Pise na pocetku  posta  "  Ekipa Novosti, 01.08.2008 19:49:26   "     

Познати аналитичар из Париза Милко Терзић послао је овај прилог свим српским патриотским сајтовима и уредништво ИСТИНЕ га са задовољством објављује у целини

Обновљена хајка на Србе
после хапшења Радована Караџића

Пише: МИЛКО ТЕРЗИЋ

       Осим похвала упућених српским усташама и квислинзима за изванредно обављен посао за рачун антиправославног западног блока, западна штампа обилује ових дана текстовима начичканим расистичким србофобским стереотипима, који не заостају својом жестином за чланцима који су објављени почетком деведесетих година прошлог века, када је хајка на Србе достигла врхунац и када су се медијске кампање сатанизације српског народа користиле, у оквиру специјалног рата, за сламање српске државотворне борбе у западним српским републикама.
        Председник Караџић је представљен као отелотворење «српског зла» и српског «крволочног национализма». Напомиње се да није довољно довести пред суд човека, него да је потребно такође  судити српском «пројекту». Скоро непромењени клишеи о «српким примитивцима» који су објавили рат цивилизацији се ваде из нафталина. Радован Караџић се упоређује са «медведом» који се скривао у «јазбинама» и за којим су трагали «ловци на дивљач» (Фигаро) У недоглед се понављају ритуалне реченице о « 8000 разоружаних људи и малолетника масакрираних у Сребреници». Иза тог нечувеног злочина је стајао Радован Караџић, «мозак» и «главни идеолог» етничког чишћења, који је за собом повео разуларену масу српских сељака и уништио сан о мултиетничкој Босни. Радован Караџић се описује као универзална алегорија зла и хипостаза свих непријатеља «западне демократије». Фигаро  цитира Холбрука који поздравља хапшење «европског Бин Ладена». Генерал Рондо (Рондот), газда француске војне обавештајне службе, изјављује опет у Фигароу : «Тако чупав, невероватно ме подсећа на другог бегунца : Садама Хусејна».
       Зачета је нова рунда делегитимисања српских националних интереса, државотворних и ујединитељских тежњи. Од кад је «балкански касапин бр.1» отеран са власти, рат против спрске државне идеје није изгубио у жестини. Подстакање црногорског и шиптарског сепаратизма, унапређење пројеката о регионализацији и федерализацији Србије, присиљавање на тзв. «сарадњу» са нелегалним Хашким судом, деструкција нашег војног апарата, наметање осећаја колективне кривице српском народу преко плаћеничких НВО, су само неколико видова тог «специјалног рата» који Запад води против Србије. Западним стратезима се жури да «доврше» растакање Србије и да је лише сваког капацитета самоодбране у часу када се Руска држава спектакуларном брзином опоравља и обнавља. Запад зазире од могућности да једног дана моћна Русија обнови јаку српску државу у срцу Балкана (за шта се залаже омладински огранак Путинове странке).
       О даљим намерама наших западних «пријатеља» говори чланак париског Монда, доле преведен, у коме се сугерира, између редова, да би била пожељна ревизија Дејтонског споразума, те укидање, у име мултиетничности и «правде», српске међународне личности и аутономије у БиХ. У истом маху се захтева суђење српској националној идеји, како би се званично обесправио сваки будући покушај уједињења српских земаља. Напомиње се могућност судског прогона огромног броја војних лица која су учествовала у одбрани Р.С, чиме се намерава сломити воља за отпором у случају нове муслиманско-хрватске агресије на Р.С.

 

      Ваљда је сада јасно сваком «неверном Томи» да изнуђивачка политика не доноси никакве користи српској држави. Уместо да поправи слику и положај Србије на међународном плану, доприноси њиховом погоршању. Запад по правилу жешће ударе резервише слабима и онима који се не бране него државама које пружају жилави отпор његовој самовољи. Русија никада више није била сатанизована него у време анти-руске Јелцинове владавине. Србија данас свесно поткопава и жртвује своју државу и своје легитимне интересе  зарад  илузорних «евроатлантских интеграција».

        О великој обмани званој «европска судбина Србије» сведоче речи директора редакције Фигароа Пјера Руселана (Pierre Rousselin) : «Ништа се не противи, у принципу, будућем уласку Србије у Европску Унију. Остају да се среде два питања, осим оног који се тиче ратних злочинаца. Прво је питање Косова. Србија не може приступити Е.У без да призна суседну земљу и да среди проблеме граница [...] Затим, постоји неизвесност по питању проширења саме Е.У. После Ирског «не» Лисабонском уговору, Никола Саркози, са подршком Ангеле Меркел, је условио свако ново учлањење ступања на снагу уговора.»  Србија као и 1918  испушта врапца из руке да би се дохватила голуба на грани.

«Луди песник, осредњи психијатар, «балкански касапин»,
се био заклео де ће даровати Сарајево српским сељацима »
Изабел Ласер (Isabelle Lasserrne)
Le Figaro, 23 јули 2008

       Долазећи из црногорских брда, провинцијалац Радован Карадзић ће спознати успех стављајући се у службу пројеката о Великој Србији београдских националиста и Слободана Милошевића.

       Направио је од Сарајева своју личну ствар. Он, «бела чарапа» или «папак», надимак дат у Босни сељацима који се авантуришу у град. На крају крајева, можда се цела личност баш садржи у томе, у том војном и политичком реваншу који је пресудио босанској престоници и њеним муслиманским становницима који га нису хтели.

        Рођен 1945 у једном црногорском селу од оца шустера и  мајке сељанке, дете Радован Караџић је обележено одсуством оца. Члан четницког покрета, који се борио против немачких окупатора а затим и партизана у току другог светског рата, отац је одлежао више година у затвору у титовој Југославији. Млади Караџић одраста усред фарме са животињама, уљуљкиван традиционалним песмама о биткама против турака и о суровим борбама у другом светском рату.

      Од 15 година, упућује се заједно са младим провинцијалцима у Сарајево у склопу програма насељавања градова. Стиже у босанску престоницу са свим комплексима сељака, али и амбицијама да себи прокрчи пут у том већински муслиманском граду, који, како кажу Срби, традиционално консентрисани по селима, презире сеоски свет. Симбол социјалног признања и материјалног успеха, медицинска каријера му се природно намеће, као и његова женидба са Љиљаном, младом студенткињом медицине, пореклом из једне богате и поштоване сарајевске породице.

«Хајдемо у град да убијамо олош»

      Радован Караџић се истовремено посвећује песништву, својој љубави из младости. Кокетира са сарајевским књижевним круговима, води боемски живот, који се састоји од белих ноћи и партија покера. Издаје четири збирке грубе али предсказивајуће прозе : «Ја сам рођен да живим без гроба, то људско тело неће никад умрети, није се родило да би само мирисало цвеће, него и да пали, убија и све претвара у прашину». Пријатељи га зову «луди песник». Иако га толерише, књижевна босанска елита га никад неће признати себи равном. Охоли Караџић јој то никад неће заборавити.

       Пропали песник, био је осредњи доктор. Психијатар специјалиста за параноју, неврозе и депресије, није оставио непролазне успомене у Сарајевској Кошевској болници, осим неколико месеци затвора 1985 за продају лажних потврда и проневеравање стамбеног кредита.

       Прогоне га жестоке жеље за осветом и «страшна визија Сарајева који гори као тамјан заједно са нашом савешћу која нестаје у диму.» Пише «хајдемо у град да убијамо олош». И када буде касније дао наређење да се бомбардује Сарајево, две главне мете српских артиљераца ће бити библиотека и болница.

      У таквом духовном стању започиње политичку каријеру на крају осамдесетих година. Дружи се у то време са једним другим психијатром, Јованом Рашковићем, који управља једном клиником на јадранској обали. Водитељ једне врло популарне емисије на телевизији, Рашковиц постаје један од теоретичара етничког чишћења. Манипулише митским и потиснутим страховима српског народа, као и његовом носталгијом за славном прошлошћу. Под његовим пером, Муслимани пате од «ректалних фрустрација», а Хрвати, «феминизирани преко католичке вере», од «комплекса кастрације». Што се тиче «едиповског» српског народа, он је једини способан да доминира Југославијом.

       По смрти свог пријатеља и учитеља Рашковића, почетком рата, Караџић преузима наследство. Оснива 1990 године српску демократску странку Босне (СДС) . Две године касније постаје председник Републике Српске, која је једнострано прокламовала своју независност. Ставља се у службу пројеката Велике Србије Београдских националиста и Милошевића. «Срби могу живети без хлеба али не без државе» тврди тада Караџић. Распирујући страхове српског народа у Босни (34 % становништва) спрема се да реализује своја ратничка привиђења.

Убиства, мучења, силовања, прогонства

      Убеђен да му је поверен највиши задатак – дати државу Србима из Босне и протерати «Турке» изван словенских земаља – Караџић спознаје на крају успех. Обнавља гардеробу, увећава стан, вози Мерцедес. 1992 се насељава у хотел Холлидаy Инн у Сарајеву, где је његова странка сместила свој главни штаб. Када је избио рат, у априлу 1992, планински медвед се сели на Пале, скијашки центар у близини Сарајева, унапређен у оперетски главни град републике босанских Срба. Одатле наређује опсаду и бомбардовање босанске престонице.

      Обећава српским сељацима да ће им поклонити тај град, исто толико омрзнут колико и обожаван, и заклиње се да ће стати на пут «исламској најезди». «Турци (муслимани), који су некада били Срби, вели он, су примили Ислам. Срби су били власници земље. Она је њихова, то је наша земља. Муслимани су је окупирали. Срби који нису прихватили Ислам су били протерани у планине.»

       Одбијајући мултиетничку и плуралну Босну, «балкански касапин» је предузео етничко чишћење Хрвата и Муслимана на Истоку а онда и на северу земље. Заробљенички логори, убиства, мучења, силовања и прогони : опијен својим првим војним успесима, кроји топовима републику очишћену од несрпског становништва. Све више занесен, себе узима за владара света.

       Бунтовник, раскалашан и фантазиста, он се судара са својим газдом Милошевићем. Његов парламент одбија да потписе 1993 Венс-Овенов план, кумован од Београда. Караџић је склон изазову и поставља се за конкурента правом газди српских земаља, оном који вуче конце из Београда. Али му није дорастао. Милошевић увек више цени његовог ривала, генерала Ратка Младића.

Пад Караџића започиње 1995 након пада босанске енклаве Сребренице. Војна интервенција међународне заједнице убрзава крај рата. Опсада Сарајева, политика етничког чишћења и масакри које су српске снаге починиле у Сребреници – најмање 8000 мртвих – су допринели да буде оптужен, заједно са његовим војним саучесником, за ратне злочине, злочин против човечанства и геноцид.

«добровољно»

      Напуштен од Београда, који после свега потписује Дејтонски споразум, Караџић је принуђен да понуди оставку са положаја председника Републике Српске јула 1996. Иако су му политичке активности забрањене, он и даље потајно управља Републиком Српском и труди се да поткопа Дејтонски споразум. Доласком на власт јануара 1998 Биљане Плавшић, ултранационалисте преобраћене прагматизму, он завршава на маргинама.

       Од хапшења Милошевића и његовог премештаја у Хаг, Караџић је знао да му долази крај. Пребирајући по својим неуспесима, одбијајући да говори, затварао се сатима у својим јазбинама Источне Босне да би писао своју верзију рата, враћајући се на тај начин својој првој љубави. У својој првој збирци песама, већ је наговештавао : «Знам да ћу морати да одговарам/ пред оним коме дугујемо/ Мрзак мир ствари и биља/Све што сам могао чинити учинио сам/ добровољно и промишљено.

 

«Нека му буде суђено, али исто тако и његовом пројекту», захтевају његове жртве
Филип Депре (Philippe Deprez)
Le Monde, 24 јули 2008

      Хапшење Радована Караџића је надахнуло нове наде удружењима бранитеља жртава рата у Босни Херцеговини. Поједини, као Алиса Муратхаус, директорка удружења преживелих  логораша (Сарајевски кантон) говори о «историјском тренутку», док други, као Бакира Хасетић, председница удружења жена жртава рата, говоре о «крају једног монструма».

       Што се ње тиче, Фадила Мемишевић, неће да пада у еуфорију после хапшења Радована Караџића ,«чак иако се ради о првом знаку да ће злочини бити кажњени.» Председница за Босну удружења угрожених народа, на повратку са пута у ирачком Курдистану, хоће да иде даље : «Сада очекујемо, инсистира она, тријумф правде...Нека буде суђен Караџић, али такође и његов пројекат.» Тај пројекат, који је према њој изграђен на «пирамиди костију» и који је «нажалост успео». Додаје затим, чак и ако пориче да се таквим говором бави политиком : «Босна и Херцеговина је подељена земља. Не волим гетое. Споразум из Дејтона, од децембра 1995, је озваничио поделу. Дејтон је наградио Караџићев пројекат».

      Фадила Мемишевић је доиста започела пре осам година мукотрпан посао. Организује, свуда у Босни сусрете, за време којих се «жртве и злочинци» изјашњавају, лице у лице. «Ради се о помирењу». Да би се постигао дугорочан мир, потребно је суочити се са прослошћу». На њеном бироу, стоји разгледница са текстом песме Имаџин Џона Ленона. «Знате, то постиже резултате. Узмите на пример Сребреницу. Муслиманске жртве говоре. Српске жене из Братунца, које неће ништа да чују о томе, почињу да плачу. Затим се искрено изјашњавају. Сада све заједно раде унутар два удружења, да реконструишу мултиетничку будућност». Понекада наилазимо на проблеме и конференције морају бити одложене. Али, рече Фадила Мемишевић «Никада наши извештаји нису били оповргнути ... Што је најтеже са дијалогом, то је започети га»

       «Фаделина листа» насловио је немачки дневник Дие Зеит 1994. То  је листа  од неколико 1350 имена особа осумњичених да су починиле ратне злочине. 2008 листа осумњичених који су још увек на слободи у Босни броји 10000 имена.

       «Не може бити мира без правде» закључује госпођа Мемишевић. «Задњи се хапсе, нажалост, велики инспиратори деструктивног пројекта [рат]. У Републици Српској, ИЦТY још увек није поштован, добар део становништва пориче то што се догодило за време рата». Мунира Шубашић, из организације мајки из Сребренице придодаје : «Правда ће бити задовољена само када генерал Ратко Младић буде ухапшен». Мунира Шубашић је изгубила 22 члана своје породице јула 1995.

Превео: МИЛКО ТЕРЗИЋ

Preuzeto sa: Istina.at

NEBOJŠA JEVRIĆ - NE PUCAJ, BRATE
Daždevnjaci

U Vukovaru je, u vreme ratnih godina, bilo grejanja u svim državnim institucijama, osim u skupštini opštine. “Zašto je tako”, pitala je jedna strana novinarka mog poznanika dr Višića, gradonačelnika. “Kod nas se kaže da se vlast kvari. Da je kvarljiva roba. Zbog toga je treba držati u hladnom”.

Kako li je biti vlast na ovoj temperaturi? Na ovom čelopeku. A da se ne pokvariš. Uspeli su da odrade ono što im je zacrtano. Da Radovana odvedu u Hag. Ali ostala je Republika Srpska. Pokušaće da dokažu da je kriv za genocid. Ako je on kriv za genocid, i RS je genocidna država. A, ako je genocidna država, onda ne treba da postoji. Pokušaće da dokažu da je Srpska radikalna stranka huliganska, fašistička tvorevina, i da je uklone. Neće im biti prvi put. Samo što huligani, nekada borci za demokratiju i studenti, tako su ih zvali, nisu sačekali ni kraj mitinga, a već su počeli da lupaju po gradu i da se tuku s policijom.

Čitam “Rat ljudi i daždevnjaka” Karela Čapeka. Pa kaže: “Nema sumnje da će daždevnjački svet biti srećniji nego što je bio svet ljudi. On će biti homogen, jedinstven i prožet istim duhom. Daždevnjaci se među sobom neće razlikovati po govoru, shvatanjima, veri i životnim potrebama. Među njima neće biti kulturnih, niti klasnih razlika, nego samo podela rada. Niko neće biti gospodar ni rob jer će svi služiti samo Velikoj Daždevnjačkoj Zajednici, koja će biti bog, vladar, poslodavac i duhovni vođa”.

Nekoliko dana kiše bilo je dovoljno da se daždevnjaci pojave. Da uđu u naše živote. Sveti Đorđe ne ubija aždaju. Ubija daždevnjaka. Postoji deo mozga kod čoveka koji je isti kao kod daždevnjaka i drugih gmizavaca. Taj deo pogađa svečevo koplje. Samo su daždevnjaci mogli isporučiti Davida.
U “Ludoj kući” je kao u priči. “Ko uzme, kajaće se, ko ne uzme, kajaće se”. Oni koji su se družili s Davidom, kaju se što se više nisu družili. Oni koji se nisu družili, kaju se što nisu. Kao tajfun kroz naše pojilo, protutnjali su novinari. Ali su sad stigli guslari iz Crne Gore, ljuti Krajišnici, Srbi iz Birča i Romanije. Koji pevaju.

“Romanijo, jelovijeh grana,
sakrij nama brata Radovana”.
Spakovali su ga u Hag na Ognjenu Mariju. Poslednje reči koje je David uputio zatvorskim čuvarima bile su: “Braćo Srbi, neka vas Bog čuva”. Čuvari će se jednog dana braniti da su samo radili svoj posao. Darovit je pisac Radovan. Radni sto i beskrajna količina vremena gozba su za pisca. Lenčuge koje imaju dara, a takvih je među slovenskim piscima mnogo, sanjaju takve uslove za rad. Uslove koji bi im omogućili da pišu. Počnu da pišu i oni koji nikad nisu pisali. Odveli su Radovana u njegovu poslednju bitku. Nemoguće je uhapsiti pisca. Rukopisi ne gore. Prava njegova bitka počeće pred kompjuterom. U pismima koja će unuku Nebojši pisati.

Rat ljudi i daždevnjaka može trajati mnogo godina ali, za razliku od Čapeka, mislim da će ljudi pobediti. Predsednik Republike Srpske se bez reči spremio, obukao teget odelo i krenuo. U 3.32 izveden je iz pritvora Specijanog suda, a u pritvor u Sheveningen je stigao u 7.45. Ta seda glava, koja treba da zameni mnogo srpskih glava, govoriće u poslednjoj odbrani, u velikoj i unapred izgubljenoj bici.

Pijano društvo hajduka s asfalta peva:
“Romanijo, goro od junaka,
da li pamtiš starinu Novaka?”
Davno sam napisao da je “Luda kuća” jedina kultna kafana u Novom Beogradu. Tako će i ostati dok na zidu pored Radovanovih gusala visi Radovanova slika. Uzalud prete da će rušiti “Ludu kuću”. Ona je, kao i priča o Radovanu, ušla u legendu. Niko je više ne može srušiti.
Izvor:KURIR

MALOVIĆ: POŠTOVANA PROCEDURA PRILIKOM HAPŠENJA KARADZIĆA


BEOGRAD , 1. avgusta (Tanjug) - Ministarka pravde Snežana Malović izjavila je danas da je zakonska procedura prilikom hapšenja haškog optuženika Radovana Karadzića u potpunosti ispoštovana.

"Imala sam priliku da vidim da li je procedura ispoštovana od momenta kada je on predat istražnim organima i sudu, do momenta kada je predat licima koja su ga sprovela do Haškog tribunala i mogu da kažem da je u potpunosti procedura ispoštovana", rekla je ministarka.

Ona je dodala da je procedura isoštovana u potpunosti i u pogledu njegovog smeštaja i bezbednosti i prilikom samog hapšenja, kao i da su odgovori u vezi s tim sažeti u zaključcima Odbora Skupštine Srbije za bezbednost.

Malovićeva je, u izjavi za TV B92, istakla spremnost Vlade Srbije da i u narednom periodu poštuje međunarodne obaveze.

"To je naša obaveza kao zemlje, ali ta obaveza nije isključivo zbog evropskih integracija", rekla je ona i navela da Srbija poštovanjem međunarodnih obaveza pokazuje i da je za poštovanje univerzalnih vrednosti, privržena ispunjavanju međunarodnih obaveza.

Ministarka pravde je navela da takvim ponašanjem Srbija stiče pravo da to isto traži i od drugih zemalja, naročito u situaciji kada se odlučuje o statusu Kosova i gde je osnovni imperativ da se to pitanje rešava u okviru Saveta bezbednosti i na osnovu Rezolucije 1244.

Osvrćući se na sve učestalije napade na novinare, ona je kazala da se trenutno razmatra mogućnost izmena i dopuna Krivičnog zakonika, kojima bi se novinari zaštitili na adekvatan način.

"Odlučili smo da održimo jedan sastanak sa predstavnicima Udruženja novinara i medija, gde ćemo pokušati da razmotrimo najbolji način regulisanja ovog pitanja, kako bi novinari bili zaštićeni na najbolji način", dodala je ona.

Malovićeva je naglasila da su u Ministarstvu pravde svesni i problema u vezi sa zastarelošću sudskih predmeta i da je to jedan od osnovnih problema srpskog pravosuđa i dodala da se s tim problemom Ministarstvo već "uhvatilo u koštac".

"Bili smo iznenađeni koliki je broj sudskih postupaka zastareo, a i da je veliki broj izvršenja kazni, takođe, zastareo. U izveštajima koje smo dobijali sporadično se vidi da se stanje u tom pogledu promenilo. Mi smo zatražili jedan celoviti izveštaj, koji će biti gotov krajem avgusta i prezentiran u septembru, tako da će se sagledati da li smo u pravu kada kažemo da sudovi rade efikasnije", navela je ona.

Karadžić je juče, prilikom prvog pojavljivanja pred sudijama u Hagu, izjavio da zakonska procedura prilikom njegovog hapšenja u Beogradu nije u potpunosti ispoštovana.

On je naveo da su ga tri dana, bez prava na advokata i na telefonski poziv, na nepoznatom mestu držali nepoznati civili.

(Kraj)

ma da to je sigurno radovan izmisliio da su ga držali tri dana na nepoznatom mestu 

Sporazum Karadžić-Holbruk

BEOGRAD - Sporazum između Radovana Karadžića i specijalnog američkog izaslanika Ričarda Holbruka, koji je više od decenije bio predmet spekulacija, definitivno je potpisan, a stupio je na snagu 1996. godine! Ekskluzivni dokument, koji su potpisala obojica pregovarača i kojim Amerikanci Karadžiću garantuju bezbednost i slobodu u zamenu za povlačenje iz javnog i političkog života, ima samo tri odeljka.

U odeljku „obaveze“, koji je stupio na snagu nakon isteka roka od 90 dana od dana potpisivanja, Karadžić se obavezuje da će podneti neopozivu ostavku na sve državne i partijske funkcije.

„Do trenutka ostavke Radovan Karadžić neće donositi partijske ili državne odluke niti uticati na druge da ih donose, ukoliko se one bave sledećim odlukama: 2-1 ratne operacije na teritoriji BiH; 2-2 dislociranje civilnog stanovništva; 2-3 međunarodni ugovori - vojni, bezbednosni; 2-4 naimenovanje državnih, partijskih, regionalnih, lokalnih funkcionera; 2-5 dislociranje finansijskih sredstava“, navodi se u prvom delu dokumenta.

Drugi deo sporazuma odnosi se na obaveze koje Vlada SAD preuzima na sebe, poput obezbeđivanja lidera bosanskih Srba, finansiranja ili čak smeštaja. Američka administracija se, takođe, obavezuje da neće ni na koji način uticati na funkcionere i rukovodstvo Karadžićeve stranke SDS.

„Vlada SAD stavlja na raspolaganje Radovanu Karadžiću sumu od 600.000 dolara u lokalnoj valuti. Vlada SAD stavlja na raspolaganje Karadžiću rezidencijalni objekat na lokaciji koja je prethodno ugovorena. Vlada SAD stavlja na raspolaganje Karadžiću fizičko obezbeđenje od najmanje šest ljudi“, preciziraju se obaveze „druge“ strane.

Ukoliko bi Radovan Karadžić, navodi se u završnom delu pod nazivom „zajedničke odredbe“, ugrozio sporazum, to će se tretirati kao „ozbiljno narušavanje neformalnog sporazuma“ i biće sankcionisano. Na kraju se kaže da „ugovor može biti raskinut sporazumno, ili na inicijativu Vlade SAD“.

Kurir

Karadžiću sude u Beogradu?

 BEOGRAD - Rusija bi mogla zatražiti da se Radovanu Karadžiću sudi u Beogradu i spremna je da uloži veto na produženje rada Haškog tribunala, koji bi trebalo da se ugasi do 2010. godine, saznaje Kurir. Kako pripreme za suđenje u Hagu traju obično godinu dana, suđenje bi moglo početi tek na jesen 2009, a za tri meseca se može doneti prvostepena presuda. Do kraja te godine moraju se završiti prvostepeni postupci, a žalbeni do kraja 2010. godine.

Advokat Borivoje Borović ne veruje da će Haški tribunal dozvoliti da ovo suđenje bude van njihove nadležnosti.

- Oni ne mogu da prežale što je Milošević umro. Pošto Ratka Mladića neće uhvatiti, Karadžić im je poslednje zvučno ime koje mogu iskoristiti kao žrtveno jagnje. Mislim da će spojiti predmet s nekim postojećim ili skratiti i ubrzati postupak, čime će mu otežati odbranu - procenjuje Borović.

Sličnog mišljenja je Darko Trifunović sa Fakulteta bezbednosti, koji kaže da Hag već dugo čeka ovaj proces i podseća da oni ne propuštaju priliku za velika suđenja. Obojica sagovornika se slažu da je Hag čak i najbolje rešenje za Karadžića.

- U Sarajevu su ljudi ostrašćeni, a i u Beogradu su izricane drakonske kazne, mnogo veće nego u Tribunalu. U Hagu je velika medijska pažnja, a Karadžić je mnogo nezgodan svedok za Holbruka, koji će biti u veoma nezavidnoj poziciji - kaže Trifunović.

Borović ističe da se može desiti da suđenje započne u Hagu, pa ako se ne završi, da se prebaci u Sarajevo, gde je istureno odeljenje Tribunala.
- Ne bi bilo dobro da mu sude u Beogradu, jer se tu sudije utrkuju ko će optužene staviti u teži položaj. U slučaju Ovčara, na primer, priznavali su izjave svedoka za koje je sud u Hagu utvrdio da su lagali - navodi Borović.

Autor:
Nikša Bulatović

G.Petrović: Pet godina znali gde je Karadžić

Bivši šef Službe državne bezbednosti Goran Petrović ocenio je, u intervjuu frankfurtskim "Vestima", da je akcija hapšenja Radovana Karadžića izvedena u saradnji sa stranim obaveštajnim službama, kao i da je do te operacije došlo u trenutku koji je odgovarao i našim i međunarodnim interesima, a ne 2003, kad je otkriven njegov identitet i mesto boravka.

"Strane službe su kod nas bile prisutne i pre i posle političkih promena 5. oktobra, samo je od 2000. godine taj rad mnogo transparentniji i spada u domen međunarodne saradnje. Zato nije tajna da ljudi iz, recimo, američke CIA ili britanske službe sarađuju na velikim operativnim akcijama", objasnio je on.

"Kada je reč o Karadžiću, strane obaveštajne službe još 2003. imale su informacije o njegovom identitetu, kretanju i mestu stanovanja i još tada su dostavile operativne podatke, upravo onakve kakve smo sada videli i čuli. Rečeno je da se krije u iznajmljenom stanu u Novom Beogradu iza lažnog identiteta,duge kose i brade. Obaveštena je i BIA, koja je i preduzela mere da bi proverila informacije, ali nisu imali sreće. Operativci su uspeli da utvrde da je osoba koja je odgovarala takvom opisu boravila na toj adresi, ali se u međuvremenu odselila", dodao je Petrović.

Na pitanje da li je bilo informacija od kada se Kardžić nalazi u Beogradu on je odgovorio "koliko znam, od 2002. ili 2003. godine".

"Uveren sam da su strane službe i Haški sud želeli Karadžića na kraju lanca svih optuženih, jer im treba spektakularan kraj suđenja. Da je Karadžić došao 2001. kada i Milošević, bilo bi isuviše "tesno" oko suđenja. Zato mislim da se strane obaveštajne službe nisu preterano trudile da obavi taj posao", naglasio je Petrović.

Upitan koliko je verovatno da je Karadžić, sa dokumentima Dabića putovao i po zemljama zapadne Evrope on je istakao da je to moguće, i da ne vidi nikakav problem, niti šta spektakularno.

"On je imao ličnu kartu, pa što ne bi i pasoš s novim identitetom. To je dve slike više za putne isprave, a Dragan Dabić nije na crnoj listi zabrane putovanja u EU, niti je počinio kakav zločin, a nema ni izdate poternice za njim", kazao je Petrović.

"Kao načelnik DB razgovarao sam sa mnogim funkcionerima, ali nikada niko nije rekao - izdržite do 2008. ili 2009, a onda se sud zatvara, već su svi stalno ponavljali da je Hag "uslov svih uslova". Išlo se i dobrovoljno i hapšenjem, pa verujem da će i preostala dvojica optuženih relativno brzo biti tamo, a ne za dve, tri ili pet godina. Sada je potraga za njima lakša", naglsaio je on u vezi Ratka Mladića.

Izvor: Krstarica

Ubistvo zbog Radovana Karadžića

Podgoričanin Darko Perović (36) na smrt je pretukao svog sugrađanina Veroljuba Petrovića (51), samo zbog toga što je (Petrović) u prepirci sa njim tvrdio da je "trebalo davno uhapsiti Radovana Karadžića".

Perović i Petrović su prepirku o Karadžiću, kako objavljuju podgorički listovi, započeli pre nekoliko dana, u jednoj kafani na planini Veruša, gde Petrović ima vikendicu.

Njih dvojica su se, posle prve svađe, ponovo našli zajedno u drugoj kafani, gde su nastavili prepirku.

Perović je Petrovića tom prilikom snažno pretukao, usled čega je, prema izveštaju lekara, nastupila smrt.

Petrović je u petak u Podgorici.

Uz krivičnu prijavu, Perović je predat istražnom sudiji i brani se ćutanjem. Perović je, kako su mediji objavili, već poznat policiji i sudovima zbog ranije počinjenih krivičnih dela.

Izvor: MTS-Mondo

svaka mu cast ...  ovom crnogorcu