I rekavši to, pljunuo je i otišao. Ostao sam kao poliven. Htio sam da vičem za njim, da sam nevin i da ni pomišljao nisam na bježanje. Suze su mi navrle od neke sramote. Sam ne znam zašto. Ali kad sam malo razmislio, vidio sam da čovjek govori pravo. I krivo mi je bilo više na sebe nego na njega. Gdje mi bi pamet? Kad Ijudi dopadnu ovog čega sam ja dopao, onda im niko ne može vjerovati. A ja zaboravio gdje sam!

I tako opet, dokon i brižan, čekaj da prođe dan i dođe noć koja prolazi još sporije.

Jednog dana pustiše i onu dvojicu trgovaca iz Bugarske i umjesto u progonstvo oni krenuše svojim kućama. Po običaju i radi sevapa pokloniše mi asuru na kojoj su ležali. Uzmi, kaže jedan, pa i tebe sunce da ogrije! A sve šapuće i zakreće glavu u stranu. Otišli su k'o dvije sjenke. Nisu smjeli ni da se raduju. Bez njih mi još teže. A kraj sve svoje brige jednako mislim i na Ćamila i njegovo pričanje i zlu sudbinu. Počinje da mi se priviđa.

Poranim ja tako, u samu zoru, i jedva čekam da se vrata otvore. Izađem iz onog smrada i one tjeskobe, umijem se na česmi, pa sjednem i uživam, dok još nije povrvio onaj narod iz svojih ćelija. A kakvo je svitanje u Stambolu! Kazati se ne može. To nit' sam prije toga vidio nit' ću ikad više vidjeti. (Bog zar tako htio i dao svaku ljepotu dušmaninu!) Nebo porumeni pa siđe na zemlju; ima ga za svakog, za bogata i za siromaha, za sultana i za roba i apsenika. Sjedim tako i uživam i pušim, ako se nađe, a od duhana sve mi se glava zanosi. Dim oko mene, a uza me se kao privije  Džem-Ćamil, neispavan, blijed, suznih očiju. I ja razgovaram s njim srdačno i prosto, kako nikad nisam mogao ni umio dok je bio tu i dok smo se viđali, onako kako bih razgovarao sa nekim mlađim od fratara iz mog manastira, kad ga napadne taedium vitae. Uhvatim ga za ramena i prodrmam.

- Uranio, zoru prevario! Svanulo, Ćamil efendija. Hej!

A on odmahuje glavom.

- Za mene je — kaže — a ponoć a zora, sve isto. Nema svanuća.

- Ama kako nema, bolan brajko? Ne huli i ne govori budalaštine. Dok god ima mraka, biće i svanuća. Vidiš li ti ovu ljepotu u boga?

- Ne vidim - kaže on oborene glave a glas mu se lomi.

A meni ga dođe žao pa ne znam što bih učinio da mu pomognem. Oko nas sva Prokleta avlija sjajem prelivena.

- Ajde, jadan, ne govori što ne treba i ne griješi duše. Daće bog, ozdravićeš ti od te tvoje bolesti i još se u zdravlju i na slobodi svakog dobra i svake ljepote nagledati.

A on samo obara glavu.

- Ne mogu ja - kaže - dobri čovječe, ozdraviti, jer ja nisam bolestan, nego sam ovakav, a od sebe se ne može ozdraviti.

I sve tako govori koješta, zamršeno i nejasno, ali tužno; najtvrđeg čovjeka da rasplače. Tješim ga uzalud. Korim ga očinski što ne vidi ono što je oko njega, a vidi ono čega nema. A pravo govoreći, nekako se i meni smrači jasno jutro. Pa opet okrećem na šalu. Vadim duhan.

- Ajde da zapalimo po jednu i da tresnemo rđom o zemlju, majka mu stara! Hoćemo li?

- Hoćemo - kaže on, više zbog mene - hoćemo!

I uzme da puši, ali ko zna gdje je njegova misao. A puši kao mrtvim ustima i gleda me kroz suze, nesretni Džem. Cigara mu se gasi.

Neko negdje vikne (to se dvojica pobila) i trgne me. Prenem se, a ono nikog pored mene nema. Moja se cigara ugasila, a ruka mi još ispružena. Pa to sam ja sam sa sobom razgovarao! Uplašim se od ludila kao od zarazne bolesti i od pomisli da ovdje i najzdravijem čovjeku počinje s vremena da se muti i privida. I stanem da se otimam. Branim se u sebi, naprežem se da se sjetim ko sam i šta sam, odakle sam i kako sam ovamo došao. Ponavljam sam sebi da osim ove Avlije ima i drugog i drugačijeg svijeta, da ovo nije sve, i nije zauvijek. I trudim se da to ne zaboravim i da ostanem kod te misli. A osjećam kako Avlija kao vodeni vrtlog vuče čovjeka na neko tamno dno."

Nije lako ni najtvrđem čoveku provoditi dan i čekati sumrak sa takvim mislima; a dan ne donosi ni promene ni nade. Jedino Haim ako priđe. On priđe svakog dana, ali sa njim ne može biti pravog razgovora. On, siromah, sve dublje tone u svoja mračna pričanja i uobražene strahove. Uzalud ga fra Petar svaki put pita da li je šta čuo o Ćamilu. Ništa ne zna, i više ga to ne zanima. On kao da se i ne seća mladića iz Smirne. U njemu sve vri od drugih, novih strahota i optužba koje priča isto onako žustro i sa pojedinostima, kao da je sve gledao i preživeo, pa ih isto tako brzo zaboravlja. Izgleda da vaskoliki svet nema za njega dovoljno crnih vesti i nepravdi i stradanja. Sve ih on brzo u sebi preradi, ispriča, i zaboravi.

Priđe Haim, posle čitavog rituala od nekih "mera", sedne pored "jedinog čoveka kome se ovde može verovati", a fra Petar se usiljava da bude veseo, tapše ga po ramenu.

- Šta je, Hajmo, razbibrigo moja, šta ima novo?

Ali Haim ga gleda ukočenim pogledom svojih po položaju nejednakih zenica, i kao da nije ni čuo njegove reči, kaže tmulim glasom:

- Slušajte, ja ne znam da li ste vi mislili o tom, ali meni se u poslednje vreme sve češće navraća misao: da ovde i nema zdrava čoveka pri čistoj pameti. Verujte! Sve sam bolesnik i ludak, i stražari i apsenici i špijuni (a gotovo svi su špijuni!), da i ne govorim o najvećem ludaku, Karađozu. U svakoj drugoj zemlji na svetu on bi bio odavno u ludnici. Ukratko, sve ludo, osim vas i mene.

Glas mu je drhtao. To prisili fra-Petra da podigne oči i da ga bolje pogleda. Haim je bio još mršaviji, uvek jednako neobrijan, sa crvenim i suznim očima, kao da je dugo sedeo kraj nekog dimljiva ognjišta. Glava mu je lako podrhtavala, a glas je bio siktav i prigušen.

- Sve sâm ludak, časti mi!

Fra Petar oseti nelagodnost, i laku jezu uz potiljak. Učini mu se, za trenutak, da Prokleta avlija zaista nema izlaza.

A desilo se da je tog dana dobio prvu i radosnu vest spolja.

Šeta, kao svakog jutra, po avliji. Dva mlada apsenika, dečaci gotovo, jure jedan drugog u trku, praveći krugove oko fra-Petra i zaklanjajući se za njega. Bilo mu je nezgodno, a krugovi su se sve više sužavali. I pre nego je uspeo da se skloni od obesnih mladića, jedan od njih se, onako u trku, priljubi sasvim uz njega, kao uz živ zaklon, i fra Petar oseti kako mu tutnu u ruke neku savijenu hartiju. Mladići produžiše svoju trku dalje od njega, a on se, zbunjen i uplašen, povuče u dno avlije. Na hartiji je pisalo turski, nepoznatom rukom: "Perkan će biti pušten na slobodu za dan-dva."

Nemimo je proveo taj dan i noć za njim. Po svemu je bilo jasno da je samo fra Tadija mogao biti taj koji je poslao ovu vest.

A sutradan je zaista došao čuvar i rekao mu da skupi svoje stvari i da se spremi za putovanje. Predveče je izveden i otpremljen - u progonstvo u Akru. Sve i da nije bio siguran da ceduljica potiče od fra-Tadije, sad bi se uverio, jer taj nikad ništa u životu nije tačno predvideo.

Te noći je fra Petar sa azijske obale, gde je trebalo da se prognanici iskupe pre polaska, video prvi i poslednji put Carigrad u svoj njegovoj sili i lepoti. - Vazduh je bio mlak i sladunjav. Čovek se osećao zbunjen i izgubljen među dve desetine saputnika. Noć bez zvezda i meseca. A pred njima se celom jednom stranom mračnog vidokruga dizao večemji Stambol, nalik na vatromet koji se zastao u poletu. Bio je ramazan i na munarama svih džamija goreli su kandilji trepćući kao pravilna sazvežda iznad bezbrojnih gradskih svetlosti. Većina osuđenika je sedela oborene glave. Neki su već ležali. Fra Petar je jedno vreme gledao to što je danju Stambol, a što se sada moćno i izazovno propinje kao iskričav talas put nevidljivog neba, u beskrajnu noć. (Koliko je trebalo da se užegu tolika svetla? Ko će ih ikad moći pogasiti?) Izgledalo mu je da tu nema nigde mesta za Prokletu avliju, a ipak ona je tamo negde, na jednoj od onih malih tamnih površina, medu gusto razasutim svetiljkama. Zamoren, on se najposle okrenuo na drugu stranu, ka mračnom, nemom istoku, ali i tu kao tamo na osvetljenom vidiku bila je misao o Prokletoj avliji. Ona je pošla sa njim na put i pratiće ga na javi i snu, do Akre, za vreme boravka u Akri, i posle toga.

- I u Akri sam svašta video i doživeo. Nešto sam ti i pričao, a imalo bi da se priča još. Tu sam dosta prognanih ljudi sreo, svake vjere i svakog naroda, i krivaca i, još više, nevinih. Mnogi su od njih proveli po nekoliko mjeseci u Prokletoj avliji i poznavali Karađoza. A jedan mlad čovjek iz Libana uhvatio mu je i hod i glas, pa bismo se iskidali od smijeha kad bi ispred nas šetao i vikao: "Šta kažeš, ni kriv ni dužan nisi? E, to je dobro, baš takav nam jedan treba!" To je bio debeljušan čovjek, širi nego duži, velike obrijane glave sa naočarima od debelog stakla, i sav nekako od šale i smijeha. Bio je kršćanin. A kad smo se malo bolje upoznali, i ja mu se rekao ko sam i odakle sam, uvidio sam da je mnogo pametniji i opasniji nego što se pokazuje. Političar neki, izgleda. Šali se, šali, pa istom sjedne do mene i kaže kroz smijeh: "Ah, dobar je, dobar Karađoz." Ja se čudim: "Kako dobar, jadna mu dobrota!" "Ne, ne, to je pravi čovjek na pravom mjestu u današnje vrijeme" odgovara on. I onda mi kaže sasvim drugim glasom, na uho: "Ako hoćeš da znaš kakva je neka država i njena uprava, i kakva im je budućnost, gledaj samo da saznaš koliko u toj zemlji ima čestitih i nevinih ljudi po zatvorima, a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To će ti najbolje kazati." - Sve mi to govori kao uzgred, pa se odmah diže i s rukama u džepovima šeta i viče kao Karađoz i sve nas nagoni na smijeh. A u toj šali i smijehu ja sam uvijek mislio na Ćamila i teško mi je bilo što nemam s kim da razgovaram o njemu. Jer nikad mi, čini mi se, živa čovjeka nije bilo tako žao.

Osam meseci je ostao fra Petar u Akri. I tek tada je na zauzimanje svojih fratara i nekih uglednih Turaka pušten i vratio se u Bosnu, u isto doba godine u koje je i krenuo iz nje godinu dana ranije, zajedno sa fra-Tadijom Ostojićem koji je za sve to vreme ostao u Carigradu i radio na sve strane da ga oslobodi.

I tu je kraj. Nema više ničeg. Samo grob među nevidljivim fratarskim grobovima, izgubljen poput pahuljice u visokom snegu što se širi kao okean i sve pretvara u hladnu pustinju bez imena i znaka. Nema više ni priče ni pričanja. Kao da nema ni sveta zbog kog vredi gledati, hodati i disati. Nema Stambola ni Proklete avlije. Nema ni mladića iz Smirne koji je jednom umro još pre smrti, onda kad je pomislio da je, da bi mogao biti, nesrećni sultanov brat Džem. Ni jadnog Haima. Ni crne Akre. Ni ljudskih zala, ni nade i otpora koji ih uvek prate. Ničeg nema. Samo sneg i prosta činjenica da se umire i odlazi pod zemlju.

Tako izgleda mladiću pored prozora, kog su za trenutak zanela sećanja na priču i osenila misao o smrti. Ali samo za trenutak. Najpre slabo pa onda življe, kao u sporom buđenju, do svesti mu sve jače dopiru glasovi iz susedne sobe, nejednak zvuk metalnih predmeta što tupo padaju na gomilu i tvrdi glas fra-Mije Josića, koji diktira popis alata, zaostalog iza pokojnog Fra-Petra.

- Dalje! Piši: jedna testera od čelika, mala njemačka. Jedna!

Na Drini ćuprija
I

Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsečenih obala. Samo na nekoliko mesta rečnog toka njene se obale proširuju u otvorene doline i stvaraju, bilo na jednoj bilo na obe strane reke, župne, delimično ravne, delimično talasaste predele, podesne za obrađivanje i naselja. Takvo jedno proširenje nastaje i ovde, kod Višegrada, na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog i uskog tesnaca koji stvaraju Butkove Stijene i Uzavničke planine. Zaokret koji tu pravi Drina neobično je oštar a planine sa obe strane tako su strme i toliko ublizu da izgledaju kao zatvoren masiv iz koga reka izvire pravo, kao iz mrkog zida. Ali tu se planine odjednom razmiču u nepravilan amfiteatar čiji promer na najširem mestu nije veći od petnaestak kilometara vazdušne linije.

Na tom mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih planina, stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona. Od tog mosta, kao od osnovice, širi se lepezasto cela valovita dolina, sa višegradskom kasabom i njenom okolinom, sa zaseocima poleglim u prevoje brežuljaka, prekrivena njivama, ispašama i šljivicima, izukrštana međama i plotovima i poškropljena šumarcima i retkim skupovima crnogorice. Tako, posmatrano sa dna vidika, izgleda kao da iz širokih lukova belog mosta teče i razliva se ne samo zelena Drina, nego i ceo taj župni i pitomi prostor, sa svim što je na njemu i južnim nebom nad njim.

Na desnoj obali reke, počinjući od samog mosta, nalazi se glavnina kasabe, sa čaršijom, delom u ravnici a delom na obroncima bregova. Na drugoj strani mosta, duž leve obale, proteže se Maluhino Polje, raštrkano predgrađe oko druma koji vodi put Sarajeva. Tako most, sastavljajući dva kraja sarajevskog druma, veže kasabu sa njenim predgrađem.

Upravo, kad se kaže »veže«, to je isto toliko tačno kao kad se kaže: sunce izlazi izjutra da bismo mi ljudi mogli da vidimo oko sebe i da svršavamo potrebne poslove, a zalazi predveče da bismo mogli da spavamo i da se odmorimo od dnevnog napora. Jer taj veliki, kameni most, skupocena građevina jedinstvene lepote, kakvog nemaju ni mnogo bogatije i prometnije varoši (»Još svega dva ovakva imaju u Carevini«, govorilo se u staro vreme), jedini je stalan i siguran prelaz na celom srednjem i gornjem toku Drine i neophodna kopča na drumu koji veže Bosnu sa Srbijom i preko Srbije, dalje, i sa ostalim delovima Turske Carevine, sve do Stambola. A kasaba i njeno predgrađe samo su naselja koja se uvek neminovno razvijaju na glavnim saobraćajnim tačkama i s obe strane velikih i važnih mostova.

Tako su se i ovde, s vremenom, rojile kuće i množila naselja na oba kraja mosta. Kasaba je živela od mosta i rasla iz njega kao iz svoga neuništivog korena.

(Da bi se jasno videla i potpuno razumela slika kasabe i priroda njenog odnosa prema mostu, treba znati da u varoši postoji još jedna ćuprija, kao što postoji još jedna reka. To je Rzav i na njemu drveni most. Na samom kraju varoši Rzav utiče u Drinu, tako da se središte varoši i ujedno njena glavnina nalaze na peščanom jezičku zemlje između dve reke, velike i male, koje se tu sastaju, a razasuta periferija prostire se sa druge strane mostova, na levoj obali Drine i na desnoj obali Rzava. Varoš na vodi. Ali iako postoje i još jedna reka i još jedan most, reči »na ćupriji« ne označavaju nikad rzavsku ćupriju, prostu drvenu građevinu bez lepote, bez istorije, bez drugog smisla osim što služi meštanima i njihovoj stoci za prelaz, nego uvek i jedino kameniti most na Drini.)

Most je oko dve stotine i pedeset koraka dugačak a širok oko deset koraka, osim na sredini, gde je proširen sa dve potpuno jednake terase, sa svake strane kolovoza mosta po jedna, i dostiže dvostruku širinu. To je onaj deo mosta koji se zove kapija. Tu su, naime, na srednjem stubu koji se pri vrhu proširuje, ozidani sa obe strane ispusti, tako da na tom stubu počivaju, levo i desno od kolovoza, po jedna terasa, smelo i skladno isturena iz prave linije mosta u prostor nad šumnom, zelenom vodom u dubini. One su oko pet koraka duge i isto toliko široke, ograđene kamenom ogradom, kao i ceo most po dužini, ali inače otvorene i nenatkrivene. Desna terasa, idući iz varoši, zove se sofa. Ona je uzdignuta za dva basamaka, optočena sedištima kojima ograda služi kao naslon, a i basamaci i sedišta i ograda, sve od istog svetlog kamena, kao saliveno. Leva terasa, prekoputa od sofe, ista je, samo prazna, bez sedišta. Na sredini njene ograde zid se izdiže iznad visine čoveka; u njemu je, pri vrhu, uzidana ploča od belog mermera i na njoj urezan bogat turski natpis — tarih — sa hronogramom koji u trinaest stihova kazuje ime onoga koji je podigao most i godinu kad je podignut. Pri dnu zida teče česma: tanak mlaz vode iz usta kamenog zmaja. Na toj terasi smešten je kafedžija sa svojim džezvama, fildžanima, uvek raspaljenom mangalom, i dečakom koji prenosi kafe preko puta, gostima na sofi. To je kapija.

Na mostu i njegovoj kapiji, oko njega ili u vezi sa njim, teče i razvija se, kao što ćemo videti, život čoveka iz kasabe. U svima pričanjima o ličnim, porodičnim i zajedmčkim doživljajima, mogu se uvek čuti reči »na ćupriji«. I zaista, na drinskoj ćupriji su prve dečije šetnje i prve igre dečaka. Hrišćanska deca rođena na levoj obali Drine, pređu odmah prvih dana svog života most, jer ih već prve nedelje nose u crkvu na krštenje. Ali i sva druga deca, i ona koja su rođena na desnoj obali i muslimanska, koja nisu uopšte krštavana, provodila su, kao i njihovi očevi i dedovi nekad, glavni deo detinjstva u blizini mosta. Pecali su ribu oko njega ili lovili golubove pod njegovim oknima. Od najranijih godina njihove oči su se privikavale na skladne linije te velike građevine od svetlog, poroznog, pravilno i nepogrešno sečenog kamena. Znali su sve majstorski izrezane obline i udubine, kao i sve priče i legende, koje se vezuju za postanak i gradnju mosta, i u kojima se čudno i nerazmrsivo mešaju i prepliću mašta i stvarnost, java i san. I to su ih znali oduvek, nesvesno, kao da su ih sa sobom na svet doneli, onako kao što se molitve znaju, ne sećajući se ni od koga su ih naučili ni kad su ih prvi put čuli.

Oni su znali da je most podigao veliki vezir Mehmedpaša, čije je rodno selo Sokolovići tu, iza jedne od ovih planina koje okružuju most i kasabu. Samo vezir je mogao dati sve što treba da se ovo trajno čudo od kamena sagradi. (Vezir — to je nešto sjajno, krupno, strašno i nejasno u svesti dečaka.) Zidao ga je Rade Neimar, koji je morao živeti stotinama godina da bi sagradio sve što je lepo i trajno po srpskim zemljama, legendarni i stvarno bezimeni majstor kakvog svaka masa zamišlja i želi, jer ne voli da mnogo pamti ni mnogima da duguje, čak ni u sećanju. Znali su da je gradnju ometala vila brodarica, kao što je oduvek i svuda poneko ometao svaku gradnju, i noću rušila ono što je danju sagrađeno. Dok nije »nešto« progovorilo iz vode i savetovalo Radu Neimaru da nađe dvoje nejake djece, bliznadi, brata i sestru, Stoju i Ostoju po imenu, i da ih uzida u srednje stubove mosta. Odmah je počelo traženje takve dece po celoj Bosni. Obećana je nagrada onome ko ih nađe i dovede.

Najposle su sejmeni pronašli u jednom udaljenom selu dvoje bliznadi, pri sisi, i oteli ih silom vezirove vlasti; ali kad su ih poveli, majka nije htela da se odvoji od njih, nego je kukajući i plačući, neosetljiva za psovke i udarce, posrtala za njima sve do Višegrada. Tu je uspela da se progura pred Neimara.

Decu su uzidali, jer druge nije moglo biti, ali Neimar se, kako kažu, sažalio i ostavio na stubovima otvore kroz koje je nesrećna majka mogla da doji svoju žrtvovanu decu. To su ovi fino srezani slepi prozori, uski kao puškarnice, u kojima se sada gnezde divlji golubovi. Kao spomen na to već stotinama godina teče iz zida majčino mleko. To su oni beli, tanki mlazevi, što u određeno doba godine cure iz besprekornih sastavaka, i vidi im se neizbrisiv trag na kamenu. (Predstava o ženinom mleku izaziva u dečijoj svesti nešto što im je i suviše blisko i otužno a isto tako nejasno i tajanstveno kao i veziri i neimari, i što ih zbunjuje i odbija.) Te mlečne tragove po stubovima stružu ljudi i prodaju kao lekovit prah ženama koje posle porođaja nemaju mleka.

U centralnom stubu mosta, ispod »kapije«, ima jedan veći otvor, uska i dugačka vrata bez vratnica, kao džinovska puškarnica. U tom stubu, kaže se, ima velika soba, mračna dvorana u kojoj živi crni Arapin. To znaju sva deca. On u njihovim snovima i nadlagivanjima igra veliku ulogu. Kome se on javi taj mora da umre. Nijedno dete ga još nije videlo, jer deca ne umiru. Ali ga je ugledao jedne noći Hamid, onaj sipljivi i večito pijani ili mamurni hamal krvavih očiju, i umro je još te noći, tu pored zida. Doduše, bio je pijan do nesvesti i zanoćio je tu na mostu, pod vedrim nebom, pri temperaturi od —15°C. U taj mračni otvor gledaju dečaci često sa obale, kao u ponor koji straši i privlači. Dogovore se da svi gledaju netremice, a koji prvi ma šta ugleda da vikne. Zure u tu široku, mračnu pukotinu, strepeći od radoznalosti i od straha, dok se nekom malokrvnom dečaku ne učini da se otvor kao crna zavesa počinje da niše i pomera, ili dok neki od onih podrugljivih i bezobzirnih drugova (uvek ima po jedan takav) ne vikne »Arapin!« i ne počne tobože da beži. To pokvari igru i izaziva razočaranje i negodovanje kod onih koji vole igru mašte, mrze ironiju, i veruju da bi se pažljivim gledanjem moglo zaista nešto videti i doživeti. A noću, na spavanju, mnogi od njih rve se i nosi sa tim Arapinom iz ćuprije, kao sa sudbinom, sve dok ga majka ne probudi i tako ne oslobodi mučnog sna. I dok ga zapoji hladnom vodom (»da rastjera stravu«) i nagna da izgovori božje ime, dečak već ponovo spava, premoren od dnevne igre, tvrdim dečijim snom u kome strahovi još ne mogu da uhvate maha i ne traju dugo.

Uzvodno od mosta, na strmoj obali od sivog krečnjaka, sa jedne i druge strane, vide se okrugle udubine, sve dve po dve, u pravilnim razmacima, kao da su u kamen urezani tragovi kopita nekog konja natprirodne veličine; one idu odozgo sa Starog grada, spuštaju se niz liticu do reke i pojavljuju se opet na drugoj obali, gde se gube pod mrkom zemljom i rastinjem.

Deca koja duž te kamenite obale, za letnjih dana, po vas dan love sitnu ribu, znaju da su to tragovi davnih vremena i starih ratnika. Tada su na zemlji živeli veliki junaci, kamen je još bio nezreo i mek kao zemlja, a konji su bili, kao i junaci, džinovskog rasta. Samo, za srpsku decu to su tragovi Šarčevih kopita, ostali još od onda kad je Kraljević Marko tamnovao gore u Starom gradu pa pobegao iz njega, spustio se niz brdo i preskočio Drinu, na kojoj tada nije bilo ćuprije. A turska deca znaju da to nije bio Kraljević Marko nit' je mogao biti (jer otkud vlahu i kopilanu takva sila i takav konj!), nego Đerzelez Alija, na svojoj krilatoj bedeviji, koji je kao što je poznato prezirao skele i skeledžije i preskakao reke kao potočiće. Oni se o tome i ne prepiru, toliko su i jedni i drugi ubeđeni u tačnost svoga verovanja. I nema primera da je ikad iko uspeo da koga razuveri ili da je ko promenio svoje mišljenje.

U tim udubinama, koje su okrugle a široke i duboke kao oveći čanci, zadrži se još dugo posle kiše voda, kao u kamenim sudovima. Te jame, ispunjene mlakom kišnicom, dečaci zovu bunarima i u njima drže, i jedni i drugi, bez razlike verovanja, sitnu ribu, krkušice i plote, koje uhvate na udicu.

A na levoj obali, u strani, odmah iznad druma ima jedna oveća humka, zemljana, ali od neke tvrde zemlje, siva i skamenjena. Na njoj ništa ne raste i ne cvate do neka sitna trava, tvrda i bodljikava kao čelična žica. Ta je humka meta i granica svih dečijih igara oko mosta. To se mesto nekad zvalo Radisavljev grob. I priča se da je to bio neki srpski prvak, silan čovek. I kad je vezir Mehmedpaša naumio da zida most na Drini i poslao ljude, sve se pokorilo i odazvalo na kuluk, samo je ustao taj Radisav, podbunio narod i poručio veziru da se okane toga posla, jer neće, šale, podići ćuprije na Drini. I muke je imao vezir dok je savladao Radisava, jer je bio junak mimo ljude a nije ga bila ni puška ni sablja, nit' je bilo konopca ni lanca kojim se on mogao vezati; sve je kidao kao konce. Takav je tilsum imao pri sebi. I ko zna šta bi bilo i da li bi vezir ikad podigao ćupriju da se nije našao neki od njegovih ljudi, mudar i vešt, i podmitio i ispitao momka Radisavljevog. Tako su Radisava iznenadili i udavili na spavanju, vezavši ga svilenim konopcima, jer jedino protiv svile njegova amajlija nije pomagala. Naše žene veruju da ima po jedna noć u godini kad se može videti kako na tu humku pada jaka bela svetlost pravo sa neba. I to nekako u jesen, u vreme između Velike i Male Gospojine. Ali dečaci koji su, i verujući i ne verujući, ostajali da bdiju pored prozora sa izgledom na Radisavljev grob, nisu nikad uspevali da vide nebesku vatru, jer bi ih još pre ponoći savladao san. Zato su opet putnici, kojima nije do toga, videli neki beo sjaj na humci iznad mosta, vraćajući se noću u kasabu.

A Turci u kasabi, naprotiv, pričaju od starina da je na tom mestu poginuo kao šehit neki derviš, po imenu šeh-Turhanija, koji je bio veliki junak i od neke kaurske vojske branio ovde prelaz preko Drine. A što na tom mestu nema ni nišana ni turbeta, to je po želji samog derviša, jer je hteo da tako bude sahranjen bez znaka i biljega, kako se ne bi znalo da je tu. Jer, ako ikad opet navali neka kaurska vojska ovuda, on će ustati ispod ovog brežuljka i zaustaviti je, kao što je i nekad učinio, tako da od višegradske ćuprije neće moći dalje napred. Ali zato njegovu humku samo nebo ponekad ozari svojom svetlošću.

Tako se život kasabalijske dece odigrava ispod mosta i oko njega, u beskorisnoj igri ili dečijim maštanjima. A sa prvim godinama zrelosti on se prenosi na most, upravo na kapiju, gde mladićska mašta nalazi drugu hranu i nove predele, ali gde počinju već i životne brige i borbe i poslovi.

Na kapiji i oko kapije su prva ljubavna maštanja, prva viđenja u prolazu, dobacivanja i sašaptavanja. Tu su i prvi poslovi i pazari, svađe i dogovori, tu sastanci i sačekivanja. Tu se, na ćuprijskoj ogradi od kamena, izlažu na prodaju prve trešnje i bostan, sabahzorski salepi i vrući simiti. Ali tu se sakupljaju i prosjaci i sakati i gubavi, isto kao i mlađi i zdravi koji žele da se pokažu ili da vide druge, kao i svi koji imaju da iznesu ma šta naročito od plodova, odela ili oružja. Tu često posedaju zreli, ugledni ljudi da se porazgovaraju o javnim stvarima i zajedničkim brigama, ali još češće mladići koji znaju samo za pesmu i šalu. Tu se prilikom velikih događaja i istorijskih promena ističu proglasi i pozivi (na onom izdignutom zidu, ispod mermerne ploče sa turskim natpisom, a iznad česme), ali tu su se, sve do 1878. godine, vešale ili nabijale na kolac glave svih onih koji su ma s koga razloga bivali pogubljeni, a pogubljenja su u ovoj kasabi na granici, naročito u nemirnim godinama, bila česta, a za nekih vremena, kao što ćemo videti, i svakodnevna.

Ne mogu preći preko mosta ni svatovi ni pogreb a da se ne zaustave na kapiji. Tu se svatovi obično spremaju i svrstavaju pre ulaska u čaršiju. Ako su mirna i bezbrižna vremena, obredaju se rakijom i zapevaju, povedu kolo, i često se zadrže mnogo duže nego što su mislili. A kod ukopa, oni koji nose pokojnika spuste ga malko da se odmore, redovno tu na kapiji, gde mu je i inače protekao dobar deo života.

Kapija je najvažnija tačka na mostu, isto kao što je most najvažniji deo varoši, ili kako je jedan turski putnik, koga su Višegrađani lepo ugostili, napisao u svom putopisu, »njihova kapija je srce mosta koji je srce ove kasabe koja svakom mora da ostane u srcu«. Ona pokazuje koliko su stari neimari, za koje se u pričama priča da su se nosili sa vilama i svakojakim čudima i da su morali da zaziđuju živu decu, imali smisla ne samo za stalnost i lepotu građevine nego i za korist i udobnost koju će od te građevine imati i najdalji naraštaji. I kad čovek upozna ovdašnji život i dobro razmisli, mora da kaže sam sebi da je zaista mali broj ljudi u ovoj Bosni koji imaju ovakvu zgodu i ovakvo uživanje kao što ga svaki i poslednji kasabalija može da ima na kapiji.

Naravno da zimsko doba ne dolazi u obzir, jer tada prelazi preko mosta samo onaj koji mora, pa i taj pruži korak i pogne glavu pod hladnim vetrom koji stalno duva nad rekom. Tada, razume se, nema zadržavanja na otvorenim terasama na kapiji. Ali u svako drugo doba godine kapija je prava blagodet za malo i veliko. Tada svaki ovdašnji građanin može, u svako doba dana i noći, da iziđe na kapiju i sedne na sofu, ili da se zadržava tu oko nje u poslu ili razgovoru. Isturena i uzvišena petnaestak metara iznad zelene hučne reke, ta sofa od kamena lebdi u prostoru, nad vodom, između tamnozelenih brda sa tri strane, sa nebom i oblacima ili zvezdama nad sobom, a sa otvorenim vidikom niz reku kao uskim amfiteatrom koji u dubini zatvaraju modre planine.

Koliko ima vezira ili bogataša na svetu koji mogu svoju radost ili brigu, ili svoj ćeif i dokolicu da iznesu na ovakvo mesto? Malo, vrlo malo. A koliko je naših, u toku stoleća i nizu naraštaja, presedelo ovde zoru ili akšam ili noćne časove kad se neprimetno pomera ceo zvezdani svod nad glavom! Mnogi i mnogi od nas sedeo je tu, podnimljen i naslonjen na tesan, gladak kamen, i pri večitoj igri svetlosti na planinama i oblaka na nebu, razmrsivao večno iste a uvek na drugi način zamršene konce naših kasabalijskih sudbina. Neko je davno tvrdio (istina, to je bio stranac i govorio je u šali) da je ova kapija imala uticaja na sudbinu kasabe i na sam karakter njenih građana. U tim beskrajnim sedenjima, tvrdio je stranac, treba tražiti ključ za sklonost mnogih kasabalija ka razmišljanju i sanjarenju i jedan od glavnih razloga one melanholične bezbrige po kojoj su poznati stanovnici kasabe.

Svakako, ne može se poricati da su Višegrađani od davnina važili, u poređenju sa stanovnicima drugih mesta, kao ljudi lakomisleni, skloni uživanjima, i brzi na trošak. Njihova varoš je na povoljnom položaju, okolna sela su rodna i bogata, i para, istina, prolazi obilno kroz Višegrad, ali se ne zaustavlja dugo u njemu. A ako se nađe neki gazda štediša i kućanik, bez ikakve strasti, to je redovno neki došljak; ali višegradska voda i vazduh su takvi da se već njegova deca rađaju otvorene ruke i raširenih prsta, i podležući opštoj zarazi rasipnosti i bezbrige žive sa devizom: »Drugi dan, druga i nafaka«.

Priča se da je Starina Novak, kad je iznemogao i morao da se povuče i napusti hajdukovanje po Romaniji, ovako učio Dijete Grujicu, kad je trebalo da ga zameni:

— Kad sjediš u busiji, ti dobro gledaj putnika koji naiđe. Ako vidiš da jordamli jaše a na njemu crven džemadan, srebrne toke i bijele tozluke, to je Fočak. Udri odmah, jer taj ima i na sebi i u bisagama. Ako vidiš siromaški odjevena putnika: oborio glavu a poklopio se po konju kao da je u prošnju pošao, udri slobodno, to je Rogatičanin. Takvi su svi: tvrdice i tutumraci, a puni para kao šipak. Ali ako vidiš neku divaniju: prekrstio noge na sedlu, kuca u šarkiju i pjeva iza glasa, ne udaraj i ne kaljaj ruke uzalud, nego pusti trice nek prođe; to je Višegrađanin, a taj ništa nema, jer se u njih para ne drži.

Sve bi to potvrđivalo gornje mišljenje onoga stranca. Pa ipak je teško pouzdano kazati u kojoj je meri to mišljenje tačno. Kao u tolikim drugim stvarima i ovde nije lako odrediti šta je uzrok a šta posledica. Da li je kapija napravila od kasabalija ono što su ili je, naprotiv, ona zamišljena u njihovom duhu i shvatanju i sagrađena prema njima i njihovim potrebama i navikama? Izlišno i uzaludno pitanje. Nema slučajnih građevina, izdvojenih iz ljudskog društva u kome su nikle, i njegovih potreba, želja i shvatanja, kao što nema proizvoljnih linija i bezrazložnih oblika u neimarstvu. A postanak i život svake velike, lepe i korisne građevine, kao i njen odnos prema naselju u kome je podignuta, često nose u sebi složene i tajanstvene drame i istorije. Svakako, jedno je izvesno: između života ljudi u kasabi i ovoga mosta postoji prisna, vekovna veza. Njihove su sudbine tako isprepletene da se odvojeno ne daju zamisliti i ne mogu kazati. Stoga je priča o postanju i sudbini mosta u isto vreme i priča o životu kasabe i njenih ljudi, iz naraštaja u naraštaj, isto kao što se kroz sva pričanja o kasabi provlači i linija kamenog mosta na jedanaest lukova, sa kapijom, kao krunom, u sredini.

II

Sad nam se valja vratiti u vremena kad na ovom mestu nije bilo ni pomisli o mostu, pogotovu ne ovakvom kao što je ovaj.

Možda je i u tim drevnim vremenima poneki putnik prolazeći ovuda, umoran i okisao, poželeo da se nekim čudom premosti široka i hučna reka i da mu tako omogući da lakše i brže dođe do svoga cilja. Jer sumnje nema da su ljudi oduvek, otkako postoje i putuju ovuda i savlađuju prepreke na putu, pomišljali kako da se na ovom mestu stvori prelaz, isto kao što svi putnici oduvek maštaju o dobrom drumu, sigurnom društvu i toplom konačištu. Samo, nije svačija želja plodna ni svaka pomisao praćena voljom i snagom koja želje ostvaruje.

Prva slika mosta, kojoj je bilo suđeno da se ostvari, blesnula je, naravno, još posve neodređena i maglovita, u mašti desetogodišnjeg dečaka iz obližnjeg sela Sokolovića, jednog jutra 1516. godine, kad su ga tuda proveli na putu iz njegovog sela za daleki svetli i strašni Stambol.

Tada je ova ista Drina, zelena i plahovita gorska reka »što se često muti«, derala ovuda, između golih i pustih kamenitih i peščanih obala. Kasaba je postojala i tada, ali u drugom obliku i drugim srazmerama. Na desnoj obali reke, navrh strmog brega, gde su sada ruševine, bio je dobro sačuvan Stari grad, razgranat o utvrđenje još iz doba cvata bosanskoga kraljevstva, sa kulama, kazamatima i bedemima, delo jednog od moćnih velmoža Pavlovića. Na obroncima ispod toga grada i pod njegovom zaštitom postojala su hrišćanska naselja Mejdan i Bikavac i odskora isturčeni zaselak Dušče. Dole u ravnici, između Drine i Rzava, gde se docnije razvila prava kasaba, bile su samo varoške njive, prosečene drumom, pored koga je bio drveni starinski han i nekoliko vodenica i koliba.

Tamo gde Drina preseca drum bila je čuvena »skela na Višegradu«. To je bila crna, starinska skela i na njoj mrzovoljan, spor skeledžija, po imenu Jamak, koga je budnog bilo teže dozvati nego drugog iz najdubljeg sna. Bio je čovek divovskog rasta i neobične snage, ali je propao u mnogim ratovima u kojima se proslavio. Imao je samo jedno oko, jedno uho i jednu nogu (druga mu je bila drvena). Takav, bez pozdrava i bez osmejka, on je prevozio robu i putnike, ćudljivo i samovoljno, sporo i neuredno, ali pošteno i sigurno, da su se njegova poverljivost i njegovo poštenje u priči pričali, isto kao i njegova sporost i samovolja. Sa putnicima koje je prevozio nije hteo da ima ni razgovora ni dodira. Bakrene marijaše koje su plaćali za prevoz, ljudi su bacali na dno crne skele, gde su ležali po vas dan u pesku i vodi, a tek uveče bi ih skeledžija pokupio drvenim čankom kojim crpe vodu iz čamca i odneo u svoju kolibu na obali.

Skela je radila samo kad su tok i visina reke bili obični ili nešto malo povišeni, ali čim se reka zamuti i poraste preko izvesne granice, Jamak povuče svoju glomaznu skelu, veže je čvrsto u jednoj zatoci, i tako Drina postaje neprelazna kao najveće more. Jamak tada ogluhne i na ono zdravo uho ili prosto ode za Grad da obiđe svoju njivu. Tada preko celog dana mogu da se vide na drugoj obali putnici, koji dolaze od Bosne i koji kao očajnici stoje na kamenitoj obali, odakle, ozebli i pokisli, uzalud izgledaju skelu i skeledžiju i s vremena na vreme puštaju iznad mutne, besne reke otegnuta dozivanja.

— Ooooo, Jamačeeee!

Niko ne odgovara, i niko se ne pojavljuje dok god voda ne opadne; a taj trenutak određuje Jamak sam, mrko, neumoljivo, bez pogovora i objašnjenja.

Varoš, upravo tada još sabijeno, malo naselje, držala se na desnoj obali Drine, gore na obroncima strmog brega, ispod samih ruševina nekadašnje tvrđave, jer tada kasaba nije ni postojala u obimu i obliku koji je dobila tek docnije, kad je sagrađen most i kad su se saobraćaj i trgovina razvili.

Toga novembarskog dana stigla je na levu obalu reke dugačka povorka natovarenih konja i zaustavila se da tu konači. Janjičarski aga, sa oružanom pratnjom, vraćao se za Carigrad, pošto je po selima istočne Bosne pokupio određen broj hrišćanske dece za adžami-oglan.

Već je šesta godina prošla od poslednjeg kupljenja ovog danka u krvi, zato je ovog puta izbor bio lak i bogat; bez teškoća je nađen potreban broj zdrave, bistre i naočite muške dece između desete i petnaeste godine, iako su mnogi roditelji sakrivali decu u šumu, učili ih da se pretvaraju da su maloumni ili da hramlju, odevali ih u dronjke i puštali u nečistoći, samo da izmaknu aginom izboru. Neki su i stvarno sakatili rođenu decu, sekući im po jedan prst na ruci.

Izabrani dečaci otpremani su na malim bosanskim konjima, u dugoj povorci dalje. Na konju su bila dva pletena sepeta, kao za voće, sa svake strane po jedan, i u svaki sepet stavljan je po jedan dečak i sa njim mali zavežljaj i kolut pite, poslednje što nosi iz očinske kuće. Iz tih sepeta, koji su se jednomerno klatili i škripali, virila su sveža i preplašena lica ugrabljenih dečaka. Neki su mirno gledali, preko konjskih sapi, što je moguće dalje u rodni kraj, neki su jeli i plakali u isto vreme, a neki su spavali, sa glavom prislonjenom uz samar.

Na izvesnom odstojanju od poslednjih konja u ovom neobičnom karavanu, išli su, raštrkani i zadihani, mnogi roditelji ili rođaci ove dece, koja se odvode zauvek da u tuđem svetu budu obrezana, poturčena i da, zaboravivši svoju veru, svoj kraj i svoje poreklo, pro vedu život u janjičarskim odama ili u nekoj drugoj, višoj službi Carstva. To su bile većinom žene, ponajviše majke, babe i sestre otetih dečaka. Kad bi se suviše približile, agine saharije bi ih rasterivali udarcima svojih bičeva, nagoneći na njih konje uz glasno alakanje. One bi se tada razbežale i posakrivale u šumu pored puta, ali bi se malo posle opet sakupljale iza povorke i naprezale da suznim očima još jednom ugledaju iznad sepetke glavu deteta koje im odvode. Naročito su uporne i nezadržljive bile majke. One su jurile, gazeći žustro i ne gledajući gde staju, razdrijenih grudi, raščupane, zaboravljajući sve oko sebe, zapevale su i naricale kao za pokojnikom, druge su raspamećene jaukale, urlale kao da im se u porođajnim bolovima cepa materica, obnevidele od plača naletale pravo na suharijske bičeve i na svaki udarac biča odgovarale bezumnim pitanjem: »Kud ga vodite? Kud mi ga vodite?« Neke su pokušavale da razgovetno dozovu svoga dečaka da mu daju još nešto od sebe koliko može da stane u dve reči, neku poslednju preporuku ili opomenu na put.

— Rade, sine, nemoj majke zaboravit'...

— Ilija! Ilija! Ilija! — vikala je druga žena, tražeći očajno pogledom poznatu, dragu glavu, i ponavljala je to neprestano kao da bi htela da detetu useče u pamet to ime koje će mu već kroz koji dan zauvek biti oduzeto.

Ali put je dug, zemlja tvrda, telo slabo, a Osmanlije moćne i nemilosrdne. Malo-pomalo te žene su zaostajale i, zamorene pešačenjem, gonjene udarcima, jedna pre druga posle, napuštale bezizgledan napor. Ovde, na višegradskoj skeli, morale su da zastanu i najupornije, jer ih na skelu nisu primali a preko vode se nije moglo. Tu su mogle mirno da sede na obali i plaču, jer ih niko više nije gonio. Tu su čekale kao okamenjene i neosetljive za glad, žeđ i studen, sve dok ne bi na drugoj obali reke još jednom ugledale otegnutu povorku konja i konjanika kako zamiče ka Dobrunu, i u njoj još jednom naslutile rođeno dete koje im gine iz očiju.

Toga novembarskog dana, u jednom od onih mnogobrojnih sepeta ćutao je i suvih očiju gledao oko sebe jedan crnomanjast dečak od desetak godina, iz visokog sela Sokolovića. Ozeblom i pocrvenelom rukom on je držao malu krivu britvu i njome rasejano deljao pervaz svoga sepeta, ali je u isto vreme posmatrao sve oko sebe. Zapamtio je kamenitu obalu, obraslu retkim, golim i ubogo sivim rakitama, nakaznog skeledžiju i trošnu vodenicu, punu paučine i promaje, u kojoj su morali da prenoće pre nego što su uspeli da se svi prebace preko mutne Drine nad kojom su graktale vrane. Kao fizičku nelagodnost negde u sebi — crnu prugu koja s vremena na vreme, za sekundu-dve preseče grudi nadvoje i zaboli silno — dečak je poneo sećanje na to mesto, gde se prelama drum, gde se beznađe i čamotinja bede zgušnjavaju i talože na kamenitim obalama reke preko koje je prelaz težak, skup, i nesiguran. To je bilo ranjavo i bolno mesto te i inače brdovite i oskudne krajine, na kome nevolja postaje javna i očita, gde čovek biva zaustavljen od nadmoćne stihije i, postiđen zbog svoje nemoći, mora da uvidi i jasnije sagleda i svoju i tuđu bedu i zaostalost.

Sve je to leglo u onu fizičku nelagodnost koja je ostala u dečaku toga novembarskog dana i koja ga nikad docnije nije potpuno napustila, iako je on promenio život i veru, ime i zavičaj.

Šta je bilo dalje od toga dečaka u sepetu to kazuju sve istorije na svima jezicima, i to se bolje zna u širokom svetu nego ovde kod nas. S vremenom on je postao mlad i hrabar silahdar na sultanovom dvoru, pa kapudan-paša, pa carski zet, vojskovođa i državnik svetskoga glasa, Mehmedpaša Sokoli, koji je na tri kontinenta vodio većinom pobedonosne ratove, proširio granice Turske Carevine, osigurao je spolja, i dobrom upravom učvrstio iznutra. Za tih šezdeset i nekoliko godina služio je tri sultana, doživeo i u dobru i u zlu što samo retki i odabrani doživljuju, i uzdigao se na nama nepoznate visine moći i vlasti, gde samo malo njih dolazi i ostaje. Taj novi čovek, koji je nastao u tuđem svetu, gde ni mišlju ne možemo da ga pratimo, morao je da zaboravi sve što je ostavio u kraju iz kojeg su ga nekad odveli. Zaboravio je nesumnjivo i prelaz na Drini kod Višegrada; pustu obalu na kojoj putnici dršću od studeni i neizvesnosti, sporu, crvotočnu skelu, čudovišnog skeledžiju i gladne vrane iznad mutne vode. Ali ono osećanje nelagodnosti koje je ostalo od svega toga zajedno nije nikad potpuno nestalo. Naprotiv, sa godinama i sa starošću javljalo se sve češće: uvek ista crna pruga koja mine grudima i preseče ih naročitim, dobro poznatim bolom iz detinjstva, koji se jasno razlikuju od svih muka i bolova što ih je docnije život donosio. Sklopljenih očiju vezir bi tada čekao da crno sečivo prođe i bol umine. U jednom od takvih trenutaka, on je došao na misao da bi se oslobodio te nelagodnosti kad bi zbrisao onu skelu na dalekoj Drini, kod koje se beda i svaka nezgoda kupe i talože bez prestanka, time što bi premostio strme obale i zlu vodu među njima, sastavio dva kraja druma koji je tu prekinut, i tako zauvek i sigurno vezao Bosnu sa Istokom, mesto svoga porekla sa mestima svoga života. Tako je on bio prvi koji je u jednom trenutku, iza sklopljenih očnih kapaka ugledao čvrstu i vitku siluetu velikog kamenitog mosta koji treba na tom mestu da nastane.

Još iste godine otpočela je, po vezirovom naređenju i o njegovom trošku, gradnja velikog mosta na Drini. Ona je trajala pet godina. To je moralo biti izuzetno živo i važno doba za kasabu i ceo kraj, puno promena, sitnih i krupnih događaja. Ali, za čudo, u kasabi, koja je stolećima pamtila i prepričavala svakojake događaje, i takve koji su samo u posrednoj vezi sa mostom, nije sačuvano mnogo pojedinosti o izvođenju samih radova na mostu.

Narod pamti i prepričava ono što može da shvati i što uspe da pretvori u legendu. Sve ostalo prolazi mimo njega bez dubljeg traga, sa nemom ravnodušnošću bezimenih prirodnih pojava, ne dira njegovu maštu i ne ostaje u njegovom sećanju. Ovo mučno i dugo zidanje bilo je za njega tuđi rad o tuđem trošku. Tek kad je kao plod toga napora iskrsnuo veliki most, ljudi su počeli da se sećaju pojedinosti i da postanak stvarnog, vešto zidanog i trajnog mosta kite maštarskim pričama koje su opet oni umeli vešto da grade i dugo da pamte.

III

U proleće one godine kad je pala vezirova odluka o gradnji, stigli su u kasabu njegovi ljudi sa pratnjom da pripreme sve što treba za građenje mosta. Bilo ih je mnogo sa konjima, kolima, raznim spravama i šatorima. Sve je to izazivalo strah i zabunu u maloj varošici i po okolnim selima, naročito među hrišćanskim svetom.

Na čelu ovog odreda stajao je Abidaga, glavni vezirov poverenik za gradnju mosta, a uz njega je bio Tosun efendija, neimar. (O ovom Abidagi već se unapred pričalo kao o čoveku bezobzirnom, nemilosrdnom i strogom preko mere). Čim su se smestili po šatorima ispod Mejdana, Abidaga je sazvao predstavnike vlasti i sve uglednije Turke na dogovor. Tu se nije mnogo dogovaralo, jer je govorio samo jedan, to jest Abidaga. Sakupljeni ljudi našli su se pred krupnim čovekom, nezdravo crvenog lica i zelenih očiju, u bogatoj carigradskoj nošnji, sa kratkom riđom bradom i brkovima čudno uzvijenim na mađarski način. Govor koji je ovaj siloviti čovek održao sakupljenim ljudima iznenadio ih je još više od njegovog izgleda.

— Po svoj prilici su vam pre mene stigli glasovi o meni, a već znam da ti glasovi ne mogu biti lepi ni prijatni. Verovatno ste čuli da tražim rad i poslušnost od svakoga, da hoću i da izbijem i da ubijem svakog ko ne radi kako treba i ne sluša bez pogovora, da ja ne znam šta je to »ne može«, »nema«, da se kod mene i za manju reč glava gubi, ukratko da sam krvav i naopak čovek. Hoću da vam kažem da ti glasovi nisu izmišljeni ni preterani. Pod mojom lipom zaista nema hlada. Takav sam glas stekao u dugogodišnjoj službi, izvršujući predano naredbe velikog vezira. Uzdam se u boga da ću izvršiti i ovaj posao zbog koga sam poslan, a kad, po svršenom poslu, odem odavde, nadam se da će preda mnom otići još i gori i crnji glasovi od ovih što su do vas došli.

Posle toga neobičnog uvoda, koji su svi saslušali ćutke i oborenih očiju, Abidaga je objasnio ljudima da je ovde u pitanju građevina velikog značaja kakve nemaju ni bogatije zemlje, da će radovi trajati pet, možda i šest godina, ali da će vezirova volja biti izvršena na dlaku verno i u minut tačno. Zatim je izložio koje su prve potrebe i kakvi će biti pripremni radovi i šta se pri tome očekuje od domaćih Turaka i traži od raje, hrišćana.

Pored njega je sedeo Tosun efendija, sitan, bled i žut poturčenjak, rodom sa grčkih ostrva, neimar, koji je zidao mnoge Mehmedpašine zadužbine u Carigradu. On je bio miran i ravnodušan kao da ne čuje ili ne razume Abidagin govor. Gledao je u svoje ruke i samo s vremena na vreme podizao pogled. Tada su mogle da se sagledaju njegove velike, crne oči kadifasta sjaja, lepe, kratkovide oči čoveka koji gleda samo svoj posao i ne vidi, ne oseća i ne razume ništa drugo od života i sveta.

Ljudi su izišli zbunjeni i utučeni ispod tesnog i vrelog šatora. Osećali su kako im znoj curi ispod novih svečanih anterija i kako se u svakog od njih brzo i neodoljivo useljavaju strah i briga.

To što se sada sručilo na kasabu i ceo ovaj kraj bila je velika, nerazumljiva napast kojoj se nije moglo dogledati kraja. Prvo je počela seča šume i dovoz drveta. Tolika se japija slegla na obe strane Drine da je svet dugo vremena mislio da će most graditi od drveta. Zatim su počeli zemljani radovi, otkopavanje, pa bušenje krševite obale. Ti su poslovi u većini svršavani kulukom. Tako sve do u kasnu jesen, kad su radovi privremeno obustavljeni i prvi deo posla dovršen.

Sve se to vršilo pod Abidaginim nadzorom i pod njegovim zelenim dugim štapom koji je u pesmu ušao. Jer na koga je on pokazao tim štapom, primetivši da dangubi ili ne radi kako valja, toga su odmah hvatali sejmeni, batinali na mestu, i posle ga krvava i onesvesla polivali vodom i slali ponovo na rad. Kad je, u kasnu jesen, napuštao varoš, Abidaga je ponovo sazvao starešine i prve ljude i kazao im da on odlazi preko zime na drugo mesto, ali da njegovo oko ostaje ovde. Svi će odgovarati za sve. Ako se nađe da je ma šta od radova pokvareno ili ako usfali jedna jedina žioka od sakupljene japije, globiće celu varoš. Na njihovu primedbu da bi štetu mogla učiniti poplava, odgovorio je hladno, bez oklevanja, da je ovo njihov kraj, pa njihova i reka i prema tome i šteta koju ona počini.

Cele zime kasabalije su čuvale građu i pazile radove kao oko u glavi. A sa prolećem pojavio se Abidaga sa Tosun-efendijom, ali su se pojavili i dalmatinski kamenoresci, koje je narod zvao »rimski majstori«. Bilo ih je u početku oko trideset. Na čelu im je bio neki majstor Antonije, hrišćanin iz Ulcinja. Bio je visok, lep čovek krupna oka, smela pogleda, orlovskog nosa, smeđe kose koja mu je padala do ramena, odeven gospodski, na zapadnjački način. Njegov pomoćnik bio je crnac, pravi crnac, veseo mlad čovek, koga je cela varoš i sav onaj radenički svet zvao Arapinom.

Ako je lane, sudeći po gomilama drveta, izgledalo da Abidaga namerava da diže most od drvene građe, sad se svetu činilo da hoće novi Stambol da podigne ovde na Drini. Počelo je dovlačenje kamena iz majdana koji su načeti u brdima kod Banje, na sat hoda od kasabe.

Iduće godine granulo je tu kraj višegradske skele neko naročito proleće. Pored onoga što niče i cvate svake godine u to doba, izbilo je iz zemlje čitavo naselje od koliba; nastali su novi putevi i prilazi vodi: razmilela se bezbrojna volovska kola i kiridžijski konji. Ljudi sa Mejdana i Okolišta gledali su kako sa svakim danom, kao neki usev, raste dole kraj reke nemirna gomila ljudi, stoke i građevinskog materijala svake vrste.

Na strmoj obali radili su majstori kamenoresci. Ceo taj kraj dobio je žućkastu boju kamene prašine. A malo podalje na peščanoj ravnici, gasili su kreč domaći argati, promičući, odrpani i beli, kroz beo dim koji se dizao visoko sa krečana. Putevi su isprovaljivani od pretovarenih kola. Skela radi po vas dan, prevozeći sa jedne obale na drugu građu, nadzornike i radnike. Gazeći sjeru prolećnu vodu do pasa, naročiti radnici pobijaju direke i kolje i sastavljaju pletere, nabijene ilovačom, koji treba da rastave tok vode.

Sve to gleda svet koji je dotle mirno živeo u ovoj raštrkanoj kasabici po obroncima pored skele na Drini. I dobro bi bilo kad bi mogao samo da gleda, ali ovi radovi uzimaju takav obim i toliki mah, da uvlače u svoj vrtlog sve živo i mrtvo ne samo u kasabi nego i nadaleko oko nje. Sa drugom godinom broj radnika je toliko porastao da ih ima koliko i svih muških stanovnika u varošici. Sva kola, svi konji i volovi rade samo za most. Sve što može da gamiže i da se kotura uzima se i upreže u posao, ponekad za platu a ponekad i nasilu, kao kuluk. Novca ima više nego ranije, ali skupoća i oskudica rastu brže nego što novac pritiče; tako, kad stigne čoveku do u ruke, već je napola pojeden. Još teže od skupoće i oskudice padaju domaćem svetu nemir, nered i nesigurnost, koji sada nasrću na kasabu kao posledica gomilanja tolikog radnog ljudstva iz bela sveta. I pored sve Abidagine strogosti česte su tuče među radnicima i krađe po vrtovima i dvorištima. Muslimanski ženski svet mora da krije lice i kad na avliju iziđe, jer odasvud može da dopre pogled ovih bezbrojnih radnika, stranih i domaćih; a kasabalijski Turci drže mnogo do propisa Islama, utoliko više što su svi oni skorašnji Turci i nema gotovo nijednog koji ne pamti ili oca ili dedu kao hrišćanina ili taze poturčenjaka. Zbog svega toga stariji ljudi turskog zakona negoduju otvoreno, okreću leđa onoj zamršenoj gužvi od radništva, tegleće stoke, drveta, zemlje i kamena, koja se sve više širi i zapliće na obe strane skele i koja u svom rovanju i širenju načinje već i njihove sokake, avlije i bašte.

U početku svi su oni bili gordi na veliku zadužbinu koju treba da podigne vezir iz njihovog kraja. Tada još nisu znali ovo što vide sada: da te slavne građevine traže ovoliki krš i nemir, napor i trošak. Lepo je to, misle oni, pripadati čistoj veri koja caruje, lepo je to imati vezira zemljaka u Stambolu, i još lepše zamišljati tvrd i skupocen most preko reke, ali ovo što se sada dešava ne liči ni na što. Pakao se napravio od njihove varoši, jedno vrzino kolo od nerazumljivih poslova, od dima, prašine, vike i meteža. Godine prolaze, radovi se šire i rastu, ali im se ne vidi kraja ni smisla. Na svašta liči ovo samo ne na most.

Tako misle kasabalijski Turci poturčenjaci i u četiri oka priznaju da im je priselo i na nos udarilo i gospodstvo i ponos i buduća slava, i otresaju se i mosta i vezira, i samo mole boga da ih oslobodi ove napasti i da njima i njihovim kućama vrati nekadašnji mir i tišinu skromnoga života, pored starinske skele na reci.

Dodijalo Turcima, a pogotovu dodijalo hrišćanskoj raji celog višegradskog kraja, samo što nju niko ni za šta ne pita niti ona može svoje negodovanje da pokazuje. A evo ide treća godina da svet kuluči na novoj građevini i ličnim radom i konjima i volovima. I to ne samo ovdašnja raja nego i ona iz tri susedna kadiluka. Svuda Abidagini sejmeni na konjima hvataju seljačku pa i gradsku raju i doteruju je da radi na mostu. Obično ih iznenade na spavanju i pohvataju kao piliće. Po celoj Bosni putnik kazuje putniku da ne ide na Drinu, jer ko god naiđe hvataju ga, ne pitajući ko je ni šta je ni kuda putuje, i nagone da odradi bar nekoliko dana. Varoški hrišćani se otkupljuju mitom. Seoski momci se pokušavali da beže u šumu, ali sejmeni odmah uzmu iz te kuće taoce, često i žene, umesto odbeglih mladića.

Ovo je treća jesen kako narod kuluči na mostu, a ni po čemu ne može da se vidi da posao odmiče i da se bliži kraj ovoj nevolji. Jesen je već uveliko; opalo lišće, propištali putevi od kiše, Drina nadošla i mutna, a gola strnjišta puna tromih vrana. Ali Abidaga ne obustavlja radove. Na oskudnom novembarskom suncu vuku seljaci drvo i kamen, šljapću bosim nogama ili »krvavim« opancima po raskaljanom putu, znoje se od napora i zebu od vetra, i pritežu oko sebe crne pelengire, pune novih rupa i starih zakrpa, i vezuju pocepane krajeve svoje jedine košulje od grubog lana, koja je pocrnela od kiše, blata i dima, ali oni ne smeju da je operu, jer bi se u vodi raspala sve na sitna vlakna. Nad svima lebdi Abidagin zeleni štap, jer Abidaga obilazi i majdan u Banji i sve radove oko mosta, i to po nekoliko puta u danu. On je ljut i kivan na ceo svet što dani kraćaju a posao ne odmiče brzo kako bi on hteo. U teškom ćurku od ruskog krzna i visokim čizmama, zajapuren u licu, penje se po skelama onih stubova koji se već dižu nad vodom, ulazi u kovačnice, ostave i radničke kolibe, i napada sve redom, nadzornike i preduzimače.

— Kratki su dani. Sve kraći! Ah, kučkini sinovi, samo badava hleb jedete!

Tako se izdire, kao da su oni krivi što dockan sviće i što se rano smrkava. A u sumrak, neumoljivi i beznadni višegradski sumrak, kad se strma brda stežu oko kasabe i brzo pada noć, teška i gluva kao poslednja, Abidagin bes poraste do vrhunca; i nemajući više na kome da ga iskali, jede sam sebe i ne može da spava od pomisli na tolike poslove koji miruju i toliki narod koji dreždi i dangubi. Škripi zubima. Doziva nadzornike i sračunava kako bi se od sutra mogao dan bolje upotrebiti i radna snaga jače iskoristiti.

Za to vreme narod spava po kolibama i pojatama, odmara se i obnavlja snagu. Ali ne spavaju svi; umeju i oni da bdiju, za svoj račun i na svoj način.

U jednoj prostranoj i suvoj pojati gori vatra na sredini, upravo dogoreva, jer je od nje ostala samo još žerava koja tinja u polumračnoj prostoriji. Ceo prostor je ispunjen dimom i kiselkastim teškim zadahom mokrog odela i opanaka i isparavanjem tridesetak ljudskih telesa. Sve su to kulučari, seljaci iz okoline, hrišćanska, kmetovska sirotinja. Svi su kaljavi, pokisli, premoreni i brižni. Pojede ih ovo besplatno i bezizgledno kulučenje, dok njihove njive, gore po selima, uzalud čekaju na jesenje oranje. Većina je još budna. Suše obojke pored vatre, prepliću opanke, ili prosto gledaju u žeravicu. Među njima se našao odnekud neki Crnogorac, uhvatili ga sejmeni na drumu pa kuluči već nekoliko dana, iako neprestano svima priča i dokazuje kako je njemu to vrlo mučno i neprilično i kako mu obraz ne podnosi ovo argatovanje.

Sad je oko njega okupljen najveći broj budnih seljaka, naročito mlađih. Iz dubokog džepa svoga sivog gunja Crnogorac izvlači gusle, neugledne i malene kao podlanica, i kratko gudalo. Jedan od seljaka izlazi pred pojatu i čuva stražu da ne naiđe ko od Turaka. Svi gledaju u Crnogorca kao da ga sad prvi put vide i u gusle koje iščezavaju u njegovim velikim šakama. On se savija; gusle su mu u krilu, a glavu od gusala pritište bradom, maže strunu smolom i huče u gudalo; sve je vlažno i odvuglo. I dok obavlja sve te sitne radnje, samosvesno i mirno kao da je sam na svetu, oni ga netremice gledaju. Najposle jekne prvi zvuk, rezak i neravan. Uzbuđenje raste. A Crnogorac podešava i počinje kroz nos da pušta svoj glas i da njime dopunjava zvuk gusala. Sve se slaže i sve nagoveštava čudnu priču. A u jednom trenutku Crnogorac zaista, pošto je kako-tako uskladio svoj glas sa guslama, zabaci odjednom glavu silovito i ponosno, da mu iskoči jabučica na mršavom vratu i blesnu oštar profil pri svetlosti, i pusti prigušen i otegnut zvuk: »Aaaa — aaaaaa!« i odmah nastavi razgovetno i kliktavo:

Pije vino srpski car Stevane,
U Prizrenu, mjestu pitomome,
Do njega su starci patrijari:
Četiri su starca patrijara,
I do njih je do devet vladika,
I dvadeset učtugli vezira,
I po redu srpski gospodari,
Vino služi provizor Mijajlo,
A svijetli sestra Kandosija
Sa njedara dragijem kamenjem...

Seljaci se sve više zbijaju oko guslara, ali bez najmanjeg šuma; dah im se ne čuje. Svi trepću očima, udivljeni i zablešteni. Trnci prolaze uz leđa, kičme se ispravljaju, grudi nadimaju, oči sjaju, prsti se na rukama šire i grče, i mišići na vilicama stežu. Crnogorac veze i kiti sve brže i brže, sve lepše i smelije, a mokri i rasanjeni kulučari, zaneseni i neosetljivi za sve ostalo, prate pesmu kao sopstvenu, lepšu i svetliju sudbinu.

Među tolikim kulučarima seljacima bio je i neki Radisav sa Uništa, malog sela odmah tu iznad kasabe. Onizak čovek mrka lica i nemirnih očiju, dobro pognut u pasu, išao je brzo rasturajući nogama i klateći glavom i ramenima levo-desno, levo-desno, kao da seje brašno. Nije bio ni siromah kao što je izgledao ni priprost kao što se pravio. Oni su se prezivali Heraci, imali su dobru zemlju i bilo ih je mnogo muškinja u kući, ali se je gotovo celo njihovo selo za poslednjih četrdeset godina isturčilo, tako da su oni bili mnogo pritešnjeni i usamljeni. Tako malen, potuljen i užurban, Radisav je »sejao« za ovih jesenjih noći od jedne pojate do druge, uvlačio se kao šilo među seljake i sašaptavao sa pojedincima. Njegovo je kazivanje bilo uglavnom ovakvo:

— Braćo, dotužilo je i valja da se branimo. Vidite lijepo da će nas ova građevina iskopati i pojesti. I djeca će nam na njoj kulučiti, ako nas još bude. Ovo se za naš iskop i radi, a ne za drugo. Sirotinji i raji ćuprija i ne treba, nego Turcima; a mi nit' dižemo vojske nit' vodimo trgovinu; i skela nam je mnogo. Nego, nas smo se nekolicina dogovorili da idemo noću, u gluho doba, i da obaramo i kvarimo, koliko se može, što je napravljeno i podignuto, a da pustimo glas kako vila ruši građevinu i ne da mosta Drini. Pa da vidimo hoće li šta pomoći. Drugoga puta nemamo, a nešto valja raditi.

Našlo se, kao uvek, malodušnih i nepoverljivih koji su smatrali da je to jalova misao, jer se silni i lukavi Turci neće dati odvratiti od svog nauma, i da treba i dalje kulučiti do božje volje a ne praviti od zla gore. Ali se našlo i takvih koji su smatrali da je sve bolje nego ovako i dalje tegliti i čekati da sa čoveka spadne i poslednja krpa odela i poslednji dram snage od teška posla i Abidagina oskudna hleba; da treba poći za svakim ko misli da ide ka nekom izlazu. To su bili uglavnom mladići, ali bilo je i ozbiljnih, ženjenih ljudi, domaćina, koji su se saglasili, bez oduševljenja i plahovitosti, govoreći zabrinuto:

— Pa hajde da rušimo, krv ga pojela, dok on nije pojeo nas. A ako i to ne pomogne...

I tu su odmahivali rukom u očajnoj rešenosti.

Tako se tih prvih jesenjih dana proneo glas, najpre među radnicima pa zatim i po kasabi, da se vila brodarica umešala u posao na ćupriji, da ruši i razvaljuje prekonoć što se za dan sagradi, i da od gradnje neće moći ništa biti. U isto vreme počele su zaista preko noći da se javljaju neobjašnjive štete na zajaženim mestima, pa i na samim zidarskim radovima. Alat koji su zidari dosada ostavljali na započetim krajnjim stubovima počeo je da se gubi i nestaje, zemljani radovi da se provaljuju i osipaju.

Glas da se ćuprija neće moći podići otišao je daleko, širili su ga i Turci i hrišćani, i sve je više dobivao oblik čvrstog verovanja. Hrišćanska raja je likovala, sve šapatom, sve nečujno i podmuklo, ali iz puna srca. I domaći Turci, koji su ranije sa ponosom gledali na vezirovu građevinu, počeli su da prezrivo namiguju i odmahuju rukom. Mnogi naš poturica koji, promenivši verom, nije našao ono što je očekivao, nego je i dalje sedao za tanku večeru i išao prodrtih laktova, slušao je i ponavljao sa uživanjem pričanja o velikom neuspehu i nalazio neko gorko zadovoljstvo u tome što ni veziri ne mogu da postignu i izvedu baš sve što naume. Već se govorilo da se strani majstori spremaju na odlazak i da ćuprije neće biti tamo gde je nikad nije bilo i gde je nije trebalo ni počinjati. Sve se to splelo i brzo proširilo u svet.

Narod lako izmišlja priče i brzo ih širi, a stvarnost se čudno i nerazdeljivo meša i prepliće sa pričama. Seljaci koji su noću slušali guslara pričali su da je vila koja ruši gradnju poručila Abidagi da neće prestati sa rušenjem dok ne uzidaju u temelje dvoje dece bliznadi, brata i sestru, Stoju i Ostoju po imenu. I mnogi su se kleli da su videli sejmene kako po selima traže takav par dece. (Sejmeni su zaista obilazili, ali nisu tražili decu nego su po Abidaginom nalogu prisluškivali i raspitivali po narodu ne bi li saznali ko su ti nepoznati ljudi koji ruše most.)