Od samog početka Karađoz je "radio iznutra". Po tom svom neobičnom načinu rada on je bio i mnogo gori, teži i opasniji, i u izvesnom smislu, ponekad bolji i čovečniji od ranijih upravnika. Od beskrajnog i neshvatljivog preplitanja tih suprotnosti sastojao se njegov neobični odnos prema Avliji i celom onom ljudstvu koje je kao spora, mutna reka prolazilo kroz nju. Ni najstariji i najlukaviji gosti Proklete avlije nisu mogli uhvatiti kraja ni konca toj Karađozovoj igri, koja je bila potpuno lična, puna neočekivanih i smelih obrta i smicalica, vrlo često u protivnosti sa svim pravilima policijskog rada i postupanja i sa opštim društvenim običajima i navikama. Već prve godine on je stekao svoj nadimak Karađoz.* I zaista je ta Avlija i sve što je sa njom živelo i što se u njoj dešavalo bila velika pozomica i stalna gluma Karadozovog života.

Rano pregojen, kosmat i tamne puti, on je rano i ostareo, bar na izgled. Ali je njegov izgled mogao da prevari čoveka. Sa svih svojih sto oka težine, on je, kad bi zatrebalo, bio živ i brz kao lasica, a njegovo teško i mlohavo telo razvijalo je u takvim trenucima bikovsku snagu. Iza pospanog i kao mrtvog lica i sklopljenih očiju krila se uvek budna pažnja i đavolski nemirna i dovitljiva misao. Na tom licu tamno-maslinaste boje nije nikad niko video osmeh, ni onda kad bi se celo Karadozovo telo treslo od teškog unutrašnjeg smeha. To lice je moglo da se steže i rasteže, menja i preobražava, od izraza krajnjeg gnušanja i strašne pretnje do dubokog razumevanja i iskrenog saučešća. Igra očiju u tom licu bila je jedna od velikih Karađozovih veština. Levo oko bilo je redovno gotovo potpuno zatvoreno, ali se između sastavljenih trepavica osećao pažljiv i kao sečivo oštar pogled. A desno oko bilo je širom otvoreno, krupno.

Ono je živelo samo za sebe i kretalo se kao neki reflektor; moglo je da izade do neverovatne mere iz svoje duplje i da se isto tako brzo povuče u nju. Ono je napadalo, izazivalo, zbunjivalo žrtvu, prikivalo je u mestu i prodiralo u najskrovitije kutove njenih misli, nada i planova. Od toga je celo lice, nakazno razroko, dobivalo čas strašan čas smešan izgled groteskne maske.

U svojim razgovorima o Karađozu apsenici su, pretresajući svaku pojedinost na njemu, govorili naročito mnogo i često o tim njegovim očima. Jedni su tvrdili da ne vidi ništa na levo oko, drugi opet da baš na ono desno, iskolačeno, ne vidi. I za dvadeset godina se nikad nisu mogli složiti u tome, ali su uvek i svi strepeli od pogleda tih njegovih očiju i izbegavali ga, ako je ikako moguće bilo.

Ničeg od teškog dostojanstva osmanlijskog visokog činovnika nije bilo na Karađozu ni u njegovom govoru i kretanju. U svakom pojedinom slučaju, sa svakim osumnjičenim licem on je igrao naročitu igru, bez stida i obzira, bez poštovanja drugog čoveka i sebe sama. Radio je uvek neočekivano, kao po nekom nadahnuću. Upadao je u razno doba dana i noći i prilazio pojedincu ili čitavoj grupi apsenika.

- Phi, phi, phi, phiii!

Izgovarao je te svoje slogove u različitim visinama i intonacijama, svaki put drukčije, a uvek tako kao da se čudi i gnuša i nad tim čovekom i nad samim sobom i nad "stvari" koja je medu njima.

- Šta je? Ti još ovde čmaviš? Phi! Nego dede, kako je ono bilo?

Tako je razgovor počinjao, ali se nikad nije moglo znati kakav će dalji njegov tok biti.

To je moglo biti dugo ispitivanje sa poznavanjem svih pojedinosti, sa teškim pretnjama koje su često bile samo pretnje, ali od kojih se svaka mogla tog istog časa pretvoriti u strašnu stvarnost. Mogla su to biti uporna, opasna i neodoljiva nagovaranja, ali i bezdušne lakrdije bez vidljivog smisla i cilja.

Ako pritešnjen i izmučen čovek, želeći da se oslobodi bar za trenutak Karađozovog pritiska, stane da preklinje i da kroz iskren ili glumljen plač uverava o svojoj nevinosti, Karadoz je mogao odjednom da promeni držanje i da stane da se udara po čelu.

- Šta veliš ni kriv ni dužan nisi? Ih, kud mi to kaza baš sada, pobogu čoveče. Phi, phi, phiii! Da si rekao da si kriv, još sam mogao da te pustim, jer krivih ovde ima mnogo. Svi su krivi. Ali baš nam jedan nevin treba. I zato te ne mogu pustiti. Da nisi sam rekao, još bi nešto i moglo biti. Ovako, sada, valja da sediš ovde dok ne pronađem negde nekog nevinog, takvog kao što si ti, da te smeni. Sad, sedi i ćuti!

I Karađoz, obilazeći dalje Avliju, u pratnji nekolicine čuvara, nastavlja svoju igru, sad već samo sebe radi, viče da sve odjekuje, i ne može da se zaustavi.

- Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slučajno. Je li prešao prag ove Avlije, nije on nevin. Skrivio je nešto, pa ma to bilo u snu. Ako ništa drugo, majka mu je, kad ga je nosila, pomislila nešto rđavo. Svaki, dabogme, kaže da nije kriv, ali za toliko godina koliko sam ovde, ja još nisam našao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Ko ovde dođe, taj je kriv, ili se makar očešao o krivca. Phi! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost, da. Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog čoveka nema. Ali ima ih na hiljade krivih koji nisu ovde i nikad neće ni doći, jer kad bi svi krivi dospeli ovamo, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede.

Malo-pomalo ceo taj monolog, govoren u hodu, postaje sve brži i življi, dok se ne pretvori u ludačku viku i psovanje svega što ova Avlija zatvara i što živi izvan nje. U glasu mu, ispod sve grubosti i velikog gnušanja prema svemu, jedva čujno trepti nešto kao suzan grč i žaljenje što je sve to tako.

A onaj "nevini" sad zna da može da sedi još nedeljama a da ga Karađoz više ne pogleda.

Desi se da za koju nedelju iza ovog slučaja dođu u grupi ugledni rođaci nekog bogatog mladića koji je uhvaćen zajedno sa svojim rđavim društvom, da mole Karađoza da ga pusti jer je nevin. On se odjednom sav izmeni, kao da se nečeg prisetio, zamisli se i uozbilji, oba oka za trenutak sklopi, tako da mu se lice oduži i izmeni izraz, nagne se učtivo ka moliocima, utanji glas.

- Jeste li vi rekli onlma kojl su ga uhapsili da je nevin?

- Jesmo, dakako da smo rekli, ali ...

- E, to ste pogrešili. Phi, phi, phiii! To ne valja. Jer baš sad hvataju nevine a puštaju krive. Takav je nov red. Ali kad ste vi sami pred vlastima izjavili da nije ništa kriv, moraće da ostane ovde.

Ljudi gledaju, zbunjeni, u njegovu smirenu masku, očekujući da se Karadoz nasmeje i okrene stvar na šalu. I sami se pomalo smeškaju. Ali on ostaje neumoljiv ozbiljan, hladan i učtiv. I tako ih otpremi. A oni još dugo ne mogu da se priberu. Pričaju stvar među prijateljima, idu pa se žale uticajnim poznanicima, koji sležu ramenima i odmahuju rukom, kao ljudi koji tvrdoglavo veruju da u Karađozu sedi i iz njega govori sam đavo, i to ne jedan.

Ali Karađoz će možda već sutradan, prelazeći avliju, presresti onog prvog "nevinog" i odjednom nastaviti razgovor od pre tri nedelje. Prići će mu naglo, uneti mu se u lice gledajući kao da će ga proždreti.

- Phi! Šta ti misliš, dokle ćeš ovde da smrdiš? Kao da nema dosta smrada i bez tebe. Odmah da se gubiš odavde, jesi li čuo? Kupi prnje i da te moje oči više ne vide, jer ću narediti da te prebiju kao mačku.

U prvi mah skamenjen od iznenadenja, čovek odjednom prikupi snagu i samo klisne iz Avlije, ostavljajući ono svojih sitnica da se čuvari i apsenici otimaju o njih.

U svojoj "igri" Karadoz je mogao sate da provede sa čovekom optuženim za neku krađu ili utaju, za silovanje, tešku povredu ili ubistvo, da se benavi, da urla ili šapuće, da izigrava glupaka ili ostrvljenog krvnika ili čoveka od srca i razumevanja, sve naizmenice i sve sa istom iskrenošću i ubedljivošću. Ponekad se rvao sa takvim čovekom ili grlio, bio ga ili milovao, i jednako mu se unosio u oči: "Priznaj, jadi te ne znali! Priznaj, i spasi glavu, jer videćeš da ćeš krepati na mukama. Priznaj!"

A kad postigne cilj, izvuče priznanje i dobije podatke o saučesnicima ili o mestu na kom je skriven ukraden novac, on samo otare dlan o dlan, kao čovek koji je najposle svršio prljav i neprijatan posao, zbaci sve te maske odjednom kao izlišne i predaje stvar redovnom postupku. Ali ni tada ne zaboravlja i ne napušta onoga koji je priznao, nego mu često svojim iskazom pomaže i olakšava.

Nerazumljiva je bila ta njegova beskonačna i čudna igra, ali on, u stvari, kao da nije verovao nikad nikome, ne samo okrivljenom ni svedoku nego ni samom sebi, i stoga mu je bilo potrebno priznanje kao jedina donekle stalna tačka sa koje se može u ovom svetu, u kom su svi krivi i dostojni osude, održavati bar privid neke pravde i kakav-takav red.

I on je to priznanje tražio, lovio, cedio ga iz čoveka sa očajničkim naporom, kao da se bori za svoj rođeni život i razmršava svoje nerazmršljive račune sa porokom i prestupom i lukavstvom i neredom.

Ta igra je izgleda u većini slučajeva izlišna i neshvatljiva i nedostojna, toliko je bila zamršena i izvitoperena, a u stvari je bila dobro i trezno sračunata i redovno postizavala svoj cilj. U njoj nije bilo ponavljanja ni rutine, bila je uvek nova i rasla sama iz sebe, tako da je zbunjivala i najiskusnije, okorele i česte goste Proklete avlije. Ponekad je postojala nerazumljiva i onima koji već godinama rade sa Karađozom. O njoj su išle priče po Stambolu, toliko su njegovi postupci izgledali ponekad nečovečni i suludi, a ponekad opet neuračunljivo blagi i puni sažaljenja i obazrivosti.

Zbog svega toga žalbe na Karađoza bile su česte i raznovrsne; čak se postavljalo pitanje njegovog smenjivanja; veziri su na Divanu raspravljali o njemu, i ne jednom. A na kraju, sve je ipak ostajalo po starom. Svi su znali da je Karađoz upravnik na svoju ruku, čudan i samovoljan, ali su isto tako znali da nije lako naći čoveka koji bi se tako dan i noć nosio sa celim jednim svetom lopova, skitnica i degenerika svake vrste i držao ih u svojoj Avliji u kakvom-takvom zaptu i redu. I Karađoz je ostajao i dalje na svom mestu, da upravlja Prokletom avlijom na svoj način.

Ceo svet je nalazio da je to najprirodnije rešenje. Ceo svet, računajući tu i svet iz Proklete avlije. Tu je Karađoz oduvek bio stalni predmet razgovora, ogovaranja, podsmeha, psovanja, mržnje, nekad i fizičkih napadanja. (Opsovati svakom prilikom Karađozu ćerku, to je ustaljeni davnašnji običaj u Avliji.) Svi oni, omađijani, prate i tumače svaki Karađozov korak i pogled, svaku reč; strepe od njega, izbegavaju ga kad mogu i koliko god mogu. Ali ti isti ljudi govore o njemu sa nepriznavanim divljenjem i prepričavaju njegove podvige.

Svi su oni navikli na Karađoza, srodili se na svoj način sa njim. Grde ga, ali kao što se grdi voljeni život i kleta sudbina. On je deo njihovog prokletstva. U stalnoj strepnji i mržnji, oni su postali jedno s njim i teško im je bilo zamisliti život bez njega. I kad već mora da postoji Prokleta avlija i u njoj upravnik, onda je još najbolji ovaj i ovakav. Njegov način rada čudovišan je i ponekad za pojedine starešine, ali u tom načinu postoji uvek mogućnost iznenađenja, u rđavom ali i u povoljnom smislu, kao neka vrsta večite lutrije i stalne neizvesnosti za apsenika. Od toga im sve, pa i sam Karadoz, postaje podnošljivije i lakše, ili bar izgleda tako, jer svi oni vole kocku i izbegavaju izvesnost koja je za njih uvek teška. Sav taj prestonički svet poroka i nereda smatrao je Karađoz svojim; on je bio njihov "krmak", "stenica i krvopija", "pas i pasji sin", ali njihov.

Takav je Latifaga, zvani Karađoz. Možda bi bolje bilo kazati da je takav bio, jer i on je već prilično ostareo i otežao, i izgubio dosta od nekadašnje revnosti i zamorio se, izgleda, da iznenađuje i zaprepašćuje Avliju svojom maštom i dovitljivošću, duhovitim i ćudljivim postupcima, i solomonskim presudama. Sad više sedi tamo na zdravoj i lepoj strani ovog brega, kod svoje lepe kuće u kojoj je poženio sinove i iz koje je poudavao kćeri.

Samo s vremena na vreme javio bi se u njemu stari Karađoz, i on bi pred zadivljenom i sujeverno uplašenom Avlijom izvodio neki od svojih velikih podviga, kao pre desetak-petnaest godina.

Sa čudnom mešavinom divljenja i ogorčenja, koja se i posle toliko godina osećala u tonu i reči fra Petar je opširno pričao kako je "stari zlikovac" na njegove oči izvlačio priznanje iz nekih Jermena, pohapšenih zbog pronevere u državnoj kovnici metalnog novca.

Iz kovnice je polagano ali stalno nestajao dragocen metal. Najposle, stvar je došla i do samog sultana, koji je u svom gnevu zapretio da će najtežim kaznama kazniti visoke činovnike, ako krađe ne prestanu a krivci ne budu pronađeni i državi šteta naknađena. Tada je uplašena vlast poapsila nekoliko neposrednih krivaca iz kovnice, a zatim čitavu jednu bogatu i razgranatu jermensku trgovačku porodicu, jer su konci istrage vodili u njihove radnje. Osam muških odraslih članova te porodice dovedeno je u Prokletu avliju. Tu su ti crnomanjasti i ugojeni ljudi udesili svoj život kako bogati ljudi pod svim uslovima mogu i umeju da ga udese. Dovučene su čitave gomile nameštaja i prostirke, donošena im je svakodnevno obilna hrana. Niko ih nije dirao ni ispitivao. I kad je već izgledalo da će se cela stvar na tome i svršiti, ostareli Karađoz je izveo jedan od svojih podviga iz mladih godina.

Jednog jutra, dok je glava te porodice, prestareli, sipljivi i pregojeni Kirkor sedeo u avliji, na maloj klupici, u jednoj udubini apsanskog zida, odjednom se pojavio upravnik i seo pored njega na klupicu na kojoj je jedva bilo mesta za jednog. Ne govoreći ništa, on je celom svojom težinom sve više pritiskivao uza zid Kirkora koji je i inače teško disao. Kad ga je sasvim saterao u kameni ugao, rekao mu je tihim ali strašnim glasom, bez uvoda:

- Slušaj, stvar je krupna (carsko je u pitanju!) i ima da se reši odmah, jer će visoki činovnici, nevini ljudi, pogubiti glave zbog vas. Ti si Jermenin, znači lukav i pronicljiv, a ja vredim bar za tri Jermenina. Pa hajde da nas četvorica tražimo izlaz iz ove zapetljane i vrlo opasne gužve. Ono nekoliko uhvaćenih kradljivaca ljudi su od ništa. Oni štetu naknaditi ne mogu. Platiće glavom. Ali vi ste jataci. Kupovali ste kradeno budzašto. Još možete spasti glave i otkupiti se. Znam da ti nisi kriv, nego neko od tvojih. Ali doklegod se pokradeno ne nade i ne vrati u carsku aznu, ti si taj. Nego hajde da to učinimo, jer inače, dina mi i amana, spašće to meso sa tebe u mukama i neće ga ostati ni onoliko koliko ga ima na dečaku od deset godina.

Stari Jermenin, pritešnjen, nije mogao da uhvati daha ni da kaže reč. Karađoz mu je šapatom govorio dalje. Prvo je rekao ogromnu sumu koju porodica treba da plati državi. Od te brojke trgovcu se zamračio vid i javio ropac u grlu. Ali Karadoz ga je i dalje pritiskivao uza zid.

- Ništa, ništa. Šteta je sigurno velika, ako nije i veća od toga, a to je otprilike četvrtina celokupnog pokretnog imetka. Kako vi o svome imetku dajete uvek lažne podatke, bar za četiri puta manje nego što jeste, to je u stvari samo šesnaestina. Poslušaj me i vrati. Tako stvar može da legne. A ne vratiš li . . .

Karađoz je tada izneo trgovcu, koji ga je slušao sklopljenih očiju i ubrzana daha, ceo svoj đavolski plan.

U njihovim kućama javila su se poslednjih dana dva slučajna oboljenja. Sumnja se da bi mogla biti kuga. Treba to samo objaviti i svi će oni, od najmladeg do najstarijeg, biti zatvoreni u jermensku bolnicu za okužene. Tu ih se bar polovina može stvarno zaraziti i pomreti. Naći će se ljudi, spolja ili iz posluge, koji će im za to vreme upadati u napuštene kuće i radnje i pokrasti i ono što se vidi i ono što je skriveno. A zatim, nastupiće sve ono dalje što biva sa okuženim i njihovim kućama i imanjem.

I govoreći to pritiskivao je uza zid gotovo obeznanjenog Jermenina koji je pokušavao da nešto kaže, da šišteći, kolutajući očima traži malo vremena i slobodna prostora, da bi promislio, da bi se dogovorio sa svojima, ali Karađoz mu nije ostavljao ni jedno ni drugo, ponavljajući strašnim šapatom da sve mora biti rešeno u ovom trenutku i na ovoj klupici.

Mnogobrojni apsenici, koji se, kao uvek, pred Karađozom bili povukli u svoje ćelije ili u najudaljenije uglove Avlije, nisu ništa od svega toga mogli da vide ili čuju.

Osećali su samo da se između starog Kirkora i Karađoza tamo u onom udubljenju vrši težak obračun. Posle dugog iščekivanja videli su kako upravnik odlazi u nadzornikovu kancelariju iznad kapije, i kako Kirkor posrćući i zastajkujući u bunilu tetura put soba u kojima su bili njegovi. Otud se jedno vreme mogla čuti prepirka i graja - ogorčeni i uzaludni otpor mlađih članova porodice, a zatim je odjednom i to utihnulo. Stari Kirkor je između dvojice najstarijih sinova koji su ga pridržavali otišao do nadzornika, da se dogovore o načinu isplate.

U toku idućih nekoliko dana pušteni su svi, sve po dvojica-trojica odjednom.

Nedeljama je Avlija pričala o tome kako je Karađoz isterao tešku globu od Kirkora, ponavljajući sve sa pojedinostima koje su samo njih dvojica mogli da znaju, a koje su apsenici na čudesan način saznavali ili sami dodavali i kitili.

Često je fra Petar pričao o Karađozu, uvek sa pomešanim osećanjem ogorčenja, gnušanja i neke vrste nehotičnog divljenja, sa čudenjem koje ni samo sebe ne shvata, ali i sa željom i potrebom da što bolje rečima prikaže sliku toga čudovišta, kako bi postala jasna i onome koji sluša i kako bi joj se i on čudio. I stalno se bar ponekom ironičnom reči vraćao na njega, kao da oseća da sa njim nije gotov.

Ali pričao je isto tako živo i sa pojedinostima i o životu Avlije kao celine i o zanimljivim, smešnim, žalosnim, poremećenim pojedincima ljudima u njoj; oni su mu bili bliži i bolje poznati nego razbojnici, ubojice i mračni zlikovci kojih se klonio koliko je mogao.

Pa ipak, sve to kao da nije bilo najvažnije ni zauzimalo najviše mesta u fra-Petrovim sećanjima na Prokletu avliju o kojoj je, u poslednjim danima svoga života, toliko pričao mladiću pored sebe.

2.

Kao uvek, u svakom zlu, prvi dani u Prokletoj avliji bili su najgori i najteži. Naročito su noći bile nepodnošljive. Da bi se koliko-toliko zaštitio od tuča, svađa i ružnih noćnih prizora, fra Petar je izabrao jedan zabačen kut prostrane ćelije, iza velikog provaljenog odžaka, i tu se sklonio sa ono malo stvari što je poneo sa sobom. Tu su već bila dva građanina iz Bugarske, takođe "prolazni" i predodređeni za progonstvo. Fra-Petra su primili bez mnogo reči, ali dobro. Svakako su bili zadovoljni da to mesto zauzme ovaj mirni građanski odeven čovek iz Bosne o kom nisu ništa drugo znali ni pitali, ali su pogađali da je "prolazni" kao i oni i da mu je teško kao i njima u ovoj ružnoj i opasnoj gužvi.

Očigledno imućni ljudi, oni su, koliko se moglo razabrati, bili žrtve neke pobune koja je nastala u njihovom kraju zbog preteranih poreza i nameta i nečovečnog njihovog načina uterivanja. Više kao neka vrsta talaca. Ali o svojoj krivici nisu govorili. Bili su brižni i uplašeni ali na njihovim licima nije se ni to videlo. Ništa. Sve je u njima i na njima bilo od uzdržanosti i opreza. Uvek opasani, obuveni i potpuno odeveni, kako ih poziv na polazak ne bi zatekao nespremne. (Dok ovi carigradski sitni i krupni apsenici smatraju Prokletu avliju kao deo svog života, i tako se i ponašaju, dotle ova dvojica stvamo i ne žive, nego samo tu borave i traju, a život im je ostao tamo u Bugarskoj. Sad čekaju rešenje. Živeće, ako im uspe da se vrate, a dok su daleko od svoga i svojih, nema života. I ne treba im. Takvi su svi "prolazni".) Iz ćelije je izlazio uvek samo jedan od njih dvojice, i to samo retko i na koji trenutak, dok bi drugi ostajao na asuri, pored stvari. Ponajviše su sedeli ili ležali, nemi i bez pokreta. Pogled nisu dizali bez potrebe. Jeli su malo, pa i to kriomice, i pili samo vodu, zakrećući se i pri tom u stranu. Ni s kim nisu razgovarali i čudili se i tiho negodovali što fra Petar prisustvuje u dvorištu apseničkim šalama i pričanjima, pa i sam razgovara sa ponekim od njih. A svakako su tražili od njega da ne puši u mraku jer to privlači neželjene goste.

Pa ipak, posle nekoliko dana dobili su gosta koji se odmah pretvorio u suseda. Našao se još neko koga je privukao taj ugao urednih, mimih i povučenih ljudi "prolaznika".

Misleći o njemu, docnije, mnogo puta, fra Petar nije mogao nikako da se tačno seti ni sata kad je došao, ni kako je došao, tražeći malo mesta, ni šta je pri tom rekao. - Kod ljudi koji nam postanu bliski mi sve te pojedinosti prvog dodira sa njima obično zaboravljamo; izgleda nam kao da smo ih vazda znali i kao da su oduvek sa nama bili. Od svega toga u sećanju iskrsne ponekad samo neka nepovezana slika.

U prvom sutonu nad njim je nagnuta silueta visokog, pognutog, na izgled mladog čoveka sa ćebetom preko jedne i sa kožnom torbom u drugoj ruci. Brzi, kosi pogledi koje su dvojica Bugara izmenjali prvo između sebe a zatim obojica sa fra-Petrom. Strelovit ali nedvosmislen izraz negodovanja, opreza i odbojne solidamosti: Turčin! Pridošlica se smestio bez nameštanja, gotovo bez pokreta; dah mu se nije čuo. A kad god bi se te noći probudio (nema toga ko se ovde često i mnogo ne budi), fra Petar bi po nečem osetio da i "novi" pored njega ne spava.

Probudivši se u svitanje, fra Petar je pri bledoj svetlosti zore, koja je tamo napolju morala biti raskošna, okrenuo pogled na desnu stranu, gde je sinoć zanoćio Turčin pridošlica. Prvo što je ugledao bila je nevelika, u žutu kožu povezana knjiga. Jako i toplo osećanje radosti prostrujalo mu je celim telom; nešto od izgubljenog, ljudskog i pravog sveta koji je ostao daleko iza ovih zidova, lepo ali nesigurno kao snoviđenje. Trepnuo je očima, ali knjiga je stajala na mestu i bila zaista - knjiga. Tek tada je pošao dalje pogledom i video da je ta knjiga na krilu čoveka koji samo napola leži a napola sedi, naslonjen na svoj kovčežić. To je onaj sinoćnji. Pored njega putnička torba od svetle, rađene kože, pod njim mrko ćebe, sjajno i već na pogled toplo i meko kao tanko, skupoceno krzno. Po svom poreklu i vaspitanju, u skučenim granicama svojih posve skromnih potreba, fra Petar nikad nije mnogo mislio o vrednosti i obliku stvari oko sebe, niti im je pridavao neku važnost, ali ovo nije mogao da ne primeti.

Nikad nije video predmete obične, svakodnevne upotrebe tako vešto izrađene i od tako fine materije; i da je ostao u Bosni i da nije zlim slučajem zapao u ovu Avliju, on ne bi znao ni mogao verovati da zaista postoje.

Pogled je išao dalje. Lice tog čoveka bilo je novo iznenađenje. Lice mladića, meko, malo podbulo, belo i bledo onim sobnim bledilom, drukčije od svega što se ovde moglo očekivati, obraslo u riđu, pahuljastu bradu od desetak dana i oborene, nešto svetlije brkove. Isticali su se veliki, bolesnički i poput uboja tamni koluti iz kojih su, sjajne od vlage i vatre, gledale modre oči. Fra-Petru, koji je u svom veku video mnogo bolesnika svake vrste, dođe odjednom sve to poznato. Ne te, ali takve oči on je već gledao. Ima takvih ljudi koji se nečeg plaše ili stide, nešto žele da sakriju. I upravo zbog toga oni svojim pogledom stalno nastoje da privuku i zadrže tuđi pogled, u želji da ga vežu za svoje oči i da mu tako ne dopuste da ide dalje i da razgleda i ispituje crte njihova lica ili delove tela ili odeću na njima. Mladić je netremice, ispitivački ali mirno gledao u fratrovo otvoreno, široko lice sa gustim, crnim brkovima i jako razmaknutim, krupnim, smeđim očima mirna pogleda.

Razgovor je počeo sam od sebe. A to su i najbolji razgovori. Najpre nešto kao pozdrav, retke neodređene reči koje se traže i u dodiru ispituju. To je bilo dovoljno fra-Petru da uvidi da Turčin nije ohol ni odbojan kao što bi mogao da bude. Uzdržljiv jeste, ali na neki drugi način.

Tako su se to dopodne nekoliko puta sretali i razdvajali. I svaki put bi izgovorili po nekoliko beznačajnih reči. Takvi su tamnički razgovori, počinju sporo i sa oklevanjem, a zatim se, ne nalazeći nove hrane, gase lako i brzo u nepoverljivom ćutanju u kom svaki od sabesednika ispituje i ono što je rekao i ono što je čuo.

Oko ručka su izgubili jedan drugog iz vida. Tek posle podne su nastavili razgovor. Utvrdili su da obojica čitaju italijanski. Izmenili su po koju reč i na tom jeziku. Više kao u šali. A ipak, to ih je nekako ograđivalo od ovog sveta oko njih i približavalo među sobom. Razgovarali su o raznim gradovima i krajevima sveta, zatim o knjigama, ali kako nisu čitali iste knjige, razgovor je zapeo. Kazali su i svoja imena. Mladić se zvao Ćamil. Fra Petar je rekao svoje, prećutavši zvanje. Inače o sebi i o onom što ih je ovamo dovelo niko nije rekao ni reči. Sve se kretalo u zatvorenim krugovima i na površini života. Naročito je uzdržljiv bio mladi Turčin. Svojim tamnim i dubokim glasom i laganim klimanjem glave on je samo potvrđivao ono što je fra Petar govorio. A potvrđivao je sve, bez razmišljanja. Sam nije nijednu, ni najobičniju misao do kraja dorekao. Zastajao je često na sredini rečenice. Pogled mu je stalno bežao u daljinu.

Fra Petar je razgovarao življe. Bio je srećan što je našao ovog sabesednika, ali je u sebi odmah pomislio: ja ovo razgovaram sa bolesnim čovekom. Nije trebalo poznavati ljude ni toliko koliko ih je on poznavao, da bi se izveo taj zaključak.

- Da, da - govorio je mladi Turčin sa nekom pomalo zapadnjačkom učtivošću, ali to "da, da" potvrdivalo je više fra-Petru misao o njemu nego fra-Petrove izgovorene reči.

Pa i takvi kakvi su, ti razgovori su, izgleda, bili obojici zatvorenika prijatni i dragi kao neočekivani darovi nečeg što ovde najviše nedostaje; zbog toga su ih stalno obnavljali i posle svakog prekida nastavljali.

Dvojica trgovaca gledala su ih sa skrivenim čuđenjem i još bolje skrivenom sumnjom.

A kad je stalo da se mrači, mladi Turčin i fra Petar su večerali zajedno. Večerao je fra Petar, jer mladić nije jeo ništa, žvaćući dugo i rasejano sve isti zalogaj. Neposredan i otvoren, fra Petar mu je govorio:

- Ćamil efendijo, nemoj zameriti, ali ne valja ti što ne jedeš.

I uveravao ga je da čovek u nevolji treba više da jede i da bude snažniji i vedriji nego kad je u dobru.

- Da, da - odgovarao je mladić, ali ni posle toga nije jeo više nego dotad.

Sutradan su nastavili sa razgovorima koji su bili duži, življi i prirodniji. Vreme je prolazilo lepše i brže se primaklo veče. Sa sumrakom razgovor je bivao sporiji i oskudniji. Govorio je samo fra Petar. I ono rasejano ,,da, da" počelo je da izostaje. Mladić se sve više uvlačio u sebe i samo spuštanjem i dizanjem teških očnih kapaka potvrđivao sve, ne učestvujući pravo ni u čem.

Po crvenkastoj svetlosti na nebu i na retkim vršcima kiparisa iza visokog zida videlo se da sunce naglo zalazi tamo negde na drugoj strani nevidljivog grada. Jedno vreme i celo dvorište bilo je puno rumenog odsjaja, ali se brzo praznilo kao nagnut, četvrtast sud, i sve se više punilo senkom prvog sutona.

Stražari su ugonili apsenike u ćelije, a oni su, kao neposlušno i raštrkano stado, bežali ispred njih i sklanjali se u udaljene krajeve dvorišta. Nikom se nije napuštao dan ni odlazilo u sparne sobe. Bilo je i vike i udaraca.

U tom trenutku do ćelije pred kojom su još sedeli fratar i mladić dotrčao je stražar vičući mladićevo ime. Za njim je na nekoliko koraka trčao drugi, vičući isto, samo sa pojačanom revnošću. Tako je na svim ovakvim mestima ta sitna sluščad brza kad iza nje stoji oštro naredenje viših, brza i na zlo i na dobro, već prema tome kakve je prirode naređenje. U ovom slučaju moralo je biti dobro. Sa pažnjom koja je ovde retka obojica su pozvali mladića da odmah pređe u drugu, za njega određenu prostoriju. Pomagali su mu da sakupi stvari. Videlo se da ide negde na bolje.

Mladić je bez mnogo čudenja i bez pitanja primio tu neočekivanu pažnju kao naređenje. Pre polaska okrenuo se svome sabesedniku kao da će mu kazati nešto svečano i prvi put jasno, ali se samo osmehnuo i zanjihao glavom kao da pozdravlja iz daljine.

I bez reči oni su se oprostili kao dobri, stari poznanici.

Te noći fra Petar je dugo mislio o neobičnom Turčinu. Kao i jeste Turčin, i nije, ali nesrećan čovek je sigurno. Na mahove, kad bi se zaneo u polusan, činilo mu se da je tu pored njega, budan ali miran, sa svojom knjigom i svojim neobičnim, finim stvarima. U isto vreme osećao je jasno da je otišao, da ga nema. I bilo mu je žao što je tako. A kad je uspeo da zaspi pravim snom, koji je kod njega, dok je trajao, uvek bio dubok i tvrd, bez snova, bez svesti o sebi i svetu oko sebe, potonuli su u tom snu i sused zdesna i misao na njega. Ali čim bi se u toku noći probudio, javljalo se u njemu neko nejasno i davnašnje, ali živo osećanje duboke žalosti iz mladalačkih godina, kad je morao da se rastaje sa dobrim drugovima i da ostane sa ravnodušnim tuđim svetom sa kojim se po dužnosti živi i radi. A kad je svanulo, to noćno talasanje snova i privida prestalo je, i na belom danu ostala je prosta istina: suseda zaista nije bilo.

Prazno mesto desno od sebe osećao je kao nelagodnost i naročitu muku u ovom životu punom sitnih i krupnih muka i nelagodnosti. Levo od njega bila su dva trgovca, ćutljivi i uvek na polazak spremni ljudi.

Tek što se razdanilo, to prazno mesto je popunjeno. Zauzeo ga je mršav, tanak čovek, neobrijan i sav zapušten, crne, kovrdžave kose. Izvinjavao se govoreći brzo i mnogo. Ne bi hteo nikom da smeta, kaže, ali ne može da izdrži neprijatnost onih među kojima je dosad ležao, i prisiljen je da potraži mirnije mesto, među boljim ljudima. Spustio je svoj zembilj od pletenog rogoza i nešto tanka i stara odela, i nastavio da govori.

Opširni i ceremoniozni uvodi nisu ovde u običaju, ali ovaj je govorio o svemu, odmah, kao da je među starim sigurnim poznanicima. I videlo se da govori više zbog sebe, što ne može drukčije, nego zbog onog što govori i onih kojima govori.

Dvojica trgovaca još su se više povukli u se i zbili jedan uz drugog. Ali fra Petar je i slušao i gledao ovog neobičnog čoveka i celim svojim držanjem, kako se činilo, podsticao njegovu govorljivost. (A u sebi je mislio: ja sam pomalo na mog amidžu, pokojnog fra-Rafu, koji je svakog mogao da sasluša i podnese, i u šali uvek govorio: "Ja bih bez hljeba još nekako i mogao, ali bez razgovora, beli, ne mogu.") Čovek je pričao.

Bio je Jevrejin iz Smirne. Tužno je izgledalo njegovo crno lice. Velik nos, krupne oči sa žutom zakrvavljenom beonjačom. Tužan je izgledao ceo, i brižan i uplašen, ali njegova potreba za govorom bila je veća i jača od njegove nevolje i velikog straha. Kao da nastavlja neki sinoćni razgovor, on je fra-Petru, dok su izlazili iz ćelije u dvorište, govorio živim polušapatom o sebi i svojim stradanjima.

- Em čoveka opljačkaju, em ga optuže i zatvore! I, molim vas, otkud mi spadamo ovamo sa ovim ološem? Ja se pitam...

I nabrajao je šta se sve pita; a pitao se svašta. Pri tom se obzirao oko sebe bojažljivo, ali nije prestajao da govori. "Ova njegova govorljivost i dovela ga je ovamo", mislio je fra Petar u sebi, slušajući već samo na jedno uho zamorno i grozničavo pričanje ovog čudnog čoveka, kad on pomenu Ćamil efendijino ime.

- Juče sam video da se bio sklonio kraj vas, kraj pristojnih ljudi. Ali njemu su sada dali sobu u takozvanom belom čardaku, tamo kraj kapije, gde spavaju čuvari i činovnici i gde ugledniji zatvorenici imaju odvojene ćelije i naročitu hranu. I jeste, molim vas, strašno. Zar je onakav čovek za ovog , ovog...

Fra Petar se prenu.

- Vi poznajete toga ... Ćamil efendiju?

- Ja? kako da ne! Vas ne poznajem, oprostite, našli smo se, eto... Ne poznajem vas, ali vidim da ste čovek od reda i časti, a meni je to... Vas ne, ali njega, njega da. Iz viđenja, vrlo dobro. Zna ga cela Smirna. Sve se u Smirni zna.

Još u toku prvog dana fra Petar je saznao mnogo o mladom Turčinu i njegovoj porodici, pa i onom što ga je dovelo u ovu neobičnu kuću. Naravno, sve onako kako se od ovog Haima, tako se zvao čovek iz Smirne, moglo saznati. Sve ispreturano i izlomljeno, nešto ispušteno, a nešto opet po tri puta ponovljeno, šareno, živo, ne uvek jasno, ali sa množinom svakojakih pojedinosti. Jer ovaj čovek, koji je morao da govori, nije nikada mogao samo o jednom predmetu govoriti.

Zastao bi za nekoliko trenutaka, zamislio se, tužno se mršteći, kao da ga to i samog muči i kao da uviđa da nije lepo što o svima, svašta i svuda govori, ali njegova potreba da priča o tuđim životima, naročito o životima onih koji su po društvenom položaju viši ili po svojoj sudbini izuzetni, bila je jača od svega.

Jedan od onih što celog života vode neki svoj bezizgledan i unapred izgubljen spor sa ljudima i društvom iz kog su. U svojoj strasti da sve kaže i objasni, da sve greške i sva zlodela ljudska otkrije i da zle izobliči a dobrima oda priznanje, on je išao mnogo dalje od onog što običan, zdrav čovek može da vidi i sazna. Prizore koji su se odigrali između dvoje ljudi, bez svedoka, on je znao da ispriča do neverovatnih pojedinosti i sitnica. I nije samo opisivao ljude o kojima priča nego je ulazio u njihove pomisli i želje, i to često i u one kojih ni sami nisu bili svesni, a koje je on otkrivao. On je govorio iz njih. A imao je čudan dar da sa posve malom promenom u glasu oponaša govor lica o kome je reč, i da bude čas valija, čas prosjak, čas grčka lepotica; a posve neznatnim pokretima tela ili samo ličnih mišića mogao je da prikaže u potpunosti hod i držanje jednog čoveka ili kretanje životinja ili čak i izgled mrtvih predmeta.

Na taj način Haim je žustro i mnogo pričao o velikim i bogatim jevrejskim, grčkim, pa i turskim porodicama iz Smirne, zadržavajući se uvek na krupnim dogadajima i teškim stvarima. A svako takvo pričanje završavao je čudnim povicima, gotovo kliktanjem: "E? A!", što je trebalo da znači otprilike: "Eto kakvih sve ima! A šta je moj ubogi život i moj slučaj prema njima i njihovim zapletenim sudbinama!"

A tu gde se završavalo jedno, počinjalo je drugo pričanje. Kraja nije bilo.

(Mi smo uvek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pričalicama. A pri tom ne mislimo da ta judska, toliko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su videli i čuli, i što su s tim u vezi doživeli ili mislili? Malo, vrlo malo. A što su njihova kazivanja nesavršena, obojena ličnim strastima i potrebama, ili čak netačna, zato imamo razum i iskustvo i možemo da ih prosuđujemo i upoređujemo jedne s drugima, da ih primamo i odbacujemo, delimično ili u celosti. Tako, nešto od ljudske istine ostane uvek za one koji ih strpljivo slušaju ili čitaju.)

Tako je mislio u sebi fra Petar, slušajući opširno i zaobilazno pričanje Haimovo "o Ćamil efendiji i njegovoj sudbini", koje je još više usporavao Haimov čudni oprez. Jer, pored sve svoje živahnosti i vatrene potrebe za govorom, on je povremeno snižavao glas do nerazgovetnosti i bacao ispitivačke poglede oko sebe, kao čovek koga mnogi gone i koji u sve sumnja.

III

Ćamil je čovek "mešane krvi", pričao je Haim, od oca Turčina i majke Grkinje. Majka mu je bila čuvena grčka lepotica. Smirna, grad lepih Grkinja, nije videla takav stas, takvo držanje i takve plave oči. Udali su je u sedamnaestoj godini za Grka, teškog bogataša. (Haim pomenu neko dugačko grčko prezime, izgovarajući ga kao što se izgovara ime neke opšte poznate dinastije.) Imali su svega jedno dete, žensko. Kad je devojčici bilo osam godina, bogat Grk je naprasno umro. Njegovi rođaci su naskočili da prevare mladu udovicu i da zakinu što više od imetka. Žena se branila. Zbog toga je putovala čak u Atinu, da spasava bar tamošnje nasleđe. Kad se vraćala brodom u Smirnu umrla joj je naprečac ćerka. More je bilo nemirno, brod plovio sporo, do Smirne je bilo daleko. Po propisima trebalo je da se leš devojčice baci u more. A to su odlučno zahtevali i mornari koji su po nekom drevnom mornarskom verovanju smatrali da leš na brodu donosi nesreću, jer duša pokojnika vuče brod na dno kao olovo. Izbezumljena od bola, majka se tome oduprla. Uporno je zahtevala da joj se leš ostavi i da ga sahrani kad stigne u Smirnu, kako bi znala bar za grob svoga deteta. Kapetan broda imao je veliku muku s njom. Našavši se u teškom položaju između majčinog bola, kom nije imao srca da se odupre, i strogog propisa, koji nije smeo da povredi, kapetan je sa prvim oficirom broda smislio jednu varku. Dao je da se naprave dva jednaka mrtvačka sanduka. U jedan je položen leš devojčice i mornari su ga potajno spustili u more, a drugi je, ispunjen odgovarajućim teretom i tvrdo zakucan i zaliven, kapetan predao majci, kao da je popustio njenim molbama. Kad su stigli u Smirnu, ona je iznela kovčeg i sahranila ga na groblju.

Teško i dugo je žalila svoje dete i svakodnevno obilazila njegov grob. A kad je, s vremenom, onako mlada i lepa, počela bar donekle da zaboravlja svoj gubitak, desilo se nešto neočekivano i strašno. Žena prvog oficira sa broda na kom je dete umrlo, saznala je od muža tajnu o dobronamernoj prevari koju su izvršili na brodu sa telom umrle devojčice.

Tu tajnu je jednom prilikom poverila svojoj najboljoj drugarici. Posle neke ženske svađe, ta drugarica je, u svojoj gluposti i želji za osvetom, saopštila to drugima. Na nerazumljiv i nerazumljivo svirep način stvar je došla do majke. Nesrećna žena je tek sada izludela od žalosti. Trčala je na groblje, kopala noktima zemlju sa groba. Morali su silom da je odvode i da je zatvaraju, jer je htela da skoči u more za ćerkom. To je bilo pravo ludilo. Trebalo je nekoliko godina da žena prezdravi od svoje nove žalosti. A potpuno ozdravila nije nikad.

Lepu i nesrećnu udovicu prosili su mnogi Grci, ali ona je sve redom odbijala, ogorčena na svoje rođake, pa i na sve sunarodnike. Tek posle nekoliko godina udala se, na opšte iznenađenje, za jednog Turčina. Mnogo stariji od nje, bogat, ugledan i školovan čovek, koji je u mlađim godinama zauzimao visoke položaje u državnoj službi, taj Tahir-paša je živeo povučeno, leti na imanju kraj Smirne, a zimi u svojoj velikoj kući u gradu. Od svoje žene nije tražio da promeni veru; samo se nije pokazivala na ulici otkrivena lica. Ipak je ta udaja izazvala veliku uzbunu među Grcima. A brak mlade Grkinje sa šezdesetogodišnjakom pašom bio je, pored svih kletvi grčkih žena i popova, ne samo srećan nego i plodan. Za prve dve godine rodilo im se dvoje dece, prvo ćerka, pa sin. Sin je bio snažan i rastao dobro, ali ćerka je bila slabunjava, a u petoj godini umrla je od nepoznate bolesti, posle dvodnevnog bolovanja. Majka, koja se ni od one prve žalosti nije nikad potpuno oporavila, pala je sada u tešku i neizlečivu melanholiju. U smrti i ove druge kćeri tražila je i nalazila prst nekih viših sila, osećala se prokletom i nedostojnom, zanemarila je potpuno i muža i sina. Sušila se i topila naglo. A druge godine smrt je došla kao izbavljenje.

Dečak, koji se zvao Ćamil, bio je lep (majčina lepota, samo u muškom vidu) i pametan i dobro razvijen, prvi plivač medu drugovima i pobednik na svima rvanjima. Ali vrlo rano stao je da zanemaruje igre svojih vršnjaka. Sve se više predavao knjizi i nauci, a otac ga je u tom podržavao, nabavljao mu knjige i učitelje, omogućavao putovanja.

Čak je i španski jezik učio kod jednog starog sefarda, rabina u Smirni.

A kad je, jedne zime, umro i stari Tahir paša, mladić je ostao sam, sa znatnim imetkom, bez iskustva i bliže rodbine. Veliki ugled Tahir pašin bio mu je zaštita. Nuđeno mu je da se spremi za državnu službu, ali on je odbijao. Za razliku od svojih vršnjaka, on se nikad nije otimao za žene i žensko društvo. Ali tog leta desilo se da je u prolazu, kroz ogradu jedne male i bujne bašte, ugledao devojku Grkinju. Munjevita ljubav izmenila ga je potpuno. - Devojka je blla kći malog grčkog trgovca. Mladić je bio rešen da je uzme isto onako kao što je nekad Tahir paša uzeo njegovu majku. Nudio je sve, nije postavljao nikakve uslove.

Devojka, koja ga je dva-tri puta videla, htela je svakako da pode za njega; našla je i načina da mu to poruči. Ali roditelji su bili odlučno protiv toga da daju kćer za Turčina, i to takvog koji je rođen od majke Grkinje. Sva grčka opština podržavala ih je u tome. Svima je izgledalo da im to Tahir paša i mrtav, sad po drugi put, otima još jednu Grkinju. Otac devojčin, inače ćiftica sitan rastom i duhom, ponašao se kao čovek koji je, u ludilu, odjednom dobio nastup neke veličine, junaštva i želje za mučeništvom. Šireći ruke kao da ga razapinju, on je vikao pred svojim sunarodnicima: "Mali sam čovek i po ugledu i po imetku, ali nisam mali po veri svojoj i po strahu božjem. I volim život svoj izgubiti i kćer, koja mi je jedinica, u more poslati, nego je dati za nevernika." I sve tako. Kao da su oni i ta njegova vera glavna stvar, a ćerka sporedna.

Trgovčića iz strme ulice nije, uostalom, to junaštvo mnogo stajalo. Nije mu se ni pružila prilika da postane mučenik. Devojku su silom udali za Grka izvan Smirne, gluvo, bez svadbe, krijući mesto i dan odlaska. Bojali su se da je Ćamil ne otme, ali on se već ranije povukao sa primljenim udarcem. Tada je tek pravo i potpuno mogao da vidi ono što ranije, zanesen i mlad, nije ni slutio: šta sve može da deli čoveka od žene koju voli, i uopšte ljude jedne od drugih.

Posle toga Ćamil je proveo dve godine na nekim studijama u Carigradu. Vratio se u Smirnu izmenjen i mnogo stariji na izgled. I tu se našao usamljen. Od Grka ga je delilo sve a sa Turcima vezivalo malo šta. Vršnjaci sa kojima je još pre nekoliko godina provodio vreme u igri i zabavi bili su već tuđi i daleki kao da su ljudi drugog naraštaja. Postao je čovek koji živi sa knjigama. Sa dvadeset i četiri godine to je bio mlad i bogat osobenjak koji nije znao gde šta ima ni kako se tim što ima raspolaže i upravlja. Putovao je po maloazijskoj obali, išao u Egipat i na ostrvo Rod. Izbegavao je one kojima je po imenu i društvenom položaju pripadao, i koji su počeli da ga smatraju otuđenim, a družio se jedino sa ljudima od nauke, bez obzira na to ko su i šta su po veri i poreklu.

A lanjske godine stali su po Smirni da kruže čudni glasovi, neodređeni i nejasni šapat da su Tahirpašinom sinu knjige udarile u glavu i da sa njim nije dobro i nije sve u redu. Govorilo se da je, proučavajući istoriju turske carevine, "preučio" i, zamišljajući da je u njemu duh nekog nesrećnog princa, stao da veruje da je i sam neki nesuđeni sultan.

- E? A! - Prekinuo je Haim svoje kazivanje za trenutak, ne propuštajući da istakne kakva je ta varoš Smirna koja nije samo njega, Haima, oklevetala i doterala u ovaj zatvor nego, eto, i takve ugledne i neporočne ljude kao što je ovaj Ćamil efendija. Ali je odmah nastavio.

Kad kažem, nastavljao je Haim, da su glasovi stali da kruže po Smimi, ne treba, naravno misliti da se to odnosi na celu mnogoljudnu varoš. Šta je Smirna? Kad pogledaš odozgo sa one zaravni ispod Kadife Kale, izgleda ti da nema kraja. I jeste prostrana. Mnogo kuća i mnogo naroda. Ali ako pravo uzmeš, to je stotinak porodica, pedesetak turskih i toliko grčkih, i ono malo više vlasti oko valije i komandanta pristaništa, svega hiljadu-dve duša. I to je sve, jer to odlučuje o svemu i to nešto znači, a ono ostalo radi i tegli, održava život sebi i svojima.

A onih stotinak porodica, ako se uvek i ne druže i ne viđaju između sebe, znaju jedni o drugima sve, posmatraju se, mere, prate iz naraštaja u naraštaj. - I po ocu i po majci Ćamil je pripadao toj manjini. Neobična sud-bina njegove porodice i njegov neobičan način života privlačili su oduvek pažnju i izazivali radoznalost. A u Smirni se priča i prepričava i ogovara, i u tome preteruje, kao svuda u svetu i još malo više od toga.

O Ćamilu, koji za poslednjih nekoliko godina nije uzimao učešće u životu svojih vršnjaka, gospodske i bogataške mladeži, govorilo se dosta, u njegovoj odsutnosti, i upravo zbog te odsutnosti. Govorilo se o njegovim istorijskim studijama; neki sa čuđenjem, neki sa podsmehom.

Na jednoj terasi gde je desetak otmenih mladića pilo i pušilo sa isto toliko slobodnih devojaka iz pristaništa, neko je pomenuo Ćamila, njegovu nesrećnu ljubav i njegov neobični način života. Jedan od njegovih drugova rekao je da Ćamil proučava do u sitnice vreme Bajazita II, naročito život Džem-sultana, i da je zbog toga putovao u Egipat, na Rod i da se sprema sada čak u Italiju i Francusku. Devojke su pitale ko je taj Džem-sultan, a taj mladić im je objasnio da je to Bajazitov brat i protivnik, koji je podlegao u borbi oko prestola, pobegao na Rod i predao se hrišćanskim vitezovima. Posle toga su ga tadašnji hrišćanski vladari držali godinama u zatočenju, iskorišćavajući ga stalno protiv osmanlijske carevine i zakonitog sultana Bajazita. Tamo je negde i umro, a sultan Bajazit preneo je telo nesrećnog brata odmetnika i sahranio ga u Brusi, gde i danas stoji njegovo turbe.

Tad se u razgovor umešao jedan vetrenjast mladić, jedan od onih što zbog bujne mašte i nepromišljenog govora često škode i sebi i, još češće, drugima.

- Ćamil se, posle svoje nesrećne ljubavi prema lepoj Grkinji, isto tako nesrećno zaljubio u istoriju koju proučava. On je potajni Džem. Tako se drži i ponaša prema svemu i prima sve oko sebe. I već ga bivši drugovi, u razgovorima, sa podsmehom i žaljenjem, i ne nazivaju drugačije do Džem-sultan.

Kad se tako pomene sultanovo ime, a pogotovu kakvi sporovi ili borbe u carskom domu, pa ma i iz davne prošlosti, to nikad ne ostaje tu, u društvu u kom je pomenuto. Uvek se nađe ptica koja odleti i dojavi caru ili carskim ljudima da je izrečeno njegovo ime, i ko ga je izrekao, i kako. Tako se desilo da je nevina i skrovita Ćamilova strast kroz usta jednog ćalova i uho jednog dostavljača došla i do praga izmirskog valije, gde je naišla na sasvim drugi prijem i dobila posve novo značenje.

Valija izmirskog vilajeta bio je tada neki tvrd i revnostan činovnik, tupoglav i bolesno nepoverljiv čovek, koji je i u snu strepeo da mu ne promakne neka politička nepravilnost, zavera ili tako nešto.

(Ali sva ta strogost i revnost u "političkim i državnim stvarima" nije ga sprečavala da prima obilno mito od trgovaca i brodovlasnika. Zbog toga je izmirski kadija i rekao za njega da je čovek kratke pameti i dugih prstiju.)

Prvo što je valija pomislio slušajući dostavu o Ćamilu, a što mladiću nije bilo ni na kraj pameti, to je činjenica da i sadašnji sultan ima brata kog je proglasio maloumnim i kog drži u zatočeništvu. Stvar opšte poznata, iako o njoj niko nikad ne govori. Ta sličnost ga je uznemirila.

A kad je upravo tih dana, povodom nekih sumnji i nemira u evropskom delu Turske, upućeno iz Carigrada svima valijama oštro cirkularno pismo kojim se vlasti u celoj zemlji opominju i pozivaju da pripaze bolje na mnogobrojne smutljivce i agitatore koji nepozvani pretresaju državne poslove i usuđuju se čak da i sultanovo ime blate, valija se, kao i svaki rđav činovnik, osetio lično pogođenim. Izgledalo mu je jasno da ta opomena može samo na njegov vilajet da se odnosi, a kako u vilajetu nema nijednog "slučaja"; to onda samo na Ćamilov "slučaj".

Jedne noći zaptije su opkolile Ćamilovu kuću, izvršile premetačinu. Odneli su mu sve knjige i rukopise, a njega zatočile u njegovoj rođenoj kući.

Kad je valija ugledao gomilu knjiga, i još na raznim jezicima, i množinu rukopisa i beležaka, on se toliko zaprepastio i tako naljutio da je rešio da na svoju odgovornost uapsi sopstvenika i pošalje ga, zajedno sa knjigama i hartijama, u Carigrad. Sam sebi nije umeo da objasni zašto knjige, naročito strane knjige i u ovolikom broju, izazivaju u njemu takvu mržnju i toliki gnev. Ali mržnja i gnev nisu ni tražili objašnjenja, nego su se uzajamno podsticali i uzajamno rasli. Valija je bio uveren da nije pogrešio i da je udario po pravom mestu.

Na vest o hapšenju Tahirpašinog sina uzbunili su se mnogi ugledni ljudi, naročito oni iz uleme. Sam kadija, učen, stariji čovek i prijatelj Tahirpašin, lično je otišao do valije. Izneo mu je ceo Camilov slučaj. Da je bez poroka, da svojim načinom života može poslužiti kao primer dobrog mladića i pravog muslimana, da je zbog nesrećne ljubavi pao u neki zanos i melanholiju i sav se predao nauci i knjizi, ako je u tom možda preterao, da na to treba gledati pre kao na bolest nego kao na neko rđavo i zlonamerno delo, i da zaslužuje obzir i sažaljenje a ne progon i kaznu. Cela stvar je očigledno jedan veliki nesporazum. To čim se on bavi, to je istorija, nauka, a od nauke ne može biti štete. - Ali sve se to razbijalo o glupost i nepoverenje toga činovnika.

- Neću ja, efendija, da lupam glavu o tom. Ja istoriju, ili kako se to zove, ne znam. A bolje bi, čini mi se, bilo i po njega da je ne zna ni on i da ne ispituje mnogo šta je koji sultan nekad radio, nego da sluša ono što ovaj sadašnji zapoveda.

- Za to je nauka, to su knjige! - upao je ogorčeno kadija koji je iz iskustva znao kako štetni, i po društvo i pojedinca opasni mogu biti ljudi koji zbog svoje ograničenosti neograničeno veruju u svoju pamet i pronicljivost i u tačnost svakog svog suda i zaključka.

- E, znači, ne valjaju mu knjige. Džem-sultan! Pretendent! Otimanje o presto! - Reč je pala, a kad reč pođe jednom, ona se više ne zaustavlja, nego ide dalje i usput raste i menja se. Nisam ja bio povod za te reči, nego on; nek on i odgovara za njih.

- Ama, iznesu često na čoveka i što nije! - opet pokušava kadija da brani mladića.

- Ako su ga nabedili i opanjakali, on nek se pere, pa će se oprati. Ja niti čitam knjige nit' hoću da mislim za drugog. Nek svak misli za sebe. Što ja da strepim zbog njega? U mom vilajetu svak treba da pazi šta radi i govori. Ja znam samo jedno: red i zakon.

Kadija je podigao glavu i pogledao ga oštro i prekorno.

- Pa, ja mislim, svi to branimo!

Ali se zahukatali čovek nije dao smesti i zaustaviti.

- Da, red i zakon. A čija glava strči iznad toga, srubiću je, carske mi službe, pa da je mog jedinca sina. Ja zanoktice jedne ovde ne trpim, pa ni u tu sumnjivu učenost ovog mladog efendije.

- Pa to bi moglo ovde da se raspravi i raščisti.

- Ne, efendijo. Propis je propis, a propis tako ne naređuje, nego baš ovako. O carevima i carskim poslovima je govorio, neka na carskom pragu i odgovara. Eno mu Stambol, pa nek tamo objašnjava sve što je pročitao i napisao i što je svetu o tom kazivao. Nek oni lupaju giavu o tom. Ako je prav, nema šta da se boji.

I to je bilo sve. Stari kadija je gledao pred sobom toga valiju. Bezbrk, sitan i usukan čovek, slabotinja i nemoćnik, pet para hleba ne može stati u njega, a toliko zla može da počini. Uvek sumnjičav i kiseo, od dve mogućnosti sklon uvek onoj goroj, a kad se, ovako, od nečeg uplaši, on postaje strašan. I kadiji je bilo jasno da ne vredi više govoriti sa ovim valijom, koji će učiniti što je naumio, nego da treba tražiti druge puteve kako da se mladiću pomogne.

I Ćamil je upućen u Carigrad, pod sigurnom ali diskretnom pratnjom. (To je bio jedini ustupak koji je valija učinio kadiji.) A sa njim i njegove knjige i rukopisi, sve pod pečatom. Čim su to saznali, kadija i drugi prijatelji poslali su svog čoveka za njim, da u Carigradu objasni stvar i pomogne nevinom mladiću. Kad je čovek stigao u Carigrad, Ćamila su već bili uputili Latif efendiji da ga do saslušanja zadrži u pritvoru.

Tako je izgledala Ćamil efendijina istorija, onako kako je Haim mogao da je zna i vidi, a kazana ovde ukratko, bez Haimovih ponavljanja i primedaba i mnogobrojnih "E? A!"

IV

Karađoz je vazda zazirao od političkih okrivljenika. Više je voleo da se rve sa stotinom sitnih i krupnih prestupnika iz običnog kriminala nego da ima posla sa jednim političkim krivcem. Naježio bi se kad bi samo čuo za njih. Trpeo ih je kod sebe, jer je tako moralo biti, kao "prolazne", ali nikad nije hteo da se njima bavi; zaobilazio ih je kao okužene i nastojao da se svega što je "političko", ili što pod tim imenom do njega dolazi, otrese što pre. A kod ovog apsenika koga su doveli iz Smirne sve je čudno: iz ugledne turske porodice, i sanduci knjiga i rukopisa idu uz njega, i ne zna se pravo je li lud ili pametan. (A ludaci, i sve ono što je u vezi sa njima, ulivali su Karađozu sujeveran strah i nagonsku odvratnost.) Ali odbiti ga nije mogao. Tako je Ćamil zatvoren u jednu od zajedničkih ćelija, gde je kako smo videli, našao svoje mesto za prva dva dana.

Već drugog dana čovek koga je poslao kadija iz Smirne izradio je kod više vlasti da se Ćamil izdvoji i da mu se u Avliji da zasebna soba i pristojno izdržavanje, dok ne bude ispitan i dok se ne vidi u čemu je stvar. I to je izvršeno.

Idućih dana fra Petar je obilazio veliko dvorište sporim korakom, kao da nešto traži ili nekog očekuje, i jednako prelazio pogledom prozore i doksate na zgradama unaokolo. S vremena na vreme prilazio mu je Haim. On je već bio napustio svoje mesto kraj fra-Petra i dvojice trgovaca i izabrao drugo, još odvojenije. Kao razlog naveo je promaju. Ali već posle dva-tri dana priznao je fra-Petru u poverenju da sumnja u onu dvojicu trgovaca da su špijuni. Fra Petar se nasmejao i odbio takvu pomisao.Pri tom se bolje zagledao u Haimovo mršavo lice i prvi put primetio na njemu čudan i čudno usredsređen izraz kakav se vidi na licima ljudi koji se u sebi rvu sa svojim pogrešnim mislima i uobraženim strahovima.

Posle dva dana Haim je opet, oborene glave, dodirujući svojim dugim, šiljastim nosom fra-Petrovo uho, šaputao o nekom drugom špijunu, i opominjao ga da se čuva.

— Prođi se, Hajmo, toga i ne govori to nikome.

— Znate, ja to samo vama.

— Ama, nemoj nikom, pa ni meni. O tom se ne govori. - Branio se fra Petar kome je Haimovo naglo i veliko poverenje bilo nelagodno.

I to se ponovilo nekoliko puta. Fra Petar se već i navikao na to. Potapšao bi ga po ramenu i umirivao, nastojeći uvek da razgovoru da šaljiv i bezazlen ton.

- Ama, koji? Je li onaj plavi, visoki? Zar ne vidiš bolan da je i sam polumrtav od straha i da mu nije ni do čega? To je čovek nevin kao jagnje, a ti se bez potrebe plašiš i sumnjičiš ljude.

Haim bi se umirio za sat-dva, ali ne bi izdržao dugo i prilazio bi opet fra-Petru i uveravo ga da samo u njega ima poverenje i nastavljao malopredašnji razgovor.

- Dobro, nije taj za koga sam pogrešno - recimo "pogrešno" - mislio da jeste, dobro, ali jeste drugi za koga i ne slutiš da je. A koji je taj? Onaj što stoji pored kapije, gleda preda se i pravi se kao da ga ništa ne zanima? Onaj što drsko zagleda svakog od glave do pete? Onaj bezazleni i na izgled priglupi? Ili možda nije nijedan od njih, nego neki deseti? I pošto ni za jednog od njih ne znaš da li je to, ali isto tako nisi siguran da nije, svaki od njih može to biti. Svaki.

- Ostavi, Hajmo, vere ti, te besposlice - kaže fra Petar gubeći malko strpljenje.

- Ne, ne! Vi ste, uvaženi prijatelju, dobar čovek, pa mislite da je svak dobar.

- Ama, misli dobro, pa će dobro biti, Hajmo brate.

- He, dobro! Dobro? — šapuće Haim sa nevericom i polako odlazi oborene glave i ukočena pogleda uprtog u zemlju.

A sutradan on je opet dolazio, već u rano jutro, kao na ispovest. I kad bi se malo oslobodio svoga straha, on ipak nije mogao da miruje. Tada bi svojim živim i uvek zbog nečeg razdraženim govorom pričao o nepravdi koja mu je učinjena i šteti koja mu je nanesena, o ljudima i naravima u svom gradu. A fra Petar bi uvek iskoristio priliku i postavio mu poneko pitanje o Ćamil efendiji. Haim nije nikad ostajao dužan odgovora. I o stvarima o kojima je sve rekao on je mogao još da govori dugo i opšimo, sa mnogo novih i verodostojnih pojedinosti. Sve je to fra Petar slušao pažljivo, posmatrajući Haimovo mršavo lice i visoko čelo. Koža na tom čelu bila je tako zategnuta i tanka da se ispod nje nazirao svaki i najmanji prevoj i ceo sklop čeonih kostiju, a kosa koja je u čudnim čupercima okružavala to čelo bila je nezdravo ukovrčena i suva kao da je negde u korenu sažiže nevidljiv plamen.

A kad bi, posle svojih pričanja, Haim odlazio, pognut i brižan, fra Petar ga je ispraćao dugim, sažaljivim pogledom.

Prošla su dva dana a Ćamil se nije javljao ni navraćao. Haim, koji je, pored svoje lične muke, stizao odnekud sve da sazna ili bar da nasluti, objašnjavao je stvar tako da mladića sad sigurno ispituju, a da za to vreme ne puštaju okrivljenika u dvorište, da ne bi došao ni sa kim u dodir.

Kad završe ispitivanje i upute celi predmet sudu, počeće opet da ga puštaju na šetnju.

Sve je znao i sve predviđao (iako ne sve uvek tačno) ovaj Haim iz Smirne. U ovom slučaju predvideo je dobro.

Toga jutra, fra Petar je sedeo na kamenu i, zamišljen, napola slušao ludu prepirku i graju koja je do njega dopirala sa dve strane i prelamala se i mešala u njegovom sluhu.

Levo od njega stvorio se tanak i malen krug od nekoliko kockara. Među sobom rešavaju stari kockarski spor, a ovo je kao neki sud. Ljudi su mračni, a govor stvaran, suv i tvrd.

- Ti, da vratiš čoveku pare - kaže tankim ali strašnim glasom jedan dugonja koji je očigledno neki kockarski starešina.

- Ovo ću mu vratiti! - viče ljutito onizak, jak čovek zapaljenih očiju, i odmera desnom rukom od šake do lakta.

- Eto kakav je! Još ranio čoveka, i umalo ga nije ubio - upadaju glasovi sa strane.

- A što da ga ne ubijem?

- Ima robija, ej!

- Neka ima! Ubiću ga čim izađem, i odležaću ga na jednoj strani.