući ono što se sačuvati ne može, odgovarao je da on dobro ulaže svoj novac, jer ga bogu na zajam daje i da je on, kao mutevelija, poslednji koji sme da napusti ovu zadužbinu koju su izgleda svi napustili.

Taj mudri i pobožni, tvrdoglavi i uporni čovek, koga je kasaba dugo pamtila, nije se ničim dao odvratiti od svog bezizglednog napora. Radeći predano on se odavno bio pomirio sa saznanjem da je naša sudbina na zemlji sva u borbi protiv kvara, smrti i nestajanja, i da je čovek dužan da istraje u toj borbi i onda kad je potpuno bezizgledna. I sedeći pred hanom koji je na njegove oči nestajao, on je odgovarao onima koji su ga odvraćali ili žalili:

— Ne treba mene žaliti. Jer svi mi umiremo samo jednom a veliki ljudi po dva puta: jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina.

Kad već nije mogao da plaća nadničare, on je sam, onako star, svojim rukama plevio korov oko hana i vršio manje opravke na zgradi. Tako ga je i smrt zatekla, jednog dana kad se bio ispeo da popravi popuzli crep na krovu. Bilo je prirodno da kasabalijski hodža ne može održati ono što je veliki vezir osnovao, a istorijski događaji osudili na propast.

Posle Dauthodžine smrti han poče naglo da oronjava. Svuda su se javljali prvi znaci opadanja. Džerizi su se začepili i počeli da zaudaraju, krov je propuštao kišu, prozori i vrata vetar, štale su ogrezle u đubre i korov. A spolja je savršena kamena zgrada izgledala još uvek nepromenjena, mirna i neuništiva u svojoj lepoti. Oni veliki prozori u prizemlju, svedeni na luk, sa rešetkama koje su, nežne kao najfinije pletivo, bile sečene u mekom kamenu, iz jednog komada, gledali su spokojno u svet. A na gornjim, jednostavnim prozorima već su se javljali znaci bede zapuštenosti i unutrašnjeg nereda. Malo-pomalo svet poče da izbegava konak u kasabi ili da noćiva u Ustamujića hanu u varoši, za novac. Sve su ređi bili putnici u karavan-seraju, iako je tu umesto plate trebalo samo zaželeti pokoj duši vezirovoj. Najposle, kad je bilo jasno da novac neće stići i da nema nikoga da prihvati vezirovu zadužbinu, napustiše svi, pa i novi mutevelija, brigu o zgradi i karavan-seraj ostade nem i opusteo i poče da se kvari i ruši kao sve zgrade u kojima niko ne živi i o kojima niko ne brine. Oko njega je rasla divlja trava, boca i štirak. Na krovu počeše da se gnezde i sakupljaju vrane i čavke u grlatim, crnim jatima.

Tako je pre vremena i neočekivano (sve ovakve stvari dolaze na izgled neočekivano!) napušten, stao da se ruši i raspada vezirov Kameniti han.

Ali ako je karavan-seraj, sticajem neobičnih prilika, morao da izneveri svoju namenu i da pre vremena ode u ruševine, most kome nije trebalo nadzora ni izdržavanja, ostao je prav i nepromenjen i vezivao rastavljene obale i prebacivao žive i mrtve terete, kao i prvog dana svoga postanka.

U njegovim zidovima gnezdile su se ptice, u nevidljivim pukotinama koje je vreme otvaralo u zidovima rasli su tanki čuperci trave. Žućkasti, porozni kamen od koga je most sagrađen čvrsnuo je i zbijao se od naizmeničnog uticaja vlage i toplote; i večito bijen vetrom koji ide u oba pravca dolinom reke, pran kišama i sušen sunčanom žegom, taj kamen je s vremenom ubeleo zagasitom belinom pergamenta i sijao je u mraku kao osvetljen iznutra. Velike i česte poplave, koje su bile teška i stalna beda za kasabu, nisu mu mogle ništa. One su dolazile svake godine, u proleće i u jesen, ali nisu uvek bile jednako opasne i sudbonosne po varoš pored mosta. Svake godine bar po jednom ili dva puta nabuja Drina i zamuti se i sa velikim šumom pronosi kroz lukove mosta odvaljene plotove sa njiva, izvaljene panjeve i mrki talog od lišća i granja iz pribrežnih šuma. U kasabi stradaju avlije, bašte i magaze najbližih kuća. I sve se svrši na tome. Ali u nepravilnim razmacima od dvadesetak do tridesetak godina nailaze velike poplave koje se posle pamte kao što se pamte bune ili ratovi i dugo se uzimaju kao datum od koga se računa vreme i starost građevine i dužina ljudskog veka. (»Na pet-šest godina prije velikog povodnja«, »Uz veliki povodanj«.)

Posle tih velikih poplava malo šta ostane od pokretnog imanja u onoj većoj polovini kasabe, koja leži u ravnici, na peščanom jezičku između Drine i Rzava. Takva poplava baca celu kasabu za nekoliko godina unatrag. To pokolenje provede ostatak svoga veka u popravljanju šteta i nesreća koje je ostavio »veliki povodanj«. Oni do kraja života izazivaju u međusobnim razgovorima strahotu jesenje noći kad su po studenoj kiši i paklenom vetru, uz svetlost retkih fenjera, izvlačili robu, svaki iz svoga dućana, i iznosili je gore na Mejdan u tuđe kuće i magaze. Kad su sutradan, u mutno jutro, gledali s brega dole na tu kasabu, koju vole nesvesno i silno kao rođenu krv, i posmatrali mutnu, zapenjenu vodu kako dere ulicama u visini krovova na kućama, i po tim krovovima sa kojih voda s praskom odvaljuje dasku po dasku, pogađali čija kuća još stoji uspravno.

O slavama i božićima ili u ramazanskim noćima, sedi, otežali i brižni domaćini živnuli bi i postali razgovorni čim bi došao govor na najveći i najteži događaj njihovog života, na »povodanj«. Na odstojanju od petnaestak ili dvadeset godina u kojima je opet ponovo tečeno i kućeno, »povodanj« je dolazio kao nešto i strašno i veliko, i drago i blisko; on je bio prisna veza između još živih ali sve ređih ljudi toga naraštaja, jer ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća. I oni su se osećali čvrsto vezani sećanjem na tu minulu nevolju. Zato oni tako vole te uspomene na najteži udarac koji ih je u životu zadesio, i nalaze u njima zadovoljstva koja su mlađima nerazumljiva. Njihova su sećanja neiscrpna a oni su u ponavljanju tih sećanja neumorni; dopunjuju se u razgovoru i podsećaju; pogledaju samo jedan drugom u staračke oči sa sklerotičnom, požutelom beonjačom i vide ono što mladi ne mogu ni da naslute; zanose se sopstvenim rečima; tope svoje sadašnje svakodnevne brige u sećanju na veće koje su davno i srećno prošle.

Sedeći u toplim sobama svojih kuća, preko kojih je nekad prošla ta poplava, oni su sa naročitom nasladom po stoti put prepričavali pojedine dirljive ili tragične prizore. I što je sećanje bilo teže i mučnije, to je prijatnost od pričanja bila veća. Gledani kroz duvanski dim ili kroz čašicu meke rakije, ti su prizori bili često maštom i daljinom izmenjeni, uvećani i doterani, ali to niko od njih nije primećivao i svaki bi se zakleo da su upravo takvi bili, jer su svi u tom nesvesnom ulepšavanju učestvovali.

Tako je uvek živelo još po nekoliko staraca koji su pamtili poslednji »veliki povodanj« o kome su uvek mogli da govore među sobom, ponavljajući mladima da nema više starih nesreća, ali ni nekadašnjeg dobra i blagoslova.

Jedna od najvećih poplava uopšte, koja se desila u poslednjoj godini XVIII veka, naročito se dugo pamtila i prepričavala.

U tom naraštaju, kako su starci docnije pričali, nije bilo gotovo nikog ko se dobro sećao poslednje velike poplave. Ipak su svi bili tih kišnih jesenjih dana na oprezu, znajući »da je voda dušmanin«. Ispraznili su magaze najbliže reci, obilazili su noću, sa fenjerom, po obali i osluškivali huk vode, jer su stari ljudi tvrdili da se po nekom naročitom zujanju vodene matice može poznati hoće li poplava biti jedna od onih običnih, koje svake godine pohode kasabu i nanose neznatne štete, ili će biti jedna od onih, srećom retkih, koje preplave i most i varoš i odnesu sve što nije tvrdo zidano i utemeljeno. Idućeg dana videlo se da Drina ne raste i kasaba je te noći utonula u dubok san, jer su ljudi bili premoreni od nesna i uzbuđenja prošle noći. Tako se desilo da ih je voda prevarila. Te noći je naglo i nezapamćeno nadošao Rzav i, crven od blata, zajazio i zaptio Drinu na ušću. Tako su se obe reke sklopile nad kasabom.

U Suljage Osmanagića, jednog od najbogatijih varoških Turaka, bio je tada čistokrvan arapski konj alat velike vrednosti i lepote. Čim je suzbijena Drina počela da raste, na dva sata pre nego što će se razliti po sokacima, stala je njiska toga alata i nije umuknuo dok nije probudio momke i domaćina i dok ga nisu izveli iz štale koja je bila pored same reke. Tako je probuđen veći deo varoši. Pod hladnom kišom i besnim vetrom mrkle oktobarske noći nastalo je bežanje i spasavanje onoga što se dalo spasti. Samo napola odeven svet gazio je vodu do kolena, noseći na leđima probuđenu i rasplakanu decu. Stoka je blejala uplašeno. Svakog časa se čulo kako sa muklim praskom udaraju o stubove kamenitog mosta klade i panjevi koje Drina donosi iz poplavljenih šuma.

Gore na Mejdanu, dokle voda nikad i ni u kom slučaju nije mogla dopreti, svi su prozori osvetljeni i slabi fenjeri neprestano poigravaju i promiču kroz tamu. Sve su kuće otvorene i primaju postradali svet, pokisao i unezveren, sa decom ili najprečim stvarima na rukama. I po pojatama gore vatre kraj kojih se suši narod koji nije mogao da stane u kuće.

Prvi ljudi iz čaršije, pošto su smestili čeljad po kućama, tursku po turskim, hrišćansku i jevrejsku po hrišćanskim, sede, okupljeni u velikoj prizemnoj sobi u Hadži-Ristanovoj kući. Tu su muktari i kmetovi svih mahala, premoreni i pokisli dok su izbudili i posklanjali sve svoje sugrađane. Izmešani Turci, hrišćani i Jevreji. Snaga stihije i teret zajedničke nesreće približili su ove ljude i premostili bar za večeras onaj jaz koji deli i jednu veru od druge i, naročito, raju od Turaka. Suljaga Osmanagić, gazda Petar Bogdanović, Mordo Papo, pop Mihailo, krupni, ćutljivi a duhoviti paroh, gojazni i ozbiljni Mula Ismet, višegradski hodža, i Elias Levi, zvani Hadži Liačo, jevrejski hambaša, poznat i nadaleko izvan kasabe zbog svog zdravog suda i otvorene prirode. Tu je još desetina gazda; ima ih od sve tri vere, pomešanih. Svi su mokri, bledi, stegnutih vilica, ali naoko mirni; sede, puše i razgovaraju o onome što je urađeno na spasavanju i što bi još trebalo uraditi. Svaki čas ulaze mlađi ljudi sa kojih se cedi voda u mlazevima i koji javljaju da je sve živo izvedeno na Mejdan i za grad i tu smešteno po kućama, turskim i hrišćanskim, a da voda dole jednako raste i osvaja sokak za sokakom.

Kako noć odmiče — a odmiče sporo i izgleda da je ogromna i da buja i raste neprestano kao voda u dolini — gazde i prvaci počinju da se zagrevaju uz kafu i rakiju. Stvara se topao i uzak krug, kao jedna nova egzistencija, sva od stvarnosti a sama nestvarna, koja nije ni ono što je bilo juče ni ono što će biti sutra; nešto kao prolazno ostrvo u poplavi vremena. Razgovor raste i jača i kao po neizrečenom dogovoru menja pravac. Izbegavaju da govore čak i o ranijim poplavama, poznatim samo po pričanjima, pričaju o drugim stvarima koje nemaju nikakve veze sa vodom i sa nesrećom koja se u ovom trenutku dešava.

Očajni ljudi čine očajne napore da bi izgledali mirni i ravnodušni, gotovo lakomisleni. Po nekom prećutnom, sujevernom sporazumu i po nepisanim ali osveštanim pravilima gazdinske pristojnosti i čaršijskog reda, koji vladaju od starine, svaki je smatrao za dužnost da učini napor i u tom trenutku bar prividno prikrije svoje brige i bojazni, i da pred licem nesreće, protiv koje se ne može ništa, govori šaljivim tonom o dalekim stvarima.

Ali upravo kad su ljudi počeli da se smiruju u tom razgovoru, da nalaze trenutak zaborava i u njemu odmor i snagu koja će im sutra biti tako potrebna, dođoše neki i dovedoše Kostu Baranca. Taj još mladi gazda bio je potpuno mokar, kaljav do kolena i raspasan. Zbunjen od svetlosti i tolikog sveta, on je kao u snu gledao niza se i celim dlanom otirao vodu sa lica. Napraviše mu mesta i ponudiše ga rakijom koju nije uspevao da prinese usnama. Drhtao je celim telom. Prođe šapat da je hteo da skoči u mračnu maticu koja je sada tekla peščanom jalijom, upravo nad onim mestom gde su bili njegovi ambari i kačare.

To je bio mlad čovek, došljak, koji je pre dvadesetak godina doveden kao šegrt u kasabu i tu se docnije priženio u jednu dobru kuću i brzo zagazdio. Seljački sin, koji se za nekoliko poslednjih godina smelim i bezobzirnim potezima naglo obogatio i odjednom pretekao mnoge gazdinske kuće, on nije bio navikao da gubi ni umeo da podnese nesreću. I te jeseni on je bio zakupio velike količine šljiva i oraha, daleko iznad svoje stvarne moći, i računajući da će zimus on određivati cenu i suhoj šljivi i orahu i tako se razdužiti i steći, kao što mu je to prošle godine uspelo. Sad je bio upropašćen.

Trebalo je opet da prođe izvesno vreme pa da se izbriše utisak koji je na sve ostavio pogled na ovog izgubljenog čoveka. Jer, svi su oni, ko više ko manje, bili pogođeni ovom poplavom i samo se iz urođene pristojnosti bolje savlađivali nego ovaj skorojević.

Najstariji i najugledniji ljudi skrenuše opet razgovor na bezazlene stvari. Otpočeše duge priče iz starih vremena, koje nisu imale nikakve veze sa nesrećom koja ih je ovde saterala i sa svih strana okružavala.

Pila se vruća rakija. Iskrsavali su, u pričanjima, čudni likovi iz davnih vremena, sećanja na kasabalijske osobenjake i svakojake smešne i neobične zgode. Pop Mihailo i Hadži Liačo su prednjačili. A kad bi govor nehotice opet došao na ranije »povodnje«, pominjali su samo ono što je lako i šaljivo bilo ili bar tako izgledalo posle toliko godina, kao da vraćaju i prkose tako poplavi. Pričalo se o popu Jovanu, koji je nekad bio ovde paroh i za koga su njegovi parohijani govorili da je dobar čovek, ali da »nije sevepli ruke« i da mu se molitva slabo kod boga prima.

Za vrijeme letnjih suša koje često upropaste celu žetvu, pop Jovan je redovno uzalud izvodio litiju i čitao molitvu za kišu, jer je posle toga obično nailazila još veća suša i pripeka. A kad je posle tako sušnog leta jedne jeseni stala ovako da nadolazi Drina i da preti opšta poplava, iziđe pop Jovan na obalu, sakupi ljude i poče da čita molitvu da kiša stane i voda odstupi. Tada mu neki Jokić, pijanica i besposličar, računajući da bog šalje obično obrnuto od onoga što pop Jovan moli, vikne glasno:

— Nemoj tu, oče popo, nego onu ljetošnju, kišnu, pa ja da pomogne da ova voda presuši.

Puni i gojazni Ismet efendija priča opet o svojim prethodnicima i njihovoj borbi sa poplavom. Tako su za jedne davnašnje poplave izišla dvojica višegradskih hodža da uče dovu protiv te napasti. Jedan je hodža imao kuću u donjem delu kasabe, kome je pretila poplava, a drugi na bregu, gde poplava nije mogla da dopre. Najpre je učio molitve ovaj hodža sa brega, ali voda nije nikako odstupala. Tada vikne jedan beli Ciganin čija je kuća već počela da grezne u vodi:

— Ama, ljudi, dajte onoga hodžu iz čaršije, kome je kuća pod vodom kao i naše. Zar ne vidite da ovaj s brijega uči sa pola srca?

Hadži Liačo, rumen i nasmejan, sa bujnim kovrdžama bele kose koje proviruju ispod neobično plitkog fesa, smeje se na sve to i dovikuje popu i hodži:

— Nemojte mnogo pominjati molitve oko povodnja, jer mogu ovi naši da se sjete pa da nas svu trojicu isteraju da po ovom pljusku čitamo molitve i vraćamo vodu.

I tako su se ređale priče koje su, po sebi neznatne i drugima nerazumljive, samo za njih i njihov naraštaj mogle da imaju nekog značenja; sve neka bezazlena ali njima znana i prisna sećanja jednoličnog, lepog i teškog kasabalijskog života, njihovog života; i sve to davno i izmenjeno, u najužoj vezi sa njima a ipak daleko od ove noćne drame koja ih je sabila u ovaj fantastični krug.

Tako su ugledni ljudi očvrsli i od detinjstva navikli na nedaće svake vrste, savlađivali noć za »velikog povodnja« i nalazeći u sebi snage da se prividno šale, naočigled nesreće koja je nailazila, zavaravali bedu koju nisu mogli da izbegnu.

Ali u duši svi su oni bili teško zabrinuti i svaki je ispod te šale i toga smeha za nevolju, kao ispod maske, preturao po pameti brižnu misao i neprestano osluškivao huk vode i vetra odozdo iz kasabe u kojoj mu je ostalo sve što ima. A sutra ujutru, posle tako provedene noći, mogli su sa Mejdana da posmatraju u ravnici svoje kuće pod vodom, neke do pola a neke do pod sam krov. Tada su prvi i poslednji put u životu vidjeli i svoju kasabu bez mosta. Površina vode digla se za čitavih desetak metara, tako da su se široki i visoki lukovi zapušili i voda se prelivala preko mosta koji je iščezao pod njom. Samo ono uzvišeno mesto na kome je kapija isticalo se iz ravne površine mutnih voda i prelivano vodom strčalo kao mali slap.

A dva dana docnije voda je naglo opala, razvedrilo se nebo i granulo sunce, toplo i bogato kako samo može da bude za nekih oktobarskih dana u tom župnom kraju. Varoš je na tom lepom danu izgledala strašna i žalosna. Ciganske i sirotinjske kuće po jaliji bile su nagnute u pravcu matice, mnoge bez krova, sa njih su opali kreč i ilovača i ukazivao se crn pleter od vrbova pruća, da su izgledale kao kosturi. U razgrađenim avlijama građanske kuće su zijale razvaljenim prozorima; na svakoj je pruga crvenog mulja pokazivala dokle je bila poplavljena. Mnoge pojate su otplavljene, koševi izvrnuti. U niskim dućanima je bio mulj do kolena, a u tom mulju sva roba koja nije mogla biti na vreme iznesena. Po sokacima zaglavljena čitava drveta, koja je voda odnekud doplavila, i naduveni leševi stoke koja se podavila.

To je bila njihova kasaba u koju je sad trebalo sići i nastaviti život. A između tako poplavljenih obala, nad vodom koja se šumno valjala, još uvek mutna i bujna, stajao je most, beo i nepromenjen, na suncu. Voda je dopirala do polovine stubova i most je izgledao kao da je zagazio u neku drugu i dublju reku nego što je ona koja obično ispod njega teče. Na površini, uz ogradu se zadržale naslage mulja, koje su se sada sušile, ispucale na suncu, a na kapiji zaustavila i naslagala čitava gomila sitnog granja i rečnog taloga, ali sve to nije niukoliko menjalo izgled mosta koji je jedini preturio poplavu bez kvara i izronio iz nje nepromenjen.

Sve se u varoši odmah bacilo na rad i zaradu i popravljanje štete, i niko nije imao vremena da razmišlja o smislu i značenju pobedničkog mosta, ali idući za svojim poslom, u toj zlosrećnoj kasabi u kojoj je voda sve bez izuzetka oštetila ili bar izmenila, svaki je znao da u tom njihovom životu ima nešto što odoleva svakoj stihiji i što zbog neshvatljivog sklada svojih oblika i nevidljive, mudre snage svojih temelja izlazi iz svakog iskušenja neuništivo i nepromenjeno.

Zima koja je tada nastala bila je teška. Sve što je bilo već sređeno po avlijama i koševima: drvo, žito, seno, odnela je poplava; valjalo je opraviti kuće, staje i ograde, i tražiti na veresiju novu robu namesto one koja je uništena po magazama i dućanima. Kosta Baranac, koji je najviše postradao, zbog svoje suviše drske spekulacije sa šljivama, nije preživeo tu zimu; presvisnuo je čovek od žalosti i sramote. Ostala su sitna deca, gotovo siročad, i nevelika ali rasturena veresija po svima selima. Ostalo je i sećanje na njega kao na čoveka koji je potegao iznad svoje snage.

Ali već idućeg leta, spomen na veliku poplavu počeo je da prelazi u sećanje starijih ljudi, gde će živeti još dugo, a mladež je, u pesmi i razgovoru, sedela na beloj, glatkoj, kamenoj kapiji, nad vodom koja je tekla duboko ispod njih i svojim šumom dopunjavala njihovu pesmu. Zaborav sve leči, a pesma je najlepši način zaborava, jer u pesmi se čovek seća samo onoga što voli.

Tako se na kapiji, između neba, reke i brda naraštaj za naraštajem učio da ne žali preko mere ono što mutna voda odnese. Tu je u njih ulazila nesvesna filozofija kasabe: da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto »kao na Drini ćuprija«.

VI

Osim poplava bilo je i drugih nasrtaja na most i njegovu kapiju; njih je donosio razvitak događaja i tok ljudskih sukoba; ali oni su još manje nego vodena stihija mogli da naškode mostu ili da trajno išta izmene na njemu.

Početkom prošlog veka digla se buna u Srbiji. Ova kasaba na samoj granici Bosne i Srbije oduvek je u neposrednoj vezi i stalnom dodiru sa svim što se dešava u Srbiji, srasla sa njom »kao nokat i meso«. Ništa što se dešava u višegradskom kraju — nerodica, bolest, zulum ili buna — ne može biti ravnodušno onima iz užičke nahije, i obrnuto. Samo, ispočetka je stvar izgledala daleka i beznačajna; daleka, jer se odigravala tamo na drugom kraju beogradskog pašaluka; beznačajna, jer glasovi o bunama nisu bili nikakva novost. Otkako je carevine bilo je i toga, jer nema vlasti bez bune i zavere, kao što nema imanja bez brige i štete. Ali s vremenom je buna u Srbiji počela da zadire sve više u život celog bosanskog pašaluka, a naročito u život ove kasabe koja je na sat hoda od granice.

Kako se sukob u Srbiji širio, sve je više traženo od bosanskih Turaka da daju ljude za vojsku i da doprinose za njeno opremanje i snabdevanje. Vojska i komora koja se slala u Srbiju išla je jednim dobrim delom preko kasabe. To je donosilo sa sobom i troškove i nezgode i opasnosti i po Turke, a naročito po Srbe, koji su sumnjičeni, gonjeni i globljavani tih godina više nego ikad ranije. Najposle, jednog leta, spusti se buna i do ovih krajeva. Zaobišavši Užice, ustanici su došli do na dva sata hoda od kasabe. Tu su, u Veletovu, topom porušili Lutvibegovu kulu i u Crnčićima popalili turske kuće.

Bilo je u kasabi i Turaka i Srba koji su tvrdili da su svojim ušima čuli tutanj »Karađorđevog topa«. (Naravno, sa potpuno oprečnim osećanjima.) Ali, ako je i moglo biti sporno da li se jeka srpskog ustaničkog topa čula do u kasabu, jer čovek često misli da čuje ono čega se boji ili čemu se nada, nije moglo biti sumnje o vatrama koje su ustanici noću ložili na Panosu, strmoj i goloj kosi između Veletova i Gostilja, na kojoj se usamljeni veliki borovi mogu iz kasabe golim okom prebrojati. Njih su dobro videli i pažljivo posmatrali i Turci i Srbi, iako su se i jedni i drugi pravili da ih ne primećuju. Sa zamračenih prozora ili iz tame gustih bašta i jedni i drugi su pratili njihovo paljenje, kretanje i gašenje. (Naše žene su se krstile u tami i plakale od nerazumljivog ganuća, a u suzama su im se lomile ove ustaničke vatre kao oni avetinjski plamenovi koji su nekad padali na Radisavljev grob i koje su njihove šukunbabe, pre gotovo tri veka, isto ovako kroz suze nazirale, sa ovog istog Mejdana.)

Ovi treptavi i nejednaki ognjevi, rastureni na mračnoj pozadini letnje noći, u kojoj se izjednačuje nebo sa planinom, izgledali su Srbima kao neko novo sazvežđe iz koga su požudno čitali smele nagovesti i strepeći gatali sudbinu i događaje koji dolaze. Za Turke to su bili prvi talasi nekog vatrenog mora, koje se širi tamo po Srbiji i koje, evo, zapljuskuje i planinske kose iznad kasabe. U tim letnjim noćima želje i molitve jednih i drugih kretale su se oko tih vatara, samo u oprečnim pravcima. Srbi su molili boga da taj spasonosni plamen, koji je istovetan sa onim koji oni oduvek nose i brižljivo sakrivaju u duši, proširi i ovamo na naša brda, a Turci su molili boga da ga zaustavi, suzbije i pogasi, kako bi se osujetile prevratničke namere nevernika i zavladao opet stari red i dobri mir prave vere. Noći su tada bile pune opreznog i strasnog šaputanja, kroz njih su išli nevidljivi talasi najsmelijih želja i snova, najneverovatnijih pomisli i planova, i ukrštali se, nadbijali i lomili u modroj tami nad kasabom. A sutra, kad svane dan, odlazili su i Turci i Srbi na svoje poslove, sretali se ugašenih i bezizraznih lica, pozdravljali i razgovarali sa onih stotinjak uobičajenih reči čaršijske učtivosti, koje oduvek kruže po kasabi i pretaču se od jednog drugome kao lažan novac, koji ipak omogućuje i olakšava saobraćaj.

A kad je, nekako posle Ilindana, nestalo vatara na Panosu i kad je buna otplasnula iz užičkog kraja, i opet ni jedna ni druga strana nije pokazivala svoja osećanja. A teško bi bilo i kazati kakva su bila prava osećanja kod jednih i kod drugih. Turci su bili zadovoljni što se buna udaljila i nadali su se da će se potpuno ugasiti i izgubiti se tamo gde se gube svi bezbožni i naopaki poduhvati. Pa ipak, to zadovoljstvo je bilo nepotpuno i pomračeno, jer je teško bilo zaboraviti tako blisku opasnost. Mnogi od njih je još dugo posle u snovima viđao fantastične pobunjeničke vatre kao roj varnica, po svima brdima oko kasabe, ili slušao Karađorđev top, ali ne kao muklu, daleku jeku, nego kao potresnu i rušilačku kanonadu. Srbi su pak, kao što je razumljivo, ostali snuždeni i razočarani posle nestanka vatara na Panosu, ali u dnu duše, onom pravom i poslednjem dnu koje se nikom ne otkriva, ostalo je sećanje na ono što je prošlo, i svest da ono što je jednom bilo može uvek da se povrati; ostala je i nada, bezumna nada, to veliko preimućstvo potlačenih. Jer, oni koji vladaju i moraju da tlače da bi vladali, osuđeni su da rade razumno; a ako, poneseni svojom strašću ili naterani od protivnika, pređu granice razumnih postupaka, oni silaze na klizav put i označavaju time sami početak svoje propasti. Dočim se oni koji su tlačeni i iskorišćavani, lako služe i razumom i bezumljem, jer su to samo dve razne vrste oružja u stalnoj, čas podmukloj čas otvorenoj borbi protiv tlačenja.

U tim vremenima važnost mosta kao jedine sigurne veze između bosanskog pašaluka i Srbije neobično je porasla. U kasabi je sada bio stalan odred vojske, koji se ni za vreme dugih zatišja nije rasturao i koji je čuvao most na Drini. Da bi što bolje i sa što manje truda mogla da vrši taj posao, vojska je stala da podiže drven čardak nasred mosta, pravo čudovište i rugobu po obliku, položaju i materijalu od koga je sagrađen. (Ali sve vojske sveta podižu za svoje isključive ciljeve i trenutne potrebe takve građevine, koje posle gledane sa tačke gledišta građanskog života i mirnodopskih potreba, izgledaju apsurdne i nerazumljive.) To je bila čitava kuća na sprat, glomazna i sklepana od greda i grubih dasaka, sa slobodnim prolazom, kao tunelom, ispod nje. Čardak je bio uzdignut i počivao na jakim gredama, tako da je objašio most, i samo sa dva kraja se naslanjao na kapiju, jednim na njenu levu a drugim na desnu terasu. Ispod njega je bio slobodan put za kola, konje i pešake, ali se odozgo, sa sprata na kom će spavati stražari i na koji su vodili nenatkriveni smrčevi basamaci, moglo uvek i nadzirati svakoga ko prođe, predati mu papire i prtljag, i u svakom trenutku, ako se ukaže potreba, obustaviti prolaz.

To je zaista menjalo izgled mosta. Ljupka kapija je iščezla pod drvenom građevinom koja je na svojim gredama čučala nad njom kao nakazna džinovska ptica.

A onoga dana kad je čardak bio gotov, još mirisao oštro na smrčevinu i prazan odjekivao od koraka, straža se odmah uselila u njega. Čim je svanulo prvo jutro, čardak je, kao neka klopka, već uhvatio prve žrtve.

Na niskom rumenom suncu ranog jutra, iskupili su se ispod njega vojnici i neki oružani građani, Turci, koji noću drže straže oko kasabe i tako pomažu vojsci. U sredini te gomile sedeo je na jednoj gredi komandir straže a pred njim je stajao jedan starčić, skitnica i bogomoljac, nalik na kaluđera i prosjaka, ali blag i spokojan, nekako čist i mio u svojoj bedi, lak i nasmejan i pored sedih vlasi i zborana lica. To je neki osobenjak čičica, Jelisije iz Čajniča. On već godinama obilazi, uvek ovako lak, svečan i nasmejan, crkve i manastire, sabore i slave; moli boga, metaniše i posti. Samo, ranije turske vlasti nisu obraćale pažnju na njega i puštale su ga kao maloumnika i božjeg čoveka da ide gde hoće i govori šta hoće. Ali sad su, usled bune u Srbiji, nastala druga vremena i oštrije mere. U kasabu je stiglo iz Srbije nekoliko turskih porodica kojima su ustanici sve popalili; one šire mržnju i traže osvetu. Svuda su isturene straže i pojačan nadzor, a domaći Turci zabrinuti, kivni i zlovoljni, pa se na sve gleda podozrivo i krvnički.

Starac je naišao drumom od Rogatice, a po svojoj zloj sreći kao prvi putnik toga dana kad je dovršen čardak i kad se u njega uselila prva straža. Istina, naišao je u nevreme, još se nije bilo dobro ni razdanilo, i nosio je pred sobom kao što se nosi zapaljena sveća, neki debeo stap, išaran čudnim znacima i slovima. Čardak ga je progutao kao pauk muhu. Kratko su ga ispitivali. Tražili su da kaže ko je, šta je i odakle je i da objasni šare i pismena na štapu, a on je odgovarao i na ono što ga nisu pitali, slobodno i otvoreno, kao da govori na pravom božjem sudu, a ne pred zlim Turcima. Rekao je da nije niko i ništa; putnik na zemlji, prolaznik u ovom prolaznom vremenu, senka na suncu, ali da svoje kratke i malobrojne dane provodi u molitvi i da ide od manastira do manastira, dok ne obiđe sva sveta mesta, zadužbine i grobove srpskih careva i velikaša. A likovi i slova na štapu da označavaju pojedina vremena srpske slobode i veličine, prošle i buduće. Jer, rekao je starac, smeškajući se krotkim osmejkom punim snebivanja, vreme vaskrsa približilo se i, sudeći po onom što se čita u knjigama i onom što može da se vidi na zemlji i nebesima, sasvim je blizu. Vaskrsava carstvo, iskupljeno iskušenjima i zasnovano na pravdi.

— Znam da vam nije milo, gospodo, ovo da čujete, i da ne bi trebalo ni da govorim pred vama ove stvari, ali vi ste me zaustavili i tražite da vam kažem sve po istini, pa nema se kud. Bog je istina, a Bog je jedan! A sada, molim vam se, pustite me da idem, jer mi valja još noćas stići na Banju, manastiru Svete Trojice.

Tumač Šefko je prevodio, mučeći se uzalud da u svom oskudnom znanju turskog jezika nađe izraze za apstraktne reči. Komandir straže, bolešljiv Anadolac, slušao je, još bunovan, nejasne i slabo povezane prevodiočeve reči i s vremena na vreme bacao pogled na starca koji je bez daha i rđave pomisli gledao u njega i očima povlađivao da je sve tako kao što kaže prevodilac, iako reči turske nije znao. Komandiru biva jasno negde u svesti da je ovo neki sumanut kaurski derviš, dobroćudna i bezopasna luda. I u starčevom čudnom štapu koji su odmah ispresecali na nekoliko mesta, misleći da je šupalj a da su u njemu sakrivena pisma, nije nađeno ništa. Ali u Šefkinom prevodu starčeve reči izgledaju sumnjive, mirišu na politiku i opasne namere. Komandir bi, što se njega tiče, pustio ovog siromaha i maloumnika da ide svojim putem, ali tu su se sakupili i ostali vojnici i građani - stražari i slušaju ispitivanje. Tu je njegov narednik Tahir, jedan krmeljivi i podmukli pakosnik koji ga je već nekoliko puta panjkao kod starešina i optuživao zbog nedostatka opreza i strogosti. Pa i taj Šefko, koji prevodeći okreće očigledno reči onako kako je najgore po starčevu zanesenu glavu i koji voli da njuška i dostavlja i kad ništa od toga nema, u stanju je da kaže ili da potvrdi rđavu reč. Tu su i ovi varoški Turci, dobrovoljci, koji mrko i važno obilaze varoš, hvataju sumnjive putnike i mešaju se bez potrebe u njihov službeni posao. Sve se tu steklo. I svi su ovih dana kao pijani od nekog ogorčenja, od želje da se svete i da kažnjavaju i ubijaju onoga koga mogu, kad ne mogu onoga koga bi hteli. On ih ne razume i ne odobrava im, ali vidi da su svi naskočili da čardak već prvog jutra mora da dobije svoju žrtvu, i pribojava se da bi zbog tog njihovog pijanog ogorčenja mogao i on da strada, ako im se usprotivi. Pomisao da bi zbog ovog ludog starca mogao imati neprijatnosti, izgledala mu je nepodnošljiva. A starac sa svojim pričanjem o srpskom carstvu ne bi ni inače daleko došao među Turcima ovoga kraja koji su ovih dana uzavreli kao košnica. Neka ga mutna voda nosi kako ga je ponela.

Tek što je starac vezan i komandir se spremao da ode u varoš i ne gleda njegovo pogubljenje, kad se pojaviše zaptije i neki Turci vodeći jedno slabo odeveno srpsko momče. Odelo mu je bilo pokidano i lice i ruke izgrebani. To je neki Mile, inokosan siromah sa Lijeske, koji je služio u jednoj vodenici u Osojnici. Može mu biti najviše devetnaest godina, zdrav je, krupan i punokrvan.

Mile je jutros pre sunca zasuo ječam i pustio veliki vodenični jaz, pa izišao da u jednoj česti iznad vodenice naseče drva. Izmahivao je i sekao kao slamke meke johine grane. Uživao je u toj svežini i u lakoći kojom pada drvo pod sekirom. Mili su mu njegovi rođeni pokreti. Ali sekira je oštra a tanko drvo isuviše slabo za snagu koja je u njemu. Nešto se u njemu nadimalo i gonilo ga da uzvikuje pri svakom pokretu. Ti uzvici su se sve više sustizali i vezivali. I Mile koji, kao svi Liještani, nema sluha i ne ume da peva, pevao je, urlao, u gustoj i osojnoj strani. Ne misleći ništa, zaboravljajući gde je, pevao je ono što je čuo od drugih da pevaju.

U to vreme, kad se »digla« Srbija, narod je od starinske pesme:

Kad Alibeg mladi beg bijaše,
Đevojka mu barjak nosijaše.

napravio novu:

Kad Đorđije mladi beg bijaše,
Đevojka mu barjak nosijaše.

U toj velikoj i čudnoj borbi koja se u ovoj Bosni vekovima vodila između dve vere, a pod vidom vera za zemlju i vlast i svoje sopstveno shvatanje života i urođenje sveta, protivnici su otimali jedan drugom ne samo žene, konje i oružje, nego i pesme. I mnogi je stih prelazio ovako od jednih drugima, kao dragocen plen.

To je dakle bila pesma koja se u poslednje vreme pevala među Srbima, ali oprezno i skrovito, daleko od turskog uha, u zatvorenim kućama, po slavama ili po dalekim plandištima gde turska noga ne stupa ni jednom u godini, i gde čovek, po cenu samoće i siromaštva u divljini, živi kako hoće i peva šta hoće. A tu je eto pesmu našao da peva Mile, vodeničarev momak, u šumarku, ispod samog puta kojim prolaze olujački i orahovački Turci u kasabu na pazar.

Zora je tek na vrhovima bregova, a tu oko njega, u osojnoj strani, još je gotovo sumračno. Sav je rosan, a vreo od dobrog noćašnjeg sna, vrućeg hleba i živog rada. Izmahne i udari tanku johu pri korenu, a ona se samo prikloni i savije kao mlada kumovoj ruci; pospe ga hladnom rosom kao sitnom kišom i ostane onako nagnuta, jer od gustine rastinja oko sebe ne može da padne na zemlju. A onda joj kreše zelene grane, jednom rukom, kao igrajući se. I pri tom peva što ga grlo nosi, izgovarajući sa uživanjem pojedine reči. »Đorđije«, to je nešto nejasno a krupno i smelo. »Đevojka« i »barjak«, to su takođe njemu nepoznate stvari ali stvari koje bi nekako odgovarale njegovim najvećim željama iz snova: da ima devojku i da nosi barjak. Svakako, ima slasti u izgovaranju tih reči. I sva snaga u njemu nagoni ga da ih izgovara glasno i po nebrojeno puta, a od izgovaranja tih reči raste opet ta snaga u njemu i traži da ih ponavlja još glasnije.

Tako je pevao Mile u osvit dana dok nije nasekao i okresao vrljike zbog kojih se ispeo u šumarak, a onda se spustio niz vlažnu strminu, vukući svezan tovar za sobom. Pred vodenicom neki Turci. Vezali konje i čekaju nešto. Ima ih desetak. On se naže opet onakav kakav je i pošao u drva, nespretan dronjav i zbunjen, bez Đorđija pred očima, bez devojke i barjaka uza se. Turci sačekaše dok on odloži sekiru pa ga onda napadoše sa četiri strane i posle kratke borbe vezaše dugačkim konopcem od ulara, i povedoše u varoš. Usput su ga bili štapom po leđima ili nogom u ružno mesto, pitajući ga gde mu je sada Đorđije i psujući mu barjak i devojku.

Pod čardakom na kapiji, gdje su upravo bili vezali onoga suludog starca, iskupili se već pored vojnika i neki besposlenjaci iz varoši, jako je tek svanulo. Među njima ima i Turaka izbeglica, pogorelaca iz Srbije. Svi su oružani i svečani kao da se radi o velikom događaju i odlučnom boju. Njihovo uzbuđenje je raslo sa suncem koje se rađalo. A sunce se brzo dizalo, praćeno svetlim, rumenim maglama, tamo u dnu vidika, iznad Goleša. Unezverenog mladića dočekaše kao da je ustanički vojvoda, iako je bio dronjav i ubog i doveden sa leve obale Drine, gde ustanka nema.

Oni orahovački i olujački Turci ogorčeni drskošću za koju nisu mogli verovati da nije namerna, posvedočiše da je momče pevalo izazivački, pored samog puta, pesme o Karađorđu i kaurskim borcima. Mladić zaista nije ličio na nekog junaka i opasnog četovođu. Onako uplašen, u mokrim ritama, izgreben i izubijan, on je bio bled i od uzbuđenja razrokim očima gledao komandira kao da od njega očekuje spas. Kako je retko silazio u varoš, on nije ni znao da je na mostu podignut čardak; stoga mu je sve izgledalo još više čudno i nestvarno, kao da je u snu zalutao u stranu varoš, među zle i opasne ljude. Mucajući i obarajući oči zemlji, uveravao je da nije ništa pevao i da nikad nije udarao Turcima na obraz, da je siromah, momak u vodenici, da je sekao drva i da ni sam ne zna zašto je doveden. Drhtao je od straha i zaista nije mogao da shvati šta se to desilo i kako se iz onog svečanog raspoloženja u hladovitom potoku našao odjednom, vezan i izubijan, ovde na kapiji, u središtu pažnje, pred ovolikim svetom kome treba sad da odgovara. I sam je zaboravio da je ikad pevao i najnedužniju pesmu.

Ali Turci su ostajali pri svome: da je pevao buntovničke pesme i to u trenutku kad su oni prolazili i da se odupirao kad su hteli da ga vežu. I to je svaki od njih potvrdio zakletvom komandiru koji ih je ispitivao.

— Valahi?

— Valahi!

— Bilahi?

— Bilahi!

I tako po tri puta. Onda mladića postaviše pored Jelisija i odoše da bude krvnika koji je, izgleda, imao najtvrđi san. Starac je gledao mladića koji je zbunjeno treptao očima, smeten i postiđen, nenavikao da stoji ovako izdvojen, po belom danu, nasred mosta, među ovoliko ljudi.

— Kako ti je ime? — pita starac.

— Mile, — kaže mladić pokorno kao da još odgovara Turcima na njihova pitanja.

— Mile, sine, da se poljubimo. — I starac prisloni svoju sedu glavu na njegovo rame. — Da se poljubimo i prekrstimo. Vo imja Oca i Sina i Svjatago Duha, Vo imja Oca i Sina i Svjatago Duha. Amin.

Tako je krstio i sebe i mladića samo rečima, jer su im ruke bile vezane, i brzo, jer im je dželat već prilazio.

Krvnik, koji je bio jedan od vojnika, brzo je svršio posao i prvi prolaznici, koji su sa brda silazili zbog pazarnog dana i prelazili preko mosta, mogli su da vide njihove dve glave na novim, čvornovitim kočevima, uz čardak, a krvavo mesto na kome su posečeni na mostu, posuto šljunkom i ugaženo.

Tako je čardak otpočeo da »radi«.

Od toga dana na kapiju su dovođeni svi koji su kao sumnjivi ili kao krivci u vezi sa ustankom hvatani, bilo na mostu samom bilo negde na granici. I oni koji su jedanput dovedeni vezani na saslušanje pod čardak, retko su izlazili živi ispod njega. Tu su im odsecane usijane ili prosto nesrećne glave i naticane na kolje koje je bilo postavljeno oko čardaka, a tela su im bacana s mosta u Drinu, ako se niko ne bi javio da otkupi i sahrani obezglavljen leš.