KOSTI, ZEMLJA, ISKAZNICA
Drago HEDL


Kad je iz prve bijele bačve iskopane kraj Gospića zajedno s posmrtnim ostacima ispala i sindikalna iskaznica Milana Labusa, počelo je grozničavo telefoniranje u Zagreb i Beograd. U uredu za zatočene i nestale Vlade RH u Zagrebu i u Dokumentacijsko-informativnom centru Veritas u Beogradu gotovo se istodobno spoznalo da je Labus ubijen 500 kilometara dalje, u Paulinu Dvoru kraj Osijeka. Dva dana kasnije u Beogradu je Ivan Grujić tražio od Save Štrpca da s otkrićem ne izlazi u javnost, pa je sve ostalo tajna do objavljivanja Feralova teksta mjesec i pol dana kasnije

Prošlog ponedjeljka na Županijskom je sudu u Osijeku nastavljeno suđenje za ratni zločin u Paulinu Dvoru, suđenje koje, čini se - osim rodbine oštećenih i osumnjičenih – više nikog ne zanima. Sudski vještak, neuropsihijatar prof. dr. Nikola Mandić ustvrdio je da su i Nikola Ivanković i Enes Viteškić, dvojica osumnjičenih za zločin u kojem je pobijeno 19 civila (18 Srba i jedan Mađar) u vrijeme izvršenja pokolja, u noći između 11. i 12. prosinca 1991., bili svjesni težine svojih postupaka, no da su bili smanjeno ubrojivi. Na dodatni upit obrane osumnjičenih Mandić je pojasnio kako ubrojivost Ivankovića i Viteškića nije bila bitno smanjena.

Osječko suđenje nastavit će se početkom veljače sljedeće godine, kad bi iskaz pred sudom trebao dati balistički vještak, te dvoje očevidaca zločina, Vida Kulaš i Velimir Gavrilović, oboje nastanjeni u Srbiji i Crnoj Gori. Tada će riječ dobiti obrana, a potom će svoje reći sud. Jedan zločin tako će biti stavljen ad acta, a da nikada neće biti odgovoreno na pitanje tko je i zašto naredio njegovo prikrivanje, te potom, šest godina kasnije, prebacivanje posmrtnih ostataka žrtava iz vojnog skladišta Lug kraj Osijeka u Rizvanušu u Lici, nadomak Gospiću.

Feral je o tom morbidnom transportu obavljenom u siječnju 1997. godine opširno pisao, navodeći kako su cijeli posao organizirali HIS, SIS i zapovjedništvo Zbornog područja Osijek, te kako je sve rađeno uz znanje i suradnju Miroslava Tuđmana, generala Đure Dečaka i Slobodana Pandžića, šefa lokalnog SIS-a. Premda o svemu postoje i pisani tragovi, javnost nije obaviještena ni o kakvoj ozbiljnijoj istrazi, a glavni državni odvjetnik Mladen Bajić izjavio je da je slučaj ušao u zastaru.

Ovih dana Feral je došao do zanimljivih podataka o tome kako su leševi ubijenih mještana Paulina Dvora pronađeni u Rizvanuši, te kakvo je iznenađenje nastupilo kod haaških istražitelja kad su pronašli ono što uopće nisu očekivali.

Iskapanje u Rizvanuši započelo je u ponedjeljak 13. svibnja 2002., netom nakon što je završena ekshumacija na groblju u Korenici. Haaški istražitelji bili su uvjereni da će i u Rizvanuši pronaći posmrtne ostatke Srba ubijenih u Lici. Imali su odlične informacije o lokaciji grobnica i očito ih je onamo uputio netko tko je dobro znao gdje se one nalaze. Da takve informacije nisu imali, nikada ih ne bi pronašli.

Lokacija Rizvanuša nalazi se na šumskom putu koji od sela Brušana, na cesti Gospić–Karlobag, vodi prema vrhu Visočica (1619 metara nadmorske visine), na Velebitu. Rizvanuša je zaselak udaljen četiri i pol kilometra od asfaltne ceste Gospić–Karlobag. Haaški istražitelji s velikom su sigurnošću odredili mjesto na kojem je trebalo započeti ekshumaciju. Pokazali su na lijevu stranu puta, kad se od Rizvanuše ide prema vrhu Visočica, odmah iza ploče koja označava početak lovišta, otprilike dva metra od ceste, nedaleko od kamenoloma. I doista, čim je rovokopač odgrnuo prve slojeve zemlje, na dubini od jednoga metra pojavile su se bijele plastične bačve, ukupno sedam komada, vodoravno položene i ponešto udubljene. Bili su zbunjeni, kao i ostali članovi ekipe – istražni sudac i državni odvjetnik iz Gospića, pukovnik Ivan Grujić i njegov tim, te promatrači iz Srbije – Dragan Maksimović i Vesna Kovačević.

Prvo što su pomislili bilo je da se u bačvama nalazi kakav otrovni otpad, no kad su rasjekli prvu bačvu, iz nje su ispale ljudske kosti, dijelovi odjeće i zemlja. Začudo, među odjećom, zajedno s džepnim kalkulatorom Citizen-LC-531 i nožićem, nalazila se i sindikalna iskaznica drvne i papirne industrije broj 034028, na ime Milana Labusa. No, na iskaznici nikakvih drugih podataka nije bilo. Haaški istražitelji i Ivan Grujić pregledali su svoje popise žrtava za koje su očekivali da će ih ondje pronaći, ali ime Milana Labusa nije se nalazilo ni na jednome od njih.

Tada je Grujić nazvao svoj ured i zatražio da provjere nalazi li se Labus na popisu nestalih, ali je dobio negativan odgovor. Potom je od svoje zamjenice Višnje Bilić zatražio da pogleda nalazi li se Labusovo ime u knjizi “Nestala lica na području Hrvatske”, koju je izdao Veritas, dokumentacijsko-informativni centar u Beogradu, kojeg vodi Savo Štrbac. I doista, ime Milana Labusa bilo je u toj knjizi, nalazio se na popisu žrtava iz istočne Slavonije, u skupini 19 žrtava ubijenih u Paulinu Dvoru. Grujić je odmah shvatio o čemu se radi.

Te večeri, Vesna Kovačević, patologinja s Instituta za sudsku medicinu na Vojnoj medicinskoj akademiji u Beogradu, koja se u Rizvanuši nalazila kao član jugoslavenske komisije za nestale, nazvala je Savu Štrpca i zamolila ga da pogleda nalazi li se Milan Labus na nekom od popisa nestalih. Štrbac ju je ubrzo nazvao i rekao je da se to ime nalazi na samo jednom popisu, onom žrtava iz Paulina Dvora u istočnoj Slavoniji. Tada je i njima postalo jasno o čemu se radi.

Sljedećeg jutra, kad su iskapanja nastavljena, Vesna Kovačević rekla je haaškim istražiteljima što je saznala. Oni su se povukli u svoj šator i nakon petnaestak minuta izjavili da su i oni pronašli Labusovo ime u svojoj bazi podataka, te da je doista riječ o žrtvi iz Paulina Dvora. Čak su pronašli i knjigu Vojina Dabića i Ksenije Lukić, “Crimes Without Punishment”, objavljenu na engleskom jeziku u Vukovaru 1997., u kojoj se detaljno opisuje zločin u Paulinu Dvoru, s popisom svih žrtava. Sada je svima, i Ivanu Grujiću i haaškim istražiteljima i promatračima iz Jugoslavije, postalo savršeno jasno o čemu se radi. Stvar je za hrvatsku stranu bila tim neugodnija jer je upravo tih dana svijet ostao zgrožen otkrićem kako je srbijanska policija, po naređenju Slobodana Miloševića, s ciljem da prikrije zločine, albanske žrtve s Kosova hladnjačama prevozila u Srbiju, kako bi ih ondje tajno pokopala.

Dan nakon početka iskapanja u Rizvanuši, 14. svibnja 2002. - kad je već dakle bilo jasno da je i hrvatska strana činila isto kako bi prikrila svoje zločine, te da su žrtve iz Paulina Dvora, nakon što su godinama bile skrivane u vojnom skladištu Lug kraj Osijeka, transportirane 500 kilometara dalje, u Rizvanušu, podno Velebita – pukovnik Ivan Grujić našao se u Beogradu, u Palači Federacije, na zajedničkom sastanku hrvatske i jugoslavenske komisije za zatočene i nestale. Bio je prilično nervozan i napet, a njegov mobitel često je zvonio. Javljali su mu da su i u drugim bačvama iskopanim u Rizvanuši pronađene žrtve iz Paulina Dvora.

Drugog dana sastanka hrvatske i jugoslavenske komisije za nestale i zatočene, u stanci sjednice, u jednome od hodnika beogradske Palače Federacije, Grujiću je prišao Savo Štrbac i upitao ga što ima novo oko iskapanja u Gospiću. Kako mu je isto pitanje Štrbac postavio i prethodnog dana, Grujić ga je upitao što on zna o iskapanjima u Gospiću kad se toliko za to zanima. Štrbac je tada rekao kako ga je “onaj Labus prilično namučio”, na što je Grujić upitao: “Znači, sve znaš?”

Grujić je tada zamolio Štrpca da s pričom ne ide u javnost. Objasnio mu je da bi to moglo ugroziti daljnje planirane ekshumacije srpskih žrtava, jer u hrvatskoj javnosti ne postoji raspoloženje da se istražuju grobnice u kojima su pokopani Srbi, sve dok se ne otkriju grobnice sa žrtvama srpske agresije u Hrvatskoj. Štrbac je nakon kraćeg premišljanja obećao Grujiću da s podacima do kojih je došao neće izlaziti u javnost, no nekoliko dana kasnije jednoj od rođakinja žrtve ubijene u Paulinu Dvoru potvrdio je da su njihovi posmrtni ostaci pronađeni u Rizvanuši kraj Gospića. Ona je tu vijest prenijela i obiteljima drugih žrtava, no za širu javnost “slučaj Paulin Dvor” i neobičan transport leševa i dalje je ostao nepoznat.

Priču o slučaju je početkom srpnja prošle godine prvi objavio Feral, a nedugo nakon toga uhićeni su Nikola Ivanković i Enes Viteškić, kojima se, pod sumnjom da su počinili zločin u Paulinu Dvoru, još uvijek sudi u Osijeku.

Haaški istražitelji s jednakom su lakoćom pronašli i druga dva mjesta na kojima su se nalazile ostale bačve. U drugoj grobnici, desetak metara dalje od prve, u smjeru prema velebitskom vrhu Visočici, nalazilo se još sedam bijelih bačava, također na oko metar dubine i dva metra udaljenih od ceste. Treća grobnica s posmrtnim ostacima žrtava, potrpanih u četiri plastične bijele bačve, nalazila se oko kilometar dalje od prve. Za razliku od ostalih bačava, ove četiri imale su poklopac.

Jedan iz tima haaških istražitelja, arheolog po struci, pronašao je tragove rovokopača koji su kopali grobnice u Rizvanuši kad je onamo stigao transport iz vojnog skladišta Lug kraj Osijeka. Uz grobnice, pronađene su i rukavice osoba koje su istovarivale bačve. Transport od Luga do Rizvanuše, bio je dobro organiziran i u njemu je sudjelovalo podosta ljudi i mehanizacije. Nije mogao ostati nezamijećen, to prije što se u blizini lokacija na kojima su bačve zakopane nalazi nekoliko kuća. Tko je haaškim istražiteljima dao točne podatke o lokacijama triju grobnica s bijelim bačvama – da li netko od mještana iz obližnjih kuća ili pak netko tko je sudjelovao u morbidnom transportu od Osijeka do Rizvanuše, zauvijek će ostati tajna. Isto će tako za hrvatsku javnost ostati tajna tko je iz hrvatskoga državnog, obavještajnog i vojnog vrha naredio da se – po uzoru na Miloševićevu praksu – tragovi zločina prikriju, a ostaci ubijenih prevezu stotinama kilometara dalje od mjesta pokolja.

http://feral.audiolinux.com/tpl/weekly1/article_tisak.tpl?IdLanguage=7&NrIssue=952&NrSection=1&NrArticle=6271

Подржите акцију Веритаса!
Веритас:Подигнимо споменик на Петровачкој цести

Документациони информативни центар ВЕРИТАС покренуо је акцију прикупљања средстава за споменик на Петровачкој цести. Хуманитарни број 1413 ће од 1.11. до 30.11.2010. године бити активиран за ову акцију.

Сматрамо да има доста добрих људи, Крајишника из РСК и РС, који би можда својим скромним доприносом жељели да ушествују у реализацији ове акције. Јер уколико дозволимо да се заборави, да се затре сваки траг догађаја и жртава 1995. онда ће бити као да се нажалост нису ни десиле највеће српске сеобе 20. вијека - егзодус Крајишника током хрватске војне акције “Олуја” 1995.

Захваљујући Влади РС, те добрим људима појединцима, Веритас је ове године подигао скромну спомен плошу, на којој стоје имена деветоро страдалих тога дана 7.8.1995., међутим сада покрећемо акцију прикупљања средстава за довршавање споменика: да се замијени дрвени крст са металним ростфрајним, да се уреди стаза до спомен плоче, да се уреди мјесто за паљење свијећа и да се обиљежи мјесто тако да се са главне цесте, која пролази ту, види о цему се ради.

Документациони информативни центар ВЕРИТАС је приликом 15. годишњице обиљежавања егзодуса Срба из Крајине ове године 7. августа подигао спомен плочу на Петровачкој цести, тачније у мјесту Јањиле.

До тада је постојао само дрвени крст, који су мјештани из Дриница код Петровца поставили тамо у знак сјећања на страдање цивила, а који је неколико пута резан од непознатих особа. Сада када смо поставили спомен плочу, која објашњава да су ту страдали цивили од ракетирања хрватског војног зракопловства, надамо се да је свакоме јасно да ово спомен обиљежје није и не представља никакву провокацију, него само сјећање на деветоро невино страдалих цивила, од тога четворо ђеце у старости од пет до дванаест година.

Мира Јовановић

Координатор Веритаса за Републику Српску

Акција важи само за Републику Српску!

http://www.jadovno.com/novosti-pregled/items/podrzite-akciju-veritasa.html

Ubijen kod Siska, nađen kraj Kovina

Mošćenica kod Siska, topao dan 19. septembra 1991. Milan Cvetojević radi u dvorištu porodične kuće. Tri osobe, odjevene u maskirne uniforme bez oznaka, gologlave, s pištoljima za opasačima, dolaze po njega i odvode ga na obalu Save, u obližnju Hrastelnicu, gdje ga ubijaju mecima u potiljak.

Ubojstvo Milana Cvetojevića tek je jedna od nekoliko stotina sisačkih ratnih priča u kojoj počinitelji nisu odgovarali. Sve sudske instance u Hrvatskoj presudile su da je taj slučaj zastario jer se ne vodi kao ratni zločin i da porodica žrtve ne može dobiti odštetu; dok čekaju odluku suda iz Strasbourga, razmišljaju kako će platiti 30.800 kuna sudskih troškova.

“Vi ste odveli tatu!”

Milan je rođen 1935. u Donjem Javornju kod Dvora. Bravarski zanat izučio je u Sisku, nakon čega se zaposlio u Željezari, pa 1963. prešao u Rafineriju i doškolovao se za visokokvalificiranog majstora energetskih postrojenja. U penziju je otišao 1991, samo dva mjeseca prije no što će ga brutalno ubiti. Nakon vjenčanja s voljenom Miljom iz Velikog Gradca, živio je u Mošćenici u porodičnoj kući koju je sam izgradio. Život su im uljepšale kćeri Snježana i Svjetlana. Bio je iznimno vrijedan čovjek, a prijatelji ga pamte kao velikog veseljaka. No, vedra mu narav nije pomogla da izbjegne lošu sudbinu. Toga dana, kad su ubojice upali u dvorište, supruga i kći nisu odmah shvatile što se zbiva. Upravo su doručkovale u kući.

- Milan im je predao pištolj, za koji je imao urednu dozvolu. Mislile smo da će vojnici nakon toga otići, no kad smo vidjele da s njima sjeda u plavi “fiat 128″, pojurile smo iz kuće. Dok su dvojica otišla po susjeda Radu Crevara, mi smo onoga u maskirnoj uniformi koji je ostao s Milanom pokušale ubijediti da ga tu ispitaju. I nalog smo tražile, no bio je neumoljiv. Kazao je da ga odvode na informativni razgovor i da će se vratiti za sat-dva. Uspjela sam Milanu donijeti još samo lijek iz kuće. Tada sam ga zadnji put vidjela – sjeća se Milja Cvetojević.

Sutradan, nakon neprospavane noći, Milja je već u sedam ujutro bila na policiji u Sisku, gdje su joj rekli kako njen suprug u policiju nije doveden. Nekoliko dana kasnije, Milja i Svjetlana u gradu su prepoznale jednog od “maskirnih”.

- Vi ste odveli moga tatu! – rekla mu je Svjetlana, no on joj je odgovorio da se zabunila i otišao dalje.

Popis odvedenih

Tijekom višegodišnje potrage, Milja je prošla Sisak uzduž i poprijeko, prateći tragove na koje su je upućivali.

- Bila sam i u komandi kod tržnice, gdje se smjestila garda. Pokazali su mi popise s imenima desetaka Srba koji su odvedeni, no Milanova među njima nije bilo. Često sam odlazila u policiju s fotografijama, no uvijek bez rezultata. Jednom me primio Vladimir Milanković, ali je kazao da ne zna za Milana. U više sam navrata tražila da me primi Đuro Brodarac, no do sastanka nikad nije došlo, iako sam se uredno prijavljivala i satima čekala. Jedan mi je Petrinjac ispred njegova ureda rekao da i ja odem u Krajinu. Bila sam i kod stare kasarne na obali Kupe. Molila sam vojnike da mi ga pokažu, da ga barem vidim ako je kod njih ili da mu bar dadu čistu odjeću koju sam ponijela. Ondje je doista bio zatočen neki Cvetojević, no to nije bio moj Milan – priča Milja.

U februaru 1992. u gradu je srela susjeda Radu Crevara, koji je uspio pobjeći sa stratišta na obali Save. Prepričao joj je posljednje sate njezina muža: prvo su ih odvezli u Dom u Odri, a potom u Jodno u Sisku.

- Nakon ispitivanja, još istoga dana, odvezli su ih na Savu. Prije smaknuća, dali su im cigarete. Shvativši što im se sprema, Rade je skočio u vodu i pritajio se u grmlju. Milan nije znao plivati, otimao se, ali je ustrijeljen s četiri metka u potiljak. Ubojice su mislili da se Crevar utopio, no on je drugi dan preko poznanika dospio do Đure Brodarca. S obzirom na to da su se znali od ranije, Brodarac mu je savjetovao da se ne vraća kući u Mošćenicu i da se pritaji kod kćeri u Sisku – govori Milja.

Sudbinu muževa tijela doznala je tek nakon rata, kad joj je netko od povratnika u poštanski sandučić stavio list “Pančevac”, u kojem je pisalo da je na obali Dunava kod Kovina nedaleko Smedereva, šest mjeseci nakon ubojstva, pronađeno tijelo Milana Cvetojevića.

Sahranjen tek 2008.

- Otišla sam u Kovin i pronašla grob, među visokom travom bio je postavljen stupić s imenom. Dala sam napraviti betonsku grobnicu. Redovito sam posjećivala Milanov grob do ekshumacije. Na prepoznavanje je išlo nas 11 porodica, čiji su bližnji zakopani u grobove u Kovinu. Na fotografijama sam prepoznala muževu odjeću i obuću. Milan je, konačno, mir pronašao 8. septembra 2008. godine, kad smo ga sahranili na pravoslavnom groblju Sv. Nikole u Petrinji – kaže Milja.

Zagrebački odvjetnik Luka Šušak podigao je 2005. godine u ime Milje i njenih kćeri  tužbu protiv Republike Hrvatske, tražeći odštetu zbog smrti Milana Cvetojevića. Sudovi u Petrinji i Sisku odbili su tužbu s obrazloženjem da je “zahtjev za naknadu štete zastario”. Presude je potvrdio Vrhovni sud, a Ustavni je ocijenio da “podnositeljicama tužbe nisu povrijeđena ustavna prava”. Majka i kćeri nadaju se da će pravdu uspjeti izboriti na Evropskom sudu za ljudska prava. Dotad skupljaju opomene zbog neplaćanja sudskih troškova: ne plate li ih uskoro, slijedi im ovrha.

- Milanovo ubojstvo je ratni zločin, a ratni zločin nikad ne zastarijeva. No sudovi ubojstvo mog muža nisu tako okvalificirali, jer su počinitelji nepoznati. Dosad još nitko nije osuđen za ratne zločine u Sisku, pa takve slučajeve prebacuju u one koji zastarijevaju, kao da nam žele poručiti: “Ubili smo ga, sada nam još platite za to” – zaključuje Milja Cvetojević.
-------------
Odveli ga ljudi pod maskama

Moj je suprug bio radnik, radio je u čeličani sisačke Željezare. Sagradili smo kućicu i živjeli od njegove plaće s našom dvojicom sinova. Ja sam iz Bosne, iz Velike Kladuše, a on je rodom s Banije, iz Banskog Grabovca. Živjeli smo skromno i mučili se, kao i ostali – opisuje Siščanka Zehida Martinović vrijeme prije rata, kada su živjeli poput tisuća drugih radničkih obitelji u Sisku. Sve se promijenilo u ljeto 1991. godine jer je nacionalnost njenog muža odjednom postala problem: Stanko je bio Srbin, a zbog toga se tada lako gubila glava.

- Bilo je ljeto, potkraj lipnja, početak srpnja. Legli smo da spavamo, kada nas je oko četiri ujutro probudila eksplozija, bacili su bombu ispred kuće. Muž je skočio: “Diž’te se, gotovi smo!” Htio je tada otići, ali ja nisam htjela, a i sin je rekao da ga samo mrtvog možemo iznijeti. Nisam znala da ću uskoro požaliti – priča Zehida.

“Ćaća se vraća za pola sata”

Tko je bacio bombu na kuću Martinovićevih, policija na čelu s Đurom Brodarcem vjerojatno nije ni istraživala, premda bombaša zasigurno ne bi bilo teško pronaći. Martinovići su ostali u ozbiljno oštećenoj kući, u eksploziji su izletjela vrata i prozori, a narušena je i statika ionako skromnog objekta.

Živjelo se sve teže, Stanko je uskoro bio prisiljen prodati kravu, kako bi tim novcem i s ponešto dolara koje su mu slale sestre što su živjele u Americi prehranio obitelj. No, 23. rujna 1991. četvorica su vojnika, oko 19.30 navečer, stigla pred njegovu kuću: dvojica su, s maskama navučenima na lice, izašla iz auta, a dvojica su ostala u vozilu. Zehida se svega dobro sjeća:

- Rekli su Stanku da pođe s njima. Bili su u plavim uniformama. Sinovi su se uznemirili, jedan im kaže: “Hajte u kuću, neće mu se ništa dogoditi, za pola vam se sata ćaća vraća!” Odveli su ga onako, u bijeloj košulji kratkih rukava, ja se zabrinula da će mu biti zima… Ovi dvojica što ga odvedoše, zvali su jedan drugoga po imenu, Božo i Šime, nikada neću zaboraviti, doznala sam da su iz Rijeke…

Idućih se dana nesretna Zehida pridružila velikoj skupini žena koje su obilazile policiju i druga mjesta tragajući za svojim muževima, sinovima, braćom, očevima. Uglavnom im nitko ništa nije govorio: Zehidi su samo, kada je izrazila bojazan da joj se muž smrzava negdje u kratkim rukavima, dobacili da ne brine, da je njemu, ako je živ, sigurno vruće…

Stanko je ubijen i bačen u Savu, tijelo mu je rijeka izbacila kod Bosanskog Šamca, gdje je i pokopan. Njegova se supruga ne voli ni prisjećati vremena nakon što je odveden.

- Znala bih se ujutro probuditi, sjetim se tada da nema ni brašna, ni kruha, pa udarim u plač. Neki su mi susjedi pomogli, a neki i odmogli. Doznala sam da jedan susjed uzima pomoć za mene i djecu svaki dan, ali meni ništa nije donio. Za to se doznalo, pa su i tu pomoć ukinuli. Drugoj susjedi muž rek’o da ne daje četnicima, ali mi je ona ipak kradomice znala dobaciti kilu-dvije kruha, nešto narezaka i tako – kaže Zehida Martinović, koja je socijalnu pomoć odbila jer bi se morala odreći kuće i vrta. Suprugovu je mirovinu dobila tek kada je navršila pedesetu, dotad se s djecom nagladovala.

Danas živi u 50-ak kvadrata nove kuće, staru su morali srušiti: krov je nedovršen, zidovi neožbukani, pomoći niotkuda, nema novca ni za prijenos Stankova tijela na sisačko groblje. Naime, iako su u njegovim džepovima pronađeni dokumenti, zakon nalaže DNK analizu. Kako obitelj nema novca ni za analizu ni za ekshumaciju, Stanko i dalje leži u grobnici u Bosanskom Šamcu. Prije četiri godine, obitelj je preko posrednika pitala Ivana Grujića, voditelja Ureda za zatočene i nestale, može li Hrvatska platiti troškove, ali odgovor do danas nisu dobili. No, država nije gubila vrijeme kada je Zehidi trebalo poslati račun za sudske troškove jer se drznula zatražiti odštetu za muževo ubojstvo.

Još plaća državi

- Osjećam se kao da državi moram platiti što su ga ubili, što drugo da kažem. Uvijek smo bili lojalni građani, sin mi je nakon svega bio profesionalni vojnik, ranjen je u “Oluji” i sada je u mirovini. Mlađi radi u Čistoći, teški je šećeraš, pet puta na dan inzulin uzima, to je sve zbog ćaće, 13 godina je imao kada se to dogodilo, a stariji samo 15. Stariji je bio jamac za kredit svog zapovjednika, pa ga sada vraća od 4.000 kuna mirovine – kaže Zehida, koja je izgubila svaku nadu da bi ubojice njenog supruga, iako im zna imena, mogli biti pronađeni.

Država joj već dva mjeseca od skromne mirovine oduzima naknadu za sudske troškove za propalu tužbu. Ogorčena je i na policiju i na sudstvo, ali i na udruge koje su joj, u najboljoj vjeri, savjetovale da podigne tužbu i zatraži odštetu, misleći da će barem tako dobiti dio satisfakcije za bezrazložno smaknuće supruga.

Potpuno razočarana, odbila se i fotografirati za novine. Siromašna i sama, živi u skromnoj kućici na sisačkoj periferiji. Jedina su joj radost sinovi i nedavno rođen unuk. Bilo bi lijepo kada bi i pravda konačno pokucala na njena vrata.

http://www.novossti.com/2010/12/odveli-ga-ljudi-pod-maskama/

ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ - ПРВО У ЕВРОПИ!

РИМ, 11. МАРТА /СРНА/ - Прво етничко чишћење у Европи почињено је над Србима у Хрватској 1941. године! - речено је недавно први пут, јасно и гласно, у сред парламента Италије и забиљежено у свим италијанским медијима, пренио је римски лист "Ил Темпо".

"Сенатор Ајмоне Финестра је баш тим речима започео обраћање парламенту 14. фебруара поводом поновног објављивања књиге `Југословенски третман за Италијане после 8. септембра 1943.`, која говори о злочинима Титових партизана над Италијанима у Далмацији и Истри непосредно након Другог светског рата", изјавила је у интервјуу Срни новинарка италијанске државне телевизије РАИ Мила Михајловић, која је и аутор текста у "Ил Темпу" .

        Михајловићева истиче да је први пут у историји неко други, а не Срби, званично и јавно изјавио, подносећи материјалне доказе, да је прво етничко чишћење почињено над Србима у Хрватској прије равно 70 година, а неколико година касније и над Италијанима, да би се поновило 1995. над Србима у Хрватској.

        Она каже да објављивање ових података у италијанској јавности у овом тренутку нема директне везе са актуелним хрватским затварањем поглавља 23 у приступним преговорима са ЕУ, али да ће сигурно бити "употријебљено" у том смислу.

        "Кажем да нема директне везе с тим, зато што сам била у контакту и непосредно присутна у свим фазама претраге и проналажења материјала везаног за Србе. Италијани су тражили документа о својим жртвама и за властите политичке, историјске и друге циљеве, а документа о Србима су пронађена онако успут, штампана, а да нико од Италијана није ни најмање схватио о чему је реч и шта имају у рукама", каже Михајловићева.

        Она признаје да ни сама то није схватила све док јој предсједник Удружења потомака и поштовалаца жртава усташког комплекса логора Јадовно 1941. Душан Басташић "није отворио очи".

        "Након тога сам кренула да тражим даље материјале и пронашла сам гомилу докумената у италијанским архивама", истиче Михајловићева и најављује да ће о томе говорити на предстојећој Конференцији о Јадовну у Бањалуци.

        Према њеним ријечима, у италијанској јавности, политичкој и историјској, влада огромна фрустрација и због Брозове, а посебно због савремене хрватске историографије, али и актуелног понашања Хрватске.

        "Не заборавимо да је бивши председник Хрватске Стјепан Месић одбио златну медаљу за храброст коју је тадашњи италијански председник Карло Азељо Ћампи доделио Задру као `граду хероју`. Ћампи је одликовање привремено повукао, а у Италији тиња тешко негодовање и фрустрација", каже Михајловићева.

        Она наводи да један од поднаслова у италијанском тексту гласи "Италијанска војска у Далмацији - окупациона сила или трупе у мировној мисији?"

        "Наравно, када се виде докази о раду италијанске војске и италијанских власти у Далмацији и Црној Гори, добија се сасвим друга слика, супротна оној ружној причи о `окупаторском злотвору`. Па зар `окупаторски злотвор` наређује затварање концентрационог логора? Зар спасава на хиљаде невиних цивила? Зар их храни и облачи, помаже на сваки начин, без обзира на наређења са врха?", пита Михајловићева и закључује да све то намеће радикалну ревизију историје и улоге италијанске војске у Далмацији од 1941. до 1943. године.

        Одговарајући на питање постоје ли у Италији сазнање о братској борби Италијана и Срба током Другог свјетског рата, Михајловићева каже да мало људи зна за то, јер о томе није смјело да се прича. "Али, ради се на комуникацији", додаје она.

        Михајловићева каже да се италијанска јавност већ десетак година бави истином о злочинима партизана над припадницима италијанске етничке заједнице у Истри и Далмацији.

        "Установили су и празник Дан сећања. То се уноси и у наставни програм у свим школама, организују се манифестације, изложбе, сведочења...Страшна је то прича, нарочито што се десила после завршетка рата, а још гора је чињеница о нетрпељивости тадашњих власти у Италији према сиротим избеглицама које су - ни криве ни дужне - изједначаване са фашистима који су рат изгубили, као да су они криви за све", испричала је Михајловићева.

        "Стигли су у Италију да се спасе, а власти су натерале људе у `мајци` Италији да их скоро мрзе, гледају као блато, мртви терет, срамоту нације. Тако да и саме избеглице нису причале ни сопственој деци о `фојбама`, властитом пореклу и несрећи, а потомци су се деценијама стидели да кажу одакле су пореклом. Страшно и погубно. Сада се то полако мења. Истина је спора, али неумитна", наглашава Мила Михајловић.               

        Сенатор Ајмоне Финестра непосредни је учесник тих збивања, бивши добровољац, чији је највећи понос ратовање са четницима против комуниста у шумама Велебита, наводи се у тексту који је објавио "Ил Темпо".

        Финестра је свједочио да су Италијани спонтано стали на српску страну, а у Грачацу се већ сљедеће вече након доласка заузели усташку касарну и ослободили заточене српске жене и дјевојке.

        Сенатор Финестра је говорио и о још једној истини која је италијанске цивиле послије капитулације Италије изложила неспутаном, не само комунистичком, већ и усташком бијесу.

        Он каже да је за вријеме италијанске окупације усташама на италијанској територији било забрањено да носе оружје, те да су усташе и без тога мрзиле Италијане који су им испод ножа отимали Србе. Финестра додаје да су усташе сматрале Далмацију и Истру само својом земљом.

         Књига "Југословенски третман за Италијане после 8. септембра 1943.", која је била повод за Финестрин иступ, представља званични документ италијанске Владе припремљен и презентован на Мировној конференцији у Паризу 1947. године. Ријеч је о непобитном свједочанству о злочинима Титових комунистичких трупа над италијанским становништвом у Истри и Далмацији. Књига је први пут штампана прије више од 60 година.

         Студија говори о злочинима над италијанским становништвом почињеним у годинама послије завршетка Другог свјетског рата, чији је резултат ликвидација више десетина хиљада италијанских цивила, након чега је услиједио егзодус у Италију 350 000 Италијана, до тада вијековних становника ових крајева.

         Михајловићева запажа да све то подсјећа на љето 1995. године и на етничко чишћење српског становништва које је бјежало пред хрватским бомбама и ножем.

        Посљедњих 20 страница књиге су оригиналне фотографије. Првих десет страница документују италијанске жртве бачене у јаме на Велебиту, у Истри и Далмацији. Посљедњих десет страница су нијема свједочанства српских жртава, недоклане српске дјеце ишчупане из усташких канџи, израњаваних мушкараца и жена извучених из јама, преноси "Ил Темпо".

        "Ту је и пет фотографија непроцјењиве историјске вриједности, јединих докумената о постојању и ужасима усташког логора на острву Пагу, логора у саставу комплекса Јадовно у коме је за само 132 дана убијено више од 40 000 Срба и Јевреја", пише лист.

        Италијани су наредили затварање логора истог часа кад су преузели власт, пренеражени злочином који, према Финестриним ријечима, људска свијест није могла да замисли.

        "Не само да су италијанске војне власти наредиле затварање усташких логора. Италијани су заслужни и за документовање злочина. Без докумената и материјалних доказа завера ћутања, која је досада покривала невиђено етничко чишћење и геноцид над Србима у Хрватској, оставила би га и даље као нешто што не постоји. Малтене, као српску измишљотину", истиче Мила Михајловић у свом тексту.

        "Без људи попут Финестре и без доказа, јаме би дубином ћутања дефинитивно угасиле посљедњи урлик, смртни ропац побијених Срба, а море Далмације им спрало кости у честице", наглашава она.

         Фотографије у књизи не документују само усташке злочине над Србима. Ту су и докази о злочинима партизана над цијелим српским породицама, кривим што су четничке породице, вјерне краљу и Србији, што је било довољно за смрт по кратком поступку.

        Фотографије их приказују побијене у властитим кућама, на спавању, попадале по кухињском поду, дијете од око осам-девет година израњавано, али преживјело...

        "Без прошлости нема ни садашњости ни будућности. Та истина о прошлости сигурно недостаје и младим генерацијама Срба, где год били. Зашто им неко негира тај део властите историје?", пита Мила Михајловић у тексту, који је пренио "Ил Темпо".

http://www.srna.rs/

Драган Ј. Пејановић: Убијени од усташа

Ноћу, 16 априла 1941 године, у вријеме уласка Њемаца и Талијана у Мостар, мој дјед Драго је као чин личног протеста против окупације истакао заставу Краљевине Југославије на димњак термоелектране рудника угља у Мостару, гдје је радио као машин-бравар. Послије тога је више пута одвођен у усташку полицијску станицу у Мостару на саслушавање. Посљедњи пут је ухапшен на послу 26.јула 1941. године и након пар дана боравка у станици пребачен у градски затвор Ћеловина.

У том времену неколико пута је довођен кући на преобуку, у пратњи полицајца Крешимира Крталића (родом из села Гнојнице, код Мостара). Војислав, Драгин син се сјећа да му је приликом једног од тих долазака полицајац нудио бомбоне, које је он одбио уз ријечи: „мој тата вриједи више“. Доласке је вјероватно омогућио Андрија Јарак, полицајац из Мостара , који је био стриц Ангеле, жене Драгиног шуре Славка (Милићевића).

Драгина жена Мара је причала да је приликом посљедње посјете станици видјела како усташе сплакују крв са зидова и пода, што говори да су затвореници били мучени.

Из Мостара је Драго жељезницом транспортован у Јабланицу. Из воза је успио махнути неком познанику, који је о правцу кретања обавијестио породицу. Тражећи га у Јабланици Мара је сазнала да је одведен даље.

Писмо из Госпића кући је послао по неком мостарском усташи (којем је за узврат дат Драгин кожни капут). У писму је савјетовао Мару да са дјецом пређе у римокатоличку вјеру како би се спасили. Убијен је половином августа1941 године у логору Јадовно код Госпића. Тијело је бачено у неку од 32 крашке јаме, масовне гробнице на Велебиту. Тада је имао 43 године. Парастос код Шаранове јаме одржан је Драги 69 година након убиства, 26. јуна 2010. а присуствовали су му син Војислав, унука Сања и унук Драган са супругом Ранком.

Драгино име је уписано на споменицима у православним  гробљима у Јајцу и Мостару, а било је и на спомен плочи, која је са управне зграде рудника угља у Мостару скинута у вријеме грађанског рата у БиХ.
Поред Драге,још осам мојих најближих рођака убијено је од усташа 1941.године у логору Стара Градишка, Јајцу и околини и Ливну.

А шта је било са Маром? Она је са дјецом, осим најстаријег Јове, који је побјегао у партизане, отишла у избјеглиштво у Србију. Касније се вратила у Мостар и стекла унуке, који су ту да опросте, али не и забораве.
 
Драган Ј. Пејановић
У Бања Луци, 31.03.2011.г.

http://www.jadovno.com/moje-jadovno/articles/dragan-pejanovic-ubijeni-od-ustasa.html
---------------------------------------------
Васкрснуће Зорке Делић

Разговарала Биљана Живковић

Ако бисмо покушали да опишемо живот седамдесетчетворогодишње Загорке Скиба из Копривне, прве речи гласиле би – живи сведок ужаса два најцрња стратишта Срба, Јасеновца и логора за српску децу, Јастребарског. Зорка, тада петогодишња девојчица, изгубивши оца и мајку, преживела је страхоте које човек не може да наслути ни у најцрњим мислима. Два пута надмудрила је сигурну смрт, али је маестрално доскочила и окорелим усташама. А била је дете. Деценијама је живела са туђим наметнутим  католичким идентитетом, све док није стасала, и  постала „своја“. Српкиња. Сада је Зорка  наша национална, историјска  вредност – драгоцени сведок, живи човек који добро памти све поменуте догађаје у Другом светском рату. И то до детаља.

Зорка је, иначе, пензионисани професор математике и физике, а завршила је педагогију и психологију. Не мањка јој, дакле, ни високо образовање.

Гледамо у детиње искрене, а старачке очи. Осећамо сву тугу напаћене душе и слушамо памћење и мудрост. За опомену. Наша саговорница казује у почетку без суза, и мирно. Само мајку, мајку у пламену када пробуди из сећања, низ чисте образе крену незадрживи потоци. Сузе затим прогута, јер вели – ту је да казује, да се не заборави!

А на почетку разговора, који је за њу поново преживљавање голготе, Зорка нас упозорава на то да са подмукло наметнутим „случајем“ Сребреница нипошто не смемо да се миримо.

„Злочин је оптужити наш народ који је један од најстрадалнијих у васељени. Перфидно је, криминално и подмукло да Србе у геноцидни народ претварају исти они који су нас деценијама убијали, требили. Они који су починили геноцид над Србима! Јасеновац, Јастребарско никада и ниједан Србин ма где био, не сме да заборави. Морамо да се боримо, да тражимо да се призна геноцид над Србима у усташкој НДХ творевини. Сада Сребреницом хоће од нас да направе злочиначки народ. Знају они зашто то раде. Ако би којом несрећом Србија поклекла, за век векова ће бити поништене све јасеновачке и јастебарске жртве, генерацијама које долазе чинимо страшну неопростиву неправду, и то заувек! Јасеновачке жртве сада се смањују, десеткују, а Србија – ћути! Треба знати и  колико је стотина хиљада наших жена и стараца страдало у логорима и јамама БиХ. Мора да се зна да је, према неким показатељима, статистикама, сваки други Хрват и муслиман у време НДХ помагао на одређен начин усташки покрет и убијање „ србочетника бандита“ и „србочетничке копилади“, како су нас тих језивих година сви они називали! То је недопустиво, ако поштујемо и живе и мртве. Ако волимо сопствени  народ! Ево, цитираћу вам речи Фрање Туђмана који је 24. фебруара 1990. изјавио: „НДХ није била само пука квислиншка творевина и фашистички злочин, већ и израз повијесних тежњи хрватског народа“. За паметног довољно! Званични Београд не сме да поклекне. Сада би жртву да прогласе злочинцем, па ваљда да наставе даље неометано и у БиХ и у Хрватској. Јер, ко ће онда моћи уопште  да им забрани да поново насрну на „геноцидне, злочиначке Србе!?“

http://forum.burek.com/jasenovac-i-jastrebarsko-vaskrsnuce-zorke-delic-t533866.html

Као да их никад није било

Двадесетак дана послије "Олује", влак напуњен припадницима политичке и друштвене елите провезао се од Загреба до Сплита, заустављајући се на неким успутним станицама. Фрањо Туђман био је посебно надахнут у Карловцу и Книну. Његове ријечи, које доносимо у овом тексту, нашле су своје мјесто и у хашкој пресуди Готовини и Маркачу

ЗАГРЕБ
* "... а оно што је посредно она вриједност, која се не може изразити, та чврста будућност Хрватске с обзиром да нема више оних који би је угрожавали у хрватском националном тијелу, то се не може изразити никаквим новцем, него управо тиме да је овим кораком будућност хрватског народа, суверене и независне хрватске државе, једном за вазда, осигурана за будућа стољећа и миленије!"

КАРЛОВАЦ
* "Ви, овдје у Карловцу, били сте изложени покушају да се Карловац србизира, као и читава Хрватска."
* "Овдје у Карловцу владали су, као и у читавој Хрватској, главним елементима власти. Било их је 60 посто и овдје у Карловцу, чак и 68 посто у полицији, као и у финанцијама, као и у свим другим важним службама."
* "... иако смо им, у исто вријеме, не само обећавали, него и у стварности давали права. Оставили смо их у школама, на Загребачком свеучилишту, у судовима. И у судовима овдје код вас у Карловцу и сад их има, ја мислим трећина, од 21 суца у Опћинском и Жупанијском суду, 7 Србина има и овдје у Карловцу! Има их и у полицији, не више 68 посто, али их има 3-4 посто, колико им припада. Има их у загребачким врховним судовима, на свеучилиштима и у Хрватском државном сабору!"
* "... али је Хрватска нуђала тим Србима, чак и у ове дане, кад смо ослобађали своје крајеве, да ћемо им јамчити и људска и етничка права, ако признају ту хрватску државу, међутим, они су се сами одлучили и пред силом наше војске, напустили Книн, напустили и Далматинску загору и Лику и Кордун и Банију и отишли су! Нека им је сретан пут!"
* "Нису хтјели ову државу, онима који су остали и који ће се појединачно вратити, ми ћемо признати људска и грађанска права, али више никада неће моћи владати у Хрватској!"
* "... и сада нам свијет, неки неразумни људи и у Хрватској и у свијету, предбацују да ми вршимо етничка чишћења! Не, и у вријеме 'Олује' и ја и хрватска Влада, позивали смо да остану, међутим, они су отишли!"
* "Од библијских дана, од Старога завјета, који је прокламирао начело, око за око, зуб за зуб, па и са својим Новим завјетом, није успио то и такво огорчење људи, којима је нанесена несрећа, зло, да се то превлада на начин да онима, који су чинили зло, да не буде узвраћено зло!"
* "Позивамо хрватске људе да се не освећују, да не уништавају куће Срба, који су отишли, јер то је сада хрватска имовина!"
* "... и ми морамо смјестити тих својих, још увијек, 380.000 прогнаника и избјеглица, морамо их смјестити у домове, куће и имања, која су остала, која су на хрватској земљи и која су власништво хрватског народа, хрватске државе!"

КНИН
* "Тако дуго док су били у Книну, док је Книн био под окупацијом, тако дуго будућност хрватске државе није била сигурна. Од 'Олује', од ових наших дана, она јесте! Никада више и нитко неће је моћи угрозити!"
* "... све до 1522. године, док га нису освојили турски османлијски освајачи и док, заједно с њима, нису дошли и они, који су до јучер били у нашем хрватском Книну, ал' данас, то је хрватски Книн и никада више нема повратка на оно што је било да нам усред Хрватске шире рак, који је разарао хрватско национално биће, који није допуштао да хрватски народ буде заиста сам свој на своме, да Хрватска буде способна за самосталан живот под капом небеском у свјетској заједници суверених народа."
* "Шта је то било, повијесно, да је Книн био такав ужас антихрватски, који је довео до тога да и 1990. започну борбу против самосталне, демократске Хрватске, али ево, који их је довео и до тога да неславно нестану и из Книна и из ових крајева, као да их никада није било."
* "Овдје у Книну спремали су се за дуготрајно ратовање, ковали су своје новце, а онда, под снагом хрватске војске, под мудрошћу наших одлука, нашег водства, нестало их је, као да их за 2-3 дана, нису имали времена да покупе своје прљаве паре, девизе, нити гаће!"

Припремио: Саша Косановић
Извор: СНВ
http://snv.hr/tjednik-novosti/592/kao-da-ih-nikad-nije-bilo/

ОБИЉЕЖЕНО 70 ГОДИНА ОД УСТАШКОГ МАСАКРА

ГЛИНА, 13. МАЈА (СРНА) - У Глини је данас, у присуству највиших представника Срба у Хрватској, одата пошта за 400 Срба које су побиле усташе у мају 1941. године.

Литургију и парастос у Цркви Рођења пресвете Богородице служио је Његово преосвештенство епископ горњокарловачки Герасим уз саслужење свештенства и монаштва епархије. Парастос и комеморација одржани су и код спомен-костурнице на православном гробљу у Глини.
"Упркос оним који на све могуће начине ометају окупљање и сјећање на побијене Србе, ми ћемо се окупљати и сјећати, не само због идентитета жртавај него и због вјере у заједнички живот", поручио је предсједник Српског народног вијећа Милорад Пуповац, који је и посланик у Сабору.
Он је нагласио да за сјећање није довољно једанпут годишње отићи у Јасеновац и одржати протоколаран говор, него се треба подсјетити и на Јадовно, Слобоштину, Слабињу и друга стратишта.
Руководилац невладине организације "Документа" Весна Тершалић рекла је да су жртве у Глини - жртве свих у Хрватској и изразила жаљење због сваке жртве у оба рата.
Она је предложила да се на зграду Хрватског дома у Глини врати спомен-плоча, али и да се дому врати некадашње име Спомен-дом под којим је саграђен 1969. године на мјесту цркве у којој су крајем јула и у августу побијени Срби из некадашњег среза Вргинмост, а која је касније срушена.
Вијенце су положиле делегације Српског народног вијећа, Амбасаде Србије у Хрватској, делегација жупаније, антифашиста, Седме банијске дивизије и мањинске самоуправе Глине и Петриње.
У Хрватском дому данас је представљена књига "Глина 1941" аутора Чедомира Вишњића, Бранка Вујасиновића и Драге Роксандића. "Онај ко се не зна носити с прошлошћу, неће се знати суочити са изазовима будућности", рекао је Роксандић и навео бројне примјере хрватско-српске сарадње у 20. вијеку који би требало да "пониште ефекте злочина које су починиле обје стране".

        Вишњић је рекао да Глина данас има шест пута мање становника него прије 80 година и додао да су усташе покољем 400 Срба у мају 1941. године хтјеле да униште грађанску класу за коју су знали да се неће идентификовати с њима, али и да створе јаз између Хрвата и Срба. Књига је настала на записима Бранка Вујасиновића чији су чланови породице побијени у првом мајском покољу.
Промоцији књиге присуствовали су и хрватски званичници, међу којима потпредсједник Владе Слободан Узелац, те помоћници министара унутрашњих послова, образовања и културе.
У Глини је данас регистрован и мањи инцидент, јер је полиција добила дојаву о постављеној бомби док су учесници комеморације, њих 150 ручали у хотелу "Касина" у центру града. Полиција је дискретно извршили претрагу, па многи људи који су били на ручку нису ни знали да им пријети опасност од експлозије, јавили су хрватски медији.

У ноћи између 12. и 13. маја 1941. године усташе су у селу Прекопа, код Глине, масакрирале 390 виђенијих глинских Срба. Крајем јула исте године, у знак одмазде због почетка оружаног устанка, у селу Бански Грбовац побили су више од 1 000 мјештана околних села, а крајем јула и почетком августа у глинској цркви усташе су побиле више од 1 200 Срба из среза Вргинмост.

http://www.jadovno.com/glina/articles/obiljezeno-70-godina-od-ustaskog-masakra.html

Усташе деценијама спремале геноцид
 
Личанин Дане Ластавица (84), пензионисани правник из Госпића, управо је објавио књигу "Хрватски геноцид над српским и јеврејским народом у концентрационом логору Госпић (Лика) 1941-1945. и над Србима од 1991." Ластавица је већ познат по својим досадашњим истраживањима о страдању народа у Независној држави Хрватској, а која су преточена у књиге.
 Дане Ластавица: Ново истребљење је поново почело 1966. када су Срби смењени са високих положаја у Хрватској

У разговору за "Вести" открива мотиве своје преданости у истраживању завичајне историје, односно страдању Срба у Хрватској.
 
·   Шта вас је мотивисало да деценијама откривате српска стратишта?
- Мотивише ме оно што сам као дечак преживео 21. новембра 1941. кад су ми Хрвати, усташе, 12 метара далеко од мене, убили оца, у родном селу Косињу, срез Перушић. За цео живот запамтио сам како отац виче: "Ништа нисам крив, ништа нисам крив", али, усташа опали из пушке и отац паде. Зато сам после Другог светског рата обилазио јаме у које су бацани заклани и поубијани Срби и видео како из њих вире лобање. Поред многобројних Срба у тим јамама има и тела неких Хрвата, Немаца и Италијана. Такође, и 31 члан посада америчких авиона труне у јамама среза Перушић. Све то ме је натерало да одмах по завршетку Другог светског рата почнем да истражујем - да се не заборави.
 
·   Шта сте све видели?
- Кад се рат завршио ишао сам често стазама Велебита. Као ловац наишао сам на једну јаму и видео да из ње вире дечје лобање. Те ноћи нисам могао да заспем, а наредних ноћи сањао сам како та побијена деца вриште и питају ме зашто их не извадимо из јаме и достојно сахранимо. Тако узнемирен отишао сам у надлежне институције где су ми рекли "Јеси ли луд, па што ће ти то? Било па прошло. Не бави се тиме, гледај себе, како ћеш да се домогнеш бољег положаја, да добро живиш.
 
·   Зар тај ваш потез није био опасан пошто је тад било прокламовано братство-јединство?
- Зато што нисам одустајао, три пута сам избациван с посла, па враћан у службу, а онда су ме принудно пензионисали а да никад нисам потписао пристанак.
 
·   Шта још не можете да заборавите из тог времена?
- Памтим да су након Брионског пленума 1966. године са високих државних функција у Хрватској поскидани Срби и постављени усташки синови. И од тад је почело уништавање архива о српским жртвама у Другом светском рату. У Госпићу, на пример, за начелника Секретаријата унутрашњих послова и на функцију Шефа државне сигурности бивају постављени усташки синови. Сећам се, такође, да је почело спаљивање обимног архива о усташким злочинима у Госпићу. Усташки кољачи су, наиме, волели да се сликају над својим побијеним жртвама. Те фотографије и спискове побијених Срба после ослобођења заробила је Удба и архива је једно време чувана.
 
·   Шта се с архивом касније догодило?
- Пошто је јасно да доказа о геноциду не може бити уколико не постоје прецизни спискови са појединачним конкретним личним подацима побијених Срба, после Брионског пленума, угледам у својој радној средини како млади приправници СУП-а Госпић цепају та документа и пале их. Подвикнем им:  "Шта то радите", а они одговоре да су добили наређење. Позива ме затим начелник УДБЕ Лике, каже ми да се не мешам јер ћу настрадати. И показа ми депешу секретара ЦК Хрватске којом се та паљевина наређује. Зато је, по мом дубоком уверењу, последњи рат од 1991. у Хрватској, и најновије истребљење Срба, почео у ствари 1966. године, кад је руководство СФРЈ развластило Србе на високим дужностима у Хрватској и на та места поставило усташке синове.

Под капом Ватикана

·   Где по вашем мишљењу леже корени нетрпељивости Хрвата према Србима?
- У Ватикану. У својим књигама, записао сам да су усташки кољачи, након што би поклали и у јаме побацали српски народ, до паса голи и крвави с ножем у руци трчали у римокатоличку цркву у Горњем Косињу код Перушића да им католички поп скине грехе с душе да би могли ићи кући.
Шта је радио Ватикан у Другом светском рату

Т. Крсмановић, 22. фебруар 1942 године - писмо Јездимира Дангића властима НДХ - злочини над цивилима и сродницима
 
У азбуковачка села (Азбуковица је део Србије око Љубовије), долазило је све више избеглица из босанских подроманијских села. Доносиле су потресне вести о закланим сродницима, о масовним покољима и гробницама. Једна румена, млада, црнокоса жена, у босанској народној ношњи, са, као снег, белом блузом и сукњом, црним копораном и белом марамом, пуца од здравља и женствености; исприча нам како је видела, у околини Олова, један подрум са више великих буради и каца, препуних црвене српске крви.
 
Друга, усплахирена, надовеза да се у једном језеру на Романији појавила аждаја. Баба Зорка, бледа и проседа, дрхтећи као прут, као да открива неку тајну, показала је на стакло прозора: „Погледајте ове плаве шаре, то је божје упозорење!“. Сви су гледали у прозор, узбуђени и без речи. У групи избеглица је био и један замишљени младић, повисок и снажан, врло плаве разбарушене косе, која је скоро покрила ђердан људских очију, различите боје: црнох, плавих, а највише зелених. Поче да виче из свег гласа: „Све су ми поклали, пићу им крв, дијете у колевци ћу им заклати! “
 
Један други приђе мајци, и унесе јој се значајно у лице: „Знам ја ко је на превару спровео твога брата Вељу у Јасеновац, ђе су га убили маљем, на Светог Саву 1942. године, прије непун месец дана; пре тога су га натерали, да знадеш, да разбије лед на Сави и да се окупа. Све знам, мој брат Јово је побјего, и све видијо. Убише истом и твог ујака Ранка Беатовића“. Мајка је немоћно ћутала. Онда он узвикну: „Наша нада је Јездимир Дангић! Ево ко је Јездимир Дангић, он је наш понос!“, па пружи мами неко писмо, и рече да га је написао лично војвода. Узех од маме тај документ ставих га у Свезнање, између две стране.
 
Писмо мајора Јездимира С. Дангића:

Горски штаб босанских четничких одреда, 30. октобар 1941.
Операциона зона
 

 КОМАНДАНТУ ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ, Зворник

Приликом доласка на Зворнички сектор, обавештен сам о детаљима разговора који су водили са Вама и Вашим официрима моји официри, старешине српских четника. Уверен да Вас појединци и јавност погрешно обавештавају о нашем устаничком покрету, да се износе разне неистине о нама, те сматрам за дужност да Вас о појединим стварима обавестим. Усташка држава ставила је ван закона око 3.000.000 Срба, и пожурила да нас, што пре, обезглави, а онда и уништи. То је злочин, нечувен у историји човечанства. На нашу љубав одговористе нам мржњом, за наше братско поштовање одговористе нам злочинима, каквим нема равна ни у мрачним временима старог и средњег века.
 
У прошлом рату провео сам три и по године на робији, као југословенски националиста. У својим књигама сам о томе писао, величао сам нашу братску љубав и слогу, прећутавши све лоше о нама. Али нада да ће све бити боље била је узалудна. Ви, које смо волели као рођену браћу, које смо мазили и протежирали, одликовали и унапређивали у сваком погледу, постадосте нам небраћа из првих дана прошлога рата. Истина је горка, нама и прегорка, и последице тога разочарања биће неминовне.
 
Напали сте на обезоружан и преплашен српски народ, на нашу невину дечицу, мајке и сестре, попалили сте домове наше и порушили светиње наше. Описаћу Вам само оно што сам својим очима видео и што су забележили или фотографисали моји четници и њихове вође: убијали сте нам беспомоћни народ, на најокрутнији начин. Наишли смо на непокопана тела мученика. Ноге и руке су им пребијене, очи ножем ископане, језик, уши, усне и нос одсечени, кроз главу им пробијене гвоздене шипке, поткивани су коњским потковицама и тестерисани живи, или им је живима срце извађено. Поливали су их кључалом водом, да им лакше кожу огуле, браде и бркови им почупани, прсти на рукама одсечени, да би ове мученике натерали да сами пију из рана своју крв. Многима је месо сечено на коцке, а да не говорим о безброј силованих жена и девојака, које су после распорене; пресецали су им дојке и испод њих провлачили руке, са одсеченим прстима. У једном селу нашли смо две главе српских жена, стављене у посуду, и испечене у пећи. Изложене су, да их свет види, и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина, да служе као доказ свега што је до сада српски народ преживео. А да и не говорим о безброј наших домова, запаљених са укућанима.
 
Ми смо имали горких искустава са хрватском војском. И код мене живе стотине заробљених војника, као код своје куће. Бог ми је сведок да се исто осећају слободни, као људи који су били слепи, и прогледали. Ако желите, послаћу Вам и њихова имена, и писма која можете послати њиховим породицама. Да се већ свуда знаде, да ми не кољемо затворенике, као што је рађено са нашим племенитим народом и цивилним становништвом, и како ви усташе радите са нашим погинулим и рањеним друговима.
 
Једини је начин да и сами устанете у свету борбу против злочинаца који се у Вашој средини налазе, и који Вам издају наређења шта да чините у циљу истребљења српскога народа. Ви, дојучерашњи углађени, васпитани и културни официри, и прваци хрватског народа, преко ноћи се удружисте са чудним друштвом, са усташама, том новом аријевском врстом. У новинама ме називате вођом комунистичке и разбојничке банде. Да нисам никад био комуниста, то моја прошлост доказује, а да нисам вођа разбојничке банде, најбољи је доказ што се борим, са мојим храбрим четницима, против разбојника, злочинаца и крволока.
 
Време ће казати свој суд о свакоме од нас, а уверен сам да се никада нећу застидети што се борим, док многи од вас неће смети изаћи на светло дана, уколико и преживите своју људску и националну срамоту. Од Вас самих, војничких старешина и војника зависи, да ли ћете у последњем часу почети да перете срамоту са хрватског народа, уколико се то још може учинити. Сасвим је опрати никада нећете, ни Ви, ни хиљаде будућих поколења, као ни језуитска, и од Хрвата отпадничка класа.
 
У покољу српског народа учествовало је најразноликије друштво у свештеничким орнатима, усташкој униформи, фесовима и дроњавим оделима. Удружише се крст и дин, поклоници Христа и Мухамеда, и безверници да нас сатру и униште. На нашој су страни Бог, правда и истина. Боримо се за најсветлије идеале човечанства, па ћемо и победити.
 
Мајор Јездимир С. Дангић

http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2011/latinica/027.html