Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 20. Feb 2020, 19:37:41
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.

Idi dole
Stranice:
1 ... 3 4
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Anton Pavlovič Čehov  (Pročitano 51480 puta)
Clan u razvoju


Zodijak
Pol
Poruke 31
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.8
ЊОЈ СЕ СПАВА

Ноћ је. Дадиља Варка, девојчица од тринаестак , љуља колевку с бебом и једва чујно певуши:
Буји-паји, буји-паји,
Ја ћу теби певати...
Под иконом гори зелено кандило; преко целе собе, из угла у угао, разапет је конопац на коме висе
пелене и велике црне панталоне. Кандило баца на таваницу велику зелену мрљу, а од пелена и панталона падају издужене сенке на пећ, на колевку и на Варку... Кад кандило затрепери, мрља и сенке оживе као ветром зањихане. Спарно је. Заудара на чорбу од зеља и обућарски прибор.
Дете плаче. Оно је већ одавно промукло и изнемогло од плача, али плаче и даље и не зна се кад ће престати. Варки се спава. Очи јој се лепе, глава вуче, боли је врат. Она не може да макне ни капцима, ни уснама, изгледа јој као да јој се лице сасушило и одрвенело, а глава дошла као главица чиоде.
— Буји-паји, буји-паји, — мрмори она — кашу ћу ти скувати ...
У пећи зриче попац. У суседној соби, иза врата, хрчу газда и калфа Афанасије... Колевка жалосно
шкрипи, Варка мрмља — и све се то слива у музику ноћи, у успаванку коју је тако пријатно слушати
пред сан. Сада та музика само дражи и мучи, зато што навлачи дремеж, а спавати се не сме; ако Варка, не дај боже, заспи — газда ће је премлатити.
Кандило трепери. Зелена мрља и сенке почињу дa се крећу, прикрадају се у полуотворене, укочене Варкине очи и у њеном полузаспалом мозгу претапају у мутна сновиђења. Она види мрке облаке који се гањају по небу и вичу — као дете. Али ево дуну ветар, облаци се разиђоше и Варка угледа широк друм, сав у локвама; друмом се вуку таљиге, тетурају људи с торбама на леђима, витлају тамо-амо некакве сенке; са обе стране, кроз студену, оштру маглу назиру се шуме. Одједном људи с торбама и сенке падају на земљу, у локве. »Зашто то?« — пита Варка. — »Да спавамо, да спавамо!« — одговарају. И они заспаше чврсто, они спавају слатко а на телеграфским жицама чуче вране и свраке креште као дете и труде се да их пробуде.
— Буји-паји, буји-паји, ја ћу теби певати... — ромори Варка и већ види себе у мрачној, загушљивој брвнари.
На поду се преврће њен отац Јефим Степанов. Она га не види, али чује како се од бола премеће по поду и стење. Њему је, како он каже, »прорадила кила«. Бол је тако снажан да он не може да изусти ниједну реч, само увлачи у себе ваздух и цвокоће зубима ситно, као по добошу ...
— Там-та-рам-там ...
Мајка Пелагија отрчала је у спахијску кућу да каже да Јефим умире. Она је већ одавно отишла и требало би да се већ и вратила. Варка лежи на пећи, не спава и ослушкује очево »там-та-рам-там«. Али ево, чује се, неко је приспео пред брвнару. То су господари послали младог лекара који им је дошао у госте из вароши. Доктор улази у собу; он се у помрчини не види, али се може чути како кашљуца и лупа вратима.
— Дајте свећу — каже он.
— Там-та-рам-там ... — одговара Јефим. Пелагија јури према пећи и тражи кутију са шибицама. Неко време прође у ћутању. Доктор претура мало по џеповима па пали своју шибицу.
— Са' ћу, господине, сад — каже Пелагија, она излете из брвнаре и мало доцније врати се са угарком.
Јефимови образи су румени, очи му блистају, а поглед му некако нарочито оштар, као да Јефим продире њиме и кроз кућу и кроз доктора.
— Но, шта је? Шта си то наумио? — вели доктор нагињући се над њега. — Оо! Имаш ли то одавно?
— Шта? Дошло време да се мре, ваше благородство... Нема ми више живота ...
— Хајде. не говори глупости ... Излечићемо те!
— Како ви велите, ваше благородство, покорно захваљујемо, само знамо и ми... Кад је смрт на вратима, нема ту лека.
Доктор се око четврт сата бакће око Јефима; затим се усправља и каже:
— Ја овде ништа не могу да помогнем... мораш у болницу, тамо ће те оперисати. Треба одмах да пођеш... Без одлагања ... Додуше, мало је касно, у болници сви већ спавају, али не мари ништа, ја ћу ти дати упут. Јеси ли чуо?
— Драги господине, па чиме да оде? — пита Пелагија. — Ми немамо коња ...
— Добро, ја ћу замолити господара, он ће дати коња.
Доктор оде, свећа утрну и опет се чује »там-та-рам-там« ... Кроз пола сата пред колибом се зауставише кола. То је спахија послао таљиге за болницу. Јефим се спреми и пође ...
Освануло лепо, ведро јутро. Пелагије нема код куће: отишла је у болницу да се распита шта је с Јефимом. Негде плаче дете и Варка чује како неко њеним гласом пева:
— Буји-паји, буји-паји, ја ћу теби певати... Пелагија се вратила; она се крсти, шапуће:
— Све су му ноћас наместили како ваља, а јутрос се преставио... Бог да му душу прости, нек му је лака црна зем ља... Кажу да је доцкан примећено ... Требало је раније...
Варка одлази у шуму и тамо плаче, али је изненада неко удара по потиљку тако снажно да она лупи челом о брезу. Она подиже очи и угледа пред собом газду обућара.
— Шта то радиш, гадуро! — рече он. — Дете плаче а ти спаваш?
Он је дивљачки вуче за уво, а она, тресући главом, љуља колевку и мрмља своју песму. Зелена мрља и сенке пелена и панталона њишу се, подмигују јој и ускоро поново освајају њену свест. Она опет види друм покривен локвама.  Људи с торбама на леђима и сенке извалили се и чврсто спавају. Док гледа у њих, Варки се неодољиво спава; она би са уживањем легла, али мајка Пелагија иде крај ње и пожурује је. Оне хитају у варош да нађу посла.
— Уделите Христа ради! — проси мајка од пролазника. Учините божју милост, господо милосрдна!
— Дај ми овамо дете! — одговара јој нечији познат глас. — Дај овамо дете! — понавља тај исти глас, али љутито и оштро. — Спаваш, неваљалице?
Варка скочи и осврнувши се око себе схвати у чему је ствар; нема ни друма, ни Пелагије, ни пролазника, већ насред собице стоји само газдарица која је дошла да подоји дете. Док дебела, плећата газдарица доји и умирује бебу, Варка стоји, посматра је и чека кад ће завршити. А дан иза прозора већ почиње да се плави, сенке и зелена мрља на таваннци приметно бледе. Скоро ће јутро.
— Узми га! рече газдарица закопчавајући кошуљу на прсима. — Плаче... Сигурно су га урекли.
Варка узе дете, стави га у колевку и поново поче да љуља. Зелена мрља и сенке постепено ишчезавају и више нема шта да јој се шуња у главу и да јој мути мозак. А спава јој се као и пре, ужасно јој се спава! Варка спушта главу на ивицу колевке и љуља се целим телом да би надвладала сан, али јој се очи ипак склапају и глава претеже. 
— Варка, подложи пећ! — одјекну иза врата газдин глас.
Значи, већ је време да устане и да се лати посла. Варка остави колевку и отрча у шупу по дрва. Она то воли, кад трчиш и ходаш, не спава ти се толико као у седећем ставу. Она донесе дрва, заложи пећ и осети како се њено одрвенело лице опушта и како јој мисли бивају јасније.
— Варка, пристави самовар! — повика газдарица.
Варка нацепка луч, али једва стиже да потпали и гурне у самовар, кад зачу ново наређење:
— Варка, очисти газди каљаче!
Она седа на под и док чисти каљаче мислн како би било лепо гурнути главу у велику, дубоку каљачу и продремуцкати мало у њој ... И одјелном каљача порасте, наду се, испуни читаву собу. Варка испусти четку али одмах затресе главом, исколачи очи трудећи се да гледа тако да јој ствари не расту и не титрају пред очима.
— Варка, орибај напољу степенице, брука је од муштерија.
Варка пере степенице, спрема собе, затим ложи другу пећ и трчи у дућан. Посла је много, нема ни тренутка слободног.
Али ништа није тако тешко као стајати на једном месту поред кухињског стола и љуштити кромпир. Глава стално вуче према столу, кромпир игра пред очима, нож испада из руку, а около се мува дебела,
срдита газдарица, засуканих рукава и говори тако гласно да све бучи у ушима. Исто је тако мучно послуживати за ручком, пеглати, шити. Наиђу тренуци када јој дође да се, не обазирући се ни на шта. прући на под и заспи.
Дан прође. Гледајући како се прозори замрачују, Варка стеже своје одрвенеле слепоочнице и смешка се, зна ни сама зашто. Вечерња измаглица милује њене очи које се склапају и обећава јој скори, чврст
сан. Увече газдама долазе гости.
— Варка, пристави самовар! — виче газдарица.
Газде имају мали самовар и док се гости напију чаја мора да га подгрева пет пута. После чаја Варка читав сат стоји на једном месту, гледа госте и чека наређења.
— Варка, отрчи и купи три флаше пива!
Она лети сместа и упиње се да трчи што брже може како би одагнала сан.
— Варка, тркни по вотку! Варка, где је отварач за боце? Варка, очисти харингу!
Најзад, гости одлазе; светло се гаси, газде лежу да спавају.
— Варка, пољуљај дете! — чује се последње наређење.
У пећи зриче зрикавац; зелена мрља на таваници ; сенке од панталона и пелена поново се увлаче у полуотворене Варкине очи, трепере и смућују јој главу
— Буји-паји, буји-паји, — певуши она — ја ћу теби певати ...
А дете плаче и зацењује се од плача. Варка поново угледа раскаљан друм, људе с торбама, Пелагију, оца Јефима. Она све зна, све познаје, једино кроз полусан ннкако не може да објасни себи ту силу што јој окива руке и ноге, што је дави и не да јој да живи. Она се осврће, тражи ту силу да се од ње избави, али је не налази. Најзад, изнурена, напреже сву своју снагу и вид, гледа горе у трепераву зелену мрљу и, ослушнувши плач, налази непријатеља који јој не да да живи.
Тај непријатељ је — дете.
Она се засмеја. Чудно јој је: како то да се није могла раније сетити такве бесмислице? Као да се и зелена мрља, и сенке и зрикавци смеју и чуде.
Бунило обузе Варку. Она устаде са столичице и широко се осмехујући, разрогачених очију, прошета по соби. Пријатно јој је и тугаљиво при помисли да ће се сад спасти детета које јој окива руке и ноге... Убити дете, а затим спавати, спавати, спавати
Смејући се, намигујући и претећи прстом зеленој мрљи, Варка се пришуња колевци и наже над дете. Пошто га задави, она хитро леже на под смејући се од радости што може да спава и после једног тренутка заспа чврсто, као мртва...









IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Clan u razvoju


Zodijak
Pol
Poruke 31
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.8
Злочинац с предумишљајем

Пред судским иследником стоји омален, претерано мршав сељак у шареној пртеној кошуљи и искрпљеним чакширама. Његово лице, изједено богињама, зарасло је у браду, а очи које се једва виде испод густих, натуштених обрва, имају израз мрачне суровости. На глави му навиљак давно нечешљане, замршене косе, што му даје још већу, паучју суровост. Он је бос.

— Денисе Григоријеве! — почиње иследник. — Приђи ближе и одговарај на моја питања. На дан седмог јула текућег месеца, чувар пруге Иван Семјонов Акинфов, обилазећи ујутру своју деоницу на сто четрдесет првој врсти, затекао те је како одврћеш завртањ којим се шине причвршћују за прагове. Ево тог завртња! с којим те је завртњем и привео. Је ли тако било?
— Шта велиш?
— Је ли било тако као што каже Акинфов?
— Дабоме да је било.
— Добро, а зашто си одвртао завртањ?
— Шта велиш?
— Ма'ни ти то своје шта велиш, него ми одговарај на питање: зашто си скидао завртањ?
— Да ми није био потребит, не бих га скидао — мумла Денис зурећи у таваницу.
— А зашто ти је био потребан тај завртањ?
— Је л' гвинт? Ми од гвинтова правимо претеге ...
— Ко то — ми?
— Па ми, народ... Климовски сељаци, хоћу да кажем.
— Слушај, брајко, не прави ми се ту идиот него говори паметно. Шта ми ту измишљаш о претегама!
— Откад знам за себе нисам лагао, а сад да лажем... — мрмља Денис трепћући очима. — Па зар се, ваше благородство, може без претега? Кад рибицу или глисту натакнеш на удицу, зар мислнш да ће ти сићи на дно без терета? Ех, лажем... — смијуљи се Денис. — Обеси ти рибицу мачку о реп ако ти буде пливала по води! Гргеч, штука, манић увек се држе дна; а која, на прилику, по површини плива, онда њу једино ако неки буцов загризе, па и то ређе... У нашој реци нема буцова ... Та риба воли ширину.
— Ама шта ми сад ту о буцовима бајеш?
— Шта велиш? Па ви сами питате! Код нас и господа тако пецају. Ни најбрљивије дете неће ти ловити без претеге. Дабоме, ко не разуме, е, тај ће и без претега поћи на пецање. За будале закон није писан...
— Дакле, ти кажеш да си тај завртањ скинуо зато да направиш од њега претегу?
— Него шта? Нећу ваљда пиљке да играм!
— Али за претеге си могао да узмеш олово, куршум ... некакав ексер.
— Олово не можеш наћи на путу, треба га купити, а ексер не ваља. Ништа ннје 6оље од гвинта... И тежак је и рупу има.
— Е што се прави будала! Као да се јуче родио или с неба пао. Зар ти не схваташ, луда главо, чему води то одвртање? Да није случајно стражар видео, воз је могао да искочи из шина, силан свет да настрада! Толике би људе побио!
— Саклони боже, ваше благородство! Зашто да убијам људе? Нисам ваљда некрштен или некакав разбојник? Богу хвала, добри човече, цео век смо провели и не само што никог нисмо убијали него нам то није било ни накрај памети... Спаси и помилуј, царице небеска ... Шта је вама, господине!?!
— Па добро, шта ти мислиш, због чега бивају несреће на пругама? Одврнеш дватри завртња, и ето ти несреће!
Денис се смешка и неповерљиво шкиљи у иследника.
— Их! Толико година већ цело наше село одврће гвинтове и ето, бог нас сачувао, а сад »несрећа... побио људе« ... Ајде да сам шину однео или, на прилику, да сам балван преко пруге пребацио, е онда би се богами, воз сручио, — а овако, пих! један гвинт!
— Али утуви већ једанпут, завртњнма се причвршћују шине за прагове!
— Знамо ми то... Ал' ми не одврћемо све ... остављамо ... Знамо ми шта радимо ... разумемо се ми у то...
Денис зева и крсти уста.
— Прошле године је овде воз искочио из шина — каже иследник. — Сад је јасно зашто...
— Шта рекосте?
— Сада је, кажем, јасно, зашто је прошле године воз искочио из шина... Сад разумем!

— Зато сте ви чколовани да разумете, добротвори наши ... Знао је бог коме је памет давао... Ви сте, ето, доконали шта је и како је, а чувар пруге, сељак као и ми, ништа не разуме, зграби за шију и терај! Право је речено — у сељака и памет сељачка... Запишите и то, ваше благородство, да ме је двапут звекнуо по зубима и у ребра.
— Кад су код тебе вршили претрес нашли су још један завртањ.... На ком си месту и кад одврнуо тај завртањ?
— Ви то, биће, о оном гвинту што је лежао под црвеним сандуком?
— Не знам ја где ти је он лежао, тек нађен је. Кад си га одврнуо?
— Нисам га ја одвртао, дао ми га Игњашка, син Семјона ћопавог. То је онај што је под сандуком, а онај што је у дворишту на санкама заједно смо га ја и Митрофан одврнули.
— Који Митрофан?
— Митрофан Петров... Нисте чули за њега? Прави код нас мреже и продаје господи. Њему треба много тих гвинтова. За сваку мрежу, отприлике, десетак комада.
— Слушај ... параграф 1081. кривичног законика каже да сваки ко с предумишљајем учини на железничкој прузи квар који може довести у опасност транспорт на тој прузи, а окривљени је знао да као последица тога мора доћи до несреће... разумеш ли? знао! А ти ниси могао да не знаш чему води то одвртање ... осуђује се на прогонство с принудним радом.
— Дабоме, ви боље знате... Ми смо људи неуки... Шта ми знамо?
— Све ти знаш! Лажеш ти, само се правиш да не знаш!
— Што да лажем? Питајте цело село ако не верујете... Без претеге се само укљева хвата, а куд ћеш гору рибу од кесеге, па и она неће без претеге.
— Сад ћеш још почети и о буцову да ми причаш! — смешка се иследник.
— Буцови код нас не живе... Бацамо струк без претеге поврх воде, на лептиру; онда се хвата клен, па и он ретко.
— Добро, ућути већ једном ...
Завлада тишина. Денис се премешта с ноге на ногу, гледа у сто са зеленом чојом и трепће ли трепће очима, као да пред собом не види чоју него сунце. Иследник брзо пише.
— Могу ли да идем? — пита Денис после краћег ћутања.
— Не, ја морам да те лишим слободе и стражарно спроведем у затвор.
Денис престаје да трепће и, дижући своје густе обрве, упитно гледа чиновника.
— То јест, како то у затвор? Ваше благородство! Ја немам кад, морам на вашар — да узмем од Јегора три рубље за сланину...
— Ћути, не сметај.
— У затвор... Бар да знам зашто па да идем, а овако... ни крив ни дужан... Зашто? Нити сам, да речем, крао нити се тукао... А ако ви нешто сумњате због пореза, ваше благородство, онда не верујте кмету... Ви питајте господина сталног члана... А кмет нема милости...
— Ћути!
— Па ја и ћутим... — мрмља Денис. — А што је кмет налагао у рачуну, могу и да се закунем... Нас има три брата: Кузма Григорјев, значи, Јегор Григорјев и ја, Денис Григорјев...
— Ти ми сметаш... Еј, Семјоне! — виче иследник. — Води га!
— Нас има три брата — мрмља Денис док га два позамашна војника хватају и воде из суднице. — Брат за брата не одговара... Кузма не плаћа, а ти, Денисе, одговарај! И то су ми неке судије! Умро је покојни спахија-генерал, бог да му душу прости, а показао би он вама, судијама... Треба знати како се суди, а не тек тако... Скини ако хоћеш и главу, али за кривицу, по правди...
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Clan u razvoju


Zodijak
Pol
Poruke 31
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.8
Лоз

Иван Дмитрич, човек средњег имовног стања, који с породицом троши хиљаду двеста рубаља годишње и који је врло задовољан својом судбином, једном после вечере седе на диван и поче да чита новине.
— Заборавила сам да погледам данас новине — рече његова жена распремајући сто. — Погледај има ли извештај о вучењу?
— Да, има — одговори Иван Дмитрич. — А зар твој лоз није пропао у залагаоници?
— Не, у уторак сам платила интерес.
— Који је број?
— Серија 9.499, број 26.
— Добро... Да погледамо... 9.499 и 26.
Иван Дмитрич није веровао у срећу на лутрији и у некој другој прилици не би никад погледао извештај о вучењу, али сад, у доколици, што да не, а и новине му беху пред очима — он превуче прстом одозго до доле по бројевима серија. И одмах, као подсмех његовој неверици, не даље од другог реда одозго, оштро му паде у очи цифра 9.499! Не загледавши добро број лоза, не проверавајући, он брзо спусти новине на колена и као да га је неко пљуснуо по стомаку хладном водом, осети под грудима пријатну језу: би му некако и тугаљиво, и страшно, и слатко.
— Маша, има 9.499! — рече он потмуло.
Жена погледа његово запрепашћено, преплашено лице и схвати да се не шали.
— 9.499? — упита она бледећи и спуштајући на сто савијен столњак.
— Да, да... озбиљно има!
— А број лоза?
— А, да! Још број лоза. Уосталом, стани... причекај. Не, зашто? У сваком случају ту је број наше серије! Ипак, разумеш...
Гледајући у жену, Иван Дмитрич се осмехивао широко и бесмислено, као дете коме показују неку сјајну стварчицу. И жена се смешкала. И њој је било пријатно што је прочитао само серију и што не хита да дозна број срећног лоза. Мучити и дражити себе надом у могућну срећу — то је тако слатко и језиво у исти мах!
— Наша серија је ту — рече Иван Дмитрич после дугог ћутања. — Значи, постоји и могућност да смо добили. Само могућност, али ипак она постоји!
— Добро, погледај сад!
— Причекај! Имаћемо кад да се разочарамо. То је у другом реду одозго, значи згодитак од 75.000. То није новац, то је моћ, капитал! А шта ако погледам одмах у табелу, а тамо — 26! А? Чуј, а шта ако смо заиста добили?
Супрузи почеше да се смеју и дуго се гледаху ћутке. Могућност среће их је ошамутила, они чак нису могли ни да сањаре, ни да кажу на што би употребили тнх 75.000, шта би купили, куда путовали. Мислили су само на цифре 9.499 и 75.000, замишљали их у својој машти. а о самој срећи, која је била тако могућна, нису имали некако воље да мисле.
Држећи у рукама новине, Иван Дмитрич се неколико пута прошета из угла у угао, и тек кад се мало умири од првог утиска, поче мало да машта.
— А шта ако смо добили? — рече он. — То је онда нов живот, то је катастрофа! Лоз је твој, али кад би био мој, ја бих, пре свега, наравно, купио за 25.000 неку некретнину, неко имање; око десетак хиљада за разне трошкове: нов стан ... путовања, исплата дугова и слично ... Осталих 40.000 у банку под интерес...
— Да, имање — то је лепа ствар — рече жена седајући и спуштајући руке на крило.
— Негде у тулској или орловској губернији. Прво, неће нам бити потребно летовање, а друго, доносило би и приходе.
У његову уобразиљу нагрнуше слике све једна од друге умилнија, поетичнија, а у свим тим сликама видео је само себе, ситог, спокојног, здравог, топло му је, чак врућина! Ево га, на нример, пошто се најео као лед хладне чорбе од кваса, како лежи полеђушке на врелом песку крај речице или у врту под липом ... Врућина је... Синчић и кћерка бауљају у близини, играју се по песку или у трави хватају бубе. Он слатко дремуцка, не мисли ни на шта и целим телом осећа да не мора на посао ни данас, ни сутра, ни прекосутра. А кад му досади лежање, он иде да гледа косидбу, или у шуму по печурке, или посматра како сељаци мрежом лове рибу. Кад сунце зађе, он узима чаршав, сапун и полако одлази у купатило, где се без журбе свлачи, дуго трља длановима своја гола прса и улази у воду. А у води, око мутних кружића од сапуна јате се рибице и њише се зелено водено биље. После купања, чај с павлаком и са слатким кифлама... Увече шетња или картање са суседима.
— Да, добро би било купити имање — рече жена, такође сањарећи, а по лицу јој се видело да је очарана својим мислима.
Иван Дмитрич замишља јесен с кишом, с хладним вечернма и михољским летом. У те дане треба намерно што дуже шетати по врту, башти, обалом реке, да би човек ваљано прозебао, а затим испио велику чашу вотке и мезетио усољене печурке или киселе краставчиће па — испио још једну. Деца трче из баште и доносе шаргарепу и репу од којих се шири мирис свеже земље... А после се прућити на диван и полако прелиставати неки илустровани часопис, затим покрити лице часописом и, раскопчавши прслук, препустити се дремежу.
После михољског лета долази тмурно, кишовито време. Даноноћно пада киша, голо дрвеће плаче, ветар је влажан и студен. Пси, коњи, кокоши — све је мокро, погружено, скрушено. Не може се никуд у шетњу, из куће се не можеш макнути, по цео боговетни дан шетај с краја на крај собе и сетно погледај у суморне прозоре. Досадно!
Иван Дмитрич се заустави и погледа у жену.
— Ја бих, знаш, Маша, отпутовао у иностранство — рече он.
И поче да мисли како би лепо било у позну јесен путовати у иностранство, некуд у јужну Француску, Италију ... Индију!
— И ја бих свакако путовала у иностранство — рече жена. — Де, види број лоза!
— Стани! Причекај...
Он је ходао по соби и даље размишљао. Паде му на памет мисао: а шта би било ако бн жена заиста кренула у иностранство? Пријатно је путовати сам, или у друштву лакомислених, безбрижних жена које живе од данас до сутра, а не с таквима које целим путем мисле и говоре само о деци, уздишу, плаше се н дршћу над сваком паром. Иван Дмитрич замисли своју жену у вагону с безброј завежљаја, корпи, смотуљака; она због нечег уздише и јада се како је од пута боли глава, како је потрошила много пара; и он непрестано мора да трчи на станицама по врелу воду за чај, по сендвиче, воду... Она неће да руча зато што је то скупо.
»Па она би мени сваку копјејку набијала на нос — помисли он погледавши у жену. — Лоз је њен, а не мој! А што и да путује у иностранство? Шта ће њој то? Седеће у хотелској соби па ни мене неће пуштати од себе... Знам ја то!«

И он први пут у животу обрати пажњу на то да је његова жена остарела, поружнела, да сва заудара на кухињу, док је он још млад, здрав, свеж, да би се могао и по други пут оженити.
»Дабоме, све су то ситнице и глупости, — мислио је он — али ... зашто да путује у иностранство? Шта би тамо разумела? А знам да би пошла... Могу да замислим... У ствари, за њу је свеједно — био Напуљ, био Клин. Само би ми сметала. Зависио бих од ње. Могу мислити, чим би примила паре, сместа би их, онако женски, закључала иза седам брава... Од мене да сакрије... Своју родбину би помагала а мени би сваку копјејку набијала на нос.«
Иван Дмитрич се сети родбине. Сва та браћа, сестре, тетке, чике, чим дозиају за згодитак домилеће, почеће просјачки да мољакају, да се сладуњаво смеше, да се улагују. Одвратни бедници! Ако им даш — тражиће још; а ако одбијеш — проклињаће, сплеткарити, желеће ти свакојаке несреће.
Иван Дмитрич се сети својих рођака, и њихова лица, која је раннје равнодушно посматрао, сад му се учинише одвратна, мрска.
»Све саме уштве!« — помисли он,
И женино лице поче му се чинити одвратно, мрско. У души букну мржња према њој и он злурадо помисли:
»Не зна шта би с новцем и због тога је циција. Кад би добила, дала би ми само сто рубаља, а остало — под кључ...«
И он више жену није гледао са осмехом, него с мржњом. И она њега погледа са истом мржњом и злобом. Она је имала своје ружичасте снове, своје планове, своје закључке; сасвнм јој је било јасно о чему сања њен муж. Знала је она ко би први пружио шапу на њен згодитак.
»Да, лепо је сањати на туђ рачун! — говорио је њен поглед. — Али нема ништа од тога!«
Муж је разумео њен поглед; мржња му узавре у грудима, и да би наједио своју жену, он за инат брзо погледа у четврту страну новина и свечано објави:
— Серија 9.499, број 46, не 26!
Нада и мржња намах ишчезоше, а Ивану Дмитричу и његовој жени истог часа се учини да су њихове собе мрачне, тескобне и ниске, да вечера коју су појели не засићује него само притиска желудац, да су вечери дуге и досадне ...
— Ђаво ће га знати шта је ово — рече Иван Дмитрич почињући да зановета. — Где год човек стане, свуд под ногама хартије, мрвице, неке љуске. Собе никад нису почишћене! Мораћу да идем из куће, нека ме ђаво начисто однесе. Отићи ћу и обесићу се о прву јасику на коју наиђем.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Clan u razvoju


Zodijak
Pol
Poruke 31
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.8
Маска

У Х-ом друштвеном клубу приређен је у добротворне сврхе маскенбал или, како га овдашње госпођице називају, бал парова.
Било је дванаест часова ноћу. Интелектуалци без маски који нису играли — била су их петорица — седели су за великим столом у читаоници и, загњуривши носеве и браде у новине, читали, дремали, и по речима месног дописника престоничких новина, врло либералног господина, — »мислили су«.
Из опште дворане допирали су звуци кадрила »Вјушка«. Поред врата непрестано су трчкарали лакеји снажно лупајући ногама и звецкајући посуђем. У самој читаоници владала је дубока тишина.
— Овде ће, чини ми се, бити згодније! — зачу се наједном дубок, пригушен глас, који је, рекло би се, излазио из пећи. — Упадајте овамо! Овамо, децо!
Врата се отворише и у читаоницу уђе крупан, здепаст и маскиран човек, обучен у кочијашко одело, под капом с пауновим перјем. Одмах за њим уђоше две даме под маскама и лакеј са служавником. На служавнику се налазила трбушаста боца ликера, три боце црног вина и неколико чаша.
— Овамо! Овде ће и свежије бити — рече мушкарац. — Мећи служавник на сто... Седајте, мамзелке! Же ву при а ла тримонтран! А ви се, господо, помакните ... шта ту!
Мушкарац се заљуља и сруши руком са стола неколико часописа.
— Мећи овде! А ви се, господо читаоци, мичите; доста сте бистрили политику ... Бацајте то!
— Ја бих вас молио лакше — рече један од ннтелектуалаца погледавши у маску преко наочара. — Ово је читаоница, а не бифе... Овде није место да се пије.
— Што није место? Да се не клати сто, или може плафон да се сруши? Чудновато! Него ... немам кад да разговарам! Бацајте новине... Мало сте прочитали и доста вам је; ионако сте много паметни, а и очи се кваре, а што је најважније, ја то нећу и — тачка.
Лакеј спусти служавник на сто и, пребацивши салвет преко руке, стаде покрај врата. Даме се одмах прихватише црног вина.
— И како то да има паметних људи којима су новине милије од пића — отпоче мушкарац с пауновим перјем сипајући себи ликер. — А ја бих рекао да ви, уважена господо, волите новине зато што немате пара за пиће. Је л' тако? Ха-ха! ... Читају! Де, о чему тамо пише? Господине с наочарима! О каквим догађајима ви читате? Ха-ха! Батали то! Шта се ваздан пренемажеш! Боље тргни једну!
Мушкарац с пауновим перјем придиже се и истрже новине из руку господина с наочарима. Овај пребледе, затим поцрвене и запрепашћено погледа у остале интелектуалце, а они — у њега.
— Ви се заборављате, господине, — плану он. — Ви читаоницу претварате у крчму. Ви дозвољавате себи непристојност, отимате новине из руку! Ја то не допуштам! Ви не знате с ким имате посла, драги господине! Ја сам директор банке Жестјаков!
— Баш ме брига што си ти Жестјаков! А ево како ја поштујем твоје новине...
Мушкарац диже новине и ситно их исцепа.
— Шта је ово, господо? — промрмља Жестјаков згрануто. — То је нечувено, то је... то је чак ненормално...
— Пази, наљутили се — засмеја се мушкарац. — Немој, молим те, уплаши ме! Све ми колена клецају. Него, знате шта, господо? Шалу на страну, није ми до разговора с вама... Пошто ја желим да останем овде насамо с мамзелкама и желим да се овде забављам, молим вас да се без протеста удаљите...Молим вас! Господине Белебухине, торњај се до сто ђавола! Шта кезиш губицу? Кад кажем торњај се, онда се торњај! Брже, иначе ћеш зло да прођеш!
— То јест, како то? — упита благајник старатељског суда Белебухин, црвенећи и слежући раменима. — Ја уопште не разумем... Некакав безобразник упада овамо и ... одједанпут овакве ствари!
— Каква је то реч безобразник? — дрекну мушкарац с пауновим перјем наљутивши се и треснувши песницом о сто, тако да на служавнику заиграше чаше. — Коме ти то? Мислиш ако сам ја маскиран да можеш свашта да ми говориш? Дроњо! Губи се кад кажем! Директоре банке, кидај док си читав! Чистите се сви, да ниједну битангу више овде не видим! Хајде, носите се!
— Сад ћемо ми да видимо! — рече Жестјаков коме се чак и наочари замаглише од узбуђења. — Показаћу ја вама! Еј, позови овамо дежурног члана!
Трепутак доцније уђе омален риђ члан с плавом траком на реперу, задуван од игре.
— Молим вас, изиђите! — поче он. — овде не може да се пије! Изволите у бифе!
— Одакле ти испаде? — упита мушкарац под маском. — Ко те звао?
— Ја за вас нисам »ти« и молим вас да изиђете!
— Знаш шта, прикане: дајем ти минут форе ... А пошто си ти члан и главно лице, онда ове глумце под ручице и — напоље. Мојим мамзелкама није по вољи кад је овде неко непознат... Оне се устручавају, а ја за своје паре хоћу да оне буду комотне.
— Овај насилник очигледно не види да није у свињцу! — викну Жестјаков. — Позовите овамо Јевстрата Спиридонича!
— Јевстрат Спиридонич! — одјекну по клубу. — Где је Јевстрат Спиридонич?
Јевстрат Спиридонич, старац у полицијском мундиру, није се дао чекати.
— Молим вас да изиђете одавде! — простења он, избечивши своје страшне очи и мрдајући офарбаним брковима.
— Уф, што ме уплаши! — рече мушкарац и закикота се од задовољства. — Баш ме добро уплаши! Дешавају се и таква чудеса, убио ме бог! Бркови као у мачка, очи избуљио ... Хахаха...
— Без поговора, молим! — дрекну Јевстрат Спиридонич из све снаге и задрхта. — Излази напоље! Наредићу да те избаце!
У чнтаоници се диже неописива галама. Јевстрат Спиридонич, црвен као рак, викао је лупајући ногама. Жестјаков се драо. Белебухов се драо. Драли су се сви интелектуалци, али све њихове гласове надјачавао је дубоки, крупни, пригушени бас мушкарца под маском. Захваљујући општој пометњи, игранка се прекиде и публика нагрну из дворане у читаоницу.
Јевстрат Спиридонич ради веће важности позва све полицајце који су били у клубу и седе да састави записник.
— Пиши, пиши — говорила је маска гурајући му прст под перо. — Шта ли ће сад са мном јадником бити? Сирота моја глава! Зашто ме упропашћујете, сирома' ја? Ха-ха! Де, шта је? Је л' готов записник? Све потписано? Добро, а сад гледајте... Један ... два ... три!!
Мушкарац устаде, исправи се колико је дуг и скиде маску. Откривши своје пијано лице и погледавши све редом, уживајући у постигнутом ефекту, он се свали у наслоњачу и радосно закикота. А направио је заиста необичан утисак. Сви се интелектуалци престрављено згледаше и пребледеше, а неки се чак почешаше по потиљку. Јевстрат Спиридонич јекну као кад човек нехотице направи велику глупост.
У галамџији сви познадоше милионара, фабрикакта, наследног почасног грађанина Пјатигорова, познатог по својим изгредима, по доброчинствима и, како се то не једном писало у месном гласнику — по љубави према просвети.
— Шта је, хоћете ли отићи или не? — упита Пјатигоров после тренутног ћутања.
Ћутке, не говорећи ни речи, интелектуалци изиђоше на прстима из читаонице, а Пјатигоров затвори за њима врата.
— Па ти си знао да је то Пјатигоров! — кркљао је мало после Јевстрат Спиридонич полугласно, дрмусајући за раме лакеја који је уносио у читаоницу вино. — Зашто си ћутао?
— Забранили ми да кажем, молићу!
— Забранили ти да кажеш... Стрпаћу ја тебе, ђаволе, на месец дана, па ћеш онда видети то своје »забранили ми да кажем«. Напоље!! А и ви сте ми красни, господо, — обрати се он интелектуалцима.
— Дигли узбуну! Нисте могли да изиђете на десетак минута из читаонице! Ето вам сад, па кусајте што сте закували. Ех, господо, господо... Не волим то, богами!
Интелектуалци су тумарали по клубу, туробни, изгубљеии, као кривци дошаптавајући се и као предосећајући неко зло... Њихове жене и кћери, дознавши да је Пјатигоров »увређен« и да се љути, замукоше и почеше се разилазити кућама. Игранка се прекиде.
У два сата Пјатигоров изиђе из читаонице; био је пијан и тетурао се. Ушавши у дворану, седе крај оркестра и уз музику задрема, затим му глава тужно клону и он захрка.
— Не свирајте! — замахаше на свираче. — Пссст! ... Јегор Нилич спава...
— Хоћете ли дозволити да вас отпратим до куће, Јегоре Ниличу — упита Белебухин нагнувши се милионару на уво.
Пјатигоров учини уснама тако као да би да одува муву са образа.
— Хоћете ли дозволити да вас отпратим до куће, — понови Белебухин, — или да кажем да вам пошаљу кола?
— А? Шта? Ти ... шта 'оћеш?
— Да вас испратим до куће, молим... Лепо да пајките...
— 'Оооћу кући ... Исспрати!
Белебухин се сав озари од задовољства и стаде дизати Пјатигорова. Прискочише и други интелектуалци и, љубазно се смешкајући, дигоше наследног почасног грађанина и обазриво га одведоше до екипажа.
— Е овако да намагарчи цело друштво може само глумац, таленат — весело рече Жестјаков помажући му да се смести у кола. — Ја сам формално запањен, Јегоре Ниличу! Још се смејем ... Ха-ха ... А ми се жестимо, расправљамо! Ха-ха... Верујте, ни у позоришту се нисам тако смејао... Море лакрдија! Целог живота памтићу ово незаборавно вече!
Испративши Пјатигорова, интелектуалци се развеселише и умирише.
— Са мном се руковао на растанку — рече Жестјаков врло задовољан. — Значи, у реду је, не љути се...
— Дај боже! — уздахну Јевстрат Спиридонич. — Хуља, нитков, али — добротвор! Шта можемо!
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Clan u razvoju


Zodijak
Pol
Poruke 31
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.8
Пссст!

Иван Јегорович Краснухин, другоразредни новинар — сарадник, враћа се касно ноћу кући натмурен, озбиљан и некако нарочито замишљен. Изгледа тако као да очекује претрес или планира самоубиство. Пошто прошета мало по соби, он се заустави, разбаруши косу и поче да говори гласом Лаерта који се спрсма да освети сестру.
— Човек је изнурен, малаксао, душу му притиска туга, па хајд изволи седи и пиши! И то ми је живот!? Зашто још нико није описао тај болни раздор који се одиграва у писцу кад је тужан а мора да засмејава гомилу, или кад је весео а по наруџбини мора да лије сузе? Ја морам да будем разигран, равнодушно хладнокрван, духовит — а претпоставите да мене мори туга или, рецимо, болестан сам, умире ми дете, жена ми се порађа!
Он то говори претећи песницом и бечећи очи... Затим одлази у спаваћу собу и буди жену.
— Нађа, — вели он — ја ћу сада да пишем... Молим те да ми нико не смета. Не може се писати ако се деру деца, ако хрчу куварице... Постарај се такође за чај и... бифтек, тако нешто ... Ти знаш да ја без чаја не могу да пишем ... Чај је једино што ме крепи у раду.

Вративши се у своју собу, он скида капут, прслук и ципеле. Свлачи се полагано, затим са изразом увређене невиности седа за писаћи сто.
На столу нема ничег случајног, обичног, све, свака и најмиња ситница носи печат смишљености и строгог програма. Минијатуре и слике великих писаца, гомила рукописа, том Бјелинског с пресавијеном страницом, лобања уместо пепељаре, лист новина, нехајно пресавијен, али тако да се види место подвучено плавом оловком с крупном ознаком на маргини:
»Подло!« Ту има и десетак свеже зарезаних оловки и држаља с новим перцима, очигледно спремљених да спољни узроци и случајности, као што је покварено перо, не би ни за тренутак могли да прекину слободан стваралачки полет.
Краснухин се забаци на наслон фотеље и, затворивши очи, задуби у размишљање о теми. Он чује како жена шљапка патикама и цепка луч за самовар. Још се није сасвим расанила — види се по томе што јој поклопац од самовара и нож сваки час испадају из руку. Ускоро допире зујање самовара и цврчање печеног меса. Жена непрекидно цепка луч и лупа око пећи вратанцима и поклопцима. Одједном се Краснухин стресе, преплашено отвори очи и почиње да њуши ваздух.
— Господе боже, угљен-моноксид! — стење он паћенички мрштећи лице. — Угљен-моноксид! Та немогућа жена зарекла се да ме отрује! Па реците онда, тако вам бога, могу ли ја да пишем под таквим условима?
Он трчи у кухињу и драматично виче. Кад му жена, опрезно идући на прстима, мало касније донесе шољу чаја, он као и пре седи у наслоњачи затворених очију, задубљен у своје мисли. Не миче се, овлаш добује по челу с два прста и прави се да не примећује њено присуство... На лицу му као и малопре израз увређене невиности.
Као девојчица којој су поклонили скупу лепезу, пре него што ће написати наслов, он дуго кокетује сам са собом, пренемаже се, измотава... Притиска слепоочнице, час се грчи и скупља ноге као да га боли стомак, час сањиво жмири као мачак на дивану... Најзад, не без оклевања, он пружа руку према мастионици, и, с таквим изразом као да потписује смртну пресуду, пише наслов ...
— Мама, дај ми воде! — чује он глас свога сина.
— Пссст! — каже мајка. — Тата пише! Пссст...
Тата пише брзо, брзо, без исправки и застоја, једва стиже да преврне страницу. Попрсја и портрети знаменитих књижевника гледају како његово перо лети, не мичу се, и као да мисле: »Гле ти њега што се извештио!«
— Пссст! — шкрипи перо.
— Пссст! — пиште књижевници кад се сто задрма од ударца коленом.
Одједном се Краснухин усправља, оставља перо и ослушкује ... Он чује уједначен, монотон шапат ... То се у суседној соби станар Фома Николајевич моли богу.
— Чујте ви! — виче Краснухин. — Зар не бисте могли да се мало тише молите? Сметате ми да пишем!
— Извините, молим вас — смерно одговара Фома Николајевич.
— Пссст!
Пошто је написао пет страница, Краснухин се протеже и гледа на сат.
— Боже мој, већ три! — стење он. — Други људи спавају, а ја ... једини ја морам да радим!
Уморан, исцрпљен, он накривљене главе одлази у спаваћу собу, буди жену и каже скрханим гласом:
— Нађа, дај ми још чаја! Изнурен сам!
Пише до четири сата, а писао би радо и до шест да тема није исцрпена. Афектација и пренемагање пред самим собом, пред мртвим предметима, ван домашаја туђег наметљивог, позорног погледа, деспотизам и тиранија над малим мравињаком који је судбина препустила њему на милост и немилост, представљају насушну храну његовог живота. И како само тај деспот овде код куће нимало не личи на онога малог, скрушеног, покорног неталентованог човечуљка кога смо навикли да срећемо по редакцијама.
— Толико сам уморан, тешко да ћу заспати... — вели он одлазећи на спавање. — Овај наш посао, проклети, незахвални, псећи посао, не исцрпљује толико тело колико душу... Требало би да узмем нешто за умирење... Сам бог види: да ми није породице, напустио бих ја тај посао... Писати по наруџбини! То је страшно!
Он спава до дванаест, или до један сат у подне, спава чврсто и здраво... Ах, како би он тек спавао, какве би снове сањао, како би се тек разбашкарио кад би постао познат писац, редактор или барем издавач!
— Он је целе ноћи писао! — шапуће жена с преплашеним изразом на лицу — Пссст!
Нико не сме ни да говори, ни да хода, ни да лупа. Његов сан је светиња за чије ће оскврњење кривац скупо платити.
— Пссст! — иде од уста до уста по кући. — Пссст!
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Clan u razvoju


Zodijak
Pol
Poruke 31
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.8
Pадост

Било је дванаест часова ноћу.
Мића Кулдаров, узбуђен, разбарушен, улете у стан својих родитеља и хитро обиђе све собе. Родитељи су се већ спремали да крену на починак. Сестра је лежала у кревету и довршавала последњу страницу романа. Браћа гимназијалци су спавали.
— Откуд ти? — зачудише се родитељи. — Шта ти је?
— Ах, не питајте! Уопште се нисам надао! Не, уопште се нисам надао! То је... то је просто невероватно!
Мића се засмеја и седе у фотељу, јер од среће не беше у стању да се држи на ногама.
— То је невероватно! Не можете ни да замислите! Погледајте само!
Сестра скочи с кревета и огрнувши се јорганом приђе брату. Гимназијалци се пробудише.
— Шта је теби? Потпуно си избезумљен!

— Од радости, мамице! Мене сад зна цела Русија! Цела! Пре сте једино ви знали да на овом свету постоји чиновник 14. класе Дмитриј Кулдаров, а сада за то зна цела Русија! Мамице! О, боже, боже!
Мића подскочи, пројури кроз све собе и опет седе.
— Ама шта се догодило? Говори разумно!
— Ви живите као дивље звери, не читате новине, никакву пажњу не поклањате јавности, а у новинама има толико дивних ствари! Што год се деси, одмах је све познато, ништа се не може сакрити! Толико сам срећан! О, господе боже! У новинама се пише само о углединм људима, а ево сад су и о мени писали!
— Шта то причаш? Где?
Тата пребледе. Мама погледа у икону и прекрсти се. Гимназијалци ђипише и, онако како су се затекли — само у кратким кошуљама, прилетеше брату.
— Да, да! Пишу о мени! Сада за мене зна цела Русија! Мамице, сачувајте овај примерак за успомену! Читаћемо једног дана! Погледајте!
Мића извуче из џепа новине, пружи оцу и упре прстом у место заокружено плавом оловком.
— Читајте!
Отац натакну наочаре.
— Читајте већ једном!
Мама баци поглед на икону и прекрсти се. Тата се накашља па поче да чита:
»29. децембра, у једанаест часова увече, чиновник 14. класе Дмитриј Кулдаров ...
— Је л' видите, је л' видите? Даље!
... чиновник 14. класе Дмитриј Кулдаров, излазећи нз крчме која се налази у Малој броној, у кући Козихина, и будући у пијаном стању...
— То смо Семјон Петрович и ја... Све је у танчине описано! Наставите! Даље! Слушајте!
... и будући у пијаном стању, оклизнуо се и пао под коња кочијаша Ивана Дротова, сељака из села Дурикина, срез јухновски, који је тамо стајао. Уплашени коњ, прекорачивши преко Кулдарова и превукавши преко њега саонице у којима се налазио московски трговац другога реда Степан Луков, појурио је низ улицу и био заустављен од стране пазикућа. Кулдаров, будући неко време у бесвесном стању, одведен је затим у полицијски кварт и прегледан од стране лекара. Ударац који је задобио по потиљку спада у лаке повреде. О догађају је начињен записник. Настрадаломе је указана лекарска помоћ.«
— Рекли су ми да стављам хладне облоге на потиљак. Јесте ли сад прочитали? А? Е, па изволите! Сад ће се разгласити по целој Русији! Дајте овамо!
Мића зграби новине, пресави их и гурну у џеп.
— Отрчаћу до Макарових да им покажем... Треба још да покажем Иваницкима, Наталији Ивановној, Анисиму Василичу... Морам да трчим! Збогом!
Мића натуче шапку с кокардом и победоносно, сав срећан, изјури на улицу.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Clan u razvoju


Zodijak
Pol
Poruke 31
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.8
Роман с контрабасом

Музичар Смичков кренуо је из вароши у вилу кнеза Бибулова где се поводом веридбе »имало одржати« вече с музиком и плесом. На његовим леђима почивао је огроман контрабас у кожној футроли. Смичков је ишао обалом реке која је ваљала своје хладовите таласе ако не баш величанствено, онда бар веома поетично.
»Како би било да се окупам?« — помисли он.
Не премишљајући се много, он се свуче и загњури своје тело у прохладну воду. Вече је било божанствено. Смичковљева песничка душа поче да се прилагођава хармонији околине. Али какво тек слатко осећање обузе његову душу кад, отпливавши стотинак метара у страну, угледа дивну девојку како седи на стрмој обали и пеца рибу. Он заустави дисање и претрну од прилива разнородних осећања: успомене из детнњства, туга за прошлошћу, буђење љубави... Боже мој, а ето он је мислио да више неће моћи да воли! Откако је изгубио веру у човечанство (његова жеиа коју је ватрено волео одбегла је с његовим пријатељем, фаготом Собакином), његове груди испуњавало је осећање празнине и он је постао човекомрзац.
»Шта је то живот? — много пута је постављао себи то питање. — Зашто ми живимо? Живот је мит, машта ... обмана...«
Али стојећи пред успаваном лепотицом (није тешко било приметити да она спава), он нагло, упркос својој вољи, осети у грудима нешто налик на љубав. Дуго је стајао пред њом гутајући је очима...
»Доста сад... — помисли он дубоко уздахнувши. — Збогом, чаробно привиђење! Време ми је да пожурим на бал код његовог благородства...«
Погледавши још једном лепотицу, он већ хтеде да отплива натраг, кад му у глави сину мисао.
»Требало би да јој оставим неки знак за успомену! — помисли он. — Закачићу јој нешто на удицу. То ће бити изнснађење од »непознатог«.
Смичков тихо доплива до саме обале, накида велики букет пољског и воденог цвећа и, свезавши га стабљиком лободе, закачи га за удицу.
Букет поче да тоне и повуче за собом лепи пловак.
Разборитост, природни закони и социјални положај мога јунака налажу да се роман заврши управо на овом месту. Али, авај! — судбина писца је неумољива. Због околности које не зависе од аутора, роман се није завршио букетом. Упркос здравом разуму и природи ствари, сиромашни и неугледни контрабасиста имао је да одигра важну улогу у животу угледне и богате лепотице.
Допливавши до обале, Смичков се запрепасти: он не угледа своје одело. Украли га... Док је он уживао посматрајући лепотицу, непознати злочинци су однели све осим контрабаса и цилиндра.
— Проклетници! — узвикну Смичков. — О људи, гујино семе! Не једи мене толико губитак одела (јер свака одежда је трошна), колико помисао да ћу бити приморан да ходам голишав и да тако згрешим против јавног морала.

Он седе на футролу с контрабасом и поче да тражи излаз из свог ужасног положаја.
»Тек не могу го ићи кнезу Бибулову! — мислио је он. — Тамо ће бити и дама! А уз то су ми лопови заједно с панталонама украли и калафонијум који се у њима налазио!«
Он је размишљао дуго, до бола у слепоочницама.
»Ха! — досети се најзад. — Близу обале у шибљаку има један мостић... Док се не смркне могу да преседим под тим мостићем, а увече, по мраку, дошуњаћу се до прве куће... «
Задржавши се на тој мисли, Смичков стави цилиндар, натовари контрабас на леђа и крете према шибљаку. Онако го, с музичким инструментом на леђима, подсећао је на неко древно митолошко полубожанство.
А сада, читаоче, док мој јунак седи под мостом препуштен јаду, да га оставимо за неко време и окренимо се девојци која пеца рибу. Шта се с њом збиАО? Пошто се пробуди и не угледа пловак на води, лепотица похита да повуче за струк. Струк се затеже али удица и пловак не испливаше. Очигледно, Смичковљев букет се расквасио у води, набубрио и отежао.
»Или се ухватила нека велика риба — помнсли девојка — или се удица закачила.«
Цимнувши још неколико пута струк, девојка закључи да се удица закачила.
»Баш штета! — помисли она. — А увече тако добро гризе! Шта да радим?«
Без много размишљања ексцентрична девојка збаци са себе ваздушасту хаљину и загњури своје дивно тело у таласе, све до мраморних рамена. Не беше лако откачити удицу од букета у који се заплео струк, али стрпљење и напор однеше победу. Након четврт сата лепотица је, блажена и срећна, излазила из воде држећи удицу у руци.

Али зао удес вребао је њу. Неваљалци који су украли одело Смичкову однели су и њену хаљину и оставили јој само теглу с црвима.

»Шта сад да радим? — заплака она — зар овако да идем? Не, никад! Боље да умрем! Причекаћу док се смркне; онда ћу по мраку отићи до тета Агафје и послати је кући по хаљину... А дотле ћу се сакрити под мостић...«
Моја јунакиња, бирајући што вишу траву и савијајући се, потрча према мостићу. Док се завлачила под мост, она тамо угледа нагог човека с уметничком гривом и чупавим прсима, крикну и паде у несвест.
Смичков се такође препаде. У први мах му се од девојке учини да је речна вила.
»Да то није речна сирена која је дошла да ме одвуче? — помисли он и та му претпоставка поласка јер је одувек имао високо мишљење о својој спољашњости. — Ако пак није сирена него људско биће, како да објасним тај необични преображај? Зашто ли је она овде под мостом? И шта јој је?«
Док је он решавао та питања, лепотица се поврати.
— Немојте ме убити — прошапута она. — Ја сам кнегињица Бибулова. Преклињем вас! Добићете много новца! Ја сам малочас скидала удицу у води а неки лоповн су украли моју нову хаљину, ципеле и све остало!
— Госпо! — рече Смичков молећивим гласом. — И мени су украли одело. Осим тога, с панталонама су ми однели и калафонијум који се у њима налазио!
Сви они који свирају контрабас и тромбон обично су несналажљиви. Смичков је, међутим, био пријатан изузетак.
— Госпо! — рече он мало после. — Вама је, видим, неугодно због мог изгледа али, признаћете, ја одавде не могу отићи из истих разлога из којих не можете ни ви. Ево шта сам смислио: да ли вам неће бити непријатно да легнете у футролу мога контрабаса и да се покријете поклопцем? То ће ме заклонити од вас...
Рекавши то, Смичков извуче контрабас из футроле. За часак му се учини да, уступајући футролу оскврњује свету уметност, али колебање не потраја дуго. Лепотица леже у футролу и сави се као кифла, а он затеже каишеве и стаде уживати у томе што га је природа обдарила таквим умом.

— Сада ви, госпо, мене не видите — рече он. — Лезите само ту и будите спокојни. Кад падне мрак, ја ћу вас однети у дом ваших родитеља. По контрабас могу овамо доћи и касније.
Кад се смрачи, Смичков натовари на леђа футролу с лепотицом и пође према вили Бибулова. Он је имао намеру да се снабде оделом чим стигне до прве куће па да онда крене даље...
»Свако зло има своје добро... — мислио је он усковитлавајући прашину босим ногама и повијајући се под теретом. За ово срдачно саучествовање у удесу кнегињичином, Бибулов ће се свакако штедро наградити.«
— Да ли вам је угодно, госпођице? — питао је он тоном галантног каваљера који позива на кадрил. — Будите љубазни, не устручавајте се и осећајте се у мојој футроли као код своје куће!
Одједном се галантном Смичкову учини да испред њега, обавнјене помрчином, иду две људске прилике. Загледавши боље он се увери да то није оптичка варка: фигуре су се заиста кретале и чак су у рукама носиле некакве завежљаје...
»Да нису то лопови? — сину му у глави. — Они нешто носе. То је сигурно наше одело!«
Смичков спусти футролу украј пута и нададе се за сенкама.
— Стој! — повика он. — Стој! Држи их!
Сенке се окренуше и, приметивши потеру, стругнуше... Кнегињица је још дуго чула брзе кораке и повике: »Стој!« Најзад се све утиша.
Смичков се занео потером, и лепотица би по свој прилици још дуго морала да проведе лежећи у пољу крај пута да не беше срећне игре случаја. Догоди се да су у то време истим путем према вили Бибулова шили Смичковљеви другови, флаута Жучков и кларинет Размахајкин. Спотакавши се о футролу, њих двојица се згледаше и раширише руке.
— Контрабас! — рече Жучков. — Пази, па то је контрабас нашег Смичкова. Како ли је овамо доспео?
— Вероватно се Смичкову нешто догодило — закључи Размахајкин. — Или се напио или су га опљачкали... Било како било, нема смисла да останимо контрабас овде. Понећемо га.
Жучков натовари на леђа футролу и музичари наставише пут.
— Ђаво ће га знати, што је ово тешко! — гунђао је целим путем флаута. — Ни за шта на свету не бих пристао да свирам на оваквом чудовишту ... Уф!
Стигавши у вилу кнеза Бибулова, музичари спустише футролу на место одређено за оркестар и одоше у бифе.
У то време су у вили већ палили лустере и зидне свећњаке. Вереник, дворски саветник Лакејич, леп и симпатичан чиновник министарства саобраћаја, стајао је насред дворане и, држећи руке у џеповима, разговарао с грофом Шкаликовом. Разговарали су о музици.
— Ја сам у Напуљу, грофе, — причао је Лакејич — лично познавао једног виолинисту који је буквално чинио чудеса. Нећете ми веровати! На контрабасу... на обичном контрабасу он је изводио такве ђаволске трилере да те просто ухвати ужас! Свирао је Штраусове валцере!
— Ма идите, молим вас, то је немогуће... — посумња гроф.
— Али кад вам кажем! Чак је и Листову рапсодију изводио! Ја сам живео с њим у истој соби и он ме је у доколици научио да свирам Листову рапсодију.
— Листову рапсодију... Хм!... ви се шалите...
— Не верујете? — засмеја се Лакејич. — Е па одмах ћу вам доказати. Хајдемо до оркестра!
Вереник и гроф се упутише према оркестру. Пришавши контрабасу, они почеше брзо да развезују каишеве и — о, страхоте!
Али овде, док читалац, пустивши на вољу својој уобразиљи, замишља исход музичког спора, да се вратимо Смичкову... Јадни музичар, не стигавши лопове и вративши се на место где је оставио футролу, не затече драгоцени терет. Губећи се у домишљању, он неколико пута прође горе-доле по путу и, не нашавши футролу, закључи да је доспео на погрешно место...
»То је страшно! — помисли он хватајућн се за косу, слеђен од ужаса. — Она ће се угушити у футроли! Ја сам убица!«
Све до поноћи Смичков је тумарао по околним стазама и тражио футролу, и најзад, сасвим клонуо, упути се ка мостићу.
— Потражићу у зору — одлучи он.
Трагање у само свитање даде исти резултат и Смнчков одлучи да под мостом сачека ноћ.
— Наћи ћу је! — мрмљао је он скидајући цилиндар и хватајући се за косу, — Макар је тражио и годину дана, наћи ћу је!
........................................................

И дан-данашњи сељаци што живе у описаним местима причају да се ноћу око мостића може видети некакав наг човек, зарастао у косу и с цилиндром. С времена на време испод моста се чује шкрипа контрабаса.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Clan u razvoju


Zodijak
Pol
Poruke 31
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.8
Сувишни људи

Јунско вече, прошло је шест сати. С постаје Хилково према насељу с летњиковцима тромо се вуче гомила људи који ту летују и који су малочас изишли из воза. То су већином главе породица, натоварени су кесама, торбама и женским кутијама за шешире. Види се да су уморни, гладни и љути, као да за њих сунце не сија и не зелени се трава.
Између осталих, гега се и Павле Матвејевич Зајкин, члан окружног суда, висок, погурен човек у јевтином платненом оделу, с кокардом на овешталој шапки. Он је ознојен, зајапурен и мрк.

— Да ли свакога дана путујете до летњиковца? — обраћа му се један овдашњи гост у риђим панталонама.
— Не баш свакога — суморно одговара Зајкин. — Жена и син живе овде стално; ја долазим двапут нсдељно. Немам времена да путујем сваког дана, а и скупо је.
— Тачно да је скупо — уздишу риђе панталоне. — У граду нећеш пешачити до станице, узмеш фијакер, а онда возна карта стаје четрдесет две копјејке ... купиш уз пут новине, попијеш чашицу вотке из малодушности. Све је то минималан трошак, ништаван, а кад погледаш, накупи се око двеста рубаља за лето. Оно, дабоме, чари природе су скупље, нећу да поричем... идила и остало, али с нашом чиновничком платом, знате и сами, мораш да пазиш на сваку копјејку. Потрошиш неопрезно једну копјејку па после целе ноћи не спаваш... Да, тако је то. Ја, милостиви господине — немам част да знам ваше име и име по оцу — добијам готово две хиљаде годишње, имам звање државног саветника, а пушим дуван друте класе, и немам ни рубље напретек да купим себи минералне воде из Вишија, која ми је преписана због камена у жучи.

— Све је то одвратно — вели Зајкин после краћег ћутања. — Ја, господине, сматрам да су летовање измислили ђаволи и жене. Ђаволе је при том руководила злоба, а жене крајња лакомисленост. Па, молим вас, то није живот него робија, пакао! Време спарно, врућина, не може да се дише, а ти се као уклет потуцаш с једнога места на друго, и нигде да се скрасиш. Тамо у граду ни намештаја ни послуге... све је пренето у летњиковац... храниш се којечим, чај не пијеш зато што нема ко да га пристави, не переш се, а кад дођеш овамо, у окриље природе, онда изволи пешачити по прашини, по жези ... фуј! Јесте ли ожењени?
— Да, молим... троје деце — уздишу риђе панталоне.
— Све је то одвратно... право је чудо како смо још живи.
Најзад стижу до насеља. Зајкин се опрашта с риђим панталонама и одлази у своју вилу. У кући затиче мртву тишину. Чује се само како зује комарци и моли за помоћ мува која је доспела пауку за ручак. На прозорима муслинске завесе кроз које се црвене увели цветови гераније. На дрвеним необојеним зидовима, око олеографија, дремају муве. На трему, у кухињи, у трпезарији — ни живе душе. У соби коју истовремено називају и трпезаријом и салоном Зајкин затиче свога сина Пећу, малог шестогодишњег дечака. Пећа седи за столом и гласно хучући, с напућеном доњом усном, изрезује маказама каро-пуба с карте.
— А, то си ти, тата! — каже он не окрећући се. — Здраво!
— Здраво... а где ти је мајка?
— Мама? Отишла је са Олгом Кириловном на пробу да играју позориште. Прекосутра имају представу. Повешће и мене. Хоћеш ли и ти ићи?
— Хм!... а кад ће се вратити?
— Рекла је да ће се вратити увече.
— А где је Наталија?
— Наталију је мама повела да јој помаже при облачењу за време представе, а Акулина је отишла у шуму по печурке. Тата, зашто комарцима стомак постане црвен кад неког уједу?
— Не знам... зато што сишу крв. Значи, никог нема код куће?
— Никога. Само сам ја код куће.
Зајкин седа у фотељу и неколико тренутака тупо гледа у прозор.
— Па ко ће нам дати да једемо? — пита он.
— Данас ништа нису кували, тата. Мама је мислила да ти нећеш данас доћи и ннје наредила да се данас кува ручак. Она и Олга Кириловна ручаће на проби.
— Најлепша хвала, а шта си ти јео?
— Пио сам млеко. Мени су купили млека за шест копјејки. Тата, а зашто комарци сишу крв?

Зајкин нагло осети како му нешто тешко притиска јетру и почиње да је сише. Он је тако озлојеђен, увређен и огорчен да почиње тешко да дише и дршће; дође му да скочи, да тресне нешто тешко о под и удари у грдњу, али одједном се сети да су му лекари забраннли свако узбуђење, па устаје и присиљава себе да звиждуће арију из »Хугенота«.
— Тата, умеш ли ти да представљаш у позоришту? — чује он Пећин глас.
— Ах, не гњави ме глупим питањима! — љути се Зајкин. — Наврзао се као чичак! Већ ти је шест година а глуп си као и пре три године... Глупо, размажено дерле! Зашто, на пример, квариш те карте? Како смеш да их квариш?
— То нису твоје карте — каже Пећа окрећући се, — мени је Наталија дала.
— Лажеш! лажеш, одвратно дериште! — жести се Зајкин све више и више. — Ти увек лажеш! Требало би те ишибати, неваљалче један. Уши ћу ти извући!
Пећа подскочи, испружи врат и нетремице гледа зајапурено, бесно очево лице. Његове крупне очи најпре трепћу, затим се овлаже и дечаково лице се искриви.
— Ма што ти грдиш? — јеца Пећа. — Шта си ме напао, будало. Ја никог не дирам, нисам неваљао, слушам, а ти се љутиш. Добро, зашто ме грдиш?
Дечак говори убедљиво и плаче тако горко да је Зајкина срамота.
»Заиста, зашто се ја издирем на њега« — мисли он.

— Добро, де, доста, доста — каже он хватајући дечака за раме. — Извини, Пећуха... опрости ми. Ти си моје паметно, добро дете, ја тебе волим.
Пећа брише рукавом очи, са уздахом седа на старо место и почиње да исеца даму. Зајкин одлази у свој кабинет. Он се испружи на диван и, подметнувши руке под главу, замисли се. Малопређашње дечакове сузе ублажиле су његов гнев, и бол на јетри мало-помало умину. Сад осећа само умор и глад.
— Тата! — чује Зајкин из друге собе. — Хоћеш ли да ти покажем своју збирку буба?
— Покажи!
Пећа улази у очев кабинет и предаје му дугуљасту зелену кутију. Зајкин је није ни принео уву а већ чује очајничко зујање и гребање ножица о зидове кутије. Подигавши поклопац, угледа мноштво лептирова, гундеља, цврчака и мува прибодених чиодама за дно кутије. Осим два-три лептира, сви остали су још живи и мичу се.
— А цврчак је још жив! — чуди се Пећа. — Јуче ујутру су га ухватили а он досад није умро!
— Ко те је то научио да их пробадаш?
— Олга Кириловна.
— Требало би Олгу Кириловну тако пробости — каже Зајкин с гађењем. — Носи то одавде! Срамота је мучити животиње!
»Господе боже, како се он одвратно васпитава!« — мисли он по Пећином одласку.
Павле Матвејевич је заборавио на умор и глад и размишља једино о судбини свога малишана. За то време напољу се дневна светлост полако гаси ... Чује се како се гости у друштву враћају с вечерњег купања. Неко застаје пред отвореним кухињским прозором и виче: »Желите ли печурака?« — виче, и пошто му нико не одговара, он шљапка даље босим ногама... Али најзад, кад се сутон толико згусне да геранија иза муслинске завесе губи обрисе а кроз прозор почиње да допире вечерња свежина, врата на трему се с буком отварају и чују се хитри кораци, разговор, смех...
— Мама! — цичи Пећа.
Зајкин извирује из кабинета и види своју жену Надежду Степановну, здраву и румену као и увек. С њом је Олга Кириловна, мршава плавуша с крупним пегама, н некаква два непозната мушкарца: један је млад, висок, риђе кудраве главе, с великом јабучицом, а други је омален, здепаст, с обријаним глумачким лицем и модрикастом кривом брадом.
— Наталија, пристави самовар! — виче Надежда Степановна гласно шуштећи хаљином. — Кажу да је стигао Павле Матвејевич? Павле, где си? Здраво, Павле! — каже она утрчавши у кабинет и тешко дишући. — Стигао си? Баш ми је мило... Са мном су дошла наша два аматера... дођи да те представим... ево овај виши, то је Коромислов... дивно пева, а други, овај мали ... то је Смеркалов, прави глумац... божанствено рецитује, јао, што сам се уморила! Сад смо били на проби... божанствено иде. Спремамо »Станара с тромбоном« и »Она чека њега« ... Прекосутра је представа ...
— Зашто си их довела? — пита Зајкин.
— Морала сам, татице! После часа морамо да пробамо улоге и да мало певамо... Ја и Коромислов ћемо певати у дуету ... Да, само да не заборавим! Пошаљи, голубићу, Наталију да купи сардине, вотке, сира и још нешто. Они ће вероватно и вечерати. Јао, што сам се уморила!
— Хм!... ја немам пара!
— Немој, татице! Нема смисла! Не терај ме да црвеним!
После пола сата Наталију су послали по вотку и мезе. Пошто се напио чаја и појео цео француски хлеб, Зајкин оде у спаваћу собу и леже на постељу, а Надежда Степановна и њени гости, галамећи и смејући се, приступише проби. Павле Матвејевич је дуго слушао уњкаво декламовање Коромислова и Смеркаловљеве глумачке усклике... Затим је следио дуг разговор прекидан циктавим смехом Олге Кириловне. Смеркалов је, с правом истинског глумца, самоуверено и ватрено објашњавао улоге...
Даље је следио дует, а после дуета звецкање посуђа... Зајкин је кроз сан чуо како наговарају Смеркалова да рецитује »Грешницу« и како овај, пошто се мало пренемагао, почиње да декламује. Он је запенушио, ударао се у груди, плакао, кикотао промуклим гласом... Зајкин се намршти и сакри главу под покривач.
— Сад вам је сувише далеко да идете по овом мраку — зачу он после једног сата глас Надежде Степановне. — Што не бисте остали код нас да ноћите? Коромислов ће лећи овде у трпезарији на диван, а ви Смеркалове на Пећину постељу... Пећу можемо да ставимо у мужсвљев кабинет... Стварно, останите!
Најзад кад сат откуца два, све умуче... Отворише се врата на спаваћој соби и појави се Надежда Степановна.
— Павле, спаваш ли? — шапну она.
— Не, зашто?
— Пређи, голубићу, у свој кабинет на диван, ја ћу овде на твој кревет да сместим Олгу Кириловну. Хајде, мили мој! Ја бих је ставила у кабинет, али она се боји сама ... Та устани!
Зајкин се диже, огрну халат, узе јастук и одгега у кабинет... Напипавши свој диван, он запали шибицу и угледа: на дивану лежи Пећка, дечак је будан и великим крупним очима гледа у шибицу.
— Тата, а зашто комарци не спавају ноћу? — упита он.
— Зато... зато — промрмља Зајкин — зато што смо ти и ја овде сувишни ... Немамо чак ни где да спавамо!
— Тата, а зашто Олга Кириловна има пеге на лицу?
— Јао, пусти ме! Дојади ми!
Размисливши мало, Зајкин се обуче и изиђе на улицу да се освежи... Он погледа сиво јутарње небо. непомичне облаке, ослушну летњи крик сањивог дрпавца и поче да размишља о сутрашњем дану: отпутоваће у град, а кад се врати из суда, честито ће се испавати... Одједном се иза угла помоли људска прилика.
»Сигурно стражар« — помисли Зајкин.
Али пошто се загледа и приђе ближе, он познаде у тој прилици синоћњег познаника у риђим панталонама.
— Ви не спавате? — упита он.
— Нешто ми се не спава... — уздахнуше риђе панталоне. — Уживам у природи... Нама је, знате, ноћним возом допутовала драга гошћа... мамица моје жене. С њом су стигле и моје свастике... дивне девојке. Баш ми је мило: мада је ... врло влажно! А ви сте такође изволели уживати у природи?
— Да, — мумла Зајкин — и ја уживам... Да не знате можда овде негде у близини какав бифе или
крчмицу?
Риђе панталоне подигоше очи према небу и дубоко се замислише...
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 3 4
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 20. Feb 2020, 19:37:41
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.09 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.