14. DRUGI SASTANAK
   
Dva meseca su prošla od onog dana kada se Džozef Švarc prvi put susreo sa sinapsifajerom - i u ta dva meseca se fizičar Šekt u potpunosti izmenio. Možda ne toliko u pogledu svog spoljašnjeg izgleda - jeste da je njegovo držanje bilo nešto pogurenije i da je, sve u svemu, smršavio, no, mnogo važnije - postao je odsutan i plašljiv. Živeo je povučen u sebe, zatvoren čak i u odnosu na svoje najbliže kolege. A kada bi želeo da prevazidje tu barijeru, upinjao se u toj meri da je to i najmanje pronicljivom od svih njegovih saradnika odmah padalo u oči.
   Jedino je još prema svojoj kćerki mogao biti nešto otvoreniji, možda upravo zbog toga što je i ona pokazivala znake čudne povučenosti tokom poslednja dva meseca. "Stalno me posmatraju", imao je običaj da govori. "Osećam to. Možeš li da razumeš to moje osećanje? ... Jesi li zapazila čistke u poslednjih mesec dana u okviru Instituta? Odlaze upravo ljudi za koje sam smatrao da im mogu verovati... Nikada, ni trenutka, nisam sam. Ne daju mi čak ni da sam pišem izveštaje."
   Pola bi pokušavala da ga umiri, katkad ga zadirkujući ili se, pak, smejući zajedno s njim, ponavljajući uvek isto: "Ali šta bi oni mogli imati protiv tebe pa da se tako ponašaju? Èak i da je posredi taj eksperiment sa Švarcom, to i dalje nije zločin. Jedino što mogu jeste da te stave na tapet."
   No, žut i izdužena lica, doktor bi mrmljao: "Ne daju mi da živim mirno. Neće mi dati da živim posle Šezdesete, koja mi se bliži; jednostavno mi neće dati."
   "Posle svega što si učinio! Besmislica!"
   "Pola, ja suviše znam. A oni mi ne veruju."
   "O čemu to ti znaš suviše?"
   Bio je umoran te noći i tražio je povod da sebi da oduška. Stoga, on reši da joj ispriča sve. Isprava nije htela da mu veruje, ali na kraju, kada je to ipak učinila, sve što joj je preostalo bilo je da jednostavno sedi pored njega, obuzeta ledenom stravom.
   Sledećeg jutra Pola nazva Gradsku kuću iz jednog Komunikacionog Punkta na drugom kraju grada. Stavivši maramicu na mikrofon, zatražila je dr Bela Arvardana.
   Rekoše joj da nije tamo. Rekoše joj i da može biti da je u Boneru, nekih deset hiljada kilometara na jug, no, isto tako, da se ne pridržava tako kruto ture koju je sam sebi odredio. Da, očekivali su ga ponovo u Èiku, ali nisu mogli reći kada će to tačno biti. Da li bi bila tako dobra da ostavi svoje ime? Pokušali bi da ga pronadju.
   Na to devojka prekide vezu i priljubi svoj nežni obraz uz staklenu površinu Punkta, osećajući kako joj dodir hladnoće po licu veoma prija. Oči su joj upale od suza koje je neprestano potiskivala, ali u ovom trenutku, ovlaženih zbog razočarenja.
   Ludo! Ludo jedna!
   On joj je pomagao, a ona ga je tako gorko išutirala! Podneo je i rizik neuronskog biča, i još gore, i sve to samo da bi zaštitio jednu gordu malu damu sa Zemlje od bahatog Vasionca, a ona ga je i pored toga odbila od sebe.
   Onih sto kredita koje je neposredno posle tog dogadjaja poslala u Gradku Kuću vratili su joj poštom bez ikakvog odgovora. Sada je žudela za tim da se susretne s njim i izvini mu se, no, i dalje se plašila. Gradska Kuća bila je predvidjena samo za Vasionce. Kako je mogla i pomisliti da udje u nju? Nikada tu zgrdu nije čak ni videla, izuzev izdaleka i u prolazu.
   A sada... Bila je spremna da ode čak i do namesnikove palate da bi - da bi...
   Samo joj je on sada mogao pomoći. On, Vasionac, koji sa svakim Zemljaninom razgovara na ravnoj nozi. Ona nikada ne bi pogodila da je Vasionac da joj on sam to nije rekao. Bio je tako visok i samopouzdan. On bi sigurno znao šta da se radi.
   A neko je to morao znati, jer bi u suprotnom to značilo propast čitave Galaksije.
   Naravno, mnogo je Vasionaca koji su upravo to i zaslužili, ali zar baš svi? I žene, deca, stari i bolesni? I svi oni koji su poput Arvardana? Èak i oni koji za Zemlju nikada nisu čuli? I svi oni, svi oni su i dalje ljudi, na kraju krajeva. Takva strahovita osveta bi zauvek pomerila granice pravde i nepravde - kakva god da je ona sada - ili nekada bila - u odnosu na Zemlju, tom beskrajnom moru krvi i istrulelog mesa.
   A onda, posle svega, niotkuda i odjednom, stigla je vest od Arvardana. Šekt, medjutim, samo odmahnu glavom. "Njemu ne mogu reći."
   "Moraš!" skoro divlje odvrati njegova kćer.
   "Ovde? Nemoguće - to bi nas sve uništilo."
   "Onda radi šta znaš. Ja ću preuzeti da sredim čitavu stvar."
   Njeno srce kao da je htelo da iskoči. Naravno, samo zato što, izgleda, ipak postoji mogućnost da se spasu milijarde ljudi. Sećala se njegovog širokog, blistavog osmeha. Sećala se i kako je hladno primorao jednog carskog pukovnika da gotovov puzi pred njim - sagnute glave i uz izvinjenje - pred njom, Zemljankom, koja je stajala nad njim i oprostila mu.
   Ne, Bel Arvardan bio je sposoban za sve!
   
   Ipak, Arvardan nije bio sposoban da zna šta se sprema. Samo je prihvatio Šektovo ponašanje onakvim kakvo je ono zaista bilo - njegova odbojna i čudna krutost bila je samo delić svega što je ovaj već iskusio na toj planeti.
   Bilo mu je neugodno u predvorju brižljivo ispražnjene radne sobe, naravno, u skladu sa pojavom nedobrodošlog uljeza.
   Govorio je probranim rečima. "Nikada ne bih sebi dozvolio da vam na ovaj načim kradem vreme da u pitanju zaista nije moja profesionalna zainteresovanost za vašu napravu, sinapsifajer. Èuo sam da vi, za razliku od svojih zemljaka, niste a priori loše raspoloženi prema ljudima iz Galaksije."
   To je, po svemu sudeći, bila nesrećno sročena rečenica, jer Šekt na nju gotovo odskoči. "E, pa, od koga god da ste to čuli, niste dobro čuli, jer ja ne gajim nikakva posebna osećanja prema bilo kom strancu. Ni prema kome ja nisam dobro ili loše raspoložen. Ja sam, jednostavno, Zemljanin."
   Arvardan stisnu usne i odstupi.
   "Razumite me, doktore Arvardan", nastavi Šekt žurno i šapatom, "žao mi je što sam bio grub, ali zaista..."
   "Vrlo vas dobro razumem", odvrati arheolog hladno, iako u stvari ništa nije razumeo. "Do vidjenja, gospodine."
   Dr Šekt dopusti sebi slab osmeh. "Tako mnogo posla imam..."
   "Kao i ja, uostalom, doktore Šekt."
   On se okrete prema vratima, proklinjući u sebi sav zemaljski rod, prisećajući se, nevoljno, svih izreka i rugalica koje su se Zemlji tako lako pripisivale tamo gore, kod kuće. Kao: "Ljubaznost na Zemlji je isto što i suva voda", ili: "Od Zemljanina ćeš dobiti sve, dokle god ga to ne košta ništa - i još manje od toga."
   Njegovo telo je već prelamalo zrak foto-ćelije koja je pred njim trebalo da otvori vrata, kad odjednom začu brže i lake korake iza sebe i šapat upozorenja. Nekakav papirić mu beše tutnut u ruku; no, kada se okrenu, mogao je da spazi samo obris figure u crvenom kako zamiče za ugao.
   Našao se u svojim iznajmljenim kolima i tek tu se reši da baci pogled na papir što ga je držao u ruci.
   Budite u osam časova večeras ispred Zgrade zabave, bilo je nažvrljano. Budite sigurni da vas niko ne prati.
   On se natušti i još pet puta zaredom pročita napisano. Zurio je u papirić, kao da očekuje da se na njemu pojavi još nešto, ispisano nevidljivim mastilom koje polako počinje da se razaznaje. Zatim se nesvesno obazre iza sebe. Ulica je bila prazna. On podiže ruku kako bi kroz prozorčić izbacio suludu poruku, no, predomisli se u poslednjem trenutku i strpa je u džep.
   Nema sumnje, da je imao bilo kakvog drugog posla te večeri, i da je uradio bilo šta drugo, a ne ono što je poruka nalagala, to bi sigurno bio kraj, izmedju ostalog, i nekoliko triliona ljudi. No, pokazalo se da je te večeri potpuno besposlen.
   I kako se još pokazalo, upitao se u nekoliko navrata da li je, možda, pošiljalac te poruke bila upravo... Nešto pre osam Arvardan se nadje u dugom nizu kola usmerenih prema Zgradi zabave, duž puta krcatog serpentinama koji je, očigledno, vodio upravo tamo. Samo jednom je morao da pita za put, i upitani prolaznik se sumnjičavo zagleda u njega (što izgleda da je poslovični gest svakog živog Zemljanina) i reče: "Samo pratite kuda ostala kola idu."
   Zaista je izgledalo da se sva kola kreću upravo prema Zgradi, jer, kada je konačno stao pred nju, opazi kako zjapeći ulaz u podzemno parkiralište guta sva vozila, jedno za drugim. On se izdvoji iz kolone i prošunja se pored Zgrade, čekajući ni sam nije znao šta.
   Neka vitka figura strča niz pešačku rampu i pokuca mu na prozor. On se zagleda u nju, zabezeknuto, no ona odjednom otvori vrata i istog časa se sruči na suvozačevo sedište.
   "Izvinite", reče on, "ali ja..."
   "Ššš!" Prilika se ušuška duboko u sedište. "Prati li vas neko?"
   "Zar bi trebalo da me iko prati?"
   "Bez izmotavanja. Vozite pravo napred i skrenite kad vam kažem... Hajde, gospode, šta čekate?"
   On najzad prepozna glas. Kapuljača joj skliznu na ramena i ukaza se njena svetlosmedja kosa. Njene tamne oči su ga netremice posmatrale.
   "Hajde, bolje da krenemo", reče on blago.
   
   Krenuli su, i za sledećih petnaestak minuta, osim što mu je tu i tamo davala prigušene ali žustre naloge, nije govorila ništa. Arvardan je krišom bacao kose pogleda na svog suvozača i otkri, osećajući pri tom nedvosmisleno zadovoljstvo, da je devojka još zgodnija nego što se sećao. Interesantno je bilo to da sada nije osećao nikakav gnev.
   Zaustaviše se - odnosno, Arvardan prikoči, prateći devojčine instrukcije - na uglu neke napuštene stambene četvrti. Posle pažljivog osmatranja, devojka mu pokaza da krene dalje, te se spustiše niz ulicu koja se završavala blagim usponom koji je vodio ka nekakvoj privatnoj garaži.
   Vrata se za njima zatvoriše i sada svetlo u kolima bi jedini izvor osvetljenja u tami.
   Tada ga Pola po prvi put pažljivo osmotri i reče: "Doktore Arvardan, žao mi je što smo prešli ovoliki put samo da bismo razgovarali u četiri oka. Ionako znam da nemam kod vas mnogo da izgubim..."
   "Ne govorite tako", odvrati on pomalo zblanuto.
   "Moram", nastavi ona. "Želim da znate kako sam se malom i zlobnom osećala one večeri. Nemam reči da vam se izvinim kako treba..."
   "Nemojte, molim vas." On skrenu pogled. "I ja sam mogao biti malo taktičniji."
   "Pa, dobro..." Pola zastade za trenutak, kako bi u glavi složila sve svoje kockice. "Nisam vas zbog toga dovela čak ovamo. Vi ste jedini Vasionac kog sam upoznala a koji se pokazao ljubaznim i dostojanstvenim - i zbog toga mi je potrebna vaša pomoć."
   Arvardan se naježi. Znači, zbog toga ga zove? On odgovori jednim hladnim: "Oh!"
   No, ona uskliknu: "Ne! Ne tražim pomoć za sebe, doktore Arvardan! Tražim je za čitavu Galaksiju. Ništa za sebe. Ništa!"
   "U čemu je stvar?"
   "Prvo i prvo - mada mislim da nas niko nije pratio - ali ako začujete neki zvuk, da li biste... biste li..." Ona spusti pogled. "Ovaj, zagrlite me i... i... znate već."
   On klimnu i suvo odvrati: "Mislim da ću moći da to odglumim bez problema. Zar uopšte treba čekati na neke zvuke?"
   Pola pocrvene. "Molim vas, ne šalite se s tim i nemojte me pogrešno shvatiti. To bi bilo jedino što bi moglo da zavara one koji nas traže. Jedino bi to bilo dovoljno ubedljivo."
   "Znači, stvari su vrlo ozbiljne?" upita meko Arvardan.
   On je radoznalo pogleda. Izgledala je tako mladjahno, tako krhko. Na neki način bi to bilo nepravedeno. Nikada u životu nije učinio ništa bez valjanog razloga, i time se ponosio. Bio je čovek strasnih emocija, no, s tim se borio i pobedjivao. A sada je, samo zato što je devojka delovala tako slabašno, osećao nerazumnu potrebu da je zaštiti.
   "Stvari su zaista vrlo ozbiljne", odgovori Pola. "Reći ću vam nešto. Znam da mi iz prve nećete poverovati. Ali želim da pokušate da mi poverujete. Želim da znate da govorim istinu. Pošto vam sve budem rekla i pošto razmislite o tome, želim da se odlučite da zbijete redove sa nama. Hoćete li pokušati? Dajem vam petnaest minuta, i ako i posle toga budete mislili da nisam vredna pažnje i uopšte, petljanja, ja ću jednostavno otići i to će biti kraj."
   "Petnaest minuta?" Usne mu se i nehotice razvukoše u osmeh, i on skide svoj ručni sat i stavi ga ispred sebe. "U redu."
   Ona prekrsti ruke u krilu i zagleda se čvrstim pogledom pred sebe, nazirući kroz vetrobransko staklo prazan zid garaže pred njima.
   On je, pak, posmatrao nju - glatku, nežnu liniju njene brade, u potpunom neskladu sa čvrstinom i rešenošću koju je želela da prikaže, njen pravilan i plastično izvajan nos i svežinu lica koja je bila tako karakteristična za Zemljane.
   Arvardan, odjednom, uhvati njen pogled ispod oka koji se istog trena povuče.
   "U čemu je stvar?" upita on.
   Ona se ugrize za usnu i pogleda ga.
   "Ništa. Samo vas posmatram."
   "Vidim, zato i pitam. Imam li možda nešto na glavi?"
   "Ne", nasmeši se ona slabašno, prvi put od kako se nalazila u kolima. On je, odjednom, postajao apsurdno svestan nekih detalja u vezi s njom: kako joj se, na primer, kosa elegantno leluja kad god bi klimnula ili odmahnula glavom.
   "Ne, samo mi je malo čudno, i to još od one noći - zašto nikada ne nosite zaštitno odelo, iako ste Vasionac. Zbog toga sam se, uostalom, i prevarila. Vasionci uglavnom izgledaju kao pokretni džakovi puni paradajza."
   "A ja ne izgledam tako?"
   "Ne, ne", odgovori ona sa nenadanom žustrinom, "vi izgledate kao... kao prastari mermerni kipovi, osim, naravno, što ste živi i topli - izvinite, postala sam suviše slobodna."
   "Mogu da se kladim da mislite kako ja sada smatram da ste obična Zemljanka koja ne zna da se ponaša u društvu. Moraćete to sebi da izbijete iz glave ili nikada nećemo postati prijatelji... Ja, jednostavno, ne verujem u te radioaktivne besmislice. Jer, premeravao sam radioaktivnost na Zemlji i vršio opite na životinjama. Siguran sam da mi ona, pod normalnim okolnostima, ne može naškoditi. Na Zemlji sam, uostalom, već dva meseca i još uvek mi ništa ne fali. Kosa mi ne opada", tu se on malodramatično povuče za kosu, "a ni creva mi još nisu u čvorovima. A čisto sumnjam da sam postao sterilan, mada ću vam priznati da ne prezam od te vrste predostrožnosti. Na kraju krajeva, donje rublje impregnirano olovom ne vidi se na prvi pogled."
   Zvučao je sasvim ozbiljno, no devojka se ponovo nasmeši. "Mislim da ste šašavi", reče ona.
   "Odista? Bili biste iznenadjeni kada biste znali, koliko je vrlo pametnih i poznatih arheologa tvrdilo to isto - ali u okviru pompeznih govora." No, Pola ga prekide. "Hoćete li sada da me saslušate? Petnaest minuta je prošlo."
   "Šta mislite - hoću li?"
   "Mislim da hoćete. U suprotnom, ne biste još sedeli ovde, bar ne posle onoga što sam učinila."
   "Pa zar vam se stvarno čini da ja sebe teškom mukom primoravam da sedim ovde kraj vas?" upita tiho Arvardan. "Ako tako mislite, grešite... Znate li, Pola, da nikada do sada nisam, siguran sam, video lepšu devojku od vas?"
   Ona ga brzo pogleda, očiju punih straha. "Nemojte, molim vas. Ne smeram na tu stranu, zaista. Verujete li mi?"
   "Da, Pola. Recite mi što god ste hteli. Verovaću vam i pomoći ću vam." Bio je siguran u to. Èak toliko da bi drage volje svrgnuo i samog Cara. Nikada ranije nije bio zaljubljen, i osećao je kako mu razum tapka u mestu. Tu reč nikada ranije nije upotrebio.
   Ljubav? Prema Zemljanki?
   "Vi ste se videli s mojim ocem, dr Arvardane?"
   "Doktor Šekt je vaš otac?... Molim vas, zovite me Bel. A vi ćete mi se odazivati na 'Pola'."
   "U redu. Pokušaću, ako već želite. Mora da ste na mog oca vrlo ljuti."
   "Nije se baš učtivo poneo."
   "Nije drugačije mogao. Posmatrali su ga. U stvari, nas dvoje smo se dogovorili da ispadne kao da vas on odbija, i udesili da se vi i ja sretnemo ovde. Ovo je naša kuća, znate... Vidite", njen glas se pri tom spusti do šapata. "Zemlja će se pobuniti."
   Arvardna se ne odupre potrebi da se nasmeje.
   "Nije valjda?" reče on, šireći oči. "Baš čitava Zemlja?"
   Pola uzdrhta od besa. "Ne rugajte mi se! Rekli ste da ćete me saslušati i verovati mi. Zemlja će se zaista pobuniti, i stvar je ozbiljna, jer je Zemlja u mogućnosti da razori čitavo Carstvo."
   "Zar zaista može?" Arvardan je bio na ivici grohota. No, smirivši se, reče nežno: "Pola, pa koliko dobro poznajete galaktografiju?"
   "Koliko i svako drugi, profesore, ali kakve to veze ima?"
   "Ima veze. Galaksija je zapremine od nekoliko miliona kubnih svetlosnih godina. Sadrži dve stotine miliona naseljenih planeta i približnu populaciju od oko pet stotina kvadriliona ljudi. Je l' tako?"
   "Verovatno, ako tako tvrdite."
   "Jeste, verujte mi. E, sada, Zemlja je jedna planeta, s populacijom od dvadeset miliona, i bez rezervnih izvora sirovina. Drugim rečima, na svakog Zemljanina dodje oko dvadeset pet miliona žitelja Galaksije. Kakve onda šanse Zemlja može imati?"
   Za trenutak je izgledalo kao da devojka gubi samopouzdanje; no, ubrzo se sredi i nastavi: "Bele", reče ona čvrsto, "na to ne mogu da vam odgovorim, no moj otac može. Meni on ništa nije govorio o pojedinostima, jer se plaši da bi to moj život dovelo u opasnost. No, on će već znati da vam to kaže, ukoliko budete hteli da podjete sa mnom. Rekao mi je samo da Zemlja zna način na koji bi zbrisala sav vanzemaljski život, i on jednostavno mora da je u pravu. Oduvek je bio u pravu."
   Njeni obrazi se zažariše od žustrine i Arvardan istog časa požele da ih dodirne. (Da li je to ikad ranije poželeo i potom bio zaprepašćen samim sobom? Šta se to dešava?)
   "Je li prošlo deset sati?" upita Pola.
   "Da", odgovori on.
   "Onda bi već trebalo da je gore - ako ga nisu uhvatili." Ona se obazre oko sebe, nesvesno sležući ramenima. "U kuću možemo neposredno odavde, iz garaže, pa, ako biste pošli sa mnom..."
   Ona spusti ruku na kvaku i odjednom se sva sledi. Njene reči prošištaše u vidu promuklog šapata: "Neko dolazi... Oh, brzo!"
   Sve se glatko odigralo. Arvardan se priseti njenog uputstva i njegove ruke je obuhvatiše mirnim pokretom. Sledećeg trenutka, bila je već sasvim uz njega, topla i nežna. Njene usne, kao beskonačno more slasti, zaigraše na njegovim usnama...
   Prodje nekoliko trenutaka i on pokuša da ispod oka uoči taj prvi trag svetlosti ili začuje taj prvi bat koraka, no, zakratko, ponovo utonu u zanos uzbudjenja. Zaslepljen zvezdama, zaglušen otkucajima sopstvenog srca.
   Prodje još dosta vremena pre no što im se usne rastaviše, no on ih ponovo potraži - i pronadje. Njegov se stisak pojača i ona se sva istopi u zagrljaju, sve dok im srca ne zakucaše u istom ritmu.
   Arvardan nikada ranije nije bio zaljubljen, i ovog puta se ne nakostreši na takvu svoju pomisao.
   Pa šta? Devojka sa Zemlje ili ne, Galaksija još nije rodila njoj sličnu.
   On napokon prozbori, gotovo sanjivim glasom: "Mora da je to bio samo huk saobraćaja."
   "Nije", prošapta ona. "Nije bilo nikakve buke."
   On se odmaknu, no devojka ne posustade.
   "Ti, prepredenjakušo. Ozbiljno govoriš?"
   "Htela sam da me poljubiš", reče ona iskričavih očiju. "I nije mi žao."
   "Misliš li da meni jeste? Poljubi me onda, još jednom, ovog puta zbog toga što ja to hoću."
   Ponovo, duga pauza, i onda se ona odjednom povuče, popravi kosu i podesi opasač na haljini mirnim i pribranim pokretima. "Mislim da je bolje da sada krenemo. Ugasi svetla. Ja imam džepnu lampu."
   On iskoči iz kola i, u tami koja ih je sada okruživala, ona je bila samo blaga senka u slabašnom svetlu baterijske lampe.
   "Uhvati se za moju ruku", reče ona. Sad nailaze stepenice uz koje se moramo popeti."
   Njegov glas bio je tek šapat: "Volim te, Pola." Tako mu je lako bilo da to izgovori - i zvučalo je tako iskreno. I on ponovi: "Volim te, Pola."
   Njen odgovor beše blag: "Jedva da me i poznaješ."
   "Ne. Znam te čitavog svog života. Kunem se! Pola, već dva meseca mislim na tebe i sanjam o tebi. Kunem se."
   "Ja sam, gospodine Zemljanka."
   "Onda ću i ja biti Zemljanin. Možemo i da se kladimo."
   On je zaustavi i nežno pomeri njenu ruku sve dok džepna lampa ne obasja njeno rumeno lice na kojem su se ocrtavali tragovi suza.
   "Zašto plačeš?"
   "Kada ti moj otac saopšti ono što zna, shvatićeš da jednu Zemljanku nikako ne možeš voleti."
   "I u pogledu toga možemo da se kladimo."

15. IZMENJENI IZGLEDI
   
Arvardan i Šekt se sretoše u sobici na drugom spratu kuće. Prozori su bili brižljivo polarizovani, dok nisu postali sasvim neprozirni. Pola je ostala u prizemlju, zavaljena u naslonjaču iz koje je budnim okom osmatrala mračnu i pustu ulicu.
   Šektova pogurena figura ipak se nosila drugačije no što ju je Arvardan upamtio od poslednjeg susreta, desetak časova ranije. Fizičarevo lice bilo je i dalje ispijeno i krajnje umorno, no nesigurnost i zaplašenost zamenila je sada gotovo očajnička rešenost.
   "Dr Arvardane", započe Šekt sigurnim, čvrstim glasom, "moram vam se izviniti zbog svog jutrošnjeg ponašanja. Nadao sam se da ćete moći da razumete..."
   "Moram vam, gospodine, priznati da nisam, ali mi se čini da sad mogu."
   Šekt sede za sto i pokaza Arvardanu na bocu vina. Arvardan samo odmahnu rukom, pomalo omalovažavajuće. "Ako vam ne smeta, više bih voleo nešto od voća. Kakav je ovo plod? Nisam siguran da sam ikada video ništa slično."
   "Samo jedna vrsta pomorandže", objasni Šekt. "Mislim da uspeva samo na Zemlji. Vidite, lako se ljušti." On pokaza i Arvardan, posle sumnjičavog njuškanja, zari zube u sočnu voćku. Bio je zadivljen.
   "Pa ovo je božanstveno, dr Šekt! Da li je Zemlja ikada pokušavala da ovo izveze?"
   "Starešine", započe Šekt namrgodivši se, "nisu baš raspoložene da trguju sa Galaksijom. Niti su Vasionci raspoloženi da trguju s nama. Samo još jedna od naših zemaljski teškoća."
   Arvardan oseti kako ga prožima talas negodovanja. "To je stvarno glupost. Pomalo gubim veru u ljudski razum kad se susretnem sa ovakvim stvarima."
   Šekt samo pomirljivo sleže ramenima. "To je deo većeg, skoro nerešivog problema, koji se zove antiterestrijalizam. To me plaši."
   "Jedino što ga čini zaista nerešivim jeste što niko zaista ne želi rešenje", objasni Arvardan. "Koliko samo ljudi odgovara, sa svoje strane, mržnjom uperenom u suprotnom pravcu? Zarazna je to bolest - mržnja za mržnju. Ne žele li vaši ljudi zaista jednakost, uzajamnu toleranciju? Ne! Najviše njih želi samo da uvreba priliku da zasedne na tron i zavlada nad drugom stranom."
   "Ima mnogo tačnog u tome što kažete", zaključi gotovo tužno Šekt. "To ne mogu da poreknem. No, to nije i potpuna priča. Samo nam dajte priliku i izrašće nova zemaljska generacija koja će dostići zrelost, biti neopterećena izdvojenošću i izolacijom i verovati, duboko i predano, u jedinstvo Èovečanstva. Asimilacionisti, sa svojom večnom verom u veliki i sveobuhvatni kompromis, bili su ne jednom glavna pokretačka snaga na Zemlji. Jedan sam od njih. Ili sam, u najmanju ruku, to bio. No, danas su na vlasti samo fanatici. Isključivi su u svojim snovima o vladavini u prošlosti i vladavini u budućnosti. Carstvo od njih treba da bude zaštićeno.
   Arvardan se natušti. "Zaštićeno od pobune, od onoga o čemu mi je Pola govorila?"
   "Doktore Arvardan", započe mračno Šekt, "nikoga nije lako ubediti u mogućnost, naizgled tako smešnu, da Zemlja baci Galaksiju na kolena; no, ipak, to je sasvim moguće. Nisam toliko hrabar da bih tek tako odbacio svoj život, naprotiv, želim da živim. Možete onda zamisliti kakva me je užasna potreba naterala da preuzmem na sebe odgovornost za izdaju, pogotovo imajući u vidu da su oči lokalnih vlasti stalno prikovane za mene."
   "Pa", odvrati Arvardan, "ako je već tako ozbiljno, bolje da vam odmah kažem jednu stvar: daću sve od sebe da vam pomognem, koliko god mogu kao podanik Galaksije. Niti imam kakvu zvaničnu titulu, niti nekog uticaja na vladajuća tela, čak ni na namesnika. Upravo sam ono za šta me smatraju. Samo arheolog na naučnoj ekspediciji koju sprovodim iz vlastitih interesa. Pošto ste vi spremni da rizikujete izdaju, zar nije bolje da se neposredno povežete s namesnikom? On bi zbilja mogao nešto učiniti."
   "Upravo je to ono što ne mogu, doktore Arvardan. Zato me Starešine tako budno i paze. Kada ste jutros došli u moju kuću pomislio sam za trenutak da ste posrednik, odnosno, pomislio sam da je Enije posumnjao u nešto."
   "Možda i jeste - to ne znam da vam kažem. Medjutim, nisam posrednik. Žao mi je. Ali ako insistirate na tome da budem vaš poverenik, mogu vam obećati da ću se sam susresti s Enijem - umesto vas."
   "Hvala vam, to je sve što se od vas traži. To - i još da upotrebite sve svoje snage da posredujete kod Enija da kaznene mere prema Zemlji ne budu baš strašno stroge."
   "Naravno." Arvardan oseti nemir. Učini mu se da razgovara sa ostarelim, ekscentričnim paranoikom, koji možda jeste bezopasan, ali je i sasvim bez kompasa. No, radi Pole, nije imao drugog izbora osim da ostane tu, sluša i predje glatko preko onoga što je izgledalo kao blag poremećaj uma.
   "Doktore Arvardane, jeste li čuli za sinapsifajer? U stvari, ako se dobro sećam, pominjali ste ga jutros."
   "Da, čuo sam. Èitao sam vaš članak u Fizičkom Pregledu. O tome sam još razgovarao sa namesnikom i visokim ministrom."
   "Sa ministrom?"
   "Da, zašto? Onom prilikom kada mi je i dao ovo pismo sa preporukom namenjenom vama, koje ste vi - ovaj, odbili da vidite."
   "Izvinite zbog toga. No, više bih voleo da to ministru niste pominjali. Šta znate o napravi?"
   "Da je to zanimljiv, ali neuspeo eksperiment. Da je napravljen u svrhu povećanja kvaliteta i kapaciteta učenja. Da je, donekle, uspeo pri eksperimentisanju s pacovima, no da je bio potpun neuspešan sa ljudskim bićem."
   Šekt se osećao povredjenim. "Pa, iz tog članka ništa drugo i niste mogli zaključiti. Stvar je prdstavljena kao neuspeh, no, nepobitno uspele pojedinosti su namerno prećutane."
   "Hmmm. Perilično čudna taktika, doktore Šekt."
   "Priznajem, jeste. No, meni je pedeset šesta godina, gospodine, i, ako iole poznajete običaje Zemlje, znate da mi nije ostalo još mnogo da poživim."
   "Da, znam Šezedseta. Èuo sam o tome - možda i više nego što bih voleo da sam čuo." Još se vrlo živo sećao onog prvog leta zemaljskim stratosfernim avionom. "No, ako se ne varam, izuzeci se ponekad prave, izmedju ostalog, i kada su u pitanju naučnici, zar ne?"
   "Tako je. No, o tome odlučuju visoki ministar i Savet Starešina, a na njihove odluke uticaja nema čak ni sam Car lično. Rečeno mi je da, zarad produženog života, moram projekat oko sinapsifajera držati u strogoj tajnosti, kao i da radim na tome da napravu usavršim i praktično dokažem." Starac nemoćno raširi ruke. "Kako sam onda mogao znati za krajnji ishod, za svrhu u koju će se aparat koristiti?"
   "Kakvu svrhu?" Arvardan izvadi kutiju cigareta iz svog džepa na košulji i ponudi svog sagovornika, no ovaj odbi.
   "Samo polako. Kada su moji opiti dostigli tačku na kojoj se, razumno i bezbedno, moglo preći i na ljudska bića, eksperimentu s aparatom su podvrgnuti neki biolozi sa Zemlje. Svi su oni bili fanatici - ekstremisti, tačnije. Jednog od njih su vratili na ponovni opit. Nisam ga mogao spasti. No, iz samrtničkog krkljanja tog čoveka sam sve shvatio."
   Bila je već skoro ponoć. Dan se oduži i mnogo se toga desilo. No, Arvardan je bio sav ustreptao i nestrpljiv. "Voleo bih da odmah kažete šta je posredi."
   "Samo malo strpljenja, molim vas. Moram vam sve objasniti, ako želim da vas ubedim. Vi, naravno, dobro znate za malu zemaljsku osobenost - radioaktivnost..."
   "Da, dobro poznajem tu stvar."
   "I dobro znate kakav je odraz te radioaktivnosti na Zemlju i njenu privredu?"
   "Da."
   "Onda ne moram da vam objašnjavam. Samo ću vam reći da je mutacioni proces - proces naslednih promena - na Zemlji mnogo veći nego bilo gde drugde u Galaksiji. Što će reći da je ideja naših neprijatelja o tome da su 'Zemljani drugačiji' u izvesnom smislu tačna. Da budemo precizni - ti mutacioni procesi su minimalni, i mutirani organizmi većinom brzo izumiru. Jedina trajna izmena koja se tiče Zemljana u vezi je sa nekim aspektima njihove unutrašnje hemije - koja im omogućava veću otpornost u odnosu na vlastitu životnu sredinu. Što će, opet, reći - veću otpornost na efekte radijacije, brže zarastanje oprljenih površina..."
   "Doktore Šekt, sve to mi je već poznato."
   "Onda, je li vam ikada palo na pamet da mutacioni procesi obuhvataju sav živi svet na Zemlji, a ne samo ljudsku vrstu?"
   Usledi kratka stanka, posle koje Arvardna prozbori: "Pa, ne baš, no, to je sigurno tako."
   "Sigurno je tako. Dešava se. Naše domaće životinje imaju veću raznovrsnost u odnosu na druge, neokužene svetove. Pomorandža koju ste pojeli je mutacionim menjanjem postala jedinstvena sorta, koja ne postoji nigde osim na Zemlji. To je, izmedju ostalog, ono što je čini tako neprihvatljivom za one kojima bismo je izvezli. Vasionci sumnjaju u nju kao što sumnjaju i u nas same - a mi je ljubomorno čuvamo kao nešto samo naše i ničije više. I na kraju, naravno, ono što se dešava sa biljnim i životinjskim svetom dešava se, razumljivo, i u svetu mikroorganizama."
   Arvardan se tek sada zbilja protrese od hladnog užasa.
   "Mislite - bakterije?"
   "Mislim na sve oblike primitivnog života. Protozoe, bakterije i samoobnavljajuće belančevine koje se nazivaju virusima."
   "Na šta ciljate?"
   "Mislim da i sami naslućujete, doktore Arvardane. Odjednom ste vrlo zainteresovani. Vidite, postoji verovanje u vašem narodu da su Zemljani donosioci smrti, da druženje sa Zemljaninom podrazumeva smrt, da to donosi nesreću, da su Zemljani urokljivih očiju..."
   "Sve to znam. Praznoverice."
   "Ne baš sasvim. To i jeste najcrnje od svega. Kao i sva verovanja, koliko god u pitanju bile praznoverice, izobličene, preuveličane, i ova se negde u dubini dodiruju s istinom. Ponekad, znate, Zemljanin u svom telu nosi neke mutirane oblike mikroskopskih parazita kojih nigde drugde nema i kojima, ponekad, Vasionci lako podlegnu. Sve što sledi je čista biologija, doktore Arvardane."
   Arvardan ostade nem.
   "Ponekad smo i mi sami žrtve", nastavi Šekt. "Ispili se, ponekad, iz radioaktivnih magluština, neka nova bakterija i epidemija zbriše pola planete, no, Zemljani su, ipak, relativno otporni. Zajedno sa bakterijama menjamo se i mi, i sa svakom novom generacijom razvijamo veću otpornost. I tako, preživimo. Vasionci, medjutim, nemaju tu mogućnost."
   "Znači li to", poče Arvardan, osećajući blagu vrtoglavicu, "da ovaj kontakt sada ovde, sa vama..." On i nesvesno odmaknu svoju stolicu. Istog časa pomisli na poljupce od te večeri.
   Šekt odmahnu glavom. "Ne, ne, naravno. Mi ne stvaramo bolesti - nosimo je u sebi bez prenosa na druge. A i nosioci smo vrlo retko. Da živim na vašem svetu, nosio bih klica koliko i vi sami. Ni ja ih baš ne ljubim preterano. Èak i ovde je tek jedna od kvadriliona klica, ili samo jedna u svakom kvadrilionu od kvadriliona, zaista opasna. Vaši izgledi da se sada zarazite manji su nego izgledi da sada kroz ovu kuću proleti meteorit i pogodi vas u glavu. Ukoliko - ukoliko se te klice ne traže, izoluju i namerno umnožavaju." Opet stanka, duža nego pre. Onda Arvardan upita, čudnim, tako pridavljenim glasom: "A rade li to Zemljani?"
   Ne, Šekt nije bio paranoik. Naprotiv, bolje da mu veruje.
   "Da. Ali prvenstveno, iz uobičajenih, naučnih razloga. Naši biolozi su, naravno, zainteresovani za čudnovatosti života na Zemlji, i baš su nedavno izolovali virus obične groznice."
   "Šta je to?"
   "Blaga, ali stalno prisutna bolest. Uvek nas prati. Mnogi ljudi sa Zemlje su je preležali još u detinjstvu. Simptomi nisu teški. Blaga groznica, prolazni osip, upala usana i sluzokože uz stalno prisutnu žedj. Prodje za nekih šest dana, i bolesnik postaje imun. Ja sam je prležao. I Pola, isto tako. Ponekad se javlja opasniji vid iste bolesti - jer je virus, pretpostavlja se, nešto izmenjen - i to se zove radicijaciona groznica."
   "Radijaciona groznica, da, čuo sam za to", potvrdi Arvardan.
   "Zaista? Bolest se tako zove zbog pogrešne pretpostavke da se dobija usled izlaganja radioaktivnom delovanju u okuženim oblastima. Medjutim, ona je zaista vrlo česta posledica izlaganja tim oblastima, jer je u njima virus najspremniji da se izmeni u svoje opasne oblike. No, virus je ono što je opasno - a ne zračenje. Simptomi se, u slučaju ove groznice, pojavljuju najdalje za dva časa. Usne su tako teško pogodjene i upaljene da pacijent jedva može da govori, i može umreti za nekoliko dana.
   Eto, doktore Arvardan, to je suština stvari. Zemljanin je razvio otpornost u odnosu na običnu groznicu, dok je Vasionac ne poseduje. Desi se da običnu groznicu ponekad dobije neki pripadnik carskog garnizona i u tom slučaju na nju reaguje onako kako bi Zemljanin reagovao na zarazu radijacionom groznicom. Najčešće umre u toku od dvanaest časova. Onda on mora biti spaljen - spaljuju ga Zemljani - jer, ko god od Vasionaca da se približi lešu, bolest će preći i na njega.
   Virus je, rekao bih, izolovan pre nekih desetak godina. Pripada nukleoproteinima, kao i ostali virusi skloni filtriranju, koji imaju upadljivi postotak radioaktivnog ugljenika, sumpora i fosfora. Kad kažem 'upadljivi', mislim na neuobičajeno visoko učešće od pedeset procenata čiste radioaktivne materije u ugljeniku, sumporu i fosforu. Pretpostavlja se, stoga, da utiču na organizam više kao radioaktivne nego kao naprosto otrovne materije. Izgledalo bi logično pretpostaviti da su Zemljani, prilagodjeni gama-zračenjima, neznatno izloženi opasnosti. Sledeća istraživanja su se najviše bavila pitanjem kako virus koncentriše svoje radioaktivne izotope. Kao što vam je bez sumnje poznato, izotopi se ne mogu izdvojiti nikakvim hemijskim procesom, osim ukoliko je postupak izuzetno dugotrajan i izuzetno složen. Osim toga, nijedan drugi organizan izuzev tog virusa ne ponaša se tako. No, u toj se tački usmerenje istraživanja promenilo.
   Završiću priču u kratkim crtama, doktore Arvardan. Mislim da vam je i samom jasno kuda ona vodi. Eksperimenti su mogli biti vršeni na životinjama čije je poreklo sa drugih svetova, ali ne i sa Vasioncima - iz razumljivog razloga što je njihov broj, ovde na Zemlji, vrlo mali, te bi se čitava stvar veoma brzo otkrila. Naravno, čitav projekat je morao biti vodjen u krajnjoj diskreciji. Grupa bakteriologa bila je podvrgnuta tretmanu putem sinapsifajera, kako bi se njihovi moždani procesi enormno razvili. Upravo je ta grupa i izvela taj novi, matematički precizan napad na proteinsku hemiju i imunologiju, i na kraju joj je pošlo za rukom da razvije veštačku varijantu virusa, razvijenu tako da deluje samo na vanzemaljske organizme - Vasionce. Sada već postoje tone i tone tog virusa - u kristalizovanom stanju."
   Arvardan je bio iscrpljen. Osećao je krupne graške znoja kako polako klize niz njegove slepoočnice i obraze.
   "Vi mi, znači, govorite" dahtao je on, "da Zemlja namerava da oslobodi taj virus i izbaci ga u Galaksiju - da, zapravo, namerava da započne gigantski bakteriološki rat..."
   "Koji mi ne možemo izgubiti, a vi ne možete dobiti. Upravo tako. Kada epidemija jednom krene, milioni će umirati svakog dana i neće biti sile koja će to moći da zaustavi. Izbeglice, izbezumljene od straha, bekstvom će kroz svemir nositi virus sa sobom. Ako pokušate da uništiti zaražene planete, bolest će stalno iskrsavati na nekom drugom svetu. Neće biti razloga da se čitava stvar uopšte dovede u vezu sa Zemljom. Do trenutka kada se izrazi sumnja u pogledu toga što Zemlja ostaje poštedjena, kuga će toliko uznapredovati i očajanje Vasionaca već će biti toliko da ni samo to saznanje neće više ništa značiti."
   "I svi će pomreti?" Narastajuća strava i dalje nije dopirala - nije mogla da dopre - do svesti arheologa.
   "Možda i neće. Bakteriologija radi u oba smera. Pronadjen je i antiserum, kao i način da se on proizvede. Može se upotrebiti u slučaju preuranjene predaje. Onda, može se desiti da bolest ipak ne stigne u najzabačenije kutke Galaksije, ili čak da se negde razvije prirodni imunitet."
   U užasnoj praznini koja je nastupila - tokom koje Arvardan više ni trenutka nije sumnjao u starčeve reči - ledena istina koja je u jednom dahu promenila izglede i istopila nadmoć od dvadeset pet milijardi prema jedan - začu se ponovo Šektov glas, odjednom tako slabašan i umoran:
   "To nije delo Zemlje. To je delo šačice vodja na koje je, po svemu sudeći, prejako delovao stravičan pritisak koji ih je isključivao iz tokova Galaksije. Pri tom, mrzeći one koji ih ne puštaju unutra, žudeći da uzvrate udarac ne pitajući za cenu, i neuračunljivom snagom...
   ... kada oni započnu, ostatak Zemlje će morati da ih sledi. Šta nam drugo i ostaje? Zemlja, pritiskana strahovitim osećanjem krivice, moraće da pokuša da izvede ono što je pripremila. Zar može i za trenutak razmotriti mogućnost da poštedi makar nekog iz Galaksije i time rizikuje eventualnu mogućnost kasnije odmazde?
   Pa ipak, ja sam Zemljanin. Ja sam čovek. Moraju li trilioni izgubiti život zbog miliona? Mora li civilizacija koja se Galaksijom ustoličila biti dokrajčena zbog osvete, ma kako pravedne, ali, ipak, samo osvete jedne jedine planete? I hoće li nam posle svega biti bolje no sada? Moć u Galaksiji će zadržati oni svetovi koji imaju najviše sirovina - a ne zaboravite da ih Zemlja nema uopšte. Zemljani čak mogu i da se posade na presto na Trantoru i odatle vladaju, ali samo za jednu generaciju; jer, njihova će deca postati Trantorijanci, i kada na njih dodje red da vladaju, gledaće istim očima na Zemlju kakvom je današnji vladari sa Trantora vide.
   I pored toga, u čemu je napredak Èovečanstva, ako se tiranija Carstva jednostavno izmeni u tiraniju Zemlje? Ne, ne... Mora da postoji neki drugi put, put za sve ljude, put pravde i slobode za sve."
   On zagnjuri lice u šake, vrteći snuždeno glavom.
   Arvardan je sve to primio kao kroz maglu, i jedino što je mogao bilo je da promrmlja: "U ovome što ste učinili, doktore Šekt, nema ni trunčice izdaje. Iz ovih stopa idem na Everest. Namesnik će mi poverovati. Mora mi poverovati."
   Ali iznenada se začu trčeći korak i, trenutak potom, ukaza se slika jednog preplašenog lica koje nahrupi kroz vrata:
   "Tata - neki ljudi dolaze ulicom!"
   Dr Šekt posive u licu. "Brzo Arvardane, kroz garažu!" On ga žestoko gurnu. "Uzmite Polu sa sobom i ne brinite za mene. Ja ću ih zadržati!" No, bilo je kasno: čovek u zelenoj odori već je stajao na vratima. Bio je naoružan tankim osmehom i neuronskim bičem kojim je nemarno mahao napred-nazad. A onda se začu grmljavina, zvuk velikog broja ruku koji lupa na glavna vrata, zatim tresak i, konačno, bat nogu.
   "Ko ste vi?!" povika Arvardan, ustobočivši se pred prilikom u zelenom, krijući Polu iza svojih ledja.
   "Ja?" zagrme zeleni. "Samo ponizni sekretar njegove ekselencije visokog ministra." On im se približi. "Zamalo da zakasnim. Aha, i devojčica je tu... Krajnje nepromišljeno..."
   Arvardan poče, pretećim glasom: "Ja sam žitelj Galaksije, i protivim se tome da me privedete - ili, što se toga tiče, zabranjujem vam da kročite u ovu kuću bez zakonskog ovlašćenja."
   "Ja", odvrati sekretar, prijateljski tapšući Arvardanovo rame slobodnom rukom, "ja sam i pravo i vlast na ovoj planeti. Uskoro ću to biti i kada je u pitanju Galaksija. Imamo vas sve, znate - čak i Švarca."
   "Švarca?" kriknuše uglas dr Šekt i njegova kćer.
   "Začudjeni? Hajde, hajde, odvešću vas k njemu."
   Poslednja stvar koje je Arvardan bio svestan bio je taj osmeh na sekretarovom licu - i blesak biča. Bol beše strahovit - i on se sruči u tminu.
   

16. ODABERI TABOR!
   
Švarc konačno ugrabi malo sna na neudobnoj drvenoj klupi u jednoj od malih podrumskih soba 'popravnog doma' u Èiku.
   'Dom', kako je obično nazivan, bio je jedno od oružja lokalnih vlasti na čijem je čelu stajao visoki ministar, uz sve one koji su ga okruživali. Uzdizao se u svojoj sumornosti na stenovitoj uzvisini koja je natkriljavala carske kasarne, kao što bi se tamna senka nadnosila nad nekim zemaljskim prekršiocem, i to na mnogo opasniji, zlokobniji način.
   Mnogi je Zemljanin, u toku proteklih vekova, u njegovoj unutrašnjosti čekao na svoju presudu - ako je, na primer, podneo lažne podatke o proizvodnoj normi, ili je to, čak, izbegao da uradi, ili ako je pokušao da izbegne Šezdesetoj, ili pak uradio kakav sličan zločin - na primer, pokušaj zavere protiv vlade ili slično. Ponekad bi se sitne predrasude zemaljske pravde učinile besmislenim osetljivoj i najčešće blaziranoj Carskoj vladi. U tom slučaju bi prekršioce pomilovao sam namesnik, no to bi obično izazivalo nerede ili, u gorem slučaju, otvorenu pobunu.
   Medjutim, najčešće se dešavalo da namesnik popusti pred smrtnom presudom koju bi doneo Savet. Na kraju krajeva, stradali bi samo ljudi sa Zemlje...
   Prirodno da Džozef Švarc o svemu tome nije mogao ništa znati. Sve što je u ovom trenutku predstavljalo njegovo vidno polje bila je mala odaja sa zidovima koji su rasipali prigušenu svetlost, i čiji su jedini nameštaj predstavljale dve tvrde klupe i sto, ne računajući mali ispust u zidu koji je služio dvojakoj svrsi - kao tuš i kao sanitarni čvor. Nigde nije bilo prozora koji bi dozvoljavao pogled na makar delić neba, a propust svežeg vazduha u prostoriju putem ventilacionog uredjaja bio je minimalan.
   On provuče prste kroz kosu koja je prekrivala samo mali deo njegove ćelave glave i pridiže se, utučeno, u sedeći položaj. Njegov je pokušaj da pobegne u ništa (a i gde bi na Zemlji mogao biti siguran?) bio kratkog veka, gorak, i završio se ovde.
   Ipak, mogao je da se zabavlja Dodirom Misli.
   Ali da li je to bilo dobro ili loše?
   Na farmi je to bio čudan, uznemirujući dar, jedna strana njegove prirode koju dotad nije poznavao, mogućnost na koju nije ni pomišljao. Sada je mogao da ga u potpunosti istraži. Bio je, posle dvadeset četiri časa svog zatvoreništva, na ivici ludila. Mogao je da okrzne Dodirom stražare kada bi ovi prolazili pokraj odaje, da dosegne čuvare u obližnjim hodnicima, i da pruži svoj Dodir čak do zapovednika Doma u njegovoj udaljenoj kancelariji.
   Pažljivo je ispitivao njihove misli. Mogao je da ih otvori kao ljusku oraha - suvu ljušturu iz koje su onda osećanja i zapažanja lila kao kiša.
   Tako se i snabdeo podacima o životu na Zemlji i u Carstvu. Podacima koji su znatno nadmašivali sve što je mogao da nauči tokom protekla dva meseca na farmi.
   Naravno, ono što je odmah primio k znanju, i što je sebi mogao da potvrdi u neograničenom broju kasnijih provera, bez mogućnosti ikakve pogreške, bilo je upravo ovo:
   Bio je osudjen na smrt.
   Nije bilo izlaza, sumnje, zadrške.
   Možda danas; možda sutra. No, umreće.
   Napokon mu se to duboko podvuče pod kožu; prihvatio je to gotovo kao spas.
   
   Vrata se otvoriše i Švarc skoči na noge osećajući intenzivan strah. Razum bi mu možda razumno primio smrt, svakim delićem svoje svesti, no, telo je i dalje bilo primitivan život koji o razumu ništa nije znao. Eto ga!
   Ne, ne još. Dodir Misli koji je stupao kroz vrata nije nosio ništa smrtonosno u sebi. Bio je to samo čuvar sa metalnom šipkom u ruci, na gotovs. Švarc je znao šta šipka predstavlja.
   "Podji sa mnom", obrati mu se čuvar oštro.
   Švarc krenu, razmišljajući o svojoj čudnoj moći. Mnogo pre no što bi stražar mogao da upotrebi svoje oružje, čak pre nego što bi i shvatio da to treba da učini, mogao je biti učinjen bezopasnim bez ijednog zvuka, bez izlaza, bez spasa. Njegov um bio je u Švarcovim rukama. Samo mali stisak i bilo bi gotovo.
   Ali zašto? Èemu? Tu su i drugi. Koliko njih bi mogao odjednom da savlada? Koliko se ruku s kojima bi se borio nalazilo u njegovom umu?
   Išao je bez pogovora za stražarom.
   Konačno su stigli u neki veliku, veliku sobu. U njoj su već bila dva muškarca i jedna devojka, opruženi koliko su dugi na visokim klupama. Nisu bili baš sasvim mrtvi - mogao je da oseti kako im umovi ipak rade.
   Paralizovani! Poznati su mu! Da li ih poznaje?
   On zastade da ih bolje osmotri, no stražar ga gurnu: "Napred!"
   Bila je tu još jedna klupa, prazna. Zaista nije bilo ničeg smrtonosnog u stražarevim mislima, te se Švarc pope na klupu. Znao je šta sad dolazi.
   Stražareva metalna šipka dotaknu svaki od njegovih udova. On zabrideše i udrveniše se, tako da je sada mogao da oseti samo još svoju glavu koja, medjutim, kao da je lebdela u praznom.
   On pokuša da je pomeri.
   "Pola!" povika on. "Vi se zovete Pola, zar ne? Vi ste devojka koja..."
   Ona mu klimnu glavom. Njen Dodir Misli nije poznavao. Jer, pre dva meseca nije imao svoju moć. U to vreme, razvoj njegovog uma bio je došao samo do stanja kada je mogao da oseti 'šta se dešava'. Toga se izvrsno sećao. Imao je savršeno pamćenje.
   No, iz veza misli mogao je još dosta da shvati. Onaj iza devojke je bio dr Šekt, a onaj najdalji dr Bel Arvardan. Mogao je da oseti njihova imena, njihov očaj, da gotovo okusi stravu i užas u najudaljenijim kutovima devojčinog uma.
   Za trenutak je saosećao s njima, no, u to se seti ko su oni i šta predstavljaju. Njegovo srce se skameni. Ako, neka umru!
   
   To drugo troje ljudi bili su u toj prostoriji već skoro ceo čas. Odaja u kojoj su se nalazili bez sumnje je korišćena za skupove više stotina ljudi i zatvorenici su se osećali krajnje izgubljenim i usamljenim u tom velikom prostoru. Niko nije progovori ni reč. Arvardanovo ždrelo bilo je upaljeno i suvo, te je često okretao glavu levo-desno. To je ionako bio jedini deo tela koji je mogao da pomiče.
   Šektove oči bile su sklopljene, usne bezbojne i stisnute.
   Arvardan prosikta: "Šekte! Èujte! Šekte!"
   "Šta je... Šta je?" Bio je to jedva čujan šapat.
   "Šta ćete sada? Nećete valjda da zaspite? Razmišljajte, čoveče, mozgajte!"
   "Zašto? O čemu da mozgam?"
   "Ko je taj Džozef Švarc?"
   "Zar se ne sećaš, Bele?" Bio je to Polin glas, tanak i iznemogao. "Onda, u rubnoj kući, kada smo se prvi put sreli - tako davno?"
   Arvardan se snažno odupre i ustanovi da može da izdigne glavu za nekih par bolnih centimetara. Mogao je da vidi samo delić Poline glave.
   "Pola! Pola!" Kad bi samo mogao da joj pridje, kao što je mogao za protekla dva meseca, i kao što, naravno, nije učinio. Ona ga je posmatrala, smešeći se ukočeno, kao kip. "Ipak ćemo pobediti", reče on. "Videćeš."
   No, ona zatrese glavom - a njihovi vratni mišići učiniše još malo veći napor, mukotrpan i bolan.
   "Šekte", pozva on. "Slušajte me. Kako ste došli u dodir sa Švarcom? Zašto je on bio vaš pacijent?"
   "Sinapsifajer. Bio je dobrovoljac."
   "Da li je prošao kroz tretman?"
   "Da."
   Arvardan promisli. "Šta ga je navelo da dodje k vama?"
   "Ne znam."
   "Onda - možda je on zaista agent Imperije."
   Švarc, koji je pratio tok njegovih misli, ovde se nasmeja u sebi. Nije, medjutim, rekao ništa, niti je imao nameru da išta kaže.
   Šekt pokuša da okrene glavu.
   "Agent? Zato što to kaže sekretar? Oh, bez veze. Osim toga, šta to menja? I on je bespomoćan, kao i mi... Èujte, Arvardane, ako im ispričamo neku suvislu priču, možda bi još malo sačekali. Možda bismo zatim..."
   Arheolog se umorno nasmeja, od čega ga grlo još više zapeče. "Možda bismo zatim poživeli, još malo, to mislite? A Galaksija mrtva, a civilizacija u ruševinama? Da živimo? I da umremo, isto bi bilo!"
   "Tu pre svega mislim na Polu", promrmlja Šekt.
   "I ja, isto tako", glasio je odgovor. "Pitajte je, uostalom... Pola, da li da se predamo? Da pokušamo da se spasemo?"
   Njen glas bio je siguran. "Ja sam izabrala tabor. Ne želim da umrem, ali, ako moj tabor umre, umreću i ja."
   Arvardan se oseti gotovo pobednički. Kada je bude doveo na Sirijus, možda će se neko i usuditi da je nazove Zemljankom, no, ona im je bila ravna - i on će biti kadar da, s velikim i lepim zadovoljsvom, saspe zube u grlo bilo kome ko bi..."
   No, seti se da neće biti baš lako, to, da je dovede na Sirijus, da će uopšte bilo koga dovesti na Sirijus. Izgleda, u stvari, da uopšte neće ni biti Sirijusa.
   On pokuša da pobegne od te grozne misli, da pobegne što dalje može, te povika: "Vi! Kako vam ono beše ime... Švarc!"
   Švarc za trenutak podiže glavu i pogleda prema trojki, ali ni dalje nije ništa govorio. "Ko ste vi?" upita Arvardan. "Kako ste uopšte upleteni u sve ovo? Koji je vaš udeo u ovoj stvari?"
   Zajedno sa pitanjem, na Švarcovu glavu sruči se sva nepravednost ovog sveta. Sva bezbrižnost u prošlosti, sva vrlo prisutna strava kasnijih dogadjaja... I on besno povika:
   "Ja? Kako sam ja upetljan u ovo? Èujte vi. Jednom sam bio niko i ništa. Pošten čovek, vredan čovek. Nikome nisam stao na žulj, nikome nisam smetao, brinuo sam se o svojoj porodici. A onda, bez razloga, bez razloga, obrem se odjednom ovde."
   "Gde? U Èiku?" ubaci Arvardan, ne razumevajući.
   "Ne! Ne u Èiku!" Švarc je i dalje, gotovo divlje vikao. "Ovde, u ovom ludom svetu! Oh, baš me briga da li mi verujete ili ne! Moj svet je sada u prošlosti. Moj svet je imao prostora i hrane za dve milijarde ljudi i bio je jedini svet!"
   Arvardan ostade nem. Napokon se okrenu Šektu: "Razumete li ga šta priča?"
   "Shvatate li", reče Šekt sa jedva uočljivom primesom čudjenja, "da ovaj čovek ima veliko slepo crevo, dugačko oko deset centimetara? Osim toga, sećaš li se, Pola, broja njegovih zuba, dlaka po licu?"
   "Da, da", vikao je inadžijski Švarc, "voleo bih da imam i rep pa da mogu da vam ga pokažem. Ja dolazim iz prošlosti. Putovao sam kroz vreme. Ne znam ni kako, ni zašto. A sada me ostavite na miru." Ali trenutak potom, sam od sebe dodade: "Uskoro će doći po nas. To što nas ostavljaju da čekamo treba samo da ubije otpor u nama."
   Arvardan odjednom upita: "Kako to znate? Ko vam je rekao?"
   Švarc, medjutim, ništa ne odgovori.
   "Možda, sekretar? Onaj zdepasti čovek slepljena nosa?"
   Švarc nije mogao da im opiše kako izgleda čovek, ili ljudi, koje je dotakao samo putem Dodira Misli, ali, sekretar? Promakao mu je samo jedan, lagani Dodir, snažni Dodir čoveka koji je imao stvarnu moć, i to je zaista mogao biti sekretar.
   "Balkis?" upita on radoznalo.
   "Šta?" zausti Arvardan, no Šekt upade: "To je sekretarovo ime."
   "Oh, a šta je rekao?"
   "Ništa nije rekao", odgovori Švarc. "Ja to, naprosto, znam. Svima nam je predvidjena smrt, i nema nam pomoći."
   Arvardan spusti glas. "Lud je, zar ne?"
   "Pitam se... Šavovi na njegovoj lobanji... Vrlo primitivni, vrlo primitivni."
   Arvardan je bio zaprepašćen. "Nećete reći... Ma hajdete, to je nemoguće."
   "Uvek sam to slutio", Šektov glas za trenutak zazvuča kao da nema nikakvih neposrednih teškoća, sasvim normalno, glas naučnika. "Izračunata je energija koja je potrebna da bi se objekt kretao po vremenskoj osi i stiglo se do vrednosti koja je veća od beskonačnog, pa je čitav projekat otpisan kao nemoguć. No, razgovaralo se i o mogućnostima 'vremenskih grešaka' analognih, znate, geološkim greškama. Jer svemirski brodovi jesu nestajali, i to naočigled svih. Znate sigurno i za čuveni slučaj Hora Devaloua, u prastarim vremenima, koji je jednog dana zakoračio u kuću i više nikada iz nje nije izišao, a unutra ga nisu našli... A postoji i planeta, koju ćete naći zabeleženu u galaktografskim kartama iz prošlog veka, koju su posetile tri ekspedicije i donele nazad sve potrebne podatke - i nakon toga više nikada nije vidjena.
   A onda, učinjeni su i neki napreci u nuklearnoj hemiji, koji kao da poriču zakon o nepromenjivoj energiji mase. Pokušali su to i da objasne, povodeći se za gubitkom mase duž ose vremena. Nukleusi uranijuma, na primer, kada se pomešaju sa bakrom i barijumom u malim, ali strogo odredjenim dozama, pod uticajem blage gama-radijacije stvaraju rezonantni sistem..."
   "Oče, nemoj", umeša se Pola. "Ionako nema koristi..."
   No, Arvardan je odlučno prekide. "Èekaj, malo. Daj da razmislim: ja sam onaj ko ovo može da sredi. A i ko bi bolje? Èekajte da mu postavim nekoliko pitanja... Èujte, Švarce..."
   Švarc ga pogleda.
   "Vaš svet je bio jedini svet u Galaksiji?"
   Švarc klimnu, a onda nevoljnu potvrdi: "Da."
   "Ali vi ste to samo tako mislili. Mislim, nije bilo svemirskih letova, pa to niste mogli i da proverite. Možda je i tada moglo biti i drugih naseljenih svetova."
   "To već ne znam da vam kažem."
   "Naravno, šteta. A šta je sa atomskom energijom?"
   "Imali smo atomsku bombu. Uranijum i plutonijum - mislim da je to učinilo ovaj svet radioaktivnim. Mora da je kasnije bio još jedan rat... Kasnije, kad sam otišao... Atomske bombe." Švarc kao da se vratio u Èikago, u svoj stari svet, bez bombi. I bilo mu je žao. Ne zbog sebe, već zbog tog prekrasnog sveta...
   No, Arvardan mrmljaše nešto sebi u bradu. "U redu", reče naposletku naglas. "Imali ste, naravno, svoj jezik?"
   "Na Zemlji? Bilo je mnogo jezika."
   "Koji je bio vaš?"
   "Engleski - ali i on tek kada sam odrastao."
   "Recite nešto na engleskom."
   Već dva meseca, ili još više, Švarc nije izgovorio nijednu reč na engleskom. No, sada, sa ljubavlju, on reče: "Želeo bih da se vratim kući i da budem sa ljudima koje poznajem."
   Arvardan se obrati Šektu. "Da li je to jezik kojim se koristio pre no što je prošao kroz tretman sinapsifajera?"
   "Moguće je, nisam siguran", odgovori nesigurno Šekt. "I onda je zvučalo čudno, a zvuči i sad. Kako mogu to da uporedim?"
   "Nema veze... Kako se, Švarce, na vašem jeziku kaže 'majka'?"
   Švarc reče.
   "A-ha... A kako 'otac', 'brat', 'jedan' - mislim broj, 'dva', 'tri', 'kuća', 'muškarac', 'žena'..."
   To se nastavi u nedogled, a kada Arvardan zastade da udahne, na licu mu se mogao očitati izraz strahopoštovanja i zadivljenosti.
   "Šekte", reče on, "ili je ovaj čovek u pravu ili sam ja usred noćne more. On govori praktično istim jezikom kojim su ispisani stari spisi pronadjeni na pet hiljada godina starim slojevima zemljišta Sirijusa, Arkturusa i Alfa Kentaure i niza drugih. On, jednostavno, govori tim jezikom. Jezik je dešifrovan tek u najnovije vreme i pored mene ga u Galaksiji poznaje još svega desetak ljudi."
   "Jeste li sigurni u to?"
   "Jesam li? Oh, naravno! Ja sam arheolog, i to moram da znam."
   Za trenutak Švarc oseti kako se slama obruč njegove podvojenosti. Po prvi put oseti kako ponovo zadobija svoj identitet. Tajne više nema: on je bio čovek iz prošlosti, i oni to prihvataju. To je, napokon, dokaz da nije lud, i to je zauvek odagnalo sve sumnje. Bio im je zahvlan zbog toga. No, i dalje je bio nepoverljiv.
   "Moram ga imati", javi se ponovo Arvardan, sav ustreptao. "Šekte, vi nemate pojma koliko on znači za arheologiju, pa on je čovek iz prošlosti! Oh, Galaksijo, čuj ovo! Èujte, možemo da se dogovorimo. Ovo je dokaz za kojim Zemlja traga. Oni ga mogu i imati. Oni..."
   Švarc upade s porugom. "Znam šta vam je u glavi. Mislite da će Zemlja sada, s mojom pomoći, moći da se dokaže kao izvor civilizacije i da će zbog toga biti zahvalna. Kažem vam da neće! Toliko sam siguran u to da bih se kladio u sopstveni život! Jednostavno, neće nam verovati - ni meni, a ni vama."
   "Ali postoji nepobitan dokaz."
   "Neće ga ni saslušati. A znate li zašto? Jer imaju nekoliko snažnih predubedjenja u pogledu prošlosti. Svako pomeranje ustoličenih shvatanja u njihovim očima bilo bi svetogrdje, čak i da je zaista istina. Oni ne žele istinu - oni žele svoje tradicije.
   "Bele", umeša se Pola, "mislim da je u pravu."
   "Možemo uvek da probamo!" Arvardan je škrgutao zubima.
   "Propašćemo", bio je uporan Švarc.
   "Ali kako znate?"
   "Znam!" Reč odjeknu s takvom sigurnošću da Arvardan zaneme.
   Sada Šekt uperi u Švarca pogled pun neke čudne, umorne svetlucavosti.
   On upita, tihim glasom: "Jeste li osetili bilo kakve loše posledice posle procesa na sinapsifajeru?"
   Švarc nije znao šta ta reč znači, ali brzo shvati. Oni su ga operisali, oni su uzmenili njegov mozak! Kako brzo shvata!
   "Ne. Nema posledica."
   "Ali vidite i sami kako ste brzo naučili naš jezik. Èak ga izvrsno i govorite. Kao da ste ovde rodjeni. Zar vas to ne iznenadjuje?"
   "Uvek sam imao odlično pamćenje", glasio je hladni odgovor.
   "Znači, sada ne osećate nikakvu razliku u odnosu na ranije?"
   "Tako je."
   Doktor ga prostreli pogledom. "Ne trudite se da me farbate. Mislim da se vrlo dobro razumemo i da znate na šta mislim."
   Švarc se kratko nasmeja. "To mislite - što mogu da čitam misli? Pa, šta s tim?"
   No, Šekt ga više nije slušao. Već se bio okrenuo Arvardanu. "On može da oseća tudj um. Koliko bih samo mogao da postignem s njim... A eto, završavamo ovde, potpuno bespomoćni..."
   "Šta, šta, šta?" preseče ga žučno Arvardan.
   Èak se i Pola zainteresova. "Možete li to, zaista?" upita ona Švarca.
   On joj potvrdno klimnu. Ona se starala o njemu, a sada će je ubiti. Ipak, bila je izdajnik.
   "Arvardane", upita Šekt, "sećate li se moje priče o bakteriologu koji je preminuo zbog tretmana na sinapsifajeru? Prvo u šta se kleo, pre no što se sasvim slomio, bilo je da može da čita misli. I zaista je mogao. Otkrio sam to neposredno pre no što je umro, i čuvao to kao tajnu. Nikome to nisam rekao, ali to je moguće... Da, da, Arvardane, moguće je. Vidite, ako se smanji otpornost moždanih ćelija, mozak može da prima magnetska polja koja se indukuju kao proizvod tudjih misli i pretvaraju se u vibraciju. Princip je isti kao kod najobičnijeg magnetofona. To bi se, verovatno, zvalo telepatija, u punom smislu te reči..."
   Švarc je i dlje nepokolebljivo ćutao, a onda mu se Arvardna polako okrete. "Ako je tako kao što kažete, Šekte, možda bismo mogli da se poslužimo ovim čovekom." Arheologove misli se uskovitlaše, tražeći i iznalazeći moguća rešenja. "Možda je u tome izlaz. Mora postojati izlaz. I za nas i za Galaksiju."
   No, Švarc ostade leden po prijemu gromovitog Dodira Misli koji je osetio tako jasno. "Mislite da je to izlaz, ako im pročitamo misli?" upita on. "Šta bi nam to pomoglo? Naravno, ja mogu mnogo više nego što je to. Kako vam ovo izgleda?"
   Švarc upravi prema njemu samo lagan Dodir, no Arvardan jauknu od nenadanog bola.
   "To je moje delo", objasni Švarc. "Hoćete još?"
   Arvardan je s mukom gutao vazduh. "Možete li to isto da učinite i stražarima? Sekretaru? Kako ste onda pustili da vas dovedu ovamo? Galaksijo, hvaljena bila! Šekte, uopšte nema problema! Èujte me sada, Švarce..."
   "Ne", odvrati Švarc, "čujte vi mene. Zašto bih ja želeo da se oslobodim? Gde bih se obreo? I dalje na ovom umrlom svetu. Ja želim kući. A ne mogu da odem kući. Želim svoje ljude, i svoj svet, i ne mogu ih imati. I želim da umrem."
   "Ali nije reč samo o vama, reč je o čitavoj Galaksiji, Švarce! Ne mislite samo na sebe!"
   "A zašto, molim vas? Zašto da ne? Što bih brinuo o vašoj Galaksiji, dabogda istrunula i nestala. Znam šta Zemlja namerava da učini i drago mi je zbog toga. Mlada dama reče maločas da je izabrala svoj tabor. Pa, i ja sam ga izabrao, i moj tabor je Zemlja!"
   "Šta kažete?"
   "Zašto da ne? Pa, ja sam Zemljanin!"
   

17. PROMENI TABOR!
   
Prošao je jedan čas otkako je Arvardan, pošto je konačno s mukom isplivao iz nesvesti, shvatio da leži na klupi opružen kao šnicla, na dasci kojoj se uskoro sprema mesarska satara. I ne desi se ništa. Ništa osim tog besciljnog i nepodnošljivog razgovora koji su vodili da prekrate vreme.
   No, sve kroz šta su prošli imalo je svoju svrhu. U toliko je mogao biti siguran. Ležati tako, bespomoćan, neudostojan čak ni stražara, što znači da su bez ikakve zadrške bezopasni, moglo je samo da mu ojača svest o sopstvenoj slabosti. Duh kakav je njegov, preduzimljiv i uporan, teško bi to mogao podneti, i kada islednik konačno zaista dodje, neće imati snage da mu pruži nikakav, ni najmanji otpor.
   Arvardan je osećao potrebu da prekine tu tišinu. "Pretpostavljam da je ovo mesto prosto nabijeno ušima u zidovima. Trebalo je da manje govorimo", reče on.
   "Nije", odgovori Švarc ravnim i bezličnim glasom. "Niko nas ne sluša."
   Arheolog zamalo, potpuno automatski, htede da izusti spremno: "Otkud znate", ali se u poslednjem trenutku uzdrža.
   Da postoji takva moć! I da ne bude dodeljena njemu, već nekom čoveku iz prošlosti koji sebe naziva Zemljaninom i želi da umre!
   U njegovom vidnom polju bio je samo delić tavanice. Kad bi se okrenuo mogao bi videti Šektov oštro ocrtan profil; s druge strane je bio samo goli zid. A kada bi podigao glavu, mogao bi, za trenutak, da ugleda i Polino bledo i iscrpljeno lice.
   Ponekad bi mu navrla pomisao da je - bogamu - čovek iz Carstva, Carstva, tako mu zvezda! Državljanin Galaksije, i da ima mnogo niske podlosti u njegovom zatočeništvu, kao i sramote u tome što je dopustio da ga Zemljani zatoče.
   No, i ta misao se postepeno ugasi.
   Trebalo je, u stvari, da ga nameste neposredno pored Pole... Ne, ovako je bolje. Nije baš bio u stanju u kom bi voleo da joj se neposredno pokaže.
   "Bele", uzdrhtala reč polako zaplovi vazduhom i Arvardanu se učini nepojmljivo slatka, usred sopstvenog vihora nadolazeće smrti.
   "Molim, Pola."
   "Misliš li da će ovi ovako još dugo?"
   "Možda i neće, mila... Užasno, uludo smo straćili dva meseca, zar ne?"
   "I to mojom greškom", prošapta ona. "Mojom. Mogli smo, makar, iskoristiti onih poslednjih nekoliko minuta. Sve je to bilo tako nepotrebno."
   Arvardan nije mogao da pronadje odgovor. Njegove misli bile su uskovitlane kao na pomahnitaloj vrtešci. Da li je to samo uobrazilja, ili je zaista već osećao bol od tesne pripijenosti uz tvrdu plastiku na kojoj je ležao? Koliko dugo će ga još držati tako nepokretnog?"
   Švarc jednostavno mora biti nateran da bude od pomoći. Pokušao je da zakrili svoje misli - iako je znao da je to potpuno besmisleno.
   "Švarce..." započe on.
   I Švarc je ležao, isto tako bespomoćan, posedujući još jedan, lagani sloj u svom bolu - jer, u njegovom umu kretala su se i tri strana izvora razuma.
   Da je bio sasvim sam, možda bi se i mogao prepustiti svojoj žudnji ka konačnom miru i tišini smrti, otresti poslednje ostatke svoje ljubavi za životom koja ga je još dva - ili tri - dana pre toga naterala da pobegne sa farme. Ali kako to da izvede? Uz slabašan osećaj straha od smrti koji se kao mrtvački pokrov nadvijao nad Šekta; uz tešku patnju i buntovnost Arvardanovog jakog, vitalnog uma; uz duboko i veliko razočaranje mlade devojke.
   Trebalo je da svoj um učini nepristupačnim. Šta je imao da se bakće sa patnjama ostalih? Imao je svoj sopstveni život da živi, svoju sopstvenu smrt da ga sada odnese.
   No, oni su mu se nametali, meko, neprestano - probijajući se i nadirući kroz šupljine njegovog uma.
   I baš tada, Arvardan ga pozva po imenu i on je znao da sada od njega traže da ih spase. Ali zašto to da učini? Zašto?
   "Švarce", ponovi Arvardan, "mogli biste postati heroj. Nemate za koga ovde da umrete - sigurno ne za ove ljude napolju."
   No, Švarc je prebirao po sećanjima iz mladosti, pokušavajući da ih nekako zadrži u svom haotičnom umu. Neka čudna mešavina prošlosti i sadašnjosti natera ga da konačno izrazi svoje negodovanje:
   "Tako je", započe on mirno i uzdržano, "mogu da doživim da budem heroj - ali i izdajnik. Oni žele moju smrt, oni ljudi tamo napolju. Vi ih nazivate ljudima, ali samo kad glasno govorite; vaši umovi nazivaju ih nekako drugačije što ne mogu da razumem - nekako omalovažavajuće, podlo. A ne zbog toga što su oni podli sami po sebi, već zato što su Zemljani."
   "To nije istina", glasio je odgovor izrečen s žestinom.
   "To jeste istina", odvrati isto tako žestoko Švarc, "i to svi vrlo dobro znate. Oni žele moju smrt, ali zato što misle da sam jedan od vas, od onih koji su u stanju da jednim dahom unište čitavu planetu, da je obaviju prezirom, da je malo-pomalo uguše svojom nedodirljivom nadmenošću. E pa, sami se zaštitite od tih crva i buva koji nekako uspevaju da ugroze svoje božanske gospodare. Ne tražite pomoć jednog od njih."
   "Govorite baš kao što govore fanatici", primeti začudjeno Arvardan. "Zašto? Jeste li i vi, kao oni, toliko propatili? Vi ste bili stanovnik velike, slobodne planete, kako sami kažete. Bili ste Zemljanin onda kada je Zemlja bila jedina kolevka života. Vi ste jedan od nas, čoveče. Jedan od vladara. Zašto biste se poistovećivali sa očajničkom bulumentom ovde? Ovo nije planeta koje se sećate. Moja rodna planeta mnogo više nalikuje staroj Zemlji nego ovaj bolesni svet ovde."
   Švarc se nasmeja. "Ja sam jedan od vladara, kažete? Pa, vidite, u to ne bih ulazio. To nije čak ni vredno rasprave. Uzmimo, nasuprot tome, vas. Vi ste odličan primer onoga što nam je Galaksija poslala. Vi, tolerantni i beskrajno velika srca, vi koji poštujete sebe zbog toga što doktora Šekta smatrate ravnim sebi. No, ispod toga - ali ne toliko duboko ispod a da ja to ne mogu da osetim - vama je, s njim u društvu, nelagodno. Ne dopada vam se način na koji on govori, niti onaj na koji se ponaša. U stvari, vama se on uopšte ne svidja, čak iako je spreman da izda Zemlju... Da, a osim toga ste poljubili devojku, nedavno, i sada na to gledate kao na svoju slabost. Toga se, potajno, stidite..."
   "Tako mu zvezda, nije tako. Pola", viknu on očajno, "ne verujte mu! Ne slušajte ga!"
   "Ne poriči to, Bele", odvrati Pola mirno, "i nemoj se gristi zbog toga. Švarc naprosto gleda naslage tvog vaspitanja. Mogao bi da vidi isto kada bi se zagledao u mene. A zasigurno bi isto to uvideo i kod sebe, samo kada bi isto tako nečovečno kopao po sebi kao što to čini s nama."
   Švarc odjednom oseti kako ga obliva rumenilo.
   Polin glas se ne promeni ni za jotu kada mu se neposredno obratila. "Švarce, ako već možete da istražujete tudje umove, evo vam moga. Recite mi samo smišljam li izdaju. Gledajte mog oca. Recite mi da li je tačno da je s lakoćom mogao da izbegne Šezdesetu da je samo pristao da saradjuje s tim ludacima koji smeraju da razore Galaksiju. Šta je dobio svojom izdajom? I razmislite, želi li iko od nas nešto nažao Zemlji ili Zemljanima?
   Kažete da ste za časak uhvatili nešto od Balkisovog uma. Ne znam kakve ste mogućnosti imali da ronite kroz njegove taloge. No, kada se on vrati, i kada zaista bude kasno propustite ga kroz rešeto, ispitajte njegove misli. Pošto utvrdite da je u pitanju ludak - onda možete mirno umreti."
   Švarc ostade nem.
   Arvardan žurno prekide tišinu. "U redu, Švarce, prepuštam vam sada svoj um. Zaronite u njega onoliko duboko koliko želite. Rodjen sam na Baronu, u sektoru Sirijusa. Živeo sam svoj život u atmosferi antiterestrijalizma, i teško mogu da se otrgnem mana i ludosti što još leže u mojoj podsvesti. No, pogledajte me sada, i recite mi - nisam li se sam, u svojim zrelim godinama, borio protiv sopstvene zaslepljenosti? Ne protiv zaslepljenosti drugih, to bi bilo mnogo lakše. Već protiv samog sebe - i to toliko istrajno koliko god sam mogao.
   Vi, Švarce, ne poznajte dovoljno našu istoriju! Vi ne znate ništa o hiljadama i desetinama hiljada godina tokom kojih se Èovek širio kroz Galaksiju - ništa o ratovima i bedi. Ne znate ništa o prvim vekovima Carstva - gde je još ponegde bilo buntovnog despotizma i haosa. Tek je u poslednjih dve stotine godina naša galaktička vlada postala ona na koju se treba ugledati. Pod njom su razni svetovi dobili svoju kulturnu autonomiju - dobili su pravo da imaju vladavinu sami nad sobom - dobili su pravo da daju svoj glas za opštu vladavinu svih.
   Nikada ranije nije Èovečanstvo bilo toliko uskladjeno i toliko oslobodjeno straha od ratova i bede kao sada. Nikada ranije galaktička ekonomija nije toliko uznapredovala. Niti je ikada budućnost izgledala tako sjajna, kako to izgleda danas. I vi mislite da sve to razorite i počnete da radite iznova? Na temelju čega? Despotske teokracije, na temelju nezdravih elemenata sumnje i mržnje!
   Ako Galaksija zaživi, opravdan Zemljin bes zbog nepravde koja joj je naneta moći će da bude zadovoljen. No, to što Zemlja smera nije rešenje! Da li znate, uopšte, šta se sprema?"
   Da je Arvardan bio u mogućnosti da se približi Švarcu mogao bi s lakoćom da primeti borbu koja se u njegovom umu vodila. No, on intuitivno oseti da je vreme da za časak umukne.
   Švarc je bio potresen. Svi ti svetovi, da umru - da budu zaraženi i da se raspadnu u strahovitoj bolesti... Na kraju krajeva, da li je on uopšte zaista Zemljanin? Stanovnik Zemlje? U mladosti je napustio Evropu i uputio se u Ameriku, ali zar nije i posle toga ostao isti čovek? I zar nisu ljudi koji su za sobom ostavili povredjenu i ranjenu Zemlju zbog svetova na nebu i dalje bili ljudi? Nije li čitava Galaksija, zapravo, njegov dom? Nisu li svi oni, svi, postali od njega i njegove braće."
   "U redu", reče on s mukom, "Imate me, vaš sam. Kako mogu da vam pomognem?"
   "Do koje razdaljine se rasprostiru vaše moći?" upita žurno Arvardan, gotovo pohotljivom brzinom, kao da se još plaši da Švarc u poslednjem trenutku ne promeni mišljenje.
   "Ne znam. Neki umovi su napolju. Verovatno stražari. Mislim da mogu da doprem čak do ulice, ali što dalje idem, osećaj je sve mutniji."
   "Naravno", prihvati Arvardan."Ali šta je sa sekretarom? Možete li da doprete do njega?"
   "Ne znam..." promrmlja Švarc.
   Tišina... Minuti su se gotovo nepodnošljivo otegli.
   "Vaše misli mi stoje na putu", izjavi odjednom Švarc. "Ne gledajte me. Razmišljate o nečem drugom."
   Pokušali su. Opet tišina. A onda: "Ne... Ne mogu... ne mogu."
   Odjednom, Arvardan glasno progovori: "Gle, mogu da se pomeram! Sasvim malo, doduše. Galaksijo! Mogu da pomerim stopala!... Ah!" Svaki pokret značio je bezuslovno i divlji bol.
   "Švarce, do koje mere možete da povredite čoveka? Možete li da postignete i više od onoga što ste meni učinili malopre?" upita Arvardan.
   "Mogu i da ubijem."
   "Ozbiljno? Kako?"
   "Ne znam. To se naprosto desi. To je... To je..." Švarc je delovao gotovo komično u svom naprezanju da rečima objasni nešto što se na taj način ne da iskazati.
   "A možete li da delujete na više ljudi u isti mah?"
   "Nisam nikada pokušao, ali ne verujem. Ne mogu da delujem Dodirom na dva uma u isto vreme."
   Pola odluči da prekine razgovor. "Ne možeš od njega, Bele, tražiti da ubije sekretara. Neće uspeti."
   "Zašto ne bi?"
   "Kako bismo se izvukli odavde? Èak i da sekretara uhvatimo i ubijemo ga, stotine drugih će još čekati na nas. Kako to ne uvidjaš?"
   No, Švarc odjednom prozbori, gotovo promuklim glasom: "Imam ga."
   "Koga?" upitaše svo troje uglas. Èak gs je i Šekt sada netremice posmatrao.
   "Sekretara. Mislim da je ovo njegov Dodir Misli."
   "Ne puštajte ga!" Arvardan se od uzbudjenja prevrnu na klupi, izgubi ravnotežu i strovali se na pod, dočekavši se na poluparalizovanu nogu koju je sada bespomoćno pokušavao da iskoristi kako bi se uspravio u stojeći položaj.
   "Jesi li dobro?" povika Pola, i istog časa shvati da može da pokreće ručne zglobove, te pokuša da se podigne na laktove.
   "Da, dobro sam. Isisajte ga do srži, Švarce. Izvucite iz njega sve što možete."
   Švarc se ustremi na Dodir Misli tako snažno da ga zabole glava. Kao da se kandžama kačio za nevidljivo tkivo, ispitivao je, zaslepljeno, neobuzdano - kao dete koje svojim još nedovoljno spretnim prstima, poseže za predmetom koji nikako ne može da dohvati. Do sada je Švarc uvek prihvatao ono što mu se Dodirom ukaže, ali sada je bio primoran da traži... traži...
   Teškom je mukom hvatao misaone sklopove. "Pobeda! Siguran je u nju... Neke svemirske čaure su u pitanju. One su već ispaljene... Ne, ne, nisu još... Nešto je drugo posredi... Da, sprema se da ih ispali."
   Šekt zastenja. "Arvardane, čaure su automatski vodjeni projektili koji nose virus. Usmereni su ka raznim svetovima."
   "Ali gde se oni sada nalaze?" požurivao ga je Arvardan. "Tragajte, čoveče, tragajte..."
   "Eno neke zgrade koju ne - vidim... Još sasvim... dobro. Nekih pet tačaka, neka zvezda... neko ime, moglo bi biti nešto kao 'slu'..."
   "To je, tako mu zvezda!" upade Šekt. "Hram u Senluu! Sa svih strana je okružen radioaktivnim poljima. Niko tamo, osim Starešina, nema pristup. Na ušću je dveju reka, zar ne, Švarce?"
   "Ne mogu još uvek da... tačno, jeste, jeste."
   "Kada, kada, Švarce? Kada će biti ispaljene?"
   "Ne mogu da vidim kog dana, ali... ubrzo, ubrzo. Njegov um je preplavljen tom mišlju. Da, to će se desiti vrlo brzo." Švarcov um samo što se nije rasprskao od napora.
   Arvardanovo grlo bilo je suvo i upaljeno, i on je osećao laku groznicu. Konačno je uspeo da se uspravi u klečeći položaj, iako su mu udovi i dalje klecali i bili nesigurni. "Da li to on dolazi?" upita.
   "Da, on. Na vratima je", odgovori Švarc tiho i sasvim ućuta kada se vrata otvoriše.
   Hladan i podrugljiv, Balkisov glas, prepun uverenja u uspeh i pobedu, ispuni prostoriju. "Dr Arvardan! Zar nije bolje da se vratite na svoje mesto?"
   Arvardan pogleda naviše, svestan okrutno nedostojanstvenog stava u kome se nalazio, no, ne nadje pogodan odgovor te ne reče ništa. On se, polako, prepusti svojim bolnim udovima i spusti se na pod. Nekoliko trenutaka počeka, dišući teško. Da su mu se udovi makar malo više povratili iz utrnulosti, možda bi mogao da načini poslednji pokušaj, da nekako stigne do protivnikovog oružja...
   No, nije se neuronski bič klatio tako lagano, prikačen uz sjajni pojas od fleksiplasta koji je sekretaru bio opasan oko struka. Bio je to pravi blaster, razarač koji bi čoveka u najmanjem deliću sekunde razgradio u atome.
   Sekretar obuhvati svo četvoro pogledom punim divljeg zadovoljstva. Devojka, na koju sada prvi put zaista obrati pažnju, bila je prilično zgodna. Bio je tu i izdajnik sa Zemlje; i agent Carstva. A tu je bila i tajanstvena spodoba koju su posmatrali puna dva meseca. Da li je bilo i drugih?
   Tačno, bilo ih je; bili su još tu i Enije, i Carstvo. Oružje kojim su se koristili ovi ljudi ovde bilo je nemoćno, no, možda još negde postoji nekakav aktivan um - koji možda upravo gradi novo oružje.
   Sekretar je stajao tako, ležerno prekršenih ruku, kao da sa prezirom odbacuje bilo kakvu mogućnost da se ukaže potreba da upotrebi svoje oružje. Govorio je mirno i tiho. "Mislim da je sada neophodno da se neke stvari konačno raščiste. Zapodenut je rat izmedju Zemlje i Galaksije - još neobjavljen rat, ali ipak, rat. Vi ste naši zarobljenici i sa vama će biti postupano u skladu sa potrebama. Naravno, kazna za špijune i izdajnike je dobro poznata - smrt..."
   "Ali, smao u slučaju zakonitog i već objavljenog rata", upade žustro Arvardan.
   "Zakonitog rata?" upita sekretar više nego ironično. "Šta to znači, zakoniti rat? Zemlja je uvek bila u ratu sa Galaksijom, pitanje je samo jesmo li to ikada i objavili ili nismo."
   "Pusti ga da govori", obrati se Pola Arvardanu nežno. "Daj mu da kaže šta ima i da završimo."
   Arvardan joj se nasmeši. Èudan, iskežen osmeh, jer u tom trenutku on je učinio poslednji, nemoguć napor da se uspravi na noge i da se s mukom održi u tom položaju. Balkis se kratko nasmeja. Bezbrižnim korakom se uputi prema arheologu, i isto tako bezbrižnim pokretom stavi šaku na njegove široke grudi i blago ga odgurnu.
   Ruku ukočenih kao letve, koje nisu poslušale upozorenje svesti da se usprave u odbrambeni položaj, mlitavih mišića koji nisu bili u stanju da održe ravnotežu tela pri brzini većoj od puževske, Arvardan se polako strovali.
   Pola uzdahnu. Upinjući svoje buntovne mišiće i kosti, ona polako... polako sidje sa klupe.
   Balkis je pusti da mirno dopuzi do Arvardana.
   "Tvoj voljeni", dobaci joj on. "Tvoj snažni vasionski ljubavnik. Trči k njemu, devojčice, šta čekaš? Zagrli čvrsto svog heroja i u njegovom zagrljaju zaboravi na znoj i krv milijardi zemaljskih mučenika. Eto ga, on leži, smeo i hrabar - oboren na zemlju samo dodirom ruke jednog Zemljanina."
   Pola je sada bila na kolenima pored arheologa, u potrazi za tragovima krvi ili jezivom mekoćom smrskane kosti. Arvardan otvori oči i izgovori usnama kroz koje nije izlazio glas: "Nije važno!"
   "On je kukavica", reče Pola, "koji se bori sa paralizovanim čovekom i razbacuje svojim trijumfom. Veruj mi, mili, malo je takvih na Zemlji."
   "Znam, inače ti ne bi bila Zemljanka."
   Sekretar progovori stisnutih usana: "Kao što rekoh, vaši životi ne znače više nikome ništa, no, bez obzira na to, možete ih iskupiti. Zanima li vas cena?"
   Pola odgovori, ne bez ponosa: "Da ste na našem mestu, već biste cmizdrili da vam kažu koja je cena. U to sam sigurna."
   "Tiho, Pola." Arvardan nije još sasvim uspeo da povrati dah. "Šta predlažete?"
   "Oh, znači, i vi biste pristali na prodaju samog sebe? Kao i ja, kako rekoste? Ja, grozni Zemljanin?"
   "Sami najbolje znate šta ste i kakvi ste", odvrati Arvardan. "Što se tiče ostalog, ja ne prodajem sebe; želim da iskupim nju."
   "Ne, ja to ne želim!" uzviknu Pola.
   "Krajnje dirljivo", primeti sekretar. "Zavodi naše ženske, naše male 'Zemke', i još može besprekorno da odigra žrtvenu rolu."
   "Šta predlažete?" ponovi Arvardan svoje pitanje.
   "Sledeće. Očigledno je da je nešto o našim planovima procurilo. Kako je to stiglo do dr Šekta nije teško razumeti, no, kako je stiglo do Carstva, to je ono što je čudno. Stoga bismo želeli da znamo šta Carstvo čini u ovom trenutku. Ne treba mi ono što vi znate, Arvardane. Želim da čujem šta i koliko u ovom času zna Carstvo."
   "Ja sam arheolog, ne špijun", izlete iz Arvardana. "Ne znam. Samo se nadam da znaju prokleto mnogo."
   "Tako sam i pretpostavio. Pa, možda ćete se i predomisliti. Promislite, svi."
   Za sve to vreme Švarc niti je šta rekao, niti je uopšte otvorio oči.
   Sekretar malo počeka, a onda možda malo pregrubo, reče: "U ovom slučaju ću morati sam da odredim cenu za vašu ne-saradnju. To neće biti, naprosto, smrt, pošto znam da ste svi verovatno pripremljeni za tu neprijatnu i neizbežnu neminovost. Dr Šekt i devojka, njegova kćer, koja je, na svoju žalost, previše upetljana u sve ovo, oboje su stanovnici Zemlje. Pod ovim okolnostima, mislim da bi najbolja moguća odluka bila ta da se oboje podvrgnu sinapsifajeru. Zar ne, dr Šekt?"
   Fizičareve oči preplaviše se užasom.
   "Vidim da me razumete", nastavi Balkis. "Naravno, aparat je moguće tako podesiti da ošteti mozak taman toliko da od vas načini cerebralnog imbecila. To je najodvratniji mogući stupanj: onaj na kome će neko morati da vas hrani, ili ćete umreti od gladi. Neko mora da vas pere, ili ćete živeti u vlastitoj štroki. Moraće da bude izolovan, ili bi, u suprotnom, služio kao stravičan primer svima koji ga vide. Mogao bi postati dobra lekcija drugima u velikim danima koji nam predstoje.
   Što se vas tiče", on se sada okrete Arvardanu, "i što se tiče vašeg prijatelja Švarca, vi ste podanici Carstva, i stoga pogodni za zanimljiv eksperiment. Još nikad nismo oprobali dejstvo naših virusa Groznice na vama, galaktičkim psima. Bilo bi odlično da upotpunimo naša znanja. Mala doza je u pitanju, znate, i to će biti spora smrt. Bolest će napredovati, od oka govorim, pa, recimo, nedelju dana, pre kraja koji vam je dobro poznat, ako budemo uspeli da u dovoljnoj meri razblažimo injekciju. To će biti vrlo bolno."
   On ućuta za trenutak, posmatrajući prizor pred sobom kroz poluzatvorene kapke. "Sve to", nastavi on, "može se izbeći sa samo nekoliko značajnih reči. Koliko Carstvo zna? Ima li još, u ovom trenutku, aktivnih obaveštajaca? Kakvi su njihovi planovi, ako ih uopšte ima, za eventualnu odbranu ili protivudar?"
   "Kako da znamo", promrmlja Šekt, "da nas i ovako i onako nećete ubiti, onda kada saznate od nas ono što vas zanima?"
   "Imate moje obećanje da ćete umreti u strohovitim mukama ako odbijete. Nemate razloga da se ne kockate u sve čime raspolažete. Šta kažete?"
   "Zar nemamo nimalo vremena da razmislimo?"
   "Imate ga, već desetak minuta sam ovde i još vas slušam. Pa, imate li išta da kažete? Ništa? Ovo Neće trajati još dugo, verujte mi. Arvardane, vi još naprežete svoje mišiće. Da li zaista mislite da možete da me dohvatite pre no što izvučem blaster? Pa, šta i da možete? Stotine drugih čeka napolju, i moji planovi će se nastaviti i kada mene ne bude bilo. Èak i vaše kazne će biti izvršene besprekorno kad mene ne bude bilo.
   A vi, Švarce? Vi, što ste ubili našeg agenta. To ste bili vi, zar ne? Mislite li možda da ćete tako ubiti i mene?"
   Švarc ga sada po prvi put pogleda. "Mogu, ali neću", odvrati on ledeno.
   "Ljubazno od vas."
   "Nimalo, naprotiv, to je vrlo okrutno s moje strane. I sami ste rekli da ima stvari koje su mnogo gore od obične smrti."
   Arvardan shvati da pilji u Švarca ispunjen ogromnom nadom.
   

18. DUEL
   
Švarcove misli kuljale su poput klučale vode. Na neki čudan, grozničav način, osećao se prijatno. Izgledalo je kao da jedan deo njega apsolutno vlada situacijom, a drugi, veći, još u to ne može da poveruje. Njega su paralisali nešto kasnije u odnosu na ostale. Sada je već i dr Šekt mogao s lakoćom da sedi, dok je on bio u stanju tek da jedva pomeri ruku.
   I, tako, zagledan u sekretarove iscurene misli, bez dileme lude i zle, Švarc otpoče duel.
   "Prvobitno sam bio na vašoj strani", reče on, "čak iako sam znao da se spremate da me ubijete. Mislio sam da razumem vaša osećanja i namere... No, umovi ovo troje ljudi uglavnom su nevini i čisti, dok vaš može biti prava izložba. Jer, ne borite se vi čak ni za Zemlju, odnosno Zemljane, već samo i isključivo za svoju ličnu moć. U vama ne mogu da nadjem viziju oslobodjene Zemlje, već samo Zemlje koja je ponovo porobljena. Kod vas vidim ne želju da se moć Carstva naprosto srubi, već da se zameni vašom ličnom diktaturom."
   "Vi vidite baš sve, zar ne?" upita Balkis. "Pa, gledajte koliko vam drago. Ne treba mi to saznanje i od vas - ne u toj meri da sada trpim i vašu drskost. Ubrzali smo čas udara, kako se čini. Jeste li to očekivali? Èudnovato je što se sve, uz malo pritiska, može učiniti. Zapanjeni su čak i oni koji tvrde da je veća brzina nemoguća. Vidite li vi to, patetični moj čitaču misli?"
   "Ne vidim. Tražio sam, no, izgleda da mi je promaklo. Da pogledamo sada... Dva dana - manje - da vidimo... Utorak, šest časova ujutro, po lokalnom vremenu Èika."
   Blaster se odjednom, i konačno, stvori u sekretarovoj ruci. On se žurnim koracima primače klupi na kojoj je ležao Švarc.
   "Otkud znate?"
   Švarc se sav stisnu; njegove mentalne hvataljke zgrčiše se i sklopiše. Vilični mišići se zgrčiše, obrve izviše, no to su bili samo sporedni izrazi napora koji je činio. Iz njegovog mozga pruži se nešto i snažno obuhvati Dodir Misli onog drugog.
   Arvardan isprava ne primeti ništa čudno. To što je sekretar naglo zastao i ostao u tom položaju nije mu, tog trenutka, ništa kazivalo.
   Švarc promuca s mukom: "Imam ga... Oduzmite mu revolver. Neću moći još dugo..." Glas mu predje u krkljanje.
   Tek tada Arvardan shvati. Naglim naporom uspe da se uspravi u puzeći stav, a onda, polako, naprežući svaki mišić, podiže se do nesigurnog stojećeg položaja. Pola takodje pokuša da ustane, no to joj ne podje za rukom. Šekt samo skliznu sa klupe na kolena. Jedino je još Švarc ležao, lica izobličenog od napora.
   Sekretara kao da je ošinuo Meduzin pogled. Graške znoja klizile su niz njegovo glatko, neizborano čelo, a ni lice mu nije odavalo nikakvo osećanje. Samo je njegova desna ruka, kojom je držao revolver, pokazivala slabašne znake života. Trzala se gotovo neprimetnim pokretima; prst mu je ležao na obaraču - nije to bio pritisak od neposredne opasnosti, no, trzaji su se nastavljali...
   "Držite ga čvrsto", izusti Arvardan uz gotovo razuzdano veselje. Pridržavao se za naslon stolice, trudeći se da skupi dovoljno snage. "Dajte mi vremena da ga dohvatim."
   Jedva je pomicao stopala. Osećao se kao usred noćne more, kao da napreduje kroz testo, pliva kroz katran - oslanjajući se samo na svoje umorne mišiće, tako polako... tako polako.
   Nije bio - niti je mogao biti - svestan užasnog duela koji se pred njim odvijao.
   Sekretarov jedini cilj bio je da svu svoju snagu usmeri u svoj prst - samo nekoliko grama pritiska, preciznije, pošto je to bio donji prag sile na koju je obarač reagovao. Trebalo je samo dati nalog poremećenom podlaktičnom mišiću, skoro poluukočenom, a onda...
   Švarc je takodje imao samo jedan cilj, naravno, da predupredi taj poslednji trzaj. No, u svoj toj masi osećanja koja mu je pružao Dodir Misli, nije nikako mogao da otkrije koja je oblast naročito zadužena za taj prst. Stoga je upro svu snagu da izazove opštu ukočenost, potpunu... bez ostatka!
   Sekretarov Dodir Misli trudio se, prirodno, da umakne tom zahvatu. Švarcovoj kontroli suprotstavljao se hitar i zastrašujuće inteligentan um. U jednom trenutku bio bi potpuno miran, u iščekivanju, a onda bi naglo izveo strašan, rascepljujući pokušaj da se oslobodi, da istrgne neki mišić...
   Švarc je, pak, imao utisak da drži svog partnera u rvačkom zahvatu, i da mora da ga drži po svaku cenu, dok ovaj mahnito njime vitla unaokolo.
   No, sve se ovo odvijalo skriveno od pogleda; jedini znak bilo je nervozno stezanje i labavljenje Švarcovih vilica. Podrhtavanje usana, okrvavljenih od brojnih ugriza - i taj, povremeni, meki pokret sekretarovog prsta koji pokušava, pokušava... Arvardan, i protiv svoje volje, zastade za trenutak da se odmori. Njegovi ispruženi prsti već su dodirivali sekretarovu odeću, no on oseti da dalje ne može. Njegova preumorna pluća nisu više primala dovoljno vazduha, onoliko koliko su mišići na nogama zahtevali. Oči su mu bile zamagljene suzama, od napora, a u čitavom umu osećao je strašan bol.
   "Samo još nekoliko trenutaka, Švarce. Držite ga, samo još malo, držite ga..."
   Švarc lagano, sasvim lagano, odmahnu glavom. "Neću moći... Neću moći..."
   Švarc je osećao kako čitav njegov svet uranja u tup, zamagljen haos. Hvataljke njegovog uma postajale su sve kruće i manje osetljive.
   Sekretarov prst pokuša ponovo. Nije odustajao. Pritisak se, malo-pomalo pojačavao.
   Švarcove oči kao da iskočiše iz duplje, vene na čelu snažno su pulsirale. Osećao je kako se protivnički um polako bliži trijumfu.
   A onda se Arvardan naglo otisnu napred. Njegovo se kruto i neposlušno telo strovali, dok su mu ispružene ruke mahnito pokušavale da uhvate cilj. Zarobljeni sekretar sruši se zajedno s njim. Blaster odlete i ču se zvonak zvuk njegovog pada o tvrdi pod.
   No, sledećeg trenutka, Švarcova glava klonu i sekretarov um se slobodi. No, sekretar je i dalje ležao na podu, potpuno blokiran Arvardanovim teškim obamrlim telom. On s podmuklom snagom zabi koleno u slabinu svog protivnika i njegova se pesnica sruči na Arvardnaovu slepoočnicu. Arvardan se otkotrlja ustr anu.
   Sekretar nesigurno ustade, poluugušen i raščupane kose, ali ponovo je bio zaustavljen.
   Oči u oči, sada sa Šektom, naslonjenim na zid. U njegovim drhtavim rukama nalazio se blaster, uperen, iako nesigurno, put sekretara.
   "Vi, budale", podvrisnu sekretar, zamucavši od besa, "šta mislite da postignete? Treba samo da glasno viknem..."
   "I da odmah umrete", dopuni Šekt slabašnim glasom.
   "Time ništa ne dobijate", odvrati gorko sekretar, "i to vrlo dobro znate. Niti ćete time spasti Carstvo, niti sebe same. Dajte mi taj blaster i slobodiću vas."
   On pruži ruku, no Šekt se samo nasmeši. "Nisam toliko lud pa da vam poverujem."
   "Možda ne, ali i dalje si napola oduzet!" Sekretar naglo odskoči udesno, mnogo brže no što je Šekt mogao i da pomisli da povuče obarač.
   No, sada, Balkisov um, spremajući se za poslednji potez, potpuno se usredsredio na blaster kome je za trenutak izmakao, ostavši izvan izvan njegovog domašaja. Švarc ponovo, po poslednji put, baci snop svojih misli i sekretar se okliznu i sruši kao pokošen.
   Arvardan se s bolom pridiže. Obraz mu je bio crven i natekao, i povodio se u hodu. "Možete li da se pomerite, Švarce?" upita on.
   "Pomalo", dopre do njega umoran odgovor. Švarc skliznu sa svog ležaja.
   "Dolazi li neko ovamo?"
   "Nikoga ne mogu da otkrijem."
   Arvardan uputi Poli jedan bled osmeh i spusti svoju šaku na njenu meku, smedju kosu. Ona mu uzvrati blistavim pogledom. Nekoliko puta je, u toku poslednja dva časa, bio potpuno siguran da nikada, nikada više neće moći da oseti dodir njene kose i vidi njene oči.
   "Možda će ipak doći ono 'posle', zar ne, Pola?" No, ona uzmognu samo da zatrese glavom. "Nemamo dovoljno vremena. Rok nam je do šest časova u utorak."
   "Nemamo dovoljno vremena? Videćemo." Arvardan se sagnu nad Starešinom koji je ležao nepokretno, i nimalo nežno, okrenu mu glavu nagore.
   "Je li živ?" On pokuša da svojim utrnulim prstima potraži njegovu žilu kucavicu, a onda jednostavno postavi svoj dlan na njegove grudi. "Srce mu, ipak, kuca", zaključi on. "Imate strahovitu moć, Švarce. Zašto ovo niste odmah učinili?"
   "Hteo sam da ga zadržim nepomičnog", odgovori Švarc. Jasno su se na njemu ogledali tragovi uloženog napora. "Mislio sam, ukoliko budem mogao da ga tako zadržim, da ga zatim iskoristim da bismo izišli odavde. Kao zaklon."
   Šekt, sa iznenadnom živošću, reče: "To možemo. Na pola milje odavde nalazi se carski vojni garnizon For Diburn. Kad bismo stigli donde bili bismo sigurni i mogli bismo odmah da pozovemo Enija."
   "Kad bismo stigli donde! Napolju nas čeka sigurno stotina stražara, a usput još toliko. A šta da radimo s ovim zelenkom? Da ga nosimo? Da ga, možda, stavimo u neka mala kolica?" Arvardan se ironično nasmeja.
   "Osim toga", dodade Švarc sumorno, "ne bih mogao još dugo da ga držim u ovom stanju. Videli ste i sami - nisam uspeo."
   "Jer niste još dovoljno na to navikli", primeti ozbiljno Šekt. "Èujte me sad: mislim da znam kako funkcioniše vaš mozak - kao prijemnik elektromagnetskih polja iz drugog mozga. Mislim da ste sposobni da se ponašate i kao odašiljač. Razumete li?"
   Švarc je delovao bolno nesigurno.
   "Morate razumeti", nastavi uporno Šekt. "Morate da se koncentrišete na to šta želite da učinite - ali najpre ćemo mu vratiti blaster."
   "Šta?" dopre besan povik iz tri grla.
   Šekt podiže glas. "On mora da nas izvede odavde. Na drugi način ne možemo napolje, zar ne? A kako da ga učinimo najmanje sumnjivim? Tako što ćemo mu dati oružje u ruke."
   "Ali ja ne bih mogao da ga kontrolišem! Kažem vam da ne bih mogao!" Švarc je kršio ruke, protezao ih i tapšao njima, ne bi li im povratio normalnu osetljivost. "Vi baratate samo teorijom, dr Šekt. Vi ne znate kako je to. To je teška, bolna stvar i nije nimalo laka."
   "Znam, ali to nam je jedina šansa. Pokušajte, Švarce. Naterajte ga da pomakne ruku da dodje svesti." Šektov glas bio je gotovo molećiv.
   Sekretar nešto prostenja i Švarc oseti kako se njegov Dodir Misli polako budi. Tiho, gotovo uplašeno, on pusti da se dodir pojača - a onda mu izdade nalog. Nisu to bile naprosto reči: bio je to onaj tihi govor koji usmeravate ka vlastitoj ruci kada želite da se ona pomeri, a koga niste ni svesni.
   Ali Švarcova ruka se ne pomače: pomače se sekretarova. Zemljanin iz prošlosti pogleda unaokolo, s divljim osmehom na licu, no ostali nisu odvajali pogled od Balkisa - opružene figure koja se vraćala iz nesvesti i čija je ruka, čudno i nepotrebno, štrčala napred pod uglom od devedeset stepeni.
   Švarc se baci na posao.
   Sekretar se pridiže oštrim, iscepkanim pokretima: kao da zamalo izgubi ravnotežu. A onda zaplesa, na neki čudan način, kao protiv svoje volje.
   Nije u tom plesu bilo ni ritma, ni lepote. No, za troje ljudi koji su posmatrali telo, i za Švarca, koji je posmatrao i telo i dušu, bio je to prizor prema kome su osećali neopisivo strahopoštovanje. Jer, u tom trenutku, sekretarovo telo bilo je pod kontrolom uma s kojim nije bilo povezano na fizički način.
   Polako, oprezno, Šekt se približi sekretaru koji je izgledao kao robot, i ne bez straha, ispruži svoju ruku. U njegovom otvorenom dlanu ležao je blaster, drške okrenute ka sekretaru.
   "Naterajte ga, Švarce, da uzme blaster", reče on.
   Balkisova ruka se ispruži i nespretno prihvati oružje. Za trenutak se u njegovim očima ukaza oštar, pohotan sjaj, no, brzo ga nestade. Lagano, lagano, blaster bi vraćen na svoje mesto na opasaču i ruka klonu.
   Švarc se pištavo nasmeja. "Skoro da se izvukao, maločas." No, lice mu još bilo bledo.
   "Pa? Možete li da ga držite?"
   "Bori se kao sam djavo. No, čini mi se da mi lakše ide nego malopre."
   "Da, sada ste već naučili kako treba", pokuša Šekt da ga ohrabri, iako ni sam baš nije bio sasvim siguran u to što govori. "Nastavimo, sada. Ne trudite se više da ga držite, već zamišljajte da to radite sami."
   "Možete li da učinite da govori?" upade Arvardan.
   Usledi pauza, a onda se iz sekretarovih usta začu duboko i nerazgovetno mrmljanje. Još jedna stanka: mrmljanje se ponovi.
   "To je sve što mogu", reče Švarc.
   "Ali zašto to ne može?" upita zabrinuto Pola.
   "U pitanju su vrlo složeni i tanani pokreti mišića", slegnu ramenima Šekt. "Nije to isto kao kad su u pitanju jednostavni motorni mišići. Nema veze, Švarce. Moći ćemo možda i bez toga."
   
   Teško da bi iko od četvoro ljudi dogadjaje u protekla dva časa opisao na isti način. Doktor Šekt je, na primer, osećao nekakvu čudnu ukočenost, u kojoj svi njegovi strahovi utonuše u jedno jedino, bespomoćno i dahtavo saosećanje sa Švarcom, koji je vodio tako tešku unutrašnju borbu. Stoga nije skidao pogled s tog okruglog lica koje se mučno mrštilo i grčilo. Ostale bi pogledao tek na tren.
   Stražari na vratima odaje odsečno salutiraše sekretaru, koji se na njima pojavi u svom zelenom odelu, obeležju zvaničnosti i moći. Sekretar odvrati pozdrav na odsutan, mlitav način. I oni prodjoše, neometani.
   Tek pošto napustiše Dom, Arvardan postade svestan ludosti čitave stvari. Velika, nezamisliva opasnost koja se nadvija nad Galaksijom i mala oaza sigurnosti koja će, možda, moći da premosti ambis. Pa čak i tada, čak i tada, Arvardan je osećao kako se topi na svaki Polin pogled. Da li zbog života čiji se kraj približavao, zbog budućnosti koja je uništena, zbog večne buduće nedostupnosti slasti koju je okusio - šta god da je bilo posredi, niko mu još nije delovao tako potpuno i tako bezuslovno poželjan.
   Kasnije je shvatio da je ona bila jedino čega se seća. Samo ta devojka...
   A Pola je sada bila obasjana blistavošću jutarnjeg sunca i Arvardan obori glavu pred tim zaslepljujućim prizorom. Ona mu se nasmeši i oseti se tako sigurnom, svesna čvrste, teške ruke na kojoj se njena odmarala. To je bila pojedinost koje će se kasnije jasno sećati. Ravna, čvrsta mišica prekrivena lakom, presijavajućom plastičnom odevnom tvorevinom, glatkom i hladnom pod njenom nadlanicom...
   Švarc kao da je bio u agoniji, sav obliven znojem. Krivudavi put koji je vodio od bočnog ulaza na koji su izašli bio je gotovo potpuno prazan. Bio je zaista zahvalan nebesima.
   Jer, jedini je on znao kakve bi bile posledice neuspeha. U neprijateljskom Dodiru koji je kontrolisao osećao je nepodnošljivo uniženje, neodoljivu mržnju, strašne odluke. Morao je da pretražuje Dodir da bi saznao ono za čim traga - položaj službenih kola, najbrži put do njih - i tako je i iskusio ljutitu gorčinu odlučne osvete koja ima da se sprovede ukoliko njegova kontrola popusti makar samo za delić sekunde.
   Tajnovite struje misli po kojima je bio primoran da rovari zauvek su ostale samo njemu poznate. Kasnije naidjoše mnoga bleda, siva jutra i nevine zore u kojima je ponovo proživljavao kako vodi korake jednog ludaka preko neprijateljskog minskog polja.
   Švarc dahćući poče da govori kada stigoše do kola; nije se usudio da svoju kontrolu popusti makar za onoliko koliko bi bilo neophodno da izgovara tečne rečenice: "Ne mogu... da vozim... ne mogu... da ga nateram... da vozi... teško je... ne mogu..."
   Šekt ga umiri blagim glasom. Nije se usudjivao da ga dodirne, da mu govori normalnim glasom, da uznemiri njegov um makar za tren.
   Samo je prošaptao: "Neka sedne pozadi, Švarc. Ja ću voziti. Znam kako. Od sada neka samo bude miran, i uzećemo mu oružje."
   Sekretarovo vozilo bilo je poseban model, različit, i stoga je privlačilo pažnju. Zeleni farovi su se okretali ulevo i udesno u pravilnim potezima, te se tako i svetlo, u smaragdnim odsjajima, pojačavalo i slabilo. Ljudi su ih posmatrali; kola koja su im išla u susret brzo bi se, u izraz poštovanja, sklanjala u stranu.
   Da kola nisu bila toliko primetna, toliko upadljiva, prolaznik bi možda mogao da uoči bledu, nepokretnu figuru Starešine na zadnjem sedištu - možda bi se začudio, možda bi osetio opasnost...
   No, svi su gledali samo u kola. Vreme je prolazilo...
   Jedan vojnik je stajao pred sjajnim, hromiranim vratnicama koje su se uzdizale ponosno, sveobuhvatno, što je bila odlika svih gradjevina Carstva, nasuprot nezgrapno masivnim i oniskim arhitektonskim oblicima Zemlje. Kao znak upozorenja, on uperi u njih ogromnu pušku te se kola zaustaviše.
   Arvardan izviri. "Ja sam državljanin Carstva, vojniče. Želeo bih da vidim komandanta."
   "Moram da vidim vaše isprave, gospodine."
   "Nisu kod mene. Ja sam Bel Arvardan, sa Barona, Sirijusov sektor. Ovde sam po namesnikovom nalogu i vrlo se žurim."
   Vojnik progovori nešto u svoj komunikator. Sačeka malo na odgovor, a zatim spusti pušku i odstupi. Vratnice se lagano pomakoše u stranu.
   

19. ČAS SAMRTNI SE BLIŽI
   
Časovi koji su usledili bili su ispunjeni nervozom kako u samom Fort Diburnu, tako i oko njega. U samom Èiku, možda, još i više.
   Bilo je negde oko podne kada je visoki ministar iz Vašina pokušao da stupi u kontakt sa svojim sekretarom; no, bez uspeha. To mu se nije dopalo; štaviše, niži oficir u 'Popravnom Domu' smesta se vrlo uzrujao.
   Usledilo je ispitivnaje i stražari pred odajom za skupove izjaviše kako je sekretar, zajedno sa zatvorenicima, izišao iz prostorije negde oko pola jedanaest... Ne, nije ostavio nikakvu poruku. Nisu mogli da kažu gde je otišao. Naravno, nije bilo njihovo da pitaju.
   Ni ostali stražari nisu bili od pomoći. I tako se odjednom stvori atmosfera nemira i strepnje.
   Negde oko dva popodne stigoše prvi izveštaji o tome da je sekretarov automobil primećen tog jutra - niko nije primetio da li je i on, zbilja bio u njemu. Neki su tvrdili da je on vozio, no, sve se završi samo na nagadjanjima.
   Oko pola tri se već sa sigurnošću moglo reći da je automobil ušao u bazu Fort Diburn.
   A nešto pre tri časa, konačno je odlučeno da se komandantu baze uputi poziv. Javio se neki poručnik. On, medjutim, saopšti da mu nije odobreno da daje nikakva obaveštenja, da je njegovo Carsko Veličanstvo naredilo da se ništa van normalnih procedura za sada ne preduzima, kao i da se vesti o nestanku jednog od starešina za sada ne puštaju u javnost.
   To je bilo savršeno dovoljno da se na drugoj strani proizvede sasvim drugačija reakcija.
   Jer, ljudi umešani u izdaju ne mogu da se kockaju sa činjenicom da je jedan od vodja zavere u rukama neprijatelja, i to četrdeset osam časova pre povlačenja obarača. To je moglo značiti samo to da je zavera otkrivena, što, dabome, uvek predstavlja drugu stranu medalje. I jedno i drugo znači smrt.
   I tako se glasine ipak raširiše.
   Stanovništvo Èika se uznemiri...
   Govornici i profesionalni podbadači već su bili na ulicama. Tajni arsenali oružja su otvoreni i ruke zagrabiše u njih. Masa krenu prema tvrdjavi, i negde oko šest časova popodne nova poruka biva upućena komandantu baze - ovog puta preko glasnika.
   
   U medjuvremenu, slični dogadjaji su se, samo u manjoj meri, odvijali i u samoj tvrdjavi. Počelo je na dramatičan način, time što je jedan mladji oficir presreo kola na ulazu i ispružio ruku prema oružju na sekretarovom opasaču.
   "Uzimam vam ovo", reče on kratko.
   "Neka mu ga doda, Švarce", dobaci Šekt.
   Sekretarova ruka izvuče blaster i pruži ga vojniku. Ovaj ga prihvati i odnese, a Švarc se, uz osećaj velikog olakšanja, sruči nazad u sedište.
   Ali zato je Arvardan bio spreman: sekretar je, za trenutak, poskočio kao oslobodjena čelična opruga, a arheolog ga ščepa i udarcima pesnice primora da ostane miran.
   Oficiri izdadoše naredjenja i vojnici se rastrčaše tamo-amo. Nečije grube ruke ščepaše Arvardana za okovratnik i povukoše ga iz kola. Sekretar ostade ošamućen na sedištu. Tamna krv curkala mu je iz ugla usana. Arvardanov, već ranije povredjeni obraz, ponovo je bio u krvi.
   On drhtavim prstima prodje kroz kosu. Uperivši zatim prst, reče čvrstim glasom: "Optužujem ovog čoveka za zaveru koja za cilj ima obaranje carske vlade. Moram odmah da vidim komandanta."
   "To ćemo tek da vidimo", odvrati oficir ležerno. "Ako nemate ništa protiv, podjite za mnom. Svi."
   Stvar je tapkala u mestu nekoliko narednih časova. Uveli su ih u privatne prostorije, prilično čiste. Po prvi put za poslednjih dvanaest časova mogli su da jedu, što su, doduše na brzinu, i učinili. Mogli su čak da zadovolje i drugu svoju civilizacijsku potrebu - kupanje.
   Soba je ipak bila nadgledana, i kako su časovi prolazili Arvardan konačno izgubi strpljenje i povika: "Opet smo u pritvoru, samo na drugom mestu!"
   Tupav i jednoličan tok života u jednom vojnom logoru promicao je pored njih, Arvardan pogleda Švarca - ovaj je spavao. Šekt zatrese glavom.
   "Ne možemo", reče on. "To čovek ne može da izdrži. Ovaj čovek je potpuno iscedjen. Pustite ga neka spava."
   "Ali imamo na raspolagnaju samo još trideset devet sati!"
   "Znam. Ipak moramo čekati."
   Začu se hladan, pomalo podrugljiv glas: "Ko se to od vas kune da je iz Galaksije?"
   "Ja. Ja sam..." Arvardan krenu napred.
   Zamukao je kada je prepoznao onog ko je postavio pitanje. Ovaj se ukočeno nasmeja. Leva ruka mu je nekako čudno visila niz telo, nekako suviše pripijena uza nj. Uspomena na njihov prvi susret. Pola se nadje uz Arvardana. "Bele", progovori ona slabim glasom, "to je onaj - oficir iz robne kuće!"
   "Onaj kome je slomljena ruka", stiže oštra dopuna. "Poručnik Klodi. A vi ste onaj čovek. Onaj sa Sirijusa, jel'? I još se petljate s ovima ovde! Galaksijo, na šta sve čovek može da se spusti! A i devojka je još s vama." On umuknu, a onda dodade posle kraće stanke: "Naša mala 'Zemka'!"
   Arvardan se naježi na ovo, no uspe da se savlada. Nije još smeo... ne, ne.
   On pokuša da zazvuči ponizno: "Mogu li, molim vas, da razgovaram sa pukovnikom, poručniče?"
   "Bojim se da je zauzet."
   "Hoćete reći da nije u gradu?"
   "Nisam mislio na to. Do njega se može - ali samo ako je stvar dovoljno hitna."
   "Jeste... A dežurni oficir?"
   "Ja sam dežurni oficir."
   "Onda potražite pukovnika."
   Poručnik lagano odmahnu glavom. "Teško, osim ako me ne ubedite u ozbiljnost stvari."
   Arvardan se nestrpljivo protrese. "Ama, ne zavlačite me, tako vam Galaksije! Reč je o životu ili smrti!"
   "Odista?" Poručnik Klodi zavrte svoj štap za šetnju izveštačenim kicoškim načinom. "Treba najpre mene da privolite na razgovor."
   "U redu... Pa eto, čekam!"
   "Tek treba da me privolite!"
   "Da li biste izvoleli da me saslušate?"
   Na poručnikovom licu nije bilo osmeha. "Ima da me molite - i to pred devojkom. Što poniznije."
   Arvardan proguta knedlu i ustuknu. Pola ga dotaknu i reče: "Molim te, Bele, ne ljuti ga."
   Arheolog promuklo zagreba: "Bel Arvardan sa Sirijusa najponiznije moli dežurnog oficira za audijenciju."
   "Nisam siguran." On pridje Arvardanu i brzo i podmuklo raspali dlanom po povezu koji je prikrivao Arvardanovu ranu na obrazu. Arvardan zastenja i priguši jauk.
   "Pa, na ovakvo šta ste već jednom uzvratili. Zar nećete i ovog puta?" upita poručnik.
   Arheolog ne odgovori.
   "Audijencija odobrena", reče poručnik.
   Èetvorica vojnika okružiše Arvardana i povorka, s poručnikom na čelu, krenu.
   
   Šekt i Pola ostadoše sami, jer je Švarc i dalje bio u dubokom snu.
   "Ne čujem ga više", reče Šekt. "A ti?"
   "Ni ja, već izvesno vreme. Tata, Belu neće ništa rdjavo učiniti, zar ne?"
   "Kako bi i mogli?" odvrati blago njen otac. "Zaboravljaš da on ipak nije jedan od nas. Gradjanin je Carstva i teško da bi ga smeli maltretirati... Ali ti jesi zaljubljena u njega, zar ne?"
   "Oh, ludo, tata. Znam da je to pomalo šašavo."
   "Pa, nije da nije", nasmeja se gorko Šekt. "Ipak, pošten je. Ne kažem da nije. Ali šta bi on mogao? Može li on živeti s nama, ovde, na ovom svetu? Može li te povesti sa sobom? Da te kao svoju suprugu predstavi svojim prijateljima, svojoj porodici? Zemljanku?"
   "Znam." Pola briznu u plač. "Možda za to neće nikada ni imati prilike."
   Šekt je ponovo bio na nogama, kao da ga je poslednja rečenica njegove kćerke na nešto podsetila. "Ne čujem ga", reče on ponovo.
   Nije čuo sekretara, naravno. Balkis je bio smešten u susednoj prostoriji, gde su njegovi koraci, koraci životinje zarobljene u kavezu, mogli jasno i pomalo preteći da se čuju. Samo, odjednom su utihnuli.
   To, možda, nije bilo od presudne važnosti, no, u telu i dahu sekretara ležale su skrivene sve mračne moći bolesti i razaranja koje je trebalo da budu oslobodjene put zvezda. Šekt lagano protrese Švarca. "Probudite se", pozva ga on.
   Švarc se promeškolji. "Šta je?" Jasno je osećao da mu je odmor i dalje potreban. Umor mu jetoliko duboko prodro u kosti i telo da mu se činilo da traži svoj put napolje, kroz ledja, isparavajući kao kroz reckave posekotine.
   "Šta je sa Balkisom?" upita žurno Šekt.
   "Oh... oh, da." Švarc se u čudu zagleda oko sebe, i namah se seti da od traženja očima nema nikakve koristi. On odasla svoje hvataljke i njegov um zaokruži odajom, u potrazi za osećanjem Dodira Misli koji je taka dobro poznavao.
   Ubrzo ga nadje, no izbeže neposredan Dodir s njim. Njegov dugotrajan Dodir sa njim samo ga je odvraćao od toga da se ponovo susretne s tolikom truleži.
   "Na drugom je spratu", promuca Švarc. "Razgovara s nekim."
   "S kim?"
   "Ni sa kim čiji sam Dodir ikad ranije osetio. Èekajte - dajte da ispitam. Možda će sekretar... Da, da, naziva ga pukovnikom."
   Šekt i Pola se brzo pogledaše.
   "Ne može biti izdaja, zar ne?" prošapta devojka. "Mislim, jedan oficir Carstva ne bi spremao zaveru protiv cara u dosluhu s ajednim Zemljaninom, zar ne?"
   "Ne znam", odgovori Šekt osećajući se bedno. "Bio bih spreman da poverujem u sve."
   
   Poručnik Klodi se osmehivao. Bio je za svojim stolom, igrajući se blasterom, dok su četvorica vojnika stajala iza njega. Govorio je s osećanjem važnosti koje mu je situacija nametala:
   "Ne volim Zemljane", govorio je on, "nikad ih nisam voleo. Poslednji glaksijski šljam! Večito nose bolesti sa sobom, sujeverni su, lenji. Degenerisani i glupi. No, tako mi zvezda, većina njih bar dobro zna gde im je mesto.
   Na neki način, mogu i da ih razumem. Takvi su se rodili, i to ne mogu da promene. Doduše, ja prema njima ne bih bio toliko tolerantan kao car, mislim na te njihove blesave uredbe i običaje - naravno, pod pretpostavkom da sam ja car. No, to je u redu. Jednog dana će već zrelije..."
   "Slušajte me sada, vi", prasnu Arvardan, "nisma došao ovamo da bih slušao..."
   "Saslušaćete, jer još nisam završio. Hteo sam baš reći da mi nikako ne ide u glavu kako uopšte funkcioniše mozak nekog ko ljubi Zemlju. Onda kad čovek - pravi čovek, pretpostavlja se - može da se spusti tako nisko u prljavštinu, da puzi u potrazi za njihovim ženturačama, moje poštovanje za njega prestaje. Takav čovek je gori od njih samih..."
   "Do vraga, onda, sa vama i vašim jadnim rezonovanjem!" prodera se Arvardan. "Znate li da je na pomolu zavera protiv Carstva? Znate li koliko je situacija ozbiljna? Svaki minut koji protraćimo ugrožava svakog čoveka od kvadriliona u Galaksiji..."
   "Ne znam, doktore Arvardna. Doktor ste, zar ne? To ne smem da zaboravim. Vidite, imam ja jednu svoju teoriju. Vi ste jedna od mojih teorija. Možda i jeste rodjeni na Sirijusu, no imate pokvareno zemaljsko srce, i koristite se time što ste iz Galaksije da biste pogurali njihovu stvar. Kidnapovali ste tog njihovog oficira, starešinu. (Što i nije tako loša stvar, rado bih mu prerezao grkljan.) No, njega i Zemljani već traže. Poslali su poruku u bazu."
   "Jesu li? Već? Što li onda pričamo ovde? Moram da se vidim s pukovnikom, ako..."
   "Očekujete nerede, nevolje bilo koje vrste? Možda ste ih i sami pripremili kao prethodnicu velikoj pobuni, a?"
   "Ludi ste! Što bih ja to učinio?"
   "Pa, znači, ne biste se protivili ako starešinu oslobodimo?"
   "Ne možete to učiniti!" Arvardan skoči na noge i izgledalo je da je sposoban da samelje onoga za stolom.
   No, blaster je već bio u poručnikovoj ruci. "Ne možemo? Gledajte ovamo. Ja sam vam se već pomalo odužio. Udario sam vas i naterao da puzite pred vašim drugovima, Zemcima. Naterao sam vas da sedite i slušate kako vam u lice govorim da ste običan crv. Sada samo čekam na povod da vam rasturim ruku kao i vi onomad moju. Samo se mrdnite."
   Arvardan ostade kao sledjen.
   Klodi se nasmeja i odloži oružje. "Šteta što moram da vas čuvam za pukovnika. Razgovaraće s vama u pet i petnaest."
   "I vi to znate... Sve vreme ste to znali!" Razočarenje potpuno zaguši Arvardana i njegov glas postade hrapav.
   "Naravno."
   "Ako ovo izgubljeno vreme, poručniče Klodi, znači da smo izgubili i rat, nijedan od nas neće još dugo živeti." Govorio je toliko ledeno da mu glas zaista jezivo zazvuča. "No, vi ćete, ipak, umreti prvi, jer ću ja poslednje trenutke svog života iskoristiti tako što ću vam glavu pretvoriti u kašu od kostiju i mozga!"
   "Èekam te, zemljoljubitelju! Samo napred, kad god ti je drago!"
   
   Komandant Ford Diburna bio je već prekaljen na svom poslu. U dubokom miru ovih poslednjih generacija jednom vojnom oficiru pružalo se malo šansi za podvige i odlikovanja, pa je i pukovnik, kao i ostali, u toj istoj meri bio uskraćen. No, od svojih dalekih početaka - početaka jednog vojnog kadeta - služio je u svakom zabitku Galaksije, tako da čak ni službovanje na Zemlji, tom suludom svetu, nije bilo za njega ništa novo i posebno. Sve što je želeo bio je rutinski mir. Ništa preko toga nije tražio, pa je čak - zarad toga - jednom prilikom bio spreman i da se ponizi, izvinivši se jednoj Zemljanki.
   Izgledao je umorno kada je Arvardan ušao. Bio je raskopčan, a njegova tunika, sa jarkožutim simbolom svemirskog broda i sunca, znakom Carstva, ležala je nemarno prebačena preko naslona stolice. Pucketao je zglobovima prstiju na desnoj ruci, gledajući odsutno kroz Arvardana.
   "Prilično zapetljana priča", primeti on, "prilično zapetljana. Dobro vas se sećam, mladiću. Bel Arvardan, sa Barona, glavna uloga u jednom skorašnjem neprijatnom dogadjaju. Vi stalno vučete nevolju sa sobom, zar ne?"
   "Nisam samo ja u nevolji, pukovniče, već čitava Galaksija."
   "Znam, znam", nekako nestrpljivo odvrati pukovnik. "Odnosno, znam da je to ono što vi tvrdite. Rečeno mi je da više nemate isprave."
   "Uzeli su mi ih, no, poznaju me na Everestu. Sam namesnik može da potvrdi moj identitet, a nadam se da će se to i desiti, i to pre zalaska sunca."
   "Videćemo." Pukovnik prekrsti ruke i zavali se u sedištu. "Da vidimo vašu stranu priče."
   "Otkrio sam opasnu zaveru u nekim malim krugovima Zemljana, kojoj je cilj da se silom svrgne carska vlada. Ukoliko se to na vreme ne predupredi može se desiti da padnu kako vlada tako i samo Carstvo."
   "Predaleko idete, mladiću, u svojim ishitrenim i predimenzioniranim tvrdnjama. Spreman sam da prihvatim to da su Zemljani kadri da izazovu neprijatne nerede, da opsednu ovu bazu, učine priličnu štetu - to, da. Ali što se tiče toga da proteruju carske garnizone sa ove planete i, eventualno, sruše vladu... No, saslušaću sve što imate da mi kažete o toj - hm - mućki."
   "Na žalost, ozbiljnost stvari mi nalaže da pojedinosti saopštim lično namesniku. Stoga bih molio da me sa njim odmah dovedete u vezu."
   "Hm... Nemojmo prenagljivati. Shvatate li da je čovek koga ste sa sobom doveli sekretar zemaljskog visokog ministra, jedan od Starešina i, u skladu s tim, vrlo važan čovek?"
   "Shvatam, izvrsno."
   "I kažete da je on glavni vinovnik zavere?"
   "I jeste."
   "Dokazi?"
   "Nadam se da ćete razumeti kad kažem da o tome mogu da razgovaram samo sa namesnikom."
   Pukovnik se namrgodi i spusti glavu, zagledavši se u svoje nokte. "Mislite li da ja nisam dovoljno kompetentan?"
   "Nikako, gospodine. Reč je samo o tome da jedino namesnik ima moć da preduzme dovoljno drastične korake u ovom slučaju."
   "Na kakve drastične korake mislite?"
   "Jedna odredjena gradjevina ovde na Zemlji mora biti bombardovana i potpuno razorena za najdalje trideset časova, ili će životi najvećeg broja, ili svih stanovnika Carstva, biti izgubljeni."
   "Koja je zgrada u pitanju?" upita umorno pukovnik.
   Arvardanu prekipe. "Budite ljubazni i spojite me s namesnikom."
   Zavlada mučna tišina.
   "Znate li", poče suvo pukovnik, "Da ste kidnapovanjem jednog Zemljanina podložni sudjenju i kažnjavanju od strane zemaljskog sudstva? Po pravilu, vlada pokušava da zaštiti svoje podanike i zahteva da se sudjenje obavi negde u Galaksiji, pred sudom Carstva. No, situacija je veoma škakljiva ovde, na Zemlji. Naredjeno mi je da ne izazivam nikakve trzavice. To znači, da dok u potpunosti ne odgovorite na sve što vas budem pitao, morate imati na umu da ću vas i vaše drugove otpremiti i predati lokalnoj policiji."
   "Ali to je smrtna osuda! Èak i za vas!... Pukovniče, ja sam gradjanin Carstva i zahtevam razgovor sa names..."
   Začu se pozivni znak sa pukovnikovog stola. Ovaj okrete dugme, primajući poziv. "Da?"
   "Gospodine", začu se jasan glas, "skupina domorodaca je opkolila bazu. Veruje se da su naoružani."
   "Je li bilo ispada?"
   "Ne, gospodine."
   Pukovnikovo lice ostalo je bezizražajno. Na to je bar bio navikao. "Stavite u pripravnost artiljeriju i vazdušne snage. Svi ljudi na bojne stanice. Ne otvarajte vatru, osim u samoodbrani. Jasno?"
   "Da, gospodine. Jedan Zemljanin, sa belom zastavom, traži da bude primljen."
   "Pošaljite mi ga. Pošaljite mi ponovo i sekretara visokog ministra."
   Pukovnik se, napokon, ledeno zagleda u arheologa. "Nadam se da vam je jasno da je ovo posledica vašeg delanja."
   "Zahtevam da budem prisutan audijenciji", povika Arvardan, sav izobličen od besa, "i zahtevma da mi kažete razlog zbog čega ste dopustili da ja zardjam dole, pod nadzorom, dok vi ovde ćaskate sa izdajnikom! Jasno je da ste razgovarali prvo sa njim!"
   "Da li vi to nekoga možda optužujete?" upita pukovnik povisivši malo glas. "Recite otvoreno, ako je tako."
   "Ne optužujem nikoga. No, podsećam vas da ćete kasnije biti odgovorni za svoje postupke, ako to kasnije ikada dodje, i da ćete biti upamćeni kao uništitelj svog naroda i to iz čiste tvrdoglavosti!"
   "Mir! Vama ne odgovaram ni za šta što činim. Od sada ću postupati onako kako sam nadjem za shodno, je li vam to jasno?"

20. ČAS SAMRTNI OTKUCAVA
   
Vrata se otvoriše, udje vojnik i propusti ispred sebe sekretara. Na njegovim nateknutim, purpurnim usnama lebdeo je hladan osmeh. Naizgled potpuno nesvestan Arvardanovog prisustva, samo se smerno nakloni pukovniku.
   "Gospodine", obrati mu se ovaj, "stupio sam u kontakt sa visokim ministrom i obavestio ga o vašem prisustvu ovde, uz objašnjenje kako je do toga došlo. Vaš boravak ovde je krajnje - neuobičajen, rekao bih, i moja je dužnost da vas što pre oslobodim. Kako god bilo, tu je i ovaj gospodin, koga sigurno poznajete, koji je protiv vas ovde uložio vrlo ozbiljnu optužbu; tako ozbiljnu da je, pod sadašnjim okolnostima, moramo ispitati..."
   "Potpuno vas razumem, pukovniče", odvrati sekretar mirno. "Već sam vam, uostalom, rekao i objasnio vam, da je ovaj čovek ovde na Zemlji, čini mi se, tek negde oko dva meseca, tako da je njegovo poznavanje naših unutrašnjih političkih prilika skoro zanemarljivo. A to je, složićete se, loš preduslov za optužbu ma koje vrste."
   "Arheolog sam po profesiji", ljutito se oglasi Arvardan, "a osim toga, moje uže polje interesovanja je upravo Zemlja, sa njenim običajima. Moje poznavanje prilika je daleko od zanemarljivog. Osim toga nisam jedini koji iznosi tu optužbu."
   Sekretar ga ne udostoji ni pogleda - kao, uostalom, ni kasnije. Obraćao se samo pukovniku. "Jedan od ovlašćenih naučnika umešan je u ovo; bliži se Šezdesetoj i pati od manije gonjenja. Tu je još jedan čovek, nepoznatog porekla i dokazano poremećenog uma. Nijedan od njih nije sposoban da podigne suvislu optužbu. A ponajmanje svi zajedno."
   Arvardan skoči. "Zahtevam da me saslušate..."
   "Sedite", doviknu mu pukovnik hladno i netrpeljivo. "Odbili ste da razgovarate sa mnom. Smatram da smo razgovor završili. Uvedite čoveka koji želi da pregovara."
   Beše to još jedan član Društva starešina. Ni treptajem oka nije pokazao da prepoznaje bilo koga u prostoriji. Pukovnik ustade i zapita ga: "Vi želite da govorite u ime ovih ljudi napolju?"
   "Da, gospodine."
   "Pretpostavljam da ovaj nelegalni skup ima za cilj oslobadjanje vašeg sunarodnika?"
   "Da, gospodine. On mora biti oslobodjen ovog trenutka."
   "Doista! Ipak, interesi zakona i reda, kao i odavanje poštovanja predstavnicima njegovog carskog veličanstva, zahtevaju da se ovaj slučaj razmotri tek kada se smiri ovaj naoružani izgred. Morate raspustiti taj narod."
   Sekretar se ljubazno nadoveza. "Pukovnik je potpuno u pravu, brate Kori. Molim vas da smirite situaciju. Ovde sam u potpunoj sigurnosti i opasnosti nema - ni za koga od nas. Razumete li - ni za koga. Dajem vam svoju reč starešine."
   "U redu, brate. Drago mi je što ste na sigurnom."
   Glasnik je bio izveden napolje.
   "Potrudićemo se", reče suvo pukovnik, "da odete odavde čim se stanje u gradu vrati u normalu. Hvala za saradnju u ovom slučaju, koji ovim smatram zaključenim."
   Arvardan je bio ponovo na nogama. "Ne dozvoljavam! Oslobodićete ovog potencijalnog ubicu ljudske rase ne dozvolivši mi pri tom ni da razgovaram s namesnikom, što je u skladu s mojim gradjanskim pravima!" Nastavio je gušeći se od besa i razočarenja. "Više pokazujete razumevanja prema jednom zemaljskom psu nego prema meni!"
   Začu se, na to, sekretarov glas. "Pukovniče, ostaću vam rado na raspolaganju sve dok ovaj slučaj ne dodje do namesnika - ako je to ono što ovaj čovek hoće. Optužba za izdaju je krupna stvar, a sumnja - čak i neopravdana - potpuno je dovoljna da uništi smisao mog služenja ovom narodu. Bio bih vam zahvalan ako mi pružite priliku da se dokažem pred namesnikom kao najlojalniji podanik ovog carstva."
   "Razumem vaša osećanja, gospodine", odvrati pukovnik kruto, "i moram priznati da bih se u vašoj koži drukčije ponašao. Služite na čast svojoj rasi, gospodine. Pokušaću da stupim u kontakt sa namesnikom."
   Arvardan ne reče više ništa, i bi sproveden u svoju ćeliju.
   
   Izbegavao je poglede ostalih. Dugo je sedeo, potpuno nepokretan, grickajući kožu na zglobu svog prsta.
   "Pa?" upita Šekt.
   Arvardan nemoćno zatrese glavom. "Otprilike ovako: sve sam pokvario."
   "Šta ste učinili?"
   "Izgubio sam strpljenje; uvredio pukovnika. Postigao - ništa. Nisam rodjen za diplomatu, Šekte."
   Ipak, oseti potrebu da se brani. "A šta sam i mogao?" povika on odjednom. "Balkis je već bio razgovarao sa pukovnikom i, naravno, nisam mogao da mu se poverim. A šta ako mu je u zamenu ponudjen život? Šta ako je i on od samog početka u zaveri? Znam da je to ludo, ali nisam smeo da rizikujem. Bio je sumnjičav. Tražio sam da lično razgovaram sa Enijem."
   Fizičar skoči na noge, mršavih ruku prekrštenih na ledjima. "I dolazi li Enije?"
   "Pretpostavljam. No, pozvan je tek na Balkisovo insistiranje, što mi nikako nije jasno."
   "Balkisovo insistiranje? Onda Švarc mora da je u pravu."
   "A šta kaže Švarc?'
   Dežmekasti čovek sedeo je na svom ležaju, i kada se pogledi upraviše na njega on samo slegnu ramenima i nemoćno raširi ruke. "Uhvatio sam sekretarov Dodir Misli kada su ga maločas sprovodili pored naše ćelije. Sasvim je sigurno da je dugo razgovarao s tim čovekom s kojim ste razgovarali i vi."
   "To znam."
   "Ali u mislima tog čoveka nema ni traga od izdaje."
   "Onda", pomiri se Arvardan, "pogrešno sam povezao stvari. Ima da dubim na glavi ako treba kad Enije dodje. A šta se dešava s Balkisom?"
   "U njegovim mislima nema ni zabrinutosti ni straha. Samo mržnja. Mržnja prema nama, prevashodno, jer smo ga zarobili i doveli ovamo. Teško smo povredili njegovu sujetu, i on namerava da s nama izravna račune. Video sam tračak njegovih sanjarenja: on sam, sprečava Galaksiju da preduzme bilo šta protiv njega, dok mi, s onim što znamo, radimo protiv njega. On kao da nam daje prilike, pruža šanse, ali nas na kraju drobi i trijumfuje."
   "Hoćete reći da je spreman da dovede u pitanje svoje planove, svoje snove o carstvu, sve to, samo da bi se malo poigrao s nama? To je ludo."
   "Znam", odvrati Švarc poluodsutno. "On je lud."
   "I ubedjen je da će uspeti?"
   "Tako je."
   "Onda ste nam potrebni vi, Švarce. Treba nam vaš um. Èujte me..."
   No, Šekt odmahnu glavom. "Ne, Arvardane, neće moći tako. Razgovarao sam sa Švarcom, pošto se probudio kada ste vi otišli. Njegove su umne snage van potpune kontrole. On može da ošamuti čoveka, da ga paralizuje, čak da ga ubije. Štaviše, može da kontroliše i krupnije mišiće drugih ljudi i to protiv njihove volje. Ali ne više od toga. U sekretarovom slučaju, nije mogao da ga natera da govori, jer su sićušni mišići glasnih žica pretežak zadatak. Nije mogao u tolikoj meri da upravlja njegovim mišićima, da bi ga primorao da vozi kola; čak ga je s mukom naterao da hoda. Očigledno je, stoga, da neće moći da utiče ni na Enija, da, na primer, izda naredjenje ili ga napiše. Razmišljao sam, vidite, i o tome..." On ponovo zaklima glavom i glas mu se izgubi.
   Arvardan oseti poplavu razočaranja zbog svog neuspeha. A onda zapita, s iznenadnim nemirom: "Gde je Pola?"
   "Spava u susednoj prostoriji."
   Žudio je za tim da je probudi... Žudio je... Oh, žudio je za mnogim stvarima!
   On pogleda na sat. Bila je skoro ponoć. Samo još trideset časova.
   On otpočinu nešto malo posle toga, a onda se ponovo probudi kada u odaju navre dnevna svetlost. Niko nije dolazio, i duša mu se sva sledi.
   Ponovo je pogledao na sat. Bila je skoro ponoć, samo što je sada ostalo samo još šest časova.
   
   On se bespomoćno i odsutno zagleda oko sebe. Svi su, konačno, bili prisutni, čak i sam namesnik. Pola je bila pored njega, njena topla, malena ruka počivala je na njegovom gležnju. U očima su joj se i dalje nazirali strah i iscrpljenost, ono što je kod njega izazivalo najstrašniji bes na svu postojeću Galaksiju.
   Možda su svi oni zaslužili da umru, glupaci, glupaci, glupaci...
   Jedva je i primećivao Šekta i Švarcaa. Sedeli su s njegove leve strane, a tu je bio i Balkis, usana još uvek oteklih, jednog modrog obraza - mora da ga jezivo boli dok govori. Arvardanove usne istegoše se u iskežen, besan osmeh pri pomisli na to i pesnice mu se stegoše. Kao da ga je pri toj pomisli njegov sopstveni obraz manje boleo.
   Pred svima njima stajao je Enije, namršten, neodlučan, gotovo smešan u svom nezgrapnom, teškom i bezobličnom zaštitnom odelu.
   I on je bio glupak. Arvardan oseti kako ga proganja pomisao na te galaktičke 'zakonodavce' kojima je stalo samo do reda i mira. Gde su samo oni hrabri osvajači od pre tri stotine godina? Gde?
   Samo još šest časova...
   
   Enije je primio poziv od garnizona iz Èika nekih osamnaest časova pre toga i za to vreme je obleteo skoro pola planete. Razlozi za to bili su nejasni, ali očigledno, veoma jaki. U suštini, govorio je on sebi, ništa se nije desilo osim tog nesrećnog kidnapovanja, kidnapovanja jedne od tih čudnih jedinki u zelenim odelima, sa te čudnovate, sujeverne Zemlje. To, i ta preterana i neargumentovana optuživanja. Ništa, u stvari, što ne bi mogao da reši i sam pukovnik na licu mesta.
   No, bio je tu i Šekt - i Šekt je bio umešan - ali ne kao optuženi, već kao tužilac, To je bilo ono zbunjujuće.
   Sedeo je tako, licem u lice sa svima njima, razmišljajući, potpuno svestan da bi odluka mogla značiti pobunu, možda i slabljenje i opadanje njegovog ličnog ugleda, uništenje njegovih želja vezanih za unapredjenje... Što se, pak, tiče Arvardanovog dugog govora od maločas, u vezi sa zalihama virusa i nezadrživoj epidemiji, koliko je sve to mogao ozbiljno da primi? A ako bi po tom pitanju i stupio u akciju, koliko bi to uverljivo zvučalo njegovim pretpostavljenima?
   Opet, Arvardan je arheolog od značaja i ugleda.
   On pokuša da odloži konačnu odluku obraćajući se sekretaru. "I vi verovatno imate nešto da kažete povodom svega ovoga?"
   "Iznenadjujuće malo", odgovori sekretar pomalo poverljivo. "Želeo bih samo da znam šta može da potkrepi ove optužbe?"
   "Vaša ekselencijo", ponovo se javi Arvardan, sada na ivici strpljenja, "već sam vam napomenuo da je ovaj čovek priznao sve pojedinosti svog nedela, prekjuče, dok smo bili zatočeni."
   "Možda će vam nešto značiti to što ste čuli", primeti sekretar, "no moje je mišljenje da je u pitanju samo još jedno nedovoljno provereno stanovište. U stvari, sve što je zaista čvrsta činjenica, koju mogu da potvrde i Vasionci, jeste to da sam bio silom otet i zatvoren, i to lično ja, a ne oni. Moj je život bio u opasnosti, ne njihov. A sada bih želeo da moj tužilac objasni kako je do svojih zaključaka došao u ovih devet nedelja svog boravka na ovoj planeti, kada vi, namesniče, tokom svih ovih godina svog namesništva na Zemlji, niste otkrili ništa što bi me moglo kompromitovati?"
   "Savršeno logično pitanje", nevoljno odvrati Enije. "Pa, kako sve ovo znate?"
   "Pre no što je optuženi bilo šta priznao, s čitavom tom stvari me je upoznao doktor Šekt", odgovori Arvardan suvo.
   "Je li to tačno, doktore?" Namesnikov pogled okrznu Šekta.
   "Tačno je, vaša ekselencijo."
   "A kako ste vi došli do toga?"
   "Doktor Arvardan je bio vrlo iscrpan i precizan pri opisu funkcionisanja moje naprave, kao i po pitanju onoga što je na samrti izjavio naš bakteriolog, F. Smitko. Taj čovek je takodje bio zaverenik; njegove reči su zabeležene i snimak i danas postoji."
   "Ali doktore Šekt, izjave čoveka u delirijumu - ako je to što dr Arvardan kaže tačno - ne mogu se uzeti kao sasvim siguran dokazni materijal. Nemate ništa uverljivije?"
   Arvardan tresnu pesnicom o naslon stolice i dreknu: "Pa dobro, je li ovo sudnica? Jel' neko napravio saobraćajni prekršaj? Nema vremena za analitičko odmeravanje dokaza, niti za njihovo mikroskopsko premeravanje. Kažem vam da do šest časova ujutru imamo još pet i po sati, drugim rečima, još pet i po sati da sprečimo strahovitu nesreću! Vi, ekselencijo, od ranije poznajete doktora Šekta. Možete li reći da ga poznajete kao lažova?"
   Sekretar se odmah umeša. "Niko ne optužuje doktora Šekta za smišljenu laž, vaša ekselencijo. Stvar je samo u tome da je naš dobri doktor već u poodmaklim godinama i da je u poslednje vreme potpuno zaokupljen svojim šezdesetim rodjendanom. Mislim da to kod njega izaziva laganu tendenciju ka paranoji, što je čest slučaj ovde na Zemlji. Pogledajte ga samo! Izgleda li vam on kao sasvim normalan čovek?"
   Naravno, nije izgledao. Bio je pometen i napet, skrhan onime što je već prevalio i onim što ga je tek čekalo.
   No, Šekt natera sebe da zvuči normalno i opušteno. "Mogu samo da kažem da sam u toku poslednja dva meseca bio pod stalnom prismotrom Starešinstva. Moja su pisma bila otvarana, moji dopisi cenzurisani. Moguće je, razume se, sve to pripisati paranoji o kojoj se ovde govori. No, ovde je Džozef Švarc, čovek koji se prijavio kao dobrovoljac za sinapsifajer onog dana kada ste me posetili u mom Institutu."
   "Da, sećam se." Enije kao da odahnu za trenutak, pošto je stvar koraknula iz žiže. "To je taj čovek?"
   "Da."
   "Pa, kao da mu ništa ne fali posle opita."
   "Naprotiv, još se bolje oseća. Eksperiment se pokazao neočekivano uspešnim, jer je čovek od početka imao gotovo fotografsko pamćenje, što ja nisam u to vreme znao. U svakom slučaju, Švarc sada poseduje um koji je sposoban da pronikne u misli drugih ljudi."
   Enije se u zaprepašćenju naže napred. "Šta? Kažete da on može da čita misli?"
   "To vam odmah može i prikazati, vaša ekselencijo. No, mislim da bi ovo mogao da potvrdi i sam sekretar."
   Sekretar uputi Švarcu otrovan pogled, pun mržnje koja se već dugo kuvala u njemu i koja je poput munje preletela preko njegovog lica. "To je prilično tačno", priznade on, s gotovo neprimetnim drhtajem u glasu. "Ovaj čovek ima izvesne hipnotizerske mogućnosti, mislim da se može tako reći; no, da li je to zasluga sinapsifajera ili ne, to tek treba proveriti. Dodaću ovome i to da poduhvat nad ovim čovekom nigde nije zaveden, a složićete se i sami da je to krajnje sumnjivo."
   "Nije zaveden", odvrati Šekt mirno, "u skladu sa nalozima koje sam dobio od visokog ministra." Sekretar na to samo sleže ramenima.
   Enije je bio nestrpljiv. "Nastavimo sa suštinom stvari, i bez daljnjih prepucavanja, molim. Šta je sa tim Švarcom? Kakve veze imaju njegove telepatske moći ili hipnotizerske sposobnosti, ili šta je već u pitanju, sa slučajem koji je pred nama?"
   "Šekt želi da kaže", potrudi se sekretar da razjasni, "da Švarc može da čita moje misli."
   "Tako, dakle? Pa, o čemu on sada razmišlja?" upita namesnik, prvi put se obrativši neposredno Švarcu.
   "On razmišlja", odgovori Švarc, "o tome kako ne postoji način da vas ubedimo u to da je istina ono što mi tvrdimo."
   "Prilično tačno", šmrknu sekretar, "mada za takav zaključak ne treba baš mnogo telepatije."
   "I još", nastavi Švarc, "da ste, vi jadna budala, koja se boji da podigne glas, koja želi samo red, koja se nada da će pravdom i nepristrasnošću pobediti ljude sa Zemlje, i da ste još veća budala jer se tome nadate."
   Sekretar pocrvene. "Poričem sve ovo. Očigledan pokušaj da se utiče na vas, vaša ekselencijo."
   "Ne može se tako lako uticati na mene", odseče Enije. "A o čemu ja razmišljam?" upita on Švarca.
   "Èak i u slučaju da sasvim jasno vidim unutrašnjost čovekove lobanje, ne mogu bezuslovno reći šta vidim", odgovori Švarc.
   Namesnik iznenadjeno podiže obrve. "U pravu ste, sasvim ste u pravu. Držite li istinitim iskaze dr Arvardana i dr Šekta?"
   "U potpunosti."
   "Tako! Ipak, pošto se ne može naći još neko sa vašim sposobnostima, ko bi od ovog slučaja bio sasvim po strani, vaš dokaz na sudu ne bi mogao biti prihvatljiv čak i kada bismo sa sigurnošću mogli reći da ste zaista telepata."
   "Ali ovde nije reč ni o kakvom sudjenju!" povika Arvardan. "U pitanju je sigurnost Galaksije!"
   "Vaša ekselencijo", ustade sekretar, "imam jedan zahtev. Molim vas da ovog čoveka, Džozefa Švarca, izvedete napolje."
   "Zašto?"
   "Zato što on, pored čitanja misli, poseduje i druge mentalne sposobnosti. Zahvaljujući njemu bio sam paralizovan. Strahujem da bi mogao ponovo da svoju aktivnost usmeri protiv mene. Ili, čak, vas."
   Ustade i Arvardan, no sekretar nastavi: "Nijedno saslušanje nije regularno uz prisustvo čoveka koji putem mentalnih moći može da utiče na sudiju!"
   Enije brzo odluči. Udje službenik i Švarc, ne pružajući otpor, niti odajući ikakvu nelagodnost, bi izveden napolje.
   To je za Arvardana bila poslednja kap.
   Što se sekretara tiče, on se sada uspravi i za trenutak ostade da stoji tako - zdepast, mračan čovek u zelenom odelu. Èvrst u svom samopouzdanju.
   On otpoče, ozbiljno i zvanično. "Vaša ekselencijo, sva verovanja i sve izjave dr Arvardana počivaju na svedočenju dr Šekta. Dalje, izjave dr Šekta počivaju na mucanjima jednog čoveka na samrti. I sve to, vaša ekselencijo, sve to nekako nije doprlo do javnosti sve dok se Džozef Švarc nije podvrago sinapsifajeru.
   Ko je, uopšte, taj Džozef Švarc? Dok on nije stupio na scenu dr Šekt je bio normalan čovek, čovek bez nevolja. I vi ste sami, vaša ekselencijo, proveli jedno posle podne s njim, onoga dana kada je Švarc stigao na opit. Da li se i onda ponašao nenormalno? Da li vas je onda obavestio o zaveri protiv Carstva? Ili o brbljarijama umirućeg biologa? Da li je izgledao kao da ga nešto tišti? Ili da u nešto sumnja? On tvrdi da mu je visoki minstar naložio da krivotvori rezultate testova sa sinapsifajerom, da ne zavede imena onih na kojima su vršeni opiti. Da li vam je to i tada rekao? Ili to tek sada tvrdi, dakle, posle svog susreta sa Švarcom?
   Još jednom, ko je uopšte taj Džozef Švarc? Nije govorio nijednim poznatim jezikom u vreme kada je doveden. To smo ustanovili kasnije, kada smo prvi put posumnjali u mogućnost zdravog rasudjivanja dr Šekta. Doveo ga je neki farmer koji ništa nije znao o njegovom identitetu, niti, uopšte, bilo šta o njemu. Ni dan danas nemamo potpunije podatke o tome.
   A taj čovek ima čudne mentalne moći. U stanju je da ošamuti čoveka, samo svojim mislima, na stotinak metara udaljenosti. S veće blizine je sposoban i da ubije. I mene samog je paralizovao. Rukovodio je pokretima mojih ruku, mojih nogu; mogao je da vodi moj um kako mu drago.
   Verujem, stoga, da Švarc manipuliše umovima i ostalih ovih ljudi. Oni tvrde da sam ih zarobio, pretio im smrću, da sam priznao izdaju i težnju da srušim Carstvo... Pa, pitajte ih, vaša ekselencijo. Zar nisu bili izloženi Švarcovom uticaju, uticaju čoveka koji kontroliše misli? Nije li u stvari Švarc izdajnik? Ako nije, ko je onda on?"
   Sekretar pompezno sede.
   Arvardan se osećao kao da se nalazi u središtu ciklotrona koji se okreće sve brže i brže. Šta da odgovori? Da je Švarc čovek iz prošlosti? Kakve dokaze za to ima? Da je govorio nekim primitivnim jezikom? Prastarim jezikom? To je, opet, mogao da posvedoči samo on sam. A i on je mogao podleći kontroli uma. Na kraju krajeva, kako da zna da zaista nije bio kontrolisan? Ko je bio Švarc? Šta ga je tako bespogovorno uverilo u ideju o osvajanju Galaksije?
   Mozgao i mozgao. Odakle je dolazila njegova ubedjenost u postojanje zavere? On je bio arheolog, skeptik, ali sada... Je li tome doprinela reč? Poljubac jedne devojke? Ili Džozef Švarc?
   Nije mogao da misli. Nije mogao da misli!
   "Dakle?" odjeknu nestrpljiv Enijev glas. "Imate li nešto da kažete, dr Šekt? Ili vi, Arvardane?"
   No, tišinu raspara Polin glas. "Zašto ih uopšte pitate? Zar ne vidite da je posredi laž? Ne vidite li da nas sve obmanjuju? Oh, ionako ćemo svi umreti, zato više i ne marim - ali mi to možemo zaustaviti, mogli bismo to zaustaviti... A umesto toga, mi sedimo ovde i ćaskamo." I ona briznu u plač.
   "I tako, sve se završava vriskom histerične devojke..." podrugnu se sekretar. "Vaša ekselencijo, predlažem sledeće: moji tužioci kažu da je sve to - ti virusi i sve ostalo na šta mislite - predvidjeno za utvrdjeni čas - za šest časova ujutro, kako kažu. Predlažem da vam ostanem na raspolaganju još nedelju dana. Ako je ono što tvrde istina, glasine o epidemiji u Galaksiji bi do Zemlje mogle dopreti već za nekoliko dana. Ako se to desi, carski garnizoni i dalje će biti u kontroli nad Zemljom..."
   "Zemlja je odličan zalog, zaista, za čitavu Galaksiju", promrmlja Šekt, mrtvački bleda lica.
   "Ja cenim svoj život, kao i život svog naroda. Bićemo taoci za našu nevinost, i spreman sam da ovog trenutka obavestim Društvo starešina da ću ostati ovde još nedelju dana, po svojoj sopstvenoj želji, i sprečiću sve smetnje koje bi se mogle pojaviti."
   On skrsti ruke.
   Enije pogleda pred sebe, izmučena lica. "Proglašavam ovog čoveka nevinim..."
   Arvardan to više nije mogao da podnese. Pun mirnog, ali opasnog besa, on ustade i skoči ka namesniku. Šta mu je bilo na umu nikad se neće saznati. Ni sam se kasnije nije sećao. U svakom slučaju, pokazalo se bezuspešnim. Enije je posedovao neuronski bič, i upotrebio ga je.
   Po treći put otkako je na Zemlji, svet oko Arvardana razgore se do bola, rasplinu se i nestade.
   Tokom vremena koje je Arvardan proveo u nesvesti, nastupi samrtni čas, u šest sati izjutra...

21. ČAS SAMRTNI JE PROŠAO
   
        I prodje.
   Svetlost.
   Zaslepljujuća svetlost i mutne senke - tope se i obrću, a onda ulaze u žižu.
   Lice... oči...
   "Pola!" Pogled mu se namah izbistri i sve mu se učini jasnim. "Pola, koliko je sati?"
   Njegovi prsti stegoše je za gležanj, tako da ona uzmače i protiv svoje volje.
   "Prošlo je sedam", prošapta ona. "Prošlo je."
   On se sumanuto obazre oko sebe, počev od ležaja na kome se nalazio, ne obazirući se na bol koji je osećao. Šektova vitka figura sedela je zgrčena u stolici. On podiže glavu i samo rezignirano klimnu.
   "Gotovo je, Arvardane."
   "Onda, Enije..."
   "Nije hteo da rizikuje", potvrdi Šekt. "Zar to nije čudno?" On se nasmeja kratkim, piskavim smehom. "Nas troje, sami, otkrivamo zaveru protiv čovečanstva, sami hvatamo vinovnika i dovodimo ga pred lice pravde. Kao na filmu, kad heroji spasavaju stvar u poslednjem trenutku? Tu se obično stvari i završavaju. Samo se u ovom slučaju film nastavio, i mi smo otkrili da nam niko ne veruje. To se, već, ne dešava u filmovima, zar ne? U njima se stvari lepo završavaju, zar ne? Smešno..." I reči mu se utopiše u jecajima.
   Arvardan odvrati pogled, osećajući da ga spopada muka. Poline oči bile su tamni univerzumi, vlažni, puni suza. Za trenutak se u njima izgubi - one postadoše univerzumi, puni zvezda. I prema tim zvezdama putovale su, gutajući pred sobom svetlosne godine, bleštave male metalne mahune, prodirući kroz hipersvemir, smrtonosnim putanjama. Uskoro - možda već sada - približiće se atmosferskim omotačima, pašće u vidu nevidljive, virusne, smrtonosne kiše...
   Pa, bio je to kraj.
   Više se ne može sprečiti.
   "Gde je Švarc?" upita Arvardan slabašnim glasom.
   Pola samo zatrese glavom. "Nisu ga ni dovodili nazad."
   
   Vrata se otvoriše, i Arvardan još nije toliko utonuo u beznadežnost smrti da nije imao snage da, sa trenutnim bleskom nade na licu, pogleda u njih.
   Bio je to Enije, te se Arvardanovo lice skameni i on okrenu glavu.
   Namesnik se približi i pogleda oca i kćer. Oni su za njega i dalje bili samo stvorenja sa Zemlje, ne usudjujući se da išta kažu, iako su znali da, koliko god su njihovi životi bili kratki i burni, njegov će život to biti još i više.
   Enije dodirnu Arvardanovo rame. "Doktore Arvardane..."
   "Vaša ekselencijo?" uzvrati Arvardan, s gorčinom podržavajući namesnikovu intonaciju.
   "Prošlo je šest časova." Enije te noći nije ni oka sklopio. Oslobadjanjem Balkisa od optužbe, ipak nije stekao utisak da su njegovi tužioci baš sasvim ludi - ili pod mentalnom kontrolom. Posmatrao je kako bezdušni hronometar otkucava, sa svakim otkucajem ubijajući život Galaksije.
   "Da", potvrdi Arvardan, "prošlo je šest i zvezde još sijaju."
   "A vi i dalje smatrate da ste u pravu?"
   "Vaša ekselencijo", zastenja Arvardan, "pitanje je trenutka kada će pasti prve žrtve. Niko ih neće primetiti. Ljudi umiru svakog dana. Za nedelju dana, umreće sto hiljada. Mogućnost izlečenja biće nikakva. Lekovi neće pomagati. Neki svetovi odaslaće hitan poziv za pomoć. Za nedelju dana, broj tih svetova biće veliki, i vanredno stanje će biti oglašeno u bližim sektorima. Za mesec dana Galaksija će biti zgrčena, bolesna masa. Za dva meseca nezaraženih planeta će biti tek dvadesetak. Za pola godine Galaksija će biti mrtva. A šta ćete vi kada vam stignu prvi izveštaji?
   Mogu i to da vam kažem. Poslaćete izveštaj u kome ćete reći da je epidemija mogla krenuti sa Zemlje. To, medjutim, neće spasti ni jedan jedini život. Objavićete rat starešinama sa Zemlje. To neće spasti ni jedan jedini život. Zbrisaćete stanovništvo sa lica Zemlje... Ni to neće spasiti ni jedan jedini život. Ili ćete, možda, izigravati posrednika izmedju svog prijatelja Balkisa i Galaktičkog saveta, odnosno, onoga što od njega ostane. Možda ćete imati tu čast da iz ruševina izvučete preživele i predate ih Balkisu, u zamenu za protivotrov, koji će možda stići, a možda i neće, na dovoljan broj svetova, i u dovoljnim količinama, da spase bar nekoga."
   Enije se nasmeja, neubedjen. "Ne pomišljate li na to da suviše dramite?"
   "Oh, da. Ja sam mrtav čovek, a vi ste leš. Ali hajde da to primimo hladno, i onako, carski, a?"
   "Ako vam smeta što sam upotrebio bič..."
   "Nikako", odvrati doktor ironično. "Na to sam već navikao. Više i ne osećam."
   "Onda ću pokušati da vam logično izložim stvari, koliko god mogu. Ovo je bila gadna zbrka. Teško bi bilo napisati razuman izveštaj, kao što bi teško bilo i nešto preduzeti bez razloga. Pored toga, ostali tužioci su sa Zemlje. Vaš glas bi jedini sadržao neku odredjenu težinu. Pretpostavimo da potpišete izjavu da ste optužbu podigli u vreme kada niste bili baš pri čistoj - pa, naćićemo neku frazu koja bi to sve obuhvatila, bez pomena mentalne kontrole."
   "To je bar lako. Recite da sam bio lud, pijan, hipnotisan ili drogiran. Sve odgovara"
   "Dajte, urazumite se. Kažem vam da ste bili zavedeni." Enije za časak zastade, a onda prošišta: "Vi ste čovek sa Sirijusa! Kako to da ste se zaljubili u jednu Zemljanku?"
   "Šta?"
   "Ne vičite. Mislim - da ste bili u normalnom stanju, da li biste se ikada spustili na nivo domorodaca? Da li biste i pomislili na takvo što?" On odmahnu glavom ka Poli.
   Arvardan ga je trenutak iznenadjeno posmatrao. Tada njegova ruka sevnu i zgrabi najvećeg carskog autoriteta na Zemlji za gušu. Enije mahnito zamlatara rukama.
   "Takvo što?" reče Arvardan. "Mislite na gospodjicu Šekt? Ako na nju mislite, ima da joj ukažete dužno poštovanje. Ah, gonite mi se. Ionako ste već mrtvi."
   Enije prodahta. "Dr Arvardane, smatrajte se uhapš..."
   Vrata se ponovo otvoriše i udje pukovnik.
   "Vaša ekselencijo, zemaljska rulja se vratila."
   "Šta? Zar Balkis nije govorio sa svojim zvaničnicima? Trebalo je da ovde ostane nedelju dana."
   "Govorio je sa njima i još je ovde. Ali tu je i gomila. Spremni smo da na njih otvorimo vatru, i to vam je moj savet, kao savet vojnog komandanta. Imate li kakvih sugestija, vaša ekselencijo?"
   "Ne pucajte dok se ne vidim sa Balkisom. Pošaljite mi ga ovamo." On se okrenu. "Dr Arvardane, vama ću se pozabaviti kasnije."
   
   Balkis udje, sa osmehom na licu. On se zvanično nakloni namesniku, koji mu samo klimnu.
   "Èujte sada", započe naglo namesnik, "obavešten sam da vaši ljudi zaposedaju prilaze Fort Diburnu. To nije deo našeg dogovora... Ne želimo krvoproliće, ali naše strpljenje ima granica. Možete li da naredite da se razidju na miran način?"
   "Ako mi se to svidi, mogu, vaša ekselencijo."
   "Ako vam se svidi? Bolje da vam se svidi. I to odmah."
   "Nikako, vaša ekselencijo!" Sekretar se nasmeši i ispruži ruku. Njegov glas bio je prepun poruke, tako dugo tajene, a sada sa zadovoljstvom oslobodjene. "Budalo! suviše si dugo čekao i sada ćeš zbog toga umreti! Ili živeti kao rob, ako ti se to više svidja! Samo, upamti - neće ti to biti lagodan život."
   Divljaštvo i žestina ovih reči, medjutim, ne proizvedoše na Enija neki vidljiv utisak. Èak i u ovom trenutku, verovatno najcrnjem trenutku Enijeve karijere, nije ga napuštala hladnokrvnost diplomate. Kao da mu je lice, ipak, samo malo posivelo i oči mu malo više upale u duplje.
   "Znači, gubitak zbog moje opreznosti je toliki? Priča o virusima bila je, dakle, istinita?" Bilo je nekog neodredjenog, odsutnog odjeka u njegovom glasu. "Ali, Zemlja, vi sami - svi ste vi moji taoci."
   "Nikako!" dopre do njega zaglušujući, pobednički krik. "Ti i svi tvoji, vi ste moji taoci! Virus koji sada plovi Galaksijom ni Zemlju nije poštedeo. On već dovoljno zagušuje atmosferu nad svakim garnizonom na planeti, uključujući tu i Everest. Mi, Zemljani, mi smo imuni, ali kako se ti osećaš, namesniče? Malaksao? Je li ti grlo upaljeno? Je li ti glava kao bačva? Neće zadugo, veruj mi. A samo od nas možeš dobiti protivotrov."
   Jedan dugi trenutak vladala je potpuna tišina, Enije je ćutao, izduženog i odjednom nadmenog lica.
   A onda se okrenu Arvardanu i hladnim, kultivisanim glasom reče: "Doktore Arvardane, moram vas moliti za oproštaj zbog ispoljene sumnjičavosti u pogledu vaših reči. Doktore Šekt, gospodjice Šekt, primite moje izvinjenje."
   Arvardan se iskezi. "Hvala na izvinjenju. Biće nam od strahovite pomoći."
   "Zaslužio sam vaš sarkazam", reče namesnik. "ako nemate ništa protiv, vraćam se na Everest kako bih mogao da umrem sa svojom porodicom. Bilo kakva nagodba sa ovim... ovim čovekom ne dolazi u obzir. Vojnici mog namesništva će se, siguran sam, dobro naplatiti za svoju smrt, i neće biti tek tuce Zemljana koji će nam osvetliti predvorje smrti... Zbogom."
   
   "Stojte! Stojte! Ne idite!"
   Lagano, sasvim lagano, Enije okrete glavu ka mestu s kog je dopirao ovaj novi glas.
   Lagano, sasvim lagano, Džozef Švarc, namrgodjen i izmučen, predje prag.
   Sekretar se trže i ustuknu. Uz trenutnu sumnju, nadje se ponovo oči u oči sa čovekom iz prošlosti.
   "Ne!" frktao je on, "nećeš od mene izvući tajnu protivotrova! Samo je nekoliko ljudi zna, i samo nekoliko zna kako da je upotrebi. A svi su oni na sigurnom, van tvog dodira, makar dok otrov ne počne da deluje."
   "Da, van dodira su mi", prihvati Švarc, "ali ne i za vreme dok otrov ne počne da deluje. Jer, vidite, nema otrova, nema virusa."
   Niko u prvom trenutku ne shvati značenje ovih reči. Arvardan odjednom uhvati jednu novu misao: da nije obmanut? Nije li sve ovo samo ogromna cirkusijada, u kojoj je obmanut čak i sekretar? Ako je tako, onda, zašto"
   "Brzo, čoveče. Na šta mislite?" začu se Enije.
   "Nije ništa komplikovano", odgovori lagano Švarc. "Sinoć sam ovde shvatio da se ništa neće postići ako sedim skrštenih ruku. Stoga sam dugo, dugo, ispitivao sekretarov um. Uticao sam na njega. Nisam smeo dopustiti da budem otkriven. I onda je, napokon, on zatražio da me odstrane iz prostorije, baš kako sam želeo, a potom je sve bilo lako.
   Zavrnuo sam stražara i otišao na uzletište. Baza je bila u uzbuni trećeg stepena. Avioni su bili napunjeni, naoružani, spremni za let. Piloti su iščekivali. Izabrao sam jednog - i odleteo za Senlu."
   Kao da je sekretar poželeo da nešto kaže. Usne su mu se bezglasno pokretale.
   Oglasi se, najzad, i Šekt. "Ali kako ste uspeli da naterate čoveka da uzleti? Sve što ste dotad mogli bilo je da ga, jedva, naterate da hoda!"
   "Ako je to protiv volje onoga koga kontrolišem. Ali iz uma dr Arvardana saznao sam koliko stanovnici Sirijusa mrze Zemljane - a onda sam potražio pilota koji je rodjen u Sirijusovom sektoru i pronašao poručnika Klodija."
   "Njega?" povika Arvardan.
   "Da... Ah, pa da, vi ga poznajete. Da, vidim ga sasvim jasno u vašem umu."
   "Kladim se... Nastavite, Švarce."
   "Taj je čovek mrzeo Zemljane mržnjom koju ja ne mogu da razumem. Èak ni ja, a sedeo sam u njegovom umu. On je želeo da ih bombarduje. Želeo je da ih razori. Samo ga je disciplina držala u mestu i čuvala od žudnje da uzleti i sam obavi posao.
   E, takav um je drugačiji. Samo malo sugestija, malo pogurivanja, i disciplina ga više ne drži. Mislim da on čak nije shvatio da sam se popeo u avion zajedno s njim."
   "Kako ste pronašli Senlu?" prošapta Šekt.
   "U moje vreme", odgovori Švarc, "postojao je grad po imenu Sent Luis. Nalazio se na ušću dveju reka... Dakle, našli smo Senlu. Bila je noć, ali svuda oko grada su radioaktivna polja - a dr Šekt reče da se Hram nalazi upravo u toj izolovanoj oazi. Bacili smo svetleću raketu - tačnije, ja sam mu to naložio da učini - i pod nama se nalazila zgrada sa pet tornjeva. Setio sam se slike koju sam uhvatio u sekretarovim mislima... Tamo je sada samo krater, dubok oko trideset metara, tamo gde je ranije bila ta zgrada... To se dogodilo negde oko tri izjutra. Virus nije odaslat, Galaksija je sigurna." Iz sekretarovih ustiju izlete životinjski urlik - kao da se djavoli nadvriskuju. Kao da se spremao za skok, no, sledećeg trenutka izgubi tle pod nogama i sruši se.
   Iz ustiju mu je curila pljuvačka.
   "Nisam ga ni taknuo", objasni blago Švarc. On se zamišljeno zagleda u priliku na podu. "Vratio sam se pre šest, ali sam znao da moram sačekati da istekne rok. Balkis je, jednostavno, morao da se izbrblja. Znao sam to, iz njegovog uma, ali morao je da sam izrekne svoju presudu. Eto ga, sad, kako leži ovde."
   

22. ONO NAJBOLJE TEK ĆE STIĆI
   
Trideset je dana prošlo otkako je Džozef Švarc uzleteo jedne noći namenjene uništenju Galaksije, dok su za njim zvona za alarm mahnito zvonila i dok je za njim odjekivao poziv da se vrati.
   Nije se vratio. Bar ne dok nije razorio Hram u Senluu.
   To njegovo junaštvo sada je bilo i zvanično obznanjeno. U njegovom je džepu počivao orden Reda Svemirskog Broda i Sunca, orden prve klase. Samo još dvojica su ga nosila u čitavoj Galaksiji, samo još dvojica su ga zaslužila za života.
   To je zaista bilo nešto za penzionisanog krojača.
   Niko, naravno, izvan najznačajnijih krugova nije tačno znao šta se dogodilo, no, to ionako nije bilo važno. Jednom, u knjigama istorije, biće to svetla i neizbrisiva stranica.
   Ovog časa Švarc je koračao kroz tihu noć prema domu dr Šekta. Grad je bio miran, miran koliko i duboko noćno nebo. U nekim zabitim zemaljskim predelima fanatici su još stvarali nevolje, ali su njihovi vodje bili ili ubijeni ili zarobljeni, a sa ostalima su se mogli obračunati i sami Zemljani, oni nešto umerenijih shvatanja.
   Prvi konvoji nezagadjene zemlje već su bili na putu. Enije je ponovo bio predložio da se stanovništvo preseli na neki drugi svet, no to je čak i kao mogućnost, odbačeno. Niko nije tražio samilost. Neka Zemljani sami ponovo izgrade svoju planetu. Neka obnove domove svojih otaca, kolevku čovečanstva. Neka rade svojim rukama, neka odstrane zaraženo tle zamenjujući ga svežim, neka gledaju kako zelenilo raste na bivšoj mrtvoj podlozi, neka učine da pustinja još jednom procveta.
   Bio je to krvav posao; mogao bi se otegnuti na čitav jedan vek - ali šta s tim? Neka Galaksija isporuči mašineriju - neka isporuči hranu... zemlju... Neka zagrabi u svoja neiscrpna bogatstva i rad će postati šala - i biće višestruko isplaćen.
   A jednom, jednom će ponovo Zemljanin biti čovek kao i svaki drugi, Zemlja će biti planeta kao i svaka druga, i gledaće na čovečanstvo sa ponosom i osećanjem jednakosti.
   Švarcovo srce zalupa brže pri pomisli na sve to, dok se približavao ulaznim vratima Šektovog doma. Sledeće nedelje će sa Arvardanom poći put velikih središnjih galaktičkih svetova. Ko je iz njegove generacije ikad napustio Zemlju?
   I za trenutak se seti svoje stare Zemlje, svoje Zemlje. Zemlje tako dugo već mrtve. Tako dugo mrtve.
   A prošla su tek tri i po meseca...
   On zastade, hoteći već da pritisne zvonce na vratima, kada mu u mislima zabrujaše reči koje su dopirale iznutra. Kako je samo sada jasno čuo misli, kao zvončiće...
   Bio je to, naravno, Arvardan, prisutniji u njegovom umu nego što bi to bio da mu se neposredno obraćao. "Pola, čekao sam i razmišljao, razmišljao i čekao. Neću više. Ti ideš sa mnom."
   I Pola, isto tako puna žudnje koja odgovara: "Ne mogu, Bele, to je nemoguće. Moje navike, maniri... Osećala bih se šašavo na tim ogromnim svetovima, tamo gore. I osim toga, ja sam samo Zemljan..."
   "Æuti! Ti si moja žena, to je sve. Ako bilo ko upita šta si i ko si, rodjena si na Zemlji, gradjanka si Carstva. Ako i dalje pita, ti si moja žena."
   "Dobro, a kada se budeš javio svom arheološkom društvu na Trantoru, šta ćemo onda?"
   "Onda? Onda uzimamo godinu dana i posećujemo svaki važan svet u Galaksiji. Nećemo propustiti nijedan, čak i ako nas pošalju poštom... Videćeš Galaksiju i dobićeš najbolji medeni mesec koji vladin novac može da plati."
   "A onda?"
   "Onda se vraćamo na Zemlju, prijavljujemo se za radne brigade i provodimo narednih četrdeset godina života u radu na ozdravljenju radioaktivnih oblasti."
   "A zašto bi ti to učinio?"
   "Zato", (kroz Arvardanov Dodir Misli pronese se duboki uzdah; tačnije, Švarc shvati da je usledio uzdah na tom mestu) "zato što te volim, zato što je to ono što ti želiš, zato što sam Zemljanin-patriota i zato što imam i počasne papire o promeni državljanstva - ako ne budeš htela da mi poveruješ."
   "U redu..."
   I tu se razgovor zaustavi.
   Ali naravno, Dodiri Misli i dalje su bili prisutni, i Švarc, preplavljen zadovoljstvom, ali i uz malo zbunjenosti, napusti poprište. On je imao vremena da čeka. Imao je dovoljno vremena da ih zadirkuje kasnije, kada se stvari slegnu.
   
   Èekao je, na ulici, okružen hladnim zvezdama - čitavom Galaksijom, vidljivom, kao i onom koja to nije.
   I za sebe, i za jednu novu Zemlju, i za sve te milione planeta u daljini, on ponovi tu staru, staru poemu koju je sada jedino on od svih tih kvadriliona, tamo, znao...
   
   "Ostari kraj mene!
   Najbolje tek će stići,
   poslednje od života, zarad čega je život
   ponajpre i stvoren..."

Asimov Isak

ZADUŽBINA
Prevod: Vučićević Gordana

Asimov Isaac FOUNDATION, 1951.

Serija "Roboti-Carstvo-Zadužbina"
(11)


POLARIS
1986.