Onaj sam koji bejah u zoru, pripadam plemenu.
Ležeći u kutu pećine
borih se da uronim u tamne
vode sna. Aveti životinja
sa zarivenim krhotinama strela
činjahu tamu stravičnom. Nešto,
možda održano obećanje,
smrt suparnika u planini,
možda ljubav, možda čarobni kamen,
behu mi dati, a ja ih izgubih.
Vekovima nagriženo, pamćenje se
seća samo te noći i toga jutra.
Drhtah u iščekivanju i premirah od straha.
Odjednom začuh beskrajni i potmuli topot
čopora koji zorom prolazi.
Hrastov luk, ubojite strele,
odložih i odjurih do pukotine
što se pri dnu pećine otvara.
Onda ih ugledah. Crvenkasto ugljevlje,
svirepi rogovi, brdovita leđa
i griva tamna kao oči
što motre, opake. Beše ih na hiljade.
To su bizoni, izustih. Reč
nikad mi ne beše prešla preko usana,
ali naslutih da im to beše ime.
Kao da nikad ranije ne gledah,
kao da bejah slep i mrtav
pre no što u zoru naiđoše bizoni.
Rodiše se iz zore. Behu zora.
Ne htedoh da drugi oskrnave
tu tromu reku božanske
surovosti, neznanja, oholosti,
ravnodušnu poput zvezda.
Zgaziše psa na svom putu;
isto bi ucinili i sa čovekom.
Potom ih u pećini naslikah
okerom i cinoberom. Behu bogovi
žrtvovanja i slavlja. Nikad usta mi
ne izrekoše ime Altamire.
Mnoga mi behu oblilja i umiranja.

Pretnja

To je ljubav.
Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice,
kao u strašnom snu.
Lepa maska se promenila,
ali, kao i uvek,
jednistvena je.
Čemu moji talismani:
bavljenje književnošću,
nepouzdana erudicija,
učenje reči koje je koristio
oštri sever da opeva svoja mora
i svoje mačeve, vedrina prijateljstva,
galerije Biblioteke,
obične stvari, navike,
mlada ljubav moje majke,
ratničke seni predaka,
bezvremena noć,
ukus sna?
Biti sa tobom
ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru,
već čovek ustaje na cvrkut ptice,
potamneli su oni koji gledaju sa prozora,
ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav:
nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas,
čekanje i sećanje,
užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama,
sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao
kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.

Pepeo

Hotelska soba, kao sve druge.
Cas bez metafore,
popodnevni odmor
koji nas rastace i uništava.
Svežina nasušne vode u grlu.
Nežnosvetla izmaglica
koja okružuje slepe,
i nocu i danju.
Adresa nekoga
koji je možda vec umro.
San i snovi koji se raspršuju.
Pod našim nogama
nejasna Rajna ili Rona.
Prolazna slabost.
Stvari odvec beznacajne za pesmu.

Pohvala tami

Starost (tim imenom je drugi zovu)
moze biti doba nase srece.
Zivotinja je uginula ili skoro uginula.
Ostaje covek i njegova dusa.
Zivim medju svetlim i nejasnim oblicjima
sto tmina jos nisu.
Buenos Ajres,
koji se nekada cepao na predgradja
do neprekidne ravnice,
ponovo je Rekoleta, Retiro,
blatnjave ulice Jedanaestog kvarta
i trosne stare kuce
sto ih zovemo Jugom.
U mome zivotu stvari su uvek bile prevelike;
Demokrit iz Abdere iskopao je sebi oci da bi mislio;
vreme je bilo moj Demokrit.
Ova polutama spora je i ne boli;
tece niz blagu padinu
i na vecnost lici.
Prijatelji moji lica nemaju,
zene su ono sto behu pre toliko godina,
raskrsca su mozda druga,
na stranicama knjiga nema slova.
Sve to bi trebalo da me plasi,
a radost mi cini povratak.
Od napisanih tekstova sto ih ima na zemlji
samo malo njih cu procitati,
samo one sto u secanju citam,
citam i menjam.
Sa Juga, Istoka, Zapada, Severa
susticu se putevi koji su me vodili
tajnom sredistu mome.
Ti putevi behu odjeci i koraci,
zene, ljudi, agonije, uskrsnuca,
dani i noci
polusnovi i snovi,
svaki najmanji trenutak jucerasnjice
i jucerasnjica sveta,
pouzdani mac Danca i Mesec Persijancev,
postupci mrtvih,
uzvracena ljubav, reci,
Emerson i sneg i tolike stvari.
Sada ih mogu zaboraviti. Stizem sredistu svome,
algebri svojoj i svome kljucu,
svome ogledalu.
Brzo cu saznati ko sam.

Saucesnik

Razapinju me, a ja moram biti krst i cavli.
Pruzaju mi pehar, a ja moram biti kukuta.
Obmanjuju me, a ja moram biti laz.
Peku me, a ja moram biti pakao.
Moram da velicam svaki trenutak vremena
i da mu budem zahvalan.
Moja hrana su sve stvari.
Tacan zbir vasione, ponizenje, radost.
Moram opravdati onoga koji mi zadaje ranu.
Moja sreca ili nesreca su beznacajni.
Ja sam pesnik.

Istorija noći

Tokom pokolenja
ljudi izgradiše noc.
U pocetku beše slepilo
i san i trnje što se zabadaše
u bosu nogu i strah od vukova.
Nikada necemo saznati
ko je skovao rec za vreme
koje deli sumrak i osvit;
Nikada necemo saznati
u kome je veku ona postala
znamen zvezdanog prostora.
Druga ce stvoriti mit.
Naciniše od nje majku mirnih
Parki što sudbinu pletu i žrtvovahu
joj crne ovce i petla što predvidaše njen kraj.
Dvanaest kuca joj dadoše Haldejci;
beskrajne svetove, Galeriju sa stubovima.
Heksametri latinski je uobliciše i
Paskalova strepnja.
Luis de Leon vide u njoj otadžbinu
svoje ucveljene duše.
Sada osecamo da je neiscrpna
kao staro vino
i niko je ne može gledati bez vrtoglavice,
a vreme ju je opteretilo vecnošcu.
I kad pomislimo da ne bi postojala
bez tog nežnog oruda, ociju.

Inventar


Da bismo se popeli, lestvice treba približiti. Nedostaje mi jedna precaga.
Šta možemo tražiti na tavanu osim onog što je nagomilao nered?
Miris vlage. Vece ulazi kroz komad lima.
Grede na tavanici su blizu i vec smo gore.
Niko se ne usuduje da se popne.
Tu je rasklimatani poljski krevet na nogarama.
Nekakav nepotreban alat. Pokojnikova kolica na tockovima.
Postolje lampe. Paragvajska mreža za ležanje sa resama, pocepana.
Nekakav pribor i papiri. Ilustracija koja predstavlja štab
Aparisija Saravije. Stara pegla na cumur.
Casovnik sa slomljenim klatnom, koji pokazuje zaustavljeno vreme.
Ram sa oljuštenom pozlatom, bez slike.
Šahovska tabla od kartona i nekoliko rasparenih figura.
Mangal sa dve noge. Kožne bisage.
Ubudali primerak Foksove Knjge mucenika, štampan kitnjastom goticom.
Fotografija koja može biti bilo cija.
Upropašcena koža koja je nekad bila tigrova.
Kljuc koji je izgubio svoja vrata.
Šta možemo tražiti na tavanu osim onog što je nagomilao nered?
Zaboravu, predmetima zaborava, podigao sam ovaj spomenik.
Nesumnjivo manje trajan od tuci,
on im pripada.

Zaboravljeni san

U nepouzdanu zoru usnih jedan san.
Znam da u snu behu mnoga vrata.
Ostalo sam zaboravio. Java je
jutros razvejala
tu intimnu pricu, koja sad
nije manje neuhvatljiva
no Tiresijina sen ili Ur Haldejaca
ili Spinozini korolari.
Proveo sam zivot sricuci
dogme koje izmisljaju filozofi.
Prica se da je u Irskoj neki covek rekao
da paznja Boga, koji nikad ne spava,
vecno opaza svaki san
i svaki usamljeni vrt i svaku suzu.
Radja se sumnja i raste polutama.
Kad bih znao sta je bilo sa onim snom
sto sam ga usnio, ili koji san sam usnio,
znao bih sve stvari.

Pretpostavljana pesma

Pravnik Fransisko Laprida, koga su 22. septem-bra 1829.
ubile Aldaove pristalice, razmišlja pred smrt:
Fijucu kuršumi u poslednjoj veceri. Vetar i pepeo na vetru. Nestaju dan i bezoblicna bitka, a pobeda je njihova. Pobedili su varvari, gauci su pobedili. Ja što proucih zakone i propise, ja, Fransisko Narsiso de Laprida, ciji glas proglasi nezavisnost ovih surovih provincija, poderan, lica umrljanog krvlju i znojem, bez nade i bez straha, izgubljen, bežim ka Jugu, kroz poslednja predgrada. Kao onaj vojskovoda iz cistilišta koga je, dok je bežao ostavljajuci krvav trag u ravnici, smrt oslepila i oborila onamo gde neznana reka ime gubi, tako cu i ja pasti. Danas je kraj. Prijatna noc vreba me iz mocvare i korak mi usporava. Cujem kopita moje tople smrti što me traži; vidim jahace, konjske gubice, koplja. Ja što žudah da drugi budem, covek od zakona, ucen i mudar, ležacu tu, u kalu, licem k nebu; no radost potajna u srcu neobjašnjivom bogovima me cini ravnim. Najzad se susrecem sa svojom južnoamerickom sudbinom. Ka ovoj kobnoj veceri vodiše me mnogostruki lavirint sacinjen od koraka što ih isplete moj život još od detinjstva. Najzad sam otkrio tajni kljuc moga života, sudbinu Fransiska Lapride, slovo što je nedostajalo, savršen
oblik koji je bog od pocetka znao.
U ogledalu ove noci shvatam svoj nesluceni vecni lik. Krug ce se
zatvoriti. Cekam da se to desi. Noga mi gazi senke kopalja što me traže. Gubica moje smrti. Jahaci, grive, konji, nada mnom se susticu. Evo i prvog udarca, seciva tvrdog što mi grudi para, prisnog mi noža u grlo.

MATEJ, XXV, 30

Prvi most stanice Konstitusion i pod mojim nogama
tutnjava vozova što su gvozdene lavirinte pleli.
Dim i zvižduci jurišali su na noc
što neocekivano postade Strašni sud. Sa nevidljivog
horizonta i iz središta mog bica glas beskrajni
rece ove stvari (ove stvari, ne ove reci
koje su moj jadni prevod svetovni jedne jedine reci):
- Zvezde, hleb, biblioteke, istocne i zapadne
karte, šahovske table, tremovi, prozori na krovu i
podrumi,
telo coveka da hoda po zemlji, nokti koji rastu u noci, u smrti,
senka što zaboravlja, vredna ogledala koja umnožavaju,
padine muzike, najpomirljivijeg
oblika vremena, granice Brazila i Urugvaja, konji i jutra,
bronzani teg i primerak Sage o Gretiru, algebra i plamen,
juriš kod Hunina u tvojoj krvi, dani nastanjeniji
nego Balzak, miris orlovih nokata, ljubav i ocekivanje ljubavi i nepodnošljive
uspomene, san kao zakopano blago, darežljiv slucaj i secanje koje covek ne gleda
bez vrtoglavice, sve to ti beše dato, i uz to drevna hrana junaka: laž, poraz,
poniženje. Uzalud smo ti dali okean,
uzalud sunce, što ga videše zadivljene
Vitmenove oci, istrošio si godine i one
su tebe istrošile, a još nisi pesmu napisao.

1953.