Jednom saksonskom pesniku

Ti cija put, danas rasuta u prah,
nekad ko naša pritiskaše zemlju,
ti cije oci videše sunce, tu zvezdu slavnu,
ti što ne življaše u krutoj prošlosti
vec u neprestanoj sadašnjosti,
na krajnjoj tacki i vrtoglavom vrhu vremena,
ti koga u tvom manastiru dozva
drevni glas junacke pesme,
ti što tkaše reci,
ti što pevaše o pobedi kod Brunanbura
i ne pripisa je Gospodu
vec macu svoga kralja,
ti što svirepo likujuci pevaše
o poniženju Vikinga,
o gozbi gavrana i orla,
ti što u ratnickoj odi okupi
obredne metafore svoga roda,
ti što u vremenu bez istorije
vide u sadašnjosti juce
a u znoju i krvi Brunanbura
odblesak drevnih zora,
ti što toliko ljubljaše Englesku svoju,
a ne imenovaše je,
danas si samo nekoliko reci
koje beleži germanista,
danas si samo moj glas
kad oživljava tvoje gvozdene reci.
Molim bogove svoje ili sveukupnost vremena
da moj život zasluži zaborav,
da moje ime bude Niko kao Odisejevo,
ali da neki stih potraje
u noci naklonjenoj secanju ili u jutrima ljudi.

Druga pesma o darovima

Želim da zahvalim božanskom
lavirintu posledica i uzroka
za raznovrsnost živih bica
koja sacinjavaju ovaj cudni svet,
za razum, koji ce neprestance sanjati
o planu lavirinta,
za Jelenino lice i Odisejevu istrajnost,
za ljubav koja nam omogucava da vidimo druge
kao što ih vidi božanstvo,
za tvrdi dijamant i neuhvatljivu vodu,
za algebru, palatu od dragocenih kristala,
za misticni novac Angelusa Silezijusa,
za šopenhauera,
koji je možda odgonetnuo svet,
za blesak vatre
koji nijedno ljudsko bice ne može gledati bez straha
iskonskog,
za mahagonij, kedar i sandal,
za hleb i so,
za tajnu ruže
koja nudi boju a ne vidi je,
za neke veceri i dane 1955,
za tvrdokorne gonice stoke što u ravnici
požuruju krdo u zoru,
za jutro u Montevideu,
za umetnost prijateljstva,
za poslednji dan Sokratov,
za reci koje su jednog sutona upucene
sa jednog krsta ka drugom krstu,
za onaj san Islama koji je obuhvatio
hiljadu i jednu noc,
za onaj drugi san, o paklu,
plamenoj kuli što ocišcuje
i slavnim sferama,
za Svedenborga
koji je na londonskim ulicama sa andelima razgovarao,
za tajnovite i drevne reke
koje se susticu u meni,
za jezik kojim sam, pre toliko vekova, govorio u
Nortumbriji, za mac i harfu saksonsku za more,
što je blistava pustinja i znamen stvari koje ne znamo,
za muziku reci engleske, za muziku reci nemacke,
za zlato što se u stihovima presijava,
za epsku zimu,
za naslov knjige koju nisam procitao: Gesta dei per Francos
za Verlena, nedužnog kao ptice,
za kristalnu prizmu i bronzani teg,
za tigrove pruge,
za visoke kule San Fransiska i ostrva Menhetn,
za jutro u Teksasu,
za onog Seviljca koji je napisao Moralnu poslanicu,
a cije ime, kao što bi on i želeo, ne znamo;
za Seneku i za Lukana iz Kordobe koji pre španskog jezika
napisaše citavu špansku književnost,
za geometrijski i otmeni šah,
za Zenonovu kornjacu, i Rojsovu mapu,
za lekovit miris eukaliptusa,
za jezik koji ume da oponaša mudrost,
za zaborav koji briše ili menja prošlost, za naviku
koja nas ponavlja i potvrduje poput ogledala,
za jutro koje nam daje iluziju nekog pocetka,
za noc, njenu tamu i njenu astronomiju, za hrabrost i srecu drugih
ljudi, za otadžbinu, koja miriše u jasminu ili macu starinskom,
za Vitmena i Franju Asiškog, koji su vec napisali pesmu,
za cinjenicu da je pesma neiscrpna,
da je neodvojiva od zbira svih stvorenja,
da nikada nece stici do poslednjega stiha,
i da se menja prema ljudima,
za Frensis Hejzlem koja je molila decu
da joj oproste što tako sporo umire,
za trenutke pred san,
za san i za smrt, ta skrivena blaga,
za tajne darove koje ne nabrajam,
za muziku, tajanstven oblik vremena.

POHVALA TAMI (1969)

JOVAN, I, 14

Nece biti manje zagonetan ovaj list od stranica Mojih svetih knjiga ili onih koje ponavljaju neuka usta, misleci da su delo coveka, ne mutna ogledala Duha. Ja koji sam Jeste, Beše i Bice, opet pristajem na jezik, koji je neprekinuto vreme i znamen. Onaj koji se igra sa detetom igra se sa necim bliskim i tajnovitim; htedoh se poigrati sa Mojom decom. Bejah med njima sa strahom i nežnošcu. Dejstvom carolije rodih se neobicno, iz jedne utrobe. Življah zacaran, zatocen u jednom telu i skromnosti jedne duše. Upoznadoh pamcenje, novac što nikada isti nije. Upoznadoh nadu i strepnju, dva lica neizvesne buducnosti. Upoznadoh bdenje, pocinak, snove, neznanje, putenost, nesuvisle lavirinte razuma, prijateljstvo ljudi, tajanstvenu odanost pasa. Bejah voljen, shvacen, slavljen i raspet na krstu. Ispih pehar do dna. Videh sopstvenim ocima ono
što niko nikada video nije: noc i njene zvezde. Upoznadoh i glatko, i pesnikovo, i
neravno, i hrapavo,
ukus meda i jabuke
vodu u grlu žedi,
težinu kovine na dlanu,
ljudski glas, šuma koraka na travi,
miris dažda u Galilieji,
visoki cvrkut ptica.
Upoznadoh i gorčinu.
Poverih ovaj spis bilo kome;
nikada neće biti ono što želim reći,
neće prestati da bude njegov odraz.
Iz Moje večnosti ti znaci proishode.
Neka neko drugi, ne onaj koji sada beleži, pesmu napiše.
Sutra ću biti tigar međ tigrovima
i propovedaću Moj zakon njegovoj šumi,
jednom velikom drvetu u Aziji.
Ponekad s tugom pomislim
na miris drvodeljine radionice.

Kembridž

Nova Engleska i jutro.
Skrecem za Krejgi.
Mislim (vec sam mislio)
da je ime Krejgi škotsko
i da je rec krejg keltskog porekla.
Mislim (vec sam mislio)
da ova zima sadrži drevne zime
onih koji su napisali
da je put unapred obeležen
i da smo na domaku Ljubavi ili Vatre.
Sneg i jutro i crveni zidovi
mogu biti oblici srece,
ali ja dolazim iz drugih gradova
gde su boje blede
i gde žena, kad se vece spušta,
zaliva cvece u dvorištu.
Podižem oci i gubim ih u sveprisutnom plavetnilu.
Tamo dalje je Longfelouovo drvece
i usnula neprestana reka.
Nikoga na ulici a nije nedelja.
Nije ponedeljak,
dan koji nam daje iluziju da pocinjemo.
Nije utorak,
dan kojim upravlja crvena planeta.
Nije sreda,
dan onoga boga lavirinta
koga na Severu zvahu Odinom.
Nije cetvrtak,
dan koji se miri sa nedeljom.
Nije petak,
dan kojim upravlja božanstvo koje u šumama
splice tela ljubavnika.
Nije subota.
Nije u vremenu koje tece
vec u spektralnim kraljevinama pamcenja.
Kao u snovima,
iza visokih kapija nicega nema,
cak ni praznine.
Kao u snovima,
iza lica koje nas gleda nicega nema.
Lice bez nalicja,
novcic sa samo jednim licem - stvari.
Te nevolje su blaga
koja nam užurbano vreme ostavlja.
Mi smo svoje sopstveno pamcenje,
mi smo onaj himericni muzej nepostojanih oblika,
ona gomila razbijenih ogledala.

20. Maj 1928.

Sada je neranjiv poput bogova.
Ništa na zemlji ne može ga raniti,
ni ravnodušnost žene, ni sušica,
ni tegobe stiha, ni ona bela stvar,
Mesec, koji nece više morati da
recima iskazuje.
Koraca lagano ispod lipa; posmatra
ograde i kapije, ne da bi ih se secao.
Vec zna koliko noci i koliko jutara mu
nedostaje.
Voljom je sebi nametnuo nužnu disciplinu.
Uradice odredene stvari, proci ce
predvidenim ulicama,
dodirnuce jedno drvo ili gvozdenu ogradu,
da i buducnost bude nepovratna kao
prošlost.
Postupa tako da cinjenica što želi i
što se boji ne bude ništa drugo do
poslednji kamen medaš jednog niza.
Ide 49. ulicom; misli o tome da
nikada nece uci u ovu ili onu
kapiju. Oprostio se od mnogih prijatelja
a oni nisu posumnjali.
Misli na ono što nikada nece
znati, da li ce sutra biti kišan dan.
Susrece jednog poznanika i šali se.
Zna da ce se ta epizoda pricati
neko vreme kao anegdota.
Sada je neranjiv kao mrtvi. U odredenom casu popece
se uz mermerne
stepenice. (To ce ostati u
secanju drugih.)
Sici ce u toalet; na kockastom podu
voda ce vrlo brzo sprati krv.
Ogledalo ga ocekuje.
Zacešljace kosu, popravice cvor na kravati
(uvek je bio pomalo dendi, kao što
vec prilici mladom pesniku)
i pokušace da zamisli da onaj drugi, onaj iz ogledala,
nešto radi, a da on, njegov dvojnik, ponavlja te kretnje.
Ruka mu nece zadrhtati
kada dode poslednji cas.
Poslušno, cudesno, vec je prislonio
oružje na slepoocnicu.
Tako se, cini mi se, sve to odigralo

ZLATO TIGROVA (1972)

Tamerlan
(1336-1405)

Moje carstvo je od ovoga sveta. Tamnicari,
tamnice i macevi ispunjavaju
naredenje koje se ne ponavlja. Moja poslednja rec je
od gvožda. Cak i skriveno
srce ljudi što nikad
ne cuše za moje ime u svom kraju dalekom -
poslušno je orude moje volje.
Ja koji bejah rabadan ravnice,
istakoh barjake svoje u Persepolisu
i ugasih žed konja svojih
na vodama Ganga i Oksa.
Kada se rodih, s neba pade
sablja sa talismanskim znacima.
Ja jesam i uvek bicu ta sablja.
Uneo sam pometnju medu Grke i Egipcane,
opustošio sam neumorne
prostore Rusije sa svojim strašnim Tatarima.
Podigao sam piramide od lobanja,
upregao u svoju kociju cetiri kralja
koja se ne htedoše prikloniti mome žezlu,
bacih u oganj u Alepu
Koran, Knjigu nad Knjigama
što prethodi danima i nocima.
Ja, ridi Tamerlan, stezah u narucju
beloputu Zenokratu Egipcanku
netaknutu kao sneg na planinskim vrhovima.
Secam se teških karavana
i oblaka prašine u pustinji,
ali i zadimljenog grada
i plinskih plamicaka u mehanama.
Znam sve i mogu sve. Jedna zloslutna
i još nenapisana knjiga mi je otkrila
da cu umreti kao što umiru drugi
i da cu, bled na samrtnoj postelji,
narediti da moji strelci odapnu
gvozdene strele put neprijateljskog neba
i crnim zastavama nebeski svod okite,
da ne bude coveka koji ne bi znao
da su bogovi umrli. Ja sam bogovi.
Neka se drugi obracaju mudroj
astrologiji, busoli i astrolabu
da saznaju ko su. Ja sam zvezde.
U neizvesnim zorama pitam se
zašto nikada ne izlazim iz ove odaje,
zašto ne blagoizvolim primiti podvorenje
bucnoga Istoka. Ponekad sanjam
robove, uljeze, koji drskom rukom
prljaju Tamerlana
i opominju ga da treba da spava i da ne zaboravi
da svake veceri uzme volšebne
kolacice koji donose spokoj i tišinu.
Tražim sablju krivošiju, ali je ne nalazim.
Tražim svoj lik u ogledalu; to nisam ja.
Zato ga razbih i neko me kazni.
Zašto ne prisustvujem pogubljenjima,
zašto ne gledam sekiru i glavu?
Te stvari me uznemiruju, ali ništa se
ne može dogoditi ako se Tamerlan suprotstavi
i On ih možda i ne znajuci želi.
A Tamerlan sam ja. Vladam Zapadom
i zlatnim Istokom, a ipak...

Ganke

1.
Gore na vrhu
cela bašta je Mesec,
Mesec od zlata.
Još draži mi je dodir
tvojih usta u tami.
2.
Glas male ptice koju
sakriva tama
zamuknuo je.
Ideš kroz svoju baštu.
Nešto ti nedostaje.
3.
Taj tudi pehar,
sablja što beše sablja
u tudoj ruci,
Mesec je na ulici.
Reci mi, je li dosta?
4.
Na mesecini
tigar zlata i tame
posmatra kandže.
Ne zna se da su u zoru
rastrzale coveka.
5.
Jad biti kiša
koja na mramor pada,
jad biti zemlja.
I jad ne biti dani coveka,
san, svanuce.
6.
Ne poginuti,
ko drugi iz mog roda,
na bojnom polju.
Noc zaludnu provesti
u brojanju slogova.

Stvari

Knjiga koja je pala i koju druge
zaklanjaju knjige u dubini police
i koju dani i noci pokrivaju
tromim cutljivim prahom. Kotva
sidonska koju engleska mora
pritiskaju u svome ponoru slepom i mekom.
Ogledalo koje nikoga ne ponavlja
u kuci iz koje smo otišli.
Opiljci od nokata koje ostavljamo
duž vremena i prostora.
Nedokucivi prah što šekspir beše.
Promenljivost oblika.
Trenutna simetricna ruža
koju slucaj podari jednom
tajnovitim kristalima kaleidoskopa.
Vesla na Argu, prvom brodu.
Tragovi na pesku koje sanjivi
i kobni val briše na žalu.
Tarnerove boje kada se gase
svetlosti u strogoj galeriji
i ne odjekuje korak u dubokoj noci.
Nalicje prevelike karte sveta.
Tanana paukova mreža na piramidi.
Slepi kamen i radoznala ruka.
San koji sam sanjao pred zoru
i koji sam zaboravio kad je poceo da se rada dan,
pocetak i kraj epopeje
Finsbura, nekoliko izbrušenih gvozdenih
stihova, koje vekovi nisu dodirnuli.
Obrnuto slovo na upijacoj hartiji.
Kornjaca u dnu catrnje.
Ono što biti ne može. Drugi rog
jednoroga. Bice koje je Trojno i Jedno.
Trougaoni disk. Neuhvatljivi
trenutak u kome Elejceva strela,
nepomicna u vazduhu, dostiže cilj.
Cvet medu stranicama Bekerove knjige.

Ti

Samo se jedan covek rodio,
samo jedan covek je umro na zemlji.
Tvrditi suprotno cista je statistika,
sabiranje je nemoguce.
Ne manje nemoguce nego sabrati miris
kiše sa snom koji ste sanjali onomad,
Taj covek je Odisej, Avelj, Kain,
prvi covek koji je rasporedio sazvežda,
covek koji je podigao prvu piramidu,
covek koji je napisao heksagrame Knjige mena,
kovac koji je urezao ruže na
Hengistovom macu, strelac Ejnar Tambarskelver,
Luis de Leon, knjižar koji je rodio
Semjuela Džonsona, Volterov vrtlar, Darvin
na pramcu Bigla, Jevrejin u odaji za mrtvace,
vremenom ti i ja.
Jedan jedini covek je umro u Ilionu,
kod Metaura, Hestingsa, Austerlica,
Trafalgara, Getisberga.
Jedan jedini covek je
umro u bolnicama, brodovima,
u teškoj samoci, u ložnici navike i ljubavi.
Jedan jedini covek je gledao široku zoru.
Jedan jedini covek je na nepcima
osetio svežinu vode, ukus plodova i mesa.
Govorim o jedašom, jednom, onom što je uvek sam.

Norman, Oklahoma

Pesma o količini

Mislim na škrto nebo puritansko
samotnih i izgubljenih svetlila,
Emerson je svakako gledao tolika nebeska svetlila
iz svoga Konkorda, strogog, pod snegom.
Ovde su zvezde bezmerne.
Covek je bezmeran. Bezbrojni
nakoti ptica i buba
zvezdanih jaguara i zmija,
grana što se splicu i preplicu.
Zrna kafe i peska, lišca,
pritiskaju jutra i uludo grade
svoj složeni beskorisni lavirint.
Možda je svaki mrav koga zgazimo
jedini pred Bogom, koji ga namenjuje
izvršenju tacnih Zakona
što vladaju Njegovim cudnim svetom.
Da nije tako, citava vasiona
bila bi zabluda i tegobni haos.
Ogledala od abonosa i vode,
maštovita ogledala snova,
lišajevi, ribe, korali,
nizovi kornjaca u vremenu,
svici jedne jedine veceri,
dinastije araukarija,
jasno octana slova jedne knjige
što ih noc ne briše, bez sumnje su
ne manje licna i zagonetna
od mene, koji ih ne razaznajem.
Ne usudujem se da sudim o gubi ili Kaliguli.

Sao Paolo, 1970.