Хуманитарна организација Срби за Србе позива на општу мобилизацију свих српских хуманитарних снага и наших донатора за нову предстојећу акцију помоћи српским породицама на Косову и Метохији која ће се спровести крајем септембра. По први пут у акцији учествује и ХО Срби за Србе из САД.

С вером у Бога - НЕМА ПРЕДАЈЕ!

http://www.srbizasrbe.net/index.php?option=com_content&task=view&id=1606&Itemid=73

Донације од продаје мајица

Хуманитарна организација Срби за Србе последњих дана је прикупила донације од продаје мајица са натписом ''Још рађају мајке Обилиће''. Прикупљено је 130.500 дин. и 510 евра, док је пре више од месец дана продато десетак мајици у Чикагу у вредности од 120 евра. Овом приликом желимо се захвалити нашим пријатељима из продавнице МОДС69, бутика Делије, братству манастира Студеница као и свим добрим људима који су мајицу купили у сврху помоћи српском народу на Косову и Метохији. Продаја мајици ће бити настављена и даље, како би се прикупила средства за наредну Божићну акцију наше организације.

http://www.srbizasrbe.net/index.php?option=com_content&task=view&id=1609&Itemid=73

Мало смо запустили форуме али враћамо се са извештајима о успешно извденим акцијама достављања помоћи.

28.12.2010.

Уручена помоћ за Премовиће



Извештај: Јелена Вуканић, Србија   /РАЧУНИ/ /ГАЛЕРИЈА/ /ПОТВРДА/

У недељу, 26. децембра четворочлана екипа Хуманитарне организације Срби за Србе је посетила осмочлану породицу Премовић из села Прислоница код Чачка. Самохрана мајка Душица живи са седморо деце: синовима Александром (19) и Луком (9) и кћеркама Биљаном (18), Аном (16), Живком (14), Мирјаном (10) и Јеленом (. Ову породицу смо први пут посетили пре само две недеље. Циљ те наше посете је био да се упознамо са породицом и њиховим потребама, као и да заједно са њима размотримо на који начин бисмо могли за почетак да им помогнемо.

Током те прве посете смо видели да Премовићи имају и вољу и услове да гаје домаће животиње, па смо се са њима договорили да им поред животиња које су гајили (кокошака, свиња и коза) за сада обезбедимо још три козе и једну крмачу.

Када смо стигли код Премовића, затекли смо целу породицу на окупу. У кући је било веома весело, а најмлађа деца су, као и прошли пут, била све време насмејана, радосна и стидљива.



У посети Премовићима, заједно са нама су били и пољопривредници Радисав Рацковић из Српског сабора Двери и Милан Мајсторовић који су несебично подржали акцију и помогли нам да обезбедимо стоку и довеземо је до породице. Од господина Рацковића смо добили три козе по веома повољној цени од 15.000 дин. а од господина Мајсторовића бесплатно једну крмачу за Премовиће и два пакета концетрата, наравно након што смо објаснили разлог нашег позива. Такође, пријатељи наше организације из Љига ''Моба'' су нас упутили својим контактима и везама до ових добрих људи па се овом приликом свима ЈОШ ЈЕДНОМ ЗАХВАЉУЈЕМО ОД СРЦА!!!!

Но и поред уручене помоћи, породици Премовић је и даље потребна помоћ да стане на своје ноге.

Њихова кућа још увек није завршена, недостаје део крова и горњи спрат, а потребно је саградити и нов димњак како би се дугорочно решио проблем грејања у целој кући. Они сада морају један део куће да греју на струју због чега им стижу велики рачуни, које нису у могућности да плате. Дуг са каматом за струју се сваког месеца увећава.



Надамо се да смо овом акцијом успели да унесемо још мало радости у дом Премовића пред престојеће Божићне и новогодишње празнике, и да ћемо уз заједничку помоћ добрих људи бити поново у прилици да то учинимо.

28.12.2010.

Нова помоћ за породицу Гутаљ



Извештај: Добрина Кусмук, Рeпублика Српска  /РАЧУНИ/ /ПОТВРДА/

Самохрану мајку петоро дјеце, Зденку Гутаљ из Источног Сарајева у Републици Српској, и њену дјецу смо већ два пута помогли. Зденка се некако сама сналази и довија и осим молбе љетос да им купимо фрижидер избјегавала је да тражи помоћ. Међутим овај пут ни она није имала избора. Најмлађе дјете, Немању (11 година) који има проблема са развојем је морала водити на претраре у болницу у Бања Луку. Издатак око пута, колико год био мали за Гутаље је био немогућ и Зденка нам се обратила за помоћ.



Замолила нас је да јој купимо гардеробице за Немању да не би ишао у старим стварима у болницу. Да јој помогнемо платити смјештај и пут јер она једноставно не може ни то мало обезбједити. Немања је добио доста нових ствари које смо му купили. Успут смо његовој сестри Бојани однијели неке поклоњене гардеробе за дјевојчице док овај пут за дјечаке нисмо ништа више имали па смо морали куповати у Београду у висини од 6.000 дин.



Платили смо Зденки (80 КМ) повратне карте и дали јој новац за смештај од двије ноћи у Бања Луци (85 КМ). У ову сврху смо потрошили 120 КМ са рачуна Републике Српске. У сваком случају и овај пут смо успјели притећи у помоћ дјеци чији родитељи једва успјевају саставити крај са крајем па једноставно непредвиђене трошкове не могу покрити. Немања има проблем са коштаном сржи и његов је раст скроз успорен. Зденка се нада да ће успјети третманима то ријешити јер је дијете наручено у јануару да лежи у болници.

31.12.2010.

Помогнути Милићи у Црној Гори



Представници Хуманитарне организације Срби за Србе из Црне Горе посјетили су пред крај 2010. године и избегличку породицу са Косова и Метохије - Милиће из Подгорице. Својеврсна новогодишња помоћ Милићима се пре свега огледала у набавци дрва за огријев (ПОТВРДА) и то им је заиста било крајње неопходно, а и сама помоћ дошла је у правом моменту, када су почели хладни дани. Наравно, породици смо носили и храну (РАЧУН) како би колико толико могли да се припреме за празничне дане. Комплетна помоћ била у висини од 500 евра.



Као и увијек, дочекани смо срдачно и топло у дом Милића. Њихов домаћин и глава породице отац Миладин је и даље у болници Брезовик, а његову улогу храбро преузимају дјечаци - близанци. Било је лијепо гледати их како цијепају дрва, да одмене мајку. Колико год био тежак, живот извуче најбоље из човијека и некако се нађе снаге да се иде даље и поред свих мука и тешкоћа. Хвала Богу, дјеца су здрава и добр и надамо се да ће изаћи на прави пут а да ће наша хуманитара организација макар учинити мали корак да се то заиста и оствари.

31.12.2010.

СЗС завршава акцију у Пребиловцима



У сами смирај 2010. године, лепа вест је стигла у нашу Организацију. Уместо како смо планирали за око 30 месеци, а сходно нашим финансијским могућностима, осмочлана породица Миладина Екмечића, повратничке српске породице у Херцеговачком селу Пребиловци, добија планирани трактор у периоду између Божића и Православне нове године. Уз свесрдну помоћ бројних Срба из расејања, а на молбу председнице СЗС Републике Српске Добрине Кусмук, Влада Републике Српске и њено надлежно Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде, данас нам је дозначило 14.305 КМ (преко 7,000 евра). Тиме је наша хуманитарна организација практично заокружила финансијску конструкцију, те ћемо већ првог радног дана у 2011. год., одмах након празника, кренути у пребацивање пара продавцу и куповину трактора за Екмечиће.

Представници Хуманитарне организације Срби за Србе први пут су посетили српске породице у Херцеговини у пролеће 2010. год. Прва породица коју смо обишли били су Екмечићи, повратничка осмочлана породица која се вратила у ''познато'' село Пребиловци. Пребиловци су познати по масовним истребљењима Срба у Другом светском рату, као и ратовима 1991-1995 на простору бивше Југославије. Данас у Пребиловцима од 20 так пријављених повратника, свега 6 породица се за стално вратило. Миладин и Сојка Екмечић су били међу првима који су одлучили да се врате на своје огњиште. 1992. су напустили дом и провели рат у Билећи. Миладин се прикључио ВРС. После рата Миладин je увидeо да је избеглички живот тежак те су се одлучили и 2002. године се вратили на своје. Затекли су апсолутно све порушено и попаљено. Кућа тотално срушена, воћњаци посечени, a ливаде запуштене.

Међутим, претходних 8 година Екмечићи су се кућили. Кућу су поново подигли и у једној половини живе Миладин са породицом, а у другој његов брат са породицом. Направио је Миладин и шталу, набавио краве. Поново посадио и још увијек сади воћке. Обрађује велике површине своје земље, а и узима и у закуп туђе да би што више посејали.

Миладин и Сојка имају петоро паметне и изузетно вредне деце. Бојан (18 година) иде у средњу школу у Мостару. Бојана (15 год.) такође у средњу, а Бранка (10 год.) и Биљана (9 год.) иду у основну школу у Чапљини. Божана (3 год.) једина остаје кући са родитељима. Деца помажу око свега и њих четворо (Божана је још мала) са својим родитељима све ручно обрађују а за оно што не могу морају да плаћају најам трактора.

Захваљујући разумеваљу државе и већ оживелим програмима Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Српске, посебно српским повратничким породицама - конкретно програмима у интензивирању пољопривредне производње на индивидуалним газдинствима, породица Екмечић ће и пре почетка пролећних радова на земљи бити у прилици да испланира, те реализује нову производњу у 2011.години. Трактор који ће им веома брзо бити уручен, свакако ће омогућити да се и деца укључе у породичну мануфактуру, остану на свом огњишту и сутра заснују своје породице.

У име наше Хуманитарне организације и свих људи који су донирали средства у овом нашем највећем пројекту до сада, најсрдачније се захваљујемо.

01.01.2011.

СЗС обезбедили помоћ за Михиће



Извештај: Добрина Кусмук, Реп. Српска   /ГАЛЕРИЈА/ /РАЧУН/ /ПОТВРДА/
Дуго смо правили планове за мале Михиће како да им дугорочно помогнемо да свако мало не гледају ко ће им купити хране за одређени период. Нажалост, једноставно нема начина да Марина може на било који начин дјеци зарадити који динар. Покушавали смо у координацији са Центром за социјални рад да смислимо како би макар могла узгајати неке животиње али они немају простора/земље за то и на крају смо се помирили са чињеницом да док се отац не врати, ми не можемо никако помоћи осим да их са времена на вријеме „нахранимо“.

За ову акцију смо потрошили 346 КМ. Акцији су нам се придружили наши пријатељи (донатори акције за породицу Крунић) К. Боривоје и К. Слободан као и њихов пријатељ П. Младен који су се понудили да дио акције сами обаве. Пошто су на себе преузели куповину већег дјела намирница (брашно, шећер, сол, уље итд...) и пошто су дарежљиво купили већу количину ми смо се могли посветити разноврснијој набавци. Такодје захваљујући њима тројици, могли смо купити Милени зимску јакну а малом Срђану панталоне. Дио новца који нам је остао смо оставили Марини да плати дуг за воду, дуг у продавници и да купи дјеци јелку коју они нису имали (одмах су отрчали по њу). Марина ће моћи издржати са свим до Васкрса и наше евентуално слиједеће помоћи.



Дјеца су била куђи осим Бењамина који се враћа из школе у 8 сати. Сви су завршили прво полугодиште врло добрим осим мале Николине која је одличан ђак и како сама каже има „само петице“. Веселији су и спремнији за причу него до сада. Невен ми је показао све своје медаље које је освојио на такмичењима у џудо-у. Милена је ишла са мном у куповину и водила рачуна о потребама своје мале породице. Сви су више него захвални, сретни су што ће ове празнике дочекати како треба и као и већина а не у оскудици жељни свега.

Захваљујемо донаторима што су нам омогућили да и ову акцију успјешно завршимо и још дјеце обрадујемо.

Помоћ за Љиљкове и Милутиновиће


Бојан Илић и Славко Љиљак поред купљене краве

Извештај: Бојан Илић, Србија   /ФОТО ГАЛЕРИЈА/ /РАЧУНИ/ /ПОТВРДА/
У Недељу, 23. јануара тројица активиста Хуманитарне Организације “Срби за Србе” обишли су две породице са севера Србије. Испоручили смо помоћ у вредности од око 1.200 евра и овога пута обрадовали 22 особе, међу којима је и 16-оро деце. Помоћ породици Љиљак из Банатског села Неузина била је у виду куповине стеоне краве у вредности од 900 евра, а помоћ породици Милутиновић из Бачког села Пивнице састојала се од основних животних намирница у вредности од 300 евра.

Акцију започињемо поласком из снегом завејаног Београда,у 11 сати, након присуства литургији у храму Светог Димитрија на Новом Београду. После молитве уследило је нећкање од пола сата, али упркос катастрофално лошим временским приликама одлучили смо да ипак, уз Божију помоћ, кренемо, и још једном помогнемо ове две надасве напаћене српске породице. Наиме, породице Љиљак и Милутиновић су наши стари “знанци” и породице које су већ добијале помоћ од наше Организације, међутим својим трудом, радом и упорношћу ови људи су свакако придобили наше симпатије и продубили жељу у нама да им још који пут помогнемо како би једном за свагда стали на своје ноге,и постали независни од било чије помоћи.


Младен Матијашевић са једним од деветоро деце из породице Љиљак

Преко Панчева, возећи по равном и плодном Банату, и борећи се са наносима снега, око 14 часова стижемо у село Неузина, село познато сваком иоле добром пецарошу и љубитељу риболова са севера Србије. У селу, испред куће на крају сокака, чека нас главом и брадом нико други до господин Славко Љиљак, звани Ђура, глава породице. После срдачног поздрава седамо у кућу, поздрављамо се са госпођом Катицом, Славковом супругом, присутном децом и њиховим деком. Са домаћинима најпре смо наздравили, како то и налажу стари српски обичаји, а потом започели тешку дискусију. Тешку, јер живот ових људи није нимало леп и лак, па лепих тема за разговор слабо па и да има. Подсећање на рат, избеглички живот, бежање из родног Сиска, пратња избегличке колоне до Новог Пазара, вишегодишњи смештај у сабирном центру, па одлазак одатле у Банат, немилост, недостатак саосећања па и подсмевање људи према једној тешкој судбини, натерала нас је да добро размислимо чиме човек може заслужити такву судбину.


Најмлађи чланови породице Љиљак

Али упркос свему, Славко, ментално и физички веома јак човек, успео је да крене са дна, и створи себи и својима један скоро па нормалан живот, достојан човека овога века. Сада већ имају кров над главом, скроман сточни фонд, константну производњу млека од 200 литара дневно (које продају локалној млекари), нешто воћкица у дворишту и скромну башту. Били су у далеко најлошијем положају од свих у селу, а својом упорношћу усправили су се на ноге и заживели, вели Славко.

Помоћ од државе нису добијали, а веровали или не, комесаријат за избеглице први пут их је контактирао пре 15 дана. И још ако се придода нерешен статус Славковог држављанства, онда постаје јасну да ову државу овакви несрећни случајеви никада нису интересовали. Сада им је обећана помоћ око изградње купатила, и сви се надају да то неће остати само на обећању, како то обично бива, већ да ће после 15 година (а неки чланови породице и по први пут у животу) моћи нормално да се окупају топлом водом. Породица Љиљак не жели да стане на овоме, већ увелико кује планове о увећању фарме, изради мале млекаре и прављењу великог воћњака. Знајући их, нема сумње да ће они то и остварити. А Богу хвала ту је и потомство на коме остаје да имање одржава и шири. Ипак, недавно, десила се још једна лоша ствар. Државни ветеринари, по редовном периодичном ветеринарском прегледу стоке, закључили су да 5 јунади и 2 краве болују од болести зване Леукоза, и донели одлуку да им држава болесну стоку заплени!? Тако Љиљци ускоро остају на 4 краве и 2 јунета, па им наша помоћ још више значи како би осигурали своју егзистенцију.


СЗС са делом породице Љиљак

Ми смо им и овога пута изашли у сусрет а искористили смо и прилику да их обавежемо да од ове године они сваке године на рачун наше Организације уплате по 1.000 динара, које би ми наменили некој другој породици. Самим тим почели би са остваривањем једног лепог и дугорочног пројекта а то је прича у којој једног дана од новца, донираних од стране помогнутих породица, можемо помагати друге угрожене породице који су на ивици беде. То би фактички значило да ти сви људи помажу једни друге, што је лепо, корисно, племенито и у духу Православља. По завршетку разговора полазимо са Славком до Сечња, удаљеног 5 километара. У Сечњу потписујемо са њим и продавцом краве уговор о откупу ове изузетно корисне домаће животиње и забрани њеног отуђивања. По закључењу уговора враћамо се назад на поздрав и сликање и јуначки крећемо пут Пивница, на скроз други крај равне српске Војводине.


Дарко Лојаничић са малим Милутиновићима

Пут смо искористили да свратимо до Новог Сада, ткзв. српске Атине. Тамо се окрепљујемо и точимо гориво а затим настављамо до породице Милутиновић. У Пивнице стижемо око 19 часова, по већ поодмаклом мраку, али добром путу, ако је за утеху. Упаљена светла и граја 7 малишана у дому Милутиновића казују нам да нас породица са нестрпљењем већ ишчекује. Раздрагана деца потрчала су ка нама да се рукују и загрле, и наравно виде шта смо им од поклона донели. Сви заједно као један истоварујемо намирнице очас посла, а затим седамо у собу и започињемо шалу и разговор. Упркос тешком животу, немогуће је било не приметити некакву чудну срећу и необичан спокој на лицима Милутиновића.

Родитељи, Милан и Гордана, насецкали су нам сувог меса и кобасица како бисмо се послужили, а деца су нам за то време показивала своје играчке, свеске и књиге, причала о школи и другарима. Милан је поносно напоменуо да је све што је на столу ту захваљујући нама, и да је то месо од домаћих животиња које смо им ми у предходној посети узели. Пробали смо мезенце, да их не увредимо, и попили сокић са децом. Затим смо започели разговор о некој будућој помоћи и сазнали да овим сиромашним људима највише значи ако бисмо могли да им обезбедимо још неку домаћи животињу (крмачицу или козицу).


Намирнице за породицу Милутиновић

Предходна помоћ састојала се у набавци 2 супрасне крмаче, козе и кокошака, а они су то знали да искористе, па су део прасића продали а део задржали, и успели да дигну сточни фонд на крмачу, 6 прасади, 4 козе и јарца! Зато, куповином још евентуално једне животиње, могли би да се опораве од глади и сиромаштва, а од продатог млека и меса куповали би храну и умножавали стоку, као и до сада. Места за држање још животиња има, двориште је сређено, и приметан је помак на боље у животима ових људи од када смо их први пут посетили. Од покућства смо приметили да им фале 2 кауча. Уз обећање клинцима да ћемо следећи пут остати дуже и одиграти са њима фудбалску утакмицу као ономад, крећемо назад у “велики прљави град”.


СЗС са породицом Милутиновић

У повратку, током разговора, схватили смо колико је у ствари мало помоћи потребно вредним људима, како би се они извукли из својих невероватно лоших животних услова и спасли се глади. Ови људи су нама и нашој земљи подарили оно најбитније, децу и будућност, а на нама је да им помогнемо и покажемо им да нису сами.

Са вером у Бога и у боље сутра,
Бојан Илић.

Деца су наша будућност!

11.01.2011.

Корак по корак до свог крова



Извештај: Добрина Кусмук, Република Српска  /РАЧУНИ/
Крајем 2008 године је Хуманитарна организација „Срби за Србе“ из Републике Српске успјела обезбједити самохраној мајци Ранки Ћодо са троје дјеце, пристојан смјештај и велику помоћ у намјештају, гардероби, дрвима итд... Захваљујући пријатељима наше Организације и државним службама Републике Српске смо тада успјели обезбједити Милици (15 година), Марку и Милошу (12 година) најнеопходније што је сваком дјетету потребно.

Пошто Министарство за избјегла и расељена лица још увјек плаћа кирију за стан у којима живе, Ранка успјева да са пензијом обезбједи својој дјеци неопходно тако да осим савјета и неке „административне“ помоћи нисмо имали потребе да организујемо акције за њих.

Како је криза погодила читав регион тако није мимоишла ни Републику Српску па је оправдан страх Ћода да би могао доћи дан да Министарство остане без средстава којима сада располаже за смјештај избјеглих и расељених лица. Мимо тога њихов страх је појачала чињеница да је Општина средства која је Министарство за борачка питања намјенило њима за стални смјештај преусмјерила другој породици и тако их оставила без обећаног крова над главом.

Ранка је са супругом побјегла у рату из Федерације (Околина Сарајева). Сва имовина предака која је остала је још увијек на покојном свекру. Кућа је сада само једна руина. Из читавог њиховог стања је више него јасно да ако Ранка хоће да ријеши стамбено питање својој дјеци мора покушати да прода једну или двије парцеле и са тим новцем да поправи стару кућу или да купи нешто у РС.

У покушају да трајно помогнемо Милици и њеној браћи ми смо покренули и успјешно завршили мукотрпни посао прикупљања неопходне документације за оставински поступак гдје ће сва имовина прећи на дјецу који се са тетком воде као једини наслиједници иза дједа.

На посједовне листове и земљишно књижне извадке смо потрошили 119 КМ. Рочиште је одржано а рјешења чекамо па ако буде среће можда им успијемо ове године финализирати трајни смјештај који ће коначно бити њихов.

Ријешавајући тај велики проблем бисмо могли препустити Милици бригу о мајци и браћи јер она већ увелико води рачуна о њима иако је и сама још дијете.

Тако би породица Ћодо била једна међу првима које смо помогли у тешким моментима а која је уз нас, успјела „стати“ на своје ноге.

17.01.2011.

Уручен рачунар за ђака генерације



Марини Јовановић из Лепосавића, организација „Мајка девет Југовића“ уручила је лап-топ рачунар, који је поклон Хуманитарне организације „Срби за Србе“ ђаку генерације. Посетиоци сајт-а Народних кухиња сећају се приче о Марини Јовановић, ученику 4-ог разреда средње медицинске школе у Косовској Митровици, која и поред тешких услова за живот успева да се бори са свим недаћама живота, али и да три пута буде проглашена за ученика генерације.

Проблеми у којима се налази њена породица и даље постоје, али она не губи наду, труди се да, иако је већ јако добар ученик, постане још бољи. Каже да је прича о њој на сајт-у Мајка девет Југовића допринела да јој се јавља одређени број људи који жели да јој помогне, али да конкретне помоћи још увек нема.
Овај поклон који је добила од организације „Срби за Србе“ јако је обрадовао и каже да ће јој бити од велике помоћи за даље школовање, уколико буде имала услова и средстава да настави даље. Такође се захвалила својим дародавцима и пожелела им пуно здравља и снаге, како би и даље могли помагати српском народу на КиМ.



Ми подсећамо све оне који желе да помогну породицу Јовановић могу директно да их контактирају на телефон 064/235-17-33 или уплатом на жиро рачун, на име: Срђан Јовановић 1160626602000105 Про Кредит Банка Косово.

17.01.2010.

"Срби за Србе" поново у Приједору



Извештај: Душан Ђаковић, Швајцарска  /ГАЛЕРИЈА/ /РАЧУНИ/

У првој недељи након Божића представници хуманитарне организације Срби за Србе из Швајцарске Душан Ђаковић и Републике Српске Добрина Кусмук спровели су три велике акције у Српској и тако покушали да улепшају празнике бар некој од многобројних породица које живе на ивици егзистенције. Првога дана посете Републици Српској наша дестинација била је Приједор, а да би се у «љутој крајини» осећали као код своје куће као и увек побринули су се наши пријатељи из кафића «Камењара», наша база и место одакле су се развијали даљи планови!

Након краће паузе и дружења са нашим великим пријатељима из Приједора крећемо у акцију код породице Маријановић. Породица броји 11 чланова и то: отац Драшко, мајка Мира и деца Драгана (18), Сузана (15), Маринко (13), Жељка (11), Јелена (10), Драган (9), Жељко (7), Предраг (4) и најмлађа Светлана која има свега 8 месеци.
 
Након што смо се исчеститали и испоздрављали решили смо да прво обрадујемо најстаријег и најмлађег члана домаћинства, оца Драшка коме смо купили моторну тестеру «Хускварна 435» како би могао да обезбедни бар по неку дневницу својој породици и малу Светлану којој смо купили дечији креветац како не би морала да спава у корпи од колица у којој смо је приликом последње посете затекли.



Након тога отац Драшко нас позива у свој скромни дом који је стар и оронуо али пун дечијих осмеха и живота а има ли шта важније од тога!? У дому Маријановића у пријатном разговору договарамо се око набавке намирница које су им неопходне како би им бар мало прекратиле ову зиму до следећег нашег доласка. Као и предходни пут мајка Мира ставља акценат на храну за малу Светлану која не може добро да напредује од обичног млека па је неопходно куповати НАН2 млеко у праху које производи компанија Нестле које је веома скупо и много имућније породице од Маријановића тешко могу да га приуште својој деци.
 
Отац Драшко нас обавештава да је успео да обезбеди нешто материјала од фирме за коју је радио пре неког времена и који су му дуговали новац. Уз то разматрамо на који начин би могли да помогнемо трајно породици Маријановић и након тога смо се упућујемо ка тржном центру у Приједору како бисмо привели акцију крају. У тржном центру купујемо разне потрепштине од хигијене па све до хране и наравно неизостављивих слаткиша за децу све укупно у вредности од око 400КМ враћамо се остављамо намирнице и уз поздраве опраштамо и крећемо пут Босанског Шамца где је ваљало заноћити пред други дан наше акције у Републици Српској.



ИЗВИЊЕЊЕ: Ову прилику желели би да искористимо да се извинимо породици Маријановић за грешку која нам се поткрала приликом писања извештаја након наше прве посете. Наиме у нашем извештају грешком смо навели да је једна ћерка породице Маријановић ометена у развоју (уместо да је имала само физичких проблема које је успешно пребродила) и овом приликом се извињавамо због овог пропуста и надамо се да нам породица Маријановић неће замерити и узети на зло овај пропуст! Последње што би икада желели да урадимо јесте да на било који начин повредимо нашу српску дечицу, због којих већ шест година неуморно радимо.