18.01.2011.

Са Косова зора свиће...



Извештај: Предраг Маринковић  /ГАЛЕРИЈА/ /РАЧУНИ/ /РАДИО КИМ/
Представници Хуманитарне oрганизације Срби за Србе 15. и 16. Јануара спровели су 9. по реду велику Божићну хуманитарну акцију помоћи српском народу на Косову и Метохији. Удруженим снагама огранака организације из САД, Аустрије и Швајцарске, а уз већ традиционалну немерљиву помоћ од стране НВО „Мајка девет Југовића“ из Звечана, још једном је успешно завршена набавка помоћи најугроженијим Србима. Овом приликом помогнуто је укупно 11 породица из општина Ново Брдо  и Штрпце , као и народна кухиња у Прековцу . Испоручена помоћ износила је око 5.100 евра.



Комплетна набављена помоћ у овој акцији је следећа:
- 15 кревета (51.840 дин. + 720 евра)
- 4 фрижидера (18.800 дин. + 375 eвра)
- 6 веш машина (105.400 дин. + 520 евра)
- 2 судопере (9.720 дин.)
- 16 столица (8.640 дин. + 216 евра)
- 1 шпорет на дрва (180 евра)
- 1 усисивач (60 евра)
- 10 ћебића (100 евра)
- 22 књиге (5.367 дин. + 30 евра)
- Плаћање стамбене кирије за три студента (300 евра)
- 11 пакета слаткиша (5.850 дин.)
- 5 џакова играчака, одеће и ситног покућства
- 10кг Алеве паприке за народне кухиње (6.600 дин.)

Трошкови организације у овој акцији су:
- превоз за 5 представника из Београда - 10.280 дин.
- смештај за 4 представника у Звечану - 3.300 дин.



Петочлана група представника организације у раним суботњим часовима пристигла је на свету српску земљу где су нас сачекали по обичају представници НВО „Мајка 9 Југовића“. Након краћих консултација и планирања обиласка породица, крећемо пут општине Ново Брдо нашег првог одредишта. Уз пут стајемо до једне од наших највећих светиња манастира Грачанице , где нас након краћег обиласка манастира чекају представници радија "КиМ" из Чаглавице. За поменути радио дајемо изјаву о плану и програму акције коју ћемо спровести и настављамо пут даље.



Целу акцију испоручивања помоћи званично започињемо у селу Јасеновик у основној школи „Свети Сава“. Ова школа је специфична по томе јер је похађају и шиптарска деца која имају наставу у приземљу школске зграде и која се одвија у поподневним часовима, док српска деца похађају наставу у преподневним часовима на првом спрату. Прегршт дечице, мештана, наставника и директор дочекују нас испред школе. Двориште школе препуно осмеха, дечије граје и радости по нашем доласку. Заиста нешто тешко објашњиво како и сама посета тој деци и људима у косметским енклавама донесе толико радости. Једноставно онај ко то не искуси на лицу места тешко да може да схвати. У школским просторијама постројавамо свих двадесетчетворо малишана узраста од 1. до 8. разреда и додељујемо им пакетиће спремљене од стране НВО „Мајка девет Југовића“. Након краћег дружења са дечицом и запосленима у школи уз срдачне поздраве настављамо нашу акцију.



Прва породица коју смо посетили јесте породица Златановић из села Бостане. Породицу сачињавају две сестре и њихов брат који су у тешком психичком стању и који уз бригу комшија и народне кухиње у Прековцима некако преживљавају. Ову породицу смо помогли пре две године куповином једног шпорета на дрва. Овога пута за њих смо наменили један кревет и веш машину у нади да ћемо им изузетно тежак животни положај барем мало олакшати.



Следећа породица до које долазимо јесте породица Милић из Прековца. Породицу сачињавају отац Витомир, мајка Лепосава и син Стефан (12 год). Иако ова породица такође живи у тешким условима, пристали су да прихвате самохрану мајку Милијану коју је њена породица одбацила са малом бебом Анастасијом (2 месеца). Велика човечност на делу породице Милић, која преживљава захваљујући оброцима из оближње народне кухиње. Пример за свако дивљење, а по речима младе мајке Милијане, породица ју је прихватила као да јој је најрођенија. За ову племениту заједницу смо наменили: један кревет, судоперу и фрижидер, док је мали Стефан добио књиге Православне тематике и неколико играчака.



Пут нас даље води до села Зебнице и до породице Симјоновић. Породицу сачињавају отац Драган, мајка Јелена и две мале ћеркице Анђела (3 год.) и Андријана (9 месеци). Ова изузетна породица је оставила можда и најјачи утисак на све нас. Овај млади брачни пар једноставно не жели да поклекне пред животом какав им је сервиран. Вредног оца Драгана смо на путу до њиховог кућерка, који датира са почетка прошлога века, срели како води стадо оваца. Њихово тренутно највеће богатство поред две ћеркице. Кроз разговор са њима смо сазнали да живе од скромне социјалне помоћи. Тешке животне услове им отежава и то што трошни кућерак у ком живе није у њиховом власништву, већ у власништву Драгановог стрица који им за то „задовољство“ живљења у кући изграђеној почетком 20. века наплаћује годишње 200е. Драган има велику жељу да настави са бављењем сточарством и изразио је жељу да му се помогне између осталог куповином још неколико оваца како би увећао стадо. Уз консултације са представницима „Мајка девет Југовића“ договорено је да ће се они побринути око тог дела помоћи, а ми смо за ову породицу наменили: веш машину, кревет и судоперу, док смо за најмлађе наменили пакетиће играчкица и слаткише. Уз речи подршке поздрављамо ову вредну породицу и настављамо пут до села Стража.



Последња породица из општине Ново Брдо коју смо посетили јесте породица Васић из села Коретишта. Отац Станко, мајка Зорица и деца Милош (19 год.), Бојан (17 год.), Катарина (8 год.) и Марина (5 год.). Мушки део ове породице затекли смо у грађевинским радовима мењања црепова и санирања крова на њиховој кући, док су се Катарина и Марина забављале организујући мини журку за себе у соби играјући и певајући уз музику. Ова породица преживљава уз нередовну социјалну помоћ, али је Богу хвала здравствено стање много боље него у породици Стојановић. Уз поклон књиге и играчке за девојчице овој породици смо наменили веш машину и три кревета. Посетом овој породици завршавамо обилазак породица из општине Ново Брдо.



На повратку ка Звечану свраћамо до манастира ДрагацДраганац задужбине светог великомученика Цара Лазара. Задужбина подигнута у 14. веку добила је име по Драгани једној од ћерки Цара Лазара. Црква је била рушена неколико пута, а цео манастирски комплекс је заживео пре десет година доласком оца Кирила. Са своје две Богом дане руке, ова изузетна личност је сама саградила већи део овог манастирског комплекса. Заиста за неверовати док се не види на лицу места, колика је снага овог човека. Отац Кирил је угостио нашу малу дружину и уз краће душекорисне разговоре, срдачно се растајемо са оцем Кирилом уз позив да следећа наша посета манастиру буде када се свако од нас присутних буде венчавао.

Оно што је интересантно за комплетну нашу акцију јесте то да смо је први пут обавили у два дана због велике новчане помоћи и броја породица које смо планирали да обиђемо. У недељу 16.01. нашу акцију у раним јутарњим сатима настављамо посетом општини Штрпце и помоћи угроженим Србима са тог подручја. У Штрпцу нас дочекује наш стари пријатељ из пређашњих акција на овом подручју отац Александар. Уз његову велику помоћ смо пронашли и обишли шест породица из ове општине.



Прву породицу до које нас је отац Аца одвео јесте породица Стевановић Бранислава. Поред Бранислава породицу чине три ћерке студенти у Митровици (нису биле присутне током наше посете), његова супруга и најмлађи син. Кроз разговор са овом породицом сазнали смо да Бранислав повремено ради на грађевини кад има посла, а да осим тога немају примања. Сазнали смо такође да су ћерке одлични студенти на смеровима биологије и хемије, али и да имају проблема са регулисањем трошкова смештаја у Митровици. Обзиром да смо се на лицу места уверили да су услови живота ове породице што се тиче покућства сасвим примерни, решили смо да направимо мали изузетак у облику помоћи за ову породицу. По саветима и високој препоруци оца Александра, наменили смо 300е помоћи за плаћање смештаја Браниславовим ћеркама у Митровици, како би им олакшали тежак студентски живот и омогућили да што пре стекну факултетско образовање, а надамо се тиме и бољи живот за себе и своју породицу. Најмлађем члану смо наменили едукативне књиге српске књижевности и пакет слаткиша.

Акцију даље настављамо и завршавамо обиласком пет породица у селу Врбешница подно Шар Планине. Сам крајолик села, зелена брда иза којих се страшно надвијају бели врхови српских Алпа, старинске кућице, планински поточићи остављају изузетан утисак на све нас и опчињени тим пределима не престајемо са дивљењем још једној од лепота које красе свету српску земљу. Како то иначе бива брзо се враћамо у сурову реалност посетом првој од пет породица из тог села.



Породица Станковић коју чине отац Станко, мајка Ивана и две мале девојчице Александра (2 год.) и Андријана (4 год.) живе у катастрофалним условима. Без купатила у једној ипо просторији, са социјалном помоћи и повременим надничењем преживљава ова породица. Оца породице нисмо затекли код куће, па смо од мајке Иване добили информације о томе шта им је од понуђене помоћи најнеопходније. Због тешких услова у којима живе и ситне деце решили смо да овој породици обезбедимо: фрижидер, веш машину, кревет, 4 столице и усисвач. Најмлађима смо уручили пакетиће одеће, играчака и слаткиша.



Следећа породица до које смо дошли јесте такође породица Станковић коју чине отац Зоран, његова супруга и три сина Небојша (12 год.), Ненад (9 год.) и Никола (6 год.). Ова породица живи у кући коју су им дали на неодређено коришћење њихови рођаци. Кућа је опремљена комплетно и не оскудева што се тиче покућства. Проблем је био како помоћи ту породицу која нема ништа своје, а са друге стране има у тој кући све што је потребно за нормалан живот. На крају смо дошли до договора да се овој породици донира један кревет јер им је због броја деце то недостајало.



Посету настављамо до породице Сталетовић коју чине отац Зоран, мајка Љупка и дечица Виолета (15 год.), Стојко (12 год.), Валентина (10 год.) и Стефан (4 год.). На ову породицу су нам указали њихове добре комшије и имали су право када су нас одвели до њих, јер ова дечицом богата породица стварно оскудева у већини ствари. Осим социјалне помоћи од 7,000 динара ова породица нема више никаквих примања. Након разговора са мајком Љупком договорили смо да их помогнемо са веш машином, шпоретом на дрва и 4 столице. Деца су добила на поклон слаткише и књиге српске књижевности и православне тематике. Уз прегршт речи захвалности које смо добили и од ове породице, као на траци идемо до следеће породице у суседству.

Породицу Орловић на коју су нам такође указали племенити мештани овог села чине отац Светислав, мајка Будимка, њена стара и непокретна мајка, и четворо деце Александар (16 год.), Јована (14 год.), Драгана (11 год.) и Дарко (9 год.). Излишно је већ говорити да је и овде ситуација критична, да нема примања осим скромне социјалне помоћи, да је трошни кућерак и да нема услова за држање било какве стоке због опасности и близине од дивљих животиња у људском облику – шиптара. Овој угроженој породици смо наменили фрижидер, три кревета и четири столице.

Ту смо и завршили са посетама породицама, али не и са списком за планирану помоћ. Наиме ту је била и њихова рођака Орловић Весна која има шесторо деце, од којих је једно тешко болесно, и са чијом смо се породицом раније сусретали, и још тад обећали куповину једног малог фрижидера. Овај пут смо дошли да испунимо своје обећање и помогнемо ову породицу куповином обећаног фрижидера. При повратку смо у истом селу поделили још слаткиша, играчака и књига дечици која су се окупила због нашег доласка, а чије породице овога пута нисмо помогли.

Овом приликом се захваљујемо и госпођи Нади Вулић из Лондона која је донирала 3.000 динара које смо искористили за куповину поклон пакетића породицима које смо посетили током ове велике Божићне акције на светој српској земљи.

Питајући се стално како протичу дани тим храбрим Србима, у окружењу где немају основне људске слободе, где деца осим једна друге немају никаквог задовољства, где људи немају прилику ни за најосновније бављење земљорадњом и сточарством, одлазимо разочарани јер схватамо да је ова наша помоћ само капљица у чаши из које се жедни не могу напојити. Уместо да будемо задовољни јер смо испоручили до сада најобимнију помоћ српском народу на Космету од настанка наше организације, ми се повлачимо ка главном граду (главном по небризи за људе који живе изван његових зидина) оборених глава јер смо свесни да тиме слабо шта мењамо у животу тих људи.
 
Не теши нас ни чињеница да је и то мало - много више него што неко други ради, нити нас то обесхрабрује да престанемо са помоћи нашим Обилићима и Југовићима са српског судилишта и светилишта, већ нас инспирише да следећи пут наступимо и помогнемо још јаче па макар нам то и даље остављало горчину у устима јер се још увек ништа не мења набоље. Сваког пута ћемо давати свој максимум зарад успаваног српства, зарад покретања српског дива који спава деценијама зимским сном, зарад примера другима, зарад позитивног примера држави, зарад будућих нараштаја.

Покрените се и ПРОБУДИТЕ Срби и мислите на своја поколења која долазе, размислимо шта им остављамо у наследство.

НЕМА ПРЕДАЈЕ!

Са вером у Бога,
Предраг Маринковић

18.01.2011.

СЗС обезбедили краву на Мајевици



Извештај: Добрина Кусмук, Република Српска
Другог дана посете Републици Српској представници хуманитарне организација Срби за Србе Душан Ђаковић и Добрина Кусмук су посјетили општину Лопаре . У Лопарама наш домаћин и водич био је господин Васлија Обреновић, човек великог срца и велики родољуб иако смо са Васлијем провели тек неколико сати било је довољно да постане део нас и део онога чиме се бавимо. Том приликом, а прије предвиђених посјета породицама, смо се упознали са начелником општине Лопаре др Радом Савићем.

На том састанку нам је др. Радо представио проблеме које општина има у збрињавању социјално угрожених и на који начин те проблеме рјешавају. Пријатно нас је изненадио труд који Начелник улаже у прикупљању средстава да ријеши елементарне потребе поменутих породица као и његова жеља да нам олакша обилазак породица које смо издовијли за нашу акцију.


Хуманитарна организација Срби за Србе са председником др Радо Савић

Захваљујући гостопримству и љубазности наших домаћина, иако први пут у Лопарама осећали смо се да као да смо међу дугогодишњим пријатељима, брзо смо нашли село Пељаве и породицу Ћетковић. Милорад се прије десет година оженио Геновевом, Румунком, са којом је добио четверо дјеце- Гину 9 година, Миодрага 8 година, Милијану 7 година и Мирка 1,5 година.



Живе у недовршеној и неусловној кући која има само двије просторије. Милорад надничи и на тај начин покушава прехранити породицу. Геновева, јако вриједна и добра мајка са своје стране доприноси колико може. Дјеца су им лијепа, фино одгојена и мила. Добри су ђаци.



Приликом наше посјете Мирко је спавао тако чврсто да га ни наши гласови нису успјели пробудити, док су остала дјеца радознало пратила наш обилазак. Установили смо тада да Геновева није легализовала свој боравак у нашој земљи а у међувремену јој је истекао пасош па смо јој обећали нашу подршку приликом прикупљања неопходне документације. У даљем разговору са њима смо покушали пронаћи најефикаснији начин помоћи са којом би Геновева и Милорад могли убудуће својој дјеци обезбједити неопходно и закључили да би им јако помогла куповина краве за коју имају добре услове и довољно земље. На тај начин не би морали куповати млијеко дјеци а пошто имају откупну станицу могли би остатак продати у истој и тако имати мјесечни приход.



Пошто је Васлије око Нове године подијелио угроженим Мајевичана помоћ из Швајцарске и тако намирио и ову породицу, осим 100 КМ које смо оставили мајци да плати млијеко за два мјесеца, нисмо имали потребе куповати намирница јер су имали више него довољно. Сходно томе одлучили смо онда оставити нашем представнику Васлију новац који смо предвидјели за ову акцију. Тим новцем ће Василије купити краву и ако је добро пазари па новца остане евентуално ће купити још пилића које би Геновева гајила па утовљене продала и тако успјела ући у ланац производње пилића што би им обезбједило додатног новца. Као што смо се претходно договорили са Начелником имаћемо у виду да уз помоћ братских организација и општине Лопаре у некој скорој будућности довршимо започету кућу малим Ћетковићима и тако заокружимо све њихове потребе.



Из Пељава испраћени малом Гином кренули смо у Бобедина брда код породице Теодоровић. Радислав, његов брат, супруга Јадранка и троје дјеце (Јовица '97, Даница '99 и Стојанка '02) живе у нечему што бих ја прије назвала руина него кућа. Одрасли и најстарије дијете су особе са посебним потребама. Дјевојчице су спавале приликом наше посјете па смо упознали само брата Јовицу који не иде у школу али од ког смо сазнали ду су секе биле одлични ђаци прошле године а већ ове су прошле врло добрим. Др Савић је у овом случају успио анимирати село и скупити одређена средства да им се направи кућа. Надају се да ће овог љета Општина успјети довршити пројекат и сакупити довољно средстава да се скромни дом и доврши па да се дјеца преселе прије него им се оно у чему сада живе не сруши.



Пошто су и Теодоровићи добили помоћ Мајевичана за Нову годину покушали смо и код њих пронаћи најбољи начин да макар мало тој дјеци уљепшамо тмурни живот. Радислав нам је рекао да воду носе сваки дан пола километра а пошто је Васлије приликом своје задње посјете тој дјецу, у коси дјевојчица видио вашке договорили смо да и овдје као и код прве породице потражимо помоћ братских организација и са Општином покушамо довести воду макар пред кућу малишанима.



Имајући у виду да Радислав и његов брат могу обавити радове копања канала и да водоводне цијеви нису пуно скупе надамо се да то неће представљати велики проблем и да ћемо тако јако брзо ријешити једну од виталних потреба тој дјеци.



План нам је био да посјетимо још и тринаест чланова Тодоровића у селу Лабуцка али нам је речено да је то село јако далеко и да се не може прићи колима. Пошто је Василије и њима носио помоћ за Нову годину па тако подмирио неке хитне потребе те породице договорили смо се да ће их он посјетити касније и видјети да ли се тој породици може такође дугорочно нечим помоћи.

Посјету Лопарама смо завршили ручком којим нас је Начелник почастио и гдје смо сабрали, упоредили утиске од тог дана и донијели коначне закључке. Са Лопарама смо се поздравили у нади да смо пронашли дугорочно рјешење тој дјеци и тако смањили број њих који живе на рубу егзистенције. Са књигом о Лопарама, даром Начелника, смо отпутовали размишљајући како изгледа ствари крећу напријед јер се све више људи на одговорним мјестима као што је др Радо Савић, почиње борити за своје мјештане.

Организација као што је наша, добрих људи који нам помажу и све више оваквих ентузијаста у нашим институцијама ће неминовно једног дана довести до тога да ниједно Српско дијете неће бити више гладно.

23.01.2011.

СЗС у посети Матићима у Новом Саду



Извештај: Душан Ђаковић, Швајцарска
Након посете Републици Српској представник хуманитарне организације Срби за Србе из Швајцарске обишао је десеточлану породицу Матић у Новом Саду. Породицу чине самохрана мајка Јадранка и њена деца Милена (26), Милорад (24), Ђорђе (22), Милица (17), Милош (16), Драгана (14), Снежана (14), Предраг (14), и Верица (11). Породица живи у кући од свега 40ак квадрата и много влаге, кућни апарати су дотрајали или већ покварени а и са храном стање није било боље.

Живи се од примања у износу од 8.400 динара које Јадранка прима пошто се води као запослена и клиничком центру Приштина.

Мајка Јадранка каже да је су трошкови кирије и режија укупно 220 евра па онда није тешко закључити колико тешко ова породица пореклом из Книна долази до "коре хлеба". Треба напоменути да је Јадранким први супруг положио свој живот бранећи Српство у Крајини а држава је његовој деци постала маћеха!




Код куће нисам затекао сву децу а и оне које сам затекао или су били на улици или су спавали за разговор је био на располагању само Џорџ односно крштено Ђорђе, миран и повучен момак који како каже не бира посао и ништа му није тешко само ако ће бити плаћен јер га лоша искуства прате. Ђорђе је са братом Милорадом био запослен у фирми која се бави обезбеђењем лица и објеката али како каже нити је био пријављен нити је добијао плату па су напустили фирму.

Једини запослени члан породице је Милена која тренутно живи и ради у Црној Гори као конобарица али како кажу укућани успева да заради само за стан и храну. Након разговора са Јадранком одлазим до тржног центра и породици купујем оновне потребштине брашно, уље, шећер, млеко у вредности од 7.200 дин. пошто ми је мајка саопштила да у кући имају још само пола киле брашна и да сутрадан неће имати ни за хлеба. Након тога се поздрављам са породицом и уз обећања да их нећемо заборавити одлазим.

24.01.2011.

Екмечићима уручен трактор!



Извештај: Милош Голић /ГАЛЕРИЈА/ /РАЧУНИ/ /ИНТЕРВЈУ/ /ПОТВРДА/
У суботу 22.јануара представници Хуманитарне организације Срби за Србе из Србије и Републике Српске уручили су финансијски навећу појединачну помоћ од како постоји наша организација! Извршена је званична примопредаја новог трактора, који је пре неколико дана стигао на адресу породице Екмечић у Пребиловцима. Велику захвалност дугујемо Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Српске, који су уплатили 14.305 КМ (7.314 евра) крајем 2010. године на рачун организације за овај пројекат. Наша организација је прикључила прикупљених 2.500 евра намењених овом пројекту и на тај начин смо успели да сакупимо средства за нов трактор много пре планираног рока.

Пребиловци се налазе око 30км од Мостара и исто толико од јадранске обале. Пребиловци су одвајкада српско село. Ово село симбол је страдалаштва и мучеништва. Током другом светског рада убијено је 52 породице а 36 огњишта је угашено. Побијено становништво је затрпано у јаму и та јама је једна од највећих гробница крваво убијеног невиног српског народа током Другог светског рата у целом свету. Након покоља, село од око хиљаду становника се свело на свега 174. Током последњег рата Пребиловчани су углавном избегли, а међу 20ак породица повратника су и Екмечићи.



Из Београда смо стигли на Пале где смо се нашли са Добрином Кусмук, председницом наше организације у Републици Српској. После краћег одмора, са Добрином и њеним супругом смо кренули у Пребиловце. Екмечићи на челу са домаћином Миладином су нам приредили невероватан дочек. Видно срећни и узбуђени због нашег доласка угостили су нас срдачно, онако како то само прави домаћини Херцеговци знају. Иако скромно живе приредили су право мало славље за нас, ком су се придружили родбина, комшије, пријатељи и локални свештеник. Миладин је инсистирао да се очита молитва и како он каже да благосиља наше окупљање,а посебно да се освешта трактор. Најмлађим Екмечићима уручујемо неколико књига Православно/историјске тематике и обављамо формалности око потписивања уговора о донацији са Миладином.



Миладин (бивши припадник војске Републике Српске) и Сојка имају петоро деце: Бојан студент информатике (19 год.), Бојана (16 год.), Бранка (10 год.), Биљана (9 год.) и најмлађа и најсимпатичнија Божана (3 год.). Ова изузетно вредна породица живи од бављења пољопривредом. Производе кромпир, тиквице, парадајз, паприку и лук које продају, док за своје потребе узгајају и остале сорте поврћа као и нешто мало воћа. Миладин је треба поменути изашао у локалним новинама, које се баве темом пољопривреде, као произвођач који је успео да произведе „Лубеницу за Гиниса“ како је гласио наслов у том часопису. Треба рећи да је земља у околини Неретве изузетно плодна, а Миладин то зналачки користи.



Наш утисак у вези Екмечића је само потврда свега позитивног што смо чули о њима. Ради се о једној изузетно вредној и радној породици, којој не пада на памет да поклекне пред тешким условима живота. Миладин и његов син Бојан обрађују туђу земљу која им је уступљена на коришћење, углавном од њихових земљака који живе у дијаспори. До сада су то успевали да ураде само кад би успели да изнајме трактор и зависили су од туђих планова и слободног времена. Имају своју земљу али доста далеко од њиховог места, тако да ће уз помоћ овог трактора сад и њу моћи да обрађују.

Ова акција куповине трактора је пун погодак судећи по реакцијама свих присутних, а поготово након што смо се сви уверили у одлучност и решеност Миладина да ову донацију искористи на најбољи могући начин. Трактор ће бити од немерљиве помоћи овој породици и сасвим сигурно ће им омогућити да постану потпуно независна и финансијски стабилна породица у блиској будућности. Треба напоменути да ова акција још увек није комплетно приведена крају. Наиме још увек остаје да се прикупе средства за прикључке за трактор како би Миладин могао несметано да се препусти раду и унапређењу производње. Ми се искрено надамо да ћемо у најкраћем могућем року завршити и са набавком преостале машинерије и самим тим привести овај значајни пројекат крају. Оно што нам је потврдило све до тад речено о марљивости Миладина јесте и то да он не зависи од набавке додатних прикључака, и да не седи скрштених руку чекајући да наша организација приведе цео пројекат крају, већ се као и до сад сналази позајмљујући, не губећи ни тренутак драгоценог времена за обраду земље.

Овај наш пројекат је највећи не само финансијски већ и по значају. Куповином трактора смо остварили наш примарни циљ који желимо да спроведемо код свих породица, а то је да омогућимо да породице кроз рад и производњу стану на своје ноге, имају перспективу на дужи низ година и да им финансијска помоћ са стране више не треба. Сходно томе, добили смо обећање од Миладина да ће трактор бити од користи не само њему, него да ће са њим помагати и остале Србе из Пребиловаца и околине.

Након што смо краљевски дочекани и угоштени од породице Екмечић дошло је време да се растанемо и кренемо пут Пала. Како смо дочекани тако смо и испраћени уз наравно жеље да се што пре видимо и окупимо. У повратку стајемо недалеко од села да обиђемо порушену спомен костурницу и место где је некада била Православна црква, посвећено пострадалим пребиловачким Србима баченим у оближње јаме за време 2. св. рата. Спомен костурница и црква минирани су и из темеља исчупани на самом почетку рата 1991. године од стране истих оних чији су очеви и дедови „заслужни“ што је уопште и било повода за подизање спомен костурнице. Мученички Срби очигледно да су сметали и након што су их зверски уклонили са овога света, па ни то није било довољно већ је покушано на све могуће начине да им се затре било какав траг о постојању на том простору. Од првобитног бетонирања јама у које су бацани Срби како би се прикрили докази о стравичним злочинима, па до дизања у ваздух њихових скромних остатака '90-тих година прошлога века, ипак нису могли да савладају дух Православља и Српства, па ће на том месту опет бити подигнута црква и споменик жртвама туђих комплекса и изопачености



У закључку желимо да наведемо да Екмечићи нису гладни као неке породице које помажемо, имају кров над главом и успевају да школују децу. Ипак, томе су допринели вредним радом и трудом, али услови у којима живе су далеко од идеалних и довољно је да се догоди нека незгода, као што се Миладинова жена повредила пре годину дана, па да им се услови нагло погоршају. Краве воде на пашу која је удаљена два сата од њих и много времена су губили док би сачекали да унајме трактор. Поента је да њима овај трактор омогућава да постану стабилна и независна породицама.

Још једном се захваљујемо свим донаторима и влади Реп. Српске, а поготво на пожртвованости наше представнице из Републике Српске г-ђе Добрине Кусмук за све учињено али и подсећамо да овај пројекат још увек није до краја завршен и да очекујемо помоћ пре свега Вас донатора да ову лепу причу комплетирамо до краја.

Хвала свима на несебичној помоћи да се обезбеди још једна многочлана српска породица!

Са вером у Бога,
Милош Голић и Предраг Маринковић

13.01.2011.

Уручена помоћ за малу Дарију



Хуманитарна организација Срби за Србе у сарадњи са студенским фондом Осмех на дар и пријатељима организације из Београда и Косовске Митровице прикупила је скромну хуманитарну помоћ за малу Дарију Антовић која са својим родитељима живи у Звечану на Косову и Метохији. Двогодишња Дарија је оболела од целебралне парализе и у току је процес опоравка. Помоћ наше организације састојала се у набавци једне струњаче, пилатес лопте, коњићa за љуљање, фластерa за очи, стимулативних играчака и слаткиша у укупној вредности од 4.800 дин.



Пријатељи наше организације из Косовске Митровице уручили су пре неколико дана прикупљену помоћ, посетили Дарију и поразговарали са родитељима који су захвалили на овој помоћи свим људима добре воље. Надамо се да ће се мала Дарија ускоро потпуно опоравити уз Божију помоћ.

08.02.2011.

Допремљена помоћ Србима на Космету


ФОТО ГАЛЕРИЈА ДОСТАВЉЕНЕ ПОМОЋИ ПОРОДИЦАМА

Успешно је завршена и 9. по реду акција Хуманитарне организације Срби за Србе која је за циљ имала обезбеђивање неопходне помоћи у покућству, храни, хигијени, књигама, играчкама, слаткишима... српском народу и нашој деци на Косову и Метохији. У сарадњи са НВО Мајка девет Југовића у последњих неколико дана допремљена је помоћ за 11 српских породица у општинама Ново Брдо и Штрпце. Надамо се да ће ова и све друге наше акције окупити још већу подршку српског народа зарад боље и лепше будућности коју желимо да створимо за наша поколења. НЕМА ПРЕДАЈЕ, КОСМЕТ ЈЕ СРБИЈА!

10.02.2011.

Стигла СЗС крава на Мајевицу



Представници Хуманитарне организације Срби за Србе из Републике Српске уручили су у понедељак 7. фебруара краву Шараву (која би требало ускоро да се отели) породици Ћетковић са Мајевице коју смо обишли и помогли у јануарској акцији. Члан наше организације Василије Обреновић преноси сјајне утиске и одушвљење деце која ће поред редовног млека добити и новог придруженог члана ове шесточлане породице (УГОВОР). Цена краве била је 2.200КМ тако да ћемо уз предходно одвојену суму новца придодати још око 350 евра.









Уз сарадњу и свесрдну помоћ општине Лопаре као и братске организације "Немањићи Тићино" планира се и помоћ у доградњи куће породици Ћетковић како би стекли услове за нормалнији живот.

22.02.2011.

Нова помоћ за породицу Премовић



Хуманитарна организација "Срби за Србе" спровела је још једну акцију помоћи породици Премовић која живи у селу Прељине код Чачка у виду уплате дела дуга за струју који је у 2010. години нарастао на преко 60.000 дин. (а покренут је и поступак искључења). Самохрана мајка Душица издржава седморо деце и као и сви родитељи у Србији бори се са суморном свакодневницом како би својој деци обезбедила основне животне услове. Наша организације је овај пут уплатила дуг ЕД Чачак у висини од 30.000 дин. а на пролеће испланираћемо нову помоћ за ову велику српску породицу. Потврду уплате погледајте ОВДЕ.

Акција прикупљања књига



Обавештавамо Вас да од сада можете помагати рад наше организације и у виду донирања књига. У обзир долазе нове књиге и половне под условом да су очуване. Прихватамо литературу следећег садржаја за све узрасте, а превасходно за најмлађе: књиге о Православљу, српском језику и књижевности и националној историји. НАПОМЕНА: књиге морају бити искључиво на ћириличном писму.

Заинтересовани нас могу контактирати путем електронске поште на c3c.org@gmail.com

ДЕЦА СУ НАША БУДУЋНОСТ

Посебно су потребне књиге следећег садржаја:

Уџбеници (граматике, правописа, итд.), читанке, буквари, сликовнице, и то за све школске и предшколске узрасте.

Дела српске књижевности: приповетке, поезија, пословице, бајке, басне, најпознатија дела српских/руских писаца, романи...

Књиге о националној историји, знаменитим личностима из наше историје или догађајима битним за нашу националну историју.

Књиге о Православној вери нашој: молитве, свето писмо, основна Православна начела, житија светих отаца, духовне поуке разних Православних светаца итд...

24.02.2011.

Помоћ за породицу Ковачевић



Извештај: Добрина Кусмук, Република Српска /ОТПУСНА ЛИСТА/ /РАЧУНИ/
Прошле године у Божићној акцији коју смо спровели на територији Општине Пале смо први пут посјетили породицу Ковачевић. Тада смо им однијели, у село Горовићи (8 километара од насеља), хране и гардеробе за њихово петеро дјеце (Марко 20 година, Мађен 17 година, Сњежана 16 година, Рајко 11 година и близанке Ана и Катарина 4 године). У међувремену су Ковачевићи преселили у нову кућу коју им је Министарство породице, омладине и спорта у сарадњи са Удружењем „мајке са четверо и више дјеце“ направило у Палама.

Уз помоћ пријатеља наше Организације смо у пар наврата успјели помоћи мајци Радмили да опреми својој дјеци нови дом. Неко је дао кревет, неко стол, неко прекриваче и на тај начин смо мислили да родитељи уз очеву скромну плату (430 КМ) могу даље сами.

Међутим како смо и први пут навели мала Катарина има церебралну парализу. Тада смо јој купили пар дидактичких играчака. Упорношћу и уз помоћ мајке која се бори како зна и умије Катарина је успјела проходати. За тај напредак су обје морале ићи сваки мјесец за Бања Луку а сваки дан у Удружење за дјецу са посебним потребама гдје су радиле посебне вјежбе. С обзиром да Катарина има близанку Ану која је здрава али којој је такође мама потребна Радмили је било јако тешко борити се за Кату. Међутим помоћ је нашла у старијој дјеци.



На задњој контроли у Бања Луци, када се Радмила надала добрим вјестима јер је напредак код малене очит, љекари јој саопште ружну вијест, да се дјетету дешавају компликације на једном оку и да би могла ослијепити. Препоруче јој одлазак у Београд неуроофталмологу на Клинику. Лијечења у Србији, Фонд Републике Српске не покрива а Радмила и овако једва успијева подмирити трошкове редовних контрола у Бања Луци па ју је планирање тог ненаданог трошка бацало у очај.

Тада се сјетила нас и замолила за нашу помоћ. С обзиром да рачунима морамо покрити сваки издатак, платили смо јој оно за шта је имала рачуне - трошкове пута које је имала приликом задње контроле, оклузију за око коју је купила у апотеци у Бања Луци и пасош који је морала извадити Катарини јер без њега дијете не може путовати у Србију док Радмила са личном картом може као пунољетна особа.



Са тих 110 КМ које смо јој дали она се нада да ће моћи покрити трошкове путовања за њих двије. И умјесто да се радују Катином физичком напретку, предстоји им нова борба али овај пут за вид малене. Захваљује свим нашим донаторима јер без нас једноставно није имала коме да се обрати ни за тако мали износ.