O starim i novim tablicama
 
1.
Sedim ovde i čekam, a oko mene stare razbijene tablice, i nove do pola ispisane. Kad će kucnuti moj čas? Čas silaska moga, zalaska moga: jer hoću još jedanput da idem među ljude. Na to eto čekam. ali prvo treba da dobijem znake da je kucnuo moj čas, – a ti su, nasmejani lav sa jatom golubova. Medutim govorim sâm sa sobom, kao neko koji ima vremena. Niko mi ništa novo ne priča: daj dakle da pričam sebi o samome sebi.

2.
Kad sam došao među ljude, našao sam ih gde sede na jednom starom uobraženju: Svi oni behu sebi uobrazili da već odavno znaju šta je za čoveka dobro a šta zlo. Stara umorna stvar izgledaše im svaki govor o vrlini; i ko je hteo da dobro spava, govorio bi još pre spavanja o »Dobru« i »Zlu«. Tu uspavanost ja sam poremetio, učeći da niko još ne zna šta je dobro a šta zlo: – jedino možda onaj koji stvara! – A to je onaj koji stvara cilj čoveku, i daje zemlji smisao njen i njenu budućnost: On tek stvara, da bi nešto postalo dobro ili zlo. Ja ih dakle pozvah da strovale svoje stare govornice, i sve ono gde se bilo namestilo ono staro uobraženje; pozvah ih da ismeju svoje velike učitelje vrline, i svetitelje i pesnike i iskupitelje. Pozvah ih da ismeju svoje namrgođene mudrace, i sve one koji su ikad kao crna strašila opominjući sedeli na drvetu života. Seo sam nasred njihove velike grobljanske staze, čak i uz samu strvinu i gavranove – i ismevao sam svu nekadašnjost njihovu i njeno trošno raspadajuće se gospodstvo. Zaista vam kažem, kao oni ispovednici i ludaci drao sam se i ja, i proklinjao sve što je u njih veliko i što je malo, – što da je i najbolje njihovo tako premaleno! Što da je i najgore njihovo tako premaleno! – tako sam se smejao. Tako se iz mene derala i smejala moja mudra čežnja, koja je rođena u brdskim visinama, zaista vam kažem jedna divlja mudrost! – moja velika krilata čežnja.Ona bi me često otrgla sa zemlje, u vis i u daljinu, i sve u smehu: tada bih leteo zastravljen, kao strela, kroz ushićenje opijeno suncem: – napolje u daleke budućnosti, koje još ne ugleda ničiji san, na toplije jugove nego što su ih ikad snile tvoračke mašte: onamo gde se bogovi igrajući stide svake odeće: – – ako ću da govorim u slikama, i da hramljem i mucam kao pesnici: a zaista vam kažem, stidim se što još moram da budem pesnik! Onamo, gde mi je sve postajanje izgledalo kao igranje i poigravanje bogova, a svet ispušten i raspušten, i bežeći natrag k sebi samom: – – kao večito bežanje od sebe i ponovno traženje sebe mnogobrojnih bogova, kao blaženo protivrečenje sebi, ponovno dopadanje sebi, pripadanje sebi samima mnogobrojnih bogova: – Onamo, gde mi se sve vreme činilo blaženim podsmehom trenucima, gde je potreba isto što i sloboda, jer se blaženo igra sa žaokom slobode: – Gde sam opet našao i svoga starog đavola i dindušmanina, duha težine, i sve što je on stvorio: Zapt, zakone, potrebu i posledicu, i cilj i volju, i Dobro i Zlo: – Jer, nije li potrebno da ima nešto, preko čega bi se dalo igrati, igrajući preći? Nije li potrebno da lakih i najlakših radi ima – krtica i tromih patuljaka? –

3.
Onde sam tada podigao sa staze i reč »nat-čovek«, i to da je čovek nešto što treba prevladati, – da je čovek most a ne svrha: da treba da je blažen što je podne i viče, i put ka novim zorama: – Zaratustrinu reč o velikom Podnevu, i sve ostalo što sam razapeo iznad čoveka, kao purpurne druge večernje rumeni. Zaista vam kažem, pustio sam ih da vide i nove zvezde u novim noćima; a iznad oblaka i dana i noći razapeo sam još kao šaren šator smeh. Učio sam ih svemu što sam sam znao i umeo: da sastave i povežu sve što je na čoveku u odlomcima, zagonetno, ili koban slučaj, – – kao stvarač, odgonetač, i iskupitelj od slučaja, učio sam ih graditi budućnost, i da sve što je bilo – gradeći iskupe. Iskupiti čoveka od onog što je prošlo, i preporoditi sve »Bilo jednom«, dok volja ne kaže: »Jer tako sam htela! Tako ću hteti – « – to sam im rekao da je iskupljenje, – tome sam ih učio, da jedino za to kažu da je iskupljenje. - A sad čekam na svoje iskupljenje – da bih poslednji put pošao k njima. Jer još jedanput hoću među ljude; hoću da među njima propadnem, umirući hoću da im darujem najveći dar svoj! To sam naučio od sunca, kad zalazi prebogato: zlato tad sipa u more iz neprebrojnog bogatstva svog, – tako da još i najsiromašniji ribar vesla zlatnim veslom! To sam tako gledao jednom, i nisam se sit mogao naplakati gledajući. – Kao sunce hteo bi i Zaratustra da zapadne: i evo ga gde sedi ovde i čeka, a oko njega stare razbijene tablice, i nove tablice – do pola ispisane.

4.
Pogle, evo jedne nove tablice: ali gde su braća moja, da je ponesemo dole u dolinu i u srca od mesa? - Evo šta traži velika ljubav moja prema najudaljenijima: ne štedi bližnjega svoga! Čovek je nešto što treba prevladati. Ima raznih puteva i načina za prevlađivanje: biraj sam koji hoćeš! Ali samo lakrdijaš može da misli da se »preko čoveka može i preskočiti«. Savladaj sebe i u svome bližnjem: i pravo koje možeš oteti, ne daj da ti ga poklone! Što ti činiš drugome, ne može i drugi tebi činiti. Znaj da nema naplate. Ko ne ume da zapoveda, neka sluša. Mnogi ume sebi da zapoveda, ali to još nije dosta da bi mogao i slušati sebe!

5.
Evo šta je svojstvo blagorodnih duša: oni neće ništa zabadava, a još ponajmanje život. Ko je iz gomile, taj bi da živi zabadava; ali mi ostali, kojima se život darovao, – mi jednako premišljamo, šta bismo mi mogli najbolje dati kao uzdarje! I zaista vam kažem, otmena je reč koja kaže: »što život obećava nama, hoćemo mi – da ispunimo životu!« Ne treba tražiti uživanje, gde se ne može uživanja pružiti: I – ne treba uživanje tražiti! Jer su uživanje i nevinost najsramežljivije stvari: ni jedno ni drugo neće da ga traže. Njih treba imati – a tražiti treba pre još krivicu i bol! –

6.
O braćo moja, ko je prvenac, toga uvek prinose na žrtvu. A mi smo prvenci. Svih nas krv teče sa potajnih žrtvenika, svi mi gorimo na vatri i pečemo se u slavu starih božanstava. Ono što je na nama najbolje, još je mlado: to draži stara nepca. Naše je meso nežno, naša je koža tek koža od jagnjeta: – kako da ne dražimo stare idolopoklonike! Još je u nama samina stari idolopoklonik: koji za gozbu sebi peče najbolje što je na nama. Ah, braćo moja, kako ne bi prvenci bivali prinošeni na žrtvu! Ali to i traže oni koji su kao mi: ja volim one koji ne žele da se sačuvaju. One koji propadaju i prolaze volim ja svom ljubavlju svojom: jer to su oni koji prelaze. –

7.
Biti istinit – to umeju malo njih! Pa i oni koji umeju, ti to neće da su! A panajmanje još umeju to oni koje zovu dobrima. O ti dobri! Dobri ljudi ne govorite nikad istinu; biti tako dobar, za duh je prava bolest. Oni popuštaju, ti dobri ljudi, oni se podaju, njihovo srce ponavlja što mu se kaže, njihovi razlozi slušaju: a ko sluša, taj ne čuje sam sebe! Sve što dobri nazivaju zlim, mora se udružiti, da bi se iz svega toga rodila jedna istina: o braćo moja, da li ste vi doista zli za tu istinu? Smiono pregalaštvo, dugotrajno nepoverenje, svirepo odricanje, zasićenost, sečenje u živo meso – kako se retko to sve udružuje! A tek u tom semenu – zaćinje se istina! Uz nemirnu i zlu savest rasla je dosad svest i niklo sve znanje! Razbijte, razbijte, vi koji do znanja dolazite, te stare tablice!

8.
Ako ima u vodi gredâ, ako prelazi i ograde skaču s jedne strane reke na drugu: onda, odista, niko neće verovati onome koji kaže: »Sve je u toku«. Čak će i glupaci da mu protivreče. »Kako? reći će glupaci, otkud je sve u toku? Pa tamo su grede i ograde nad tokom vodenim! « »Nad tokom vodenim sve je čvrsto, sve vrednosti stvari, mostovi, pojmovi, sve 'Dobro' i sve 'Zlo': sve je to čvrsto!« – A kad dode tvrda zima, ukrotiteljka rekâ: tada i najpametniji postaju nepoverljivi; i tada, zaista vam kažem, ne govore samo glupaci: »Kao da će sve prestati – da se miče?« »U osnovi, sve je nepomično« –, to je pravi zimski nauk, dobrodošao neplodnome dobu, dobrodošao kao uteha za spavače i zapećnjake. »U osnovi je sve nepomično« .– ali protiv toga diže svoju propoved južnjak vetar! Južnjak bik, ali ne bik za ralo i oranje, – besan bik, koji sve ruši, i koji krha led gnevnim rogovima! A led – led krha prelaze! O braćo moja, zar nije sad sve u toku? Zar nisu sve ograde i svi prelazi pali u vodu? Ko bi se još držao za »Dobro« i za »Zlo«? »Teško nama! Blago nama! Dunuo je južnjak!« – Tako mi propovedajte, braćo moja, kroz sve ulice!

9.
Ima jedna stara ludost, koja se zove dobro i zlo. Oko vračara i zvezdoslova okretao se dosad točak ove ludosti. Nekada se verovalo u vračare i zvezdoslove: i zato se verovalo da je »sve sudbina: treba da činiš zato što moraš da činiš!« Posle opet počelo je da se ne veruje u vračare i zvezdoslove: i zato se verovalo da je »sve slobodno: možeš zato što hoćeš«! O braćo maja, o zvezdama i o budućnosti dosad se samo nagađalo, a nije i znalo: pa zato se i o dobru i zlu dosad samo nagađalo, a nije i znalo!

10.
»Ne kradi! Ne ubij!« – takve su reči nazivali nekad svetima: pred njima se priklanjala kolena i savijale glave, i svlačila obuća. Ali ja vas pitam da li je ikad gde na svetu bilo boljih kradljivaca i ubojica nego što su bile takve svete reči? Zar ne sadrži sâm svačiji život – krađe i ubijanja? I to što su se takve reči nazivale svetima, zar se time nije samo istina – ubijala? Ili, beše li to možda propoved smrti, koja je nazivala svetim sve što je protivrečilo i što se protivilo svemu životu? – O braćo moja, razbijte, razbijte mi stare tablice!

11.
U tome je moje sažaljenje prema svemu što je prošlo, što vidim. da je predato na milost i nemilost, – – osećanju, duhu, ludilu svakog pokolenja koje pristiže, i koje sve što je bilo pretvara u most za sebe! Može doći kakav silnik, domišljata neman, koji će milošću i nemilošću svojom sve šta je prošlo ugnjetati i stisnuti: dok mu ne bi postalo mostom, i predznakom, i glasnikom, i petlovim kukurekom. A evo u čemu je druga opasnost, i moje drugo sažaljenje: ko je iz gomile, njegovo sećanje ide unazad do očeva oca, – ali sa očevim ocem prestaje i vreme. Na taj je način sve što je prašlo napušteno: jer, može,se desiti da gomila nekad postane gospodarom, te da sve vreme potopi u plitkim vodama. Zato je, o braćo moja, potrebno novo plemstvo, koje će biti protivnik svemu što je gomila, i svemu gospodstvu na silu, i koje će na nove tablice napisati nanovo reč »plemenit«. Treba mnogo plemenitih i mnogovrsnih plemenitih, da bi bilo plemstva! Ili, kako sam jednom govorio u slici: »U tome i jeste božanstvenost da ima bogova ali da nema jednoga boga!«

12.
O braćo moja, ja hoću da vas posvetim za novo plemstvo i u novo plemstvo: vi da budete roditelji i odgojitelji, i sejači budućnosti, – – zaista vam kažem, ne plemstva koje se može kupiti, kao što ga kupuju ćifte, i sa novcem ćiftinskim: jer malu vrednost ima sve što ima cenu. Ne to otkud ste došli, treba da je odsad čast vaša, već ono kuda idete! Volja vaša i korak vaš, koji hoće da prestignu vas same, – u tome neka bude nova čast vaša! Zaista vam kažem, ne u tome što ste možda služili kakvog vladaoca – šta je stalo još do vladalaca! – niti u tome što ste nečemu što već postoji poslužili da se još bolje učvrsti! Ne u tome što bi vaš rod na dvorovima postao dvorski, te što biste naučili da, šareni, kao ptica flamingo, stojite duge sate u plitkim ribnjacima: – jer umeti stojati računa se u zaslugu kod dvorana; i svi dvorani misle da u blaženstvo posle smrti spada i to da se – sme sedeti! – Ne ni u tome što je neki duh koji nazivaju svetim poveo bio možda pretke vaše u obećane zemlje, koje za mene nisu obećane: jer zemlja u kojoj je poraslo najgore od svih drveta, krst, – kakva mi je to obećana zemlja! – – i verujte, ma kud da je taj »sveti duh« vodio vitezove svoje, uvek su takvim pohodima pređnjačili – prednjakali raznovrsni stvorovi, četvoronogi i dvonogi, krštenici i nekršteni! O braćo moja, vaše plemstvo ne treba da gleda unazad, nego unapred! Izgnanici treba da ste iz svih otadžbina i pradedovina! Svoje dece zemlju treba da ljubite: ta ljubav neka bi bila vaše novo plemstvo, – zemlja neotkrivena, u najudaljenijim morima! Onamo, onamo neka vaša jedra zabrode, da je tražite i nađete! Na deci svojoj traba da popravite što ste deca svojih otaca: tako treba da iskupite sve što je prošlo! Te nove tablice postavljam iznad vas!

13.
»Čemu živeti? Sve je sujeta! Živeti – znači mlatiti praznu slamu; živeti znači izgoreti a ne zagrejati se.« – Tako starodrevno naklapanje važi još jednako kao neka »mudrost«; a zato što je starinsko i što zaudara na pljes, utoliko se više poštuje. I pljes može da oplemeni. – Deci je bilo dopušteno tako govoriti: ona se plaše od vatre, jer ih je opekla! Ima mnogo detinjarija u starim knjigama mudrosti. Ali ko večito »mlati slamu«, kako sme taj da proklinje mlaćenje slame! Takvim budalama trebalo bi zavezati usta! Oni sedaju za sto a ne ponesu sa sobom ništa, čak ni gladi: – i onda psuju i proklinju: »Sve je sujeta!« A dobro jesti i piti, to, braćo moja, zaista nije sujetna veština! Razbijte, razbijte mi tablice večno namrgodenih.

14.
»Čistome je sve čisto« – tako kaže narod. A ja vama kažem: svinjama je sve svinjsko! Stoga i propovedaju zanešenjaci i klimoglavci, u kojih je i srce rasklimatano: »sâm svet je jedno pogano čudovište«. Jer svi su oni nečista duha; a poglavito oni za koje nema mira ni odmara dok nisu sagledali svet odostrag, – ti stražnjaci i zagrobnjaci! Njima ću reći u lice, iako ne zvući baš odviše ljupko: svet je u tome sličan sa čovekom što ima stražnjicu, – toliko imaju pravo! U svetu ima mnogo pogani: toliko imaju pravo! Ali zato sam svet još nije pogano čudovište! Ima mudrosti u tome što na svetu mnogo šta smrdi: samo gadenje stvara krila i snagu koja vodi k izvoru! I na najboljemu ima još što izaziva gađenje; i najbolji je još nešto što treba prevladati! O braćo moja, mnogo je mudrosti u tome što na svetu ima toliko pogani.

15.
Evo kakve sam izreke slušao gde govore zagrobnjaci savesti svojoj, i, zaista vam kažem, bezlobno i bez pritvorstva, – iako uistinu nema od toga ništa pritvornije na,svetu, niti zlobnije. »Pusti svet nek ide svojim tokom! Nemoj ni prstom maknuti protiv toga!« »Pusti neka ko god hoće ljude kolje i davi i dere do kože: nemoj ni prstom maketi protiv tega! Tako će onda naučiti da se odreknu sveta.« »A svoj rođeni razum – njega treba ti sâm da gušiš i daviš; jer to je razum od ovoga sveta, – tako ćeš onda naučiti i ti sâm da se odrekneš sveta.« – – Razbijte, razbijte mi, braćo moja, te stare tablice smirenjaka. Razreknite mi te izreke opadača svetskih!

16.
»Ko mnogo uči, taj se oduči svih živih želja« – tako šapuću danas jedni drugima u uši po svim mračnim uilicama. »Mudrost umora, nema ničeg što bi vredelo; ne treba da želiš!« – tu novu tablicu našao sam gde visi i na javnim tržištima. Razbijte mi, braćo moja, razbijte mi i tu novu tablicu! Sveta-siti obesili su je onde, i propovednici smrti, a i okrutnici: jer pogledajte bolje, to je ujedno i propoved koja poziva na ropstvo: – Što su loše učili, i najbolje nenaučili, što su sve učili prerano, i prebrzo: što su se pretovarili, otuda im pokvaren želudac njihov, – – pokvaren želudac, to je njihov duh: on preporučuje smrt! Jer, zaista vam kažem, braćo moja, duh i jeste želudac! Život je izvor radosti: ali iz koga govori pokvaren želudac, otac turobnosti, za tog su svi izvori otrovani. Saznanje, u tome je radost za onoga koji ima lavlju volju! Ali ko se umorio, taj je i sâm tek predmet volje, i s njim se igraju svi talasi. I to je oduvek svojstvo slabih ljudi: oni se izgube na putevima svojim. I na kraju puta još pita umor njihov: »Zašto smo uopšte i polazili na puteve! Sve je isto!« Njima je prijatne čuti kad se propoveda: »Ništa se ne isplati. Ne treba da hoćete!« Ali takva propoved poziva na ropstvo. O braćo moja, kao svež vihor-vetar dolazi Zaratustra za sve umorne od puta; on će učiniti da još mnogi nosevi stanu kijati! Slobodni dah moje duše i kroz zidne, unutar u tamnice i u tamne duhove! Volja oslobađa: jer, hteti znači stvarati: tako učim ja. I jedino čega radi treba da učite, to je da biste stvarali! Ali, i kako se uči, treba tek da naučite od mene, kako se dobro uči! – Ko ima uši, neka čuje!

17.
Evo ovde čun, – a onamo preko plovi se možda u veliko Ništa. – Ali, ko hoće da ude u to »Možda«? Niko od vas neće da uđe u čun smrti! Kako hoćete onda da ste umorni od sveta! Sveta – siti! A niste se još ni sa zemlje pomakli! Ja sam vas viđao uvek žudne zemlje, zaljubljene još u rođeni svoj umor zemaljski! Nije vam uzalud usnica otromboljena: – još na njoj sedi mala jedna zemaljska želja! A u oku – zar ne pliva tuda oblačak jedan još nezaboravljene zemaljske radosti? Ima na zemlji mnogo dobrih pronalazaka, jedni su korisni a drugi prijatni: njih radi treba voleti zemlju. A mnogo štošta na njoj tako je dobro pronađeno, da je kao i nedra ženina: i korisno i prijatno u isti mah. Nego, vi sveta.siti! Vi od zemlje tromi! Vas treba prutevima šibati! Šibama vas treba opet dići na hitre nege! Jer: ako niste bolesnici i preživeli kukavci, kojih je zemlja sita, onda ste lenji lukavci, ili oblaporni pritajeni mačori i strasnici. Pa ako vam nije više u strasti da potrčite, a vi – putujte u nepovrat! Neizlečive ne treba pokušavati lečiti: tako uči Zaratustra: – putujte dakle u nepovrat! Nego, treba više hrabrosti da se načini kraj, nego stih s početka: to znaju svi lekari i svi pesnici.-

18.

O braćo moja, ima tablica koje je stvorio umor, i ima ih koje je stvorila lenjost, gnjilost: mada one jednako govore, ne treba ih jednako slušati. – Pogledajte ovog žednika! Jedva još pedalj ima do mete svoje, a toliko je umoran da je prkosmo legao posred ove prašine: junačina! Od umora hoće da proguta i put i zemlju i metu i sama sebe: a ni koraknuti neće dalje, – junačina! Eno ga sunce peče, a psi mu ližu znoj sa udova: ali on leži prkosan i ne miče se, i pre će svisnutli od žedi: – – svisnuti na pedalj daljine od mete svoje! Zaista vam kažem, još ćete ga morati vući za kose u nebo njegovo, – toga deliju. Ali je bolje da ga ostavite da leži gde je legao, te da mu dođe san, utešitelj, s osvežavajućim pljuskom kiše: Ostavite ga da leži dok se sâm ne probudi, – dok sâm ne oporekne sav umor i sve šte je umor iz njega govorio! Jedino, braćo moja, razgonite pse oko njega, lenje oblizice, i sav taj uzrujani gad od muha i mušica: – – sav taj uzrujani loj »obrazovnih«, koji se sladi i hrani od znoja svakoga junaka! –

19.
Ja povlačim oko sebe krugove i svete međe; sve se manje njih penju sa mnom na sve više bregove: ja gradim planinu od sve svetijih bregova. Ali ma kuda se peli sa mnom, o braćo moja, pazite da se ne bi koji parazit sa vama popeo! Parazit: to je crv, gmizavi, pripijeni crv, koji bi da se nasiti rijući po vašim bolnim ranjavim kutićima. A veština njegova je u tome, da na dušama koje se penju pronalazi gde su umorne: u vaš jed i u vašu zlovolju, u vaš osetljivi stid, svija gadno gnezdo svoje. Onde gde je jaki slab a blagorodni premilostiv, – tu on svija svoje gadno gnezdo: parazit se širi onde gde na velikome nađe njegove male ranjave kužiće. Šta je najviša vrsta svih bića, a šta najniža? Parazit je najniža; a onaj koji pripada najvišoj vrsti, taj daje hrane najvećem broju parazita. Jer, kako i ne bi sedeo najveći broj parazita na duši koja ima najviše stupnjeva, i koja najdublje silazi? – na duši koja sve obuhvata, i koja najdalje trči i luta i šeta po sebi; koja je najneophodnija, i koja se od drage volje baca u naručje slučaju: – – na duši koja postoji a koja tone u postajanju; koja ima, a koja hoće da hoće i da želi: – – koja beži od same sebe, i koja sebe samu sustizava u najširem krugu: koja je najmudrija, i kojoj se ludost najslađe dodvoruje: – koja sebe samu najviše voli, u kojoj sve stvari odmenjuju kao priliv i odliv, kao plima i oseka: – kako i ne bi bili na najvišoj duši najgori paraziti?
20.
O, braćo moja, jesam li možda svirep? Ali ja kažem: što pada, treba još i odgurnuti! Sve što je od danas – pada, propada: ko bi ga zadržao! Ali ja – ja hoću još da ga i odgurnem! Da li ste poznali slatko uživanje: survavati kamenje u provaliju bez dna? – Pogledajte samo ove ljude od danas, kako se survavaju u moju provaliju! Ja sam tek predigra boljih igrača, o braćo moja! Igra za primer! Činite po mome primeru! Pa koga ne možete naučiti da leči, toga naučite – da što brže padne! –
21.
Ja volim hrabre: ali nije dosta, biti smeo na udarcu, nego treba i znati na koga valja udariti! A često ima više smelosti u tome da se čovek uzdrži i prođe mimo: da bi sebe štedeo za dostojnijega neprijatelja! Vaši neprijatelji treba da su takvi da ih možete mrzeti, ali ne da ih morate prezirati: treba da se možete ponositi neprijateljem svojim: takav sam nauk jednom već davao. Treba, o braćo moja, da štedite sebe za dostojnijeg neprijatelja: stoga prolazite mirno mimo mnogošta, – – poglavito mirno mnogi ološ, koji vam puni uši grajom o pučini i o narodima. Ne dajte da vam pomuti oko njihovo Za i njihovo Protiv! Mnogo je u tome pravo, mnogo nepravo: ko u to zagleda, gnev ga spopada. Ko zagleda, ne može a da ne udari posred svega toga: stoga prođite i idite u šume, i ostavite mač svoj neka miruje! Idite svojim putevima! A narod i narode ostavite neka idu svojima! – putevima mračnim, zaista vam kažem, koje ne osvetljava ni s vremena na vreme više ni jedna jedina nada! Ostavite sitničare neka vladaju tuda, gde je sve što se još sjaji – talmi-zlato! Prošlo je doba kraljeva: što se danas naziva narodom, ne zaslužuje da ima kraljeve. Pogledajte samo, kako ovi narodi sada sami podražavaju sitničarima; i najmanju dobit čeprkaju sebi iz svakog đubreta! Oni uhode jedni druge, i uhodeći uzimaju jedni od drugih, – i to zovu »dobro susedstvo«. O blaženo staro doba, kada je narod govorio u sebi: »Ja hoću nad narodima – da gospodarim!« Jer, braćo moja, ono što je najbolje treba da gospodari, ono što je najbolje i hoće da gespodari! A gde se uči drukčije, tu – nema onog što je najbolje.

22.
Kad bi ti – imali hleba badava, teško njima! Za čim bi takvi onda vikali! Zarada njihova – to je ujedno i zabava njihova; pa i treba da im teško pada! Grabljive su to životinje: u njihovu »radu« ima još grabljenja, u njihovu »zarađivanju« – podvaljivanja! I zato treba da im teško pada! Treba da postanu još bolje grabljive životinje, finije, mudrije, čoveku sličnije: jer čovek je najbolja grabljiva životinja. Svima životinjama oteo je čovek vrline njihove: na taj je način od svih životinja za čoveka bilo ponajteže. Samo su još ptice iznad njega. Te kad bi čovek još i leteti naučio, avaj! koliko bi visoko – poletela njegova želja za grabljenjem?

23.
Muškarca i ženu želim ovakve: muškarca sposobna za rat, ženu sposobnu za rađanje, a oboje sposobne za igru i glavom i nogama. Izgubljen neka nam izgleda dan u koji se nije bar jedanput igralo! Lažna neka bude za nas svaka istina uz koju nije bilo bar malo smeha!

24.
Vaše sklapanje brakova: pazite dobro, da ne bude rđavo sklopljeno! Vi sklopiste odviše brzo, te mora sledovati – brakolomstvo! Ali, bolje je brak i lomiti nego brak savijati, u braku izvijati! – Evo šta mi reče jednom žena jedna: »odista, izvršila sam brakolomstvo, ali je prvo brak slomio – mene! « Video sam da su zlo-spareni uvek najosvetoljubiviji: ceo svet mora da oseti te da svako od njih ne ide više za sebe. Stoga bih želeo da pošteni ovako govore među sobom: »mi se volimo: daj da se postaramo da se i dalje volimo! Ili da uvidimo da smo bili u zabludi?« – »Dajte nam vremena i mali brak, da bismo videli da li smo sposobni za veliki brak! Velika je stvar, biti uvek udvoje!« Taj savet dajem ja svima poštenima; i šta bi bila ljubav moja za natčoveka, i za sve što ima da dođe, kad bih drukčije svetovao i govorio! Ne samo po broju da se plodite, nego uvisinu – u tome, braćo moja, neka vam bude na pomoći vrt braka!

25.
Onaj koji je postao mudar ispitujući stara vrela, evo vam kažem, taj će na kraju krajeva potražiti izvore budućnosti i nova porekla. – O braćo moja, neće trajati dugo a novi će se narodi pojaviti, i novi će izvori zažuboriti dole u nove dubine. Jer, gde se javi zamljotres – taj zatrpa mnogo bunara, i stvara mnogo žeđi: on izdiže na videlo i unutarnje snage i tajanstvenostli. Zemljotres otkriva nove izvore. Iz potresa starih naroda izbijaju novi izvori. I ko usklikne: »Pogle, evo bunar za mnoge žedne, srce za mnoge koji čeznu, volja za mnoga oruđa«: – oko toga se iskuplja narod, a to znači: mnogo onih koji bi da pokušaju. Ko ume da zapoveda, ko mora da se pokorava – to ima tu da se pokuša! Ah, i koliko tu treba kušanja i nagađanja i neuspeha i ponovnog kušanja! Društvo ljudsko: to je jedan pokušaj, tako ja učim, – jedno dugo kušanje i traženje: a traži se onaj koji će zapovedati! – – pokušaj, o braćo moja! Ne »ugovore«! Razbijte, razbijte takve reči bolećivih i polutana!

26.
O braćo moja! U kojima leži najveća opasnost za svu budućnost roda čovečanskog? Zar ne u poštenima i pravednima? – – u njima koji govore i koji misle u srcu svom. »mi već znamo šta je dobmo i pravedno, mi to i činimo; teško onima koji to tek traže!« Ma koliko da je šteta od onih koji su zli: šteta od ovih dobrih najštetnija je šteta! I ma kolika da je šteta od onih koji opadaju ovaj svet, šteta od dobrojih najštetnija je šteta. O braćo moja, dobrima i pravedni zagledao je jednom u srce jedan koji je rekao: »To su fariseji«. Ali ga niko nije razumeo. Dobri i pravedni nisu ga ni smeli razumeti, jer je duh njihov zarobljen u njihovoj čistoj savesti. Glupost dobrog je bezgranično oprezna. A istina je u ovome: pošteni moraju biti fariseji, – oni ne mogu da biraju. Pošteni moraju na krst razapeti onog koji sam svoju vrlinu pronalazi! To je istina! Drugi pak jedan koji je otkrio zemlju njihovu, zemlju, srce i carstvo poštenjaka i pravednika, to beše onaj koji je zapitao: »koga mrze najviše?« Najviše mrze onog koji stvara: Onog koji razbija tablice i stare vrednosti, razbijača, – njega nazivaju razbojnikom. Jer dobri – oni ne umeju da stvaraju: oni su uvek početak kraja: – – oni razapinju na krst onog koji piše nove vrednosti na nove tablice, oni žrtvuju sebi budućnost, – oni razapinju na krst svu budućnost roda čovečanskog! Dobri – oni su uvek bili početak kraja.

27.

O braćo moja, da li ste dobro razumeli ovu reč moju? I sve što sam jednom rekao o »poslednjem čoveku«? U kojima leži najveća opasnost za svu budućnost roda čovečanskog? Zar ne u dobrima i pravednima? Razbijte, razbijte dobre i pravedne! – O braćo moja, da li ste dobro razumeli ovu reč moju?

28.
Vi bežite od mene? Vi ste zastrašeni? Vi drhćete od ove reći moje? O braćo moja, pozivajući vas da razbijete poštenjake i tablice njihove, ukrcao sam samo čoveka na široko more njegovo. A sada tek dolazi za njega veliki strah, velika pogledanja uokolo, velika bolest, veliko gađenje, velika morska bolest. Dobri su vam pokazali lažne obale i lažna utočišta; u lažima ste dobrih vi rođeni i sklonjeni. Dobri su sve do temelja u laž umočili i utopili. Ali onaj koji je otkrio zemlju »čovek«, otkrio je i zemlju »budućnost roda čovečanskog«. Odsad ćete mi biti moreplovci, čestiti, strpljivi moreplovci! Idite uspravno za vremena, o braćo moja, naučite ići uspravno! Na moru je bura, Mnogi bi hteli da se s pomoću vas i oni usprave. Na moru je bura: sve je u moru. Na posao dakle! Vi oprobana srca moreplovačka! Kakva otadžbina! Onam' onamo naša će krma gde je postojbina naše dece! Onam' onamo, burnije nego morska bura, nosi nas bura velike čežnje naše! –

29.
»Što si tako tvrd! – govorio je jednom kuhinjski ugalj dijamantu; zar nismo nas dvoje bliski srodnici? « – Što ste tako meki? O braćo moja, tako ja pitam vas: zar niste vi – moja braća? Što ste tako meki, tako neotporni i popustljivi? Zašto ima toliko odricanja, poricanja u srcima vašim? Tako malo sudbine u pogledu vašem? Ako nećete da ste sudbonosni i neumitni kao sudbina: kako ćete sa mnom – pobeđivati? A ako vaša tvrdokornost neće da seva i poseca i raseca: kako ćete jednom sa mnom – stvarati? Jer, oni koji stvaraju su tvrdi. I mora da vam izgleda blaženstvo, da ruku svoju pritisnete na tisuću godina kao na vosak, – – blaženstvo, da pišete na volji tisuće godina kao po čeliku, – čvršće od čelika, blagorodnije od čelika. Sasvim tvrdo je samo ono što je sasvim blagorodno. Tu novu tablicu, o braćo moja, postavljam iznad vas: postanite tvrdi! –

30.
O ti voljo moja! Ti prepreko svake potrebe, ti moja preka potrebo! Sačuvaj me od svih malih pobeda! Ti uređenje duše moje, koje ja nazivam proviđenjem! Ti koja si u meni, i nada mnom! Sačuvaj me i očuvaj me, da budem jedno veliko proviđenje! A poslednju tvoju veličinu, voljo moja, ostavi za poslednji podvig tvoj, – da budeš neumitna u pobedi svojoj! Ah, ko još dosad nije podlegao pobedi svojoj! Ah, čije se još oko nije zamračilo u tom opojnom sutonu! Ah, čija još noga nije pokleknula, i nije se u pobedi odvikla da – stoji čvrsto! – – O, da bih jednom o Velikom podnevu bio spreman i sazreo: spreman i sazreo kao uzavreo čelik, munjevit oblak, i vime nabubrelo od mleka, – – spreman za sama sebe i za svoju najskriveniju volju: l?k koji žudi za svojom strelom, strela koja žudi za svojom zvezdom: – – zvezda, spremna i sazrela u svome podnevu, goruća, probodena, blaženo ispružena na domaku ubitačnih strelâ sunčanih: – – sámo sunce, i neumitna volja sunčana, spremna da uništi pobeđujući! O voljo, prepreko svake potrebe, ti moja preka potrebo! Očuvaj me i sačuvaj za jednu veliku pobedu! – –
Tako je govorio Zaratustra.

Ozdravljenik

1.
Jednog jutra, ne dugo po povratku svom u pećinu, poskoči Zaratustra sa svoje postelje kao manit, stade se derati strašnim glasom i mlatiti rukama, kao da leži još neko u postelji pa neće da ustane; i toliko je odjekivao glas Zaratustrin, da su njegove zveri poplašene dotrčale, i da su iz svih pećina i jaruga, koje su bile u blizini Zaratustrine pećine, sve ptice i zverinje pobegli, leteći, lepršajući se, gamižući, skakućući, kako je god koje od svojih nagu i krila stiglo. A Zaratustra je govorio ove reči: Izlazi, misli bez dna, iz dubine moje! Ja sam tvoj petao budilnik i ruj zorin, dremljivi crve: ustani! diži se! Moj će te jasni kukurek već razbuditi! Odreši lance sa ušiju svojih, pa slušaj! Ja hoću da progovoriš! Ustaj! Diži se! Ovde je groma dosta da bi i grobovi mogli pročuti! Otrljaj san, i sve što je brljivo i razroko, iz očiju svojih! Slušaj i očima svojim što ću ti reći: jer glas moj isceljuje i sleporođenčad. Kad se jednom razbudiš, ostaćeš mi budna večito. Nije moj običaj, da budim prababe iz sna, pa da ih onda pustim da – dalje spavaju! Ti se mičeš, protežeš, stenješ? Ustani! Na noge! Neću da mi stenješ – nego da govoriš! Zaratustra te zove, bezbožnik Zaratustra! Ja, Zaratustra, zatočenik života, zatočenik patnje, zatočenik kruženja – zovem tebe, moju najdublju, bez dna, misao! Blago meni! Ti dolaziš, – ja te čujem! Bezdana moja progovara, krajnju dubinu svoju izvrnuo sam na videlo! Blago meni! Ovamo! Pruži ruku – – ha! Pusti! Haha! – – Gad, gad, gad – – – teško meni!

2.

Tek što je Zaratustra izgovorio ove reči, stropošta se na zemlju kao mrtvac, i ostade dugo tako. A kad je opet došao k sabi, bio je bled i drhtao je, i osta ležeći, i ne htede zadugo ništa da jede niti da pije. To ga je tako držalo sedam dana; a njegove zveri ne napuštahu ga ni danju ni noću, osim šte je orao pakatkad izletao po hranu. Što bi naotimao i doneo, to je metao Zaratustri na postelju: tako da je naposletku Zaratustra ležao među samim žutim i rumenim zrnjem, grožđem, šipkovima od ruža, mirisavim biljem, i šišarkama od jela. A kraj nogu njegovih ležala su ispružena dva jagnjeta, koje je orao s teškom mukom oteo od njihovih pastira. Naposletku, posle sedam dana, uspravi se Zaratustra na svojoj postelji, uze u ruku jedan šipak od ruže, omirisa ga, i miris mu gođaše. Tada su mislile njegove zveri da je došlo doba da s njime govore. »O Zaratustra, rekoše, evo već sedam dana kako ležiš tu, sa sklopljenim očima: zar se nećeš najzad opet dići na noge? Izađi napolje iz pećine svoje: svet te iščekuje, kao gradina. Vetrić se igra teškim mirisima, koji hoće k tebi; i svi potočići hteli bi da trče za tobom. Sve travke žude za tobom, dok si ti sedam dana osamljen opstao, – izađi napolje iz pećine svoje! Sve tvari hoće da budu tvoji lečnici! Je li ti možda došlo kakvo novo saznanje, nesvarljivo i teško? Kao zamešano testo ležao si, i duša se tvoja razlila i rastući počela da prelazi sve ograde svoje. – « – O zveri moje, odgovori Zaratustra, ćeretajte samo tako, i pustite me da vas slušam! Mnogo me osvežava kad ćeretate: gde se ćereta, tu već leži svet preda mnom kao gradina. Koliko je prijatno što postoje reči i glasovi: zar nisu reči i glasovi dúge i zamišljeni mostovi izmedu onog što je za navek rastavljeno? Svakoj duši pripada drugi svet; za svaku je dušu svaka druga duša jedan »drugi svet«. Između onoga što je najsličnije jedno s drugim vara izgled ponajlapše; jer preko najmanje provalije najteže je preći. Za mene – kako može da ima nešto što je van mene? Izvan ne postoji! Ali mi na to zaboravljamo kad glasom dolazi do nas; kako je to lepo, što zaboravljamo! Zar nisu stvarima dati na dar imena i glasovi da bi stvari čoveka razonodile? Govor je odista vrlo lepa ludorija; njime čovek igrajući prelazi preko svih stvari. Kako su prijatni svaki razgovor i svaka laž glasova! S pomoću glasova igra ljubav naša po šarenim dugama. – – »O Zaratustra, rekoše na to zveri, za one koji ovako misle kao mi, igraju sve stvari same od sebe: sve dolazi i hvata se za ruke i smeje se i beži – i opet se vraća. Sve ide, i sve se opet vraća; večno se kotrlja točak bića. Sve umire, i sve opet procveta; večno juri napred godina bića. Sve se krha, i sve,se opet sklapa; večno se zida ista kuća bića. Sve se rastaje, i sve se opet sastajući zdravlja; večno veran sebi ostaje prsten bića. U svakom trenutu počinje biće, oko svakog ovde obleće lopta tamo. Sredina je svuda. Kriva je staza večnosti.« – – O vi lakrdijaši, i verglaši! odgovori Zaratustra, a osmeh mu se opet ukaza na licu, kako vi dobro znate šta je imalo da se ispuni za sedam dana: – – i kako mi se crno čudovište uvuče u ždrelo i htede da me zadavi! Ali ja sam mu odgrizao glavu i ispljuvao je iz sebe. A vi, – od toga već načiniste pesmu za svoju sviralu? Ja pak ležim evo, još umoran od onog odgriza i ispljuvaja, još bolan usled sopstvenog spasenja. I vi ste sve to gledali? O zveri moje, zar ste i vi svirepi? Da li ste hteli da vidite veliki bol moj, kao što,to ljudi čine? Jer čovek je najsvirepija životinja. Ono pri čemu se on dosad na zemlji ponajbolje osećao, to su žalosne igre, barabe s bikovima, i razapinjanja na krst; a kad je pronašao, pakao, zaista vam kažem, to mu je bilo nebo na zemlji. Kad veliki čovek poviče od bola : – brže bolje dotrči do njega mali; a jezik mu visi iz usta od radoznalog uživanja. On pak naziva to svojim »sažaljenjem«. Mali čovek, naročito ako je pesnik – kako vredno optužuje život rečima! Počujte ga, ali ne prečujte ono uživanje što izviruje iz sveg optuživanja! Takve tužioce života: njih savlada život dok zatrepće okom. »Ti si zaljubljen u mene, govori žena bezočna; počekaj malo, još nemam vremena za te.« Prema samom sebi čovek je najsvirepija životinja. Kad svih onih koji se nazivaju »grešnici« i »krstonosci« i »isposnici«, ne prečujte ono sladostrasno uživanje što izviruje iz tog tuženja i optuživanja! A ja sâm – da li ja hoću ljude ovim da optužujem? Ah, zveri moje, samo sam to jedno dosad naučio, da je čoveku potrebno ono što je najgore na njemu da bi mu bilo najbolje, – – da u onom što je najgore leži najbolja snaga njegova, i najtvrđi kamen za onoga koji najviše zida i stvara; i da čovek mora postati bolji i gori: Nije u tome bio krst na koji sam razapet, što sam znao da je čovek zao, – nego sam ja vikao iz sveg grla, kako još niko vikao nije: »Ah, zašto je ono što je najgore na njemu tako odviše malo! Ah, zašto je ono što je najbolje na njemu tako odviše malo!« Velika zasićenost čovekom – ona me je davila i ona mi se beše spustila u ždrelo: i ono što je vrač prorekao: »Sve je isto, ništa se ne isplaćuje, znanje davi«. Dug jedan suton hramao je preda mnom, jedna na smrt umorna i smrću opijena rastuženost, koja mi je zevajući govorila. »Večno se vraća čovek kojega si sit, mali čovek« – tako je zevala moja turobnost, vukući nogu za sobom i ne mogući zaspati. U pećinu mi se pretvori zemlja čovekova, grudi joj upadoše u nju, a sve živo postade za me ljudska trulež i ljudske kosti i trošna prošlost. Uzdisaji moji sedeli su na svima ljudskim grobovima i ne mogahu se više podići; uzdisaji moji i pitanja moja úkahu i kukahu i lutahu i tužahu, danju i noću: – »ah, čovek se večno vraća! Mali se čovek večno vraća!« Nage sam ih video jednom oboje, najvećega čoveka i najmanjega čoveka: odviše slične jednog drugome, – odviše čovečanskog još i najvećega medu njima! Zar najmanji najveći! – to je bila moja zasićenost ljudima! I večno vraćanje i najmanjeg! – to je bila moja zasićenost bićem. Ah, gad! gad! gad! – – Tako je govorio Zaratustra, uzdišući i stresajući se; jer se sećaše bolesti svoje. A njegove zveri ne dadoše mu tad da dalje govori. »Ne govori dalje, od bolesti izbavljeni! – tako mu odgovoriše njegove zveri, već izađi napolje, gde te svet iščekuje, kao gradina. Idi napolje k ružama i pčelama i jatima golubova! A pre svega idi ka pticama pevačicama: da naučiš od njih pevati! Treba da pevaju oni koji su na putu ozdravljenja; a zdravi neka govore. Ako se zdrav i zaželi pesama, on druge pesme želi nego onaj koji se izbavlja od bolesti.« – »O vi lakrdijaši i verglaši, zaćutite već jednom! – odgovori Zaratustra, i smejaše se svojim zverima. Kako vi dobro znate, šta sam kao utehu pronašao sam sebi za sedam dana! Da moram opet da pevam, – tu sam utehu pronašao sebi, i taj put k ozdravljenju: da li ćete i od toga opet načiniti odmah pesmu za sviralu?« »Ne govori dalje, odgovoriše mu ponovo njegove zveri; bolje još, ti od bolesti izbavljeni, napravi prvo i udesi sebi jednu sviralu, jednu novu sviralu! Jer, slušaj Zaratustra! Za tvoje nove pesme trebaju i nove svirale. Pevaj i odjekni kao grom, o Zaratustra, leči dušu svoju pesmama novim: da bi mogao nositi veliku sudbinu svoju, koja još nijednog čoveka sudbina bila nije! Jer zveri tvoje dobro znaju, o Zaratustra, ko si ti i ko treba da budeš: čuj, ti si učitelj večitog vraćanja svega na svetu – to je odsad tvoja sudbina! To što ti kao prvi treba da širiš ovaj nauk, – kako da takva velika sudbina ne bude i najveća opasnost tvoja i bolest! Čuj samo, mi znamo čemu ti učiš: da se sve na svetu večno vraća, i mi s njim, i da smo mi već večno puta bili na svetu, i sve sa nama. Ti učiš, da postoji jedna velika godina postajanja, jedna čudovišna velika godina: kao sat sa peskom mora ona uvek iznova da se okrene, da bi ponovo proticala i protekla: – – tako da su sve te godine ravne jedna drugoj, u najvećemu i u najmanjemu, i isto tako da smo mi u svakoj velikoj godini ravni sebi samima, u najvećemu i u najmanjemu. I kad bi ti sad hteo da umreš, o Zaratustra, čuj samo, mi i to znamo kako bi ti tad sebi samome govorio: – ali te zveri tvoje mole, da još ne umreš! Ti bi govorio, bez drhtanja u glasu, naprotiv lakše dišući od blaženstva jer bi se tad skinuli sa tebe veliki teret i velika zamuka, ti najveći strpljivče! – »Evo umirem i nestaje me, govorio bi ti, i za tili čas pretvoriću se u ništa. I duše su smrtne kao i tela. Ali će se vratiti čvor uzrokâ u koji sam zamršen, – on će me opet stvoriti! Sâm ja spadam među uzroke večnog povraćaja. Ja ću opet doći, sa ovim suncem, sa ovom zemljom, sa ovim orlom, sa ovom zmijom – ne u novi život ili bolji život ili sličan život: – ja ću večno opet dolaziti u ovaj i isti život, u najvećemu i u najmanjemu, da opet učim o večnom vraćanju stvari, – – da opet govorim reč o Velikom podnevu zemaljskom i ljudskom, da opet objavljujem ljudima dolazak natčoveka. Ja rekoh reč svoju, ja se evo razbih o svoju reč: tako hoće moj večiti udes –, kao glasnik propadam i nestaje me! Kucnuo je čas evo, da onaj koji pada sebe sam blagosilja. Tako se – svršava pâd Zaratustrin.« – Kada su zveri ove reči izgovorile, zaćutale su, čekajući da im Zaratustra nešto prozbori: ali Zaratustra nije čuo da su zaćutali. Nego je ležao mirno, sa zatvorenim očima, kao neko koji spava, iako nije spavao, jer je baš bio u dogovaranju sa dušom svojom. A zmija i orao, kad su ga videli tako mirna i ćutljiva, poštujući veliku tišinu oko njega, pažljivo se digoše i odoše.

O velikoj čežnji

O dušo moja, naučio sam te da kažeš »danas« kao što se kaže »jednom« i »nakad«, i da igraš kolo svoje u letu preko svakog ovde i tu i tamo. O dušo moja, izbavio sam te iz svih uglova, iščistio te od sve prašine, paučine, i pomrčine. O dušo moja, sprao sam sa tebe mali stid i vrlinu sitničarsku, i nagovorio te da naga stojiš pred očima sunčevim. Burom koja se zove »duh« duhnuo sam po uzburkanim valima tvoga jezera; duvom svojim odgonio sam sve oblake, zadavio sam čak i dželata koji se zove »greh«. O dušo moja, dao sam ti pravo, da kažeš Ne kao što to kaže bura, i da kažeš Dâ kao što vedro nebo govori Dâ: mirna kao svetlost stojiš ti i prolaziš kroz sred odricanja burnih. O dušo moja, dao sam ti natrag slobodu nad onim što je stvoreno i nad onim što nije stvoreno: i ima li koga još da poznaje, kao što poznaješ ti, slatko uživanje u onom što će doći?O dušo moja, naučio sam te preziranju, koje ne dolazi kao što dolazi crvotočina; velikom preziranju, koje je puno ljubavi, i koje najviše ljubi ono što najviše prezire. O dušo moja, naučio sam te da uveravaš, tako da i sami razlozi budu uvereni u ono što ti kažeš: kao sunce, koje ume da uveri more da treba da se diže k njemu u visinu. O dušo moja, skinuo sam s tebe svako pokoravanje, kolenopriklanjanje i udvaranje; ja sâm nadenuo sam ti ime »prepreka potrebâ«, i »sudbina«. O dušo moja, davao sam ti nova imena i šarene igračke, nazivao sam te »sudbinom« i »obuhvatom sviju obuhvataja« i »neraskidnom vezom svega vremena« i »azurnim zvonom«. O dušo moja, zemaljsko carstvo tvoje pojio sam svakom mudrošću, svim vinima novim, i svim prastarim jakim vinima mudrosti. O dušo moja, oblivao sam te svakim suncem i svakom noći i svakim ćutanjem i svakom čežnjom: – tako da si mi rasla kao čokot vinove loze. O dušo moja, prebogata i teška stojiš ti sad, kao čokot vinove loze sa nabreklim vimenirna, i nabubrelim mrko-zlatnim grozdovima: – – nabubrenim i pogurenim usled sreće tvoje, očekujući u izobilju, i sramežljiva još sa čekanja svoga. O dušo moja, nema nigde više duše koja bi bila punija ljubavi, i koja bi mogla više da zahvati i više da obuhvati! Gde su još budućnost i prošlost bliže jedna drugoj nego u tebe? O dušo moja, sve sam tebi dao, i dajući tebi moje se ruke isprazniše: – a sad! Sad se ti okrećeš meni, i kažeš mi s osmehom a tako tužno: »Ko od nas dvoje treba da kaže hvala? – – zar ne treba onaj koji daje da kaže hvala onome koji je primio, zato što je primio? Zar nije davanje potreba za davanjem? Zar nije primanje – primanje iz sažaljenja?« – O dušo moja, ja razumem tužni osmeh tvoj: prebogatstvo tvoje pruža sad ruke pune čežnje! Obilje tvoje baca poglede preko burnih mora tražeći i iščekujući; čežnja preobilja ogleda se u osmehu nebesnih očiju tvojih! I odista, o dušo moja! Ko bi mogao da vidi osmeh tvoj a da se ne topi u suzama? I sami anđeli tope se u suzama od predobrote osmeha tvog. Dobrota i predobrota tvoja neće da tuguju i da plaču: pa ipak, dušo moja, čezne osmeh tvoj za suzama, i uzdrhtala usta tvoja za jecanjem. »Zar nije svako plakanje tugovanje? A svako tugovanje optuživanje?« Tako govoriš ti sama u sebi, i stoga se ti, o dušo moja, radije osmehuješ nego što bi izlila jad svoj; – u groznim suzama izlila jad svoj nad obiljem svojim nad svom žudi čokota za vinogradarem i za nožem njegovim! Ali, ako nećeš da plačeš, i da isplačeš purpurnu žalost svoju, onda ćeš morati da pevaš, o dušo moja! – Pogle, ja se smešim i sâm dok ti ovo govorim: – da pevaš, pevom gromoglasnim, dok ne zamuknu sva mora, da bi slušala čežnju tvoju, – – dok se na tihim rastuženim od čežnje morima ne pojavi čun, zlatno čudo, oko čijeg zlata skakuću sve dobre zle čudnovate tvarke: – – i mnoge velike i male ptice, i zverinje, i sve što ima čudnovate noge, da može trčati po ljubičastim stazama, – – ka zlatnome čudu, svojevoljnom čunu, i ka gospodaru njegovu, a to je vinogradar, koji čeka sa nožem od dijamanata u ruci, – – tvoj veliki spasilac, o dušo moja, bezimeni – kome će tek pesme budućnosti ime nadenuti! I odista, već odiše dah tvoj pesmama budućnosti, – – već si usplamtela i sanjaš, već piješ žedno iz svih bunara utehe punih dubokih odjeka, već počiva tuga tvoja u blaženstvu pesama budućnosti! O dušo moja, evo sam ti sve dao, i poslednje što sam još imao, i dajući ti isprazniše se sve ruke moje: – to što sam ti rekao da pevaš, eto, to je bilo poslednje što sam još imao! Što sam ti rekao da pevaš, reci sad samo, reci: ko od nas treba sad – da kaže hvala? – Ali neka, bolje je: pevaj ti samo, pevaj, o dušo moja! A ostavi mene da zahvaljujem! –

Druga pesma uz igru

l.
»U oko tvoje zagledao sam nedavno, o živote: zlato videh gde sija u oku tvome dubokom kao noć, – srce mi presta kucati od tog slatkog uživanja: – zlatan čun videh gde sija na noćnim vodama, ljuljaška od zlata, koju bi vali zagnjurivali, zapljuskivali i opet otkrivali! Na nogu moju, žudnu za igrom, bacio si pogled, nasmejan upitan nagovoran ljuljuškav pogled: Dvaput samo okrenuo si svoje daire malim ručicama – a već je noga moja poklekla od žudi za igrom Pete na nogama mojim digoše se u vis, prsti sluktahu, da te čuti mogu: jer igračevo je uho – u prstima od nogu! Priskočih do tebe: ali ti ustuknu trkom ispred mene: i na mene suknu jezik kose tvoje vetrom povijene! Odskočih od tebe i od tvojih zmija: i ti već zastade, s pola lica k meni, a iz oka želja ti izbija. Krivim pogledima – učiš me ići krivim putevima; na krivim putevima uči se noga moja – podlostima! Bojim te se blizu, volim daleko od sebe; svojim me bežanjem mamiš, svojim traženjem okivaš: – ja patim, ali šta ne bih rado prepatio za tebe! Kad hladnoćom stežeš, i mržnjom zaludiš, bekstvom bolje veže, podsmehom – uzbudiš: – ko da te ne mrzi, velika veziljo, sve čvršće steziljo, svud s nama hodiljo, u svemu vodiljo! Ko da te ne voli, tebe milu, čednu, uvek čilu, lakokrilu, bezazlenu a grešnu! Kuda me vučeš sad, ti nenamire i nezamore? A sad opet bežiš od mene, ti slatki vetropire i bezobzire! Ja igram za tobom, i idem za tobom, zvan il' nezvan. Gde si? Pruži mi ruku! Ili bar prst jedan! Zalutaćemo, ja vidim peštere i šiprag oko nas svud! – Pogle, sovuljage i šišmiši proleću ovud! Sovuljago? Šišmišu jedan! Šalu sa mnom zbijaš? Gde smo? Od psa li nauči da kevćeš i zavijaš. Keziš na me zubiće svoje bele, zdrave; buljiš u me oči ljute iz grive kudrave! U divljem plesu preko drvlja i kamenja; ja sam lovac, – šta si, divokoza moja ili hrt moj ti? Uza me sad! Plesačice divlja, da si brza znam! Sad gore! Sad preko! – Avaj! U skoku sam eto pao sam! I k tebi vapim sad, obesna, smiluj se, o smiluj! Rado bih išao s tobom – po lepšim stazama, čuj! - po ljubavnoj stazi, kroz tihi šaren lug! – Il' kraj jezerca gde ribice zlatne plivaju uokrug! Umorna ti si! Gle janjce onde, i sunce na smiraju: kako bi lepo bilo spavati tu, dok pastiri sviraju? Zar si toliko umorna? Poneću te ja, samo ću ti ruke sklopiti! A jesi li žedna, – ja imam nešto, ali se bojim nećeš hteti popiti – – O ta prokleta okretna spretna zmija i šindivila! Kud ode? Gle, na licu mom rumene mrlje kazuju da je tu bila! Al' odsad drugi nek bude budala i pastir tvoj, da gleda kud se vereš! Dosad sam tebi ja, veštice, pevao, odsad ćeš meni ti da se – dereš! Po taktu moga biča igraćeš i vikati da svak čuje! Da nisam zaboravio bič? – Ne, tu je!« –

2.

Na to mi život ovo odgovori, držeći pri tome zapušene male uši: »O Zaratustra! Ne švićkaj tako strahovito tim svojim bičem! Ta ti znaš da graja ubija misli, – a baš mi dolaze tako nežne misli. Mi smo oboje prave i dobričine i štetočine. S one strane dobra i zla našli smo mi naše obećano ostrvo i našu zelenu livadu – samo nas dvoje! Već zato treba da smo dabri jedan prema drugom! Pa ako se i ne volimo baš iz temelja – zar se mora biti kivan na nekoga, kad se ne voli iz temelja? A da sam dobar prema tebi, pa često i suviše dobar, to ti znaš: uzrok je tome, što sam surevnjiv na mudrost tvoju. O, ta sumanuta stara budala mudrost! Ako bi ikad mudrost tvoja pobegla od tebe, ah! tada bi brže-bolje i moja ljubav pobegla od tebe.« Zatim se život zabrinuto obazre iza sebe i oko sebe, pa reče polako: »O Zaratustra, ti mi nisi dosta veran! Ti me ne voliš ni blizu toliko koliko kažeš da me voliš; ja znam da ti smišljaš da me skorim ostaviš. Ima jedno staro teško vrlo teško zvono: brujanje se njegovo čuje noću gore do u tvoju pećinu: –– kad ti čuješ kako to zvono otkucava ponoć, onda ti izmedu jedan i dvanaest na to misliš – – ti na to misliš, o Zaratustra, znam ja dobro, kako bi me skorim ostavio!« –»Da, odgovorih ja okolišeći, ali ti i to znaš. – « I ja mu rekoh nešto na uho, pasred njegovih zamršenih žutih budalastih čuperaka od kose. »Ti to znaš, o Zaratustra? To ne zna niko. – « Mi se zgledasmo, i pogledasmo u zelenu travu, preko koje je baš preletalo hladno veče, i plakasmo jedan s drugim. – Tada pak beše mi život miliji nego ikad sva mudrost moja. –

3.

Jedan!
»O čoveče! pazi!

Dva!
»To ponoć tiha k tebi prilazi!

Tri!
»Iz duboka sna –

Četiri!
»Budim se ja, i svest mi silazi: –

Pet!
»Dubok je svet, bez dna,

Šest!
»Dublji nego Dan što zna.

Sedam!
»Dubok je njegov jad –,

Osam!
»Radost još dublja nego vaj:

Devet!
»Jad kaže: Prođi sad!

Deset!
»A radost: Večno traj –,

Jedanaest!
»Večno traj, i večnost daj!«

Dvanaest!