O priviđenju i zagonetki

1.
Kad se raščulo među lađarima da je Zaratustra na brodu – a bio je na lađu došao zajedno s njim čovek jedan sa blaženog ostrvlja – nastade velika radoznalost, i iščekivanje. Ali je Zaratustra dva dana ćutao, budući hladan i nem od žalosti, i nije odgavarao ni na poglede ni na reči. Uveče drugog dana, međutim otvori opet uši svoje, iako je još ćutao: jer bilo je da se čuje na toj lađi mnogo štošta čudno i s opasnošću skopčano, što je dolazilo izdaleka a htelo ići još i dalje. Zaratustra je ipak bio prijatelj svih onih koji idu na daleke puteve, i koji ne vole život bez opasnosti. I gle! slušajući, odreši se naposletku i njemu jezik, i raskravi se led sa srca njegova: – I on progovori ovako i reče: Vama, smelim kušiteljima, iskušiteljima, i svima koji se ikad prepredenim jedrima navezoste na strašno more, – vama, opijenima zagonetkama, obožavaocima sumraka, čiju dušu mame glasi frula u sve varljive vrtloge. – jer vi nećete mlakom rukom da se povodite za koncem koji napipate; i, gde možete da naslutite tu vi ne volite da zaključujete – vama samo reći ću zagonetku koju videh – sablast najusamljenijega. – Namršten išao sam nedavno kroz mrtvački bledi sumrak, – namršten i okoran, sa stisnutim usnicama. Ne beše mi zašlo samo jedno sunce. Staza jedna koja se prkosno penjala kroz kamenje, nevaljala, usamljena staza, za koju ne htedoše da znaju već ni korov ni šiblje: ta brdska staza stenjala je pod prkosom moga kroka. Nemo koračajući preko podrugljivoga prštanja šljunka, drobeći kamen sa kojeg je klizao, tako se korak moj sam primoravao napred u visinu. U visinu: – usprkos duhu koji ga je vukao dole, sunovrat dole, duhu težine, mome đavolu i din-dušmaninu. U visinu: – iako je ovaj useo bio na me, upola čovečuljak upola krtica; sâm uzet a čineći uzetim; kapajući mi olovo u uši, i olovne misli u mozak. »O Zaratustra, šaputao je podrugljivo slog po slog, ti kamenu mudrosti! Ti si se bacio u visinu, – ali svaki u vis bačen kamen mora – pasti! O Zaratustra, kamenu mudrosti, u vis bačeni kamenu, razbijaču zvezda! Ti si sâm sebe bacio u tu visinu, – ali svaki u vis bačen kamen mora – pasti! Osuđen na sama sebe, i na kamenovanje sama sebe: O Zaratustra, daleko si doduše kamen bacio, – ali na tebe će natrag pasti!« Na to zaćuta čovečuljak; i to je tako trajalo dugo. Njegovo mi je ćutanje padalo teško; na ovaj način udvoje, čovek je više usamljen nego kad je sam! Penjao sam se, penjao, sanjao sam, razmišljao sam, – ali mi je sve padalo teško. Bio sam kao bolesnik kojega umaraju opaki bolovi njegovi, a kojega onda san još više opak probudi od spavanja. – Ali ima nešto u meni što zovem smelošću: ona mi je uvek dosad ubijala svaku nesmelost. Ta smelost naredi mi najzad da stanem, i da rečem. »Čovečuljku! Ti! Ili ja!« – Jer smelost najbolje ubija, – smelost koja napada: iz svakoga napadaja odjekuje zveket igre. A čovek je najsmelija životinja: zato je i savladao sve ostale životinje. Zvonkom igrom nadvladao je dosad još svaki bol; a čovečanski je bol najdublji bol. Smelost ubija i nesvesticu pred ponorima: a gde čovek nije pred ponorom? Zar nije i samo gledanje – gledanje u ponor? Smelost najbolje ubija: smelost ubija i sažaljenje. A sažaljenje je najdublji ponor: kako god duboko vidi čovek u život, isto toliko duboko vidi i u patnju. Ali smelost najbolje ubija, smelost koja napada: ona će ubiti još i smrt, jer ona kaže: Je li to bio život? Pa hrabro! Daj ga još jednom!« U takvoj je izreci mnogo zvonke igre. Ko ima uši, neka čuje. –
2.
»Stani, čovečuljku! rekoh. Ja! Ili ti! Ali ja sam jači od nas dvojice: – ti ne poznaješ misao moju duboku kao ponor! Nju – ti ne bi mogao izdržati! « – Tada se dogodi nešto što mi olakša teret: čovečuljak, radoznalac jedan, skoči mi dole s ramena! I šćućuri se preda mnom na jednom kamenu. A tu gde stadosmo beše baš prosek kroz stenu. »Pegle ovu kapiju, čovečuljku! nastavih ja govor: ona ima dva lica. Dve se staze ovde sastaju: njima još niko nije išao do kraja. Ova duga ulica što vodi unazad: crna je duga koliko čitava večnost. A ona duga naviše – ona je druga večnost. Te staze protivuslove jedna drugoj, one se sukobljavaju i suzbijaju: – i baš ovde, na ovoj kapiji, one se sučeljavaju. Ime kapije stoji eno napisano: »Trenutak«. Ali kad bi kogod pošao jednom od njih unapred – sve dalje i dalje: da li misliš, čovečuljku, da te staze večno protivuslove jedna drugoj?« – »Sve što je pravo, laže, mrmljao je prezrivo čovečuljak. Svaka je istina kriva, a samo vreme je krug.« »Duše težine! rekoh gnevno, ne izvlači se tako olako! Ili ću te sad ostaviti da čučiš tu na tom kamenu, kljakonogo, – a ja sam te poneo u vis! Pogle, rekoh dalje ovaj trenutak! Od ove kapije »Trenutak« vodi duga večna staza unazad: iza nas leži jedna večnost. Zar nije sve na svetu što može da trči, imalo jednom već da pretrči ovu stazu? Zar se nije sve na svetu što može da se dogodi, jedanput već dogodilo, svršilo, prešlo? A ako je sve već jedanput bilo: šta misliš ti, čovečuljku, o ovome trenutku? Zar nije i ova kapija već jedanput – bila? I zar nisu sve stvari na ovom svetu tako čvrsto jedna s drugom skopčane, da ovaj trenutak povlači za sobom i sve što će doći? – Dakle – i sâm sebe. Jer, sve na svetu što može da trči: i po ovoj dugoj stazi napolje – mora još da trči! – I onaj lagani pauk što puzi po mesečini, i sama ta mesečina, i ja i ti na kapiji, šapućući ovako jedan s drugim, šapućući o večnim stvarima, – zar nismo svi mi već jednom bili? – i zar nećemo opet doći, i trčati ovom drugom stazom, napolje, ispred nas, tom dugom jezovitom ulicom – zar se nećemo večno opet vraćati? – « Tako sam govorio, i sve to tiše: jer sam se strašio svojih rođenih misli i primisli. Tada, odjedared, čuh gde u blizini zavija pas. Jesam li ikada čuo psa da tako zavija? Moja misao poteče unazad. Jeste! Dok dete bejah, u ranom detinjstvu – tada sam čuo psa da tako zavija. I video sam ga tad, narogušena, s glavom u vis, drhćući, sred gluhe ponoći, kad i psi veruju u aveti: – tako da se sažalih. Baš je pun mesec, nemo kao smrt, prelazio preko kuće, baš je bio zastao, kao zaokrugljen oganj, – nepomičan na ravnome krovu, kao na tuđoj imovini: – To je tada prestravilo bilo psa; jer psi veruju u kradljivce i u aveti. Pa kad sam sad opet začuo onako zavijanje, sažalih se ponovo. Kud se dede sada čovečuljak? I kapija? I pauk? I sav onaj šapat? Da li sam ja sve to sanjao? Jesam li se probudio iza sna? Stajao sam odjedared, iznenadno, između divljih stenurina, sâm, napušten, sred puste mesečine. Ali, tu je ležao čovek! A tu! Tu je skakao pas, narogušen, zavijajući, – eno me ugleda gde dolazim – i zaurlika, stade vikati: – da li ikad čuh psa da tako viče za pomoć? Zaista vam kažem, što tu videh, nikada toga još ne videh. Videh mlada čobanina gde se previja od bola, gušeći se, grčeći se, izmenjena lika, a njemu iz usta visaše crna teška zmija. Jesam li ikada video toliko gađenja i blede strave na jednome licu? On je zacelo spavao? A zmija mu tad uljegla u ždrelo, i tu se zagrizla. Rukom svojom stao sam da trgam zmiju što sam bolje mogao: – uzalud! ruka ne mogade istrgnuti iz ždrela zmiju. Tada poviče nešto iz mene: »Zagrizi, zagrizi! Glavu dole! Odgrizi joj glavu!« – tako je vikalo iz mene, moja strava, moja mržnja, moje gadenje, moja samilost, sve moje dobro i sve moje nevaljalo vikalo je iz mene u jedan glas. –Vi smeli oko mene! Vi kušitelji, iskušitelji, i oni od vas koji se sa prepredenim jedrima navezoste na nepoznata mora! Vi obožavaoci zagonetaka! De rešavajte zagonetku koju sam tada sagledao, protumačite mi priviđenje najusamljenijega! Jer to beše priviđenje i predviđenje: – šta je to što videh tada u slici? I ko je to koji ima još da dođe? Ko je onaj čobanin, što mu je zmija onako uljegla u ždrelo? Ko je taj čovek kojemu će tako sve što je najteže, najcrnje, uljeći u ždrelo? – A čobanin zagrize, kao što sam mu vičući savetovao; zagrize i odgrize! Daleko od sebe ispljunu glavu zmijinu : – i poskoči na noge. – Ne više čoban, ne više čovek, – on beše preobražen, ozaren, i smejao se! Nikad još na zemlji nije se čovek smejao kao što se on smejao! O braćo moja, ja sam čuo smeh koji ne beše smeh čovekov, – i sada me mori žeđ, mori žud koju ne mogu da umirim. Mori me žud moja za onim smehom: o kako mogu podnositi da još živim! Ali kako bih mogao podneti, da sada umrem! –

O nametnutome blaženstvu

Noseći takve zagonetke i gorčine u srcu svom, plovio je Zaratustra morem. Ali kada se udaljao na četiri dana hoda od blaženog ostrvlja i od svojih prijatelja, savladao je bio sav svoj bol: – pobedonosno i čvrstom nogom stajao je opet na svojoj sudbini. I tada je ovako govorio Zaratustra uskliktalo j savesti svojoj : Opet sam sâm, i hoću da sam sâm sa vedrim nebom i sa slobodnim morem; i opet je oko mene popodne. Popodne je bilo kad sam nekad prvi put našao prijatelje svoje, popodne kad sam ih našao i po drugi put: – u čas kad se svaka svetlost smiruje. Jer, što se od sreće nalazi još uz put između neba i zemlje, to traži sad sebi konaka u kakvoj svetloj duši: usled sreće smiruje se sad svaka svetlost. O popodne moga života! Nekad je i moja sreća sišla u dô da traži sebi konaka: i našla je tu one iskrene gostoljubive duše. O popodne moga života! Šta sve nisam dao da bih imao jedno: onaj živi sâd misli mojih i onu jutarnju rumen najviše nade moje. Sadrugove tražio je nekad stvaralac, i decu svoje nade: i gle, ispostavilo se da ih ne može naći, osim ako ih tek sâm ne stvori. I tako se nalazim evo posred dela svog, idući ka deci svojoj i dolazeći od njih: radi dece svoje mora Zaratustra usavršiti sama sebe. Jer čovek iz dna srca voli samo dete svoje, i svoje delo; i gdegod ima velike ljubavi za samoga sebe, tu je ona znamenje trudnoće: tako sam to našao. Još mi se zelene deca moja u prvom proleću svom, stojeći nablizu jedno do drugog i povijani istim vetrovima, drveta moga vrta i najboljeg zemljišta mog. Zaista vam kažem! Gde je takvih drveta, jedno blizu drugoga, tu ima blaženog ostrvlja! Ali ću ih ja jednom iz zemlje iskopati, i svako ću za sebe posaditi: da se navikne na samoću i na prkos i na opreznost. Čvornovato i svijeno, čvrsto i savitljivo u isti mah, neka mi se tad diže kraj mora, kao živa kula-svetilja, nesavladljivog života. Onde gde se vihori strmoglavljuju u more, i gde se surla planinâ vodom poji, tu neka svaki po jedared obdan i pojedared obnoć stoji na straži, da bi ispitao sebe i spoznao. Treba mu izveštaj i ispit o tome da li je od moga roda i od moga kolena, – da li je gospodar jedne druge valje, ćutljiv i kada govori, i podajući se tako da dajući uzima: – da bi jednom postao sadrugom mojim, i onim koji stvara i koji svetkuje zajedno sa Zaratustrom – : onim koji moju volju ispisuje na moje tablice: da bi se sve na svetu do savršenstva usavršilo. Njega radi i njemu podobnih radi moram da načinim savršenim sam sebe: stoga izbegavam sada sreću svoju i podajem se svakoj nesreći – da bih i sâm položio poslednji ispit svoj i dao izveštaj o sebi. Zaista vam kažem bilo je vreme da pođem i putnikova sen, i najduži rok, i najtiši čas – svi su me nagovarali: »krajnje je vreme!« Vetar mi je duvao kroz ključaonicu, i govorio »Dođi!« Vrata su mi se potajno rasklopila, i rekla »Idi!« A ja sam ležao prikovan za ljubav prema deci svojoj: živa želja namakla mi je tu zamku, živa želja za ljubavlju, da bih postao plenom dece svoje, i da bih sebe izgubio njih radi. Želeti – već to je za mene što i izgubiti sebe. Ja imam vas, decu svoju! I u tome što vas imam, sve neka bude izvesnost a ništa želja. Ali sunce ljubavi moje ležalo je teško grejući nada mnom, rođenim sokom svojim kuvao je Zaratustra, – i senke i sumnje odleteše preko mene. Već se zaželeh mraza i zime: »o da bi me već mraz i zima opet dohvatili, da škljocam ustima i zaškripim zubima!« uzdisao sam: – i ledne magle pokuljaše iz mene. Prošlost moja provali grobove svoje, mnogi se živ sahranjeni bol probudi : – ta i legao je bio u grob tek da se ispava, sakriven u mrtvačke pokrove. I sve mi glasno govoraše znacima: »Vreme je!« Ali ja – nisam slušao: dok se najzad bezdan moja ne uskoleba i misao me moja ujede. Ah, misli iz bezdna, ili moja misli! Kada ću steći snage da slušam kako ponireš u dubinu a da ne zadrhćem? Do u podgrlac zalupa mi srce kada te čujem kako ponireš! I samo me ćutanje tvoje davi, ti koja si ćutljiva kao bezdana! Još se nikad ne usudih pozvati te da izađeš: dosta već beše što te u sebi – nošah! Još ne bejah dosta snažan za poslednju, lavlju obest, i lavlji nestašluk. Dosta strašna činila mi se oduvek već težina tvoja: ali jednom ću steći snage i glas lava, koji će te pozvati da izađeš! A kada se budem savladao u tome, prevladaću se još i u većemu; i pobeda biće pečat usavršenja mog! – Međutim lutam još tamo-amo po neizvesnim morima: slatkorečivi mi se slučaj udvara; gledam unapred i unazad –, još ne gledam prema kraju. Još mi nije stigao čas moje poslednje borbe, – ili stiže li mi zar baš evo sad? Odista, sa zluradom lepotom posmatraju me iz okola more i život! O Popodne moga života! O, srećo pred Večerjem! O, pristanište nasred morske pučine! O, pokoju u neizvesnome! Kako u sve vas nemam vere! Odista, nemam vere u vašu zluradu lepotu! Ja sam kao ljubavnik koji nema vere u osmeh odviše ljubak. Kao što on gura ispred sebe svoju draganu, nežan još i kad je osoran, ljubomornik – tako i ja guram ispred sebe ovaj blaženi čas. Dalje od mene, blaženi času! S tobom mi dođe blaženstvo i protiv volje moje! A mene evo ovde volina da trpim najdublji bol svoj: – u nevreme si došao! Dalje od mene, blaženi času! Bolje je da potražiš konaka onde – kod moje dece! Pohitaj! i blagoslovi ih još pre večeri mojom srećom! Evo se već veče približuje: sunce seda. Gde – moja sreća! – Tako je govorio Zaratustra. I čekaše na svoju nesreću celu noć: ali čekaše uzalud. Noć osta vedra i tiha, a sama sreća sve mu se više približavaše. Pred zoru, nasmeja se Zaratustra u srcu svom, i reče podrugljivo: »sreća trči za mnom. To dolazi otud što ja ne trčim za ženama. Jer, sreća je žena«.

Pred izlazak sunca

O nebo nada mnom, neba čisto, nebo duboko! Ti bezdana svetlosti! Gledajući te sav ceptim od božanskih požuda. Da se bacim u tvoju visinu – to je za mene dubina! Da se skrijem u tvoju čistotu – to je moja nevinost! Boga pokriva lepota njegova: tako i ti skrivaš zvezde svoje. Ti ne govoriš: tako mi ti objavljuješ mudrost svoju. Nemo nad uzburkanim morem rodilo si se danas meni, ljubav tvoja i tvoja sramežljivast govore otkrovenjem uzburkanoj duši mojoj. Došlo si k meni lépo, skriveno u svoju lepotu, progovorilo si meni nemo, otkrivajući mi se u mudrosti svojoj: Kako ne bih naslutio svu sramežljivost duše tvoje! Pre sunca došlo si k meni, k najvećem usamljeniku. Mi smo prijatelji odiskona: mi imamo iste muke i iste misli, i sunce je za nas isto. Mi ne govorimo jedno s drugim jer znamo premnogo –: mi ćutimo jedno s drugim, mi s osmehom saopštavamo znanje svoje jedno drugome. Zar nisi ti svetlost ognja moga? Zar nije duša tvoj a sestra pronicavosti mojoj? Skupa smo se svemu učili; skupa smo naučili uzdići se preko nas k nama samima, i razgoniti oblake iz osmeha našeg: – – bez oblaka osmehivati se u nizine iz sjajnih očiju i iz dalekih daljina, dok se ispod nas spušta kao kiša para od nasilja, i cilja, i krivnje. A dok sam išao sâm: čega je bila gladna duša moja u noćima, i po stranputicama? I kad sam se penjao na bregove, koga sam uvek tražio, do tebe, na bregovima? Sve moje hodanje i pevanje: do nevolje mi beše, i trebaše da bude pomoć onome koji ne ume sebi da pomogne: – jedino što cela volja moja hoće, to je da poleti, da uzleti u tebe! I šta sam većma mrzeo nego brze oblake, i sve što tebe mrljom zaklanja? I samu rođenu mržnju svoju mrzeo sam, jer tebe mrljom zaklanja! Krivo mi je na brze oblake, te divlje mačke što se šunjaju: oni uzimaju od tebe i od mene ono što je naše, – nedoglednu i bezgraničnu moć da kažemo tako je i tako neka bude. Krivo nam je na te menjače i mešače, na te brze oblake: na te polutane, koji niti su naučili blagosiljati niti proklinjati iz dna duše. Većma volim da sedeći u buretu ne vidim neba, ili da sedim u provaliji gde nema neba, nego da gledam kako tebe, sjajna nebesa, brzi oblaci mrljama zaklanjaju! Često sam imao živu želju da ih prikačim uglastim zlatnim žicama munjinim pa da, kao grom udaram u talambase po kotlastom im trbuhu: – da udaram gnevno, zato što otimaju od mene tvoje Tako je i tako neka bude, ti nebo nadamnom, prečisto! presvetlo! ti bezdano svetlosti! – zato što otimaju od tebe moje. Tako je i tako neka bude! Jer većma volim još graju i gromove, i prasak bure, nego tu opreznu nepoverljivu mačju tišinu; i među ljudima najviše mrzim one koji idu na prstima i koji sumnjaju u sve, i uopšte polutane, te oblake što oklevaju. A »ko ne ume blagosiljati, taj neka nauči proklinjati!« – taj vedri nauk pada mi iz vedrine nebeske, ta se zvezda blista još i u crnim noćima na nebu mom. Ja, pak, ja sam od onih koji blagosiljaju, i koji kažu tako je, samo kad si ti oko mene, ti prečisto, ti presvetlo! ti bezdana svetlosti – još i u sve ponore nosim svoj blagoslov. Postao sam jedan od onih koji blagosiljaju i koji kažu tako je: dugo sam se borio da to postanem i bio sam borac, samo da bih jednom imao ruke slobodne za blagosiljanje. A evo u čemu je moje blagosiljanje: da se nad svaku tvar nadvijem kao nebo njeno, kao okrugao krov njen, njeno azurno zvono i večna bezbednost njena: blažen onaj koji tako blagosilja. Jer sve su tvari krštene vodom sa izvora večnosti i s one strane dobra i zla; a samo dobro i zlo, samo su prolazne senke i plačne turobnosti i brzi oblaci. Zaista vam kažem, blagosiljanje je a ne huljenje, kada vas učim da se »iznad sviju tvari širi nebo slučaj, nebo nevinosti, nebo otprilike, nebo obest«. »Otprilike« – to je najstarije plemstvo na svetu, koji sam povratio svima stvarima, da bih ih iskupio od ropstva cilju. Tu slobodu i vedrinu nebesku učvrstio sam kao azurno zvono iznad svih tvari, svojim naukom da nema »večne volje« koja bi bila nad njima, i koja bi s pomoću njih izvršavala – svoju volju. Tu obest i tu ludost metnuo sam na mesto one volje, učeći da je »u svemu jedno nemoguće – biti uman! « Doduše malo uma, zrno mudrosti, rasuto od zvezde do zvezde, – toliko kvasca ima u svima stvarima: ludosti radi ima u svima stvarima mudrosti. Malo mudrosti je moguće; ali kod sviju stvari naišao sam na evo blaženo pouzdanje: da stojeći još i na nogama slučaja vole da – igraju. O nebo nada mnom, prečisto! previsoko! U tome je za mene sad čistota tvoja, da nema večitih pauka i večite paučine uma. – – da si ti za mene tle na kojem igraju božanski slučajevi, da si ti za mene bogovski sto za kojim sede božanski kockari, i igraju se kocke! Ali tebe obli rumen? Da li izrekoh što ne treba reći? Da li te, hoteći da te blagosiljam, obasuh hulom? Ili te je stid što smo udvoje, te si pocrvenelo? Da li hoćeš da idem i da ćutim, zato što – dolazi dan? Svet je dubok – : dublji nego što je dan ikad mislio. Ne treba sve da se kaže rečima pred danom. Ali evo dana: rastanimo se dakle! O nebo nada mnom, ti sramežljivo! Ti ognjeno! O ti srećo moja pred sunčevim rađanjem! Evo dana: rastanimo se dakle! –

O vrlini koja umanjuje

1.
Kad je Zaratustra izašao opet na kopno, nije pošao pravo u svoju planinu i u svoju pećinu, nego je mnogo išao tamo-amo i raspitivao se, i hteo svašta da dozna, tako da je sâm o sebi u šali govorio: »vidi reku koja krivudajući na sve strane teče natrag ka svome izvoru!« Hteo je naime da sazna, šta se međutim dogodilo sa čovekom da li je postao veći ili manji. I vide tada jednom niz novih kuća; on se začudi, i reče: »Čemu su ove kuće? Zaista vam kažem, nije ih duša velika tu podigila, sebi za sliku i priliku! Da li ih je kakvo ludo dete povadilo iz kutije igračaka svojih? Neka bi ih drugo kakvo dete ponovo složilo u svoju kutiju! Pa te sobe i ti vajati: zar mogu ljudi tu stanovati? Izgleda mi da su načinjeni za lutke od svile; ili za oblaporne mačkice, koje dopuštaju da se i prema njima bude oblaporan.« I Zaratustra zastade,i premišljaše. Najzad reče žalostivo: »Sve je postalo manje! Svuda vidim niske kapije: ko je kao ja što sam može se još provući kroz njih ali se – mora sagnuti! O, kada ću opet stići u svoj zavičaj, gde se ne moram saginjati više – ne moram više saginjati pred malima!« – I Zaratustra uzdahnu i gledaše u daljinu. – A istoga dana držao je svoju besedu o vrlini što umanjuje.
2.
Prolazim kroz ovaj narod, sa otvorenim očima: ne praštaju oni meni što ne zavidim vrlinama njihovim. Oni bi da me ujedu, zato što im kažem da su za male ljude potrebne male vrline – i zato što teško podnosim da su mali ljudi uopšte potrebni! Još sam ja ovde sličan petlu na tuđem dvorištu, koga bi i kokoši da ujedaju; ali se ja zato ne ljutim na te kokoši. Ja sam učtiv prema njima, kao prema svakoj sitnoj neprijatnosti; biti bodljikav prema onome što je malo, izgleda mi mudrost za ježa. Oni svi govore o meni, kad uveče sede oko ognjišta, – oni govore o meni, ali niko ne misli – na mene! U tome je nova tišina kojoj sam se naučio: da graja njihova oko mene razastire ogrtač oko misli mojih. Oni žagore među sobom: »šta hoće taj mutni oblak? Pripazimo, da nam ne donese kakvu zarazu! « A onomad trže jedna žena k sebi dete svoje, koje se uputilo beše k meni: »uklanjajte decu! vikala je; takve oči spaljuju kao grom duše detinje« Oni kašljucaju kad ja govorim: misle da je kašljucanje zapreka za jake vetrove, – oni i ne slute ništa o huktanju sreće moje! »Mi još nemamo vremena za Zaratustru« to im je izgovor; ali, šta je stalo do vremena koje za Zaratustru, »nema vremena«? A tek kad me hvale: kako bih mogao zaspati na njihovoj hvali? Bodljikav pojas, to je za me pohvala njihova: svrbi me još i kad ga skinem sa sebe. I ovo sam još naučio među njima: onaj što hvali, pravi se kao da natrag daje, a u stvari hoće da mu se još više pokloni! Pitajte nogu moju, da li joj godi njihovo priznanje i prizivanje! Zaista vam kažem, po takvome taktu i tiktaku ne voli ona ni igrati ni stajati. Hteli bi da me hvalom navedu i zavedu na malu vrlinu; hteli bi da nagovore nogu moju da zaigra uz tiktak male sreće. Prolazim kroz taj narod, s otvorenim očima: oni su postali manji, i postaju sve manji: – a to je usled nauke njihove o sreći i vrlini. Oni su naime skromni i u vrlini – jer hoće da se dobro osećaju. A dobro se osećati može čovek samo u društvu skromne vrline. Doduše, i oni uče na svoj način koračati, i unapred koračati: ja im to zovem gegucanjem. Njime su oni na putu svakome koji hita. Mnogi od njih idu unapred a pri tom se osvrću unazad, sa ukrućenirn vratom: na toga rado nasrnem trčeći. Noga i oči ne treba da lažu, niti da teraju u laž jedno drugo. A mnogo lažljivosti ima kod malih ljudi. Neki od njih zaista hoće, ali većina je tek predmet hotenja. Neki su od njih prirodni, ali većina su loši glumci. Ima među njima glumaca koji ne znaju da su glumci, i glumaca koji ne bi hteli da su glumci – pravi i prirodni su uvek retki, osobito pravi glumci. Malo je ko tu muško: stoga im se žene pomuškarče. Jer samo ko je dosta muško, moći će da iskupi u ženi – ženu. A ovo pritvorstvo izgleda mi kod njih najgore: što se i oni koji zapovedaju pretvaraju da imaju iste vrline kao oni koji slušaju. »Ja slušam, ti slušaš, mi slušamo« – tako tu klanja pritvorstvo i onih koji zapovedaju, – ali avaj, ako je prvi gospodar samo prvi sluga! Ah, i u pritvorstva njihova zalutala je već radoznalost oka moga; i dobro sam pogađao u čemu je sva mušička sreća njihova, i zujanja njihova po oknima suncem obasjanim. Vidim toliko dobrote, toliko slabosti. Toliko pravdoljublja i milosrđa, toliko slabosti. Zaobljeni su, pravdoljubivi, i dobroćudni jedni prema drugima, kao što su peščana zrnca zaobljena, pravdoljubiva, i dobroćudna prema peščanim zrncima. Zagrliti skromno jednu malu sreću – to nazivaju »predanošću«! a pri tom već skromno žmirkaju, ne bi li ugledali novu kakvu malu sreću. U dnu duše i prostote svoje, oni najvećma žele jedno: da im niko ne nanese uvrede. Zato izlaze nasusret svakome, i gledaju da mu ugode. Ali to je kukavičluk: iako se kaže za nj »vrlina«. - Ako slučajno progovore grubo, ti mali ljudi: ja iz toga čujem samo da su promukli, – jer svaki povetarac učini da promuknu. Prepredeni jesu, u njihovih su vrlina prepredeni prsti. Ali im nedostaju pesnice, prsti njihovi ne umeju da se skriju ispod pesnice. Za njih je vrlina ono što čini skromnim i pitomim na taj način prave od vuka psa, a od sama čoveka najbolju domaću životinju čovekovu. »Mi smo stolac svoj postavili po sredini – to mi kaže smeškanje njihovo, – isto tako daleko od boraca koji izdišu koliko od prezadovoljnih krmaka.« Ali te je – osrednjost, iako se kaže za nj umerenost. –
3.
Prolazim kroz taj narod, i tek ponešto reknem: ali niti umeju da prime niti da zadrže. Čude se što nisam došao da pokudim požude i pohote; a zaista vam kažem, ja nisam došao ni da čuvam od kesaroša! Čude se što nisam voljan da mudrost njihovu još zaoblim, ili zaoštrim: baš kao da nemaju dosta mudrica, kojih mi glas škripi kao pisaljka po tablici! A kad im doviknem. »Obaspite psovkom sve strašljive đavole u vama, koji vole da cvile i da krše ruke i da metanišu«, tada kliču: »Zaratustra je bezbožnik«. Poglavito kliču tako učitelji njihovi u predanosti; a baš njima najradije podvikujem u uši: Jeste! Ja jesam bezbožnik Zaratustra! O ti učitelju predanosti! Svud, gde ima što malo i bolesno i natrulo, razmile se kao uši; i jedino mi gadenje moje ne da da ih zgnječim izmedu nokata. Evo! Ovo je moja propoved za njihova ušesa: ja sam bezbožnik Zaratustra, koji kaže: »ko je bezbožniji od mene, da uživam ako će me poučiti?« Ja sam bezbožnik Zaratustra: gde ću naći sebi slične? A meni su svi oni slični koji volju svoju sami sebi daju, i odbacuju od sebe svaku predanost. Ja sam bezbožnik Zaratustra: u svome loncu kuvam ja sebi svaki slučaj. I tek kad je tu skuvan do kraja, zdravljam ga dobrodošlicom, kao jelo koje je za mene. Zaista vam kažem, mnogi je slučaj dolazio k meni kao gospodar: ali kao još veći gospodar odgovarala mu je volja moja, – i brzo bi ležao moleći na kolenima – – moleći, da bi našao konaka i srca u mene, i udvarajući se ponizno: »Pogle samo, Zaratustra, tako dolazi jedino prijatelj k prijatelju!« – Ali što ja govorim ovde gde niko nema moje uši! Daj dakle da povičem, da vetri nose na sve strane sveta: Postajete sve manji, vi mali ljudi! Krnjite se, vi koji se dobro osećate! Još ćete mi ponestati – – usled mnogih sitnih vrlina vaših, usled mnogih sitnih propuštanja vaših, usled mnoge sitne predanosti vaše! Premnogo štedeći, premnogo popuštajući takvo je zemljište na kome ste vi! Ali da bi drvo visoko naraslo, potrebno je da pusti tvrde žile među tvrde stene! I ono što vi propustite učiniti, tka tkivo sve ljudske budućnosti; i vaše je ništavilo paučina i pauk koji živi od krvi budućnosti. Kad vi uzimate, izgleda kao da kradete, vi vrli mališani; i još i među zlikovcima važi kao pravilo časti, da »se krasti sme samo kad se ne može oteti « »Ići će već« – i to je jedan od nauka predanosti. Ali ja vama kažem, vi koji se dobro osećate: neće ići, i sve će manje ići s vama! O, kad biste odbacili od sebe svaku polutansku volju, pa se odlučili bilo za lenstvovanje bilo za rad. O, kad biste razumeli,reči moje: »činite najzad što hoćete, – ali budite prvo takvi da možete hteti! « »Ljubite najzad bližnjega svoga kao sama sebe, – ali budite prvo takvi da ljubite sami sebe – – da ljubite velikom ljubavlju, da ljubite velikim preziranjem!« Tako govori bezbožnik Zaratustra. – Ali što ja govorim ovde gde niko nema moje uši! Još je ovde za jedan sat prerano za mene. Svoj rođeni preteča ja sam među ovim narodom, svoj .rodeni petlov kukurek kroz mračne ulice. Ali, kucnuće njihov čas! Pa će kucnuti i moj! Svakim satom postaju manji, jadniji, neplodniji, – jadno rastinje! jadne zemljište! I uskoro ležaće tuda kao suva trava i stepa, i, zaista vam kažem, biće siti samih sebe – žedno će tražiti više vatre nego li vode! O blagosloveni času munje! O tajno pred Podne! Požarima koji sve zahvataju načiniću ih još jedanput, i telalima sa plamenim jezicima: – neka telale tada po svetu plamenim jezicima. Evo njega, dolazi, tu je već, veliko Podne.

Na Brdu maslinovu

Zima, zao gost, nastanila se kod mene u kući; plave su mi ruke od njegova prijateljskog stiska. Ja ga štujem, tog zlog gosta, ali ga najradije ostavljam sama. Volim da pobegnem od njega: ko ume dobro da beži, može pobeći! S toplim nogama i toplim mislima bežim onamo gde nema vetra, u sunčani kut moga Maslinova brda. Tu se smejem svome goropadnome gostu, i još sam mu zahvalan što mi kod kuće tamani muve i mnogu sitnu graju utiša. Jer on ne trpi da mušica zapeva, a kamo li više njih; čitavu ulicu očisti i opusti, da je i mesečini strah noću kroz nju sijati. Opor je to gost, – ali ja ga štujem, i ne padam ničice pred trbušatim kumirom vatre, kao mekušci. Bolje je malo i cvokotati zubima, nego padati ničice pred kumirom! – to je po mojoj prirodi. A naročita mi je krivo na sve zapaljive, dimljive i memljive kumire vatre. Onog koga volim, većma volim u zimu nego u leto; a bolje i srčanije ismevam neprijatelje svoje sada, otkako mi je zima u kući. Odista srčano, čak i onda kad se brže bolje uspuzim u postelju: – i tu se još smeje i džiglja moja sakrivena sreća; smeje se još san moj laža. Zar ja – puzavac? Nikad u životu svom nisam pred moćnima puzao; a ako sam kad lagao, lagao sam iz ljubavi. Stoga sam veseo i u zimskoj postelji. U maloj postelji bolje se zagrejem nego u prostranoj, jer ja sam surevnjiv na svoju sirotinju. A zimi mi je ona najvernija. Nestašlukom započinjem svaki dan, – podsmevam se zimi hladnim kupatilom. na to se roguši moj goropadni gost. A ponekad ga i zagolicam voštanom svećicom: da bi mi jednom već razgrnuo nebo iz pepeljave polutame. Naročito sam zajedljiv baš s jutra: u rani čas, kad vedro na bunaru zvecka a konji još topli ržu kroz sive ulice: – Nestrpljivo čekam tad da mi se najzad ukaže svetlo nebo, belobrado zimsko nebo, sedoglavi starac, – – ćutljivo zimsko nebo, koje često ćutke prelazi i preko sunca svog! Da li sam se ja to od njega naučio dugom svetlom ćutanju? Ili se ono tome naučilo od mene? Ili ga je svako od nas sâm pronašao? Svaka dobra stvar ima tisućostruko poreklo, – sve dobre nestašne stvari skaču veselo u život: kako bi one to uvek samo – jedanput činile! I dugo je ćutanje jedna dobra nestašna stvar, i gledati kao zimsko nebo iz svetlog lica sa okruglim očima; – ćutke kao ono prelaziti preko svoga sunca, i preko svoje nesalomljive sunčane volje: odista, tu sam veštinu i taj sam zimski nestašluk dobro naučio! Najmilija pakost moja i veština jesu u tome, što sam ćutanje svoje naučio da se svojim ćutanjem ne odaje. Zvekećući rečima i kockama nadmudrujem dostojanstvene iščekivače: neka svima tim strogim nadziračima izmaknu volja moja i cilj moj. Da mi niko ne bi spustio pogled na dno moje, i do poslednje volje moje, – toga sam radi pronašao dugo svetlo ćutanje svoje. Na mnogog sam već mudricu naišao, koji je lice svoje zamotavao u veo i mutio vodu svoju, da ga niko ne providi i ne vidi na dno. Ali baš su k njemu dolazili još mudriji podozrivači i razbijači oraha: baš od njega pecali su i upecavali najskriveniju ribu njegovu! Nego vedri, hrabri, prozirni ćutljivci – ti su za mene najmudriji: u kojih je dno tako duboko, da ga ni najbistrija voda ne može – odati. Ti belobrado ćutljivo zimsko nebo, ti sedoglavče nada mnom sa okruglim očima! O ti nebeska sliko i priliko duše moje i njene nestašnosti! Zar nisam primoran da se krijem, kao neko koji je zlata progutao, – da mi ne bi dušu rasporili? Zar nisam primoran da nosim štule, da bi prevideli koliko su mi drage noge, – svi ti zavidljivci i suzolivci oko mene? Te osušene, zapuštene, napuštene, iznurene, istrulele duše – kako bi zavist njihova i mogla da izdrži sreću moju! Pokazujem dakle samo led i zimu na svojim vrhovima – a ne da moj breg obavija oko sebe još i sve sunčeve tkanice! Oni čuju samo kako zvižde moji zimski vihori: ne, da ja prelazim i preko toplih mora, kao čežnjivi, teški, vrući južnjaci. Oni bi još da se sažale na moje nepogode i dogode: – ali moja reč glasi: »pustite dogadaj da dode k meni: nevin je on kao detence!« Kako bi ovi i mogli podneti sreću moju, da ja svoju sreću ne uvijam u nepogode i zimogroze, da ne udaram na nju belu šubaru medvedu i snežnu odoru nebesku! – da se i ja sâm ne sažalim na sažaljenje njihovo: sažaljenje tih zavidljivaca i suzolivaca! – da ja sâm pred njima ne uzdišem i ne cvokoćem zubima, i da se ne puštam strpljivo da me povijaju u svoje sažaljenje! To je mudra nestašnost i prijatnost duše moje, da ne krije zime svoje i mrazeva svojih; ona ne krije ni mrazotina svojih! Osama je kod jednog, bekstvo bolesnoga; osama kod drugog, bekstvo od bolesnih. Neka me čuju kako cvokoćem i uzdišem usled zimske studi, svi ti zavidljivi smutljivci oko mene! I uz taj cvokot i s tim uzdasima bežim još od zagrejanih soba njihovih. Neka ih neka me sažaljevaju, i uzdahe prolivaju nad mojim mrazotinama: »još će nam se smrznuti na ledu saznanje!« – tako jadikuju. Medutim trčim ja s toplim nogama uzduž i popreko po svome Maslinovu brdu: u sunčanome kutu svoga Maslinova brda pevam pesme i podsmevam se svakom sažaljenju. –

O mimoprolaženju
 
Prolazeći tako polako kroz mnogi narod i kroz razne gradove, vraćao se Zaratustra zaobilaznim putem ka svojoj planini i svojoj pećini. I gle, u tome stiže i nehoteći pred kapiju Velikog grada: ali tu iskoči pred njega raširenih ruku jedna zapenušena budala, i prepreči mu put. A to beše ista ona budala što ju je narod prozvao bio »majmunom Zaratustrinim«: jer on beše nešto naučio kako Zaratustra govori i gradi rečenicu, a uzajmio je često i iz riznice njegove mudrosti. Ta budala dakle ovako oslovi Zaratustru: »O Zaratustra, ovo je ovde veliki grad: tu nema ništa za tebe, a mogao bi još i sve što sam imaš izgubiti. Što da gacaš po ovom talogu? Imaj sažaljenja spram noge svoje! Bolje pljuni na ovu gradsku kapiju i – vrati se! Ovo je ovde pakao za misli usamljeničke: ovde se velike misli žive opare pa prokuvavaju dok se ne istanje. Ovde potrule svi veliki osećaji: samo klopotavi osećajčići smeju tu da klopoću! Ne osećaš li već zadah od klanicâ i zgarištâ duha? Zar ne kulja iz ovoga grada para od zaklanoga duha? Ne vidiš li dušu gde visi kao otrcana prljava krpa? – I iz tih krpa još prave novine! Zar ne čuješ kako su ovde od duha načinili igru reči? Odvratan izmet reči izbacuje on iz sebe! – I iz toga izmeta reči prave još novine. Oni se teraju i gone, a ne znaju kuda! Oni nateruju jedni drugima znoj na čelo, a ne znaju zašto! Oni lupkaju svojim oružjem, oni zveckaju svojim zlatom. Hladni su, i hoće da se zagreju vodom prepečenicom; zagrejani su a traže hladovine u smrznutih duhova; svi oni boluju od javnog mnjenja, i boluju za njima. Sve požude i pohote ovde su kod kuće; ali ima ovde i vrlih, ima mnogo pogodne pogođene vrline: – Mnogo pogodne vrline sa prstima vičnim pisanju i tvrdim sedištem vičnim čekanju, blagoslovene sitnim kolajnama i naduvanim štrkljastim kćerima. Ima tu i mnogo pobožnosti, verskog oblizivanja i lizanja, klizanja i gmizanja pred gospodom nad vojskama. 'Ozgore' kaplje kolajna i milostiva pljuvačka; prema gore nadimlje se svaka još neukrašena grud. Mesec ima svoj dvor, i dvor ima svoje popadale s meseca: a u svemu što dolazi iz dvora klanja se prosjački puk, i sva prosjačka pogodna vrlina. 'Ja slušam, ti slušaš, mi slušamo' – tako klanja pogodna vrlina prema vladaocu: da bi zaslužena kolajna bila prikačena najzad na usku grud! Ali se mesec okreće oko svega zemnoga: tako se okreće još i vladalac oko najzemnijega: – a to je zlato sitničarâ. Gospod je gospod čuda ali ne i zlatnih ruda vladalac kaže, ali ćifta – raspolaže! Tako ti svega što je na tebi svetlo i jako i dobro, o Zaratustra! Pljuni na ovaj grad sitničara, i vrati se! Ovde kroz žile teče krv otužno, mekušno penušavo: pljuni na veliki grad, koji je veliko smetište za smeštanje šljama! Pljuni na grad utisnutih duša i uskih grudi, naoštrenih očiju, lepljivih prstiju – – na grad nametljivaca, besramnika, piskarala i vriskarala, častogubivih slavoljubnika: – – gde se sklapa i stapa sve što je brodolomno i zlobno, zloglasno, pohotno, natrulo, zagnojeno, zavereničko : – – pljuni na veliki grad, i vrati se!« – Kod tih reči prekide Zaratustra zapenušenu budalu, i zatvori mu usta. »Prestani već jednom! povika Zaratustra, davno ste mi gadni i tvoj govor i tvoj način! Zašto si živeo tako dugo kraj močvara da si i sâm morao postati žabom i gubavicom? Ne teče li već i kroz tvoje žile otužna i penušna krv iz močvara, kad evo sad tako krekećeš i kreveljiš se? Što nisi otišao u goru? Ili što nisi zemlju orao? Zar nema po moru tma zelenih ostrva? Ja prezirem tvoje preziranje; i, kad mene upućuješ, – što nisi uputio sama sebe? Iz ljubavi, i samo iz ljubavi, treba da mi poleti moje prezrenje i moja ptica uputnica: a ne iz močvara! – Nazivaju te majmunom mojim, ti zapenušena budalo: ali ja tebe zovem groktavim krmkom svojim, – još ćeš mi groktanjem svojim pokvariti hvalu koju sam ispevao ludosti. Šta te je to nagnalo da počneš tako groktati? Niko ti nije dosta laskao: – i zato si seo na to smetište, da bi imao razloga sto većma groktati, – da bi imao razlega za što više osvete! Jer osveta je, ti slavoljubiva budalo, sva tvoja zapenušenost, – ja sam te progledao! Ali reč tebe budale nanosi meni štete, čak i onde gde imaš pravo! I kad bi Zaratustrina reč imala i po sto puta pravo: s mojom rečju u ustima ti ćeš uvek – nepravo činiti!« Tako je govorio Zaratustra; i on pogleda veliki grad, uzdahnu, i ćutaše dugo. Najzad progovori i reče: Meni je gadan i ovaj veliki grad, ne samo ova budala. Ni na jednom ni na drugom ne daje se ništa popraviti, ništa pokvariti. Teško ovom velikome gradu! – Voleo bih da već vidim ognjeni stub u kome će izgoreti! Jer takvi ognjeni stubovi moraju biti preteče Velikoga Podneva. Ali to ima svoje vreme i svoje opredeljenje! – Nego tebi, budalo, daću na rastanku ovaj nauk: gde se više ne može imati ljubavi, tu treba proći mimo...
Tako je govorio Zaratustra, i prođe mimo budalu i mimo veliki grad.

O otpadnicima
 
l.
Ah, sve već leži svelo i sivo što se još pre neki dan zelenelo i šarenilo na ovoj livadi! A koliko li sam meda nadanja poneo odavde u košnice svoje! Sva ta mlada srca već su ostarela, – pa nisu ni ostarela nego su samo malaksala, postala su kao i drugi, ulenjila su se: – oni to zovu »postali smo opet pobožni«. Još onomad video sam ih gde u rano jutro istrčavaju na smelim nogama: ali njihove noge posustaše, i evo ih gde se još odriču i jutarnje smelosti svoje! Odista, mnogi je od njih nekada dizao noge kao igrač, i osmehivajući se namigivaše na nj mudrost moja: – ali se predomisli. I sad ga eno videh gde se poguren – privlači krstu. Lepršahu se nekad oko svetlosti i slobode kao mušice i mladi pesnici. Tek malo stariji, tek malo hladniji: a već su mračnjaci i zakutnjaci i zapećnjaci. Da li im je srce klonulo usled toga što je mene osama progutala kao kakav kit? Da li je uho njihovo čežnjivo-dugo uzalud osluškivalo da čuje glas moj i ubojni poklič moj? Ah, oduvek je malo njih u kojih je srcu trajna junačka svest i junačka obest; a u tih je i duh strpljiv. Sve ostalo je kukavičko. Sve ostalo: to je oduvek većina, svakodnevica, pretek, mnogi-premnogi – svi su oni kukavice! – Ko je od moga roda, taj će na putu svom naići na doživljaje na koje sam i ja nailazio: i prvi saputnici njegovi moraće biti leševi i lakrdijaši. A drugi saputnici njegovi – oni će se sami zvati vernim njegovim: živi roj, s mnogo ljubavi, s mnogo gluposti, s mnogo nerazboritog poštovanja. Tim vernim neće pokloniti srce svoje onaj među ljudima koji je od moga roda; tim premalećnim i šarenim livadama neće poverovati onaj koji poznaje površni i kukavički rod ljudski! Da oni umeju drugačije, oni bi drugačije i hteli. Polutani uvek pokvare što je celo. Da lišće žuti na drveću, – šta tu ima da se žali? Pusti ih neka padaju i propadaju, o Zaratustra, i nemoj žaliti! Bolje još duvaj zajedno sa žuborovim vetrovima ispod njih, – – duvaj, Zaratustra, ispod toga lišća: da bi još brže pobeglo od tebe sve što je uvelo! –
2.»Mi smo opet postali pobožni« – tako priznaju ti otpadnici; a neki od njih toliko su kukavice da ne smeju ni da priznaju. Njima gledam pravo u oči, – njima kažem pravo u lice, i u rumenilo na obrazima njihovim; vi ste od onih koji se opet mole! A sramota je, moliti se! Ne za sve, ali za tebe i za mene, i za svakog koji u glavi svojoj nosi savest svoju. Za tebe je sramota da se moliš! Znaš li to: kukavni đavo u tebi, koji voli da skrsti ruke, da drži ruke u krilu, da lenjivije: – taj tvoj kukavni đavo govori tebi »ima Boga«! Ali usled toga spadaš i ti u rođ onih koji se boje svetlosti, kojima svetlost nikad mira ne dâ; i sad svakim danom moraš glavu turati sve dublje u noć i u maglu! I odista, dobro si izabrao čas: jer sad baš izleću opet noćne ptice. Kucnuo je čas za ceo rod onih koji se boje svetlosti, čas večernji, čas svetkovanja, u koji prestaje – svetlost. Čujem i mirišem: kucnuo je čas za lov i pohod, ne doduše za hajku divlju, već za lov pitom i hrom, njuškajući i šuškajući, i metanišući, – – za lov na duševne kolenopriklonike: sve su mišolovke za duše sad opet nameštene! I gdegod malo podignem zavesu, iskoči iza nje mala leptirica. Je li čučala tu zajedno sa drugom kakvom malom leptiricom? Jer sa svih strana dopire mi do nosa miris malih skrivenih družinica; gdegod ima sobičaka, tu ima i novih bogomoljaca, i isparenja od bogomoljaca! Oni tu sede jedan do drugog po duge večeri, i govore: »daj da opet budemo kao dečica, i da kažemo,dragi bože!" – a usta i stomak su im pokvareni, pokvarili su ih kod pobožnih poslastičara. Ili, oni gledaju po duge večeri u jednog prepredena grabljiva pauka-krstaša, koji propoveda mudrost i samim paucima, i daje ovaj nauk: »među krstovima je lako ispredati paučinu!« Ili, oni sede preko dana kraj močvara sa udicom u ruci, pa misle da su duboki; ali ko onde ribe peca gde nema riba, taj za mene nije još ni površan! Ili, oni uče »s čistim srcem« svirati u harfu kod kakvog pesnika-pevača, koji bi rado da se uharfi u srce kakave mlade ženice: – jer je već sit starih žena i niihova slavopoja. Ili, oni se uče strahu kod kakvog visokoučena polu-besomučnika, koji po mračnim sobama čeka da mu dođu duhovi – a da mu odleti i ono malo duha što još ima! Ili, oni slušaju kakvog starog vandrokaša, svirača i zviždača, koji se od turobnih vetrova naučio tonovima turobnosti, pa sad zviždi kako vetar duva, i trubi turobnost u tužnim tonovima. A neki su od njih postali čak i noćni stražari: oni sad umeju duvati u rog i tumarati po noći, budeći stare stvari koje su odavno već bile usnule. Pet izreka o starim stvarima čuo sam juče u noći, idući duž baštenskog zida: njih su izrekli takvi stari turobni suhoparni noćni stražari. »Kao otac, ne brine se dosta za decu svoju: zemaljski oci to bolje čine!« »Odviše je star! Baš se ništa više ne brine za decu svoju« – odgovorio je na to drugi noćni stražar. »Zar on ima dece? Niko to ne može dokazati, ako on sâm ne dokaže! Ja već odavno želim da on to jednom temeljno dokaže.« »Da dokaže? A kad je taj išta još dokazao! Dokazivanje mu pada teško; njemu je mnogo stalo do toga da mu se veruje.« Dabome! Vera ga spasava, vera u njega. To tako vole stari ljudi. I mi smo takvi!« – Tako su razgovarala oba noćna stražara i svetlomrsca, a zatim dunuše turobno u rogove svoje: to se desilo juče u noći, kod baštenskog zida. U meni se srce kidalo od smeha, i htede da se iskida, ali ne znađaše kako, te mi uskomeša utrobu. Zaista vam kažem u tom će još biti moja smrt, da ću se zagušiti od smeha, gledajući magarce napite, ili slušajući stražare noćne da ovako sumnjaju u boga. Zar nije već odavno prošlo vreme i za ovakve svakojake sumnje? Ko još sme da budi iz sna ovakve stare zaspale mračne stvari? Stari bogovi svršili su već odavno: – a zaista vam kažem, svršetak njihov i kraj bio je veseo, bogovski! Oni se nisu »pomračili« pa umrli, – to je laž! Naprotiv: oni su se jednom zasmejali, tako da su umrli – od smeha! To je bilo kad je sâm jedan bog izrekao najbezbožniju reč, – ovu reč: »Samo je jedan Bog! Ne treba da imaš drugih bogova osim mene!« – stari jedan goropadan dugobradi bog, surevnjiv na druge, zaboravio se i rekao je tako: – A svi su se bogovi smejali tada, i ljuljali se na svojim sedištima, i vikali: »Zar nije baš u tome božanstvenost da ima bogova a da nema jednoga boga? « Ko ima uši, neka čuje. – Tako govoraše Zaratustra u gradu koji mu je bio drag, i koji se zove još i »Šarena krava«. A otuda je imao samo dva dana hoda pa da opet stigne do svoje pećine i k zverima svojim, duša njegova klicala je neprekidno od radosti zbog blizine povratka mu u zavičaj. –

Povratak u zavičaj

O osamo! Osamo; zavičaju moj! Predugo sam živeo kao divljak u divljoj tuđini a da se ne bih sa suzama u očima k tebi vratio! Preti mi sad samo prstom, kao što majke prete osmehuj se samo na me, kao što se majke osmehuju, reci samo: »Ako je to nekad odjurio od mene kao oluja? – » – ko je to na rastanku uzviknuo: predugo sam: sedeo kod osame, pa sam se odvikao od ćutanja! Tome – si se sad, držim, navikao? »O, Zaratustra, sve znam: i to da si među mnogima bio više napušten, ti jedan, nego ikada kod mene! »Jedno je biti napušten, drugo usamljen: To – si naučio sada! I to, da ćeš ti medu ljudima uvek biti divalj i tuđ: » – divalj i tuđ i onda kad te vole: jer prvo i pre svega oni žele da budu pošteđeni! »A ovde, ti si u svome domu i kod kuće; ovde smeš da kažeš sve što ti je na srcu i sve razloge da izručuješ, ovde se ništa ne stidi potajnih, pritajenih osećajâ. »Ovde prilaze sve stvari umiljavajući se ka tvome govoru, i udvaraju se: jer bi htele da pojašu na leđima tvojim. Na svakoj slici ovde možeš da pojašeš ka svakoj istini. »Prav i pravo smeš ovde da govoriš svima tvarima: jer odista, njihove uši kao da čuju pohvalu kad neko tako sa svima tvarima – pravo govori! »A drugo je biti napušten. Jer, da li se još sećaš, o Zaratustra? Onda kada je nad glavom tvojom kliktala ptica tvoja, dak si stajao u šumi, ne mogući se odlučiti kuda? ne mogući se naći, u blizini jednoga leša: – » – onda kada si govorio: neka me vode zveri moje! Iskusio sam da je opasnije biti među ljudima nego među zverima: – Tada si bio napušten! »I sećaš li se još, o Zaratustra? Kada si sedeo na ostrvu svome, kao kladenac vina posred praznih vedrica, dajući i nestajući u duvanju, deleći žednima i udeljujući im sipajući: » – dok nisi sedeo najzad ti sam žedan posred pijanih, i svake se noći tužio: »zar nije veće blaženstvo uzimati nego davati? A ukrasti još veće blaženstvo nego uzimati?« – Tada si bio napušten! »I sećaš li se još, o Zaratustra? Kada je došao najtiši čas tvoj, i odgonio te od tebe sama, kada je progovarao opako šapućući: »Reci pa ma se skrhao! « – » – kada ti je sve tvoje čekanje i ćutanje pretvorio na žao, i tvoju poniznu hrabrost obeshrabrio: Tada si bio napušten!« – O osamo! Osamo, zavičaju moj! Kako mi ublažavajući i nežno govori glas tvoj! Mi ne ispitujemo jedno drugo, mi se ne tužimo jedno drugom, mi otvoreno idemo jedno s drugim kroz otvorena vrata. Jer kod tebe je svud otvoreno i svetlo; pa i časi trče tuda na lakšim nogama. Jer u mraku se vreme teže podnosi nego u svetlosti. Ovde se otvaraju preda mnom reči i skloništa reči svega bića: sve biće hoće ovde da od mene nauči govoriti. A tamo dole – tamo je svaki govor uzalud! Tamo je najveća mudrost zaboraviti i proći mimo: To – sam naučio sad! Ko bi hteo kod ljudi sve da shvati, morao bi sve da obuhvati. A zato su ruke moje i suviše čiste. Ja ne volim da udišem već ni duh njihov; o, kako sam mogao tako dugo živeti u graji njihovoj i sred zadaha njihova! O blažena tišino oko mene! O čisti mirisi oko mene! O, kako iz dubine grudi tišina ova udiše sveži zrak! O kako osluškuje, ova blažena tišina! A tamo dole – tamo sve govori, i sve se prečuje. Možeš mudrost svoju objavljivati glasom zvona: prodavci na pijaci zaglušiće je zvekom marjašâ! Kod njih svako govori, niko već ne ume da razume. Sve pada u vodu, ništa ne pada više u dubine kladenca. Kod njih sve govori, ništa se više ne tvori, niti kraju privodi. Sve kakoće, te ko bi još sedeo mirno u gnezdu i nosio jaja? Kod njih sve govori, sve se otire govorom. I što je još juče bilo odviše tvrdo za samo vreme i za njegov zub: danas visi nagriženo i razgriženo iz ždrela današnjih ljudi. Kod njih sve govori, sve se izgovori. I što je nakad bilo tajanstveno i tajna dubokih duša, danas trube glasnici po ulicama, i druge leptirice. O prirodo čovečija, čudna li si ti! Ti grajo sumračnih ulica! Sada si opet iza mene: – moja najveća opasnost je iza mojih leđa. U poštedi i u sažaljenju bila je oduvek za mene najveća opasnost; a sve što je čovečansko, htelo bi da ga štede i žale. S uzdržanim istinama, s pokretima budale i s budalastim srcem, i imajući u obilju malih laži sažaljenja: – tako sam živeo ja uvek među ljudima. Prerušen sam sedeo među njima, gotov da ne poznam sebe sama, da bih njih mogao podneti, i često uveravajući sebe: »budalo jedna, ti ne poznaješ ljude!« Oduči se čovek od ljudi kad živi medu ljudima: na svim ljudima ima odviše onog što se odmah vidi, – čemu tu dalekovide, i daleko-vidovite oči! A kad su me krivo sudili: ja budala više sam štedeo njih toga radi nego sebe: budući naviknut na strogost prema sebi, i sveteći se često sam sebi te štednje radi. Izboden od otrovnih mušica, i izdubljen kao kamen, od mnogih kapi pakosti, sedeo sam među njima, i još sam uveravao sebe: »nevino je sve što je malo u svojoj majušnosti!« Naročito one koji se nazivaju »čestitima« poznao sam kao najotrovnije mušice: oni bodu u svoj svojoj nevinosti, oni lažu u svoj svojoj nevinosti; kako bi oni i mogli biti prema meni – pravedni! Ko živi među čestitima, toga sažaljenje nauči da laže. Sažaljenje načini vazduh zagušnim svim slobodnim dušama. Jer glupost je čestitih nedogledna. Sakriti sebe i bogatstvo svoje – to sam naučio tamo dole: jer svaki je od njih siromašan duhom. U tome je ležala laž moga sažaljenja, što sam kod svakoga znao, – što sam na svakome video i namirisao, kad mu je dosta duha, a kad mu je duha i odviše! Njihovi kruti mudraci: ja sam ih nazvao ispitivačima i pronalazačima, – na taj sam način učio gutati reči. Njihovi grobari: ja sam ih nazivao ispitivačima i pronalazačima, – na taj sam način učio jednu reč zamenjivati drugom. Grobari se zaražuju bolestima kopajući. Pod starim ruševinama spavaju nezdrava isparenja. Ne treba mutiti po mutljagu Treba živeti na brdima. Blaženim nozdrvama udišem opet brdsku slobodu! Spasen je najzad nos moj od zadaha svega što je čovečansko! Dražena oštrim vazduhom, kao penušavim vinom, kije duša moja, – kije i kliče sama sebi: Nazdravlje!

O tri zla

1.
U snu, u poslednjem jutarnjem snu, stajao sam danas na jednom predbrežju, – s one strane sveta, držao sam merila, i merio sam svet. O, što mi tako rano dođe rumen zorina: ona me probudi žarom svojim, surevnjivica. Uvek ona surevnjiva na žar moga jutarnjega sna. Da se može izmeriti, i u dužinu, ako se ima vremena, i po težini, ako se ume meriti; da se može preleteti na snažnim krilima; da se može pogledati, od onih koji umeju da božanski razbijaju orahe: takav je san moj našao ovaj svet: – Moj san, smeli plovac, polu brod, polu oluja, ćutljiv kao leptirovi, nestrpljiv kao sokolovi: kako je on to imao danas strpljivosti i vremena da meri svet! Da li ga možda u potaji nagovarala mudrost moja, moja nasmejana budna dnevna mudrost, koja se ruga svim »beskrajnim svetovima«? Jer ona kaže: »gde ima snage, tu postaje i broj gospodarem: jer je u njemu više snage«. Kako je pouzdano gledao san moj na ovaj svet koji ima kraja, ni radoznalo, ni neradoznalo, ni plašljivo, ni moleći: – kao da mi daju veliku okruglu jabuku u ruku, zrelu jabuku žutu kao zlato, sa gospodski nežnom somotnom kožom. – tako se pružao preda mnom svet: – – kao da me drvo k sebi zove, drvo granato, snažne volje, svijeno da može poslužiti za naslon i za podnožje umornom putniku: takav je stajao svet na mome predbrežju: – – kao da mi nežne ručice nose nasusret škrinju, – otvorenu škrinju da očarava sramežljive zadivljene oči: takav se pružio danas preda mnom svet: – – nedovoljno zagonetka a da bi čovečansku ljubav terao od sebe, nedovoljno rešenje a da bi čovečansku mudrost mogao uspavati: – stvar čovečanski dobra bio je za me danas svet o kome se toliko zlo govori! Kako sam zahvalan svome jutarnjem snu, što sam danas izjutra mogao tako meriti svet! Kao stvar čovečanskog dobra prišao je k meni, taj san i utešitelj srca! I da bih činio što i on na danu, te naučio i poučio se od njega onome što mu je najbolje, – hoću evo sad tri najveća zla da metnem na merila, i da ih čovečanski dobro izmerim. – Ko je učio kako se blagosilja, učio je i kako se proklinje: koje su tri stvari najviše proklinjane na svetu? Njih hoću da metnem na merila. Sladostrašće, vlastoljublje, samoljublje: njih su tri dosad najviše proklinjali, i najgore ogovarali i oblagivali, – njih tri hoću čovečanski dobro da izmerim. Napred! Tu hoću da držim merila, nad valovima onde je more: ono se valja amo prema meni, rutavo, ulagivajući se, verno staro stoglavo čudovište od pseta, koje mi je drago. Napred dakle! Ovde je evo moje predbrežje, tim morem: još ću naći i jednoga svedoka da gleda tebe, usamljeničko drvo, tebe miomira puno, sa krunom širokom, koje si mi drago! – Preko kojeg mosta ide današnjica ka budućnosti? Kakva sila sili ono što je visoko da se spušta k niskome? I ko kaže i najvišemu – da raste još više? Evo, merila stoje pravo i mirno: tri sam teška pitanja bacio na jednu stranu, tri teška odgovora drži druga strana.
2.
Sladostrašće: bodljika i nadražaj za sve pokajničke prezritelje tela, i kao »zemaljsko« prokleto od svih zagrobnjaka; jer ono ismeva i vuče za nos sve te krivoučitelje i zbunitelje. Sladostrašće: za ološ, lagana vatra na kojoj će biti pečeni; za sve crvotočivo drvo, za sve smrdljive krpe, založena i zažagrena peć koja ih čeka. Saladostrašće: za slobodna srca nešto nevino i slobodno, tiha sreća u vrtu zemaljskom, obilje zahvalnosti sve budućnosti kojom se ona izliva na sadašniost. Sladostrašće: samo za ono što je svelo sladak otrov, a za one u kojih je lavlje srce veliko okrepljenje duše, i surevnjivo čuvano vino nad vinima. Sladostrašće: velika sreća što u slici prikazuje višu sreću i najvišu nadu. Jer, mnogome predstoji brak, i više nego što je bračna veza. – – Mnogome što je više tuđe jedno drugom nego što su to muž i žena: a ko je još dosad shvatio potpuno kako su tuđi jedno drugome muž i žena! Sladostrašće: – ali, hoću da ima ograde oko mojih misli, pa još i oko mojih reči: da mi ne bi provalili u moje bašte svinje i sanjivci! – Vlastoljublje: ognjeni bič za tvrdokorne najtvrđega srca; svirepo mučenje koje se štedi za najsvirepijega; mutni plamen živih spališta. Vlastoljublje: zlobna kočnica, koja se natura najsujetnijim narodima; podrugivač svakoj neizvesnoj vrlini; koji će uzjahati svakog ata i svaku oholost. Vlastoljublje: zemljotres, koji drma i slama iz temelja sve što je trulo i šuplje; namrgođen rasrđen osvetnički obijač okrečenih grobova; znak pitanja što kao munja seva iza brzopletih odgovora. Vlastoljublje: pred čijim pogledom čovek puzi i sagiba glavu, i ropoće i unizuje se više nego zmija i nego svinja: – dok najzad ne drekne iz njega veliko preziranje. – Vlastoljublje: strašni učitelj velikoga preziranja, koje gradovima i državama u lice propoveda: »dole s tobom!« – dok iz njih samih nešto ne poviče : »dole sa mnom! « Vlastoljublje: koje se penje zamamljujući i ka čistima i usamljenima, gore u za sebe živeće visine, gorući kao ljubav koja slika zamamljujući purpurna blaženstva na zemaljska nebesa. Vlastoljublje: ali ko bi u tome gledao zlo, kad ono što je uzvišeno žedni da se spusti i dohvati vlasti! Zaista vam kažem, ničeg zlog ni zlonamernog nema u takvoj žeđi i u tom spuštanju! Što usamljena visina neće da se osami zauvek, i da ne traži drugog do sebe; što breg hoće da se spusti u dolinu, i vetrovi sa visina u nizine: – O, ko bi našao pravo krsno i vrsno ime za takvu čežnju! »Vrlina što deli darove« – tako je nazvao jednom Zaratustra ono čemu nema imena. I tada se zbilo – zaista vam kažem, zbilo se prvi put! – da je rečju svojom veličao samoljublje, čitavo, zdravo samoljublje, koje izvire iz moćne duše: – – iz moćne duše, uz koju ide uzvišeno telo, stasito, pobedonosno, osvežujuće, okolo kojeg svake stvari postaju ogledalo: – vitko ubedljivo telo, igrač, čija je slika, i iz koga je izvod, duša u sebi vesela. Takvih telesa i duša samozadovoljstvo daje sama sebi ime: »vrlina«. Svojim rečima o dobrome i rđavome zakriljuje se ovakva samoživost kao svetim lugovima; imenima svoje sreće goni ona od sebe sve što je za preziranje. Odgoni od sebe ona sve što je kukavičko; ona kaže: rđavo – to je kukavičko! Preziranja dostojan izgleda joj onaj koji se večno brine, uzdiše, tuži, i koji sa zemlje diže i najmanje koristi za sebe. Ona prezire i svu bolećivu mudrost; jer, zaista vam kažem, ima i mudrosti koja u pomrčini cveta, mudrost noćnih senki: ta večno uzdiše: »Sve je sujetno! « Obazrivo nepoverenje ne ceni ona mnogo, kao ni onog koji traži zakletvu mesto pogleda i stiska ruke: isto tako i svu nepoverljivu mudrost, jer je ova svojstvo kukavičkih duša. Još manje ceni ona brže-bolje uslužnoga, koji je, kao pseto, odmah gotov da leži na ledima, u svoj poniznosti; a ima i mudrosti ponizne i pseće i pobožne i brže-bolje uslužne. Ali naročito joj je mrzak i gađenja dostojan onaj koji nikad neće da se brani, koji guta otrovnu pljuvačku i osorne poglede, prestrpljivi, svetrpeljivi, sa svačim zadovoljni: jer to je svojstvo robova i slugu. Bilo ko ropski ponizan pred bogovima i bogovskim udarcima nogu, ili pred ljudima i glupim ljudskim mišljenjima: ona pljuje na svaku ropsku uslužnost, ta blažena samoživost! Rđavo: tako naziva ona sve što se saginje i naginje ropski, bojažljive žmirave oči, slomljena srca, i onaj lažan popustljiv način kad se ljubi širokim otromboljenim usnama. Nadri-mudrost: tim imenom naziva ona sve što sluge i starci i premoreni izmudruju; i poglavito svu onu iskvarenu mudrijašku premudru popovsku ludost! Ti nadri-mudraci, svi ti popovi, i sveta siti, i svi čija je duša ženska i ropska, – o koliko su se oni oduvek trudili da pokudom svojom nahude samoljublju! U tome baš i treba da je, i kažu da je vrlina, da se samoljublje kudi i da mu se nahudi! »Nesamoljubivi« – hteli bi da su, i imaju pravo što bi hteli svi ti sveta siti kukavci i krstaši pauci! Ali za sve njih doći će skore dan, preporod presuda, Veliko Podne, tada će mnogo šta da se obelodani! A onaj koji slavi i hvali Ja, i blagosilja samoljublje, taj, zaista vam kažem, zna šta kaže, taj predskazuje, »Pogle, evo ga, dolazi, tu je već, Veliko podne!«

O duhu težine

1.
Moja usta – usta su narodska: odviše grubo i srdačno govorim za svilokože. A još manje prijanja reč moja uz propiso-pisce i perogrisce. Moja ruka – ruka je ludačka: teško svima stolovima i svadovima, i gdegod ima još mesta za ludačke rezotine, ludačke grebotine. Moja noga – noga je od konja; njome kaskam i kasam preko svih prepona, preko širokih polja, i uvek sam đavolski veseo u brzome trku. Moj želudac – biće da je želudac od orla? Jer najviše volim jagnjeće meso. Ali je pouzdano želudac od ptice. Hranjen nevinim stvarima, i u maloj količini, gotov i nestrpljiv da poletim, da odletim – takav sam eto ja: kako tu ne bi bilo ničeg od ptice! A pogotovo, što sam neprijatelj duhu težine, u tome ima nečeg od ptice: zaista vam kažem, dušman sam mu, dindušman, dušmanin od iskoni! O, kuda već nije poleteo i kojekuda odleteo moj neprijateljski osećaj! O tome bih mogao već i pesmu pevati – i hoću da je pevam. mada sam sâm u pustoj kući, te je moram pevati svojim rođenim ušima. Ima dabome drugih pevača, kojima tek u punoj kući omekša grlo, progovori ruka, zablista oko, probudi se srce: – Ja nisam od tih pevača. –
2.
Onaj koji bude naučio ljude da lete, pomeriće sve pogranične kamenove; svi pogranični kamenovi poleteće mi sami u vazduh, i on će zemlji ponovo dati ime – krstiće je »laka«. Ptica noj brže trči od najbržeg ata, ali i ona još teško tura glavu u tešku zemlju: tako i čovek koji još ne zna leteti. Teški su mu zemlja i život, jer tako to hoće duh težine! Ali, ko hoće da postane lak, da postane ptica, taj mora voleti sama sebe: – tako to učim ja. Naravno, ne ljubavlju boležljivih i bolnih: jer kod tih i samoljublje zaudara! Treba naučiti voleti sama sebe – tako učim ja – ljubavlju čitavom i zdravom: da bi čovek izdržao u društvu samoga sebe a ne tumarao uokolo. Tako tumaranje dalo je sebi ime »Ijubav prema bližnjemu«: ni s kojom se drugom rečju nije dosad toliko lagalo i varalo, a osobito od strane onih koji su padali na teret celome svetu. I zaista vam kažem, nije to zapoved za danas ili za sutra, naučiti voleti sebe. Naprotiv, to je od svih veština najfinija, najprepredenija, najposlednja i najstrpljivija. Za svoga rođenka, naime, sve je rođeno dobro skriveno; i od svih zlatnih rudnika najkasnije se počinje kopati svoj rođeni, – tako to udešava duh težine. Maltene još dok smo u kolevci daruju nam teške reči i vrednosti kao što su »Dobro« i »Zlo« – to su imena tih darova. Njih radi prašta nam se što živimo. I toga radi puštaju dečicu k sebi, da bi im još za vremena zabranili da vole same sebe: tako to udešava duh težine. A mi – mi vučemo poslušno što nam se natovari, na nažuljenim plećima i preko strmenitih bregova! Spopadne li nas znoj, kažu nam: »Tako je, život je težak! « U stvari, to je samo čovek težak sam sebi! I stoga što nosi odviše tuđega na svojim plećima. On klekne kao kamila, i pušta da ga dobro natovare. Poglavito snažni, radni čovek koji je pun strahopoštovanja: odviše tuđih teških reči i vrednosti natovari on na sebe, i onda mu se život čini pustinjom! Zaista vam kažem! I svoje rođeno je koji put teško nositi! I mnogošta unutra u čoveku slično je oštrici, to jest otužno je, i ljigavo, i teško se hvata, – – tako da se blagorodna ljuska i blagorodne šare moraju založiti za nju. Ali i to je veština koju treba naučiti: imati ljusku, i lep izgled, i lukavo slepilo! A često se može po više čemu na čoveku dobiti pogrešno mišljenje, usled toga što je ljuska beznačajna i žalosna i odviše ljuska. Mnogo skrivene dobrote i snage ne dâ se nikad naslutiti; najmedenije poslastice ostaju često bez ljubitelja! Žene to znaju, one koje su najmedenije: jesu li samo malo punije, ili malo mršavije – o, koliko puta zavisi sudbina od toga malo! Čovek se teško daje otkriti, a ponajteže još od samoga sebe; često duh laže o duši. Tako to udešava duh težine. Onaj je otkrio sebe koji kaže: Ovo su moje Dobro i Zlo: time je ućutkao krticu i kepeca, koji kažu: »Šta je za sve dobro, dobro je; što je za sve zlo, zlo je.« Zaista vam kažem, ja ne marim ni one kojima je sve na svetu dobro, i za koje je ovaj svet najbolji. Njih ja zovem svezadovoljnima. Svezadovoljnost, kojoj svašta dobro prija: to nije baš najbolji ukus! Ja cenim neukrotljive izbiračke jezike i želuce, koji su naučili da kažu »Ja« i »Da« i »Ne«. Sve izgristi i svariti – tako rade svinje. Večno sa I-ja potvrđivati – to je naučio samo magarac, i oni u kojih je njegov duh! – Tamnu žutu boju i goruće crvenilo: to traži moj ukus, – on krv meša u sve boje. A ko mi kuću svoju premazuje krečom, taj mi odaje okrečenu dušu. Jedni zaljubljeni u mumije, drugi u sablasti; a oboje podjednako neprijateljski raspoloženi prema svemu što je meso i krv – o, kako se oboje protive mome ukusu! Jer ja volim krv. I neću da zastanem i stanujem onde gde svako pljuje i bljuje: tako je to po mom ukusu, – voleo bih pre živeti među kradljivcima i krivokletnicima. Jer niko nema zlata u ustima. Ali još odvratniji su mi svi oni koji ližu pljuvačku; najodvratniju životinju među ljudima, na koju sam naišao, nazvao sam gotovanom: ona neće da voli a ipak bi da živi od ljubavi. Nesrećnicima nazivam sve one koji znaju samo za jedan izbor, ili da budu zle životinje ili zli ukrotitelji životinja: među njima ne bih sebi zidao kolibu. Nesrećnicima zovem i one, koji večno čekaju, – oni se protive mome ukusu: svi oni carinici, i bakali, i kraljevi, i svi ostali čuvari država i dućana. Odista, i ja sam naučio čekati, i to iz temelja, – ali čekati samo na sebe. Ali sam pre svega naučio stajati i hodati, i trčati i skakati, i uspuzati se, i igrati. Jer u tome je moj nauk: ko hoće jednom da nauči leteti, taj mora prvo naučiti stajati i hodati, trčati, i uspuzati se, i igrati: – ne nauči se u letu leteti! Na lestvama od užeta uspuzao sam se već na mnogi prozor, hitrim nogama peo sam se na visoke katarke: sedeti na visokim katarkama saznanja, izgledaše mi ne malo blaženstvo, – – treptati kao nežni plamenovi na visokim katarkama : doduše mala svetlost, ali utoliko veća uteha za zalutale zalutale brodove i brodolomce! – Na raznim putevima i na razne načine dospeo sam do svoje istine: ne samo na jednim lestvama uspeo sam se u visinu, odakle oko moje bludi u moju daljinu. I vrlo sam nerado raspitivao oduvek za puteve, – to se uvek protivilo mome ukusu. Radije sam pitao i kušao same puteve. Kušanje i ispitivanje bilo je sve moje hođenje: – i zaista vam kažem, treba naučiti odgovarati na takva pitanja! U tome je eto – moj ukus: – niti dobar, niti rđav, ali moj ukus, kojega se više ne stidim i koji više ne krijem. »Ovo – je moj put, – gde je vaš?« odgovorio sam onima koji su me pitali »gde je put«. Jer puta – uopšte nema!