Kривичнa пријавa због ратног злочина над Србима на подручју Пожеге


Крајем октобра 1991. хрватске власти су наредиле евакуацију 26 српских села код Славонске Пожеге која су затим уништена а затечени цивили побијени, за шта до данас нико није одговарао.

Загреб, 10. маја – Скоро пуних двадесет година прошло је од масовног ратног злочина почињеног над српским становништвом пожешког краја у Славонији, за који до данас нико није одговарао, а што је посебно занимљиво за њега није био заинтересован ни Хашки суд иако о њему постоје писани документи с аутентичним потписима актера. Овај злочин је данас у жижу јавног интересовања вратио Српски демократски форум из Загреба подносећи кривичну пријаву против одговорних за уништавање српских села и убијање цивила.

Ради се о ратном злочину против цивилног становништва и школском примеру етничког чишћења да би се од „непоћудног” народа испразнило цело једно подручје, о чему су још пре десетак година детаљно писали и неки хрватски медији попут у међувремену угашеног „Ферала”. Крајем октобра 1991. године Кризни штаб општине Славонска Пожега издао је Наредбу о евакуацији свих становника 26 села настањених Србима уз цинично образложење да „у последње време четничко терористичке снаге и јединице ЈНА све више угрожавају својим борбеним деловањем цивилно становништво у западном делу општине Славонска Пожега”, па се „у циљу заштите њихових живота и омогућавања успешније одбране наших одбрамбених снага на том простору” наређује евакуација становништва.

Да апсурд буде већи, никаква опасност није претила том српском становништву од ЈНА, нити су на том подручју вођене икакве војне акције, али су им зато дошли главе управо они који су их евакуисали, наводно, због њихове заштите.

Како је данас на прес-конференцији председник СДФ-а Вељко Џакула подсетио новинаре, када је становништво присиљено да само с најнужнијим стварима напусти своје куће, дат је налог Хрватској војсци да спали и уништи сва та села (претходно наравно опљачкана), а они који нису желели да напусте своје куће су углавном побијени – према сакупљеним подацима СДФ-а најмање 44 лица. У том рушилачком походу разрушено је 26 српских села, запаљено је и потпуно уништено 616 кућа и 590 економских објеката, а 1.462 особе су остале без свог дома.


У кривичној пријави СДФ-а као најодговорнији за овај ратни злочин против цивилног становништва наводе се тадашњи председник Извршног већа општине Славонска Пожега и шеф Кризног штаба Анте Багарић, члан тог штаба и припадник МУП-а Никола Јанковић, командант 123 бригаде ХВ-а Миљенко Црнац, шеф Уреда за одбрану општине Пожега Томо Јелић и начелник Цивилне заштите Драго Матошевић.

То је, наравно, тек врх леденог брега овог злочина, јер ту су и бројни они који су директно учествовали у паљењу и уништавању села и убијању становника.

Како је указао Вељко Џакула, овај ратни злочин против цивилног становништва пожешког краја само је део онога што се на сличан начин дешавало српском становништву целе западне Славоније, где је потпуно уништено око 180 села, и без спроведене евакуације. Подршку иницијативи Српског демократског форума да се најзад и правосудно рашчисти овај мрачни део недавне прошлости у Хрватској пружили су Весна Тершелић која води организацију за људска права „Документа” и председник Грађанског одбора за људска права Зоран Пусић.

Радоје Арсенић
http://www.politika.rs/rubrike/region/Krivichna-prijava-zbog-ratnog-zlochina-nad-Srbima-na-podruchju-Pozege.sr.html

Vukušić konačno uhapšen zbog Gaćeleza

Božidar Vukušić, 55-godišnjak iz Zagreba, priveden je u utorak u istražni centar Županijskog suda u Šibeniku zbog osnovane sumnje da je kao pripadnik Hrvatske vojske, 29.prosinca 1991. u Dragišićima u Vodičkom zaleđu usmrtio tada 59-godišnjeg civila Jovana Ergića iz sela Gaćeleze. Protiv Vukušića je podignuta kaznena prijava za ratni zločin protiv civilnog stanovništva.

Pravosuđu i Odsjeku za ratne zločine PU Šibensko-kninske, za početak rješavanja ovog slučaja trebalo je punih 19 godina, usprkos tomu što je osumnjičeni još tada priznao zločin u svom iskazu istražiteljima. Privođenje Vukušića kakva-takva je satisfakcija za 52-godišnjeg Gojka Ergića, sina ubijenog Jovana, koji živi u Šibeniku i koji je sve ove godine tražio pravdu, kucajući na vrata mnogih državnih institucija, podsjećajući ih na slučaj ubojstva svoga oca.

U ožujku je za “Novosti” ispričao kako je sve počelo akcijom HV-a u šibenskom zaleđu 26. prosinca 1991., kada je jedan hrvatski vojnik poginuo u Čistoj Maloj. Sutradan su vojnici došli u obližnje Gaćeleze te njegovom ocu i jednom sumještaninu naredili da idu pregovarati sa Srbima i tražiti da im predaju tijelo poginulog vojnika. Nakon dana pregovora, Srbi su konačno predali mrtvo tijelo vojnika, kojega su Jovan i njegov susjed mrtvačkim kolima dopremili hrvatskim vojnicima u Dragišiće. Nakon toga, pripadnici HV-a su tog susjeda poslali kući, a Jovan Ergić je ubijen – s više hitaca u prsa iz vatrenog oružja. Sahranio ga je HV, devet dana nakon ubojstva, na pravoslavni Božić 1992., a istu večer obiteljska kuća Ergićevih u Gaćelezima je zapaljena. Svi svjedoci u ovom slučaju ubojstva, doznajemo, ispitani su u ožujku, a pronađen je i službeni zapisnik o priznanju zločina iz 1991. godine.
----------------
Istražni zahtjev za trostruko ratno ubojstvo

Slučaj ratnog ubojstva Marka Roknića, četrnaestogodišnje Roknićeve kćeri Danijele i sestre Dragice Ninković u karlovačkom naselju Sajevac, koje se dogodilo 4. listopada 1991. godine, konačno bi moglo dobiti sudski epilog.

Županijsko državno odvjetništvo u Zagrebu podnijelo je protiv bivšeg pripadnika MUP-a Željka Gojaka istražni zahtjev zbog osnovane sumnje za ovaj ratni zločin. Tragedija obitelji Roknić, o kojoj su “Novosti” izvještavale, izašla je na vidjelo tek prije četiri godine kada je Branka Roknić, preživjela supruga pokojnog Marka i majka ubijene Danijele, na karlovačkom Općinskom sudu iznijela potresnu priču o sudbini svoje obitelji.

Tada je Branka Roknić zatražila kćerkinu smrtovnicu zbog rješavanja imovinskog spora, povodom čega je Općinski sud u izvanparničnom postupku utvrdio smrt Danijele Roknić. Nakon toga je Branka Roknić, zajedno s također preživjelim sinom Nenadom, koji danas živi s njom u Srbiji, dala iskaz specijalnim istražiteljima Suda za ratne zločine u Beogradu. Prikupljena dokumentacija bila je upućena DORH-u, da bi nakon pokretanja istrage, na groblju u prigradskom karlovačkom naselju Popović Brdo, prije četrdesetak dana bila obavljena ekshumacija posmrtnih ostataka troje ubijenih članova obitelji.

Branka Roknić posvjedočila je da su kobnog dana u kuću Roknićevih provalila četvorica uniformiranih muškarca, među kojima je prepoznala susjeda Željka Gojaka, te su hicima usmrtili njenog supruga i njegovu sestru Dragicu Ninković. Potom su izvukli Danijelu, koja se sakrivala ispod stola, te joj je Gojak pucao u leđa.

Branka Roknić pretpostavlja da je pošteđena jer je po nacionalnosti Hrvatica. Napadači nisu pronašli tada šesnaestgodišnjeg sina Nenada, koji se još dva dana nakon zločina skrivao na tavanu. Preživjeli Roknići izbjegli su nedugo zatim u Srbiju.

Četvrti listopad 1991. bio je dan početka masovnih ratnih sukoba i napada na Karlovac, ali prva linija obrane tadašnjeg ZNG-a još nije bila na Turnju i obližnjem Sajevcu.
-----------------
Ponovo suđenje za ubojstvo bolničkog pacijenta

Novo suđenje Ivici Miriću, optuženom za ratni zločin 1991. godine u Sisku za ubojstvo Miloša Čalića, počet će 26. maja na sisačkom Županijskom sudu. Rasprava  će se odvijati pred izmijenjenim prvostupanjskim vijećem, pod predsjedanjem sutkinje Melite Avedić, nakon što je Vrhovni sud Republike Hrvatske poništio lanjsku presudu, kojom je Mirić bio osuđen na devet godina zatvora.

U ponovljenom postupku, prema napucima Vrhovnog suda, neke tvrdnje, izjave svjedoka i provedeni dokazi detaljnije će se ispitivati.

Kao nedostatke prošlog suđenja, Vrhovni sud je naveo da “nisu vrijednosno ocjenjeni iskazi nekih svjedoka, a neke okolnosti nisu iznijete u presudi ili nisu analizirane”. Zato je uputio sisački Županijski sud da u ponovljenom postupku “otkloni bitnu povredu odredaba Kaznenog  postupka, te da ponovno provede sve do sada izvedene iskaze, a po potrebi i nove”. Posebno je naloženo da se, ” s obzirom na spomenute nadimke pričuvnih policajaca i policajke, putem zapovjedništva postrojbe, pokušaju utvrditi njihova imena i prezimena, te ih se pokuša ispitati u svojstvu svjedoka”.

Mirić zvani Ica, kojem je nakon poništenja prvostupanjske presude produljen pritvor, bio je 1991. godine pripadnik tadašnje Antiterorističke grupe Novo Selo, pričuvnog sastava PU Sisak. Uhapšen je u martu prošle godine. Prema optužnici, Ivica Mirić odveo je s još nekoliko nepoznatih pričuvnih policajaca 9. oktobra 1991. godine s liječenja Miloša Čalića iz Kliničko bolničkog centra “Rebro” u Zagrebu,. U crvenom kombiju dovezli su ga u sisačku šumu Brezovica, gdje ga je Mirić prostrijelio vatrenim oružjem. Čalićevo tijelo nađeno je idućeg dana na mjestu ubojstva u tamošnjem kanalu Dužec kod mostića, a patološki nalaz potvrdio je mučenje, te smrt uslijed rana izazvanih hicima iz automatske puške.
----------------------
Извор:Новости

ŽELJKO GOJAK, osumnjičenik za ubojstvo srpske obitelji Roknić u karlovačkom naselju Sajevac u listopadu 1991. godine uhićen je jutros. Prema pisanju KAportala, 48-godišnji Gojak je uhićen po nalogu i raspisanoj tjeralici Županijskog suda u Zagrebu.

Za Gojakom je raspisana tjeralica za karlovački "slučaj Zec" nakon što ga policajci, koji su ga trebali privesti u pritvor, nisu zatekli na kućnoj adresi u Sajevcu.

Gojaka se sumnjiči da je u karlovačkom prigradskom naselju Sajevac zajedno s više pripadnika Zbora narodne garde s namjerom da likvidira srpsku obitelj Roknić došao u njihovu obiteljsku i s više hitaca iz vatrenog oružja lišio života Marka Roknića, njegovu 14-godišnju kćer Danijelu i Markovu sestru Dragicu Ninković.



Пренето са...

Хрвати дижу споменик у славу "Олује"
Штампај | Пошаљи на е-пошту

Власт у Книну диже споменик војној акцији „Олуја“, у којој је преко 200.000 Срба протерано са својих огњишта. Споменик ће бити у облику слова В, као симбол победе

Хрвати дижу споменик етничком чишћењу Срба! Град Книн решио је да подигне споменик војној акцији „Олуја“. Споменик ће бити у облику слова В, као симбол победе, а заменик градоначелника Книна Томислав Врдољак затражио је финансијску помоћ и од Владе Хрватске.

[http://www.kurir-info.rs/static/imgs/article_thumbs/632x474/uploads/2010-05/3855.jpg]
Већ је прикупљено пола милиона куна, а донације су, између осталих, дали и Влада РХ, НК Динамо, као и НК Шибеник, град Госпић….. Споменик ће, како се наводи, бити подигнут у знак захвалности свих хрватским бранитељима.

Председник ЈС Драган Марковић каже да је ово чист безобразлук суседа и да се они очито ниједног тренутка нису покајали за недела која су починили.

-Они славе „Олују“ као државни празник, а ми се кроз резолуцију извињавамо све време. Очигледно се Хрвати нису покајали за све што су радили Србима. Ипак, охрабрујуће је што се нови хрватски председник Јосиповић разликује од Месића - каже Марковић.

Зоран Николић из ДСС подсећа да је у тој акцији протерано на хиљаде Срба, а њихова имовина уништена.

-Ово је брука. Протерали су толики народ, уништили им имовину, а сад томе дижу споменик. Над овим треба да се замисли скупштинска већина нашег парламента која је усвојила декларацију о Сребреници - истиче Николић.

И Жељко Ивањи, посланик Г17 плус, ову акцију оцењује као провокацију која угрожава стабилност у региону.

-Ми смо се извинили за Сребреницу и тиме доказали да смо одговорни и, пре свега, хришћани, а они? Ово је јако лош потез. Влада Хрватске не би смела да подржи подизање споменика „Олуји“, а наша влада и председник земље морају да реагују - наводи Ивањи.

Он још додаје да подизање споменика акцији „Олуја“ може да изазове узнемиреност код људи који се враћају на своја огњишта.

-Та акција је изазвала један од највећих егзодуса Срба у историји.

Према речима Душана Марића из СРС, у питању је наставак политике шминкања и фалсификовања историје Хрватске.

-Власт у Загребу прославља убиство 2.000 Срба и етничко чишћење више од пола милиона Срба. Ово што раде је страшно. Прикривају злочине за које зна цео свет - каже Марић.

Посланик СПС Милисав Петронијевић каже да је овакво понашање Хрвата за сваку осуду.

-Очигледно да они неће или не могу да се суоче са прошлошћу. Па „Олују“ можемо да окарактеришемо најмање као етничко чишћење и они томе дижу споменик. Њихове приче да су спремни да прихвате избеглице су, као што видимо, само за јавност. Како да се неко врати кад сте ви дигли споменик његовом насилном одласку - закључује Петронијевић.

Mali hrchci,igraju se izmedju casova.Misle,da je sve zavrseno sa 1995 god.?
Neka sidaju,imace se sta rusiti.Neka prave od jeftinijih materijala,da se ne trose.

ZLOČIN U STAROM BRODU
Ko nije znao da pliva – zaplivao je u večnost
REGION | UREDNIŠTVO |   JUN 13, 2010 AT 18:36
Piše Svetislav Tijanić



Zločin nad 6.000 Srba u Miloševićima i Starom Brodu na Drini u proleće 1942. godine, decenijama je vešto prikrivan „u interesu bratstva i jedinstva“. Posle 66 godina narod je sagradio skromno spomen obeležje u Starom Brodu, a nedavno je u Višegradu održana donatorska večera za gradnju spomen kapele
U Višegradu je početkom aprila, uz blagoslov Mitropolita dabrobosanskog Nikolaja, i u prisustvu jednog broja sveštenika, građana istočnog dela Republike Srpske, i gostiju iz Užica i okolnih mesta, održano donatorsko veče na kome su prikupljana sredstva za gradnju spomen-kapele u Starom Brodu na levoj obali Drine, nizvodno od ovog grada. U tom mestu duboko u kanjonu ove reke, i susednim Miloševićima, ustaše su u proleće 1942. godine zverski pobile oko 6.000 srpskih civila, mahom žena i dece, koji su, pred neprijateljskom kamom, pokušali da se, u zbegovima, prebace na desnu obalu i dočekaju se slobode u Srbiji. Prikupljeno je više od 20.000 konvertabilnih BiH maraka, a jedan Užičanin je obećao da će kupiti kompletnu bakarnu pokrivku za kapelu. Ova akcija je nastavljena, a otvoren je i žiro račun na koji pojedinci mogu da uplate sredstva za izgradnju spomen kapele.

U znak sećanja na ovaj stravičan zločin, u Starom Brodu je 2008. godine podignuto skromno spomen obeležje, a osveštali su ga zajedno Mitropolit dabrobosanski Nikolaj i Vladika mileševski Filaret. Na mermernim pločama uklesana su imena svih stradalih Srba. Umesto da bude „osuđen na tiho izumiranje kako bi se zaboravili i spomenuti zločini kada svi svedoci pomru“, na ovom srpskom memorijalnom kompleksu uz samu obalu drinskog jezera, pored spomen-kapele planira se i podizanje kosturnice.

Na donatorskoj večeri u Višegradu prikazan je dokumentarni film „Drino vodo, oči devojačke“, autora Radoja Tasića i Novaka Knežića, novinara BN televizije, kao trajno svedočanstvo preživelih o stravičnom zločinu koji ne samo da je ostao nekažnjen već je i prikrivan do današnjih dana, navodno u „interesu očuvanja bratstva i jedinstva“. Zločin je počinila zloglasna „Crna legija“ pod komandom Jure Francetića, u kojoj su mahom bili domaći muslimani. Opisujući ovaj krvavi pir, kada su u kanjonu Drine u proleće 1942. ustaški koljači sustigli srpske zbegove sa područja Sarajeva, Pala, Olova, Kladnja, Sokoca, Han Pijeska, Rogatice i Višegrada – Branko Hadži Nikitović, poznati višegradski slikar i direktor Gradske galerije, poručio je da današnje generacije više nemaju pravo da prikrivaju ove zločine, i da se, iako tek posle 66 godina, mora postaviti trajno znamenje ovoj zverski pobijenoj srpskoj nejači.

SPOMENIK UPOZORENJA

To spomen obeležje, spomenik upozorenja budućim generacijama, međutim, gradi se u bespuću, pošto se u Stari Brod i Miloševiće stiže samo kozjim stazama ili čamcima kanjonom reke Drine u kojima je 2008. godine dovezen kompletan građevinski materijal za spomenik i temelje buduće spomen-kapele. Nekadašnje vlasti, naime, nisu želele ni put da izgrade, da bi se i na taj način prikrila istina o nezapamćenom zločinu nad Srbima 1942. godine. Danas je mali broj svedoka ovog masovnog pokolja, ali je u srpskom narodu u istočnom delu BiH ostala legenda o 326 devojaka koje su, hvatajući se za ruke, sa velike stene zajedno skočile u nabujalu Drinu kako ne bi pale u ruke ustašama i bile silovane i zverski ubijene. Ili legenda o ocu i njegovih šest kćeri, sve jedna drugoj do uva, koje su se u povlačenju ispred ustaških krvoloka, uhvatile za ruke, zakoračile u hladnu vodu i posle nekoliko trenutaka zajedno nestali u dubokim talasima.

Tek u poslednjih nekoliko godina javno se govori o ovom, jednom od najkrvavijih zločina nad srpskim življem na prostorima istočnog dela današnje Bosne i Hercegovine. Najveći i najmasovniji pokolj nad Srbima ustaše su u Starom Brodu počinile na pravoslavni praznik Mladence, 22. marta 1942. godine, ali je ovaj pogrom trajao sve do početka maja meseca!

U proleće 1942. godine, ustaše su u istočnom delu Bosne i Hercegovine pokrenule ofanzivu širokih razmera, u nameri da ostvare svoj vekovni san — granicu NDH na Drini. Precizni podaci govore da je u martu 1942. iz Sarajeva, pod komandom Jure Francetića, krenulo desetak hiljada do zuba naoružanih ustaša koji su, zajedno sa veoma brojnom „domaćom“ muslimanskom milicijom, pred sobom gonili nepregledne zbegove Srba od Olova, Sarajeva, Kladnja, Han Pijeska, sa Romanije i Sokoca, iz Rogatice i sa Borika. Uplašeni narod kretao se u zbegovima ka Višegradu, terajući čak i stoku i noseći najosnovnije stvari i dragocenosti, u nadi se da će tu, na mostu Mehmed-paše Sokolovića, preći Drinu i dočepati se Srbije.

Međutim, iznemogle, preplašene i izgladnele srpske porodice na ćupriji u Višegradu je dočekivala i zaustavljala italijanska straža. Preko reke su puštani samo one koji su mogli da plate svoju slobodu. Zlatom, stokom ili nekom drugom vrednošću, svejedno. Ostali su morali da nastave dalje, nizvodno, bežeći ispred ustaških patrola, jedinica zloglasne crne legije i muslimanske milicije kozjim stazama i preko planinskih prevoja prema Miloševićima i Starom Brodu, i nadajući se u slamku spasa — da će se uspeti da se ukrcaju na skelu ili u čamce na putu do slobode. Skoro mesec i po nepregledne kolone Srba u zbegovima su odlazile u ovaj Drinski kanjon iz koga se većina nikad nije vratila. Ko nije umeo da pliva, ili se utopio, ili je bio ubijen.

TEČE KRVAVA DRINA

Nekolicina još uvek živih očevidaca tog pogroma pričaju da su, nakon što bi u večernjim časovima pontoni i čamci obustavljali prevoz ljudi preko Drine, preostale izbeglice iznenada opkoljavale ustaše. Usledila bi okrutna iživljavanja, klanja, mučenja, silovanja i bacanja u Drinu. Kao da je u tom drinskom grotlu, okruženom vodom i strmim kamenitim liticama, sam đavo režirao nezamislivu tragediju, u kojoj je zverski ubijeno i bačeno u Drinu oko 6.000 nevinih Srba. Oni malobrojni, koji su preživeli ovaj ratni pakao, po završetku Drugog svetskog rata očekivali su da će ih nadležne vlasti pozvati da svedoče, da se njima dobro poznati zločinci privedu pravdi i osude. Umesto toga zavladala je neočekivana ćutnja. Jednostavno, neki režiseri iz tadašnje vlasti, računajući i srpske kadrove, zarad „bratstva i jedinstva“, kao da su želeli da se sve ovo zaboravi i kada živi svedoci pomru „stavi ad akta“.
Međutim, preživeli su to pamtili i prepričavali, mnogi i zapisivali. Jedan od smelijih, književnik Momir Krsmanović je čak sedamdesetih godina prošloga veka napisao i roman „Teče krvava Drina“, nakon čega je šikaniran, zabranjivan, osporavan i napadan. Ali, kako kaže, to ga nije pokolebalo, već mu je dalo dodatne snage da nastavi sa istraživanjem i pisanjem. Pred kraj novembra 2008. godine, u prisustvu velikog broja istoričara, sveštenih lica, predstavnika medija i građana, u manastiru Dobrun  kod Višegrada predstavljena je i knjiga „Zaboravljeni zločin – Stari Brod“. Ovu knjigu grupe autora, koja govori o stradanju 6.000 Srba u proleće 1942. godine, zajednički su izdali Izdavačka kuća „Dabar“ i Srpsko sokolsko društvo „Soko“ iz Dobruna.

Knjiga „Zaboravljeni zločin – Stari Brod“ je, u stvari, zbornik radova sa skupa održanog 19. jula te godine u Rogatici, povodom šezdeset šeste godišnjice genocida nad srpskom nejači na obali reke Drine. Kako je tom prilikom naglasio Radislav Mašić, književni kritičar, publicista i novinar iz Foče, „ova knjiga nas podsjeća da je minuli, 20. vijek, za srpski narod bio vijek stradanja i golgote, kada smo tri puta bili na iskušenju nestanka i potonuća“. Drina, kao krvava međa u planovima zavojevača, trebala je biti granica preko koje za pravoslavlje nema mjesta, podvukao je Radislav Mašić, upozoravajući da je sve ono što se Srbima dešavalo u prošlosti vešto skrivano od javnosti.

„Istorija o tom strašnom događaju nije pisala, a ideologija ga je bojila onim bojama koje su njoj odgovarale. Zato, na žalost, istorijska literatura nije zabilježila ni zločine u Starom Brodu i Miloševićima, niti zločine u Miljevini kod Foče, gdje je na svršetku Drugog svjetskog rata ubijeno na hiljade nevinih mladića iz Srbije. Ova knjiga je svojevrsna spomenica i zadušnica, koja sve one koji se na bilo koji način bave pisanom riječi obavezuje da dokumentuju i zabilježe sve ono što je dio naše istorije“ – jasna je poruka Radislava Mašića sa tadašnjeg skupa u manastiru Dobrun.
Šta o tim događajima posle skoro sedam decenija kažu preživeli Srbi?
___________________
Miloš Bašović (80), iz Brankovića, Borike kod Rogatice:

„… Iz Višegrada narod krene niz Drinu, prema Starom Brodu. Uz mene su bila još tri brata i sestra. Na saonama smo vukli malo nekih stvari. Uzak put, stadosmo svi kod Puhalove njive. Tako se zove. Za nama neka vojska trči, ali mi ne znamo da su ustaše. Narod poče bježati, a oni uglas: ‘Ne bojte se narode, ovo je srpska i crnogorska vojska…’. Kad su nas opkolili, poznadosmo mnoge muslimane komšije među njima. Jedan ustaša uze moju sestru od tri godine, baci je uvis. U ruci mu puška sa bajonetom, dočeka je i pravo baci u Drinu. Nasta pravo klanje naroda. Mene je negdje između Miloševića i Starog Broda zajmio jedan pijani ustaša, gađajući me bajonetom. Uteknem mu nekako i šćućurim se među poubijane. Kriomice gledam kako mi ubiše majku i mlađu braću. Svega i svačega je bilo, Mnoge djevojke, gledajući zvjerstva, ne čekajući da im se približe ustaše masovno su skakale u Drinu. A Drina puna leševa, među njima samo vidiš, zaplove ženske kose“…
___________________
Milovan Bakmaz (79), iz Sokolovića kod Sokoca, sada živi u Han Pijesku:

„… Krenula kolona naroda od Olova, Kladnja, Mokrog, Pala, Prače, iz sela oko Sarajeva, Rogatice… To je bio užas, puno je Sjemećko polje srpskih izbjeglica, da baciš šibicu pala bi na iksana ili na stoku koju smo poveli sa sobom. Idemo prema Višegradu u koloni, pješice, iznemogli, djeca  i stari na volovskim kolima i konjima. Dođemo na ćupriju na Drini kad Italijani ne daju preko Drine. Mi ondaj u Miloševiće, i zanoćimo po kućama. Sjećam se, dobra imanja, ograde im pletene sa prućem. Odjednom narod poče da vrišti i kuka. Pokojna majka spodbije mene, ostavi kravu i zajedno sa narodom bježimo jednim sokakom dolje prema Starom Brodu. I pored jednog žbuna se šćućurimo, a okolo puca, ljudi padaju, skaču u Drinu. Pravi haos, ljudi moji, stoji vriska žena i djece. Opkolili su nas,  dobro se sjećam sve naoružani muslimani sa fesovima na glavama. Mi se izvlači odatle, i opet bježi. Bježi. Usput mi pogibe stric Joja,  i neke komšije… Kad dođosmo do Drine samo jedan pontonski čamac, i to šupalj, a okolo ima nekoliko ‘iljada duša.
Vidimo preko Drine prema nama dvije grupe, posebno Nijemci, a posebno Nedićevci. Kad se smrači, čujemo ustaše kako zovu: „Jovaneee…“. Moj otac nas ubaci na nekakav čamac i pređosmo Drinu. Tu ugledamo Nedićevce i Nijemce kako razgovaraju, a onda sa jednim čamcem krenu patrola preko Drine, među narod, a druga uz Drinu i viču: Curik ustaš, curik ustaš…“. Narod pršte kojekuda, neko pređe Drinu, neko bježi uz one strane. Da nije bilo Nedićevaca i Nijemaca sve bi ono ustaše pobile, nebi mogla Drina sve primiti, sigurno bi je začepili“.
___________________
Risto Borovčanin (78), iz Žulja, sada živi u Pediši kod Sokoca:

„Sjećam se, 3. maja 1942. godine stričevi nam kažu da i mi moramo napustiti selo. Neki pobjegoše na Romaniju u Duboke doline, a mi opet za onim kolonama prema Drini. Stric Jovan kaza, idemo da se prebacimo u Srbiju. Po mraku stignemo u Miloševiće. Ujutro dojaha jedan četnički kurir na konju i onako juri kroz narod pa viče: ‘Bježte ljudi, evo ustaša, poklaće i vas kao juče one u Višegradu…’ Narod se razleti, pokušava da skupi stoku pa da krene ka Starom Brodu, a već nas stiže ustaška konjica. Što osta naroda gore u strani i ostade, a što uhvatiše ono dolje prema Drini počeše ubijati. Prigone nas, prigone Drini. Siluju žene, kolju, odsjecaju ruke, noge, vade oči, bacaju malu djecu uvis i dočekuju na bajonete. Bio je to jedan strašan užas i pakao. Narod zapomaže i jauče. Ljudi sami skaču u Drinu, mlade cure posebno. Mi se oko majki grupisasmo, pokušavajući se nekako spasiti. Odjednom sam pao potrbuške među gomilu pobijenih i unakaženih. Glavni pokolj je bio negdje između 16 i 17 časova po podne. A Drina mutna, nadošla, valovita, puna leševa. Donosilo leševe i od Višegrada. To je bio neverovatan i strašan prizor“.
___________________
Ljubica Planinčić (90), iz Seljana, sada živi u Gučevu kod Rogatice:

„…Narod je počeo bježati pred silnom ustaškom vojskom. Bježali, bježali, a mene mala đeca bila, jedno od pola godine, a drugo od godinu i po. I dvije zaove zajedno sa mnom, i one nosile đecu. Tako stigosmo na Drinu, u Stari Brod. Narod, koji je jači ode… Po cijeli dan skelom prebacuju preko Drine, a Drina velika, iz brda u brdo. Čamci prepuni ljudi, a opet po desetero navaljuje, skače, hoće da prevrnu čamce… E, kad je bilo pred mrak, zaustaviše se čamci,  i narod zanoći kraj Drine. Pada kiša, a ja se skrila sa đecom iza neke kolibe. Zbili se i ćutimo, a kraj Drine samo začuješ zapomaganje i jauke. Što je naroda otišlo u Miloševiće, niko se nije vratio. Nije ostalo ni pile, sve su pobili. A ostalo je malo na Starom Brodu, zato što su nas malo Nijemci zaštitili.
Bože sačuvaj onog vremena, patnji i zločina. Ko je ono iščekao. Ustaše nema šta nisu radile, Bože ti mili, sakloni i sačuvaj onijeh jada. Te zločine nije zapamtio niko, što je država i ratova. I vjekova. Pobiše onoliki narod, a Drina nosi sve. Mnogi su sami skakali u Drinu, nisu čekali kamu i nož, da im oči i džigerice vade…  Eh, kad se sjetim, najgore su prošle mlade cure, žalosti ljuta…
Pohvataju se za ruke i same skaču u Drinu. Bože sačuvaj!
Išla sam kasnije mnogo puta do Drine. Nikad i nigdje nikome spomena… Bože sačuvaj…“.

Извор

Ni Kosova ni Jadovna

Piše Nataša Jovanović

Ubijanje Srba i Jevreja u Jadovnu trajalo je samo 132 dana. Više od pola veka kasnije, obračun sa preostalim Srbima pretvoren je u Domovinski. Nad Šaranovom jamom prošle nedelje  reporteri „Pečata“ prisustvovali su prvom zvaničnom pomenu nad žrtvama posle 69 godina. Jesu li se vremena promenila ili je pristup drukčiji? Šta bi bilo da žrtve ustanu sa dna velebitskih jama ili prohodaju kroz kamenu pustinju na ostrvu Pagu?

Da je Jadovno jedno tužno mesto, potvrđuje i samo njegovo ime. Danas je to selo u Hrvatskoj pusto, i ima samo dva stanovnika. Zovu se Katarina i Antun Novačić. Oni su jedini stanovnici Jadovna nad zemljom. Pod zemljom je drukčije. Tu leže kosti oko 40.000 Srba i Jevreja zverski mučenih i pobijenih na vrhuncu ustaškog ludila tokom Drugog svetskog rata. Prvi put posle 69 godina masovni zločin počinjen u Jadovnu prestao je da bude predmet opšte negacije i lakog zaborava. Potomci i poštovaoci postradalih Srba i Jevreja 26. juna 2010. na pomen žrtvama možda su prvi put mogli doći bez prethodnog lutanja po velebitskim šumama kroz koje nije vodio nijedan putokaz koji bi upućivao da su na tom mestu, kroz uske zidove neke od postojećih jama nekada vezani lancima, po stotinak u koloni, strmoglavce leteli njihovi bližnji.

JAMA JE GUTALA

Budak, Trnovac, Ličko lešće, Gvozdena planina samo su neki od naziva mesta kroz koje put vodi do konačnog ishodišta našeg puta i izvorištva bezumlja tolikih razmera kakve ljudski razum teško može da pojmi. Milorad Milošević naš vođa na putu kroz Hrvatsku, rodom iz okoline Gospića, podseća: „S leve strane još uvek neočišćeno minsko polje“, s desne srušena pravoslavna crkva, iza onih brda rodno mesto Nikole Tesle sa razbijenim spomenikom, ovde ubijeno 200 ljudi, tamo nestale čitave porodice…“ Zlokobna toponimija starija od zločina izvršenih na ovim prostorima kao da svedoči da se stradanje koje se može meriti samo s onim starozavetnim, mitskim, moglo prepoznati. Ali ni danas, približavajući se tim podzemnim gradovima zaklanih, teško, a bez prethodnog saznanja, možete naslutiti zlo koje je nekada, te 1941. godine klijalo iz ove pitome zemlje. I posle još jednom,1991. Gospić- Jadovno. Prvo obeležavanje nastradalih Srba i Jevreja u kompleksu NDH logora Jadovno 1941. godine. U svom obraćanju prisutnima Dušan Bastašić, predsednik potomaka i poštovalaca kompleksa ustaških logora Jadovno 1941, rekao je da je ovo mesto za tihovanje, pominjanje i opraštanje. Istovremeno, za potomke onih koji su ovde činili zločine 1941. godine, ali i one koji su skidanjem obeležja 71. i 91. ponovo ubijali žrtve. Jadovno, kao što samo ime kaže, govori o jadu, čemeru i tuzi pregolemoj.

Na kamenom platou sa koga su odavno odnesena spomen obeležja, iz svih krajeva bivše Jugoslavije i inostranstva pristizali su rođaci, potomci i poštovaoci srpskog stradanja. Nekima od njih ovo je bila prva poseta Hrvatskoj nakon završenog poslednjeg rata. Mnogi su,pak, bili sprečeni da dođu na najveće srpsko stratište. I to neće moći sve dok god se njihova imena nalaze na hrvatskim potražnicama. Nasuprot ovoj činjenici, na nekadašnjoj novčanici od 1000 kuna nalazi se slika kompleksa logora Jadovno. I samo tu. O njemu se inače ćutalo. I tako godinama. A na prostoru bivše NDH gotovo da nema ni jedne srpske porodice čiji srodnik nije nevino nastradao u Jadovnu. Ovaj kompleks je pomno planiran od strane Pavelićevih ljudi NDH, a mesto pažljivo odabrano još pred početak rata. Maj 1941. godine na Velebitu, proplanku u Čačić dolu na 1200 metara nadmorske visine, duboko u šumi, pod vedrim nebom, dužine 50 i širine 25 metara osnovan je logor „Jadovno“. Na ulasku u logor stajala je slika Ante Pavelića sa natpisom:Spremni za dom. S obe strane dežurali su po jedan ustaša i jedan domobran. Planina Velebit puna kraških bezdanih jama, morske dubine velebitskog kanala, kamena pustinja Slane sa nešto zemlje na podnožju, bila je idealno mesto za masovnu i brzu likvidaciju. Ta stratišta teško je bilo naći i još teže istražiti. U marvenim vagonima te 1941. godine sa natpisom „pokvareno voće“ iz celog područja NDH dopremani su u Gospić muškarci, žene, deca, trudnice. Mnogi do logora nisu stigli. Pobijeni su usput u jamama ili rasporenih stomaka, da ne isplivavaju, sa kamenjem oko vrata, bacani u more. Zavojiti put kroz šumu vodi do zloglasne Šaranove jame.

CRNI GOSPIĆ

Usmenim predanjem ostala je, zahvaljujući nekoliko preživelih Srba, priča da je prilazeći jami, jedna četvorogodišnja Srpkinja pitala ustaškog čuvara: Čiko, ima li života posle smrti?
„Kada bih ja pričao šta sam video onaj grad dole se ne bi zvao Gospić, nego Crni Gosić. A, jama pred vama, tajna je koja krije najmonstruoznije zločine koje je samo ruka kasnije proglašenog blaženopošeg Alojzija Stepinca mogla da blagosilja. I niko više i nigde više na belom svetu. Ležali smo omeđeni žicama, osuđeni na najstrašniju smrt samo zato što smo pravoslavni. Pod vedrim nebom, gladni, nastradali čekali smo bez straha. Iz ovog logora, ali i Gospića nekoliko puta dnevno kretale su kolone ljudi vezanih žicom, dvoje po dvoje. Kada bi se primakli jami, dežurni ustaša je, gledao sam, zabadao nož u srce prvima u redu, gurajući ih u ponornicu. Vezani, za njima su leteli živi ljudi. Jama je gutala. Jao, ima scena kada bih sve pričao pao bih u nesvest. Dugačak auto, ispod cerade u majicama i gaćama ljudi. Oni koje će za dan dva, kundacima i noževima izbiti i baciti u ovu bezdušnicu, jamu goru od svakog pakla. A nama, mlađima, na koje je jama tek čekala naređeno je da brišemo krv sa kamenja oko jame. Mazali smo rukama i sećam se krv, pomešana sa peskom lepila se po dlanovima. Sve se noću dešavalo, jao…“, priča nam suznih očiju jedini preživeli, 88-godišnji Ličanin, koji je uspeo da pobegne iz Jadovna.

Na prvom zajedničkom, srpsko hrvatskom pomenu žrtvama Jadovna, pojavili su se predstavnici takozvane zvanične Hrvatske i uvek nezvanični Srbi sa svih strana. Jednima je bilo stalo da pokažu kako su prošli (ili upravo prolaze) kroz katarzu, te da pokažu Evropi kako im je antifašizam dugovečniji, mada manje negovan od fašizma. Drugima je više od pola veka ćutanja o Jadovnu bilo previše pa su došli na ovo stratište uprkos mučnom „protokolu“. . Prisutnima su se obratili predsednik SNV Milorad Pupovac i predsednik Koordinacije jevrejskih opština Ognjen Kraus. Pupovac je kazao da nam ovi logori moraju biti pouka da nikada ne smemo dozvoliti da se stvaraju države i društva u kojima će deo njihovih stanovnika biti proglašavan neljudima. Kraus je naglasio da se svaki zločin mora osuditi, ali da se zločini ne mogu izjednačavati. Mnogi nisu ni dočekali ovu 2010. godinu da čuju kako hrvatski predsednik nad jezivim stratištem pretvara nepravdu u pravdu i povezuje dva vremena u jedno vreme govoreći da su “…Hrvatski antifašizam i borba partizana temelj hrvatske državnosti, a ta se borba pretvorila i u pravedni i obrambeni Domovinski rat koji je doveo do samostalne i demokratske Hrvatske…“.

DOMOVINSKA IDEJA

Ubijanje Srba i Jevreja u Jadovnu trajalo je samo 132 dana. Više od pola veka kasnije, obračun sa preostalim Srbima pretvoren je u Domovinski rat o kome hrvatski predsednik govori nad jamom prepunom nevinih žrtava te iste “domovinske ideje”. Jesu li se vremena promenila ili je pristup drukčiji? Šta bi bilo da žrtve ustanu sa dna velebitskih jama ili prohodaju kroz kamenu pustinju na ostrvu Pagu?

Pored jame hrvatski oficiri, protokolarno razmešteni, čekaju dolazak zvaničnika. Opasan sabljom, u uniformi kroja identičnog onom NDH- ovih vojnika, očito nadređeni, lupka cokulama. Crne cokule poređane u nizu, valjda pred stravičnim saznanjem da su slične tapkale i one 1941. tera okupljeni narod da se tiska u stranu. U mukloj tišini krckanje grančica pod nogama zvuči kao lomljava. Neko plače…Granica između njih i nas nije stvar istorijskog pomirenja.

Dolazi vladika gornjekarlovački Gerasim sa sveštenstvom. Počinje opelo.

U Šaranovoj jami 1941. godine smrt je zadesila i 73 sveštenika Srpske pravoslavne crkve, većinom iz gornjokarlovačke episkopije, episkopa Savu Gornjokarlovačkog i Mitropolita Sarajevskog i Dabro-bosanskog Petra Zimonića.

Više od pola veka zatirani su tragovi strašnog zločina. Betonirane su jame, leteli su spomenici u vazduh, vladao je zakon ćutanja. Kad je konačno neko progovorio da se najveći srpski grad pod zemljom nalazi u Hrvatskoj, u Jasenovcu, počeo jer lov na „srbočetnička čudovišta“. Svaki je Srbin u Hrvatskoj postao meta. Onda su i Srbi odgovorili. Počeo je još jedan rat u kome je Hrvatska dobila divnu priliku da namiri svoju kolektivnu savest i nastavi progon i ubijanje Srba sa mandatom takozvanih savezničkih snaga.

Pred Šaranovom jamom stajali su i momci udruženja Obraz obučeni u majice sa na leđima odštampanim nazivom SrbIN. Na grudima slika Vukašina iz Klapaca u Hercegovini. To je navelo prisutne da se prisete starog seljaka kome je ustaški vojnik u pokušaju da ga natera da za njim ponovi poklič „Živio Poglavnik“ sekao deo po deo tela. Kada je progovorio starac Vukašin je samo rekao: Samo ti dete radi svoj posao. „Pogledajte naše mučenike koji su ginuli sa verom. Zato mi ovde danas s ponosom iako su naši mrtvi po tuđim zemljama od Kosova do Jadovna kažemo da znamo svoje poreklo. Zbog Vukašina i ostalih stradalnika mi čuvamo pravoslavlje“, kaže Milomir Ćopić, Srbin koji je u prethodnom ratu ostao trajni invalid“ . Pre nekoliko godina Srpska Pravoslavna Crkva proglasila je Vukašina iz Klepaca za mučenika i svetitelja.

LJUDI OD JADOVNA

Ali, ne treba zaboraviti: Jadovno je bilo uvod u Jasenovac. Njegov preteča. Praizvedba ustaškoga noža. Zato je 26. jun 2010. godine bio važan datum u nadi da će krug zla biti zauvek zatvoren mada ne i pamćenje. Na stablu pored Šaranove jame stoji urezano „U ponovo u jame, 2005. godina“. Devojka koja je doputovala sa nama iz Beograda, a koja je na mesto sada devastiranog komemorativnog centra došla sa srpskom šajkačom i zastavom nije mogla prisustvovati odavanju pošte nastradalima. Ona je, kako je to kasnije saopštila policija Ličko-senjske županije budući akter „incidenta“, privedena jer se „slikala sa zastavom i kapom na kojoj se nalazio grb Srbije, dvoglavi orao. Članovi asocijacije izbegličkih udruženja kao suorganizatori odlaska iz Beograda na komemoraciju, zapitali su se da li Srbi u Hrvatskoj prema Konvenciji o ljudskim pravima i slobodama i drugim pozitivnim zakonima Hrvatske imaju pravo na svoja obeležja i znamenje. Da li na takvim mestima na kojima prisustvuju izaslanici predsednika države moraju biti obeležja onih radi kojih se održavaju ovakvi komemorativni skupovi.

Na ovom mestu toga nije bilo. Iznad nekadašnjeg komemorativnog centra, nad glavama govornika vijorila se samo hrvatska zastava sa šahovnicom, onom istom u čije ime je nastradalo još stotine hiljada Srba.

Jadovno 2010. godine nije video srpski predsednik Tadić kome je deda po majci tu ubijen. Umesto njega bila je njegova mama, Nevenka. Neko se setio da je i američki predsednik Džimi Karter na Titovu sahranu poslao svoju majku, ali to su bili drukčiji razlozi…Zato je hrvatski predsednik, miran kao sveštenik, opevao sve žrtve u Hrvatskoj, od Blajburga do Jadovna. Poklonio se i partizanima i ustašama, i domobranima i domoljubima. Zlobni komentar u dnevnom listu „Slobodna Dalmacija“ dodao je da se sad čeka podizanje spomenika četničkom vojvodi Momčilu Đujiću i obilazak četničkih žrtava. Ali, šta god ko mislio o njemu, Ivo Josipović, hrvatski predsednik, levičar i sin bivšeg izvršnog sekretara CK SK Hrvatske, odlično kohabitira sa HDZ vladom. Slično i Tadić radi u Srbiji, samo što on priča o Kosovu a Kosova nema, pominje Jadovno a Jadovna nema…

Ostali su oni „od Jadovna“ da pričaju što su im pričali, onima kojih takvih priča „nije preko glave“ i tamo gde ih, u duhu savremene srpske politike, neće proceniti kao klerofašiste. Na teritoriji Hrvatske oni su mogli da provedu tačno unapred dogovoren broj sati. Na granici, pri povratku, svaki pasoš je pregledan, a broj onih koji su ušli i koji sada izlaze morao je biti podudaran.

Ostala je priča kako su ove jame ječale danima nakon što su Hrvati pod pritiskom Italijana zatvorili logor Jadovno. Kada se primakneš glavu zemlji, čuješ kako iz njene utrobe zapomažu preživeli. Branko Cetina jedan od preživelih, pričao je kako je iz zemlje dopirao glas „Adonaj, adonaj“, „elo him, elo him“. Kasnije posle rata čuo je da to na jevrejskom znači. „Bože spasi me, Bože pomozi mi“. Iako do danas ne postoji zvaničan podatak o tačnom broju nastradalih u Šaranovoj jami, engleski spaleolozi su još 70-ih godina prilikom prvog ulaska jamu procenili da unutra leži pet metara sabijenih ljudskih kostiju. Po kubnom metru, izračunali su, tu bi trebalo da je nastradalo preko 40.000 ljudi.

Ali, kako Hrvatska živi posttuđmanovsku „povijesnu zbilju“, tako se i desilo da je istog dana u kome je trajao pomen žrtvama Jadovna, organizovana komemoracija u Pakracu povodom godišnjice smrti prvog pripadnika takozvanog Zbora narodne garde na početku ratova iz devedesetih. Ta jedina žrtva pakračkog obračuna sa Srbima 1991. Godine, bila je vest dana u hrvatskim medijima isto kao i onih 40.000 u Jadovnu.

Prikrivanje istine o Jadovnu, rekao je okupljenima Bastašić, omalovažavanje žrtava i ponižavanje njihovih potomaka traje u kontinuitetu do današnjih dana. Nisu samo zločinci uklanjali tragove za sobom. I stanovništvo nastanjeno u blizini masovnih grobnica je doprinelo da se istina ne sazna, krijući od zainteresovanih gde se nalaze mesta zločina, tako da su ona neminovnim promenama u prirodi, novim gustim rastinjem, toliko obrasla da je mnogima zametnut svaki trag. Da se istina o Jadovnu i danas ne sakriva, ne bi potomci žrtava nedavno lutali Velebitskim „parkom prirode“ tragajući sa dr Đurom Zatezalaom, bez čije potpune posvećenosti temi Jadovno skoro da se ništa bi znalo,za mestom samog logora, tumarali po kamenoj pustinji Slane tražeći mesto razbijene Spomen ploče i „svijećom“ u Metajni tražili nekoga ko je voljan pokazati mesto bivšeg logora za žene i decu. „Pogledate li oko sebe to će vam biti potpuno jasno“.

Istina je: veća mizerija od rata je cinizam prema žrtvama u miru.

http://www.pecat.co.rs/

Sahranjeni po konvencijama, ubijeni nekonvencionalno

U Medarima kraj Okučana završena je ekshumacija prve grobnice u kojoj su pokopane žrtve stradale u akciji “Bljesak” 1995. godine. Iz zajedničke grobnice 30. juna i 1. jula ekshumirani su posmrtni ostaci 28 osoba, od toga troje djece. Podsjetimo, u Medarima je stradalo sedmero članova porodice Vuković.

Ekshumaciju je obavila Uprava za zatočene i nestale pri Ministarstvu obitelji, branitelja i međugeneracijske solidarnosti, dok su u svojstvu posmatrača prisustvovali predstavnici Međunarodne komisije za nestala lica (ICMP), Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (ICRC), te Komisije za nestala lica Republike Srbije i Instituta za nestala lica BiH. Postupku ekshumacije prisustvovali su i Aleksandar Milošević, zamjenik predsjednika SNV-a, te Marko Popović, savjetnik potpredsjednika Vlade Slobodana Uzelca.

Sa ekshumiranih tijela uzeti su uzorci kako bi bila obavljena DNK analiza, a ostaci su prevezeni u Zavod za sudsku medicinu i kriminalistiku Medicinskog fakulteta u Zagrebu zbog obdukcije i identifikacije.

Imena za dva mjeseca

Ivan Grujić, šef Komisije za zatočene i nestale, ustvrdio je da su sva grobišta, nastala nakon vojno-redarstvene akcije “Bljesak” i “Oluja”, smještena u okviru groblja i da su napravljena sukladno ženevskim konvencijama.

- Po zbirnim podacima jedinstvenog popisa osoba, koji je sastavljen u suradnji s Međunarodnim komitetom Crvenog križa i nadležnim institucijama Republike Srbije i BiH, na području zapadne Slavonije još se oko 100 osoba vode kao nestale, a na teritoriji cijele Hrvatske ukupno je 1.875 nestalih osoba – rekao je Grujić i poručio da će tek nakon provedenog postupka identifikacije članovi porodica dobiti potrebne odgovore o sudbinama svojih najmilijih.

- Imamo kadrovske i tehničke uslove da se postupak identifikacije obavi jako brzo, u toku sljedeća dva mjeseca – obećao je Grujić, ali i naveo da izvjesne poteškoće stvaraju formalnosti oko dobivanja rezultata analize krvi osoba koje su svoje uzorke dale nekim međunarodnim institucijama.

- Iako smo s njima sklopili ugovore o razmjeni informacija, taj proces ima sporiju dinamiku –  kazao je Grujić i pozvao sve osobe koji sumnjaju da se tijela njihovih rođaka nalaze u zajedničkom grobištu Medari, na javljanje u Upravu za zatočene i nestale, na telefon 01/61 69 179.

Iako se za grobnicu u Medarima znalo još od 1996. godine, ona je tek sad stigla na red jer, po riječima Grujića, nije bila na listi prioriteta.

- U prve prioritete spadaju situacije kada su posmrtni ostaci ugroženi, što nije bio slučaj u Medarima. Zatim na osnovu Zakona o suradnji sa Haškim tribunalom, ekshumacije se vrše na nekom prostoru kada iz Haga stigne zahtjev, kao što je bilo u Kninu, Gračacu, Korenici, Petrinji i Dvoru. Zatim na red dolaze zahtjevi s domaćih državnih odvjetništava koja vode određene procese. Sve ostalo pokušavamo staviti u okvir, da bude što prije i što jeftinije – rekao je Grujić.

Za zločine nad Srbima u toku “Bljeska” na području sektora Zapad još niko nije procesuiran, ni pred međunarodnim ni pred nacionalnim sudovima, tako da ni zajednička grobnica u Medarima nije bila na listi prioriteta, te se tek nakon 15 godina saznaje istina o stradalima.

Na potezu je pravosuđe

Tokom ekshumacije Grujić nije želio potvrditi da se radi o posmrtnim ostacima građana srpske nacionalnosti iz Medara jer “u ovom trenutku ne zna ni njihov identitet”.

- Znamo da su odavde, ali postoji Zakon o zaštiti podataka i o nacionalnoj strukturi možemo govoriti tek kada ona bude potvrđena. Tako da bih se ogradio – suzdržan je bio Grujić.

Međutim, Aleksandar Milošević kaže da izvještaji HHO-a, koji su do sada bili pouzdani, govore da je u Medarima stradalo 22 civila, te da je logično očekivati da su posmrtni ostaci ovdašnji civili srpske nacionalnosti.

- Nakon identifikacije ulazi se u pravosudnu fazu gdje se očekuje efikasan rad istražnog suca i državnog odvjetništva te podizanje optužnice. Očekujemo brzo podizanje optužnice za počinitelje, koje će biti lako utvrditi, jer ovo je mali teren, sve je zabilježeno, akcija nije dugo trajala – istakao je Milošević.

Na ovom području nalazi se još nekoliko sličnih grobišta (Okučani, Vrbovljani, Novska, Donji Rajić, Širinci, Lađevac, Cage, Donji Čaglić, Gavrinica, Ivanovac…) i nekoliko desetina pojedinačnih grobova. Na području sektora Zapad u “Bljesku” je, prema Veritasovim podacima, smrtno stradalo 283 lica srpske nacionalnosti, od čega 57 žena i devetero djece starosti do 14 godina.

www.novossti.com

Krvavi branik pravoslavlja

Razgovarala Biljana Živković

Zapad i danas, nažalost, elegantno okreće glavu od stravičnih zločina, najstrašnijeg genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu, u vreme zloglasne NDH, istovremeno uporno insistirajući na „slučaju Srebrenica“. Zaista se teško može shvatiti to decenijsko prećutkivanje u „staroj, dobroj, slobodoljubivoj“ Evropi, kada su u pitanju Srbi. Jevrejski narod je složno, i bez zazora, govorio o svojim žrtvama, jer ih poštuje. I sada  Jermenski, mada je malobrojan; i ni od koga Jermeni  ne strepe. U rasvetljavanju užasnih godina za srpsko pravoslavno stanovništvo tokom Drugog svetskog rata u pomenutim (sada „suverenim“  i „demokratskim“) državama veliki doprinos dali su istinski pregaoci, neumorni istoričari, pisci, istraživači… Jedan od njih je i mr  Lazar Lukajić, autor knjige „Fratri i ustaše kolju“ u kojoj iznosi neoborive dokaze i svedočanstva o genocidu nad Srbima u NDH.


„Dragi Srbi, našli ste nam se na stazi, i ako nećete biti dragovoljno pokatoličeni, tako nam Vatikana, na našem ’svetom putu’ i  u ‘ime Hrista’, bićete u jamama! Sa našim kamama! Jer, tamo vam je mesto“.
I ovaj citat, kao i mnoštvo drugih koji ispunjavaju 650 stranica ove knjige, u izdanju Fonda za istraživanje zločina, svojevremeno su izazvali pravu buru, kako boraca za dokazivanje genocida u svetu i kod nas, tako i kod neistomišljenika.

Stoga, nije nikakvo čudo što se u vreme zloglasne,  bestidne, ponižavajuće skupštinske „ deklaracije o Srebrnici“ prepliću, izviru, bolje reći vaskrsavaju naša najveća stratišta  – Jasenovac, Jastrebarsko, Donja Gradina, Jadovno, jame. Apsolutno nevine Srbe – decu, žene, starce – gutala je nepojmljiva mržnja! I sve više ljudi, javljaju se da svedoče

Pre razgovora sa Lazarom Lukajićem, citiraćemo užasavajući izveštaj Ustaške nadzorne službe broj 69/42, u NDH-ziji. Jedinstven je u svetu!

„RADIOGRAM
Otpremljen 11. veljače 1942. g.
Zapovjedništvu ustaške nadzorne službe
Na ruke gops. Eugena Kvaternika Zagreb
U vezi sa V.T. od 9ovog izvještavam. Jedna satnija ustaške bojne pod zapovjedništvom natporučnika Josipa Mišlova u pratnji župnika fra. Vjekoslava Filipovića dana 7 veljače u 4 sata ujutro zaposjela rudnik Rakovac i poubijala krampom 37 radnika grkoistočnjaka. Nastavila sa ubijanjem krampom i sjekirom muškaraca, žena i djece u selima Motike gdje je ubijeno oko 750 Drakulić i Šargovac gdje je ubijeno oko 1.500 osoba. Ubijanje je završeno istog dana oko 14 sati. Od tada pa sve do danas ustaše prevoze hranu, stoku i pokućstvo, iz kuća pobijenih u svoja skladišta. Opširan izvještaj slijedi.
Veliki župan pukovnik Aleman“

Rezultat vašeg sedamnaestogodišnjeg istraživanja šokantan je. Ono dokazuje da su katolički fratri u NDH bili  monstruozniji, bezočniji, krvoločniji od najokorelijih ustaša. I da Vatikan stoji iza klanja, pogroma, uništavanja Srba, pravoslavaca u NDH, i to ne samo u Drugom svetskom ratu!

Fratri su pod uticajem Vatikana, kod primitivnog hrvatskog stanovništva, naročito u Hercegovini, razvijali patološku mržnju prema Srbima i blagosiljali ustaše koljače. Koljači u hrvatskom narodu nisu bili Bogom programirani manijaci, već su to od njih, uglavnom, pravili fratri, navodeći ih na klanja i pokazujući im  ličnim primerom, kako se to radi. Istraživač Gojo Riste Dakina u svojoj knjizi „Budi katolik, ili umri“, navodi imena 977 katoličkih sveštenika, sa njihovim osnovnim podacima, kako su sarađivali sa ustašama, kako su im davali konkretnu podršku. Takođe je precizno naveo i da su učestvovali u brojnim ustaškim formacijama u proganjanju, ubijanju srpske nejači. Zverskog klanja srpskog stanovništva. Frapantno je – njih 27 fratara bili su profesori, a čak 108 doktori nauka – objašnjava Lukajić.

Još jedan istraživač, dr Milan Bulajić, ozbiljno se otisnuo u traganje za strašnom istinom.

Dr Bulajić je, naime, pronašao imena i prezimena čak 1.171 katoličkog sveštenika. A zloglasni Ante Pavelić je odlikovao te „njegove heroje“ za „visoke“ zasluge u NDH! I to uglavnom za genocid nad Srbima, Jevrejima i ciganima, ali i za prisilno pokrštavanje pravoslavnih. Pokolje Srba organizovalo je preko 130 katoličkih sveštenika, a njih 27 lično su se „dokazali“ u klanju! Ipak, nema sumnje da su inspiratori i organizatori užasnog genocida nad Srbima, ali i Jevrejima i Romima, bili Vatikan, Nemačka i Nezavisna država Hrvatska.

Mnogi poznavaoci naše tragične istorije tvrde da je Vatikan opasan neprijatelj Srba pravoslavaca i da je to dokazao u toku Drugog svetskog rata.

Vatikan je, razume se, oduvek bio zainteresovan za Balkan i za širenje rimokatoličke vere na ovom prostoru. Kao narod smo krvlju plaćali i bili i ostali branik pravoslavlja. Pokušajte samo dublje da analizirate koliko se Srba prisilno pokrstilo u toku Drugog svetskog rata. Postali Hrvati, katolici. Neko je to morao da naredi i hrvatskom rukovodstvu i Katoličkoj crkvi u Hrvatskoj. Nije tajna nikakva da su Srbi u Hrvatskoj i danas na ovaj ili onaj način, naterani da pređu u katoličanstvo.

Da li se neko time ozbiljnije bavio, da li ima podataka, sem sporadičnih krikova u prazno?

Vatikan više od hiljadu godina stvara u tom cilju neslogu, verska trvenja, i krvave obračune stanovništva, naroda na Balkanu. Samo najbitnije momente za našu istoriju i ulogu Vatikana ovom prilikom  ću da istaknem. Upozoravam na činjenicu, vrlo opasnu, ako ekumenizmom Pravoslavne i Katoličke crkve dođe do uzajamnog poštovanja pravoslavnih i katoličkih svetaca, onda bi Srbi trebali da poštuju i da se klanjaju pred „svetiteljima“, ratnim zločincima, Alojzom Stepincem, zloglasnim Ivanom Mercom, jednom od najstrašnijih ustaških ideologa, kontraverznom papi Piju Drugom. Da li je to moguće?! Čak protestanti najoštrije zameraju rimokatolicima što svakakve ljude proglašavaju za svetitelje i tako zagađuju oblast hrišćanskog svetiteljstva, pa i samo hrišćanstvo.

Kažete da Hans ili Ivan Merc nije bio Hrvat, a da je bio glavni ustaški ideolog, njihov uzor, ideal. Vatikan ga je proizveo u svetitelja, i to u Banjoj Luci!

Malo Srba u svetu zna ko je Ivan-Hans Merc. Jer to tako „treba”. Papa Jovan Pavle Drugi proglasio je 22. juna 2003. Merca  za prvog blaženika u Bosni i Hercegovini. Mercova  prva polovina života pod teškim velom sakrivena, niti mu se zna pravi otac! Možda je Merc najsporniji među svih 1.312 blaženika, koje je do sada beatifikovao Jovan Pavle Drugi. Evo Zašto: Hans Merc je začetnik ustaškog pokreta koji je Srbima naneo neviđeno, nečuveno zlo! Po dolasku u Zagreb uključio se u rimokatoličke organizacije, u  Hrvatski rimokatolički omladinski savez, u kome je bio predsednik, pa se 1923. ujedinio s Orlovskim pokretom, a zatim „napredovao” do zloglasne Katoličke akcije, čiji je vrhovni poglavar u vreme NDH i ustaških zločina nad Srbima bio zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac. Taj isti papa je Stepinca beatifikovao u Zagrebu 1998. godine. Ovakvim gestom Vatikan potvrđuje da je Ivan Merc „pionor Katoličke akcije u Hrvatskoj“. Merc je za ustaše bio ideal ustaške Hrvatske. Opijeni svojim idolom Mercom, Pavelićeve ustaše su postale najmonstruoznija i najužasnija koljačka falanga u istoriji sveta! Nad svakom koljačkom kamom lebdi duh Hansa Merca. Beatifikacija ovog ustaškog idola izaziva najcrnju zebnju kod Srba. Da li papa njegovom beatifikacijom pripremna novi genocid nad Srbima? U isto vreme, spretno, podmuklo, licemerno, sistematski se priprema teren da se mučenički narod pred svetom proglasi za zločinački – naš srpski. Stravičan pritisak da to prva prizna Srbija – užasnom  deklaracijom o Srebrnici. Šta se to dešava sa savešću sveta, sa čovečanstvom? Takva nesreća je mogla da zadesi bilo koji narod. A da li bi bilo koji drugi narod na kugli zemaljskoj pristao da ga žrtvovanog-proglase za dželata. Sumnjam! Možda je osnovni razlog proglašenja Ivana Merca svetiteljem  najbolje definisao zagrebački nadbiskup Josip Bozanić, kada je prilikom nedavnog obilaska BiH, izjavio da Merc čvrsto vezuje Bosnu i Hrvatsku, spaja čvrsto Banja Luku i Zagreb, samo je citat koji je izašao 17. maja 2003. u „Ekspresu“. Ja  bih dodao – to je davnašnji cilj Vatikana. Da priključenjem BiH Hrvatskoj sve stave pod okrilje Katoličke crkve i Vatikana.

Ko je bio fra Satana?

Pre nego što vam odgovorim na ovo pitanje, za vaše čitaoce će biti interesantno da znaju da sam tog katoličkog fratara još kao desetogodišnji dečak video desetak puta. To vam govorim zbog toga što je kao tadašnji kapelan i mlad čovek fra Satana bio apostolskog, anđeoskog, nevinog lika. Dolazio u samostan  u Petrićevac, u blizini Banjaluke. Reč  je o najmonstruoznijem svešteniku, katoličkom fratru, i tvrdim na nikada i nigde na svetu, otkada postoje religije i narodi, veću zločinačku nakazu svet nije ugledao. Njegovo ime tada je bilo Tomislav Filipović. Još strašnije je kako je postao Vjekoslav Majstorović, i ko mu je tom prilikom „bio kum“! Pomenuti fratar je pripremao, organizovao i direktno  učestvovao u najgroznijem jednodnevnom pokolju  nedužnih Srba u njihovim domovima. Ni među najvećim dželatima nije bilo takve zveri – strasnog i nezajažljivog koljača.

Postoje li dokazi za njegove zločine?

Citiraću vam iz dokumentacije, koja je, inače u knjizi, izjavu koju je o fra Satani, Vjekoslavu Majstoroviću, pred Zemaljskom komisijom za utvrđivanje zločina dao ustaški oficir Josip Matijević: „Kada sam došao na dužnost 1941. u Jasenovac, poznavao sam fratra, svećenika iz Jajca Filipovića, zvanog još i Majstorivić, po činu – bojnika, a tada je vršio dužnost zapovjednika logora. Kao svećenik u Jajcu poubijao je mnogo Srba…Bio je okrutan. Voleo je da kolje!Mnogo je zatočenika smaknuto u vreme njegovog upravljanja logorom. A kada je bačen na teren kao zapovjednik bojne, mnogo je sela zapalio i klao stanovništvo, osobito na Kozari. U Bosanskoj  Dubici sa satnikom Ivanom Sudarom, zvanom Jojo, pokupio je sve pravoslavne, sve potukao do zadnjeg, te ih bacio u Unu”.

Kažete da se u potpunosti slažu izjave brojnih svedoka, tvrdnje u doprinosu ovog katoličkog sveštenika velikom pokolju Srba u mestima Rakovac, Rudnik, Šargovac,  Drakulić. Te događaje ste detaljno na osnovu prikupljenog materijala predstavili u Vašoj knjizi.

Izveštaj koji je objavila decembra 1946. godine Zemaljska komisija za utvrđivanje ratnih zločina za Bosnu i Hercegovinu dopunila je novim podacima ovu užasnu sliku stradanja naših sunarodnika. Vrhunac monstruoznosti fra Satane predstavlja pokolj 6o mališana, Srpčadi, koji su se nesrećni, zatekli u školi u selu Drakulići. Sekli su glave deci, pred očima učiteljice, koja je od tog užasa – poludela. Prema kazivanju   prof. dr Jovana Jovanovića, koji je razgovarao sa učiteljicom, posle njenog oporavka, ponovo je dokazano da je zver od čoveka pomenuti Vjekoslav fra Satana ubijao malu srpsku decu. U učionicu, za vreme časa, iznenada je upao fratar Tomislav Filipović. Za njim je ušlo 12 ustaša. Fratar je u svojoj bolesnoj glavi umislio da je „bog“, „oponašao je“ Hrista i vodio često sa sobom 12 ustaša, svojih  „apostola“. Onda je učiteljicu Dobrilu Martinović „zamolio“ da iz klupe izvede jedno srpsko dete. Ne znajući zbog čega, ona je izvela jednu od najboljih đaka, lepuškastu, vrlo urednu malenu Radojku, ćerku Đure Glamočanina, naprednog i uglednog Srbina. Mislila je da dete treba da recituje. Kada je mala Radojka došla do katedre, fratar ju je podigao, izvadio nož i zaklao ju je pred decom i učiteljicom. Tada je smireno, jezitski okrenuo i rekao ustašama: „Ustaše, ovo ja u ime Boga, pokrštavam ove izrode i vi slijedite moj put! Ja prvi primam sav grijeh na moju dušu, a vas ću ispovijediti i riješiti svih grijeha“. Svim učiteljicama je naredio da izvedu srpsku decu u dvorište. Bio je utaban sneg. Ciča zima. Deci je onda naredio da trče u krug, a na određena rastojanja postavio 12 „svojih apostola” – ustaša. Kako je užasnuto, dete, vrišteći od straha, dozivajući oca, majku, trčalo, tako su mu odsecali delove tela – uvo, ruku, nos, vadili oči ! A zatim su masakrirana deca morala da trče, sve dok ne bi potpuno onemoćala. Onda su ih zverski masakrirali! Učiteljice su ostale izbezumljene. U najtužnijem školskom dnevniku ostalo je zapisano da su 7. veljače 1942. Radojka Glamočanin i ostala srpska deca jednostavno – „umrla!“ Katoličkoj deci i učiteljicama bilo je strogo zabranjeno da ikada o tome pričaju. Čim se Dobrila oporavila – ispričala je.

Ima svedoka, poput dr Nikole Nikolića, Hrvata, koji je bio u Jasenovačkom logoru i svakodnevno gledao užas koji je Fra Satana širio

U jasenovačkom logoru bio je jedan od najmonstruoznijih zločinaca naše epohe, prosvjećen svećenik, a ne neodgojen divljak. Fra Filipović je bio upravnik logora od kraja juna do kraja oktobra 1942. Samo za tih nekoliko meseci, po njegovom priznanju,  u Jasenovcu je zaklano oko 30 hiljada Srba. Zatim je premešten za upravnika logora Stara Gradiška, od kraja oktobra do kraja marta 1943. I tamo je organizovao i sa uživanjem masovno ubijao Srbe. U Jasenovac  je ponovo vraćen 16. aprila 1945. Dakle, vlasti NDH, ustaše, postavljale su ovog monstruma kada god je trebalo da se izvrši masovni, najužasniji pomor, klanja. U Gradišci je pravio masovne pokolje. Samo za osam dana pobio je u Jablancu preko 12 hiljada srpske nejači. U Jasenovcu je učestvovao u društvu ozloglašenih zločinaca, koljača, Ljube Miloša, Drage Pudića, kada je konačno logor bio oslobođen, a Fra Satana „dostojanstveno i herojski”, kao svaki ustaša, krenuo u bekstvo. Na kraju je predat partizanima.

Da li je poznato koliko je krvavi koljač pobio srpske nejači?

Interesantno, u ime ime Zamaljske komisije Fra Satanu je ispitivao Hrvat Vojdrag Berč. Advokati, lekari, sekretarica, svi su bili Hrvati, osim jednog Jevrejina… Srbi su stradali najviše i neuporedivo – a u procesu protiv Fra Satane – nijednog Srbina! Ni to nije slučajno. Evo kako komentariše to ispitivanje Berčić: „Na saslušanju smo pokušali da dođemo do nekog broja. Računali smo prema dnevnom broju likvidacija u Jasenovcu. Ja s jedne, a Filipović s druge strane stola. Sećam se, dao sam mu mastiljavu olovku, i danas me jeza prođe od tog „zbrajanja“! Ponašao se kao kad kelner noću broji pazar. Moje cifre sam ispisao oko 88 hiljada, a on oko 33 hiljade. Naravno, to je bilo samo za razdoblje od godinu dana, koliko je proveo u Jasenovcu. On je pogledao moj, pa svoj papir i rekao „Vi svoje, ja svoje“!

Kako je dobio ime Vjekoslav Majstorović.

Maks Luburić mu  je jednom prilikom rekao: Ti si „majstor vijeka” (u klanju), pa ćeš se zvati Vjekoslav Majstorović!

Kako se organizator satiranja Srba Majstorović ponašao na suđenju i kako je kažnjen?

Filipović, odnosno Majstorović priznao je zločine. Sudiji je rekao: „Pa gospodine moj, nisam to radio samo ja. UBIJAO JE SVAKO, KO JE STIGAO, I SVAKO LAŽE KO KAŽE DA NIJE UBIJAO“. Na sudu se monstrum branio izjavom da je srpsku decu klao zbog toga da od njih ne bi postali zločinci kada porastu! Osuđen je u Zagrebu na smrt streljanjem juna 1945. Među katoličkim klerom bilo ih je mnogo sličnih, ali nijedan –takav. Vatikan i Katolička crkva su znali i onda sve, i danas odlično znaju za zločinca monstruoznog fratra! Majstorović se nikada nije odrekao svog fratarskog zvanja, već se ponosio svojom Katoličkom crkvom i pozivao na nju. Vatikan i Katolička crkva se nikada na pravi način nisu ogradili od tih zločina.

Posle Drugog svetskog rata o ulozi  Vatikana – u užasu koji je snašao naš narod gde god je kročila ustaška noga – pisali su brojni umni ljudi sveta sa zgrožavanjem!

Karl Hajnc Dašner, nemački književnik napisao je:„ Zaštićen i blagosloven od Pija XII sve do kraja beše jedan od najvećih zločina stoleća. Ante Pavelić je bio čovek koga je Pije XII – blagoslovio!“ Evo i šta je napisao Kurt Centner, poznati nemački enciklopedista: „Ustaška organizacija i proteklim godinama bili su potpomagani od italijanske vlade i od Vatikana, jer su ustaše predstavljale naglašen rimsko-katolički pokret…“ I za kraj citiraću, takođe nemačkog pisca Alfreda Milera u svom delu „Hrišćanski masakr u Hrvatskoj“:
„Tek jačanjem katoličanstva postignut je vrhunac svih gnusoba… Slično nešto kao ovo u Hrvatskoj nije se pojavilo u Evropi od vremena tridesetogodišnjeg rata (1618-1648), najsvirepijeg u feudalnoj Evropi. Najstrašnije zločine vršili su Hrvati. Po doktrini Ante Starčevića o uništenju Srba, sad su oni, Srbi, ‘tretirani’, iako se zna da su Srbi najžilavija rasa i kulturno na najvišem stepenu na celom Balkanu! Ali zato nisu katolici!“

www.pecat.co.rs

Милан Кољанин, истраживач Института за савремену историју
Хрвати су вршили геноцид и 1941. и 1991.године

Да ли су тужба Хрватске против Србије за геноцид и контратужба Србије за питање геноцида над Србима, шанса да Србија најзад, после два светска рата и последњег, деведесетих година, на организован, институционализован и научан начин аргументује светској, али и домаћој јавности стравичне последице усташких злочина Павелићеве и Туђманове Хрватске над српским становништвом?

 Српска држава, али и српска историографија готово да се нису бавиле питањем истраживања геноцида. Србија ће пред Међународним судом правде морати да предочи релевантне чињенице. Ради се о процесу на коме држава мора много више да се ангажује него што то сада чини, процесу који захтева одређено време и усмеравање историчара на истраживање, отварање војних и архива државне безбедности.У Хрватској се то много систематичније ради, у Србији је све то кратког даха, од данас до сутра. Досадашњи истраживачи хрватских логора смрти у којима је на најмонструознији начин уморено преко пола милион Срба, чинили су тај напор из личне иницијативе, понекад и из ентузијазма. Хоће ли српска држава најзад у дугорочном пројекту на коме би се ангажовао већи број истраживача, пребројати српске жртве и стратишта? Држава ставља на располагање архиве Међународном суду правде у Хагу, зашто то не чиниј и када треба изаћи у сусрет историчарима? Наш саговорник се бавио логорима у Другом светском рату и написао је књигу „Логор на Београдском Сајмишту”.

Зашто српска историографија нема ваљаних истраживања геноцида који су почињени над српским становништвом?

– Нажалост, ова тема није добила одговарајућу историографску обраду и пажњу све до 1980. године. Тек тада су почела озбиљнија истраживања историјских извора. Практично после Титове смрти створен је југословенски пројекат који је требао да се бави проучавањем страдања становништва Југославије у Другом светском рату. Координатор тог пројекта је био Институт за савремену историју, а рад је био организован свуда, сем на Косову, где су и тада опструирали рад на таквим темама. Питање злочина НДХ и онога што се догађало на њеним просторима, великим делом је остало неистражено, и поред значајних напора Фикрете Јелић-Бутић, која је погинула после проглашења хрватске независности под веома чудним околностима (у нашој јавности се о томе мало говорило). То је, по свему судећи, била освета оних о којима је она на један објективан начин, колико је то тада било могуће, писала. Ту треба поменути и Богдана Крижмана, и на томе су се завршила истраживања.


Масовна страдања српског становништва нису систематски обрађивана, што је велики грех према српским жртвама и страдалном нашем народу. Пуковник Антун Милетић је књигом „Концентрациони логор Јасеновац” створио предуслов за озбиљно истраживање геноцида у НДХ, који је до тада био препуштен искључиво публицистици, мањим новинским чланцима и сећањима преживелих. После стварања НДХ, главна мета репресивног система који је створен у тој нацистичко-фашистичко-тоталитарној држави су Срби, делимично Јевреји и Роми.

Специфичност ове злочиначке државе је било уништење сопственог становништва, то није био циљ ни нацистичке Немачке?

– Ниједна држава новог поретка под доминацијом Трећег Рајха није себи ставила у задатак да уништи трећину становништва сопствене државе. Нацистичка Немачка је уништавала своје политичке противнике и Јевреје као расно непожељне на осталим територијама. НДХ је поставила себи страшан циљ – да уништи све Србе на својој територији, којих је било највише у Славонији, Далмацији, хрватском Приморју и БиХ. Створен је гигантски систем масовног уништења. Он се спроводио у систему логора смрти, најпре у Госпићу у Лици, а после распуштања овог логора крајем августа 1941. године, у највећем логору смрти Јасеновац. Радило се о систему логора на реци Сави – логор у старом Јасеновцу, у Старој Градишки и неколико мањих логора.

Логор у Госпићу је створен чак и пре нацистичких логора смрти?

– У монографији о овом логору, коју је недавно објавио др Ђорђе Затезало из Карловца после више деценија истраживања, изнети су подаци да је у Госпићу, који се састојао од низа логора – стратишта на Велебиту, острво Паг – за 4 месеца, колико је логор постојао, убијено 40.123 Срба. За 10.502 жртава утврдио је поименце идентитет. Хрватске власти су биле принуђене да логор распусте лета 1941. због српског устанка и италијанске реокупације те Друге окупационе зоне на територији НДХ. За место новог логора смрти је одређен Јасеновац, који је постојао од краја августа 1941. до краја априла 1945. год.

Хрвати цинично тврде да је то био радни логор?

– То не може да издржи било какву озбиљнију критику. Овде је рад био средство масовног убијања људи – сви они који су радили у радионицама, убијени су, пре или касније. На тој лажној тези заснива се садашња стална поставка на спомен-подручју Јасеновца, то је тобож био радни логор и ништа више! То је доживело веома озбиљне критике од компетентних људи, тако да данашња стална поставка не може да пружи праву слику онога што се догодило у том логору за време Другог светског рата. А то је један од највећих логора на тлу Европе и једини логор смрти ван контроле нацистичке Немачке. Драгоје Лукић је утврдио да је у самом логору Јасеновац страдало око 20.000 српске деце, именом и презименом. И послератна историја подручја логора Јасеновац говори о великој небризи власти за материјалне остатке тог логора, али и дуг према жртвама јер никада није направљен попис не само жртава овог логора, него и свих других жртава у Другом светском рату у Југославији.

Једини разлог је то што је рат у Југославији имао неколико нивоа: није се радило само о НОР-у против окупатора, него и о грађанском геноцидном рату уништења Срба у НДХ, па затим и о масовном страдању на крају рата оних који су били на другој страни, тако да је све то допринело чињеници да никада не буде извршен поименични попис жртава рата.

Нагађања око процене геноцида над Србима у Павелићевој НДХ иду од бројке од преко милион жртава, коју је изнео истраживач Радомир Булајић, па до минимизиране бројке коју је за Хрватски Сабор урадила Комисија која је требало да утврди број страдалих у Јасеновцу, а која је дошла до 2.300 побијених Срба. Да ли је касно да коначно сазнамо тачне податке о геноциду који је НДХ починила над Србима?


– Још није касно да се обаве обимна форензичка истраживања простора око Јасеновца – и са Хрватске и са стране РС, а и осталих стратишта. Највеће стратиште Јасеновца је простор села Доња Градина – ту су била српска села која су потпуно уништена, где су вршене масовне егзекуције логораша из самог Јасеновца који су превожени скелом преко Саве и ту убијани у масовним гробницама. Истраживање не би могло да да потпуну слику, јер је усташка команда, напуштајући Јасеновац 1945. године, вршила велике есхумације и спаљивања жртава, маса стрељаних је бацана у Саву, тела су спаљивана у циглани како би уклонили трагове злочина. Постоје, дакле, поуздани методи којима могу да се изврше процене, али ми их до сада нисмо радили.

Подсетићу да је извршен попис жртава рата 1964. год. на савезном нивоу, који је био изузетно лоше организован. По том попису, у Јасеновцу је страдало 47.000 људи, што је број који је далеко од стварности. То говори о небризи, цивилизацијском дугу и срамоти нове власти установљене 1945. год. које нису урадиле оно што је задатак сваке цивилизоване државе – да попише жртве, па макар подаци не били одмах доступни јавности. Данашња историографска истраживања би морала да буду ослоњена на емпиријску основу државних органа.

Дане Ластавица је набројао 328 јама у које су бацани Срби током Другог светског рата, и тај попис није коначан. Неке од тих јама служиле су за егзекуције и после проглашења хрватске независности и босанско-херцеговачке независности деведесетих година прошлог века, тако да у неким од јама леже заједно жртве из Другог рата и најновијег рата.

То говори о планском систематском уништењу српског народа који је прокламован као циљ 1941. год. Такав циљ је постављен и 1991. год. у новој Хрватској држави. Да ли је Туђман обновио позив на нови геноцид над Србима?

– Није никаква тајна да је председник Туђман прогласио да у Хрватској не сме да буде толики број Срба, и да се он мора спустити испод 3% – то јесте био нови позив на геноцид! Србе је требало уклонити са хрватског државног простора. Услови су се променили, није више било окружења Другог светског рата када су Хрвати могли да спроведу физичко уништавање. Није могао да се понови Јасеновац, али је Туђман изабрао нови начин – масовно протеривање и убијање где год је то било могуће, као и уништење српске имовине, да не би могли да се икада врате на своје огњиште.

На различите начине је спроведен циљ, а он је увек исти, и у време Павелића, и у време Туђмана. Туђманова Хрватска је усред Европе, и то мирног периода када је у питању европска историја, спровела злочин првог реда.

Немачка је као окупациона сила била одговорна за геноцид почињен у Другом светском рату и за то била кажњена поделом територије и денацификацијом, а онима који су били најодговорнији суђено је у Нирнбергу. За злочине које је починила у НДХ, Хрватска је прошла готово некажњено, а коју деценију касније добила је и своју државу?

– Злочин на територији НДХ је био толиког обима и толико људи је на различите начине био умешан у те злочине, а велики број људи је ипак остао некажњен! Како смо се удаљавали од рана Другог светског рата, наши судови су били све блажи. Ако изузмемо период одмах после рата, када је било масовних егзекуција (Блајбург или Кочевски рог), поступак према онима који су тада избегли одговорност био је блажи. Неки веома истакнути злочинци измакли су руци правде – Миливој Ашнер је још увек жив у Аустрији.

Период Другог светског рата је у наставним плановима о уџбеницима идеализован. Издвојене су две стране, створена је црно-бела слика тзв. „паралелна историографија”, а држава се преко науке играла заташкавања и гурања истине под тепих.

Да ли је Југославија била могућа после страхота Јасеновца?

– Да ли је могуће обновити Југославију као државну идеју и друштво, после толиких злочина? Они који су креирали ту нову стварност,  сматрали су да треба уништити све трагове у Јасеновцу. Уклоњене су зграде логора, заравњено је и засађена је трава, касније постављен споменик Богдана Богдановића, отворен је музеј који је раније имао релативно добру поставку, и све је било стављено на маргине школских програма и јавности. Здравије за целу заједницу (да се мислило да буде трајнијa) је да све буде историографски обрађено и да истина добије место у јавности. Када се, после Титове смрти, покренуло то питање, у Хрватској тај посао није поверен најистакнутијим историчарима који би се тиме бавили, већ регионалном историјском центру у Славонском броду, и то једном човеку који је доктор књижевности! Он је написао неколико чланака, погинуо је у саобраћајној несрећи и нико није наставио његов посао. Тема Јасеновца је остала на маргини.

За вршење тако масовног геноцида морали су се стећи предуслови на религиозном и културном плану, на плану свеукупног идентитета хрватског народа. Да ли се може говорити о геноцидности клеро-усташких власти у НДХ, чак и геноцидности хрватског народа?

– Геноцидност је неадекватан термин. Хрватска јавност га је почела користити у другој половини 80-их година, с тим што га је приписивала Србима, када је била и сама оптуживана за геноцидност. Ради се о колективној кривици. Сматрам да је кривица увек индивидуална, а држава је одговорна за оно што спроводе њени грађани. О геноцидности српског народа говори хрватска ратна пропаганда, која се није много променила ни данас. Нацистичка Немачка је извршила небројане злочине, али је и ту кривица индивидуализована на највише представнике те државе.

Када је реч о тужбама и једне и друге стране, опет се помиње реч „геноцид”. Као категорија у међународном праву, геноцид је прихваћен после доношења Конвенције о геноциду децембра 1948. год. која је ушла у право свих држава. Закони, према овој Конвенцији, немају ретроактивну снагу. Строго правно говорећи, тек злочини 90-их могу евентуално да буду оквалификовани као злочини геноцида.

Туђманов режим је протерао 250.000 Срба са вековних огњишта, побио неколико хиљада. Зар то није врхунски злочин, злочин најтежег карактера, геноцид?

– Да би нешто било проглашено за геноцид, мора да постоји план и намера за масовно уништење друге групе-расне, националне, верске. Познато је да су највиши хрватски представници говорили управо то, да је превелик број Срба и да се мора смањити на 3 %. Ово је одлична прилика да сви злочини које су починили Хрвати 90-их, а који имају директан континуитет са оним што су усташе чиниле у време Другог светског рата, добију заслужену пажњу, не само наше већ и стране јавности. Међународни суд правде, ако рецимо можда и не прихвати аргументе једне или друге стране, мора детаљно да образложи своју одлуку кроз поуздане историјске чињенице. Ту тужбу треба схватити као шансу да међународна јавност сазна пуну истину.

Хрватска ратна пропаганда је многе ствари фалсификовала, а пре свега чињеницу да долази до обнове НДХ на традицији НДХ из Другог светског рата. На томе је извршена масовна националистичка мобилизација хрватског народа. Антисрпско расположење је подстицано од врха државе. Под тим паролама је извршено чишћење српског становништва. Нигде у Европи није у мирним околностима највећи део популације једног народа очишћен, као у Хрватској. Срба скоро да и нема. Циљ хрватске политике је остварен.

Павелићева НДХ је била теократизована, и држава и црква су имале јединствене циљеве. За Римокатоличку цркву је, осим патриотских осећања према НДХ, ово био тренутак да реализује велику апостолску мисију успостављања доминације римокатолицизма на Балкану. Какву улогу је Римокатоличка црква имала у стварању Туђманове Хрватске?

– Несумњиво је да је улога Римокатоличке цркве у Хрватској и БиХ за време Другог светског рата била изразита по српски народ и све противнике усташког режима. Ми знамо да је било неких суђења после рата, има публикација које говоре о учешћу римокатоличког клера у усташком режиму. Клер је био један од стубова усташког режима, то је недвосмислено утврђено и то му даје спецификум. Он се често квалификује као клеро-усташки. У дешавањима 90-их, улога Римокатоличке цркве није била толико истакнута као у време Другог светског рата, али је Туђманов режим имао значајну подршку не само хрватске екстремне емиграције, већ и римокатоличког клера. Римокатоличка црква је и у социјалистичком периоду имала веома значајну улогу у хрватској држави и њеном отцепљењу од Југославије.

Извор:Православље