nisam te bas najbolje razumela...

izmedju ostalog, ono sto jos mozemo mi
za ovu planetu da uradimo (sem da zasadimo po jedno drvo i sl. :[115]
... jeste da ne vaspitavamo decu u duhu mi- oni

jako je vazno da dozvolimo svima pravo na njihov izbor... i da ga ispostujemo...
od vredjenja i i surevnjivosti i netrpeljivosti nema niceg dobrog

znas kako se kaze 'psi laju, karavani prolaze...'

Веруј ми,потпуно се слажем са тобом!

Ne vredjaj!
Nisi kompetentan da procenjuješ ko je ovde lud a ko nije !

@Costa

Druže Costa!
Nemoj odmah da se ljutiš kad ti se nešto kaže što ti baš i ne ide pod kapu.
Nisi najavio da otvaraš kružok za vjernike, već si diskusiju iznijeo pred javnost, a time dao priliku da se čuje i drugo mišljenje.
Institucija u kojoj se okuplja jednomisleća klijentela je crkva.
Tamo u harmoničnoj idili nema disonantnih tonova.
Budi uvjeren da u jednu takvu, zatvorenu ustanovu, ne bih nikada došao uznemiravati publiku svojim razmišljanjima.
Internet je nešto sasvim drugo.
Tebi nitko ne brani da se jatiš (kako kaže srpski narod) sa kim god želiš,
ali isto tako moraš poštovati slobodu drugog da leti (izvan jata) ako tako želi.
Valjda si uvidjeo iz mojih postova da nije za mene problem Bog, njegovo postojanje i njegove namjere.
Problem je religija i njeni nositelji koji imaju "poslanje" tumačiti Boga i njegovo djelo.
Sve poznate vjere, sa svojim svećenstvom i klerom uopće, toliko su puta kroz povijest ogrezli u najtežim zločinima protiv Boga, života i čovjeka, da su izgubile neupitni placet tumačenja Boga, kao i pastirsko poslanje.
Krvavi pohodi hordi pod znakom križa (polumjeseca i sl.) crkveni sudovi (čuvena inkvizicija), ekstremizam pojedinaca svih vjerskih provenijencija, udarili su sami sebi pečat nepovjerenja.
Moguće je da u općem kaosu, u kojem caruju: grabež, mržnja, osveta, nemoral, skarednost, bestidnost, hula....... ipak nađe poneki naivan (samim tim i pošten) popa koji doista vjeruje u Boga i Božju pravdu.
Takvi pojedinci (koje je i crkva često proganjala) ne mogu popraviti žalostan utisak bigotne blasfemije.
Nadam se da će nakon ovog izlaganja biti jasno, da ne kritiziram ideju Boga, već ovozemaljske "izvršitelje".
Tebe pak molim poštovani Costa, da suspregneš nervozu.
Škodi ljepoti i zdravlju.

Hm...bog ih je uzeo sebi? Zar sebi? Zar mi nismo naučeni da oni koji ne veruju u boga neće ući u raj? Pa kako onda Egipatska mnogobožačka deca mogu ući u raj?
A što se potopa tiče, ljudi su izabrali stranu koja vodi "od boga" i zbog toga su kažnjeni. Ako su kažnjeni zbog svog izbora, kakav onda izbor postoji? Čak im nije suđeno posle smrti, nego su jednostavno satrti sa lica zemlje (na kojoj je postojala samo JEDNA časna porodica !?!).

@budjoni

Valjda ti je toliko jasno da se nisam ljutio, niti bio nervozan jer inace ti ne bi stavio smile za jedan prijateljski pozdrav, nego bi stavio smileja sto boksa ili angry smile. No mislim da sam jedno 5 sigurno puta ponovio diskutujuci sa tobom, da ne mesas rimokatolicku inkviziciju i krstaske ratove sa pravoslavljem jer pravoslavna Crkva nije cinila zlocine nego je uvek bila ta koja je proganjana i ta na kojoj su drugi cinili zlocine. Ali ponovi li vam to neko miliona puta, vi cete opet milion i prvi put reci isto.  Kako i uvek ne mozete jednostavno za sta krvio uhvatiti pravoslavnu Crkvu.


Decija dusa je cista i neiskvarena pa ma kojoj veri ono pripadalo.

Sta znaci imati slobodu izbora? Vrlo je jednostavno izabrati, Boga ili otpasti od njega. Priklonti se Bogu znaci naciniti apsolutno slobodan izbor, sve ostalo je relativno i ne moze se svesti po slobodu izbora nego samo robovanje u zavisnosti koliko je ko daleko od Boga. Jer Bog je taj koji je iznad svega i koji daje zivot svemu. Tako da pricati o nekoj slobodi izvan Boga je kao kada bi neko zakljucan u kavezu mastao koliku slobodu moze imati krene li na ovu ili onu stranu.


@Iljushin

Hvala brate! 

ako je sveznajuci, i vidi i ispred vremena, i iza(kako je neko iza rekao), kako je moguce da se on razocarao u covecanstvo, i kaznio ga velikim potopima???
ili neke stvari vidi unapred, a neke ne?ko vidovita zorka
ako vidi ispred vremena, i jos mu je znanje apsolutno, onda mora da vidi sve ispred vremena.
zasto je onda mucio ljude? znao je da ce kad-tad pobiti milione ljudi jer su gresili, i onda je to bilo kao iz razocarenja.
ne mozes biti razocaran u neki ishod ako si znao da ce do toga doci jos od pocetka vremena. i jos onda kaznis lude jer su takvi, a ti ih stvorio i znao da ce biti takvi.

Bozje predznanje i sloboda covecije volje



Sloboda coveka kao duhovno moralnog bica neodvojivi je deo ucenja kako Starog tako i Novog Zaveta. Vec naredba Bozja, data prvim ljudima, izrazava taj stav (a isto tako zapovesti Dekaloga, kao i ostale), jer: Ne jedi sa njega i u koji dan budes jeo s njega umreces, jasno pretpostavlja slobodu - da jede ili ne jede - onoga kome je upucena. Na mnogim mestima Sv. Pismo kazuje i direktno da je u covekovoj vlasti izbor: ili da postupa u saglasnosti sa voljom Bozjom , tj. moralno dobro, ili suprotno tome - zlo, poput ovoga: Evo sam stavio pred vas zivot i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izaberi zivot da budes ziv (5. Mojs. 30, 19).

U Novom Zavetu, celokupno delo Spasiteljeve prorocke sluzbe, Njegova propoved, upuceno je coveku kao slobodnom bicu, koje moze da vrsi ono sto Bog zeli i sto ga spasava, ali i suprotno tome. Iz mnogih Hristovih reci to se vidi sasvim odredjeno: Ko hoce da ide za mnom neka se odrece sebe i uzme krst svoj i ide za mnom (Mt. 16, 24); Ako hoces da udjes u zivot drzi zapovesti. Ako hoces savrsen da budes... (Mt. 19, 17, 21).

Istina slobode covekove nalazi se jasno iskazana u delima Sv. Otaca, onako kao sto npr. veli sv. Vasilije Veliki: dusa ljudska "ne buduci vezana nikakvom neophodnoscu, i dobivsi od Tvorca zivot slobodan, posto je stvorena po slici Bozjoj, razume dobro, ume se njime nasladjivati, obdarena slobodom i moci... moze da sacuva zivot koji joj je prirodan. No takodje ima slobodu da se ukloni od dobra." A tako kazuju i mnogi drugi. Otud ucenje pravoslavne dogmatike da su ljudi i andjeli stvoreni kao slobodna bica, ali s nizim tipom slobode (moci ne gresiti), s tim da uzrastanjem u dobru dospeju do viseg (ne moci gresiti).

Sa ovakvim odredjenim stavom o slobodi covekovog moralnog delanja kako dovesti u saglasnost reci sv. Simeona Novog Bogoslova: V knjizje ze Tvojej i jesce nesodjejonaja napisana Tebje sut? Zaista, prva misao koju ove reci izazivaju odvodi nas shvatanju izvesnog programiranja naseg zivota i postupanja, nekog preodredjenja i sudbine. Jer ako je ono sto tek treba da se dogodi u buducnosti unapred propisano, i mi samo imamo da ih izvrsimo; ako smo masina koja ima da ide odredjenim kolosekom, onda nema drugo nego da smo igracka u rukama usuda, sudbine.

Tako je i meni izgledalo kad sam bio djak drugog ili treceg razreda bogoslovije. Naisla mi je i opsela misao: Ako Bog unapred zna da cu ja biti npr. pijanica, ili kradljivac, ili ubica, mogu li ja onda da to ne budem? Jer ako ne budem, tada propade Bozje predznanje. Ako li Bozje predznanje ne moze da propadne i ja moram to da budem, gde je onda moja sloboda? Zatim, ako bih morao npr. da budem ubica, da bi se time potvrdilo Bozje predznanje, pa me zbog tog greha Bog osudi na vecne muke, ocigledno da bi takav postupak bio necovecan, nedostojan coveka a kamoli Boga i Njegove pravde. I gde se, izmedju toga svega, moze staviti evandjelsko ucenje da je Bog ljubav?

Mucio sam se bezuspesno trazeci ishod iz ovog lavirinta. Drugovi kojima sam ovu misao izneo imali su svoje probleme sa kojima su se nosili, i u moje pitanje se nisu udubljivali. Profesorima ga nisam mogao izneti zbog opasnosti da ga ne okarakterisu kao neumesno, jereticko ili bezboznicko. Tako sam ostao da se s njime nosim sam, i ko zna sta bi sa mnom bilo da nisam naisao na izvesno objasnjenje sv. Vasilija Velikog, a potpunije kod blaz. Avgustina. Desilo se nesto paradoksalno. Dokaz protiv predodredjenja pruzio mi je, eto, blaz. Avgustin, koji je inace sam zastupao shvatanje o predodredjenju, predestinaciji.

To objasnjenje koje mi je problem razbistrilo i - bar za mene - resilo, sastoji se u ovome:

Biblija pocinje recima: U pocetku stvori Bog nebo i zemlju (1. Mojs. 1, 1). U pocetku cega? U pocetku vremena. Pre toga, znaci, nije bilo vremena. Pa sta je onda postojalo? "Jer pre stvorenja sveta bilo je neko postojanje koje odgovara nadsvetskim silama, koje prevazilazi vreme, vecno, koje uvek traje". Postojala je, dakle, vecnost. Sta je vreme, sta je vecnost?

Ti osnovni pojmovi, kategorije naseg uma, uvek su najtezi za objasnjenje. Tako je i sa pojmom vremea. Kao sto kaze blaz. Avgustin: "Ako me niko ne pita, znam, ali ako bih hteo nekome to pitanje da razjasnim, ne znam. Ipak sa sigurnoscu mogu reci... kad ne bi nista prolazilo da ne bi bilo proslog vremena, i kad ne bi nista postojalo da ne bi bilo sadasnjeg vremena, i kad ne bi nista dolazilo da ne bi bilo buduceg vremena". I nama je jasno da vreme nezadrzivo tece i prolazi sastojeci se iz proslosti, sadasnjosti i buducnosti, ali tako "da je u njemu proslost minula, buducnost jos nije nastupila, a sadasnjost se izmice od opazanja pre nego sto se osmotri", kako primecuje sv. Vasilije Veliki. Jasno nam je da proslost ne postoji; ona je bila, ali je sada kao trajanja vremena nema. Isto tako, nema ni buducnosti; ona ce tek doci, no sada je jos nema. Znaci, postoji samo sadasnjost? Ona je u sustini linija dodira izmedju proslosti i buducnosti, momenat u kome buducnost stalno prelazi u proslost. Dok npr. casovnik ne otkuca "tak", taj momenat je blizu, cekamo ga da nastupi, ali jos ne postoji. A cim otkuca "tak", tog momenta vise nema, on je presao u proslost. Nepostojece buduce u trenutku je preslo u nepostojece proslo. I sadasnjost, znaci, jedva postoji. Naime: "I sam jedan sat sastoji se od kratkotrajnih delica: sto je od njega odletelo to je proslost, a stogod mu preostaje, to je buducnost. Ako se moze zamisliti deo vremena koji se ne moze vise podeliti ni u najmanje delice vremena, onda je on jedini koji se moze zvati sadasnji, ali taj deo tako brzo iz buducnosti prelece u proslost, da se ne proteze ni trenutak".

Eto, to je vreme postalo zajedno sa svetom i neodvojivo od njega. Ono se odnosi na sve stvoreno, pa i na nas ljude i na andjele. Na Bozje bice vreme se ne odnosi. On je Tvorac sveta i vremena, te na Njega ono ne moze biti primenjeno, kao sto se na Njega ne mogu primeniti pojmovi prostora, broja, pocetka i svrsetka, itd. Za Njega vazi vecnost. Sta je vecnost? Vecnost je stalna sadasnjost, ona nema ni proslosti, ni buducnosti, koje karakterisu vreme. "U vecnosti nista ne prolazi, nego je u njoj sve sadasnje", veli blaz. Avgustin. "Vecnost koja nema ni buducnosti, ni proslosti, nepomicno stoji i odredjuje buduca i prosla vremena". Na drugom mestu, obracajuci se Bogu, blaz. Avgustin kaze: "Tvoje godine niti idu, niti dolaze... Tvoje su godine jedan dan (1. Petr. 3 ,8 ), a Tvoj dan nije svaki dan, nego danas, jer Tvoj danasnji dan ne uzmice pred sutrasnjim i ne dolazi iza jucerasnjega. Danasnji dan je vecnost".

Vecnost je, dakle, stalno "sada", bez prethodeceg "bilo" i sledujuceg "bice". Sadasnjost, koja za nas jedva postoji, u vecnosti jedino postoji. Kad govoreci o vecnosti kazemo "pre" i "posle", to govorimo sa svog ljudskog stanovista, terminima koji se odnose na vreme. U vecnosti nema ni pre ni posle... Ima samo sada. Otuda sleduje da kad kazemo Bozje "predznanje", Bozje "predvidjanje", da se izrazavamo na nas ljudski nacin. "Ustvari", po duhovnoj primedbi o. Justina Popovica, "Bozje predznanje je znanje i gledanje svih misli ljudskih, i osecanja, i dela u stanju njihovog zbivanja, jer za Boga ne postoji ni proslost, ni buducnost, vec je sve sadasnjost". U Bogu, dakle, nema predznanja buduceg, kao ni podsecanja na proslo, nego samo znanja i gledanja i proslog i buduceg istovremeno, sada. Mi mozemo predvidjati i secati se. Za Njega je u istom "sada" i postanak sveta, i sve vreme do nasega doba, i sva buducnost do kraja sveta.

Zato kad se u molitvi kaze da je Bog svojim predznanjem ("predznanijem Tvojim", grcki: prognosi ti si) odredio ovima da budu svestenici, ili djakoni, to se kazuje na ljudski nacin, ljudskim recnikom i kategorijama koje vaze za ljude, ali se ne mogu primeniti na Bozansku vecnost. Otuda na pitanje: sta je radio Bog pre nego sto je stvorio nebo i zemlju? koje su mu postavili neki savremenici, blazeni Avgustin lepo odgovara: "Ako pre neba i zemlje nije bilo nikakva vremena, zasto se pita sta si "tada" radio? Jer nije bilo nikakvog "tada" dok nije bilo vremena".

Poznata je stvar da se u novozavetnim knjigama na vise mesta govori o Bozjem predznanju, a u vezi s njim i o predodredjenju: ...dosljacima... koji su izabrani po providjenju (predznanju, grc. prognosin) (1. Petr. 1, 2); ...po odredjenoj volji i promislu (prognosi) Bozjem (Dap. 4, 33); Sto je ruka Tvoja i volja Tvoja napred odredila (proorisen) da bude (Dap. 4, 28); Jer koje napred izbra (proegno) one napred odredi (proorisen)... koje napred odredi one i pozva (Rim. 8, 29, 30); U ljubavi nas je napred odredio (proorisen imas) da budemo njegovi sinovi (Ef. 1, 5), itd. Oba ova izraza treba shvatiti u smislu koji smo izlozili. Sv. Jovan Zlatoust, u tumacenju reci Spasiteljevih: Sablazni moraju doci... (Mt. 18, 7), kaze: "Kad Hristos govori o neophodnosti sablazni, to time ne unistava... slobodu volje, i ne potcinjava nas zivot kakvoj bilo neophodnosti delanja, nego samo predskazuje ono sto ce se neminovno desiti... Stoga nije predskazanje Spasiteljevo uzrok sablazni. Nikako! I ne postoje sablazni zato sto ih je Spasitelj predskazao, nego je zato predskazao sto ce one neminovno nastati. Ako bi ljudi od kojih proishode sablazni resili da zlo ne cine, sablazni ne bi dosle. A kad one ne bi dosle, to ne bi bile predskazane". Slicno govori i blaz. Avgustin: "Ne gresi covek stoga jer je Bog unapred znao da ce on gresiti; ...sam covek gresi kad gresi... A ako to covek ne ushtedne, onda dakako i ne gresi; ali ako ne htedne gresiti, i o tome je On (Bog) unapred znao".

Ali, ako Sveto Pismo odredjeno potvrdjuje cinjenicu covekove moralne slobode, i s tim ujedno neprihvativost predodredjenja njegovog postupanja, to jos ne znaci da svakog od nas Bog ne salje u ovaj svet u svoje vreme i stavlja pred odredjene zadatke koje treba da ispunimo, kao sto je to izneto za sv. Jovana Krstitelja. Pre nego sto je on i zacet, po Bozjem naredjenju, Arhandjeo podrobno izlaze prevashodne duznosti koje on treba da izvrsi u delu naseg spasenja: da bude prorok Najvisega, da ide pred Njim u duhu i sili Ilijinoj, da Mu pripravi put i spremi Gospodu narod pripravan (Lk. 1, 15-17). Mi znamo, Prorok je dobrovoljno izvrsio povereno mu delo i tako postao najveci rodjeni od zena (Mt. 11, 11).

Slicno sv. Jovanu, svaki covek dolazi u svet u svoje vreme i staje pred duznosti koje treba da izvrsi. Da li cemo im pristupati najboljom voljom i sposobnostima koje imamo, onako kako Bog zeli, i tako postati sveti, ljudi u pravom smislu reci, zavisi konacno od nas, stvar je naseg slobodnog opredeljenja. No, takodje, svaki od nas moze odbaciti ono sto Bog hoce i tako postati gresnik, upravo onako kako se u Svetom Pismu kaze za knjizevnike i zakonike da "odbacise sto je Bog hteo sa njima" (Lk. 7, 30). "Od nas zavisi", veli sv. Jovan Damaskin, "ili da ostanemo u vrlini i sledimo Boga koji njoj priziva, ili da ostavimo vrlinu, sto znaci da budemo u poroku i sledimo djavola koji nas, bez prisiljavanja, tome priziva".

Smatram da nam je postalo jasno da kad se u Sv. Pismu, ili u crkvenim tekstovima, govori o Bozjem predznanju, da se to kazuje na ljudski nacin, u pojmovima koji se odnose na vreme, a neprimenivi su na vecnost, u kojoj Bog prebiva. Vecnost je stalna sadasnjost, u kojoj se nalazi i proslost i buducnost istovremeno. Tako kad kazemo da je Bog nesto predvideo u proslosti, da to znaci da to i proslo i to buduce On vidi sada, u sadasnjosti. Nas ljudski jezik to Njegovo vidjenje naziva "predvidjanjem". Bog, dakle, vidi da se ljudi ne kaju, nego cine sablazni, i to Njegovo vidjenje iskazuje se u Sv. Pismu recima: Sablazni moraju doci.

Zavrsicemo recima sv. Jovana Zlatousta: "A kad bi se oni (ljudi) ispravili - velis ti - i niko ne uvodio sablazni, ne bi li se pokazalo laznim ovo predskazanje? Nikako! Jer ga tada ne bi ni bilo".



Ep. rasko-prizrenski Pavle



Crkva, kalendar Srpske pravoslavne patrijarsije, god. 1985., str. 55-58

Koje to ikad rekao da se Bog moze razocarati? Bog nije mucio ljude, nego naprotiv skratio im je pakao u koji su se sami upetljali. Znao je Bog da ce ljudi zgresiti ljudi, ali je znao da ce biti i pravednih. A Bog zna kako moze na to polje malih pravdenih ljudi posejati ljubav koje ce doneti mnogo ploda vise nego sto korov moze da ga unisti. Posejao je Hristos seme ljubavi na njivu plodnosnu koja donosi danas bogat rod, a krvlju svojom oprao je stari rod i izlecio ga od korova greha i smrti. Na kraju krajeva ovaj svet i postoji zbog pravednih ljudi. Kada se grane loze razbole ili osuse, sta bastovan radi da bi sacuvao lozu? Odsece obolele grane kako bi ocuvao. Ako se kokosi razbole, sta radi pilicar kako bi sacuvao ostatak pilica? Odstranjuje bolesne pilice. No u cemu je onda razlika izmedju pilicaraveog delovanja kod pilica i Bozijeg kod ljudi? Piilici su pilici, nisu slika i prilika coveka, dok je covek ikona Bozija. Pre svega Bog je ljude zavoleo i voli ih vise nego sto i jedan covek moze uzvratiti drugom coveku ljubav, tako voli coveka da se Drugo lice Svete Trojice ovaplotio u coveka, uzeo na sebe ilovacu kako bi umro da bi covek mogao oziveti, јеr covek je stvoren za zivot vecni.



Ovaj tekst sto je iljushin posтavio je odlican, a evo i jos jedan gde se vodi dijalog izmedju jednog ateiste i duhovnika.

Дијалог осми, о промислу и слободи воље


Духовник. Шта те збуњује у питању о Промислу?

Непознати. Немогућност помирења појма слободе воље са црквеним учењем о вољи Божијој.

Духовник. Реци конкретније, шта тачно теби изгледа непомирљиво.

Непознати. Ево, слушај. Појам слободе можда и јесте непостижан за разум, и могуће је да си ти у праву када у том смислу провлачиш паралелу између "слободе" и "бесконачности". Нека је непостижност бесконачности слична непостижности слободе, која је са формалне стране као нека "бесконачност" у области воље. Било како било, ми у појму слободе воље ипак постижемо момент "безузрочности", мада то и не можемо да замислимо и осмислимо. Слобода за нашу свијест - то је, у сваком случају, могућност дјеловања које не зависи ни од каквих вањских побуда и услова. Када за неки поступак кажемо да је "слободан", ми тиме хоћемо да кажемо да он није учињен по неопходности, него по личном извољењу човјекове воље. Зато морална одговорност, како си ти не једном говорио, увијек подразумијева слободну вољу. А како је човјек одговоран за сав свој живот, тим самим се претпоставља да се и сав његов живот састоји из низа слободних, никаквим вањским факторима не условљених поступака.

А ја, ево, отварам Јеванђеље, и читам: "Не продају ли се два врапца за један динар? А ни један од њих не може пасти на земљу без воље Оца вашега; а вама су и све длаке на глави пребројане" (Мт. 10:29-30). Та мисао о васцијелој зависности човјековог живота од воље Божије у савршеној пуноћи је изражена у шестој глави истог Јеванђеља. "Зато вам кажем: не брините се за своју душу, шта ћете јести, или шта ћете пити, ни за тијело своје, у шта ћете се обући. Није ли душа важнија од хране и тијело од одјеће? Погледајте на птице небеске: нити сију, нити жању, нити сабирају у житнице; и Отац ваш Небески их храни. Нисте ли ви много бољи од њих? А ко од вас, бринући се, може увећати свој раст барем за један лакат? И за одјећу што се бринете? Погледајте на љиљане у пољу како расту; не труде се нити преду. А Ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој није облачио као један од њих. И кад траву по пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одијева; а камо ли вас, маловјерни! Не брините се, дакле, и не говорите: шта ћемо јести, или, шта ћемо пити, зато што све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш Небески да вам треба све ово" (Мт. 6:25-32).

Зар је такав однос према животу спојив са признањем слободе човјекове? Ако ниједан врабац не пада на земљу без воље Оца, ако ни једна длака са главе човјекове не пада без воље Божије, ако је човјек потпуно немоћан да сам, својом вољом промијени свој живот, ако не може "увећати свој раст барем за један лакат", ако човјек сам по својој вољи ни за шта и не треба да брине, зато што Отац Небески зна шта коме треба, поставља се питање: гдје се ту испољава слободна човјекова воља? Наш живот сав зависи од Бога. Све се у њему одвија по Његовој вољи. Црква то назива Промисао Божији, али Промисао је неспојив са слободом. Признати то - значи неизбјежно доћи до учења о предодређењу. Ако се сваки покрет живота одвија по вољи Оца, онда Његова воља и одлучује о свему. Ако је Његова воља унапријед одлучила, онда је твоја воља - ништа. Са друге стране, као што признавање Промисла искључује могућност слободне воље, тако и признавање слободне човјекове воље искључује могућност Промисла. Навешћу ти овакав примјер: разбојник је напао моју кућу. Опљачкао је, демолирао, страшно наудио мојим ближњим. А ја вјерујем у Промисао Божији. Све је од Бога. Господ зна шта коме треба. Значи, и разбојник је од Бога? Али, авај: и разбојник је имао своју слободну вољу. Зашто је онда мене напао? Зато што је то био слободни избор његове воље, или зато што је таква била воља Божија? Ако је то била воља Божија, гдје је онда била слободна воља разбојника? А ако је разбојник сам тако одлучио, какве везе са тим има воља Божија? Одавде је јасно да признавање слободе воље разбојника апсолутно искључује учешће воље Божије у том злодјелу, а самим тим искључује и његов промислитељни смисао.

То би биле сумње које су се појавиле док си причао о тајанствима, моралном усавршавању и монашким подвизима. Ја нисам у стању да то сам разријешим.

Духовник. Да, твоје питање заиста треба детаљно објаснити. Оно је комплексно, из два разлога. Као прво, зато што дотиче читав низ побочних питања, а као друго, зато што се учење Цркве о Промислу често приказује у потпуно изопаченом облику.

Непознати. Па ја од тебе и очекујем да ми све то објасниш.

Духовник. Потрудићу се. Ми ћемо опет морати детаљно говорити о слободи. Ти већ знаш да је, према учењу Цркве, човјеку, који је саздан по образу и подобију Божијем, дарована слободна воља. Он није само честица материје која је организована тако да буде живо биће и која је потчињена, као и све у материјалном свијету, закону узрочности. Он је носилац тајанственог и непостижног нечела слободе, које његову вољу чини првоузрочником ових или оних поступака, не условљених ничим другим, до његовом вољом. Поступци човјекови нису механичке појаве физичког свијета. Они нису аутоматске посљедице неког узрока који се налази изван његове воље, и нису проста посљедица физичко-хемијских процеса у самом човјеку; њих одређује његова властита воља, јер је у узрочно-посљедичном низу појава његова воља, као слободно начело, узрок сам по себи. Човјек сам одређује овај или онај низ појава које се дешавају у његовом животу, и сноси моралну одговорност за своје поступке, зато што то, како ће он поступити - овако или онако, добро или лоше - зависи од његове сопствене воље, зато што он увијек сам изабира. И не по својој формалној дефиницији, него у суштини својој, слобода јесте једна од особина човјекове душе, која, јединствена у суштини, као подобије Бића Божијег, има и подобије Ипостаси, у суштини својој остајући јединствена и недјељива.

Непознати. Врло добро схватам све што си сада говорио о слободи човјекове воље; баш зато ја тебе и молим да ми објасниш - како се то учење о слободи може помирити са учењем о вољи Божијој.

Духовник. Стани мало. Упозорио сам те да је овдје неопходно дотаћи се многих побочних питања. Првородни гријех је био слободни акт човјекове воље. Човјек је сам изабрао пут који се не подудара са вољом Божијом; нарушивши од Бога дату заповијест, стао је на пут својевољног самоутврђивања. Тај акт, слободан сам по себи, довео је човјека до ропства, и по својим посљедицама је био губитак слободе која му је дарована. Дјело Искупљења било је дјело ослобођења, не зато што је уништен гријех, него зато што је уништена власт гријеха у свијету. Јер, кроз живот у Богу, сваки се човјек сједињује са Богом, по ријечима Апостола:: "... који се сједињује са Господом, један је дух са Господом" (1 Кор. 6:17). Првородни гријех је искупљен, и могућност сједињења са Богом је опет постала могућа. А самим тим је поново успостављена и слобода. Зато се у ријечи Божијој говори: "... стојте у слободи коју нам је даровао Христос, и не подвргавајте се опет јарму ропства" (Гал. 5:1). "Купљени сте скупом цијеном; не будите робови људи" (1 Кор. 7:23).

Непознати. Та слобода није реалност која је дата сваком, него само могућност?

Духовник. Не, та слобода је дата цијелом свијету као реалност, али човјек, онако како је слободно починио првородни гријех и тиме се одрекао од своје слободе, исто тако се он и данас одриче (или не одриче) од слободе која му је дарована Искупљењем.

Непознати. Шта ти подразумијеваш под одрицањем од слободе?

Духовник. Одрицање од вјере у Христа Васкрслог, јер само кроз вјеру ослобођен човјек остаје слободан, и не одаје опет себе у ропство гријеху и смрти. За рјешење питања о узајамном односу слободе човјекове воље са вољом Божијом веома је важно разјаснити себи сљедећу мисао. Невјерје и стање човјекове душе које из њега проистиче јесте одрицање од слободе и признање унутрашњег ропства. Тим одрицањем човјек, извана остајући човјек, себе поставља у исти ниво са битијем животињским, само у мало савршенији вид тог нивоа. Он не прави од себе "ствар", али се одриче од вишег достојанства слободног човјека. Апостол говори вјерним: "Гријех не смије над вама господарити" (Рим. 6:14).

"Није ваљда да не знате да, коме дајете себе у послушање, робови сте онога кога слушате; или робови гријеха к смрти, или послушања к праведности?" (Рим. 6:16).

То стање робовања гријеху Апостол Петар је описао ријечима: "А они, као неразумне животиње које природа води и које су рођене да се ухвате и закољу, злословећи оно што не разумију, у погибији ће се својој истријебити" (2 Пет. 2:12). "Очи су њихове препуне прељубочинства и непрестаног гријеха; прелашћују неутврђене душе; срце је њихово научено лакомству: то су синови проклетства" (2 Пет. 2:14). "Јер говорећи надмене и празне ријечи они лове у плотске похоти и разврат оне који тек што су почели да бјеже од оних који живе у заблуди. Обећавају им слободу, а сами су робови тљења; јер, кога ко надвлада, тај му је и роб" (2 Пет. 2:18-19).

И обратно: "... ко проникне у закон савршени, закон слободе, и остане у њему, не као слушалац заборавни, него као извршилац дјела, тај ће бити блажен у дјелу своме" (Јак. 1:25).

Ето шта треба увијек имати на уму када се разматра питање о слободи човјекове воље и воље Божије.

Непознати. Ја и даље не могу да схватим - какве везе имају ове "уводне" тврдње са нашим питањем?

Духовник. Причекај. Сад ћеш да схватиш. Ти си навео ријечи Спаситеља из шесте главе Јеванђеља од Матеја: "не брините се за своју душу, шта ћете јести, или шта ћете пити, ни за тијело своје, у шта ћете се обући" (Мт. 6:25). Али си их завршио само стихом 32-им: "а зна и Отац ваш Небески да вам треба све ово". А даље? Зашто си се баш ту зауставио? Јер, ријечи које си ти цитирао апсолутно су неодвојиве од сљедећег, 33-ег стиха: "Тражите пак најприје Царства Божијег и правде његове, а ово остало ће вам се приложити". Како често људи гунђају и негодују што се не испуњава обећање Спаситеља "све, што затражите у име Моје, даће вам се"! Они памте само један, редуковани дио обећања: "све, што затражите, даће вам се", а заборављају услов испуњења његовог: "у име Моје". Апостол таквим људима поручује: "Молите, и не добијате, зато што молите не на добро, него да у сластима својим трошите" (Јак. 4:3).

Исто је тако и са питањем о вољи Божијој у нашем животу и о промислитељној о нама бризи Божијој. Да би воља Божија у свој пуноћи садржала наш живот, треба најприје тражити Царства Божијег и правде његове - и тада ће се све остало приложити.

Ако се то питање пренесе у сферу формално-логичку, може се рећи да онолико колико човјек успијева да очува своју слободу и колико се не подаје јарму ропства - толико се његова воља подудара са захтјевима воље Божије.

Непознати. Али живот није састављен од дејстава само моје воље. Претпоставимо да је моја воља слободна и да је она усклађена са вољом Божијом; али, шта је са вољом разбојника? Јер она такође одређује мој живот. Шта да се ради са његовом злом вољом, како схватити њено дејство на мој живот? Како њу помирити са Промислом?

Духовник. Да. Оно што сам до сада говорио, не рјешава то питање. Ми смо до сада говорили само о томе - да ли Божија воља ограничава људску вољу и да ли је тиме чини "неслободном"? На то питање одговарамо: не, не ограничава, зато што се истинско стање слободе и састоји у испуњењу Божије воље по слободном извољењу човјековом - тако слободан човјек, то јест, човјек који живи у Богу, прије и више од свега тражи Царства Божијег, и све остало му се тада даје.

А сада ћемо говорити о вољи Божијој у физичком свијету и о Божијем Промислу у односу на сав живот уопште, сво вријеме имајући на уму оно што нам је о слободи откривено у ријечи Божијој.

Навео си ријечи Спаситеља: "Не продају ли се два врапца за један динар? А ни један од њих не може пасти на земљу без воље Оца вашега" (Мт. 10:29-30). Шта значе те ријечи? У чему се изражава воља Божија у физичком свијету? Што се тиче свијета физичког, учествовање воље Божије у свему треба схватати у смислу да сами закони по којима протиче тај живот јесу изражавање воље Божије, и њихова непромјенљивост и непрекидност дејства могућа је само зато што Господ наређује да буде тако, то јест, садржи све то у Својој вољи.

Божија воља је васељени дала непромјенљиво устројство. Душа човјечија, пак, с обзиром да у себи има Богоподобно начело слободе, живи по другим законима. Ипак, и она, кроз ту материјалну основу свог земаљског битија, чини неку честицу материјалног свијета. Због тога физички живот може да овим или оним дејством утиче на наше душевно устројство, и због тога Божија воља може да помаже нашем спасењу кроз такозване "механичке законе природе". Господ их усмјерава у складу са вишим циљевима нашег духовног живота. Е, оно што је у природном битију воља Божија у форми непромјенљивих закона који одређују живот васељене, то је у човјековом животу Божији Промисао.

Непознати. Ти говориш да Божија воља може да помаже нашем спасењу кроз механичке законе природе: шта под тим подразумијеваш?

Духовник. Као прво, свеукупност опажања која зависе од пет наших чула. Као друго, непосредно дјеловање на нашу физичку природу, као што су, напримјер, физичке болести или органски недостаци, и, као треће, знамења и чуда, пошто се и она облаче у форму физичку.

Непознати. Појам чуда ти доводиш у везу са учењем о Промислу Божијем.

Духовник. Разумије се.

Непознати. Објасни ми то.

Духовник. Чудо није нарушавање "закона природе" као неких сила које су туђе сили Божијој. Оно је дјеловање исте те Божије воље, али не у формама нама познатих, стално дејствујућих закона природе, него у форми одвојеног акта воље Божије, која дејствује непосредно само у датом тренутку. У чуду се привремено зауставља пројављивање воље Божије по којем материјални свијет живи увијек, и Господ нарочитим актом утиче на ову или ону појаву. Тај нарочити акт Бог увијек предузима у промислитељне сврхе. Али: "... род лукави и прељуботворни тражи знамења; и знамење му се дати неће..." (Мт. 12:39). Јер, свезнајући Господ зна да је чудо бескорисно за "род лукави и прељуботворни". На тај начин, наша вјера у могућност чуда је основана на нашу вјеру у свемогућу силу Божију, наш разум утврђује ту вјеру, видећи у физичким законима дејство воље Божије, а у чуду - посебни акт исте те Божије воље, и наше осјећање налази потпуно задовољење у промислитељном значењу сваког чуда.

Непознати. Сад те схватам.

Духовник. Пређимо сада на питање о односу слободе људске воље и Промисла Божијег.

Опет морам да почнем са оним што ти је већ познато. Господ је човјеку дао слободу. Господ не води човјека ка спасењу механичким путем - тако што ће претворити у аутомат и све његове поступке тиме лишити моралног садржаја. Господ му даје слободу да сам за себе изабере пут спасења, и тиме омогући своје слободно сједињавање са Богом у вјечном животу. И ако човјек изабере пут зла, то јест, одласка од Бога - то није активно изражавање Божије воље.

Непознати. Стани мало! Значи, такав одлазак се чини без воље Божије? А шта је са оним "ни једна длака са главе"?

Духовник. Ја сам рекао да такав одлазак није активни израз Божије воље, али то уопште не значи да се он чини без Његове воље.

Непознати. Не разумијем.

Духовник. Божија воља попушта да се тај одлазак оствари, не пресијеца га Својом силом, и због тога ми утврђујемо истину: "све се дешава по вољи Божијој". У сваком, чак и најгорем људском поступку учествује воља Божија, с обзиром да не прави препреке његовом остварењу.

Непознати. Молим те да ми то објасниш на конкретном примјеру. На примјеру, рецимо, оног разбојника о којем сам ти говорио.

Духовник. Одлично. Узећемо примјер са разбојником. Разбојник је опљачкао твоју кућу и починио злодјело. Да ли је то била воља Божија? Да, била је, али не у томе што је разбојник одлучио да опљачка твоју кућу, него у томе што је Господ попустио да се његова зла воља оствари и није зауставио њено дјеловање.

Непознати. А зашто није зауставио? У чему је онда ту Промисао Божији?

Духовник. О томе ћемо мало касније. Наставимо сада наше разматрање учења о Промислу. Човјеков живот не формира се само од његових поступака, него и од поступака људи који га окружују. Ти свој живот не одређујеш само својим поступцима; њега, у много већем степену, одређују људи који те окружују. Разбојник који те је напао може потпуно да промијени вањске услове твог живота; сав твој живот због тог догађаја може да пође у другом правцу. И ако узмеш у обзир да су људи који те окружују такође носиоци своје слободне воље, биће ти јасно да се и на све промјене у твом животу које потичу од туђих злих поступака не може гледати као на активно пројављивање Божије воље. Погледај епоху мучеништва. Шта, и то је била активно дејствујућа воља Божија? Не, то је била зла воља људи. А гдје је онда оно "на све је воља Божија"? Одговор је и овдје исти: сви догађаји који зависе од слободне воље људи који нас окружују нису активни израз Божије воље. Али с обзиром да Господ може пресјећи свако дејство човјека, свако, без изузетка свако пројављивање слободне човјекове воље у односу на нас зависи од воље Божије. Господ га попушта, не пресијеца га Својом вишом вољом.

Непознати. Али ако је воља Божија толико пасивна, какво је онда уопште значење такве воље у нашем животу? У чему се манифестује брига о нашем спасењу? Гдје је у нашем животу Божији Промисао? Јер, ако је у свему потпуна слобода човјекова, а Господ само "попушта" - то само значи да Промисла, као активно дејствујућег начела, заправо, и нема. Човјек је, на крају крајева, препуштен самом себи.

Духовник. Мало си се превише залетио. Ја уопште нисам говорио да је воља Божија само пасивна: ни у којем случају. Она је и активно, дјелатно начело. Али, и пасивно попуштајући, и активно дјелујући - она је у једнакој мјери промислитељна у нашем животу.

Непознати. Молим те, објасни ми то.

Духовник. Господ не пресијеца све зле поступке човјекове, зато што би га то лишило његове слободне воље, и претварало би његове поступке у узрочно-условљене појаве, којима би узрок била сила Божија. А тиме би се уништио сваки смисао живота који је Бог створио. Јер, тај смисао лежи у слободном самоопредјељењу човјека ка добру и у сједињењу његовом са Богом као посљедици тог самоопредјељења. Али то уопште не значи да се промислитељна брига о злим људима завршава само предостављањем њима потпуне слободе, и да се брига о људима над којима се зло врши састоји само у "попуштању" тог зла. Тада би, заиста, људи били остављени од Бога и били препуштени самим себи.

Непознати. Али у чему се онда састоји, ако се допушта чињење злих поступака, Божији Промисао? Ја то уопште не могу да схватим.

Духовник. Ево, сад смо дошли до тог питања. У чему се изражава Божији Промисао када Бог попушта зла дјела? У томе, што Господ промислитељно садејствује да се она преживе на добро нашег спасења.

Непознати. Не схватам. Какво може бити "добро" од злог поступка?

Духовник. Када нам човјек причињава зло, ми под тим злом видимо само његово душевно стање, ми видимо оне побуде које су њиме управљале. Разбојник који је напао кућу учинио је зло зато што је њиме управљала његова зла воља. Али за тебе - не са тачке гледишта свијета, него са хришћанске тачке гледишта - то може да буде зло, а може и да не буде зло, у зависности од тога како ти то преживљаваш, и шта то даје твојем унутрашњем животу. И пљачка, и насиље, и остала злодјела која су ти нанесена - за тебе могу бити извор озлобљавања и разарања твог душевног живота. Тада ће злодјело разбојника и за тебе бити зло. Али иста та пљачка, и насиље, и сво бешчашће које ти је почињено, макар оно и само по себи било злодјело у односу на злу вољу која га је починила - за тебе могу бити извор великог блага, уколико га ти преживљаваш на благо својег спасења, са трпљењем, неосуђивањем, свепраштањем... Тебе су слагали, оклеветали, увриједили - то јесу зли поступци, али их ти за себе можеш претворити у источнике добра. Ето зашто су свети мученици говорили: "Ви нас можете убити, али нам не можете нанијети зла". Затвор - то је страшно зло, али, колико је људи он привео Богу. Мучење је страшно зло, али, колико је људи кроз њега постало свето. Нигдје се то не види тако јасно, као у промислитељној бризи Господа о светој Цркви. Колико ли су само зла нанијели Цркви њени гонитељи у епохи мучеништва! Али је Црква, преживљавајући све на благо своје, постала Црква светих мученика; рукама њених непријатеља, који су крв свету пролили по дејству Божанственог Промисла, створена је величанствена Црква. Много је било искушења у Цркви, и људи су често бивали поколебани дугим трпљењем Господовим. Нехотице се у њиховим срцима појављивало питање: "докле, Господе? Зашто попушташ злу да тријумфује? Зашто га већ једном не зауставиш Својом свемоћном вољом?" Али одговор на то питање у потпуности је дат у учењу о Промислу: ма какво да се зло чини у односу на Цркву - оно њу увијек води ка благу, увијек је чисти и велича. И најљући непријатељи њени, по дејству Божијег Промисла њој не могу учинити ништа, осим добра. Јер Господ не зида Цркву Своју само непосредним дјеловањем Божије силе, него и рукама непријатеља, попуштајући злу, које Црква преживљава на своје благо и на своје добро. Ето у чему је Промислитељни смисао зла које Бог попушта. Тај је смисао у очувању човјечије слободе, и у моралном задатку за сваког човјека, да свако зло које се чини у односу на њега претвори у извор моралног усавршавања и духовног својег развоја.

Непознати. Али ја опет не видим - у чему се ту испољава тај Промисао, то јест, Божија воља. Бог је попустио злу да се оствари, а човјек мора да то преживи на своје благо. Гдје је ту Бог? Све, окрени-обрни, зависи од човјека. Ако имадне снаге да на своје благо преживи зло које је Бог попустио - то ће бити феноменално. Али ако немадне - погинуће. Тако му и треба. Сам је крив. Али, гдје је Промисао? Ја опет видим само "попуштање".

Духовник. Гријешиш. Божија воља нам активно помаже у испуњењу тог моралног задатка. Да не би лишио човјека слободе, Господ не пресијеца вољу онога који чини зло, али онима над којима се зло чини Господ помаже да га преживе на своје благо. И овдје Господ задњу ријеч препушта човјеку, да га не би лишио слободе, и не рјешава умјесто њега његов морални задатак, али му ипак помаже да га разријеши.

Непознати. На који начин?

Духовник. Разним путевима. Пребројати их не можеш. Кроз све Господ шаље помоћ човјеку. Јер, Промисао Божији се не смије схватати само у негативном смислу. Господ не само да даје човјеку слободу, и не захтјева Он само од њега извршавање одређених моралних задатака. Према учењу Цркве, Господ чува, поштује и брине се за сваку човјечију душу. Сваки човјеков покрет, сваку његову мисао, осјећање, намјеру - све Господ види и све што се може учинити а да се не наруши његова слобода - ради његовог спасења - чини, по неизреченој Својој љубави и милости. Ми не знамо све путеве по којима води Господ човјека ка спасењу. Али много тога и знамо, из ријечи Божије, из житија светих, и из искуства Цркве. Сав је живот човјеков испуњен, некада и за њега самог очигледном, а некада прикривеном, бригом Господњом о њему. Нас не треба да збуњује то што Он не пресијеца увијек злу вољу и не чини добра за нас Својом свемогућом вољом. И ту је Његова милост. И ту је Његова љубав. Јер, у супротном, живот би престао да буде живот. Овако, Он, не одузимајући слободу, помаже нашем добром извољењу, уразумљујући, указујући, просвјетљујући. На наш живот невидљиво у том смислу утичу оностране силе, јер свака душа има свог Ангела-чувара, који брижно води душу ка спасењу; ту су и угодници Божији, ту је и заступништво и помоћ Мајке Божије. Господ нас Својом вољом поставља у оне животне ситуације, које нам помажу да идемо по одговарајућем путу. Он утиче на нашу душу и тајанственим, нама непознатим путевима, и кроз свету Цркву, и кроз одређене људе које шаље на нашем путу. Милост Божија према нама, недостојним, толико је безмјерна, да неке од нас зна да удостоји и непосредног дејства - у форми знамења, виђења и чудеса.

Непознати. Али ако се "зла воља" која дејствује у нама покаже јача, ако зло нисмо у стању да преживимо на наше благо? Тада Бог "попушта" човјеку да погине?

Духовник. Никад. Према црквеном учењу, активна Божија воља, попуштајући зло, увијек пресијеца оно дјеловање зле воље на нас, кроз које се ствара искушење које превазилази наше снаге. Божанствени Промисао попушта зло само због тога што оно може бити преживљено на благо нашег спасења, и зато не допушта зло које ми нисмо у стању да поднесемо. Ако је Бог попустио зло - то увијек значи да је оно у нашем животу, као морални задатак - увијек "подношљиво". Због тога и сваки човјек који га не преживи на благо - сам гријеши, и сам за то сноси одговорност пред Богом. Црква не познаје "неподношљивих" искушења. У Светом Писму се говори: "... вјеран је Бог, Који неће попустити да се искушавате више него што можете..." (1 Кор. 10:13).

Непознати. Још једно питање. А шта је са судбином злих људи? Шта значи Промисао Божији у односу на њих? Бог је попустио да они почине зло. Није пресјекао њихову слободну вољу: и шта? Због чега Божија воља "није пресјекла" - ја сам схватио. Бог није хтио да људе лиши слободе и учини од њих "механичке појаве". Рецимо да је тако. Али Промисао је брига о спасењу. У чему се изражава та брига у односу на људе који чине зло?

Духовник. У истом оном, у чему се изражава она и у односу на оне којима се зло чини. Господ свима хоће спасења. И никога не лишава слободе. Не добре само, него и зле људе води Он ка спасењу, и све што сам говорио о активном значењу Божије силе у дјелу нашег спасења - односи се подједнако и на добре и на зле људе. Он и злим помаже да се ослободе од ропства гријеху, помаже и њиховом добром извољењу, уразумљујући, кажњавајући и просвјећујући, свакоме давајући потребно.

Непознати. Да, али тада се Бог претвара у некаквог "Оца", готово потпуно у земаљском смислу, само што овај има на милијарде дјеце, и као каква свезналица-закерало се петља у све детаље и ситнице њиховог свакодневног живота. А то се некако баш и не уклапа у моју представу о Богу.

Духовник. Е, па, управо због тога ти и не можеш да осјетиш величанствено значење онога што Црква назива Промисао Божији. Зато тебе и збуњују привидне противрјечности у учењима о Промислу и слободи воље. Ти опет покушаваш да све обучеш у земаљске представе, и опет инертно земаљско тако јако заклања пред тобом више Божанствено, да ти видиш само спољни, материјални живот који те окружује. Али пробај да о животу судиш духом. Погледај на све изнутра. Заборави да је свијет само материја и да је живот душе само физичко-хемијски процес. Нека све што ми преживљавамо у току нашег земаљског битија за тебе не буде само бесмислени низ између себе ничим не повезаних факата. Сјети се да се тај други свијет налази, као у некој магли, иза слике овог свијета, да је наш овдашњи душевни живот само одбљесак живота иног, да је он сав обухваћен силом Божијом. Тада ћеш схватити да онако како Божанствена воља у непромјенљиво дејствујућим законима природе учествује у сваком, па и најништавнијем процесу физичког живота, тако и сила Божија која дејствује у Промислу Божијем учествује и садржи сваки корак живота човјековог. Јер, ти не питаш на који начин земља привлачи к себи сваки камичак, мада камења на земљи има бесконачно мноштво. И не питаш на који начин се свака честица воде, када је огрије сунце, претвара у пару, мада је немогуће измјерити све у пару претворене честице воде, зато што за то нико моћи нема. Не питаш, зато што овдје воља Божија дејствује у физичким, непромјенљивим законима; не питај онда ни на који начин сила Божија у промислитељној бризи обухвата сваки покрет човјековог живота, иако људи има "на милијарде". Воља Божија све садржи и због тога у свему дејствује, а ако је "у свему" - онда за њено димензионисање нема ни броја, ни мјере.

Непознати. Да. То се може прихватити. Ја нисам тако замишљао учење о Промислу.

Духовник. То не само да се може прихватити, него се без тога не може истински живјети, јер вјера у Промисао даје истинску и тврду основу свом нешем животу. Немајући у свом срцу осјећања Божије бриге о нама, човјек се одаје власти слијепог хаоса без основе, реда и смисла. Он је обично зрнце пијеска које се врти у некаквом ковитлацу слијепих сила и које је немоћно да осмисли или промијени своје кретање. Сасвим је другачије када је срце озарено осјећањем Божијег Промисла. Човјек тада над собом осјећа тврду основу. Он зна да је живот човјеков у руци Божијој, и да га та свемоћна Рука води ка спасењу. Он иде по животном путу спокојно, радосно, са тврдом надом да милосрдни Господ види сваки корак његовог живота, да све што се дешава са њим - иде "на боље", све има виши смисао, ништа није "случајно", него разумно, јер у свему, увијек и свуда дејствује Божија воља и чува Његово Божије Промишљање.

Непознати. Да. Лични живот, заиста, као да добија основу у таквом схватању Промисла. Али ево још једно питање, које сам раније помињао, а остало ми је неразријешено.

Духовник. Је ли оно посљедње?

Непознати. Чини ми се да јесте. Ипак, немогућност да се на њега одговори може да сруши сво здање које си ти подигао.

Духовник. Какво је то питање?

Непознати. Мени никада није било јасно - у чему је, према учењу Цркве, смисао свјетске Историје? Ево, ти говориш о Промислу Божијем. О томе како Божија сила води човјека ка спасењу. Но, а живот свијета? По нашем учењу, истински живот је у Цркви. Свијет у злу лежи. Али Црква - то је шачица људи. Није ваљда да су култура, наука, умјетност, све чиме живи тај у злу лежећи свијет - испразна комедија? Није ваљда смисао постојања тог огромног, злог али прекрасног свијета само у томе да би саблазнио благочестиве хришћане? Није ваљда да је он само "проклет" и ништа више од тога?

Духовник. Предвидио сам твоје питање. И без одговора на њега наше здање заиста би било недовршено.

Непознати. Одговорићеш ми и на њега?

Духовник. На њега ће ти одговорити Црква. А ми ћемо покушати да извучемо одговарајуће закључке из тог одговоа.

Непознати. Мени није важан црквени ауторитет, него истина.

Духовник. Тамо гдје нема црквеног ауторитета - нема ни истине.

Непознатиb. Да, да. Сада ја више не протествујем против тога.

Духовник. Одлично. Сљедећи пут ћемо говорити о прогресу и крају свјетске историје. То ће и бити одговор на твоје питање.


Kompletna knjigа sa ostalim poglavljima je ovde.