I porušeno otimaju!

Dedovinu ne dam! Mogu oni menjati i države i vlasti, zakone i propise… ali ja ne dam. Tu smo živeli 150 godina, najmanje, pa zar ja tako lako sad da predam grabljivcima, ratnim lešinarima i ološu?

+++

Stanislav Drča (38) je iz sela Vrana, između Biograda na Moru i Benkovca. Bio otud. Sada je izbeglica sa boravkom u Ešbornu kraj Frankfurta. Njegova priča slična je pričama mnogih Srba sa prostora Hrvatske koji su onih ratnih godina morali da napuste vekovna ognjišta i život potraže na nekoj drugoj, tuđoj adresi.

- Negde s početka rata, u avgustu 1990. godine morali smo otac Sretko (72), pokojna majka Vida i ja da napustimo Vranu u kojoj je do tada živelo 35 srpskih familija. Odselili smo se u Benkovac - priča Stanislav svoju golgotu. - Smeštaj smo našli kod sestara Marije udate Bogunović i Ivane udate Šaponjić. Otac i majka su se povremeno vraćali na imanje u Vranu dok je to bilo moguće. A onda je cela familija 1995. morala put Srbije.

Poruka

- Na Ju tjubu neko je stavio magarca koji na mom imanju igra fudbal i čuje se Tompsonova pesma. Ima li išta jasnije od ove poruke - pita Stanislav.

Gladni, žedni, sa oskudnim prtljagom, punih 10 dana su putovali. Kad se rat završio, Drče su se zatekle razasute po svetu. Stanislav u Nemačkoj, otac i brat Radoslav u Srbiji, sestra Marija u Australiji… U međuvremenu i majka Vida je umrla.

- Kad su počela podnošenja zahteva za obnovu porušenih kuća to je uradio i moj otac. Odgovor nikad nije dobio. Onda sam lane rešio lično da odem i zapucao sam do Biograda. Tamo su mi u policiji savetovali da za povratak imanja i obnovu objekata uzmem advokata. Uzeo sam Đuku Radovića i njegovu ćerku Larisu i - ušao u vrzino kolo - kazuje Stanislav.

Kad je u katastru u Biogradu zatražio vlasnički list rečeno mu je da su na njihovoj adresi upisane 22 familije i da te upise mora poništiti i imanje preneti na oca.
- Larisa me pitala “kako stojimo sa komšijama.” Rekao sam joj da nikad nismo imali nikakvih sukoba i problema, a ona mi savetovala da ih uzmem za svedoke koji će potvrditi da smo živeli u svojoj kući. Naveo sam Gojka Pilju i Grgu Golem.

Kada su sudski veštaci izašli na imanje Drča, tu ih je sačekalo petoro drugih ljudi - četvoro Rogića i Čačić. One Stanislavljeve svedoke niko nije tražio, a i da je pitanje je da li bi smeli išta posvedočiti.

Pljačka

Hoće da mi otmu nasledstvo, ali i opljačkaše me usput. Do sada su me advokati i razni odnesci koštali 3.000 evra! A ja teško zarađujem za sebe i porodicu - kaže Stanislav.

- Rogići su tvrdili da zemljište od 4.000 kvadrata i objekte mi nismo nikad koristili i da to nije naše vlasništvo već njihovog pretka Šime Rogića i zatražili da se predlog o upisu (povratku) na naše ime odbije.

Žalio se Stanislav Opštinskom sudu u Biogradu, ali ga je on uputio na pokretanje parničkog postupka radi upisa u vlasničke knjige. Čak ga i advokat u jednom od brojnih prepiski to savetuje iako navodi: “Kao dokazno sredstvo u postupku od velike važnosti će biti Povijest upisa, jer je Vaš đed UPISAN kao posjednik”.

- Video sam da je vrag odneo šalu, a i da će odneti i imanje Drča, pa sam se obratio Srpskom narodnom veću u Zagrebu. Oni su mi obećali pomoć, a potom obavestili: “Vaš advokat radi protiv Vas, jer je rok za obnovu istekao još 2004. godine, a on je bar to morao znati” - veli Stanislav dok zagleda brdo papira, korespodencije sa advokatima, opštinom, sudom… Boga ti pitaj s kime već. Jedino bolesnom ocu u Srbiji o svemu ovome nikad ništa nije rekao.

- Mogu Srbija i Hrvatska potpisivati šta hoće, mogu se Tadić i Josipović sastajati svaki dan, mogu osnovati i zajedničke sportske saveze i lige, ali ja vidim da meni malo ko može pomoći. Ja odustati neću. Moja dedovina nije pala s neba i moraću do Strazbura. Da tamo, ako je ima, pravdu potražim. Znoj mojih predaka na toj zemlji prevarantima predati neću. Hoće da nas isele i “pobiju” i dva veka unazad - ogorčen je Stanislav Drča, prodavac nameštaja u “Manmobiliji”, suprug Daliborke (iz Dalja), otac Dragane (15) i Srbin iz Dalmatinske Zagore. Ma kako to drugi želeli.

22. 07. 2010. 12:00h | M. Pavlović - Vesti

www.novinar.de

MEMOARI DINKA ŠAKIĆA: BLAGO KOJE SU USTAŠE OPLJAČKALE OD JEVREJA I SRBA HRVATSKA JE ISKORISTILA 90-IH


„Sve vrednosti iz dve riznice NDH kardinal Franjo Kuharić predao je 1991. Tuđmanu“, tvrdio mi je Šakić. „Bilo je to namenjeno kupovini oružja za odbranu Hrvatske“


U svojim memoarskim zapisima sada već pokojni komandant zloglasnog koncentracionog logora Jasenovac - osuđeni ratni zločinac Dinko Šakić - vrlo detaljno je opisao svoje i Luburićeve (Vjekoslav Maks, jedan od osnivača i komandant Jasenovca; prim NS) susrete sa Stepincem (Alojzije, zagrebački nadbiskup u vreme Drugog svetskog rata, osuđen za saradnju sa ustašama; prim NS) nekoliko dana pre napuštanja Zagreba. U tim zapisima Šakić je zapisao i ono što mi je lično prepričavao po sećanju o poslednjim sastancima sa Stepincem. Međutim, možda najvažniji deo tih zapisa bila je mala crvenkasta beležnica na dnu Šakićeve kutije označene napisom „Stepinac“. Bio je to verovatno jedan od najtajnijih dokumenata kraja fašističke endehazije, a ja sam ga, sasvim slučajno, stiecajem čudnih okolnosti zbog kojih sam se našao u zatvorskoj bolnici u Zagrebu, držao u ruci. U toj je maloj crvenoj beležnici, izlizanih stranica, uništenih rubova, naliv-perom bio je ispisan popis svega što su Maks Luburić i Dinko Šakić iz tajnih riznica Pavelićeve vlade krajem aprila 1945. godine predali „na čuvanje“ nadbiskupu zagrebačkom Alojziju Stepincu. 

Kada sam jednom prilikom pitao Šakića mogu li prepisati ponešto iz te tajne beležnice, samo mi je kratko odmahnuo rukom. „Celu ću beležnicu objaviti zajedno sa mojim memoarima. Biće to bomba. Ali neka se zna da se i tim novcem iz riznice NDH kupovalo oružje za odbranu Hrvatske. Zato ću objaviti celu ovu beležnicu u mojim memoarima, zajedno sa ovom poslednjom stranicom, na kojoj je Stepinčev potpis da je sve popisano u beležnici lično preuzeo na čuvanje“, odgovorio mi je tada na moje pitanje Šakić. 

Nekadašnjeg ustaškog komandanta logora Jasenovac Dinka Šakića upoznao sam krajem avgusta 2006. godine tokom mog boravka u zatvorskoj bolnici u Zagrebu, gde sam prebačen iz Okružnog zatvora u zagrebačkom Remetincu, posle dvonedeljnog štrajka glađu zbog pritvaranja po nalogu Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu. 

Star, oronuo od bolesti, sve lošijeg vida, pomalo pogrbljen, Šakić niti kao zatvorenik osuđen praktično na doživotni zatvor nije osećao ni kajanje ni grižu savesti zbog ustaških zločina u Jasenovcu. 

„Engelman ... to je židovsko prezime, zar ne?“, obratio mi se Šakić jednom prilikom kada je na jednom dokumentu prispelom iz Haga na mom noćnom ormariću pročitao devojačko prezime moje majke. 

„Vidite da ih nismo poubijali“, samozadovoljno je zaključio Šakić, komentarišući moje rodoslovlje i delomično jevrejsko poreklo moje porodice po majčinoj strani. 

„Onda ste i vi Židov!“, rekao je pogledavši me prodornim plavim očima, tačno onakvim pogledom kakav je zabeležila njegova stara fotografija iz Drugog svetskog rata, kada je fotografisan kao komandant ustaškog koncentracionog logora. 

BEZ KAJANJA ZA ZLOČINE Uprkos godinama i bolesti, borama i sedoj kosi, drhtavim rukama i zatvorskoj ćeliji u kojoj se nalazio, bio je to na trenutak onaj isti Dinko Šakić koji je zapovedao Jasenovcem. 

Njegov je pogled bio jednako zastrašujući, poput pogleda mladog ustaškog oficira u Jasenovcu, sa fotografije koja mu se nalazila na zidu iznad kreveta i noćnog ormarića u njegovoj sobici–kancelariji u zatvorskoj bolnici u Zagrebu. 

Dinko Šakić ni u jednom trenutku nije se pokajao za svoje zločine, a još manje za zločine fašističkog ustaškog režima u endehaziji. Naprotiv, u svojim dnevničkim beleškama koje sam čitao Šakić je te zločine opravdavao i jednim delom negirao. 

Sećam se tog kasnog popodneva negde u drugoj polovini avgusta, kada su me doveli na drugi sprat zatvorske bolnice, na Odelenje interne medicine, gde je u zadnjoj sobici sa desne strane, na samom kraju hodnika tog odela, svoje zatvorske dane provodio Dinko Šakić. 

Bila je to mala sobica, sa tek dva jedva nagurana kreveta, jedan tačno nasuprot vratima ćelije, a drugi zdesna vratima, na kome je ležao Šakić. Uz Šakićev krevet bila je jedna stolica, poput onih stolica kakve smo koristili u školskim klupama. Tu sam obično, između Šakićevog kreveta, noćnog ormarića i njegovog radnog stola sedeo tokom tih zatvorskih razgovora sa zloglasnim komandantom logora smrti. 

S leve strane Šakiću je za njegove potrebe dovezen radni sto, dok je uz njegov krevet bio limeni noćni ormarić, u kome je komandant Jasenovca čuvao preostale uspomene, njegove fotografije sa ustaškim poglavnikom Antom Pavelićem, te Maksom Luburićem kao i brojnim drugim visokim ustaškim funkcionerima i vojnim zapovednicima. 

Ispod kreveta Šakić je čuvao pet kutija u kojima su se nalazili njegovi dokumenti iz vremena tzv. NDH te dokumenti iz boravka u emigraciji sa Pavelićem, Luburićem i drugim ustaškim čelnicima, kao i njegovi lični dnevnici, beleške, sećanja ispisana na raznim hotelskim blokovima, beležnicama, listovima i komadićima papira, rokovnicima i raznim priručnim papirnatim predmetima na kojima je Šakić imao svoje beleške. 

Jedna kutija skrivala je deo Šakićevih memoara koje je pisao tokom boravka u zatvoru i to deo koji se odnosio na poslednje dane boravka u Zagrebu 1945. godine, zatim tajne razgovore koje su Luburić i Šakić vodili sa nadbiskupom Alojzijem Stepincem pre napuštanja Zagreba, tačnije pregovore koje su Luburić i Šakić vodili preko Stepinca sa Englezima oko izvlačenja vođstva tzv. NDH i povlačenja njihovih vojnih snaga iz Zagreba. 

Šakićevi zapisi su već tada, dakle krajem avgusta i početkom septembra 2006. godine brojali oko 1.500 stotina stranica, na papiru formata A4, fonta slova, ako se dobro sećam, Times New Roman 12, pisanih na njegovom laptopu, za šta je imao posebnu dozvolu Uprave za zatvorski sistem Ministarstva pravosuđa. 

RAZGOVORI SA STEPINCEM Uz laptop, Šakić je u zatvorskoj sobi koristio i printer, pa je svakog dana, negde posle večere, obično isprintao tokom tog dana napisane stranice memoara i davao mi ih na čitanje kako bi čuo moje mišljenje o napisanom. 

U jednom trenutku dao mi je na uvid i zapise o tajnim pregovorima koje su Luburić i Šakić vodili sa Stepincem krajem aprila 1945. godine. 

„Jednog prijepodneva krajem travnja 1945. godine, kada je bilo jasno da je pad NDH neizbježan, Pavelić je imenovao posebno izaslanstvo koje je sa nadbiskupom Stepincem trebalo pregovarati o primopredaji vlasti, odnosno o uspostavi nove, prijelazne Vlade NDH, nakon što Pavelić i ustaška Vlada napuste državni teritorij. 

Pavelić je smatrao kako je u takvoj situaciji uloga zagrebačkog nadbiskupa od neizmjernog značaja, jer je smatrao kako u situaciji raspada NDH i potrebe da njezina trenutna ustaška Vlada pobjegne, treba primjeniti povijesno pravni temelj za preuzimanje vlasti na čelu koje bi se po tadašnjem Pavelićevom planu našao osobno nadbiskup Alojzije Stepinac. 

Odnosilo se to na povijesnu ulogu zagrebačkog nadbiskupa iz vremena kada je on istovremeno bio i zamjenik hrvatskog bana. 

Po toj logici, Pavelić je smatrao da treba sa Stepincem dogovoriti preuzimanje vlasti, te je bio mišljenja kako bi takva prijelazna vlast NDH na čelu sa zagrebačkim nadbiskupom saveznicima mogla biti prihvatljiva u nekom prijelaznom vremenu“, govorio je Šakić o tim zadnjim danima tzv. NDH. 

Prema Šakićevom svedočenju, prva dva sastanka sa Stepincem održana su krajem aprila 1945. godine, a u pregovaračkom timu su bili dvojica Pavelićevih ministara dr. Mehmed Alajbegović i dr. Edo Bulat, te Maks Luburić i Dinko Šakić. 

„Kada je postalo očito da je Pavelićev plan o prenosu vlasti na nadbiskupa Stepinca neprovediv, odnosno kada je bilo jasno da je bilo kakva Vlada NDH neprihvatljiva saveznicima, a o čemu je očito upute dobio i sam Stepinac iz Vatikana, intenzivirane su pripreme za bijeg Pavelićeve Vlade iz države. Međutim, i u tom planu, nadbiskup Alojzije Stepinac odigrao je izuzetno važnu ulogu. Naime, preko vatikanskih veza Stepinac je uspostavio nekako komunikaciju sa generalom Haroldom Alexanderom, britanskim savezničkim zapovjednikom u Italiji. Tada je Stepinac pozvao na novi tajni sastanak samo Luburića i mene“, svedočio je Šakić.

„Odazvali smo se, naravno, uz prethodne konzultacije s Pavelićem, koji nam je odobrio nove tajne sastanke sa Stepincem i da vidimo što nadbiskup želi. Na prvi smo sastanak Luburić  i ja došli potpuno nepripremljeni. Nismo mogli biti očekivati što bi bila tema razgovora, pretpostavljali smo da možda i Stepinac i nekolicina njegovih bliskih suradnika planira bijeg iz države, pa da o tome žele razgovarati i koordinirati aktivnosti možda s nama, iako je to od samog početka izgledalo nevjerojatno“, govorio je Šakić o šposlednjim danima koje je proveo u Zagrebu uz Pavelića i Luburića. 

ENGLESKA PONUDA „Međutim, kada smo došli do Stepinca, bilo je jasno kako on nastupa kao posrednik između nas i savezničkih snaga, odnosno britanskog generala Alexandera, čiju nam je poruku, koju je primio preko veze iz Vatikana, nadbiskup tom prilikom i prenio. 'Gospodine Luburić, imam poruku za vas i vladu od generala Alexandera, zapovjednika savezničkih snaga u Italiji. Ukoliko napustite Zagreb, bez pružanja otpora, odnosno ukoliko pristajete napustiti i predati Zagreb bez borbi, imate jamstvo da će savezničke snage u Austriji primiti pripadnike hrvatske vojske te izbjeglice, i biti će im pružena zaštita od partizana. U protivnom saveznici će bombradirati Zagreb i sravniti ga sa zemljom', tvrdio nam je tada Stepinac, prenoseći poruku Alexandera u ime saveznika. Luburić mu je odgovorio kako o tome mora izvijestiti Pavelića, te će odgovoriti do kraja dana“, opisivao mi je Šakić tajne pregovore sa Stepincem. 

„Vratili smo se na sastanak s Pavelićem, koji je nakon vrlo kratkih konzultacija prihvatio Stepinčevu ponudu i poslao Luburića i mene sa pozitivnim odgovorom natrag nadbiskupu, uz jedan uvjet. Pavelić je tražio od Stepinca da mu Vlada NDH preda na čuvanje blago iz Vladine riznice te sadržaj riznice koju je kontrolirao sam Luburić. Radilo se uglavnom o dijamantima, odnosno draguljima, zlatu, srebru i umjetninama, oduzetim od Židova i Srba, koji su bili osuđeni i odvedeni u radne logore, a koju imovinu Pavelić i njegova Vlada nisu mogli u cijelosti prebaciti sa sobom u zbijeg, odnosno nisu mogli ponijeti u bijegu sav sadržaj tih riznica“, tvrdio je Šakić. 

Pregledajući njegove memoarske zapise, pogotovo kutiju označenu napisom „Stepinac“, koja se nalazila u njegovoj zatvorskoj sobici, u Zatvorskoj bolnici u Zagrebu, ispod njegovog uzglavlja (i koju je redovno proveravao pri svakom izlasku i povratku u ćeliju kako bi proverio da li je neko dirao sadržaj te kutije, sumnjajući kako bi možda netko od čuvara mogao biti zainteresiran za njen sadržaj), uverio sam se u istinitost ovih Šakićevih tvrdnji. 

Naime, u svojim je memoarskim zapisima sada već pokojni zapovednik zloglasnog koncentracionog logora Jasenovac Dinko Šakić vrlo detaljno opisao je svoje i Luburićeve susrete sa Stepincem nekoliko dana pre napuštanja Zagreba i u tu je zapisao i ono što mi je lično prepričavao po sećanju o pslednjim sastancima sa Stepincem. 

Međutim, možda najvažniji deo tih zapisa bila je mala crvenkasta beležnica na dnu Šakićeve kutije označene napisom „Stepinac“. Bio je to verovatno jedan od najtajnijih dokumenata s kraja fašističke endehazije, a ja sam ga, sasvim slučajno, sticajem čudnih okolnosti držao u ruci. 

U toj je maloj crvenoj beležnici izlizanih stranica, uništenih rubova, naliv perom bio ispisan popis svega što su Maks Luburić i Dinko Šakić iz tajnih riznica Pavelićeve vlade krajem aprila 1945. godine predali „na čuvanje“ nadbiskupu Stepincu. 

Kada sam jednom prilikom pitao Šakića mogu li prepisati ponešto iz te tajne bilježnice, samo mi je kratko odmahnuo rukom. „Cijelu ću bilježnicu objaviti zajedno s mojim memoarima. Biti će to bomba. Ali neka se zna da se i tim novcem iz riznice NDH kupovalo oružje za obranu Hrvatske. Zato ću objaviti cijelu ovu bilježnicu u mojim memoarima, zajedno s ovom zadnjom stranicom, na kojoj je Stepinčev potpis da je sve popisano u bilježnici osobno preuzeo na čuvanje“, odgovorio mi je na moje pitanje Šakić. 

KUPOVINA ORUŽJA Zaista, na poslednjoj stranici te tajne beležnice bio je potpis trojice ljudi Alojzija Stepinca, Maksa Luburića i Dinka Šakića. 

„Kasnije, 1991. godine, sve vrijednosti iz dviju riznica NDH kardinal Franjo Kuharić predao je predsjedniku Franji Tuđmanu“, tvrdio mi je tada Šakić. „Bilo je to namijenjeno kupnji oružja za obranu Hrvatske“. 

Tajna crvena beležnica sa dna Šakićeve kutije označene natpisom „Stepinac“, međutim, nikada nije objavljena. Kao, uostalom, ni Šakićevi memoari, koji su početkom septembra 2006. godine, kada sam ih poslednji put video u njegovoj zatvorskoj sobici, imali preko 1.500 stranica. 

Nikad nisam čuo šta se dogodilo sa dokumentacijom koju je pod svojim krevetom u zatvorskoj sobi držao Dinko Šakić kao ni sa njegovim memoarskim zapisima ili, na primer, laptopom na kojem je pisao memoare i druge beleške i pisma prijateljima. Tako je nepoznata ostala i sudbina te male crvenkaste beležnice, koja skriva tajnu dragulja kojima je 90-tih godina prošlog veka tobože kupovano oružje za obranu Hrvatske. 

Tek posle izbijanja Afere dragulji i pokretanja istrage protiv Vladimira Zagorca, jedan poznati zagrebački juvelir ispričao mi je priču koja uvelike potvrđuje informacije koje mi je ispričao Dinko Šakić. Naime, juvelir koji mi se obratio bio je jedan od onih koje je Zagorec svojevremeno pokušao nagovoriti da učestvuju u prodaji inkriminisanih dragulja, međutim, moj sagovornik tvrdio je da je odbio takvu saradnju jer je po načinu obrade dragulja i drugim specifičnostima, bilo jasno kako se radi o jevrejskim draguljima te ih je, upravo zbog toga što su predstavljali ustaški ratni plen opljačkan od židovskih obitelji u endehaziji, bilo nemoguće prodati, čak i na crnom tržištu. 

Ustaški dragulji su jednostavno bili bezvredni, kako mi je to tvrdio zagrebački juvelir koji je i sam video nekoliko uzoraka inkriminisanog blaga iz ustaških riznica. Tajna crvenkasta beležnica koju je do smrti skrivao Dinko Šakić, iako mi je i danas potpuno nejasno kako je uspio unijeti sa sobom u zatvorsku bolnicu i čuvati je kod sebe bez opasnosti da mu takav dokument oduzmu delatnici pravosudne policije, ujedno je i jedan od važnih dokumenata o ustaškim zločinima. 

Pravo je pitanje zato ko danas skriva ovu Šakićevu, Luburićevu i Stepinčevu tajnu. I na koji je način ova Šakićeva tajna povezana sa tajnom fantomskih Zagorčevih dragulja? 

http://standard.rs/vesti/36-politika/5038-memoari-dinka-akia-blago-koje-su-ustae-opljakale-od-jevreja-i-srba-hrvatska-je-iskoristila-90-ih-.html

Nad cestom kruže grabljive ptice…

Ljudi moji, bio je to strašni sud. Ko to nije vidio i doživio, on ne zna šta su muka i patnja. Sve sam to svojim očima vidjela – počinje svoju priču Dušanka Pećanac, mještanka Bravskog kod Bosanskog Petrovca u Bosni i Hercegovini, svjedokinja stradanja civila na Petrovačkoj cesti 7. avgusta 1995. godine.

- Bilo je deset sati. Išla sam pokupiti sijeno na livadu, preko ceste. Teško se bilo probiti kroz sav taj metež: djeca, ljudi, traktori, konji… U tom trenutku naišao je avion, preletio preko naroda, prošlo mi kroz glavu da neće biti dobro. Avion se vratio i počeo odmah da tuče po narodu. Bacila sam se na zemlju, zatvorila oči i uši. Trajalo je minut-dva. Prašine je bilo svuda. Ništa se nije vidjelo. Jedan me mladić pitao da li sam živa. Kada sam se digla i vidjela mrtve, ranjene, vatru, kao da sam se probudila iz najstrašnijeg sna. Teretni kamion bio je pun naroda, a u kabini otac, majka i dijete. Tom čovjeku je odma’ odrezalo glavu, kao i djetetu. Iznijeli smo ih van i spustili u kanal, preko puta. Njihova porodica pada po njima, plaču, nemoš’ slušati. Dalje, u autu, čini mi se, plave boje, gore silna djeca. Leti meni neka ženska: “Jao, majko, spašavaj djecu!” Ne moš’ im pomoći. One oči zaprepaštene djece u plamenu nikada neću zaboraviti. Majka od djece tuče se o prsa. Ljudi traže jedni druge. Svi krvavi, gelera posvuda. Onaj ranjen u ruku, onaj u glavu, drugi u nogu. Jauk na sve strane. Nisam razmišljala hoće li u tom trenutku naići avion, iako se neki narod razbježao okolo. Išla sam spasiti što se spasiti da – sva potresena priča nam Dušanka Pećanac.

Avion doletio iz pravca Hrvatske

- Sve je to trajalo dva sata dok se nije raskrčilo. Ne znam tko je poslije uklanjao ostatke od auta, kamiona, šlepera. Majka one djece čekala ih je nešto malo naprijed, pita me žena gdje su njena djeca. Kako ću joj reći? – priča Dušanka Pećanac o tom danu koji joj je zauvijek obilježio život, iako niko od njenih bližnjih nije stradao.

Kaže da su je mnogo puta pitali da li je vidjela čiji je avion bio.

- Crnog sam đavola na avionu vidjela. Legla sam na zemlju i zatvorila oči od stra’. Ali avion je došao iz pravca Hrvatske. Avion je tukao po narodu. U blizini nije bilo vojske. Samo civili – dodaje Dušanka Pećanac.

Sedmi avgust urezao se u sjećanje i Dušanu Beslaću iz Donjeg Lapca, čija je porodica izranjavana na Petrovačkoj cesti.

- Ja sam sav izbušen s lijeve strane. Ova ruka mi je visila samo o žilama i koži. Ova kost prošišala je ovuda, a jabučica otišla skroz tamo – pokazuje nam Beslać svoje “uspomene” sa Petrovačke ceste.

Vjerovao je da će se ubrzo, za nekoliko dana, vratiti kući. Upravo zato je dvije noći u Očijevu kod Martin Broda čekao da se “Oluja” smiri. Kako je vrijeme prolazilo, sve je manje bilo izgleda za povratak kući. Beslaći su krenuli prema Oštrelju i Bosanskom Petrovcu, gdje je došlo do zagušenja kretanja jer su se sastale kolone iz više pravaca.

- Na jednom mjestu kolona je stala. Pored nas, sa desne strane, bio je kamion šleper “Lika-transa”. Iskoristio sam priliku da izađem iz auta i da se napijem vode koju smo držali u gepeku. Moja supruga Mara je otišla da izvrši nuždu, dok su ćerke Dušanka i Zorica ostale na zadnjem sjedištu auta. U momentu kada sam izvadio vodu, pogledao sam prema nebu i vidio mlazni avion kako na maloj visini i malom brzinom dolazi iz pravca Petrovca, prolazi iznad naše kolone prema Ključu, pravi polukrug i okreće se prema našoj koloni. Prvo sam mislio da prati kolonu, da nas čuva. Onda sam osjetio eksploziju i više se ničega ne sjećam. Malo kasnije sam došao svijesti i vidio Dušanku, svu garavu po licu, samo joj se bijele zubi, i opet sam pao u nesvijest – priča za “Novosti” Dušan Beslać. Njegova supruga Mara tada je ranjena u predjelu kičme, dok su obje kćeri, jedna od osam a druga od tri godine, teško izranjavane po tijelu.

- Ranjenog i bez svijesti vozili su me od Mrkonjića, Jajca i Banjaluke do VMA u Beogradu. I tamo sam došao sebi, nakon tri dana. Bio sam u jako teškom psihičkom stanju tako da nikoga od porodice nisam prepoznao. Nakon dva mjeseca sam prohodao. Kći mi je također više puta operirana. Prošli smo strahote. Šest mjeseci nakon toga, u to doba dana, u ušima mi je još granatiranje. Danas sam 80-postotni invalid, nisam sposoban za rad, nisam za penziju – kaže Dušan Beslać.

Dodaje da su na Petrovačkoj cesti poginuli Lapčanin Krsto Vuković, koji je vozio jedan šleper “Lika-transa”, i njegovo troje djece, a u drugom šleperu, koji je vozio Dušan Drča iz Jošavice, poginuo je njegov sin, dok je Dušan teško ranjen.

- Čudno mi je da se ne pokreće proces protiv odgovornih i počinilaca za to krvoproliće. Oba kraka kolone su bombardirana, i mi, ali i Banijci i Kordunaši kod Bosanskog Novog. Oba bombardiranja su bila van Hrvatske. Pita li se itko šta su oni u drugoj državi opće tražili? Nije to bilo slučajno. Netko je to naredio odozgo. Nažalost, za stradanje nedužne djece i civila niko još nije odgovarao – kaže Dušan Beslać.

Drveni krst bez ikakvog natpisa

I seljani zaseoka Janjila iz Bravskog još pamte zvukove i slike sa Petrovačke ceste. Danima su gledali dugu i sporo kolonu koja se protezala kroz njihov živopisni kraj.

- Nije joj se nazirao ni početak ni kraj. Ljudi su bili izgubljeni. Nisu bili svjesni što ih je snašlo. Išli su, a nisu znali kamo idu. Auti, traktori, konjska zaprega, netko je vodio i krave… Gužva. Nekome pukne guma i stane čitava kolona. Djeca jauču i plaču. Traže mlijeko, kru’. Netko je nosio i peć. Na livadi su je ložili i kuvali. Avioni su često prelijetali – priča nam Dragan Babić.

- Vidjeli smo MIG 21. Nisko je letio. Bilo je to bespotrebno bombardiranje. Onaj tko je bombardirao, imao je kolonu na dlanu i dobro je vidio da su tu bili civili i djeca. Poslije je bilo spekulacija čiji je to avion. Svi smo vidjeli da je došao iz pravca Hrvatske i vratio se prema zapadu – dodaje njegov komšija David Pećanac.

I nakon tri dana, na Petrovačkoj cesti bilo je razbacanih dječjih cipela, patika, ostataka tijela.

- Čak smo mi gore u selu, kilometar dalje od ceste, čuli dječju ciku iz vatre, jauke i zapomaganje nemoćnih i nedužnih ljudi – kaže Darinka Babić.

Danas na Petrovačkoj cesti, tek dvadesetak metara od mjesta stradanja, stoji drveni krst, visine oko četiri metra. Kada prolaznik koji ne zna šta se na tom mjestu dogodilo dođe do njega, pita se zašto taj krst uopće tu stoji, jer nema nikakvog spomen-obilježja ili natpisa koji bi objasnio o čemu se radi. Krst je postavljen 22. oktobra 2006. u sjećanje na devetero žrtava: petero djece (dvije djevojčice i trojicu dječaka), trojicu muškaraca i jednu baku, koji su stradali 7. avgusta 1995. na Petrovačkoj cesti.

http://www.novossti.com/2010/08/nad-cestom-kruze-grabljive-ptice/

Zatvorenika maltretiraju zato što je Srbin?

Velibor Janićijević iz Iloka već pet i po godina služi kaznu u Lepoglavi, gde je završio nakon što ga je Županijski sud u Osijeku osudio na osam godina zatvora za kazneno delo zloupotrebe opojnih droga. Zbog toga što je srpske nacionalnosti, ovaj 29-godišnjak, kako nam kaže njegova majka Vera Janićijević, od samog početka trpi maltretiranja, provokacije, uvrede i pretnje od strane pojedinih pravosudnih policajaca i nekih zatvorenika. Sve je kuliminiralo u avgustu 2008. kada ga je jedan zatvorenik pretukao metalnom šipkom za koju nije jasno kako je, pored svih kontrola, dospela u zatvor. Maltretiranja su se nastavila i kasnije. U situacijama kada bi Janićijević odgovarao na provokacije, završavao je u samici. Nijedna njegova molba za pomilovanje ili ublažavanje kazne nije prihvaćena, kao ni žalbe na presudu koje je njegov advokat uputio Vrhovnom, a potom i Ustavnom sudu.


U teškom je psihičkom stanju. Tri puta je pokušao samoubistvo tako što je progutao oštre metalne delove britvice za brijanje. U pismima koja šalje majci, mladić tvrdi da mu je život ugrožen i da će ga neko ubiti. Zabrinuta za život svog sina, Vera Janićijević obraćala se na razne adrese, ali bez uspeha. Kada se s molbom za pomilovanje obratila tadašnjem predsedniku Stjepanu Mesiću, dobila je odgovor da ni njeno niti pismo njenog sina ne odgovaraju istini. Žalila se i zatvorskoj upravi, međutim ni ona nije utvrdila nepravilnosti u postupanju prema svom zatvoreniku. Pre godinu dana, obratila se i Odboru za građanska i ljudska prava Zajedničkog veća opština u Vukovaru.

Odbijaju mu sve molbe

- Ovde se radi o jednoj vrsti diskriminacije, u jednom vrlo teškom i specifičnom slučaju. Radi se o tome da se Janićijević izjasnio kao pripadnik srpske nacionalne manjine i da zbog toga ima problema u zatvoru – kaže Radovan Majski, predsednik Odbora za građanska i ljudska prava. On smatra da je osim u kaznionici, diskriminacije po nacionalnom osnovu bilo i tokom kaznenog postupka protiv Janićijevića, ali tada još nije bio donesen antidiskriminacijski zakon.

- Ovo je drastična kazna i neverovatno je da mu se nakon pet i po godina odbijaju svi zahtevi za ublažavanje kazne – ističe Majski, dodajući da je Odbor o čitavom slučaju obavestio pučkog pravobranitelja iako je, kaže, Zakon o suzbijanju diskriminacije manjkav.

Inače, sve je otpočelo krajem januara 2005. kada je policija kod Lovasa zatekla jednog mladića sa 9,5 kilograma marihuane i oko 450 tableta ekstazija. Osim njega, uhapšena su još dvojica, a dan kasnije policija je došla i po Velibora Janićijevića. Iako u njegovom stanu nisu pronađeni nikakvi dokazi, on je postao glavni osumnjičenik i prvooptuženi u tom slučaju. Tužilaštvu je to uspelo uz pomoć dokaza koji su, kako je optuženi tvrdio, pribavljeni nezakonito. Naime, bez ikakvog naloga policija mu je oduzela dva mobilna telefona, tvrdeći da ih je predao dobrovoljno, te je na osnovu SIM kartica konstruisan slučaj organizovanog kriminala u kojem je Janićijević, prema konačnoj odluci suda, imao glavnu ulogu. Sud je bez provere prihvatio izjavu policajca kao istinitu, a odbacio tvrdnje optuženog i njegove supruge da nije kriv i da telefone nije predao dobrovoljno, kao što nije uvažio niti jednu olakšavajuću okolnost prilikom izricanja presude.

Inače, Janićijević je otac šestogodišnjeg dečaka, koji je u vreme njegovog odlaska u zatvor bio dvomesečna beba. Njegova supruga Miroslava gotovo da nema nikakvih prihoda. Vera Janićijević, o kojoj Miroslava takođe brine, pre deset godina doživela je tešku saobraćajnu nesreću nakon koje je postala nesposobna za rad. Ostvarila je pravo na novčanu naknadu od svega hiljadu kuna mesečno do ispunjenja uslova za starosnu penziju. Teško živi s činjenicom da njen unuk raste bez oca, pogotovo što je isto tako odrastao i njen sin.

Jel’ ti sad jasno?!

Prema dijagnozi lekara zatvorske bolnice, Velibor Janićijević ima poremećaj osobnosti, bronhijalnu astmu i panične napade usled kojih dolazi do spazma pluća. Zadnji put kada je progutao žilete, učinio je to i zato što se boji samice, koju je dobio u trajanju od 90 dana.

Do pravomoćnosti presude, gotovo dve godine proveo je u zatvoru u Osijeku, a zatim je prebačen u Lepoglavu. I tamo su počeli problemi. Pojedinim pravosudnim policajcima zasmetao je njegov srpski jezik pa su ga ispravljali, a on im je, kaže njegova majka, znao uzvratiti jer nije mogao izdržati provokacije. U tome se posebno isticao jedan policajac koji ga je nazivao “četnikom” i optuživao ga da “širi četništvo”, a one koji su se družili s njim zvao bi “izdajnicima”. Takvo postupanje pomenutog policajca nastavilo se i tokom 2008. tako što je protiv Janićijevića pokrenuo disciplinski postupak, upućivao mu stalne indirektne pretnje, predlagao njegovo izdvajanje, nalagao pretrese njegove sobe, čitao njegovu poštu i tome slično. Iako je zatvorenik o tome obaveštavao nadležna tela, sve je ostalo na tome.

Ipak, jedanput ga je pozvao na razgovor predstavnik Ministarstva pravosuđa, kojem je Janićijević naveo sve prigovore u vezi neprimerenog odnosa dvojice službenika pravosudne policije. Istog dana ponovio se jedan od prijašnjih scenarija. Izvršen je pretres sobe koju je delio sa još četvoricom zatvorenika, pa iako ništa od nedozvoljenih predmeta nije pronađeno, policajac je iskoristio priliku i zapretio mu rečima: “Jel’ ti sad jasno?!” A onda ga je tokom noći 15. avgusta, na spavanju, jedan od zatvorenika pretukao metalnom šipkom.

Zatvorskoj upravi sve regularno

Njegova je majka pisala i zatvorskoj upravi, odakle joj je stigao odgovor da pritužbe na postupanje prema zatvoreniku Janićijeviću nisu osnovane. Tvrde da je odbio ponuđena radna mesta i da je zbog toga prebačen na neradno odeljenje. Takođe je obaveštavaju da je pravosudni policajac, na čije se postupanje žalio, već premešten na drugo radno mesto, zbog čega je, kako navode, nejasan razlog bojazni za njegovu sigurnost. Za povrede koje je zadobio prilikom napada metalnom šipkom, tvrde da su lakše i da nema elemenata kaznenog dela ubistva u pokušaju, a da se sve dogodilo zato što je Janićijević ošamario tog drugog zatvorenika.

Međutim, Velibor Janićijević i dalje tvrdi da mu je život ugrožen, zbog čega njegova očajna majka apeluje na nadležne državne organe da preduzmu nešto i da spreče njegovo ubistvo ili samoubistvo i tako spasu jedan mladi život.

- Odslužio je pet i po godina, u užasnim uslovima i preživeo sva ta maltretiranja. Zar nije zaslužio da mu se kazna ublaži, da se vrati svojoj porodici i počne da živi životom dostojnim čoveka? – pita Vera Janićijević.

http://www.novossti.com/2010/08/zatvorenika-maltretiraju-zato-sto-je-srbin/

Према етничкој мапи српскохрватског простора централне Југославије, која је 1936. године рађена за потребе Крунског савјета Кнеза Павла, 90% становништва у Западној Славонији, Банији, Кордуну, Лици и Далматинској Загори, чинили су Срби.Тада је у границама данашње Хрватске било 1,2 милиона Срба. Пет година касније, међутим, у тзв. Независној Држави Хрватској (НДХ), њемачки војни представник Глез фон Хорстенау записао је у Загребу да Срби у Хрватској чине 31 одсто становништва и да су највише концентрисани у Савској, Врбаској и Приморској бановини. У њемачким службеним изворима, у НДХ је крајем 1940. године, живјело 1.847.000 Срба, а Хрвата три милиона. На територији НДХ постојало је девет српско-православних епархија, од чега су четири биле у Хрватској: Славонска у Пакрацу, Загребачка, Горњокарловачка и Шибенска.

Доласком Анте Павелића и усташа на власт у Хрватској, Срби су као народ једноставно били потиснути и подвргнути геноциду. То је озакоњено "Одредбама за обрану народа и државе", затим "Одредбом о забрани ћирилице" и "Наредбом о обиљежавању православаца" траком са натписом "П", као и "Одредбом за језичка питања", која је имала за циљ да искоријени српски из хрватског језика. И кроз све друге законе које је доносила влада НДХ, дискриминација и геноцид над Србима био је легализован.

Др. Динко Давидов тврди да су хрватске комунистичке власти и у ФНРЈ наставиле са уништавањем православних храмова по Хрватској. На територији Далматинског залеђа од 1947. до 1957. године, потпуно је сравњено са земљом 57 сеоских цркава, које су током рата биле само незнатно оштећене обзиром да су се налазиле у италијанској окупационој зони или су биле под партизанском влашћу. О томе постоји званична одлука тзв. Народноослободилачког одбора у Удбинама, у Лици, а бискупа Антуна Акшамовића , који је српске цркве претварао у католичке , одликовали су и Др. Анте Павелић 1943. и Јосип Броз Тито 1957. године орденом "Братства и јединства". Стварањем "авнојске" Југославије у Јајцу 1943. године, Срби у Хрватској повратили су статус државотворног конститутивног народа у НР, а затим СР Хрватској, све до 1990. године, али нису много побољшали свој национални положај. Непостојањем националних образовних и културних институција, све су више гурани у хрватски менталитет, коришћење хрватског језика и заборављање (неупотребљавање) ћирилице. Маса је исељена у Србију у колонизацији послије Другог свјетског рата, а те нове генерације умногоме су заборавиле поријекло и коријене.

Распрострањеност Срба у Хрватској према попису из 1981. године


Од појаве "Маспока", али и након његовог гашења, у Хрватској су српска ријеч и ћирилица, незванично биле укинуте, а са њима и све званичне српске институције, док су из школских уџбеника избацивана поглавља о српској историји. За обнову православних храмова влада у Загребу никада није имала новца, док је истовремено подизала нове католичке цркве и обнављала старе, па чак и у Војводини. Ово гушење српског културног и националног идентитета потпомогнуто је прећутном политиком СКХ и СКЈ ни чудило онда, што је постојало уврежено мишљење о "тисућљетној хрватској култури" и "српском опанку". Са јачањем интенција о повратку српске државности и српства у политичком животу посттитовске Југославије, дошло је најпре у книнској Крајини до нарастања српске националне свијести. Под руководством Душана Старчевића, у Бенковцу је обновљен рад Културно-просвјетног друштва "Просвјета", а у Книну је народни посланик Јован Опачић основао Српско културно друштво "Зора". Године 1989., Крајишници су у свом селу Косову код Книна прославили 600 година од Косовске битке и тако дали свој допринос прослави на Косову Пољу. У Книну је већ постојао Српски радио, као и локални српски лист.

Број Срба је у Хрватској сведен на трећину предратног броја. Захваљујући повратку избјеглица из Србије и Републике Српске, број Срба је у порасту. Структура повратничког становништва је изразито неповољна, јер се првенствено ради о старијим особама највећим дијелом с нижом стручном спремом. Повратници се првенствено враћају у мања мјеста (до 500 становника), док је број повратаника у веће градове изразито мален. Повратак тече споро усљед бројних проблема с којима се сусрећу повратници:

    * стамбено збрињавање бивших носитеља станарског права;
    * стамбено збрињавање на "Подручјима од посебне државне скрби" се одвија споро у објектима     потпуно неадекаватним за живот;
    * немогућности конвалидације (повезивање)радног стажа оствареног у Крајини;
    * отежаног стицања држављанства;
    * сигурносна ситуација је отежана уз инциденте на националној основи;
    * преко 200 српских повратничких села и данас нема струју.

За поређење са претходном демографском сликом:
Општине (плаво) са већинским српским становништвом 2001.



На основу свега без икаквог устезања може се рећи:"хрвати су геноцидан народ".

Pitam Antu Gotovinu u oči: šta si to radio?

Za Nadu i Stojana Korasića iz Prevršca kraj Hrvatske Kostajnice Oluja još nije završila, kao ni za 836 porodica sa spiska Uprave za zatočene i nestale koje tragaju za nestalima 1995.

Punih 15 godina Korasići čekaju bilo kakvu informaciju o sinu Milenku, koji je 1995. imao samo 11 godina. Ubijen je zajedno s bakom Stojom Matijašević i komšijom Milošem Korasićem u njegovom podrumu. O njihovoj se smrti jako malo zna.

- Prve priče o njihovoj smrti čuli smo tek 2004. Govorilo se samo: nestali su, nisu preživjeli -  govori uplakana Nada.

- Ogromna je praznina nastala. Ne znamo ni kome da se obratimo. Živimo s tugom 15 godina. Njega nema, a život ide dalje, ne možeš ga zaustaviti, pomoći nema – priča ok gleda dvoje preživjele djece, Milenu i Milana, koji su se tog kobnog avgustovskog jutra iz tople postelje uputili u neizvjesno na traktorskoj prikolici.

Milenko nije želio da ostavi baku za koju je bio posebno vezan i tako se dogodilo ono najstrašnije.

Smrt hendikepiranog 11- godišnjaka

- Davno smo prestali vjerovati da je živ. Poslije svega željela bih samo znati mjesto gdje leži, da zapalim svijeću, da mu dođem i da se isplačem. Toliko valjda zaslužuje za svoje prekinuto djetinjstvo i nikad dovršene dječje igre. Bože, imao je samo 11 godina, bio je hendikepiran, nije čak išao ni u školu, ali je bio neizmjerno dobro i drago dijete. Kome je on smetao? Sve ove godine ne smijem ni da pomislim kroz kakav je pakao prolazio i kako su ga ubili, a ja sam bila daleko da ga zaštitim – uznemireno priča majka.

- Dok su djeca spavala, spremala sam nekoliko zavežljaja odjeće. Milan je bio mali, imao je samo dvije godine. Oko osam sati probudila sam djecu i rekla da moramo ići. Sneni, nenaspavani i zbunjeni, sjeli su u traktorsku prikolicu. Moja majka Stoja nikako nije pristajala krenuti, govorila je: nisam nikome kriva. Kad je ona ostala, Milenko je plakao za bakom i tako je i on ostao. Nisam znala da posljednji put vidim svoje dijete – kaže Nada uz kajanje što ipak nije povela sina i protiv njegove volje.

- Oluja nam je zauvijek obilježila život. Prije nekoliko tjedana identificirali su Miloša Korasića, koji je ubijen zajedno s njima. Milenka i Stoju još nisu pronašli. Gdje li su završili – pita se Milanov otac Stojan Korasić.

Tek 13. jula, na posljednjoj identifikaciji na Zavodu za sudsku medicinu na zagrebačkoj Šalati, istinu o svom ocu Milošu Korasiću saznali su njegovi sinovi Ranko i Stevo.

- Dug je put do istine. Od oca smo dobili samo fotografiju šlapa u kojima je ubijen. Bio je kršan čovjek. Žalosno. Imao je 76 godina, ubijen u svojoj kući sa još jednom staricom i maloljetnim djetetom – priča Stevo Korasić nakon ekshumacije na petrinjskom groblju.

- Odmah mjesec dana poslije Oluje saznali smo šta se desilo. Za administraciju i razne komisije naš je otac, kao i brojni drugi nedužni, samo brojka. Nama, njihovima najbližima, ostaje vječito pitanje: šta se s njima desilo i zašto? Na zagrebačkoj Šalati rekli su nam da je imao dvije prostrijelne rane. I to je sve što znamo. A samo je volio svoje selo, svoju kuću, svoje konje i nije želio bježati s ognjišta gdje se rodio – sjeća se oca Ranko dok sjedi u podrumu kuće gdje je prije 15 godina izvršeno ubojstvo troje nedužnih civila.

Utopljenik nađen na suhom

Oluju u Prevršcu uspio je preživjeti sedamdesetšestogodišnji Mladen Korasić te sačuvati ne samo život nego i kuću, stoku, strojeve… Međutim, u oktobru 1996. je nestao: policija je njegovo tijelo nakon duge pretrage pronašla mjesec dana kasnije, nekoliko kilometara dalje od kuće, na Šarenom mostu kod autobusne stanice.

Svjedocima koji su se zatekli na tom mjestu Mladenova je smrt odmah bila sumnjiva. U službenim dokumentima stoji da je uzrok smrti nesretan slučaj – utapanje u rječici Sunji, koja je od Mladenove kuće udaljena čak 30 kilometara.

- Šta bi on radio u Sunji i otkud bi on tamo bio? Ljudi koji su ga vidjeli mrtvog rekli su mi da je ubijen i da će mi gdje god bude trebalo svjedočiti. Ne znam tko se još utopio na suvom, jer nije pronađen u vodi i nisu ga pronašli u Sunji nego ovdje, blizu sela, ističe Mladenov sin Ljuban Korasić.

Mladen je sahranjen na mjesnom groblju mjesec dana nakon pronalaska tijela. Poslije njegove smrti, kuća koju je uspio sačuvati od krađe i devastacije, naseljena je, kao i većina drugih u Prevršcu, doseljnim Hrvatima iz Bosne.

- Stoka je otjerana. Četiri konja, svinje, krave, sve je otjerano, prodano… S privremenim sam korisnikom četiri godine vodio sudski spor za povrat kuće. Na kraju mi je uzeo sav namještaj, centralno, sve. Predao mi je praznu i uništenu kuću – priča Ljuban Korasić o stanju u kojem je zatekao imanje. Od oca mu je ostala samo ceduljica na kojoj je godinu prije smrti, u oktobru 1995, preko Međunarodnog crvenog križa poslao poruku djeci u Srbiji.

“Ja sam živ i zdrav. Trebate se vratiti kući. Nema nikakvih promjena. Mirno je. Nema problema. Pišite mi opet. Dođite kući. Ja ne mogu ostaviti zemlju, niti blago, brinem se sam o svemu”, stajalo je u Mladenovoj poruci.

Stradali na žirovačkoj cesti

Istinu o smrti oca Mirka Stambolije, bake Boje i tetke Ljube, stradalima na žirovačkoj cesti, voljela bi znati i Radojka Maljković iz Majdana. U julu ove godine na dvorskom je groblju  sahranila identificiranog oca i baku, a za tetkom se još traga.

- Posljednji su put baka Boja i tetka Ljuba viđeni kod Dvora. Otac je očito ubijen još na putu za Dvor, u Rujevcu, gdje je i bio sahranjen na jednoj livadi – kaže Radojka.

- Od oca nemam ni jednu fotografiju da svojoj djeci pokažem djeda. Svi su albumi nestali u Oluji. Za sjećanje imam samo dvije slike njegovih posrmtnih ostataka sa Šalate. Kako ću svojoj djeci to pokazati i reći im: eto, to vam je djed. Teško je kada dođu ti dani Oluje – priča nam uplakana Radojka Maljković i ističe da identifikacijom i sahranom nije ništa riješeno.

- Ja i dalje ne znam kako su ubijeni. Na Šalati su mi rekli da na osnovu pronađenih ostataka nije bilo moguće utvrditi uzrok smrti. Ne vjerujem da ću ikada saznati pravu istinu. Ako im je trebalo 15 godina da sahranim svog oca, za čiji sam grob znala gdje je, koliko im treba da mi odgovore kako je stradao moj otac, inače invalid? Ipak, olakšanje mi je da su moji najmiliji konačno dobili mjesto za vječni počinak: sad znam da više neće kopati po njihovim kostima i nešto istraživati – kaže.

Čahure iz Golubića

Za razliku od Radojke, koja ne zna šta se desilo na žirovačkoj cesti koju su na više mjesta presjekle jedinice Petog korpusa armije BIH i napravile masakr, Todor Opačić iz Golubića kraj Knina bio je udaljen svega desetak metara od mjesta gdje mu je s dva hica ubijena

82-godišnja majka Jelena. .

- Moja je mati ubijena 5. avgusta oko 13 sati. Ja sam bio 100 metara dalje, skriven iza vrbe. Vidio sam četrnaest vojnika HV-a. Čuo sam dva pucnja. Vidio sam da moram ići. Mater je ostala ležati mrtva. Ubijena je kod svoje stare kuće, kod vrela Opačić. Imala je 82 godine. Sa ove dvije čahure ubijena je moja majka. Pronašao sam ih 1998, zajedno s džemperom i cipelama,  na mjestu gdje je ubijena: 25 dana je na tom mjestu ležala mrtva, onda su došli s vrećama i pokopali je na kninskom groblju pod oznakom N.N. – govori Todor Opačić.

Jelena Opačić je ekshumirana 2001. godine, a identificirana je 2004. u Zagrebu.

- Bila je pod brojem 203 – kaže Todor i dodaje kako ne može da se ne osvrne na sjaj hrvatske pobjede u Oluji, u kojoj je samo u njegovom selu ubijeno 32 staraca.

- Odsjeći glavu Milki Silar, starici koja je bila 95-postotni  invalid u kolicima? To je sramota Hrvatske vojske. Žalosno je kada taj kaže da je branitelj naše države, jer Hrvatska je i moja država. Gdje je tom čovjeku bila hrabrost, ima li taj oca i mater, djecu? Da mi je da pitam Antu Gotovinu u oči: šta si to radio? Dobro se zna koja je jedinica i tko je od vojnika bio

5. avgusta 1995. u 13 sati u Golubiću i tko je ubio moju mater. Neka mi je majka ubijena, kuća spaljena, ja bih opet napravio oprost svakom, ali svatko treba da snosi kaznu za svoje nedjela – kaže ogorčeni Todor Opačić koji, poznavajući današnje pravosuđe, vjeruje da kazna nikad neće stići ubicu njegove majke.

http://www.novossti.com/2010/08/pitam-antu-gotovinu-u-oci-sta-si-to-radio/

Бацали смо старце у кључалу воду

То што је рађено у Сијековцу нормалан ум не може да разумије. Људе су клали, мучили, кидали им ноге и руке, потапали их живе у врелу воду, а већина заробљеника били су старци и цивили. На најзвјерскији и најсвирепији начин убијено је неколико десетина људи, и досад нико није одговарао за те злочине иако се кривци знају. Сигуран сам да је и хрватски државни врх, на челу са Фрањом Туђманом и Гојком Шушком, знао за ове злочине и да су они били главни покретачи ове акције


Исповијест Сакиба Балића, припадника ХОС-а, о звјерствима над српским живљем у Сијековцу, које је починила његова бригада.

Сигуран сам да је хрватски државни врх, на челу са Фрањом Туђманом и Гојком Шушком, знао за ове злочине и да су они били главни покретачи акција. Бивши добровољац и припадник Хрватских одбрамбених снага (ХОС) Сакиб Балић, из села Ораховице поред Коњица, свједочи о злочинима које су у Хрватској и Босни и Херцеговини починили његови саборци. Балић је учествовао у бројним акцијама Хрватске војске на подручју Сијековца, Мостара, требињско-дубровачког ратишта, западне Херцеговине и других ратишта и свједок је бројних стравичних злочина.

Он се још у јуну 1991. године године пријавио у паравојне јединице ХОС-а и обучавао се у камповима у Сплиту и Вргорцу, а већ у јесен 1991. године, као припадник хрватских одбрамбених снага бригаде “Рафаел Бобан Витез”, учествовао је у војним операцијама.

-На почетку ме је обучавао усташки емигрант Миро Баричић који је 1971. године у Штокхолму извршио атентат на југословенског амбасадора Владимира Роловића. У ХОС су се пријављивали само добровољци који су били спремни да погину за обнову Павелићеве Независне Државе Хрватске. Као обиљежја и називе јединица користили смо амблеме и имена усташких команданата из Другог свјетског рата, а и моја јединица добила је име по Рафаелу Бобану званом Витез, усташком официру и блиском сараднику Анте Павелића. Поздрављали смо се старим усташким поздравом: “За дом спремни”. Заведен фашизмом и усташком идеологијом на лијевој руци истетовирао сам кукасти крст, Хитлеров заштитни знак, и симбол злогласних СС трупа – каже у својој исповијести Сакиб Балић.

Он наводи да је био учесник упада хрватске војске на територију Босне и Херцеговине у марту 1992. године у рејону села Сијековац у Босанском Броду.

-У Сијековац су, поред моје бригаде “Рафаел Бобан Витез”, ушли и припадници ХОС-а из Славонског Брода, Осијека, Винковаца, као и Прва и Четврта гардијска бригаде Хрватске војске из Загреба и Сплита. Главнокомандујући официр и заповједник трупа био је генерал Анте Пркачин, и он је наредбодавац свих масовних злочина у Сијековцу. То што је рађено у Сијековцу нормалан ум не може да разумије. Људе су клали, мучили, кидали им ноге и руке, потапали их живе у врелу воду, а већина заробљеника били су старци и цивили. На најзвјерскији и најсвирепији начин убијено је неколико десетина људи, и досад нико није одговарао за те злочине иако се кривци знају. Сигуран сам да је и хрватски државни врх, на челу са Фрањом Туђманом и Гојком Шушком, знао за ове злочине и да су они били главни покретачи ове акције. Слично је било и на другим мјестима гдје сам ратовао. Сјећам се да сам по уласку у село и манастир Житомислић у долини ријеке Неретве, у љето 1992. године, видио православног свештеника закованог за дрвена врата. Био је разапет као Исус Христ, очи су му биле извађене, а на челу урезано слово “У”. Тај свештеник је доведен са подручја Хрватске и ту је убијен, а ни данас се не зна гдје су завршили његови посмртни остаци. Манастир Житомислић и манастир Завалу у Поповом пољу запалили су припадници ХОС-а – свједочи Балић.

По његовим ријечима, најзлогласнији и најокрутнији хосовци и усташе били су из западне Херцеговине, из Љубушког и Посушја. Сакиб је и очевидац како су хрватски војници и официри мучили и злостављали Србе.

-Лично сам гледао како су српске младиће свезали канапом и закачене за ауто као приколицу возили по Широком Бријегу, Посушју, Чапљини и Љубушком. Ово су радили команданти ХОС-а у овим мјестима: Станко Приморац звани Чане, садашњи посланик Хрватске странке права у Парламенту Федерације Босне и Херцеговине, те браћа Миро и Здравко Хрстић. Иако постоје докази и неки видео снимци, Тужилаштво Босне и Херцеговине није покренуло поступак против ових људи који су били заповједници, али су и сами извршавали монструозне злочине. Ми смо се поносили усташком идеологијом и залагали смо се за обнављање Павелићеве Независне Државе Хрватске и то је био наш највећи циљ. У наше јединице бар једанпут седмично су долазили свештеници католичке цркве. Они су нас послије одржаних миса максимално мотивисали да се бескомпромисно боримо за обнављање усташке државе и испуњење поглавниковог светог циља. Већина њих подржавала је поступке дон Јураја Томаса и фра Филиповића Мајсторовића, који је због злочина почињених над Србима у Другом свјетском рату назван фра Сотона…

Чувени екстремиста Блаж Краљевић

Оснивач и заповједник Хрватских одбрамбених снага у Босни и Херцеговини био је усташки емигрант из Аустралије Блаж Краљевић, екстремиста који је и прије рата био активан у хрватској емиграцији и дјеловао је против СФРЈ. Био је ожењен Џемилом и залагао се за блиске односе Хрвата са муслиманима. Послије доласка ХДЗ-а на власт у Хрватској, почетком деведесетих вратио се у Хрватску и почео да прикупља новац и наоружање за оснивање хрватских паравојних јединица. Био је близак са предсједником Хрватске странке права Доброславом Парагом, а крајем 1991. године постао је заповједник ХОС-а у Босни и Херцеговини и добио чин пуковника. Од маја 1992. године био је под командом Предсједништва БиХ и Алије Изетбеговића. Због блиских веза са муслиманима, али и сукоба са хрватским врхом и предсједником Фрањом Туђманом ликвидиран је у сачекуши у западној Херцеговини у августу 1992. године заједно са осам сабораца. Спекулише се да иза овог убиства стоји командант Хрватског вијећа одбране Младен Налетелић звани Тута који је оптужен и пред Хашким трибуналом за злочине почињене у посљедњем грађанском рату на подручју бивше Југославије.

http://www.dverisrpske.com/tekst/173656

Masovni odlazak Srba nije bio posljedica, već cilj

Na Međunarodnom kaznenom sudu za bivšu Jugoslaviju iznesene su završne riječi na suđenju generalima Anti Gotovini, Ivanu Čermaku i Mladenu Markaču za zločine počinjene tijekom i nakon operacije “Oluja”. Gotovina se tereti da kao zapovjednik Zbornog područja Split i “Oluje” nije poduzeo razumne mjere da spriječi zločine paleži, pljačke i ubojstava. Bivšeg zapovjednika Specijalne policije Markača drži se odgovornim što su njegove jedinice počinile zločine na području Krajine, a Čermaka jer nije iskoristio svoje ovlasti nad vojnom i civilnom policijom da spriječi zločine i kazni počinioce. Tužiteljstvo je predložilo kazne od 27 godina za Gotovinu, 23 za Markača i 17 godina zatvora za Čermaka.

“Oluja” rezultat udruženog zločinačkog pothvata

U uvodnim riječima tužitelj Alan Tieger naglasio je da sama operacija “Oluja” nije sporna, ali da su “zločini počinjeni nad Srbima tijekom i nakon ‘Oluje’ rezultat namjere pripadnika udruženog zločinačkog pothvata na čelu s predsjednikom Franjom Tuđmanom“. Rekao je da je cilj protjerivanja Srba iz Krajine definiran 31. srpnja 1995. godine na tzv. brijunskom sastanku Tuđmana i njemu lojalnih dužnosnika, uključujući i optužene generale.

Tieger je citirao Tuđmana koji je na proslavi prve godišnjice “Oluje” rekao da je “Knin vraćen u okrilje Hrvatske, čist kakav je bio u vrijeme kralja Zvonimira“. Spomenuo je i svjedočenje tadašnjeg američkog ambasadora Petera Galbraitha, kojemu je Tuđman rekao da se ni za “sto tisuća Hrvata iz Posavine ne smije dozvoliti povratak jer bi se onda napravio presedan da se vrate i Srbi”.

Tužitelj Edward Russo nastavio je tvrdnjom da je plan za protjerivanje srpskog stanovništva uključivao neselektivno granatiranje i psihološke operacije zastrašivanja, poput bacanja letaka i stalnih poziva na radiju Srbima neka bježe. Za razliku od tvrdnje obrane da je razlog bijega Srba bio evakuacijski plan Republike Srpske Krajine (RSK), tužitelj je naglasio da “čak i da je taj plan postojao, on nije relevantan, jer su svjedoci rekli da su bježali zbog granatiranja”. Russo je zaključio da “iskazi svjedoka pokazuju da je razlog odlaska ono što su civili vjerovali i osjećali kao rezultat granatiranja” te da “činjenica da se na Brijunima toliko o tome diskutiralo pokazuje da masovni odlazak nije bio posljedica, već cilj”. Na Brijunima je, rekao je Russo, Tuđman podsjetio na to koliko je hrvatskih gradova i sela uništeno, na što se “Gotovina ponudio da očisti Knin”. No, Tuđman je to odbio i predložio “neku vrstu privida” topničkog napada kako bi se civili natjerali u bijeg, ali i izbjegla međunarodna osuda i sačuvali objekti za povratak Hrvata.

Russo je rekao da je Gotovina “izmijenio izvornu direktivu Glavnog stožera HV-a u kojoj se tražilo samo bombardiranje glavnog stožera RSK i zapovjedništva 7. korpusa”. “Umjesto toga nižim je časnicima izdao zapovijed da granatiraju Knin, Drvar, Obrovac, Benkovac i Gračac”, a to se dogodilo upravo kao rezultat dogovora na Brijunima, tvrdi tužiteljstvo.

“Metode i sredstva napada prekršila su princip razlikovanja civilnih i vojnih meta jer su cijeli gradovi bili mete”, iz čega se vidi da su “srpski civili smatrani neprijateljima”. Unatoč tvrdnji obrane da je HV provodio selektivno granatiranje, korišteno je nedovoljno precizno oružje, poput VBR-ova i kasetnih bombi, rekao je Russo, ponudivši kao dokaz dnevnik 7. gardijske brigade, koji pokazuje da se VBR-ima pucalo po stambenim područjima.

Tužiteljstvo je pokazalo i zemljovide HV-a, koji pokazuju da u spomenutim gradovima nisu gađani legitimni vojni ciljevi, te da ih u nekima nije niti bilo. Govoreći o granatiranju Knina, tužitelj je rekao da je brigadir HV-a Marko Rajčić u svjedočenju identificirao samo 11 vojnih meta, te da su “od preko tisuću granata koje su na grad pale tijekom 25 sati samo tri pogodile vojne mete i to s po jednom granatom”.

Mjesta palili domobrani

O onome što se događalo nakon “Oluje” govorio je tužitelj Saklaine Hederaly, ustvrdivši da je “kraj topničkog napada bio početak noćne more za civile koji su ostali, uglavnom stare i nemoćne”. Rekao je da je “HV pljačkao i palio kuće, a međunarodni promatrači su procijenili da je uništeno između 60 i 80 posto zgrada”. Iako je Gotovinina obrana tvrdila da je to rađeno u sklopu “sigurnosnih provjera”, UN-ov predstavnik za Sektor jug Hussein Al-Alfi uništavanje je nazvao “dnevnim ritualom”. Tužitelj je rekao da su srpska sela Kistanje, Donji Lapac i Civljane uništena preko 90 posto, dok su hrvatska mjesta sačuvana.

Suprotno tvrdnji obrane da su pljačke i palež činili civili u znak odmazde, svjedoci su identificirali pojedine uniforme HV-a, poput “Puma”, i kamiona 7. gardijske brigade, dok je pukovnik HV-a Ivan Zelić svjedočio da su palili mahom pripadnici Domobranske pukovnije. Pero Perković iz 15. domobranske pukovnije vidio je, pak, vojne kamione s namještajem pokradenim po kućama, a vojna policija, tvrdi tužitelj, na punktovima ih je rutinski propuštala, ali je redovito zaustavljala međunarodne promatrače. Sve navedeno, zaključio je, “pokazuje visok nivo organiziranosti koji demantira tvrdnju obrane da su zločini bili hir pojedinaca”.

Tužiteljstvo je zaključilo svoje izlaganje opisom ubojstava srpskih civila koji su ostali na području Krajine. Ubijena su najmanje 324 civila i ratna zarobljenika, a više od polovice njih bili su žene i starci. Ubijani su vatrenim oružjem, a njihova tijela sahranjena na kninskom groblju bez istrage. To pokazuje da se ubojstva “nisu dogodila slučajno, već su bila dio obrasca ponašanja”, zaključio je Hederaly.

Gotovininu obranu započeo je odvjetnik Luka Mišetić, rekavši da je jedino što tužiteljstvo nudi “teorija zavjere”. Po njemu, udruženi zločinački pothvat nije postojao, iako je bilo pojedinačnih zločina, no Gotovina za njih nije odgovoran. Mišetić tvrdi da nijedan srpski civil nikada nije rekao da je pobjegao zbog granatiranja, dok je, s druge strane, američki general Anthony Jones posvjedočio da je Gotovina poduzeo sve moguće mjere da spriječi zločine.

Gotovina je, rekao je Mišetić, prije “Oluje” izdao zapovijed da se “eliminiraju sve negativne pojave, uključujući i pljačke i palež velikih gradova”, te naredio “maksimalno fer ponašanje prema civilima i stranim promatračima”. Prema Mišetiću, zločine su mogli činiti i hrvatski civili u znak odmazde za vlastita stradanja.

Gotovinin odvjetnik Gregory Kehoe nastojao je osporiti tezu o prekomjernom granatiranju, rekavši da ne postoje dokazi da je ijedan civil u Obrovcu, Gračacu i Benkovcu poginuo od topničke vatre. U vezi pljački i paleža, Kehoe je rekao da je županijski državni odvjetnik u Zadru Ivan Galović rekao kako je nakon “Oluje” procesuirano 300 predmeta, što po njemu pobija tvrdnje tužiteljstva o nekažnjavanju.

Čermak “krivi čovjek na krivom mjestu”

Prema Kehoeu, optužba nije uspjela dokazati rasprostranjeno neselektivno granatiranje, a tvrdnja tužitelja Russoa da je Gotovina odstupio od naredbe glavnog stožera pokazuje da on “ne razumije vojnu doktrinu prema kojoj je normalno da se na taktičkoj razini odstupi od naredbe donesene na strateškoj razini”. Optužba nije dokazala ni da su civili napustili Krajinu zbog psiholoških operacija, već su, smatra Kehoe, to učinili zbog “neprijateljskog okruženja, ili zato što nisu htjeli živjeti pod hrvatskom vlašću ili da sačuvaju svoj biološki potencijal”.

Branitelj Ivana Čermaka Steven Key rekao je da je Čermak bio “krivi čovjek na krivom mjestu”, te da je u cijelu situaciju, uključujući i na brijunski sastanak, “dospio slučajno”. “Tuđman mu je tamo dao zadatak za koji on nije bio ni osposobljen niti je imao dovoljno ovlasti, a poslan je samo zato jer je imao iskustva u biznisu i logistici”, rekao je Key. Zadatak mu je bio pomoći da se u Krajini normalizira život, što je on i radio. “Iako je imao čin generala i funkciju zapovjednika Zbornog područja Knin”, ustvrdio je branitelj, “njegove su realne ovlasti bile znatno manje”.

Markačev branitelj Tomislav Kuzmanović smatra, pak, da optužba nije uspjela dokazati njegovu povezanost sa zločinima, niti da je on bio odgovoran za sprječavanje i kažnjavanje zločina, već je to trebala napraviti kriminalistička policija. Posebno je negirao Markačevu odgovornost za pokolj petero srpskih staraca u selu Grubori. Prema obrani, Markač za te zločine nije znao i ne može ga se kriviti ako su mu podređeni lagali. Markačev branitelj Goran Mikuličić negirao je postojanje oružanog sukoba nakon 8. kolovoza osporavajući time i nadležnost suda za zločine počinjene nakon tog datuma. Ni po Mikuličiću nema govora da se u Krajini dogodio udruženi zločinački pothvat s ciljem protjerivanja Srba.
 
Paniku i strah osjećali svi

Gotovinin odvjetnik Payam Akhavan održao je teorijski ekspoze o humanitarnom pravu, rekavši da “svrha humanitarnog prava nije pretvoriti rat u humanu aktivnost, jer je rat bio i ostao užasan fenomen, već je bit ratnog prava uspostaviti finu ravnotežu humanosti i vojne nužde”. “Interpretacija Ženevskih konvencija koju nam nudi tužiteljstvo je utopijska, a naš je zadatak utvrditi je li se Gotovina u uvjetima u kojima se nalazio ponašao razumno, jer je to ono što od njega zahtijeva humanitarno pravo, a ne da učini nemoguće. Tužiteljstvo pokušava izbrisati granicu između ratnih zločina i žalosnih posljedica rata, pa spominje paniku i strah o kojima su govorili svjedoci, ali to je u uvjetima rata normalno, nešto što osjećaju i civili i vojnici. Trebaju li zbog toga zapovjednici NATO-a prestati koristiti topništvo ako se talibani skrivaju među civilima? Ako se Gotovinu proglasi krivim, onda se može goniti bilo kojeg zapovjednika, a to bi onda zatrlo humanitarno pravo”, zaključio je Akhavan.

http://www.novossti.com/2010/09/masovni-odlazak-srba-nije-bio-posljedica-vec-cilj/

Otpad Srbima graničarima

Vijećnici skupštine Sisačko-moslavačke županije ove će jeseni donijeti odluku o izmjenama i dopunama Prostornog plana, kojim bi konačno trebalo biti određeno koja je lokacija najpovoljnija za izgradnju županijskog Centra za gospodarenje otpadom (CGO). Temeljem Plana gospodarenja otpadom, koji je donijet 2005. godine, predloženo je šest potencijalnih lokacija za smještaj županijskog CGO-a: postojeće odlagalište komunalnog otpada Blatuša kraj Gvozda/Vrginmosta, Kurjakana u Novskoj, Ćore kraj Dvora, te planirana odlagališta komunalnog otpada Četvrtkovac kraj Sunje, Banski Grabovac kod Petrinje i Rađenovci kraj Novske.

Indikativno je da sve navedene lokacije imaju jedno zajedničko obilježje: osim Kurjakane, ledine na koju su prije ratnih zbivanja svraćali Romi nomadi, sve su ostalo sela u kojima živi stanovništvo srpske nacionalnosti.

Nijednog hrvatskog sela

- Zar su samo srpska sela pogodna za odlaganje komunalnog i opasnog otpada? Zašto nema bar jednog hrvatskog sela? Time politika etničkog čišćenja iz ne tako davnog vremena dobiva zadnji čin – i ono malo Srba koji su 1995. ostali ili su se kasnije vratili, ovim otpadom treba zauvijek otjerati – ogorčen je načelnik Općine Gvozd Branko Jovičić (SDSS), koji dijeli zabrinutost sa srpskim stanovništvom županije.

- Godinama se ne ulaže u razvoj industrije i otvaranje novih radnih mjesta u općinama gdje su Srbi u većini, godinama naši ljudi ne mogu dobiti zaposlenje zbog svoje nacionalne pripadnosti, i sada nam velikodušno poklanjanju otpad, kako komunalni tako i opasni. Pitam županijske organe koji su se sjetili takvih prijedloga, koliko komunalnog, a posebno opasnog otpada proizvedu Dvor i Vrginmost, koliko Banski Grabovac, koliko Četvrtkovac, koliko prazni Rađenovci, a koliko Kutina i Sisak? Neka izračunaju, pa neka onda vide čiji je to otpad. Zašto bi uništena srpska sela zbrinjavala njihov otpad? Koliko Srba radi u Petrokemiji, koliko ih radi u Rafineriji, u sisačkoj bolnici? U srpskim mjestima ništa ne radi, stanovništvo je staro, nemoćno i depresivno, i sada mu dajte otpad i svi mogu pakovati kofere – kaže Jovičić, dodajući da je Blatuša samo 25 kilometara zračne linije udaljena od planiranog CGO-a Karlovačke županije, Babine gore, koja se također nalazi kraj Tušilovića, mjesta u kojem su prije rata Srbi bili u apsolutnoj većini.

S njim se slaže i načelnik Dvora Nikola Arbutina (SDSS), koji ističe da je u pitanju politička odluka koja ima zadatak da ispuni formu ne vodeći računa o suštini.

- Plan gospodarenja otpadom nema uporište ni u ekonomskoj ni u stručnoj podlozi. Ako CGO ikada zaživi, pitam se tko će moći plaćati skupljanje, odvoz i odlaganje otpada. Stanovnici naše županije sigurno ne, ali tko njih pita. Nekima su bitne samo dvije stvari: da otpad ne bude u njihovom dvorištu i da mjesto bude prihvatljivo većini članova županijske skupštine, a dobro znamo tko su oni. Naravno, za sve njih idealno mjesto za sve vrste otpada je srpska sredina, tamo gdje su čisti voda, tlo i zrak, jedino bogatstvo koje imamo i koje nam je Bog dao. Sada nam i to hoće uzeti – kaže Arbutina, načelnik na prostoru čije općine u državnom prostornom planu stoji i potencijalno odlagalište nuklearnog otpada.

Nećemo pare za smeće

- Kažu, plaćat će se ekološka, komunalna renta. Ma, neću pare svojoj općini nabavljati tako što ću uzeti tuđe smeće, tuđi opasni otpad! Možemo se jedino baviti eko-proizvodnjom, eko-turizmom, jer ovo je čista, netaknuta priroda, tu nema mjesta za CGO. Zakonom o plaćama lokalnih službenika i namještenika prijete nam da će ukinuti općine koje nemaju mogućnosti za samofinanciranje, i onda će nam od svega ostati samo smeće – ističe Jovičić. Kivan je i na srpske predstavnike u županiji, županijske vijećnike i zamjenika župana, stranačkog mu kolegu Milana Oblakovića, koji su, kaže, previše pasivni.

- Apsurdno je da sve to radi vlast SDP-a na čelu s Marinom Lovrić Merzel, koju SDSS podupire od samog početka, od 2005. godine. Osim toga, za županicu su već dva puta glasali stari i nemoćni Srbi, mještani Blatuše, Ćora, Banskog Grabovca, malobrojni povratnici iz Četvrtkovca, jer su vjerovali da će pomoći razvoju njihovih sela, da se vrate njihova djeca. Sada im ona, a išla je logikom da smo malobrojni i da nećemo pružati otpor, kao zahvalnicu šalje otpad u dvorište – zaključuje Jovičić.

Njegovo nezadovoljstvo dijele i županijski vijećnici i prozvani dožupan Milan Oblaković.

- Godinama smo šutjeli i svatko je vodio brigu o tome kako da CGO ne bude u njegovoj kući. Nismo organizirano djelovali i sada smo tu gdje jesmo. Potpisivanjem pretkoalicionog ugovora problem smo odgodili, ali ga nismo riješili – kaže Oblaković, koji je u prošlom mandatu bio načelnik Dvora.

Milan Krstinić, županijski vijećnik i predsjednik regionalnog ogranka SDSS-a, ističe da s ekonomskog stanovišta navedeni plan nema opravdanja, jer bi otpad od mjesta gdje se stvara (Sisak i Kutina) do mjesta gdje se odlaže – na krajnjem zapadu (Blatuša), na krajnjem jugoistoku (Ćore) ili na krajnjem istoku (Rađenovci) – prolazio dijagonalno kroz cijelu županiju i do 120 kilometara.

- Od 2001. godine do danas pitam se zašto su ispitivali tlo, na čemu se zasnivaju analize provedene samo u mjestima gdje žive Srbi. Zar susjedna hrvatska sela imaju drugačiji sastav tla? Također, u Planu ne stoji kolika je ekološka renta, koliko će dugo opasni otpad biti zbrinut na budućem odlagalištu. Tko nam daje garancije da opasni otpad kao “privremeno zbrinut” neće tu ustvari biti godinama i decenijama? – pita Krstinić.

Nesuglasice u SDSS-u

- U prošlom mandatu poglavarstvo županije donijelo je prijedlog koji je usvojila skupština, da lokacija CGO-a bude Blatuša. Nažalost, u tadašnjem poglavarstvu za odabir te lokacije glasao je i član SDSS-a Dragan Meandžija. Kada smo prije lokalnih izbora potpisivali pretkoalicioni sporazum i kada su županici Marini Lovrić Merzel bila potrebna tri glasa za vlast u županijskoj skupštini, Blatuša je skinuta s dnevnog reda, ali na očitovanje nadležnog ministarstva koje je županica zatražila, u proceduru je vraćena i Blatuša i preostalih pet odlagališta. Također, dogovorili smo se da odabir CGO-a ne bude predmet rasprave na skupštini prije dogovora sa SDSS-om, ali nas još uvijek nitko ništa nije pitao – kaže Krstinić.

Koliko saznajemo, SDSS u županijskoj skupštini županici više nije potreban za osiguravanje većine, a kao što nam reče Milivoj Radanović, za ovaj prijedlog gdje su srpska sela potencijalne lokacije, glasat će i opozicija, HDZ i HSS.

- Sada svi šute, a znamo da će to doći na dnevni red. Upali smo u zamku županice. Dajemo joj podršku, a ona srpskoj zajednici na Baniji daje otpad – smatra Radanović.

I treći županijski vijećnik, Dušan Polimac iz Banskog Grabovca, iznenađen je ponašanjem sisačko-moslavačke županice.

- Znamo zašto su izabrana ta sela, jer su srpska. Neka mi netko dokaže da to nije istina. Išlo se logikom da Srba nema i da će ih svakim danom biti sve manje. Oni koji odlučuju o CGO-u, njima je svejedno. Banskom Grabovcu gravitiraju povratnička sela Luščani, Šušnjar, Bačuga, sa ukupno 600 mještana, odmah su tu glinska sela Vlahović, nisu daleko ni Veliki i Mali Gradac. Istina, to se zemljište slabo koristi, ali tu je izvor Utinje koja napaja Petrinju i okolicu. Meni moji Grabovčani i Petrinjci kažu, SDSS i ti polažete ispit na CGO-u, ako to prođe, ne dolazi kući. Moramo biti odgovorni našim biračima – kaže na kraju Polimac.

Koliko god je srpska zajednica uznemirena, toliko su županijske vlasti mirne, što smo mogli zaključiti i iz odgovora koji smo dobili od Mirjane Gerić Strižić, savjetnice za odnose s javnošću županice Marine Lovrić Merzel. Na ključno pitanje zašto je većina lokacija pored sela u kojima žive Srbi, jednostavno nismo dobili nikakav odgovor.

Županija izbjegava odgovor

“Šest predloženih potencijalnih lokacija rezultat su višekriterijske analize provedene tokom izrade Plana gospodarenja otpadom”, glasi odgovor, uz objašnjenje da su kriteriji za izbor predloženih lokacija bili: dovoljno velika površina za uspostavu županijskog CGO-a (25-35 hektara), relativno dostatna udaljenost od većih urbanih naselja, pogodnost tla (nepoljoprivredno zemljište), postojanje osnovne komunalne infrastrukture (ceste, električna energija, voda…), mala ulaganja, zaštita kulturne i prirodne baštine… U odgovoru županije se napominje da ekonomska isplativost ili neisplativost nisu predmet Prostornog plana Sisačko-moslavačke županije, i da je nepoznato koliko će komunalna renta iznositi, ali da se grubom procjenom, s obzirom na količinu otpada koji će se obrađivati i zbrinjavati na lokaciji, te jedinične cijene zbrinjavanja otpada po toni, pretpostavlja da će ona iznositi oko 1.200.000 eura na godinu za jedinicu lokalne samouprave na čijem području će biti izgrađen CGO. Također, u županiji uvjeravaju da predviđena mehaničko-biološka obrada otpada i zbrinjavanje otpada uspostavljanjem CGO-a, uz pridržavanje propisa i mjera, neće predstavljati ekološki problem za zajednicu. “Izgrađeni županijski CGO u naravi će stvoriti pretpostavke za razvitak općine/grada gdje će biti izgrađen (novo zapošljavanje, poticaj razvoju prerađivačkih kapaciteta za upotrebu otpada, korištenje rente za izgradnju društvenih i infrastrukturnih građevina)”, piše još u saopćenju.

 
I Zelena akcija protiv

Svoj stručni sud o Planu gospodarenja otpadom, koji je 2005. uradila tvrtka Ekonerg, a usvojila županijska skupština, i na kojem se bazira šest potencijalnih lokacija, dala je i Zelena akcija. Ova eko-udruga podupire napore da se problematika otpada konačno riješi, međutim ne slaže se s nacionalnom politikom gospodarenja otpadom, u skladu s kojom je pripremljen i projekt Centra za gospodarenje otpadom u Sisačko-moslavačkoj županiji.

- Prije svega, logično nam je da odlagalište bude blizu nekog većeg centra koji proizvodi najviše otpada, ali ne bismo htjeli ulaziti u razloge zbog čega te lokacije jesu ili nisu uvrštene među potencijalne – ističu u Zelenoj akciji i dodaju da je plan napravljen i usvojen prije usvajanja nacionalnog plana i prije uspostave čitavog niza pravilnika koji definiraju gospodarenje posebnim kategorijama otpada. Također, u Zelenoj akciji navode da je nepoznato da li će u projekt ući i opasni otpad fosfogips, koji Petrokemija proizvodi tri puta više nego cijela županija. Napominju da su nepoznate količine otpada koje je potrebno zbrinuti, da se ne zna kapacitet novog odlagališta, kao ni morfologija otpada, a nedostaju i čvrste i jasne mjere za reciklažu.

http://www.novossti.com/2010/09/otpad-srbima-granicarima/

Država mora obeštetiti one koje nije mogla štititi

Datum objave: 24.09.2010.    Piše: Nenad Jovanović

Ministar pravosuđa Dražen Bošnjaković svojom je nedavnom izjavom uznemirio porodice žrtava ratnih zločina: odgovarajući na novinarsko pitanje zašto se sredstva poreznih obveznika izdvajaju i za plaćanje odšteta, rekao je – ili se bar tako moglo iščitati u medijima – da bi odštete umjesto države, ili uz nju, trebali podmirivati počinitelji. Pravni okvir da se ide u tom smjeru već postoji, dodao je, pa “obitelji čiji su članovi žrtve ratnog zločina po zakonu mogu naknadu štete zatražiti od samog počinitelja, a ne samo od države”.

S obzirom na to da je Hrvatska spremna odriješiti kesu samo u slučajevima pravomoćnih presuda ili nagodbe, kao u slučaju obitelji Zec, a ostalima se tužba uglavnom odbija uz obavezu plaćanja sudskih troškova ili bez takve obaveze ako se odustane od tužbe, broj onih koji bi mogli dobiti odštetu nije prevelik. Primjerice, u slučaju suđenja Gospićkoj grupi, kada su pravomoćno osuđeni Tihomir Orešković, Mirko Norac i Stjepan Grandić, pravo na odštetu imaju porodice 52 žrtve spomenute u optužnici. Na odštetu imaju pravo i porodice Nenada Kneževića i Gojka Bulovića, dvojice srpskih civila ubijenih u Lori, porodice desetak srpskih civila ubijenih u Osijeku, porodice 19 žrtava iz Paulin Dvora te porodice

30-ak žrtava zločina počinjenih u Medačkom džepu. Na svim je tim lokacijama ubijeno više ljudi, no kako nisu spomenuti u optužnicama, njihovi će bliski teško do odštete, sudeći po dosadašnjoj praksi.

Sugestivno pitanje ministru

Do sada je samo Državno odvjetništvo u Splitu tražilo od osuđenih da nadoknade 1,8 milijuna kuna, koliko je isplaćeno porodicama Bulovića i Kneževića. Za neke od žrtava iz Medačkog džepa i likvidacija u Gospiću postupci su u tijeku, a porodice osječkih žrtava skeptične su prema tužbi protiv Branimira Glavaša i ostalih optuženih. Uostalom, Glavaš (kao ni mnogi drugi kojima se sudilo ne samo zbog ratnih nego i zbog klasičnih zločina) nije čekao presudu, već je ranije svu svoju imovinu prepisao članovima obitelji, pa tako sada u Hrvatskoj ima samo grobnicu. Imovina Mirka Norca, da je se i nije odrekao, svakako nije tolika da bi mogla dostajati za odštete svim žrtvama Medačkog džepa i Gospića.

- Sredstva poreznih obveznika služe za punjenje budžeta i plaćanje obaveza države, a u to  spada i obeštećenje žrtava terora. Prema tome, sugestivno je već samo pitanje čemu država mora plaćati odštete – kaže Zoran Pusić, voditelj Građanskog odbora za ljudska prava.

- Porezni obveznici moraju plaćati i obnovu Vukovara, Dubrovnika, srpskih kuća uništenih nakon “Oluje”, a da se ne govori o stvarima koje predstavljaju luksuz političara. Država na sudski nalog žrtvama mora garantirati obeštećenje, a onda ona, jer je neusporedivo moćnija od pojedinaca i žrtava, sve to pokušava naplatiti od počinitelja koji pokušavaju na različite legalne načine prepisati imovinu na nekog drugog, poput Glavaša i sličnih. Bila bi loša politika da se žrtve upućuju na građansku parnicu protiv počinitelja. To bi smanjilo mogućnost da u razumnom roku tu odštetu dobiju i bile bi još jednom primorane na dugu parnicu, a naknada štete bila bi puno neizvjesnija nego da država to učini na osnovi sudske presude, kao što je bilo u slučaju Lora – dodaje Pusić.

Oko za oko

Žarko Puhovski, koji se s problematikom plaćanja odšteta podrobnije upoznao još dok je bio predsjednik HHO-a, smatra da je riječ “o pogrešnom shvaćanju same naravi države”.

- Cilj države nije da građanima daje slobodu nego sigurnost. U situaciji u kojoj je moja sigurnost ugrožena – bilo da mi nešto ukradu, u manje lošem slučaju, bilo da nekog od mojih ubiju ili rane, u težem slučaju – država mora jamčiti za moju sigurnost i mora me obeštetiti.  O tome ne može biti spora. Kako će se država naplaćivati, to je drugorazredno pitanje. Jer,  ona se uvijek uspije nekako naplatiti. Po mom sudu, nije prihvatljivo ratne zločine svoditi na privatne odnose među ljudima, a jedino gdje ministar može formalno imati pravo jest činjenica da u Hrvatskoj nije bilo proglašeno ratno stanje i tu se mogu povlačiti neke začkoljice. Moralno govoreći, čini mi se neprimjerenim tražiti od žrtava da se one naplaćuju od počinitelja, to ih dodatno viktimizira. Da ne govorimo o tome da idući korak vjerojatno može biti ponovno prizivanje krvne osvete: vi ste ubijali moje, onda ću ja vaše. Zbog toga je država u funkciji posrednika i onoga tko namiruje osobe oštećene zato što ih nije mogla štititi – zaključuje Puhovski.

Oduzimanje imovine ratnim zločincima

U cijeloj priči oko odšteta otvara se još jedno pitanje, a to je mogućnost da se, kao u Srbiji, zakonskim propisima odredi da se ratnim zločincima, kao i ostalim osuđenima, imovina može oduzeti.

- Generalno, postoji mogućnost i pravni okvir da Hrvatska u kaznenom postupku oduzme imovinu ratnim zločincima, ali je to stvar svakog konkretnog postupka – kaže ministar Dražen Bošnjaković.

- Hrvatska po tom pitanju treba biti odlučnija – smatra Zoran Pusić i dodaje da se tako oduzeta imovina prije svega treba upotrijebiti za obeštećenje žrtava ratnih zločina.

Imovina koja je, ne samo od osuđenih nego i od optuženih, oduzeta u Srbiji, mjeri se stotinama milijuna eura. Ovdje to još nije tako, što i ne čudi ako se zna da ima osuđenih – za otimačinu društvene imovine tijekom pretvorbe ili ubijanje civila i zarobljenika te uništavanje privatne imovine u ratu – koji se gotovo tetoše omogućavanjem da se brane sa slobode ili da  nestanu uoči izricanja presude.

http://www.novossti.com/2010/09/drzava-mora-obestetiti-one-koje-nije-mogla-stititi/