У Јасеновачком логору уморено је 19.432 детета, именом и презименом. Покопано је 10.268 дечака и 9.128 девојчица. За 36 малишана није било могуће утврдити пол.

Почетком последњег рата, Мате Мештровић је изјавио: \"Није ми јасно - двјеста година ми кољемо Србе и што их више кољемо они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу да схватим\"

Група француских и белгијских новинара, 2002. године, обишла је простор од Славоније до Далмације и затим написала: \"Ништа се на овом свету не може мерити са интензитетом хрватске мржње према Србима\".

Из архиве у Вашингтону, Серђо Кризма објавио је карту Југославије и приказао "Покољ невиног српског становништва" од априла 1941. до августа 1942. године тј. за 16 месеци:
Немци су убили 78.000 Срба
Италијани - 20.000,
Мађари - 30.000,
Хрвати - 600.000,
Албанци - 10.000,
Бугари - 6.000.                                                За поменути период убијено је 744.000 Срба.

На основу америчких архива, објављена је публикација у Америци под насловом "Genocide in Croatia" (Геноцид у Хрватској) у којој је наведено да је убијено 750.000 Срба, 60.000 Јевреја. Када је то предочено председнику Сједињених Америчких Држава Франклин Делано Рузвелту, марта 1943. године, изјавио је: "Хрвате треба ставити под туторство..."
Председник Рузвелт је био потрешен извештајима о покољу Срба у НДХ, који су по дивљаштву и свирепости прелазили и најгоре нацистичке злочине. Зато је овај великан наговарао, преко Фотића, убеђивао Србе, да не би требало ни да помишљају да после рата живе у заједници са својим убицама!
Нажалост, прерана смрт овог великана онемогућила је, јер би много штошта било другачије.
\\Ослобођење - бр. 145\\

Поглавник НДХ Анте Павелић изјављује опуномоћенику министра спољних послова Немачке Вазенмајеру,почетком 1943. године, да је број Срба у НДХ, од 30 одсто у априлу 1941. спао на 12 до 15 одсто, што је, хвалећи се "позитивно за Хрватску државу".

Милан Дуземлић, општински секретар у варошици Јасеновац, свједочио је, како је Он до 21. децембра 1943. у својим рукама имао 900.000 картона побијених лица у Јасеновачком логору. \\А. Милетић, док. бр. 223. књ. 3, стр. 494\\

Лист "Борба" је објавила изјаву 8. маја 1945. године, у чланку Ивана Потрча: "Усташе су пре свог бекства из Јасеновца поубијале све затворенике. Ту је на зверски начин побијено и поклано од 1941. године 800.000 мушкараца, жена и дјеце".

Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина, 1945. године, записује: ..."у нешто од преко четири године постојања ове људске клаонице, према исказима очевидаца, насилно је усмрћено одприлике 1,400.000 душа. Већина ових жртава уморена је у насељу Градина, одмах преко Саве на супротној страни логора". Данашња Република Српска.

Исидор Леви је крајем 1985. изјавио да је водио евиденцију ликвидираних логораша. Он је сматрао да је усташки пакао у Јасеновцу прогутао око милион жртава.
Леви је 1948. године прешао у Израел.
\\"Ослобођење" бр. 84, 1996.\\

У Војној енциклопедији, на основу сведочења преживелих заточеника затечене доступне документације и других доказа, процењено је око 700.000 убијених у Јасеновцу.

По изјави свједока, масовно клање у Јасеновцу досегло је врхунац мјесеца студеног (новембра) 1944. године. Према овој тврдњи, број жртава у Јасеновцу прелази 1,200.000 убијених.

Поводом "дијалога" Стјепана Месића, председника Хрватске и Борислава Паравца, председника Председништва БиХ, у Меморијалном центру "Јад Вашем" у Јерусалему, Смиља Тишма, председ. Удружења заточеника логора у НДХ, и сама дете логораш, упутила је писмо председнику Месићу у коме тврди да... "само до 6. септембра 1943. године, према немачким изворима број жртава у Јасеновцу био је 600.000, Јадовну 72.000, Старој Градишки 75.000... А, колико је жртава после овог датума није познато, као што се не зна колико је убијених у логорима Сисак, Копривница, Ђаково и дечијим логорима Загреб - Јастребарско и другим?" \\"Новости"-27.04.2005.\\

Из немачких архива главног штаба Вермахта, који је био у Загребу, постоји извештај из краја 1944. у коме се говори да је у Јасеновцу убијено 860.000 Срба.

                                         ПОКУШАЈ УТВРЂИВАЊА ЗЛОЧИНА

1. Одлуком АВНОЈ-а, 30. новембра 1943., оснива се Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.
2. 8. маја 1944. доноси се Правилник о раду државних тијела и грађана на сарадњи у откривању злодела.
3. Основано је 6. земаљских републичких комисија, једна покрајинска и двије обласне, а средином 1946. године дјеловало је 65. окружних, 299 среских и 1210 општинских комисија. Поред поменутих комисија, било је формирано 28 комисија са задатком да истражују и утврђују злочине већег обима и специјалног карактера. На овоме је радило 439 службеника у Државној комисији.
4. Биле су именоване делегације које су биле прикључене комисији ОУН за ратне злочине у Лондону, а посебно при америчкој, британској и француској зони у Немачкој, Аустрији и др.
5. Комисије су прикупиле више од 900.000 пријава о радним злочинима и злочинцима. Саслушано је 550.000 свједока.
Пронађено је око 20.000 оригиналних докумената из непријатељских извора.
Утврђено је око 65.000 ратних злочинаца, издајника и народних непријатеља.
Упућен је Извештај Југословенске државне комисије Међународном суду у Нирнбергу са још 160 изворних докумената (као додатак). Притисгли извештаји недвосмислено говоре о страхотама геноцида према Српском народу, према Јеврејима и Ромима.
На основу пристиглог материјала Др Антон Погачник из Завода за антропологију - Љубљана, долази до податка, на основу масовних гробница, да је број људи који су изгубили живот у Јасеновцу и Градишки око 730.000 - Овај извештај није укључен у укупан број жртава.
Комисија тврди да само у логору Јасеновац је убијено између 500.000 и 1.400.000 жртава. Овакве разлике долазе на основу ископавања јама где су жртве спаљиване; код других ископавања где су жртве куване у казанима, затим су убице приликом убијања и закопавања жртава слагали и после сваког сложеног дебљег реда посипали живим кречом. О убијању маљем и бацањем у реку нема података, а то се радило данима!
Хрватски историчари при изучавању Другог светског рата, признали су:
"Нису сви Хрвати од 1941. до 1945. клали Србе, али су сви били за њихово потпуно уништење".
Ова констатација није се много променила ни данас, када су 2002. године група француских и белгијских новинара, обишли простор од Славоније до Далмације и затим написали:
"Ништа се на овом свету не може мерити са интензитетом хрватске мржње према Србима".
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

                                   КОМУНИСТИЧКИ ФАЛСИФИКАТИ

1. Извештаји Комисија нису били по вољи хрватским комунистима И.С. Крајачићу - Владимиру Бакарићу - Ј. Брозу званом Тито, те крајем 1946., комунисти уз помоћ српских "слугу, полтрона", укидају све окружне, среске и општинске комисије.
Крајем 1947. године укидају се Земаљске комисије и коначно 12. марта 1948. укинута је и Државна комисија.
- Све је то било у духу споразума "заштите Хрвата", по тражењу папе Пија XИИ и добијања "гаранције за Хрвате" од српске одмазде због хрватских злочина и кланице у Јасеновцу и свих усташко-хрватских злочина над Србима, увођењем фразе "Братство и јединство".
- Од тада почиње систематско прикривање доказа хрватских злочина, како је то вешто Тито исказао: Коминтерни у"Што је било, било је и не може се поправити, сада о томе не можемо говорити ради мира у кући". коме наводи ..."да је Павелић бацио у логор Јасеновц више од десет хиљада најбољих хрватских синова!"
Измишљотина са одређеном намјером.
О геноциду над српским народом ни ријечи није рекао, ни тада а ни после!

2. Извештај Државне комисије, до распуштања, је био са закључком да је попис обухватио само 56-59% жртава рата!
Ово само потврђује чињеницу да број жртава Јасеновачког логора је преко 1,200.000 људи.

3. Већ 1946.-1947. долази до уништења логора Јасеновац, настављено и у периоду 1948., па и у 1951. када је по наредби Хебранга и Ива Ст. Крајачића све порушено са свим мучилиштима. Нису дозволили да се било шта сачува. Логор је сравњен са земљом.
Настаје период када су Срби морали да ћуте о својим жртвама. Нису смели да их истичу ни пред собом. Од Срба се тражило да у интересу Југославије своје мртве скривају пред светом!
Страдао је свако ко је било шта писао или говорио о злочинима Хрвата.
\\"Ослобођење" бр. 146\\
а. Књига "У мучилишту - паклу Јасеновац" од Ђорђа Милиша, изд. 1946. године - забрањена је по ултимативном захтеву Ватикана.
б. Књига "Јасеновачки логор" од Др Николе Николића је доживела спаљивање од стране чланова ЦК КПХ који су спречили да се истина обелодани.
Др Никола Николић завршио је на Голом отоку!
в. По налогу Едварда Кардеља, 1947. године, да Савезни завод за статистику утврди губитке становништва за период 1941-45. године (али без организованог пописа становништва Југославије). Одмах је направљена подвала која је требала да импресионира светску јавност. Званично је процењено да је у току рата страдало 1.700.000 југословена.
Ову цифру су прихватили само политичари и њима слични каријеристи, али не прави историчари и људи од струке.
Демографско оделење Савезног завода за статистику је 1948. и 1951. године дошло до податка да су губици становништва износили 2.428.000 душа (два милиона четиристодвадесет и осам хиљада). Едвард Кардељ је на заседању Репарационе конференције у Паризу говорио о наших 1.700.000 жртава, од тога 305.000 бораца. Тако је демографски губитак становништва проглашен жртвама, а дат је измишљен податак о броју погинулих бораца.
Због чега су Е. Кардељ, а посебно Ј. Броз звани Тито, крили прави демографски губитак становништва? Смишљено је то рађено, јер да су се изнели прави губици нашег народа, а посебно Срба, открио би се геноцид који је почињен од стране Хрвата над Србима! То се није смело свету рећи!
Није Титова политика према Израелу била случајна, већ смишљено заснована, јер би геноцид над Србима и Хрватској, захваљујући Јеврејима био познат читавој светској јавности, а злочинце Хрвате, би бар због света морала да стигне заслужена казна. Овако, Јевреји нам приредили "захвалност" - 1999. године, а Хрвати нас преко Ватикана прогласили геноцидним народом и у свету заузели значајно место које је засновано на обмани.

                                         ПОЧЕТАК ВЕЛИКИХ ОБМАНА

1. У Скупштини ФНРЈ, 1952. године, Едвард Кардељ је изјавио да су усташе уништиле 299 грко-православних цркава и убиле 128 свештеника и десетине хиљада верника!

2. Мирослав, крштено Фридрицх Крлежа, као директор Лексикографског завода ФНРЈ, "одредио" је колико је страдало у Јасеновцу, 350.000 и то је записано у Енциклопедији Југославије Загреб-1960).

3. Јосип Броз звани Тито, је 1962. године примио делегацију из Јасеновца, са којом се задржао пар минута и разговор се свео на његову констатацију која је дала меру свему оном што је после и дошло, рекавши ..."како жртве јасеновачког логора треба само третирати као жртве одмазде окупатора на устанак народа Југославије!". (...)

                                 ХРВАТСКИ ПОЛИТИЧАРИ ГЕНОЦИД ЈЕ ПОЖЕЉАН!

Хрвати су могли и могу да говоре и раде шта им падне на памет - слободно, без икакве одговорности, изражавали су своје жеље, запажања, ставове и претње - које износимо да се не забораве:
А. Иван Стево Крајачић, председник Извршног Сабора НРЈ и члан ЦК СКЈ и ЦК СКХ, на помену жртвама у Јасеновцу, пред српском делегацијом и другим присутним делегатима, отворено је изјавио ..."да је штета што није било више Јасеноваца!"
Ово говори да став Комуниста о уништењу српства и православља је остао непромењен. Б. Мика Трипало, секретар ЦК СКХ и члан ЦК СКЈ, марта 1971. изјавио је: "Кад им узмемо покрајине, сабићемо их између Ужица и Београда".
В. Брозовић Далибор, председ. Преседништва СР Хрватске, 1977. год., изјављује: "Ми, Хрвати причамо и пишемо много тога што нема никакве везе са науком, да би то ипак на крају постала `наука`. Тражимо много да бисмо добили мало, али мало - по мало добијамо на крају све, чак и више од тога".
Г. Почетком последњег рата, Мате Мештровић је изјавио:
"Није ми јасно - двјеста година ми кољемо Србе и што их више кољемо они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу да схватим". (...)

(БРОЈ 267, ЈУН 2005)     Лист "Погледи"

НДХ је изњедрила многе синове који се ни данас не стиде да изговоре као ни хрватски комунисти
горе карикирани и то у годинама када је Други Свјетски рат поодавно био завршен.
Хрвати нису никада били за заједнички живот и вјечита намјера им је била да србе униште,покатоличе
и протјерају из Хрватске.

Ревизија геноцида по Википедији      
СУБОТА, 20 ФЕБРУАР 2010 13:23

СВЈЕДОЧАНСТВА: НОВИ ФАЛСИФИКАТИ О ЛОГОРУ СМРТИ У ЈАСЕНОВЦУ

Било је то мјесто стравичних мучења и кажњавања смртоносним изгладњивањем, мјесто гдје се најчешће убијало маљем или ножем. То је логор у којем је усмрћено и око 20 хиљада дјеце млађе од 14 година

Највећи логор у Другом свјетском рату на нашим просторима на интернет енциклопедији Википедија назван је “сабирним логором Јасеновац”. Дослован превод ријечи концентрациони јест сабирни, међутим, дословност превода у овом случају има улогу недозвољеног еуфемизма. Синтагма концентрациони логор, скраћено концлогор, недвосмислено указује на карактер неког логора, па и Јасеновца, који није био никакав “сабирни центар”.

У тексту на Википедији још се наводи да је ријеч “о вишенамјенском логору, истовремено сабирном, пролазном, радном, кажњеничком и заробљеничком, али прије свега логору смрти”. Спекулише се и о броју убијених, уз процјене од 50 хиљада до 1,2 милиона жртава. Под насловом “занимљивост” стоји да су “за вријеме ‘крижног пута’ партизани ликвидирали непознат број домобранских и усташких војника на мјесту логора Јасеновац”.

Наташа Јовичић, директор Спомен-подручја Јасеновац, каже да се овиме искривљује истина, а млади људи о том периоду знају ионако врло мало.

“Јасеновац је прије свега био логор смрти с јасно зацртаним крајњим циљем – геноцидом над Србима, холокаустом Жидова и масовним убијањем свих осталих, укључујући Роме те неподобне Хрвате који су били политички противници НДХ. Што се тиче спекулација да су за вријеме ‘крижног пута’ партизани ликвидирали непознат број домобранских и усташких војника на мјесту логора Јасеновац, то се не зна, јер нема службених података о томе. Уколико неко располаже вјеродостојним документима нека их покаже и тек тада се о томе може говорити”, каже она.

“Аматерску интерпретацију научне теме, која је ионако погодна за манипулације”, коментарисала је и др Зорица Стипетић, предсједник Савјета Јавне установе Спомен-подручја Јасеновац.

“Било је то мјесто стравичних мучења и кажњавања смртоносним изгладњивањем, мјесто гдје се најчешће убијало маљем или ножем. То је логор у којем је усмрћено и око 20 хиљада дјеце млађе од 14 година. Та ужасна историјска реалност Јасеновца изражава саму бит усташког режима. Она се данас често умањује, релативизује тобоже неутралним изношењем наводне законске подлоге репресалија”, наводи Стипетић.

Кустос у Јасеновцу Ђорђе Миховиловић оцјењује како се “не може ишчитати каква су се злодјела унутра дешавала”.

“Говори се о ‘пресељењу’ у Логор 3 Циглана, али није истакнуто да се то ‘пресељење’ претворило у масовни покољ неколико хиљада болесних и физички исцрпљених људи”, истиче Миховиловић. “У тексту се каже да су Срби били мање пожељан народ, мислим да би више одговарала синтагма да су Срби били скроз непожељан народ.”

Он наглашава да је “то био усташки логор смрти и уништења”, те да све друге одреднице – “кажњенички”, “заробљенички”, “транзитни” представљају само попратне појаве.

“Примјера ради, само у љето 1942. у Јасеновцу је завршило 40 до 70 хиљада људи са Козаре. Можемо рећи да су срећу имали они који су прослијеђени у логоре Трећег рајха”, каже он.

Координатор Одбора за Јасеновац Светог архијерејског синода Српске православне цркве протосинђел Јован Ћулибрк је, на промоцији зборника “Прилози истраживању злочина геноцида и ратних злочина”, навео да је у Хрватској “у логорима смрти ликвидирано око 700.000 Срба, Рома, Јевреја и комуниста различитих националности”.

Ђ. Брујић
Пренето са...

О једном од најмонструознијих хрватскох логора смрти за Србе на простору Геноцидне државе Хрватске за време Другог светског рата - Јадовинском логору на планини Велебиту и о затирању Српства у Јадовинским јамама постоји “извор првог реда” преживелог Србина Серђа Пољака, из Шибуљине (Трибањ) код Карлобага.
....
„Логор код села Јадовна и пут до губилишта у крашкој јами описао је очевидац Серђо Пољак, који је у другој групи Шибуљчана из Карлобага доведен непосредно на Јадовно, а затим, након неколико дана, одведен на стрељање у крашку јаму из које је, иако тешко рањен, успео да се спасе пуким случајем… 22. априла (1941.), око 8 часова ујутру, стигоше из Крушчице исти наоружани позивари (усташе) по другу групу (Срба из Шибуљине), која је овог пута била нешто већа… Та друга група, у којој су се налазили Бабац Владимир, Лукић Драган, Лукић Марко, Пољак Никола, Пољак Серђо и Пољак Стеван, кренула је из Шибуљине преко Крушчице за Карлобаг. Из Карлобага су пјешице отерани преко Башке Оштарије и преко гребена Метле у Јадовно… 22. априла прије подне налазили су се у покрету, пјешице на путу из Карлобага према Башким Оштаријама. Везани жицом по двојица, ишли су лагано, у првом реду Серђо са Драганом, иза њих Никола са Стеваном, а на зачељу Марко са Владимиром. Њих је пратило осам наоружаних усташа… Небо је било облачно, почела је падати ситна киша… Прошло је подне. Киша је престала… Ишли су право, уздигнуте главе, мирно и поносно, потпуно увјерени да су невини, и да су правда и Бог на њиховој страни. Старина Влидимир Бабац познат по својој природној интелигенцији, веома начитан и духовит човек, понео је тога дана са собом књижицу Светог Писма…

Дан се почео гасити… Спуштао се мрак… Ходање је постало знатно теже. Спуштајући се низ падине гребена Метле видели су прва светла у кућама оближњег села. Видело се по држању њихових пратилаца да ће скоро бити крај њиховом путу. Посрћући, везаних руку, по мраку и неравној каменитој стази у правцу осветљених кућа, прилазили су све ближе и напокон стигоше у Јадовно.

Одмах при улазу у логор, зауставише их поред стражаре где су обављене кратке службене формалности између спроводника и логорских чувара. За то време скидоше им узе са руку. Држећи у рукама мале фењере, наоружане усташе их одведоше десетак метара даље, до једне гомиле људи која је лежала на земљи…

У логору је било преко хиљаду људи, на релативно малој и неравној крашкој ледини са мноштвом колибица од сувог грања. Простор није био дужи од педесетак метара, а ширина не већа од двадесет пет метара. Цео овај простор био је ограђен густом бодљикавом жицом у три реда, висине четири метра. Око жице налазиле су се јаке усташке страже, као и у дубину од око једног километра, тако да нити је ко могао логору прићи, нити је ико могао из логора побјећи.

Наши Шибуљчани узалуд су покушавали да пронађу своје земљаке из прве групе. У томе су их спречиле усташе, наредивши им да узму алат и изравнају крашке вртаче по логору. У току дана, и овде као и у Госпићкој казниони, често се чула вика усташа и брујање камиона који су довозили нове жртве.

Серђо је непрестано мислио како да се извуче из ове веома тешке ситуације, осећајући инстинктивно да му је живот у опасности. Прва мисао која му је пала на ум била је да подметне десну руку када их усташе буду везивале жицом. Серђо на десној руци није имао шаку, јер му је исту пре неколико година, приликом рибарења, мина разнијела. Ако му то пође, за руком, у случају опасности руку ће моћи лако извући из жице, а онда покушати побјећи…

Из размишљања о томе како да побегне, тргли су га митраљески рафали који су се чули из даљине, са северне стране логора. Неки људи поред њега рекоше да је тамо усташко војно стрелиште где се врше школска гађања. Митраљези су штектали са краћим размацима скоро целог дана. Каква су то гађања, чудио се Серђо, и није никако могао то да схвати.

Око подне су их пустили на миру. Без хране, окупљени Шибуљчани су се чудили да овде још нису затекли четворицу својих земљака из прве групе. Сједели су на земљи, око једне вртаче и шапатом понављали исто питање, куда ће их одвести, и куда то одводе везане људе. Послије подне, гладни и жедни, наставили су да раде исти посао све до мрака. Тада је престало оно подмукло штектање митраљеза. Наиђе још једна ноћ, која ће у њиховом животу бити последња.

Сваког дана у овај логор (на Јадовну) из Госпића и са разних других страна пристизало је око 1000 људи Толико их дневно није могло бити ликвидирано, па је људи увијек нешто претицало. Но ипак, и наши Шибуљчани убрзо дођоше на ред, међу првима у зору идућег дана. И овде се све обављало у журби. Прије него су стигли први камиони са затвореницима из Госпића, требало је ослободити скучени простор у логору за пријем нових жртава. Позваше их и повезаше жицом.

Повезали су из жицом баш онако како је Серђо желео. Отворише велика врата и поведоше каменим путем у правцу запада, уз једну малу пошумљену главичицу сјеверним подножјем Велебита.

После једног часа хода, прије него ће избити на врх брежуљка, наредише им стражари да стану. Одма затим усташе избројаше једно педесетак људи, међу којима и наше Шибуљчане, па их поведоше напред, низ главицу, ка једној уској долини. Ту је стајала једна група усташа, недалеко од њих један пољски шатор, а испред њега један сто са неколико столица. Док су прилазили, пратиоци им рекоше. “Тамо ћете бити позвани и разврстани за радове”. Један од усташа додаде: “Сада ћете добити ручак”.

Везани и престрашени људи уђоше у круг који су направиле шмајсерима наоружане усташе. Приметише и четири митраљеза постављена у правцу преко јаруге, коју ће приметити тек пред сам крај. Приђе им усташки официр Руде Риц, бивши учитељ: “Ајте напријед, брже, брже!” и поведе их напријед до уздигнутог узаног каменитог платоа. Прођоше поред митраљеза, и тада им усташки официр рече “Ми овдје спремамо вјежбе у стрељби, а ви ћете нам помоћи тамо преко јаруге да постављате школске мете. Ајте брже!” Тако их је довео до самог зида и краја провалије изнад крашке јаме.

Официр се одмакао неколико корака, а у том тренутку заштекташе митраљези, настаде јаук, шикнула је крв. Људи падаху као покошено снопље. Усташе наоружане шмајсерима, које су стајале са стране, стадоше убијати недотучене жртве и гурати их ногама са платоа у јаругу.

Серђо Пољак, чим је чуо митраљеску паљбу, није губио време, нити чекао да му приђу убице. Пошто се брзо ослободио жице, сам је трком скочио у јаму. Није дуго падао јер се убрзо задржао на једној заглављеној гомили лешева и одмах приљубио уз једно испупчење у зиду, обамро од страха. Приметио је крв на левој руци, изнад шаке. Био је погођен једним митраљеским зрном. Слушао је подмуклу митраљеску паљбу и јауке жртава. Затим се онесвестио.

Када је и последња група била ликвидирана, већ је и мрак пао. Серђо се освестио од тишине која је настала, а рекло би се прије од јаких болова које је тек сада почео осјећати. Кроз бол тек осјети да је жив и стаде покушавати да се из јаме извуче на површину. Јако га је болела рањена рука, а на другој није имао шаку, но ипак, мало по мало почео се успињати, али опрезно, бојећи се да га неко поново не убије. Када је дошао скоро до врха, притајио се неко време, ослушкујући. Никога није било и он изађе на ону зараван одакле се сам бацио.

…Кренуо је према гребену Метле планине… Поцепао је кошуљу и превио рану… Ишао је северним падинама Велебита, пролазећи испод Голог врха и Височице према Рујну…

Сутрадан, скоро пред подне, стигао је на Рујно и затекао свог старог оца испред стана. Пао му је у загрљај, нем од туге, умора и бола…

Тако је Серђо остао и даље живи свједок усташких злочина и саучесништва италијанских војних власти. Серђо је у Котарима нашао сигурно склониште, одакле је ускоро отишао у партизане”.

Пренето са...

Ovo je samo moje misljenje,promisljeno citajuci istoriju ovih prostora!!!
Da li je Hrvatska genocidna tvorevina?Mislim da jeste,ali ne zeljom nasih nesrecnih komsija Hrvata.
Oni se tek od 1995/96 god. nesto pitaju po pitanju vodjenja drzave,pre ove godine uglavnom su bili niko i nista.Za vreme Dusanovog carstva,nisu bili interesantni nikome,seljaka je bila tada puna Evropa.Iskompleksirani svojom vekovnom nebitnoscu,bili su idealno orudje u rukama mocnih,koji se stratski bore protiv pravoslavlja.Dok je Otomansko carstvo divljalo Evropom,oni su ili poturcivani ili nabijani na kolac ili su bezali Mlecima,Austrijancima ili Ugarima.Zent je cudo!Kasnije u Austrougarskoj imali su funkciju toalet papira!!!Pazi,majka Terezija carica,naseljavala je granicu prema Otomanskom carstvu Srbima?Dok su decki uglavnom bili po Beckim stalama,radeci bitne poslove oko djubriva.Zatim II svet.rat promovise ih u najvece Nemacke dupelisce.Obracun sa pravoslavcima na istocnim granicama katolicanstva,pripao je njima kompleksasima,koji su jedva docekali svojih 5 min.koji su trajali 5 god.Potom su postali proleteri,pobornici komunizma,koji su dosledno provodili,dok im se nije opet mignulo,da postanu pobornici demokratizacije,koja se siri iz Poljske,simptomaticno?Konjusari,govnari,koljaci,fasisti,komunisti,demokrate,evropejci?Ljudi mogu da budu sta hoces,samo budi jaci i eto transformacije!TRANSFORMERSI!

Policija na tragu ubojici Jovana Ergića
Broj 534

Piše: Dragan Grozdanić

Punih devetnaest godina Gojko Ergić čeka da hrvatsko pravosuđe riješi slučaj ubojstva njegova oca Jovana iz sela Gaćeleza, kojeg je u prosincu 1991. u Dragišićima, u šibenskom zaleđu, ubio hrvatski vojnik. Nakon gotovo dva desetljeća ignoriranja zločina, šibenska se policija posljednjih dana trgnula, privodeći na obavijesne razgovore bivše pripadnike HV-a koji su ratovali na tom području. Uskoro bi trebala privesti i ubojicu Gojkova oca, koji je još onomad priznao zločin u svom iskazu istražiteljima.

Novosti oko istrage Gojko Ergić doznao je od novinara.

- Za zločin nema opravdanja, tko god ga štiti taj je zločinac. Spora pravda je nepravda – rezignirano nam je kazao, vidno umoran od dugogodišnjeg mučnog čekanja istine i pravde.

Vojska ga ubila i sahranila

Taj 52-godišnjak, koji živi i radi u šibenskoj Elektri, jasno se sjeća ratnih dana. U Gaćelezima su pred početak rata, kaže, u jednakom broju živjeli Srbi i Hrvati.

- U listopadu 1991. vojnici JNA povukli su se iz Gaćeleza prema susjednim selima Dragišićima i Čistoj Maloj, a s njima je otišao i najveći broj civila srpske nacionalnosti. Hrvati su ostali u Gaćelezima, a među njima moji otac i majka, koja je Hrvatica. U to vrijeme otac je radio u Tvornici elektroda i ferolegura (TEF) u Šibeniku. Iako je bio savjestan radnik koji nikada nije bio na bolovanju, ubrzo je dobio otkaz. Nakon otkaza plakao je u mom stanu u Šibeniku i tada sam ga posljednji put vidio živog – sjeća se Gojko Ergić.

Iako je ocu govorio da se s majkom preseli u Šibenik, Jovan se odlučio vratiti u Gaćeleze, selo u kojem je proživio cijeli svoj život i bez kojega nije mogao. U selu je, priča Gojko, imao pet ovaca i vrt, od čega je nakanio nekako preživjeti.

- Nakon akcije Hrvatske vojske u šibenskom zaleđu, 26. prosinca 1991, jedan je hrvatski vojnik poginuo u Čistoj Maloj. Sutradan su hrvatski vojnici došli po mog oca i jednog sumještanina te im naredili da idu pregovarati sa Srbima i tražiti da im predaju tijelo poginulog vojnika. Sljedeći dan su Srbi predali mrtvo tijelo vojnika, kojega su otac i taj susjed mrtvačkim kolima dopremili hrvatskim vojnicima u Dragišiće. Tada su vojnici tog susjeda poslali kući, a moga su oca ubili – kaže Ergić.

Ubrzo je vojska kamionom dovezla njegovu majku u Šibenik, a očevo je tijelo prevezla u šibensku mrtvačnicu. Ergić je na tijelu mrtvog oca primijetio brojne druge ozljede, koje su upućivale na to da je prije ubojstva bio pretučen. Sahranila ga je Hrvatska vojska u Gaćelezima, devet dana nakon ubojstva, na pravoslavni Božić 1992, a sin je Gojko istu večer dobio obavijest da je njihova obiteljska kuća u selu zapaljena.

Želi upoznati ubojicu

Uzalud se nadajući da će država pokrenuti istragu, Gojko Ergić je ipak 2004. godine sa skupinom od 50-ak građana srpske nacionalnosti, preko Srpskoga demokratskog foruma poslao Državnom odvjetništvu zahtjev za materijalnom odštetom zbog ubojstva oca.

- U tom zahtjevu nisam ništa precizirao, nikakvu novčanu svotu, bio je to tek opći zahtjev koji sam uputio u ono vrijeme glavnom državnom odvjetniku Željku Žganjeru, a sve u cilju da se slučaj ne zaboravi. Iz Državnog odvjetništva poručeno mi je da država nema ništa s tim. Pa kako nema, ubio ga je hrvatski vojnik?! No, da je država htjela riješiti ubojstvo mog oca, to bi učinila još 1991. godine – priča Gojko Ergić.

- Još mi uvijek nije poznato tko je ubio mog oca. On je ovu državu koštao svega nekoliko metaka. No, jako bih želio upoznati čovjeka koji ga je ubio i upitati ga zašto je to učinio. Možda to više nije isti čovjek, možda ima obitelj i dobar je otac, možda je tada bio pod pritiskom da puca, što ga opet nimalo ne opravdava za takav zločin. Ako i uhapse ubojicu, vjerojatno će ga osuditi na minimalnu kaznu koja će biti kraća od suđenja, tako da ni sam ne znam što bi me zadovoljilo nakon toliko godina čekanja – kaže Gojko Ergić, koji gotovo svakodnevno odlazi u obnovljenu kuću u Gaćelezima, gdje mu danas živi majka, prisjećajući se nekih boljih i sretnijih vremena.

Pažljivo i polako, da se ne ugrozi istraga

Da je kriminalistička istraga u slučaju ubojstva Jovana Ergića u tijeku potvrdio je “Novostima” Ivica Kostanić, načelnik Policijske uprave šibensko-kninske.

- Osim slučaja Ergić, radimo i na drugim slučajevima koje se tiču zločina počinjenih za vrijeme Domovinskog rata, jednako na štetu osoba hrvatske i srpske nacionalnosti. Svakodnevno surađujemo sa županijskim državnim odvjetništvom za kaznena djela ratnih zločina, dakle za ona za koja je propisana kazna viša od deset godina zatvora. Više od ovoga ne mogu komentirati, jer bilo kakve daljnje izjave mogu ugroziti istragu, a glavni bi osumnjičenici mogli netragom nestati – kaže Kostanić.

 
Odšteta nakon odluke u kaznenom spisu

Punih šest godina prošlo je otkako je Gojko Ergić podnio zahtjev za odštetu županijskom državnom odvjetništvu, no pomaka još uvijek nema. “Izvidi su još u tijeku te će se nakon donošenja državno-odvjetničke odluke u kaznenom spisu moći dalje postupati i donijeti odluka o zahtjevu za naknadu štete i ponudi za sklapanje izvansudske nagodbe koju je podnio Gojko Ergić”, piše u priopćenju koje je potpisao Emilijo Kalabrić, glasnogovornik ŽDO-a.

http://www.novossti.com/2010/03/policija-na-tragu-ubojici-jovana-ergica/

Кричке – симбол једног нестанка
 
Ретко које место на Балкану се може похвалити таквом символиком, каквом зрачи једно мало село недалеко од Дрниша, до 1995. у саставу Републике Српске Крајине, а данас у Хрватској. На реци Чиколи у крашком Петровом пољу, на неких три стотине метара надморске висине, Кричке су типично село овог дела света. Но, оно што разликује Кричке и њима суседна села, јесте историја, која је заправо, историја српског народа на простору Далмације, у малом.
 
Село носи име по братству које га је основало, Кричкама,  највероватније у 15. веку, од избеглица из Дробњака. Освајања српских простора 16. и каснијих векова доносе нове избеглице са територија Босне и Херцеговине, те тако Кричке 1738. (према римокатоличким изворима) добијају своју Православну цркву Св. Георгија. Римокатоличке цркве у Кричкама није било све до 1990, али је зато било унијата још у првој половини 19. века и ту заправо и почиње наша прича.

Према казивању епископа Никодима Милаша у књизи ,,Православна Далмација'', почетак појаве унијатске цркве у Петровом пољу, догодио се 1831, када је сеоски старешина Кричака тужио дрнишком суду сеоског свештеника Петра Кричку због немарности и конкубината. Тужба је била прослеђена епископу Рајачићу, који је преместио свештеника у другу парохију и наложио му да остави љубавницу. Кричка међутим није желео да напусти село коме су његови преци дали име, те је тако заједно са још једним свештеником из села Баљака, наставио по старом. Епископ Рајачић их обојицу јавно 28. јула 1831. године кажњава, а на њихово место долазе свештеници из оближњих епархија. Међутим, наш главни актер Петар Кричка уточиште тражи у Задру код гувернера далматинског, но како је и мешовита гувернаторско-црквена комисија утврдила да је Кричка заиста крив за оно што је оптужен,  сада већ бивши свештеник проналази друго решење. Заједно са свештеником Марком Бусовићем из Баљака, одлази поново гувернеру Лилијенбергу, али овога пута у жељи да постану римокатолици! Жеља им је свакако била испуњена и не само да нису предали своје епархије свештеницима који су их заменили, већ су наставили са богослужењем и то са оправдањем да то чине против Рајачићеве самовоље. Неки од мештана два поменута села, не знајући да су им пароси постали римокатолици, пружају подршку својим формално бившим свештеницима и тако несвесно постају заметак онога што ће се наставити пуних сто седамдесет година(ко је убеђен да и данас тога нема, нека се присети сведочења појединих Срба из Хрватске како се у неким местима добија посао или пак ,,Хрватске православне заједнице).

Све се одвило тако да је главни кривац постао – епископ Рајачић, јер је тобоже ,,бранио становништву Кричка и Баљака да пређу у унијатску цркву'' према писму гувернера Лилијенберга, те да је то право сваког становника, а да је дужност осталих да унијате помажу и да их заштите. Већ 8. марта 1832, у општини дрнишкој је било 46 унијата, од чега 21 у Кричкама. На реаговања епископа Рајачића у престоници Аустрије, као одговор је стигла одлука да се саграде, о државном трошку две унијатске цркве у Кричкама и Баљцима. Права позадина целог догађаја најбоље се види из једног летописа: ''Крички и Бусовићу, првоме у Кричкама a другоме у Баљцима, требало je створити својих шљедбеника, да би могли оправдати пред губернијумом своје обећање да ће све православне Петрова поља обратити у унијатство. Губернијум je та два попа потпомагао новцем и својом протекцијом, само да им посао олакша и подигне углед у народу''.

Иако од стране надлежног свештенства Српске православне цркве било покушаја да се заустави унијаћење, ефекта није било. Већ 1837. унијата је у три парохије званично, 459, што би значило да је од њих могло да се направи цело једно чисто унијатско село. Ако узмемо у обзир наставак политике према православном и уопште српском становништву у Аустрији и касније Аустро-Угарској, врло лако можемо доћи до закључка да је НДХ, у ствари још тада почела.

Оно што је такође занимљиво је и чињеница да су управо догађаји у Кричкама инспирисали Сима Матавуља да напише приповетку ,,Пилипенда'' која је, за дивно чудо и данас део школског програма. Радња приповетке се дешава у селу К, које неодољиво подсећа на Кричке, географским положајем и тамошњим дешавањима. У ,,Пилипенди'' је можда и најбоље описан метод којим су одређени кругови прво верски, а убрзо и национално убијали један народ. Јер, ко није желео да узме џак брашна, реши питање опстанка своје породице и постане унијат, суочавао се са многим проблемима.

Занимљив је и податак да се управо недалеко од Крички налази родно село познатог нео-усташког певача Марка Перковића Томпсона, Чавоглаве. Перковић Томпсон је постао познат почетком ратова деведесетих управо песмом која је посвећена хрватским војницима из Чавоглава, а коју је тада, као и данас на концертима, почео са павелићевским ,,За дом спремни''. Касније се Перковић прочуо као извођач песама као што су ,,Ево зоре, ево дана''(говори о усташким официрима Рафаелу Бобану и Јури Францетићу) и ,,Јасеновац и Градишка Стара''(једна од најморбиднијих песама у којој се велича покољ Срба и наравно Павелић), да би се јавно оградио од свега тога пре пар година. Ако узмемо у обзир шта се догађало у оближњим селима и чињеницу да православних Перковића још увек има, а нарочито у Црној Гори одакле су и дошли оснивачи села Кричака, коцкице се саме могу сложити.

У Кричкама према попису 2001. има свега 83 Срба. Сто седамдесет година пре, Срби су чинили апсолутну већину у том и многим другим селима, а Хрвата је ретко где и било.

 Кричке нам остају свима за наук и опомену. Јер оно што је тамо почело(макар формално), наставља се и дан-данас. На нама је, да поучени искуством Пилипа Бакљине, изаберемо нашег, ''српског 'Риста'' и борбу која није нимало лака, али је заснована на нечему што је својевремено формулисано као Чојство и Јунаштво, те стога немамо разлога за страх.


--------------------------
На ВикиПедији:
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B5_(%D0%94%D1%80%D0%BD%D0%B8%D1%88)

NDH na životu

 Piše: Milorad Pupovac

U izdanju izdavačke kuće Europapress holdinga, kao dodatak dnevniku “Jutarnji list”, štampana je i po 19.90 kuna prodavana fotomonografija “Život u NDH”. Premda predgovor nosi naslov “Slike života, slike smrti”, ništa od toga – ni života, ni smrti – nema u ovoj “fotomonografiji”. Ništa osim slike i potpisa. I upravo to odsustvo kako života tako i smrti, navelo me da napišem ovaj tekst. Bolje reći fragmente ili fragment nečega što bi moglo biti tekst kad se obnovi vrijeme teksta.

Fotografije same po sebi nemaju značenja. One su slike u ogledalu ispred kojega nema onih koji su se u njima ogledavali. Njihovo se značenje počinje oblikovati tek onda kad mi stanemo pred njih. Na mjestu onih kojih više nema, a u kojima se ogledamo, koji su sada naša ogledala. Neovisno o tome koliko u njima prepoznavali sebe, a koliko nekog drugog. Zato se i značenje fotografije oblikuje u nekoj vrsti dijaloga. Tako je ova fotomonografija rezultat već obavljenih dijaloga između u njoj sadržanih fotografija i njezina izdavača, urednika i izbornika. Jedan je možda gledajući se u njima vidio Kakav Takav Profit, drugi je možda vidio Povijest Oslobođenu Ideologije, a treći je možda vidio Fotografije Koje Govore. Bilo kako bilo, ova je “fotomonografija” slika našeg stanja. A kakvo je to stanje slike same ne govore mnogo. One poprimaju rukopis tek kad pročitamo potpise ispod njih. S tim potpisima njih se gleda kao jedan bezopasan, skoro banalan slikopis.

Dva dolaska
Fotomonografija počinje i završava s dva “dolaska”: jedan “Nijemaca”, drugi “partizana”. Godine 1941. dolazi njemačka vojska koja je, kako fotografija kaže, “na glavni zagrebački trg nakrcala svu silu svojih vozila da pokaže svoju snagu”, a “građanima je”, kao što se na fotografiji lijepo vidi, “bilo dopušteno razgledavati ih, slikati se i razgovarati s vojnicima”. Dakle, Nijemci su 1941. došli u Zagreb da njegovim građanima pokažu svoju snagu, ali “kako je u Zagrebu prija rata bilo razmjerno malo automobila i drugih vozila, naglo zakrčenje ulica njemačkim vozilima iznenadilo je građane”. Da li ta nenaviklost građana na tolika prometala ili poslovični njemački gostinski vojnički bonton, doveli su do toga da se za tenkove s Jelačićeva trga “pronađe prikladniji smještaj na ruskoj fronti”.

Godine 1945. dolaze partizani, pa su tako umjesto njemačkih tenkova “Ilicom … tutnjili …sovjetski tenkovi T-34 s partizanskom posadom”. Istina, njih građani zbog straha od “mogućih sukoba između partizana i zaostalih njemačkih i ustaških snaga” nisu dočekali na ulicama. (Iako se može vidjeti i na fotografiji s tenkom priličan broj ljudi na ulici, kao što se na drugoj vidi masu koja dočekuje ulazak partizanske pješadije.) Jednom riječju, “dolazak”, rečeno je sve: niti je njemačka vojska okupacijska niti je partizanska osloboditeljska. One su u najboljem slučaju došljačke – jedna iz pravca Črnomerca a druga iz pravca Dubrave.

Razvrstavanje na Srbijance i prečane
Na 16. strani “fotomonografije” nalazi se fotografija na kojoj se vidi radnik koji s dugačkih ljestava sa zgrade “na uglu Jurišićeve i Petrinjske ulice u Zagrebu” skida ćirilična slova inače dvopismenog naziva Srpska banka, jer “odmah nakon uspostave Nezavisne Države Hrvatske, vlasti ukidaju Srpsku banku i poslovanje predaju Poštanskoj štedionici”. Ukidanje jedne banke i skidanje njezina ćiriličnog naziva izgledaju kao gotovo uobičajene i bezazlene radnje u vremenima promjena, pogotovu ukoliko je to u skladu sa “Zakonskom odredbom o zabrani ćirilice s Provedbenom naredbom Ministarstva unutarnjih poslova”. Zato ni u njezinu okviru, ni u potpisu, ni na njezinoj poleđini nema “Naredbe za evakuaciju Srba u Zagrebu koji stanuju u određenim sjevernim dijelovima grada” (”Hrvatski narod”, br. 85, 8. svibnja 1941. str. 3), koja se ima provesti u roku od 48 sati. Mjesta nije bilo ni za “Odredbu da se Srbi smiju kretati Zagrebom samo danju” (”Hrvatski narod”, br. 85., 8. svibnja 1941. str. 3). Mjesta nije bilo ni za odluku o sekvestraciji srpske imovine u Zagrebu (pa se valjda zato uz fotografiju izloga knjižare “Velebit” ne kaže da je ta današnja “Prosvjetina” knjižara bila vlasništvo srpskih obitelji a cijela zgrada na Cvjetnom trgu vlasništvo Srpske pravoslavne crkvene općine zagrebačke).

Razumljivo da uz sve to nije moglo biti mjesta ni za one koji su zajedno sa zagrebačkim Židovima odvedeni u logor Kerestinec, pa tu, kako mi je nedavno pripovijedao Branislav Ćelap, poznati zagrebački izdavač kojem je otac bio poznati zagrebački knjižar, razvrstavani u dvije grupe: u Srbijance i prečane. Srbijanci – ukoliko već ranije nisu “samoinicijativno” otputovali komfornijim vagonima – stočnim su vagonima otpremani u Srbiju, dok su prečani razvrstavani u dvije grupe: sjevernu (Slavonija i Srijem) i južnu (Kordun, Banija, Lika i Dalmacija). Oni iz sjeverne su izgnani u zavičajne općine s obavezom višekratnog javljanja policiji, dok su oni iz južne grupe (zajedno sa zagrebačkim Židovima), završavali u gospićkim logorima, odnosno bezdanim velebitskim jamama. Nije ni čudno što na fotografijama “Života u NDH” ništa od ovoga nije snimljeno kad se na fotografiji glumaca Hrvatskog državnog kazališta jasno vidi kako je “Dušan Žanko, … iako vjeran ustaškom poretku, sačuvao brojne glumce srpskog podrijetla i komunističke prošlosti”. Zbog te činjenice vjerojatno nije bilo mjesta ni za spomen onih glumaca koje se nije uspjelo “sačuvati”, nego ih se objesilo pred njihovim kazalištem.

Grijeh nespominjanja
Među fotografijama koje pokazuju život na “ulicama, trgovima i arenama”, na strani 50. i 51., nalaze se one koje pokazuju “dva mladića odjevena prema modi tog vremena” kako “neobavezno čavrljaju, dok iza njih hodaju dva (iako se i bez naočala vidi da su trojica! op. M. P.), pripadnika njemačkog Wehrmachta koji su dobili izlazak u grad”, darivanje djece za “dječji najdraži blagdan” Svetog Nikolu, te autobus banjalučkog prijevoznika Mihaljevića iz kojeg izlaze “siročad s Kozare” pod budnim okom starateljice. Potpis uz sliku kaže da je “nakon njemačko-ustaške ofenzive na Kozaru 1942. godine, ostalo mnogo siročadi”. Kaže se i to da su ih “ustaše dovele u Zagreb i odlučile odgojiti u novom duhu”. Ni tko su, ni kako su postala siročad, ni koliko ih je, ništa do ofenzivske siročadi koja je zbrinuta u Zagrebu i odgajana u novom duhu. Ni riječi o tome da je ta grupa djece odjevenih u ustaške uniforme s ustaškim znamenjem na kapama mali broj od preko 23.000 kozaračke djece od kojih je, poput one s Korduna, Banije i Slavonije, velik dio od gladi i bolesti s majkama ili samo pomrlo u logorima poput Gradiške, Siska i Jastrebarskog. Nigdje ni među sestrama karmelićankama, kojima je Pavelić povjerio skrb o siročadi, nema spomena o Diani Budisavljević, Austrijanki porijeklom, supruzi Julija Budisavljevića, profesora medicine i utemeljitelja Zavoda za kirurgiju na Medicinskom fakultetu u Zagrebu, koja zajedno s nevelikom grupom (Mirom Kušević, Markom Vidakovićem, Đurom Vukosavljevićem, Ivankom Džakula i Kamilom Breslerom), od 23. listopada 1941. pa sve do kolovoza 1945. nastoji zbrinuti i zbrinjava kozaračku, kordunsku i djecu onih koji su završili u njemačkim radnim logorima. Kako piše Josip Kolanović, izradila je kartoteku za 12.000 djece, odgovorila na oko 4.000 upita roditelja iz njemačkih logora o sudbini njihove djece, te oko 1.000 iz različitih dijelova Hrvatske. Nigdje ni jedne riječi o Zakonskoj odredbi o uređenju pravnog položaja državne siročadi (”Narodne novine”, br. 266., 20. studeni 1943.), a po kojoj odredbi su tako djeca srpske nacionalnosti preimenovana u hrvatska imena, prevedena na katoličku vjeroispovijest, administrativno im je određena zavičajnost i godina rođenja, dok im je za datum rođenja određivan 10. travnja!

Onda Dušan Zelembaba, danas Stevo Karapandža
Na strani 54. i 55. velika je fotografija koja negdje na Cvjetnom trgu, ispred današnje Privredne banke, prikazuje građane okupljene oko informacijskog stupa. U potpisu stoji da su građani glavne informacije “dobivali s oglasa oblijepljenih na stupovima. Tu su se mogle naći svakojake informacije. Od promjene voznih redova, najava za kazališne predstave i liste strijeljanih osoba”. Ova fotografija i njezin potpis najbolje ilustriraju ono što sam rekao na početku teksta o tome kako u ovoj “fotomonografiji”, koju pisac predgovora želi spasiti naslovom “Slike života, slike smrti”, zapravo nema ni života ni smrti. Kad bi bilo jednog bilo bi i drugog. A u Zagrebu je, da o drugim dijelovima Hrvatske ne govorimo, bilo smrti, ali ne one koja ide uz život kakav se sugerira u naslovu ove “fotomonografije”. No tu se smrt niti slika niti potpisuje. Ona je, valjda po uzoru na stanje našeg današnjeg novinarstva, koje karakterizira uređivački četverored: red političkog skandala, red kolumni, red seksa i pomodnosti te red crne kronike i sporta, svrstana među informacije o voznom redu i rasporedu kazališnih predstava. I to označena kao “liste strijeljanih osoba”! I kao što se iz “voznih redova” ne vidi do kakvih je promjena u njima došlo, tako se ni iz “lista strijeljanih osoba” ne vidi da li je kod njih došlo do nekih promjena i ukoliko jeste zašto se to dogodilo.

Tako se ne vidi da li je jedan od prvih strijeljanih u Zagrebu, kuhar hotela “Esplanade”, Dušan Zelembaba (kojem je inkriminiran verbalni delikt govorenja protiv “nove vlasti”), živ ili mrtav. Isto vrijedi i za Budislava Borjana, koji je zbog “komunističke propagande” strijeljanjem oslobođen daljnjeg izdržavanja zatvora u lepoglavskoj kaznionici. Budući da nisu strijeljane, već premlaćene, to se s još manje sigurnosti može reći za zagrebačke trafikantice, sestre Zdenku i Rajku Baković. Uostalom kao i za sve one koji su nakon oružanog napada na ustašku patrolu kod Botaničkog vrta ili nakon diverzije u restoranu “Medulić”, koji je služio kao menza njemačkih oficira, bili pohapšeni bilo kao “izvršitelji” bilo kao “intelektualni začetnici”, a koji su strijeljani bilo u Dotršćini bilo u Rakovu Potoku. “Lista strijeljanih osoba” ne spominje ni Ivana Vidnjevića, predsjednika pokretnog prijekog suda, koji je već 1942. proslavljao nekoliko hiljada presuda strijeljanjem, među kojima i presudu dr. Pavlu Lončaru, profesoru retorike na Bogoslovnom fakultetu, zbog toga što je kod vlasti protestirao zbog progona i ubojstava Srba.
Eto, takva mogu biti “sredstva priopćavanja”. Uvijek ih nešto razdvaja od života i smrti – jedanput liste drugi put top-liste.
Jedna ideologija zamijenila drugu?
Nakon što su 1945. jedni otišli, a drugi došli, trgovi su se ponovo počeli puniti političkim skupovima, pa je “u vrlo kratkom vremenu jedna ideologija zamijenila drugu. I jedna i druga totalitarna”. A što se vidi po tome što su “imale sličan način komuniciranja s narodom. Veliki skupovi, parade i masovke”. Istina, ova nova je ženama uzela “strane žurnale” i osigurala da “ravnopravno s muškarcima sudjeluju u izgradnji socijalističkog društva” te uvela “ravnopravnost između latinice i ćirilice”, kao što je ona prva valjda ženama osigurala “strane žurnale”, a Srbima “uzela ćirilicu”.

Dakle, nije jedan život, kao što sugerira naziv ove “fotomonografije” zamijenjen drugim, već je samo jedna ideologija zamijenila drugu. A život, kao i mi koji se ogledamo u njegovim slikama, mi smo valjda samo objekt ideologizacije i dezideologizacije. Mi kao da nemamo ideje, uvjerenja, vjerovanja. Mi kao da ne pripadamo ničemu doli golom životu, golom sebi ili goloj naciji. Mi kao da smo tek rođeni ili tek što smo umrli. Mi kao da nemamo svijeta, već samo život. Mi kao da imamo samo ogledala života i one koji potpisuju naše slike u njima. A u kojim se slikama mi nikad nemamo prilike ogledati. Niti ih se osloboditi!
I upravo je to ono najgore i najopasnije u ovoj “fotomonografiji”, a ne njezina eventualna nostalgičnost prema životu u NDH ili drugačije oživotvorenje povijesti. Ona nas ne samo lišava odgovornosti za naše bivše ideje i njihova djela, već nas čini nesposobnim da budemo odgovorni za naše buduće ideje i njihova djela, a u slavu Nedužnosti Života.

http://www.novossti.com/2010/02/ndh-na-zivotu/

Kristallnacht u Zadru 1991.
Piše: Ernest Marinković


Masa se valjala ulicama Zadra tog 2. svibnja 1991., u njoj i velik broj policajaca, uniformiranih i naoružanih, koji su vikali: "Ajmo momci, brže malo s tim!" Nije poznat točan broj demoliranih objekata u vlasništvu Srba. Slučaj je službeno zaključen prije osam godina

San i politiku Franje Tuđmana o etnički čistoj državi na jedinstven su način u Hrvatskoj osjetili građani Zadra. Mjesecima prije početka otvorenih ratnih sukoba i svakodnevnog bombardiranja grada, Zadranima srpske nacionalnosti svakodnevno je davano do znanja da su u svom gradu postali nepoželjni. Golemi pritisak kulminirao je prazničnog 2. svibnja 1991. godine kada se neviđena količina mržnje sručila na Zadar.

U poslijepodnevnim satima počela je nezapamćena orgija ulicama grada. Mahnita rulja - prema nekim procjenama Zadrom se razmiljelo više od dvije tisuće ljudi - oboružana palicama, kamenjem, ali i vatrenim oružjem, demolirala je i pljačkala ugostiteljske, trgovačke i ostale objekte u vlasništvu Srba. Po uzoru na nacističku Njemačku i uništavanje židovske imovine, i u Zadru je obračun sa Srbima otpočeo kristalnom noći. I to usred bijela dana.

Više od 130 uništenih objekata

"Nešto prije 17 sati krenula je grupa građana negdje s područja Gaženice prema središtu grada i počela demolirati imovinu građana srpske nacionalnosti, a prvi im je na udaru bio lokal "Putnik". Kako se kretala, grupa je postajala sve brojnija i na kraju se pretvorila u zapjenjenu masu koja se divljački iživljavala. Među njima je bio povelik broj policajaca, dakako uniformiranih i naoružanih, koji su vikali: "Ajmo momci, brže malo s tim!", ispričao nam je Đuro Kresović, koji je u to vrijeme bio šef Kaznenog odjela Općinskog suda u Zadru.

"Kada danas analiziram te događaje, sve je upućivalo na zločin tolikih razmjera. Tjednima ranije Srbi su u Zadru i okolici bili izvrgnuti strahovitim zastrašivanjima. Ljude su zvali telefonom i prijetili im, na ulicama su im dovikivali, dobivali su prijeteća pisma na kućne adrese u kojima je pisalo "ili se pokloni ili se ukloni", a u potpisu je bez srama stajalo "HDZ".

Masovno su ih otpuštali s posla, tjerali su ih iz kuća i stanova, čak su i djeci u školama prijetili. Činilo se sve kako bi se izazvao strah koji će rezultirati odlaskom. U zgradama su bili imenovani nekakvi nadglednici koji su stalno motrili na "sumnjive". Uskoro su počela pojedinačna bacanja eksploziva u kuće i lokale, kaže Kresović tvrdeći da su poslije svake takve akcije počinitelji uredno podnosili izvještaje u policijske stanice.

"Zadarskoj kristalnoj noći i svemu prije i poslije nje prethodile su ozbiljne pripreme u prostorijama lokalnih podružnica HDZ-a. Mjesecima ranije sačinjavani su popisi kuća i ostalih objekata koje treba porušiti", tvrdi Kresović.

Dan poslije kristalne noći, 3. svibnja, naš sugovornik prošetao je opustošenim gradom kojim su i dalje harali pojedinci, iznoseći iz trgovina, kafića i restorana sve što se još moglo odnijeti. Noć ranije pljačkalo se kolektivno i neskriveno, a opustošeni su brojni objekti, kako privatni tako i oni u vlasništvu tadašnjih poduzeća, JAT-a, AVIS-a, Beka, Merkura, Kluza, Jugotoursa, Beteksa, Petra Velebita, Obuće, Fruške gore, Jugobanke, CIK-a, Standarda, Simpa, Vojvodine... Preciznih podataka o imovini zadarskih Srba uništenoj tog 2. svibnja 1991. naravno nema. Prema nekima, riječ je o devedesetak objekata, dok Kresović navodi da ih je svakako više od 130. Tvrdi da je jedna osiguravajuća kuća načinila popis od 136 demoliranih objekata.

Đuro Kresović je nedugo poslije toga smijenjen s mjesta rukovoditelja sudskog Kaznenog odjela i degradiran u običnog suca. Ubrzo je izgubio i to radno mjesto i potjeran je sa suda. Naposljetku je i on sa suprugom morao napustiti Zadar. Izbjegli su u Baranju. Danas žive u jednom seocetu u Šibensko-kninskoj županiji i sudski se bore za povratak atraktivnog zemljišta u Svetom Petru.

Konobarice pod šankom

Vlasnik jednog poznatog ugostiteljskog lokala na zadarskom poluotoku, koji je želio ostati anoniman, također je zaključio kako je spisak imovine u vlasništvu zadarskih Srba bio pripreman tjednima prije svibnja. Štoviše, kaže, vlasnici su unaprijed bili upozoreni što ih čeka.

"Međutim, čovjek jednostavno ne želi vjerovati da će baš on stradati jer, na koncu, mislio sam, zašto bi mene itko dirao kada nikada nikome nisam učinio ništa nažao. Nažalost, prevario sam se. U trenutku kada se sve odigravalo nisam bio ni u gradu ni u svom lokalu, ali do detalja znam što se i kako dogodilo. U jednom je trenutku desetak ljudi došlo do dijela grada gdje se nalazio moj lokal. Bili su predvođeni jednom ženskom osobom (ime i prezime poznato redakciji). Ona je u ruci držala popis na kojemu su bili objekti predviđeni za rušenje. Uprla je prstom u moj što je značilo - uništiti! Bagra je nahrupila i jednostavno počela razbijati sve što joj se našlo na putu. Konobarice su se stisnule ispod šanka i čekale da ludilo prođe", kaže naš sugovornik, koji ni nakon toga nije htio otići iz svoga grada.

"Policiju nisam alarmirao jer od toga ne bi bilo nikakve koristi, već bih vjerojatno na sebe navukao dodatni bijes razularene mase i same policije. S druge strane, policija se sama nikada nije javila. Ne, do dana današnjega nije me kontaktirala. Je li i kada sačinila nekakav zapisnik o uništenju lokala, stvarno ne znam, ali znam da moju izjavu nitko nije uzeo niti je razgovarao s djevojkama koje su radile u restoranu. Ne znam kakav bi zapisnik o uviđaju uopće mogao biti bez izjava svjedoka i vlasnika. Ali dajte, budimo pametni, o čemu mi pričamo i kakvu pravdu možemo očekivati znamo li da je dan kasnije svemoćni Vladimir Šeks, komentirajući zadarsku kristalnu noć, javno na televiziji izjavio kako je riječ o opravdanom revoltu građana Zadra", zaključuje naš sugovornik.

Kao izravan povod kristalnoj noći predstavljeno je ubojstvo Franka Lisice, mladića koji je ranije ubijen u selu Polači pokraj Zadra. Prema službenoj verziji, Lisicu su u jednom sukobu ubili pobunjeni Srbi, ali mnogi danas dvoje u točnost službenog izvještaja.

Nije pomogao ni barjak

Bilo kako bilo, taj je događaj iskorišten kao okidač za iskazivanje gnjeva Zadrana te ih nagnao na osvetnički pohod gradom, koji nije mimoišao ni kafić "Ambasador" u dijelu grada koji se zove Relja, u vlasništvu Mirka Arčabe. Taj ugledni građanin, direktor zadarske podružnice osječke tvrtke IPK, tog je dana bio na prvomajskom druženju s kolegama u Osijeku. Sa sobom je imao i dokumentaciju o netom završenom renoviranju kafića.

-"Ambasador" sam otvorio dva dana ranije i bilo je potrebno ispečatirati još neke papire o obavljenim atestima. Imao sam namjeru dokumente proslijediti na pečatiranje, no rečeno mi je da to neće biti potrebno jer mi je objekt upravo demoliran. Upozorili su me da bi vjerojatno bio sačuvan da sam u njemu izvjesio hrvatsku zastavu i postavio grb sa šahovnicom. Nisam u to baš vjerovao, ali s obzirom na to da je bio osiguran, dobio sam odš tetu i uskoro sam ga ponovno uredio i otvorio pa, ponukan prijašnjim sugestijama, na vrata postavio zastavu sa šahovnicom. Međutim, ona tu nije dugo bila jer je jedan dan naišao policajac Ante Ikić, jednostavno je skinuo i uzeo - kaže Arčaba. I ovaj je Zadranin, porijeklom iz obližnjeg sela Kašića, u lipnju 1991. s obitelji morao otići iz Zadra. I dan-danas iz Beograda sudski traži povrat kuće i lokala.

Koliko god kristalna noć predstavljala kulminaciju dotadašnjeg pritiska na lokalne Srbe, ona je ustvari bila upozorenje što će im se tek događati u skoroj budućnosti. Kresović, koji raspolaže čitavim nizom dokumenata vezanih uz događaje u Zadru tijekom devedesetih godina, napominje da je uništavanje imovine nastavljeno i dan kasnije, 3. svibnja, a iz dana u dan sve su češće počeli stradavati i ljudi.

"Velik broj ljudi napustio je Zadar već sljedećeg dana, a kasnije su odlasci postali sve učestaliji. Oni Srbi koji su odlučili ostati sustavno su maltretirani. Mnoge su izvodili iz kuća, neke kupili po ulicama i vezanih ih očiju odvozili u ciglanu kraj Nina. Tu su ih ispitivali i podvrgavali torturama, a onda ih noću, opet vezanih očiju, često izmučene, iskrcavali u Kožinskim borima. Onako prestravljeni, najčešće su šćućureni u grmlju čekali jutro kako bi shvatili gdje se nalaze. Sve su to bili strahoviti pritisci i zastrašivanja, ali se, nažalost, ni na tome nije stalo. Desetak je Zadrana tih dana ubijeno, minirano je i zapaljeno mnoštvo kuća i, vjerujte mi kada kažem, nitko nikada za to nije odgovarao. Međutim, željeni je efekt postignut. Iz grada Zadra, bez okolice, pobjeglo je ili protjerano oko 80 posto Srba. Nekada ih je tu živjelo oko 20 tisuća, a prema podacima UNPROFOR-a 1995. bilo ih je tek dvije tisuće", kaže Kresović.

Slučaj zaključen 2002.

I uistinu, za uništenih 90, 100 ili 130 objekata u Zadru nikada nitko nije odgovarao. Podsjećamo, kristalni dan počeo je u poslijepodnevnim satima i odvijao se pred očima tisuća Zadrana, pa tako i onih koji brinu o zakonu. Na županijskom Državnom odvjetništvu u Zadru rekli su nam da spis o tom događaju nemaju niti su ga imali, već je za takav delikt mjerodavno općinsko Državno odvjetništvo, te dodali da je "prošlo jako puno vremena i da se danas u tim institucijama bave recentnim stvarima, a ne dalekom prošlošću". Poslije višednevnog traženja iz općinskog Državnog odvjetništva poručili su nam kako su uspjeli iskopati podatak da se zapisnik o događaju ipak nalazi u županijskom odvjetništvu. Na koncu, sam županijski državni odvjetnik Ivan Galović, koji tu dužnost obnaša od početka devedesetih pa je na tom mjestu bio i u inkriminirano vrijeme, rekao nam je sljedeće: "Nažalost, vaše se strpljenje nije isplatilo jer je čitav slučaj proslijeđen u Split u kojemu su 1992. godine formirani tadašnje Vojno tužiteljstvo i Vojni sud."

Iz županijskog Državnog odvjetništva u Splitu, poslije ukupno devet dana traženja, napokon smo dobili traženi podatak: "Vojno tužiteljstvo 1992. godine primilo je iz Zadra predmet o počinjenom kaznenom djelu uništenja i oštećenja tuđe imovine o nepoznatom počinitelju, a slučaj je poslije deset godina, 2002. zaključen."

Drugim riječima, za zadarsku kristalnu noć, kada je 2. svibnja 1991. demolirano i opljačkano više od stotinu ugostiteljskih i trgovačkih radnji usred jednoga velikoga grada, nitko nije kriv.

Tko li je ono imao toliki eksploziv?

Đuro Kresović navodi da je u užem dijelu Zadra porušeno 470 kuća u vlasništvu Srba.

"Taj podatak dao mi je pokojni član Komisije za popis srušenih kuća Josip Klobučar i taj zapisnik i danas negdje mora postojati", tvrdi Kresović, čvrsto uvjeren kako toliki broj srušenih kuća može biti jedino rezultat visoke državne politike, odnosno Ministarstva unutarnjih poslova i Ministarstva obrane. Jer, za rušenje tolikih objekata u jednom gradu potrebne su goleme količine eksploziva i eksplozivnih naprava nad kojima netko ima kontrolu, a znamo da su njima raspolagali samo MUP i Ministarstvo obrane.

"Posjedujem dokument, odnosno zapisnik s jednog saslušanja na Općinskom sudu u Biogradu (posl.br. P-560/04), u predmetu u kojem vlasnik srušene kuće tuži Republiku Hrvatsku, a tijekom kojega je izjavu dao Ljubomir Barešić, koji se predstavio kao tadašnji pomoćnik glavnog inspektora obrane RH. On doslovno kaže: "Miniranja i paljenja činila su se osobama pravoslavne vjere, a postojale su organizirane grupe koje su to radile, a to su bili pripadnici Hrvatske vojske u odorama."

Пренето са...

Iz stanova izbačeno oko 100.000 ljudi

U periodu od 1991. do 1996. u urbanim područjima Hrvatske, na osnovu pravosnažnih sudskih presuda, bez stanarskog prava ostalo je, prema procjenama međunarodnih organizacija, oko 24 hiljade nosilaca. Stambeno pitanje riješeno je tek za oko hiljadu oštećenika. Međutim, prema procjenama izbjegličkih udruženja, bez stanova je ostalo i do 40 hiljada bivših nosilaca stanarskog prava, od kojih 70 posto u urbanim područjima, pod kontrolom hrvatskih vlasti i u kojima nije bilo ratnih djelovanja. Računica kaže da je na taj način u Hrvatskoj iz svojih stanova istjerano i do 100 hiljada ljudi.

Bivši nosioci stanarskog prava bez stana su ostajali na dva načina: ili nasilnom deložacijom ili napuštanjem stana zbog prijetnji i pritisaka. U oba slučaja pravo na stan gubili su odlukama sudova koji su se pozivali na činjenicu da nosioci stanarskog prava duže od šest mjeseci nisu boravili u svojim stanovima.

Novi udar doživjeli su 1996. godine kad je donesen Zakon o najmu stanova kojim je ukinuto stanarsko pravo kao pravni institut, a osobama koje nisu privatizirale stanove dodijeljen je status najmoprimaca. Nakon brojnih inzistiranja da stambeno pitanje bude riješeno i toj kategoriji žrtava rata, zaključkom Vlade iz juna 2003. godine i Provedbenim planom koji je uslijedio stvoren je mehanizam za stambeno zbrinjavanje bivših nosilaca stanarskog prava izvan područja od posebne državne skrbi (PPDS) i u gradovima. Ra razliku od zahtjeva za stambenim zbrinjavanjem bivših nosilaca stanarskog prava na PPDS-u, koji su se mogli podnositi sve do danas, rok za podnošenje zahtjeva izvan PPDS-a istekao je 30. septembra 2005. godine.

- UNHCR zagovara ponovno otvaranje tog roka i mogućnost otkupa stanova izvan PPDS-a – ističu u zagrebačkom uredu UNHCR-a i daju podatke o dosad podnijetim zahtjevima.

Do februara ove godine podnijeto je 13.749 zahtjeva za stambenim zbrinjavanjem bivših nosilaca stanarskog prava u i izvan PPDS-a, od kojih je 8.871 zahtjev dobio pozitivno rješenje, a u sklopu toga ostvareno je 7.092 stambenih zbrinjavanja. Prema procjenama Vlade, 63 posto od toga su građani srpske nacionalnosti – povratnici, izbjeglice ili interno raseljene osobe.

U ovom trenutku zabilježeno je 4.600 porodičnih zahtjeva za stambenim zbrinjavanjem izvan PPDS-a, od čega je dosad pozitivno riješeno njih 1.681, a korisnicima odnosno zaštićenim najmoprimcima dodijeljeno je 1.040 stanova. Zabilježena su i 1.842 negativna prvostupanjska rješenja za zahtjeve izvan PPDS-a, a UNHCR s Vladom sudjeluje u njihovoj reviziji.

Postoje planovi Vlade iz 2006. godine da do kraja 2011. izgradi 3.600 i kupi još 400 stanova i na taj način zbrine povratnike, bivše nosioce stanarskog prava izvan PPDS-a.

http://www.novossti.com/2010/03/iz-stanova-izbaceno-oko-100-000-ljudi/

Slučaj hrvatskog vojnika Duška Kneževića

5 KOLUMNE | RATKO DMITROVIĆ |   MART 26, 2010 AT 10:22

Nakon Drugog svetskog rata, u Titovoj Jugoslaviji, status borca Narodnooslobodilačkog rata, sa nemalim beneficijama, sticao se pomoću dva svedoka. Taj proces uglavnom se završavao u prvoj kafani gde se „borački staž“ zalivao potocima alkohola i moralnim dugom do groba. Ova navika ostala je da živi kod Hrvata pa se od okončanja građanskog sukoba u toj državi, devedesetih godina, neprestano uvećava broj onih koji su sa puškom u ruci stvarali Hrvatsku. Sada ih ima preko pola miliona i predstavljaju sve teži teret u državnom budžetu.

OKUPLJANJE „BRANITELJA“

U nedavnoj predizbornoj kampanji tadašnji kandidat a sada predsednik Hrvatske, Ivo Josipović, obećavao je da će sa pozicije predsednika, uz ostalo, učiniti sve što može da se obelodani spisak „hrvatskih branitelja“. Pre nekoliko dana Josipović je to obećanje stavio na sto i uzburkao hrvatsku javnost, pre svega mnogobrojna udruženja u kojima su okupljeni „branitelji“.

Inače, ta gospoda imaju poseban status u društvu; redovne i neupitne penzije, prednost kod zapošljavanja i upisa dece na fakultete, kreditne olakšice, dodatnu pomoć u slučaju invaliditeta kao posledice učešća u ratnim operacijama… Važi li to za sve koji su stvarali Hrvatsku sa puškom o ramenu i šahovnicom na čelu, odnosno, za njihove porodice. Ne. Posebno ako imaju „pogrešna“ krvna zrnca. Kao Sanja i Suzana Knežević iz Pule.
Njihov otac, Duško Knežević bio je hrvatski vojnik, pripadnik 119. brigade i bio je Srbin. Nije više među živima, umro je od posledica moždanog udara a pre toga borio se sa dijabetesom, stalnim i teškim glavoboljama, postratnim sindromom… Priča Duška Kneževića dodirnula je sam vrh dvoličnosti novostvorene hrvatske države i otkrila, po ko zna koji put, ružno lice jedne politike koja menja formu i vremenske okvire ali se ona sama, ta politika, ne menja. Mržnja prema Srbima sastavni je deo svake hrvatske nacionalne i državotvorne politike.

Knežević je 1990. godine poverovao u priču o novoj Hrvatskoj koja se podiže na temeljima ravnopravnosti za sve koji će u toj državi živeti, okrenuo se protiv sopstvenog naroda, komandovao operacijama hrvatske vojske na području Like i doživeo strašnu tragedije od koje se, to je više nego jasno, nikada nije oporavio i koja ga je ubila.
Dok je ratovao protiv sopstvenog naroda oni koje je, navodno, branio od srpskog agresora, ubili su mu majku. Zverski, sekirom, raskomadali su je kao zveri.

Majka Duška Kneževića zvala se Dušanka Vraneš i živela je u Gospiću. U avgustu 1991. godine proslavila je u Puli treći rođendan svoje unuke Suzane, Duškove kćerke, i vratila se u Gospić. Tri dana kasnije u njen gospićki stan upadaju hrvatski vojnici i odvode je na informativni razgovor. Takvih odvođenja bilo je nekoliko a Dušanka je poslednji put viđena 18. oktobra 1991, kada je iz Gospića, kamionom, sa još desetak gospićkih Srba, odvezena u Perušić. Tamo su ih mučili sedam dana, a onda pobili.
Za to vreme njen sin ratovao je u uniformi hrvatske vojske.

MEDIJSKA HARANGA

Saznavši da mu je majka nestala Duško pokušava da je pronađe ali uzalud. I dalje je na ratnim položajima i svaki slobodan dan koristi da obiđe Liku ne bi li pronašao bilo kakav trag. Preko anonimne dojave saznaje da mu je majka ubijena i da su je ubili Hrvati iz Gospića, eskadroni smrti Mirka Norca koji je kasnije osuđen za zločine u Medačkom džepu i koji će ako ne ove onda svakako sledeće, 2011. godine izaći na slobodu.

Po okončanju ratnih operacija Duško Knežević vraća se u Pulu, živi teško, jedva prehranjuje porodicu, bori se sa nekoliko bolesti i nastavlja potragu za majčinim posmrtnim ostacima, kako bi je dostojno sahranio.

Nakon otkrivanja jedne od masovnih grobnica na području Like, u kojima su sahranjivani pobijeni Srbi, konkretno one na Lipovoj glavici, kod Perušića, Duška pozivaju u Zavod za sudsku medicinu u Rijeci i u hladnoj polumračnoj sobi otvaraju plastičnu vreću, oznaka US 22, sa ostacima žene koja ga je donela na svet. Bilo je to 2001.
„Moja majka ima tri metka u prsima, jedan u potiljku, udarena je sjekirom u lice i sjekirom u prsa. Donjeg dijela tijela nema“, ispričao je te 2001. godine, Duško Knežević splitskom nedeljniku „Feral“.
Sedam meseci stajala je, sada u Zavodu za sudsku medicinu u Zagrebu, crna plastična vreća, sa oznakom US 22, i u njoj ostaci Dušanke Vraneš. Kneževići nisu imali novca za sahranu. Molili su državu Hrvatsku da pomogne, ali uzalud. Sahranu su platili Istarski demokratski savez i splitski „Feral“.

Nakon svega što je doživeo, a posle ispovesti „Feralu“, Duško Knežević prolazi i javno linčovanje, medijsku harangu, organizovanu u splitskoj „Slobodnoj Dalmaciji“. Udarno pero tog lista, dugo vremena najuticajniji čovek „Slobodne“, Josip Jović (interesantno prezime) u tekstu pod naslovom „Prljavi agitprop“ kreće u odbranu Hrvatske i Norca od „lažnih svjedoka“ među koje svrstava i Duška Kneževića, optužujući ga da je za objavljivanje svoje životne priče od „Ferala“ dobio tri hiljade maraka.

Knežević je pokušao da se brani ali „Slobodna Dalmacija“ odbija da objavi njegov demanti.
Koliko mržnja prema Srbima u Hrvatskoj može da bude bolesna dokazuje upravo slučaj Knežević i spomenuti Josip Jović. Taj se nije zaustavio na tvrdnji da se Knežević u „Feralu“ oglasio ne da bi ukazao na smrt svoje majke već da bi optužio „slavnog hrvatskog generala Mirka Norca“ pa je krenuo dalje i ustvrdio nešto što je dostojno najrigidnije ustaške misaone strukture.

„Čak se ponekad stječe dojam kako bi osporavatelji prava hrvatskog naroda na državu (u ovom slučaju Knežević i Feral) i sami ubijali e da bi imali što više argumenata za svoja osporavanja“, napisao je tih dana Josip Jović u „Slobodnoj Dalmaciji“.

Drugim rečima, dao je hrvatskoj javnosti do znanja kako nije isključeno da je Duško Knežević ubio sopstvenu majku, samo da bi napakostio hrvatskoj državi. Sve to dotuklo je Kneževića.

Dodatnu žalost u ovoj priči, bar sa pozicije neutralnog posmatranja, čini stav Duškove kćerke, Sanje Knežević. Ona se – u formi javnog obraćanja pokojnom ocu, u pismu koje je novembra 2009. godine objavljeno na nekim hrvatskim portalima a 15. novembra prošle godine pročitano u emisiji Hrvatske televizije „Nedeljom u 2“ – zalaže za poboljšanje društvenog položaja „hrvatskih branitelja“.

ORUŽANE SNAGE

Sanja kuka nad sudbinom svoje porodice i porodica drugih pripadnika Hrvatske vojske. Veliča čin odbrane Hrvatske, odluku svoga oca da ode u Hrvatsku vojsku naziva herojstvom i nigde, ni jednom rečju, ne spominje, čak ni u aluzijama, suštinu drame svoje porodice; nacionalnu pripadnost (i strašnu smrt) njene bake Dušanke i njenog oca Duška.

Da li je ovo usamljen slučaj? Nije, naravno. Mihajlo Zec, Srbin, jedan od bogatijih Zagrepčana pre rata, vlasnik nekoliko mesara u glavnom gradu Hrvatske, ubijen je 1991. godine zajedno sa svojom kćerkom Aleksandrom i suprugom Marijom. Nikada se nije razmetao srpstvom, supruga mu je bila Hrvatica, čak daljnja rođaka Stipe Mesića (ubice su mislile da je i ona Srpkinja) a Mihajlo je, to odavno nije tajna, finansijski pomagao Hrvatsku demokratsku zajednicu. Ni to mu nije pomoglo da preživi.
Njega i njegove ubili su pripadnici grupe Tomislava Merčepa a Sinišu Rimca, čoveka koji je pucao u glavu male Aleksandre, nedavno je, sećate se, Stjepan Mesić, poslednjih dana svog predsedničkog mandata, pomilovao.
Teško je i nije preporučljivo spekulisati sa brojkama ali učešće Srba u hrvatskim oružanim snagama, koje su početkom devedesetih napadale Jugoslovensku narodnu armiju i sukobljavale se sa Srbima, nije zanemarljivo. Tih ljudi danas nema u komandnim strukturama i spiskovima visokih oficira hrvatske vojske, u javnom životu, među visokoodlikovanima. Mnogi su napustili Hrvatsku i žive razbacani po Evropi i Americi. Izbegavaju svaki kontakt sa ostalim Srbima strahujući od moguće osvete za učešće u „Domovinskom ratu“. Dvostruki nesrećnici.
Jedan od njih, pripadnik specijalne jedinice zagrebačke policije, ostao je u sastavu Zbora narodne garde do sredine 1991. kada njegovim saborcima, Hrvatima, sve više počinje da smeta njegovo srpsko poreklo. Suočen sa pritiscima da se javno oglasi i pozove svoje sunarodnike da prihvate novu hrvatsku vlast čovek (ime i prezime iz razumljivih razloga ne navodim) sa suprugom i dvoje maloletne dece jedne avgustovske noći napušta Hrvatsku, kratko se zadržava u Austriji, a danas živi na severu Evrope.

Tog specijalca upoznao sam u oktobru 1990. godine, u vreme onih dramatičnih događaja u Petrinji, na Baniji. Tada sam, svesno i sa mnogo straha u sebi, prešao liniju koja deli i uvek treba da deli novinskog izveštača i učesnika događaja. Videvši da situacija ispred petrinjske policijske stanice izmiče kontroli i da može okončati krvoprolićem, a verujući da se to može sprečiti, nekoliko puta sam prelazio brisani prostor koji je razdvajao naoružane Srbe na jednoj i hrvatsku specijalnu jedinicu pristiglu iz Zagreba, na drugoj strani. Sve pokušavajući da smirim strasti. Tada mi je čovek kojeg spominjem diskretno, šapatom, rekao: „Molim vas, prenesite tim ljudima da ne pucaju, da ne padne krv. Pa, pola nas u ovoj jedinici smo Srbi.“

Taj sukob okončan je intervencijom suzavcem i gumenim mecima ali mrtvih nije bilo.
A što se tiče hrvatskog branitelja, Duška Kneževića, treba reći da njegov život i nije bio tako uzaludan kako se čini; ako ništa drugo doprineo je rastakanju poslednjih iluzija koje još žive u nekim glavama.

http://www.pecat.co.rs/2010/03/ratko-dmitrovic-slucaj-hrvatskog-vojnika-duska-knezevica/