И њему се учини као да бежи..Како га она вреба из мрака, и тражи погодан тренутак да му одузме живот..Био је сигуран да више није жива али је ипак трчао, није могао да стане..
Затим изненада схвати да губи разум.. Седе на земљу као дете и утону у сопствене мисли..уплаши се самога себе.. Као звер намириса је своју крв, знао је шта следи..
Одједном се тргну..и земља поче да се тресе..Путнички воз изби му мисли из главе..
Осетио је хладне погледе путника..Он осети да га они осуђују..Осети како га цео свет криви и да живот више нема сврху..Пожелео је да умре..
Сада је права прилика..Позван је..Не размишљајући направи корак напред и узе последњу карту до пакла..

Veliki ratnik Gatz se kretao kroz pijacu grada Argona u potrazi za informacijama. Znao je da ne sme casiti ni casa jer je trenutak kada ce lordovske kuce krenuti u otvoreni gradjanski rat dolazio svakim satom sve brze i brze. Trebale su mu informacije a zato mu je trebao Seket, slepi prosjak koji je nekako znao sve o svemu. Posle 15-20 minuta izmedju glasova pijacnih prodavaca koji su nudili svakakvu robu pocevsi od voca i povrca pa do mesa i tkanina iza jedne tezge zacuo se njemu vrlo poznat glas: "Udelite slepcu!".

______________________________ ______________________________ __________________________

Inace, opis iz jedne D&D kampanje. 

Nisam je ja napisala ali vredi procitati....

---------------------------------

Diogenova filozofija

Kažu da je Diogen hodao atenskim ulicama odjeven u krpe i da je spavao pod trijemovima.
Pripovijedaju da je jednoga jutra, dok je Diogen još bio snen pod trijemom kuće gdje je proveo noć,
onuda prošao jedan imućan veleposjednik.
‘Dobro jutro’, rekao je konjanik.
‘Dobro jutro’, odgovorio je Diogen.
‘Imao sam dobru nedjelju pa sam ti donio ovu vreću  s novčićima.’ Diogen ga je šutke gledao, ne pomakavši se pritom.
‘Uzmi ih. Nije to zamka. Moji su i dajem ih tebi jer su ti potrebniji nego meni.’
‘Imaš ih još?’ upitao je Diogen.
‘Naravno da imam’, odgovorio je bogataš, ‘mnogo više.’
‘I ne bi želio imati još više nego što imaš?’
‘Bih, naravno da bih želio.’
‘Onda zadrži novčiće jer su potrebniji tebi nego meni.’
Neki kažu da je razgovor dalje tekao ovako: ‘Ali i ti moraš jesti, a za to trebaš novac.’
‘Već imam novčić’ — i pokazao ga je — ‘i biće mi dosta za zdjelicu pšenice ujutro i možda za nekoliko narandži.’
‘Slažem se. Ali moraćeš jesti i sutra i idućeg dana. Odakle ti novac za sutra?’
Ako mi ti garantuješ, bez imalo straha da ćeš pogrije­šiti, da ću živjeti do sutra, onda možda uzmem tvoj novac…’”

Paklena noc,pun mesec.Nebo vedro,puno zvezda.Zrace svojom mirnocom I stalozenoscu.Sam sam sa sobom,izmedju ce cetiri zida sakriven.Mislim natebe.Ne znam zasto,ali mislim.Deluje mi totalno neopravdano to sto sada u ovom trenu mislim na tebe.Osecam te tu negde oko sebe.Sises mi za vratom.Osecam tvoj topli dah.Kao sunce kada jutrom probudi zemlju,poljubi je nezno.Sebicno je to sto te hocu samo za sebe.Sto hocu da samo mom vratu dises,sto hocu poljupce samo na svom telu.Ostavljas mi trag.Ti imas nekog.Neko te ove noci jako voli.Neko dise za tebe.Neko drugi uzdise jako za tobom.Ti volis nekog,neko te ceka.Gledas svet decjim ocima.Saren,pun rdosti,svile I mekanih jastucica.Livada je roze,zasto da ne,tako ti prija.Volis roze livade.Lako je,imas nekog.Mozes celi zivot provesti skrstenih ruku na njegovim ledjima.Osecas mekocu u tim cvrstim prsima.Ti osecas.Mozda taj neko nema snage u tim ledjima da iznese roze livade.Ja sam tvoja senka koja te prati,uzdah koji uzdise,Zvezda koja sjaji,strast koja bukti.Ja sam neko ko ti,iako ne shvatas,mnogo znaci.Vezana za mene cudnom niti,tankom.Negde u uglu,cuvas me.Ne das mi da odem.Ne zelis.Zasto bas ja?Ne znas odgovor,naravno ne znam ga ni ja.Isto tako vezan za tebe,nocu zivim.Noc,tako cudna stvar.Noc budi osecaje,tako cudne.Nocu ljubav zivi.Osecas?Znam,osecam I ja.Nocu se dodiri tope,stapaju u poljubac.Dve siluete tame postaju jedno bice.Bice koje dise istim ritmom,cije srce udara istim impulsom.U tebi sam.U meni si.Tako mocan trenutak.Gubis razum.Pratis osecaj svoga srca,predaje se.Dopustas da te vodim kroz tamu poljubaca.Osecas nesto,mirna si.uburkano drhtis.Jutro rusi sve ono sto nam je noc pruzila.Ostaje samo bedna uspomena o kojoj razmisljamo danima.Polako bledi.Mrzim jutro,rusi sve!
Ja ti se predajem,imas me.Ja sam tvoja vudu lutkica.
Reci cu ti samo:’’Cuvaj me!’’
Cuvaj me kao cudnu stvar.

Devojcica

Noc.Polutama.Dve upaljene svece na mom stolu.Stoje tako goruci u svom plamenu.Na zidu senke preko puta prozora,sam sam.Sada svaka stvar u prostoriji ima svoju senku.Igram se rukama praveci senke zivotinja po zidu.Razmisljam o tebi mocna carice.O, ti mocna noci.Ti sto otkivas I najtajnovitije tajne.Ti sto ne znas kada je dosta.Ti sto razaras mnoge oklope.Oklope koji sputavaju ono JA u nama.Koji kriju sve najlepse stvari bivstvovanja.Oklope crne I teske.Sedeh tako dugo.Ispijam poslednje gutljaje vode iz case.Zvono na vratima,trgoh se uplaseno.Ustajem,otvaram vrata I ugledam tebe.Zadihana I srecna grlis me jako.Poljubih te nezno I osetih blago drhtanje tvog tela.Topla noc I mnogo poljubaca u mom zagrljaju.Telo ti se pokorava volji mojoj,iako mozda to ne zelis.Plasis se pada svog oklopa.Teskog I crnog.Zagledah se u tvoje snene oci,tako duboko,beskrajno.Gledah najveca prostranstva,sume,livade,gledah silinu mora.Tada sasvim slucajno krajickom oka spazih devojcicu.Blago se nasmesih.Tako mala,zanosna,predivana,a tako jako uplasena.Drzala je svog zmaja u ruci I pustala da se vijori visoko na nebu,u beskonacnost prostranstva.O,ti mocna carice,noci,hvala ti sto si mi dozvolila da upoznam devojcicu.Posmatrao sam je jos malo I poceo da se divim.Tako malo stvorenje prepuno radosti.Ispunjeno ljubavlju.Tako mocno sakriveno ispod oklopa,teskog,crnog.Negde duboko u svom prostranstvu.Otkrih u tvom oku,probudih I prodrmah sve tvoje zaspale snove.Sve one osecaje koje nisi pustila da lutaju,vec se guraju tu u kutku svoje tisine.Otkrih ljubav,tako duboko u tebi.Ljubav skrivenu oklopom,teskim,crnim.

Zivim I ziveo sam.
Ako nekad umrem mlad,bez igde ikoga,zalice me svi.Naravno,umro sam mlad.Bice reci poput ‘’steta mlad,a vec pod zemljom.Ako nekad nekad sklopim oci,bez zadnjeg pozdrava.Kada ostanu bez suza I sjaja,kada samo zaneme u bezpucu vremena.Ostace iza mene tocak vremena.Zavrtite ga.Ozivite sve moje nestasluke.Igre bez granica.Strepnje I nadanja moja.Probudite sva ona sarenila ociju mojih.Mastanja I letenja do nevidljivog.Probudite ljubav u srcu mom.Iskrenu,nevinu I divlju.Onako kako je samo dete oseca.Probudite nevinost moju.
Ako nekad podjem stazom kojom su hodali svi oni koji su trazili vecnost.Ljudi koji su uzalud tamo trazili sebe.Hodajuci stazom stradanja vecnog,nisu ni shvatali da tu nikada nista nece naci.Misleci da se tu nalazi sve ono sto su oduvek sanjali.Tracili su svoje vreme ne pogledavsi u sebe.Nisu znali da se tu krije iskra vecnosti.Potrazite me tamo gde su I oni otisli.Mozda sam I ja tamo u ludilu zalutao.Zaludeo se nevidljivim.Tamo gde su svi putnici zalutali.Putnici koji nisu shvatili da zivot traje jedan tren,da brzo prodju godine.Nestanu sva mastanja I nadanja.Kada shvate da je sve postalo stradanje.Sve postaje samo jecaj koji kao eho odzvanja kroz vreme.Shvaticete da smo svi culi pricu o coveku.Coveku koji je odgovor trazio u vecnosti.Odgovor na pitanje koje je davno,davno izgubio.Negde ga zaturio,ko zna gde.Vecno ce lutati,umoran,iznemogao,ali I dalje ce traiti odgovor.Sve price o zivotu imaju slican kraj.Bas tu posle svega dolazi istina.

Stalno je kosu vezivala tom odvratnom zelenom trakom. Bila je to jedna od onih starih krpa kojima su žene vezivale paradajz za pritke kako bi rastao pravo. Stara, ofucana, neporubljenih ivica, izbledela od sunca. Nije mogla ni da se seti odakle joj, a devojčice iz škole stalno su je zadirkivale da ima najružniju traku za kosu na svetu. Nije htela da je skine, nosila ju je čak i dok spava. Pa i u svečanim prilikama. U školi. Nedeljom kad je išla u bioskop. Zelena traka postala je deo nje.

Onda je jednog dana odlučila da je skine. Da je vreme da traku baci i nađe drugu. Više njih. Rozih, šarenih, svilenih, kakve pristaju devojčicama poput nje. Skinula je traku i bacila je u kantu za otpatke. Izašla je napolje spremna svima da pokaže da ne zavisi od jedne ružne zelene trake za kosu.

U tom trenutku, u drugom delu Univerzuma, jedna čitava planeta prestala je da postoji i nestala.

Trenuci...
trenuci sa prstima
trenuci sa oblacima
trenuci sa bubicama
trenuci drugih sa mojim trenucima
trenuci napetog vremena
tek rodjeni bezimeni trenuci bez tragova
duboki trenuci iscekivanja
trenucu lutanja
trenuci zelja
trenuci poricanja
tamni trenuci
trenuci potopa dubine svesti okeana misli

Trenuci samoce
kad zidovi dahcu
pogledima osete i nagrizaju cuvani mir
u rojeve trenutaka se pretvaram
i odzvanjam, odzvanjam, odzvanjam...
ne cujem
ne vidim

Zute oci kao dunje u prolece.Zute I radosne.Zelene oci,prolecne.Radosno lice bez osmeha.Srce se raduje.Vristi u sebi.Vriste davno odbegle emocije.Palim baklju ljubavi.Snena plava duga kosa.Bas duga.Ne pristaje drugacije.On I ona.Zeleno I zuto.Pomeraju granice.Ruse zidove.Vole prostranstvo.vole slobodu.Vole zeleno I zuto.Prelepa je ,on egoista.Nocima je obilazio,mazio po kosi.Nije primetila,spavala je sa povezom na ocima.Jedne letnje noci naslonila se na njegova rame.Mrsio joj kosu,raznezila se.A onda… Onda je usledio kratki poljubac.Kao deca u vrticu.Nasmesila se I osvojila ga.Ona,bila je najsrecnija osoba te veceri.Grlila ga jako,stezala I privijala uz sebe.Brdasce,drvo ,zvezde,mrak.On I ona ,sneni I radosni.Po prvi put osetise nesto…Nesto…Tajnovito I strasno.Minuti su odlazili,ali njihovo vreme se tek stvaralo.Lagano I sigurno.Oboje su sigurni u svoje.Nazovite to kako hocete,mastajte o njima.Bitanga I princeza.Umetnik u ljubavi I devojcica sa ocima dunje.Mozda je nazovemo Dunja.Stajalo bi joj svakako,iako lepo ime ima.Harizma,sarm,neodoljivost njegova.Neznost,sama se voli.
Sudbina. Zuto I zeleno.
Eh…

Jaka stvar