U zemlji obrazovanja
 
Predaleko sam leteo u budućnost: neka groza me spopala.
I kad sam pogledao oko sebe, vidi! tad mi vreme beše jedini savremenik.
Tad pobegoh ja unazad, kući – i sve hitrije: tako stigoh k vama, vi sadašnji i u zemlju obrazovanja.
Prvi put poneo sam sa sobom jedno oko za vas, i dobru žudnju: zaista, sa čežnjom u srcu došao sam.
Ali kako se desilo? Ma kako da me još beše strah, – morao sam se smejati! Još nikada ne vide moje oko nešto tako šareno-umrljano!
Smejao sam se i smejao, dok mi je stopalo drhtalo i srce uz to: »ta ovde je zavičaj svih lonaca s bojom!« – rekoh.
Sa pedeset mrlja obojeni na licu i udovima: tako ste sedeli tu meni za čuđenje, vi sadašnji!
I sa pedeset ogledala oko vas, koja su vašim igrama sa bojom laskala i umnožavala ih!
Zaista, ne biste mogli nositi nikakve bolje maske, vi sadašnji, nego što je vaše vlastito lice! Ko bi vas – prepoznao!
Ispisani znacima prošlosti, a još i ti znaci prepisani novim znacima: tako ste se dobro sakrili od svih tumača znakova!
Pa kad je neko još i ispitivač bubrega: ko bi još poverovao, da vi imate bubrege! Od boja izgledate pečeni i od lepljenih ceduljâ.
Sva vremena i narodi gledaju šareni iz vaših velova; svi običaji i verovanja govore šareni iz vaših pokreta.
Koji bi sa vas skinuo vela i što je nabačeno i boje i pokrete: taj bi taman toliko preostalog zadržao, da bi time prestrašio pticu.
Zaista, ja sâm bio sam prestrašena ptica, koja vas je jednom videla nage i bez boje; i ja odleteh odatle, kad mi je kostur ljubavlju domahnuo.
Ipak radije bih još hteo da budem nadničar u donjem svetu i kod senki pređašnjeg! – Deblji i puniji nego vi još su čak podzemnici!
To, da to je gorčina mojoj utrobi, što vas ni nage ni obučene ne podnosim, vi sadašnji!
Sva neprirodnost budućnosti, i sve što je ikada proletelim pticama stvaralo jezu, je zaista prirodnije i verovatnije, nego vaša »stvarnost.«
Jer ovako govorite vi: »stvarni smo mi skroz, i bez vere i sujeverja«: tako se prsite vi – ah, i još bez prsa!
Da, kako biste trebali vi moći verovati, vi šareno-umrljani! – koji ste slika svega, što se ikada verovalo!
Hodajuća poricanja ste vi samog verovanja, i svih misli lomioci udova. Tako zovem ja vas, vi stvarni!
Sva vremena brbljaju jedno protiv drugog u vašim duhovima; i svih vremena snovi i brbljanje bili su stvarniji još nego što je vaša budnost!
Neplodni ste vi: zato vam nedostaje vere. Ali ko je morao da stvara, taj je imao isto tako uvek svoje snove istine i zvezdane znake – i verovao je u veru! –
Poluotvorena vrata ste vi, na kojima čekaju grobari. A ovo šta je vaša stvarnost: »sve je zaslužilo, da propadne.«
Ah, kako mi tu stojite, vi neplodni, kako mršavi u rebrima! A poneki od vas je zacelo to i sam uvideo.
I on reče: »zacelo je tu neki bog, dok sam spavao, potajno nešto oteo od mene? Zaista, dovoljno, da se od toga načini ženka!
Čudesno je siromaštvo mojih rebara!« tako je govorio već poneki sadašnji.
Da, za smejanje ste vi meni, vi sadašnji! A naročito, kad se samima sebi čudite!
I teško meni, ako se ne bih mogao smejati vašem iščuđavanju, i kad bih morao ispiti sve gadosti iz vaših zdela!
Tako da ću vas uzeti olako, pošto imam teškog da nosim; i šta znači meni, ako na moj zavežljaj sednu još bube i krilati crvi!
Zaista, zbog toga mi neće biti teže! I ne iz vas, vi sadašnji, treba da mi dođe veliki umor. –
Ah, kuda treba sad još da se penjem sa svojom čežnjom! Sa svih brda izgledam ka otadžbinama i majčinskim zemljama.
Ali zavičaj ne nađoh nigde; nestalan sam u svim gradovima i jedan polazak na svima kapijama.
Tuđi su mi i jedno ruglo sadašnji, ka kojima me nedavno srce teralo; i proteran sam iz otadžbina i majčinskih zemalja.
Tako da volim samo još zemlju svoje dece, onu neotkrivenu, u najdaljem moru: ka njoj zovem ja svoje jedro da traži i traži.
Na svojoj deci hoću da popravim, što sam svojih otaca dete: a na svoj budućnosti – ovu sadašnjost!

O neumrljanom saznanju

Kada je juče izašao mesec, učinilo mi se da hoće da rodi jedno sunce: tako širok i bremenit ležao je na vidiku.
Ali jedan lažov bio je on meni sa svojom trudnoćom; i pre ću još verovati u muškarca u mesecu nego u ženu.
Doduše, malo je on još i muško, taj bojažljivi noćni zanesenjak. Zaista, s lošom savešću skita on preko krovova.
Jer on je pohotljiv i ljubomoran, taj monah u mesecu, pohotljiv za zemljom i za svim radostima onih koji vole.
Ne, on mi se ne dopada, taj mačak na krovovima! Odvratni su mi svi, koji se šunjaju oko poluzatvorenih prozora!
Pobožan i ćutljiv, putuje on onamo po zvezdanom prostiraču: – ali meni se ne dopadaju sva tiho-stupajuća muška stopala, na kojima još i neka mamuza ne zveči.
U svakog ko je čestit korak govori; ali samo mačka se iskrada preko poda. Vidi, mačkasto dolazi mesec otud i nepošteno. –
Ovo poređenje dajem ja vama osetljivim licemerima, vama, »čisto-saznavaoci!« Vas zovem ja – pohotljivima!
Još i vi volite zemlju i ono zemaljsko: zacelo sam vas odgonetnuo! – ali stid je u vašoj ljubavi i loša savest, – mesecu ste slični!
Na preziranje zemaljskog nagovoren je vaš duh, ali ne i vaša utroba: ona pak je ono najjače na vama!
Pa se vaš duh stidi, što je po volji vašoj utrobi i ide pred svojim vlastitim stidom putevima prikradanja i laži.
»To bi mi bilo najviše« – tako govori vaš lažljivi duh sebi – »na život da gledam bez pohote i ne kao pas sa isplaženim jezikom:
Da budem srećan u posmatranju, sa umrlom voljom, bez hvatanja i požude sebičnosti – hladan i pepeljasto-siv po celome telu, ali sa pijanim mesečevim očima!
To bi mi bilo najdraže,« – tako zavodi sam sebe zavedeni – »da volim zemlju, kao što je voli mesec, a samo okom samim njenu lepotu da dodirujem.
I to neka mi se zove svih stvari neumrljano saznanje, da od stvari ništa neću: sem da smem da ležim pred njima kao ogledalo sa stotinu očiju.« –
O, vi osetljivi licemeri, vi pohotljivci! Vama nedostaje nevinost u žudnji: pa sad klevećete vi stoga žuđenje!
Zaista, ne kao stvaraoci, oplođivači, željni postajanja volite vi zemlju!
Gde je nevinost? Gde je volja za rađanjem. A ko hoće da stvara iznad sebe, taj mi ima najčistiju volju.
Gde je lepota? Gde svom voljom moram hteti; gde hoću da volim i da propadnem, da jedna slika ne ostane samo slika.
Voleti i propasti: to se rimuje od večnosti. Volja za ljubavlju: to je, biti voljan još i za smrt. Tako govorim ja vama kukavicama!
Ali sad hoće vaša obezmužena razrokost »posmatranjem« da se zove! A što se kukavičkim očima da napipati, treba da bude kršteno »lepim«! O, vi prljači plemenitih imena!
Ali to treba da bude vaše prokletstvo, vi neumrljani, vi čisto-saznavaoci, da nikada nećete rađati: pa kad još i spremni i bremeniti na vidiku ležite!
Zaista, vi punite usta plemenitim rečima: a mi treba da verujemo, da vam se srce preliva, vi lažljivci?
Ali moje reči su sitne, prezrene, nakrive reči: rado prihvatam, što pri vašem obroku ispod stola padne.
Još uvek mogu s njima – licemerima da kažem istinu! Da, moje riblje kosti, školjke i bodljikavo lišće trebaju – licemerima noseve da zagolicaju!
Loš vazduh je uvek oko vas i vaših obroka: ta vaše pohotne misli, vaše laži i tajanstvenosti su vazduhu!
Usudite se ipak prvo, vama samima da verujete – vama i vašoj utrobi! Ko sam sebi ne veruje, laže uvek.
Larvu jednog boga ogrnuli ste pred vama samima, vi »čisti«: u larvu jednoga Boga upuzao je vaš grozni uvijajući crv.
Zaista, vi obmanjujete, vi »posmatrači«! I Zaratustra je nekada bio budala vaših božanskih koža; nije odgonetnuo zmijsko uvijanje, kojima su bile ispunjene.
Nekada mi se činilo da vidim igru duše jednog boga u vašim igrama, vi čisto-saznavaoci! Nijedna veština mi se nije činila nekad boljom od vaših veština.
Zmijsku pogan i loš zadah prikrila mi je daljina: i da se lukavstvo jednog guštera ovde pohotno šunjalo okolo.
Ali ja vam dođoh blizu: tad dođe mi dan – a sad dolazi on vama, – do kraja dođe mesečeva ljubavna veza!
Ta pogledajte! Zatečen i bled stoji on tu – pred jutarnjim rumenilom!
Jer već dolazi ona, užarena – njena ljubav dolazi zemlji! Nevina i stvaralački požudna je svaka sunčana ljubav!
Ta pogledajte, kako nestrpljivo dolazi preko mora! Ne osećate li žeđ i vreo dah njene ljubavi?
Na moru hoće da siše i njegovu dubinu k sebi u visinu da pije: tu se požuda mora diže sa hiljadu grudi.
Poljubljeno i sisano hoće ono da bude od žeđi sunca: vazduh hoće da postane i visina i stazica svetlosti i svetlost sama!
Zaista, poput sunca volim ja život i sva duboka mora.
A ovo mi se zove saznanje: sve duboko treba uvis – ka mojoj visini!

O naučnicima

Dok sam ležao u snu, ždraše jedna ovca sa bršljanovog venca na mojoj glavi, – žderala je i govorila uz to: »Zaratustra nije više naučnik.«
Reče to i ode odatle ispršeno i ponosno. Jedno dete ispričalo je to meni.
Rado ležim ja ovde, gde se deca igraju, uz porušeni zid, među čičcima i crvenim makovim cvetovima.
Naučnik sam ja još deci i još i čičcima i crvenim makovim cvetovima. Nevini su oni, čak još i u svojoj pakosti.
Ali ovcama nisam više: tako to hoće moja srećka – blagoslovena neka je!
Jer ovo je istina: iselio sam se iz kuće naučnika: i vrata sam još za sobom zalupio.
Predugo sedela je moja duša gladna za njihovim stolom; nisam, poput njih, obučen za saznanje kao za razbijanje orasa.
Ja volim slobodu i vazduh iznad sveže zemlje; radije bih još spavao na volovskim kožama, nego na njihovim dostojanstvima i ugledima.
Prevruć sam i izgoreo od vlastitih misli: često mi to oduzima dah. Tad moram na slobodu i van iz svih prašnjavih soba.
Ali oni sede hladno u hladnoj senci: oni hoće u svemu da budu samo gledaoci i paze se da ne sednu tamo, gde sunce gori po stepenicama.
Poput onih, što stoje na ulici zablenuti u ljude, koji prolaze: tako čekaju i oni i blenu u misli, koje su drugi mislili.
Ako ih se uhvati rukama, odmah zapraše oko sebe poput vreća brašna, i nedobrovoljno: i ko bi baš pogodio, da njihova prašina potiče od zrna i od žute miline letnjih polja?
Predstave li se mudrima, zima mi bude od njihovih malih izreka i istina: često je na njihovoj mudrosti neki zadah, kao da potiče iz močvare: i zaista, čuh već i žabu da iz nje krekeće!
Vešti su oni, oni imaju pametne prste: šta hoće moja naivnost kod njihove raznolikosti! Svo nizanje i kopčanje i tkanje razumeju njihovi prsti: tako pletu oni čarape duha!
Dobri satni mehanizmi su oni: samo se treba pobrinuti, da su pravilno nategnuti! Onda pokazuju bez greške koji je sat i prave jednu skromnu galamu pri tome.
Poput mlinova rade oni i tučkova: samo im treba dobaciti njegovo sejno zrnevlje! – oni već znaju, zrno sitno da samelju i beo prah iz toga da naprave.
Oni dobro motre na prste jedni drugima i nemaju najboljeg poverenja. Dovitljivi u malim lukavstvima, čekaju oni na takve, čije znanje ide na hromim nogama, – poput pauka čekaju oni.
Video sam ih uvek da s oprezom spremaju otrov; i uvek su pri tome navlačili staklene rukavice na svoje prste.
I sa lažnom kockom znaju da igraju; i tako vatrene sam ih nalazio u igri, da su se pri tome znojili.
Mi smo jedni drugima strani, a njihove vrline idu mi još više protiv ukusa, nego njihove laži i njihove lažne kocke.
I kad sam stanovao kod njih, tad sam stanovao iznad njih. Zbog toga su postali ljuti na mene.
Oni neće ništa da čuju o tome, da neko ide iznad njihovih glava; i tako metnuše drvo i zemlju i đubre između mene i svojih glava.
Tako su prigušivali odjek mojih koraka: a najlošije dosad su me čuli oni najučeniji.
Sve ljudske pogreške i slabosti metnuli su između sebe i mene: – »lažnim tavanom« zovu oni to u svojim kućama.
Ali uprkos tome idem ja sa svojim mislima iznad njihovih glava; i čak, kad bih hteo da idem na svojim vlastitim greškama, bio bih još iznad njih, i njihovih glava.
Jer ljudi nisu jednaki: tako govori pravednost. I što ja hoću, oni ne bi smeli da hoće!

O pesnicima

»Otkad bolje poznajem telo,« – reče Zaratustra jednome od svojih učenika – »duh je meni samo još tobože duh; a sve 'neprolazno' – to je isto tako samo jedno poređenje.«
»To sam te jednom već čuo da kazuješ,« odgovori učenik; »a tada si dodao: 'ali pesnici lažu previše.' A zašto si rekao da pesnici previše lažu?«
»Zašto?« reče Zaratustra. »Pitaš zašto? Ja ne pripadam onima, koje se sme pitati za njihovo zašto.
Da li je moje doživljavanje od juče? Davno je to bilo, kad sam doživeo razloge svojih mišljenja.
Ne bih li morao biti bure od pamćenja, kad bih hteo još i svoje razloge da imam uz sebe?
Već mi je previše, moja mišljenja sama da zadržim; i poneka ptica odleteće.
A ponekad nađem još i neku doseljenu životinju u svom golubarniku, koja mi je strana, i koja drhće, kad svoju ruku potom položim.
Ipak šta ti je jednom rekao Zaratustra? Da pesnici previše lažu? – Ali i Zaratustra je jedan pesnik.
Veruješ li sad, da je tu govorio istinu? Zašto veruješ u to?«
Učenik odgovori: »ja verujem u Zaratustru.« A Zaratustra zavrte glavom i osmehivaše se.
Vera me ne čini blaženim, reče, naročito ne vera u mene.
Ali pretpostavimo, da neko sasvim ozbiljno kaže, pesnici lažu previše: tu ima pravo, – mi lažemo previše.
Mi takođe znamo premalo i loše učimo: ovako moramo već lagati.
A ko od nas pesnika nije falsifikovao svoje vino? Poneka otrovna smeša desila se u našim podrumima, ponešto neopisivo bilo je učinjeno tu.
A zato što znamo malo, svide nam se od srca siromašni duhom, posebno ako su to mlade ženice.
I čak smo za stvarima još požudni, što ih sebi stare ženice uveče ispričaju. To zovemo mi čak na sebi večno-žensko.
I kao da postoji neki naročiti tajni prilaz znanju, koji se zaruši pred onima, koji nešto uče: tako verujemo mi u narod i njegovu »mudrost.«
A ovo veruju svi pesnici: da ko ležeći u travi ili na usamljenim padinama naćuli uši, doznaje nešto o stvarima, što su između neba i zemlje.
A dođu li im nežna osećanja, tad misle pesnici uvek, priroda sama zaljubila se u njih:
I ona se prikrada njihovom uhu, tajanstvenost unutra da kaže i zaljubljene laskave govore: od čega se prse i nadimaju pred svim smrtnicima!
Ah, ima tako mnogo stvari između neba i zemlje, o kojima su samo pesnici nešto sanjali!
A naročito iznad neba: jer svi bogovi su pesničke slike, pesničke izlike!
Zaista, uvek nas vuče gore – naime u carstvo oblaka: na njih posedamo mi svoje šarene mehove i zovemo ih onda bogovima i nadljudima: –
A oni su taman dovoljno laki za te stolice! – svi ti bogovi i nadljudi.
Ah, kako sam umoran od svega toga nedovoljnog, što bezuslovno treba da bude događaj! Ah, kako sam umoran od pesnika!
Dok je Zaratustra tako govorio, ljutio se na njega njegov učenik, ali je ćutao. A i Zaratustra je ćutao; a njegovo oko se bilo okrenulo unutra, kao kad bi gledalo u velike udaljenosti. Najzad uzdahnu i odahnu.
Ja sam od danas i nekada, reče tad; ali nešto je u meni, što je od sutra i prekosutra i što će nekad biti.
Umorih se od pesnika, starih i novih: svi su mi oni površna i plitka mora.
Nisu dovoljno mislili u dubinu: zbog toga im osećaj nije potonuo sve do dna.
Malo sladostrašća i malo dosade: to im je bilo još najbolje razmišljanje.
Avetinjskim dahom i šmugavanjem važio mi je zvonko sazvučje njihovih harfi; šta su znali oni dosad o žaru tonova! –
Nisu mi još ni dovoljno čisti: oni mute svi svoju vodu, da bi izgledala duboka.
I rado se izdaju za pomiritelje: ali srednjaci i mešači ostaju mi i pola-pola i nečisti! –
Ah, bacao sam dosta svoju mrežu u njihova mora i htedoh da uhvatim dobre ribe; ali uvek sam izvlačio glavu jednog starog boga.
Tako je gladnome more davalo jedan kamen. I oni sami zacelo bi mogli poticati iz mora.
Svakako, u njima se nađu biseri: utoliko su sličniji i samim tvrdim ljuskarima. A umesto duše nalazio sam često kod njih zasoljenu sluz.
Od mora su se naučili još i njegovoj sujeti: zar nije more paun nad paunovima?
Još i pred najružnijim od svih bivola razviće on svoj rep, nikada se neće umoriti svoje čipkaste lepeze od srebra i svile.
Nadmeno gleda bivol uz to, pesku blizak u svojoj duši, bliži još gustišu, ali najbliži močvari.
Šta je za njemu lepota i more i paunov ukras! To poređenje kažem ja pesnicima.
Zaista, njihov duh sâm je paun paunovima i jedno more sujete!
Gledaoce hoće duh pesnikov: ako treba još i bivole! –
Ali ovog duha sam se umorio: i ja vidim da dolazi, da će i on svog samog biti umoran.
Izmenjene videh već pesnike i pogleda usmerenog protiv sebe samih.
Pokajnike duhom videh da dolaze: izrasli su iz njih.

O velikim događajima

Postoji jedno ostrvo u moru – nedaleko od blaženog ostrvlja Zaratustrinog – na kojem se neprestano dimi jedan vatreni breg; o njemu kaže narod, a naročito kažu to stare ženice iz naroda, da je ono poput stenovitog bloka postavljeno pred kapiju donjeg sveta: a kroz vatreni breg sâm vodi uzana staza naniže, koja prati do te kapije donjeg sveta.
Baš u ono vreme, kad je Zaratustra boravio na blaženim ostrvima, desilo se, da je jedan brod bacio sidro uz ostrvo, na kojem stoji breg koji se dimi; a njegova posada otišla je na kopno, u odstrel zečeva. Ali uoči podnevnog časa, pošto su kapetan i njegovi ljudi opet bili skupa, videše iznenada kroz vazduh jednog čoveka kako im prilazi, a njegov glas reče jasno: »Vreme je! Krajnje je vreme!« Ali kad im je prilika bila najbliže – proletela je pak brzo poput neke senke, u pravcu, gde je ležao vatreni breg – tad prepoznaše oni sa velikim zaprepašćenjem, da je to Zaratustra; jer oni su ga svi već videli, izuzev samoga kapetana, i oni ga voleše, kao što narod voli: tako da su u podjednakom udelu ljubav i strah skupa.
»Pogledajte mi!« reče stari krmanoš, »eto ode Zaratustra u pakao!« –
U isto vreme, kad su ovi brodari dospeli na vatreno ostrvo, pronela se glasina okolo, da je Zaratustra nestao; a kad su bili pitani njegovi prijatelji, ispričaše oni, da je on noću otišao na brod, ne kazujući, kuda hoće da putuje.
Tako nastade neki nemir; ali nakon tri dana dođe tom nemiru priča ljudi sa broda povrh toga – i sad reče sav narod, da je đavo odneo Zaratustru. Njegovi učenici smejahu se doduše zbog takvog ogovaranja; a jedan od njih reče čak: »pre ću još verovati da je Zaratustra odneo đavola.« Ali u dnu duše svi su bili puni zabrinutosti i čežnje: tako da je njihova radost bila velika, kad se petog dana Zaratustra pojavio među njima.
A ovo je pripovetka o Zaratustrinom razgovoru sa vatrenim psom.
Zemlja, reče on, ima jednu kožu; a ta koža ima bolesti. Jedna takva bolest se zove na primer: »čovek.«
A jedna druga od tih bolesti zove se »vatreni pas«: o njemu su ljudi mnogo lagali i bili lagani.
Da bih istražio uzrok ove tajne otišao sam preko mora: i ja sam video istinu nagu, zaista! bosonogu do vrata.
Šta to po sebi ima sa vatrenim psom, sad znam; i ujedno sa svim izbacivačkim i obaračkim đavolima, kojih se ne samo stare ženice plaše.
»Napolje s tobom, vatreni psu, iz tvoje dubine!« povikah, »i priznaj, koliko duboka je ta dubina! Odakle je to, što si tu izbrektao?
Ti obilno piješ more: to odaje tvoja zasoljena rečitost! Zaista, za jednog psa dubine uzimaš svoju hranu previše sa površine!
Uvrh glave za trbuhozborca zemlje te držim: i uvek kad bih čuo izbacivačke i obaračke đavole da govore, nalazio bih da su poput tebe: zasoljeni, lažljivi i plitki.
Vi umete da urlate i zamračujete pepelom! Vi ste najbolji hvalisavci i dovoljno ste učili veštinu blato da vruće kuvate.
Gde ste vi, tu stalno mora blato u blizini da bude, i mnogo spužvastog, špiljastog, stešnjenog: to hoće na oslobodu.
'Sloboda' urlate svi vi najradije: ali ja sam se odučio da verujem u 'velike događaje,' čim je mnogo rike i dima unaokolo oko njih.
I veruj mi samo, prijatelju paklena dreko! Najveći događaji – to nisu naši najglasniji, nego naši najtiši časovi.
Ne oko pronalazača nove buke: oko pronalazača novih vrednosti okreće se svet; nečujno se okreće.
I priznaj samo! Uvek se samo malo šta desilo, kada bi se tvoja buka i dim povukli. Šta je stalo do toga, što je neki grad postao mumija, a neki kip leži u blatu!
I još ovu reč kazaću obaračima kipova. To je zacelo najveća ludost, so bacati u more i kipove u blato.
U blatu vašeg prezrenja ležao je kip: ali upravo to je njegov zakon, da mu iz preziranja ponovo život i životna lepota raste!
S božanskim crtama ustaje on sada i paćenički-zavodljivo; i zaista! još će vam on reći hvala, što ste ga oborili, vi obarači!
Ali ovaj savet dajem kraljevima i crkvama i svemu što je starački- i vrlinom slabo – pustite samo da vas obore! Da vi opet dođete do života, a do vas – vrlina!« –
Tako sam govorio pred vatrenim psom: tu me prekide natmureno i upita: »Crkva? Šta li je to?«
»Crkva?« odgovorih ja, »to je jedna vrsta države, i to najlažljivija. Ta ućuti tiho, ti licemerni psu! Ti poznaješ već svoju vrstu zacelo ponajbolje!
Kao i ti sâm i država je licemerni pas; kao i ti govori ona rado uz dim i urlik, – tako da stvara veru, poput tebe, da govori iz trbuha stvari.
Jer ona hoće na svaki način da bude najvažnija životinja na zemlji, država; a još joj se i veruje.« –
Kad sam to rekao, vatreni pas se ponašao kao bezuman od zavisti. »Kako?« vikao je, »najvažnija životinja na zemlji? I još joj se veruje?« A tako mnogo pare i groznih glasova dolazilo mu je iz ždrela, da sam mislio, da će se ugušiti od ljutine i zavisti.
Najzad je postao tiši, a njegovo dahtanje je popustilo; ali čim je utihnuo, rekoh smejući se:
»Ti se ljutiš, vatreni psu: dakle ja imam pravo u vezi tebe!
A da bih pravo još i zadržao, počuj o drugom jednom vatrenom psu: taj stvarno govori iz srca zemlje.
Zlato diše njegov dah i zlatnu kišu: tako to hoće srce njemu. Šta je njemu još pepeo i dim i vrela sluz!
Smejanje leprša iz njega kao neko šareno oblačje; nepovoljan je on tvom grgljanju i pljuvanju i jarosti utrobe!
A zlato i smeh – to uzima on iz srca zemlje: jer samo da znaš, – srce zemlje je od zlata.«
Kada je to vatreni pas saslušao, više nije mogao da izdrži, da me sluša. Posramljen uvukao je svoj rep, i rekao na jedan posramljen način vau! vau! pa otpuza silazeći u svoju pećinu. –
Tako je pripovedao Zaratustra. A njegovi učenici jedva su slušali: tako je velika bila njihova želja, da mu ispričaju o ljudima sa broda, zečevima i letećem čoveku.
»Šta da mislim o tome!« reče Zaratustra. »Zar sam ja neka avet?
Ali biće da je to bila moja senka. Čuli ste zacelo već ponešto o putniku i njegovoj senci?
Ali ovo je sigurno: moram je držati kraćom, – inače će mi još pokvariti ugled.«
I ponovo zavrte Zaratustra glavom i čuđaše se. »Šta da mislim o tome!« reče ponovo.
»Zašto je vikala avet: 'vreme je! Krajnje je vreme!'
Za šta je to – krajnje vreme?« –

Predskazivač

» – i videh gde siđe na ljude velika žalost. I najbolji se zasitiše svoga posla.
Stade se širiti nauk, uz koji trčaše vera:'Sve je pusto. Sve je isto. Sve je bilo!'
I odjekivahu brda unaokolo:'Sve je pusto. Sve je isto. Sve je bilo!'
Mi smo na vreme obrali žetvu, pa zašto nam je sav rod potruleo, i pocrneo? Šta to pada na zemlju poslednje noći za zloga meseca?
Uzaman sav trud, u otrov nam se vino pretvorilo, pogled od uroka spržio je naša polja, i naša srca, te su požuteli.
Osušismo se svi; padne li vatra na nas, mi dižemo prah kao da smo pepeo: – i samu smo vatru zamorili.
Svi nam se kladenci sasušiše, i samo more uvuče se. Kopno pršti i drobi se, a dubina neće da guta!
'Ah , zar nema mora u kojem bi se još moglo utopiti', tako vapije naša tužba – preko plitkih močvara.
Odista, već nam teško pada i umreti; te samo budni, i živujemo tek – po kosturnicama!« –
Tako ču Zaratustra gde govori jedan pretskazivač, njegovo ga je proricanje dirnulo, i sveg izmenilo. Posta žalostan, i umoran; i bio je sličan onima o kojima je pretskazivač govorio.
Zaista vam kažem, reče učenicima svojim, malo će još potrajati pa će doći taj dugi suton. O, kako bih spasao svoju svetlost od njega!
Da mi ne utrne u toj žalosti! Ta treba da svetli još udaljenim svetovima, i najudaljenijim noćima!
S takvom je brigom u srcu Zaratustra tumarao tamo amo; tri puna dana niti je pio niti jeo, nije imao pokoja, i nije progovorio reči. Naposletku, pade u dubok san. A učenici mu seđahu po cele duge noći oko njega, i čekahu zabrinuti da li će se probuditi, da li će progovoriti, i povratiti se od svoje turobnosti.
I evo šta je rekao Zaratustra kad se probudio; glas njegov dopirao je do njegovih učenika kao iz daleke daljine:
»Čujte, prijatelji, san što sam snio, i pomozite mi da ga protumačim!
Još je san taj zagonetka za me; smisao mu još je skriven u njemu, i zatvoren, i ne može da poleti iz njega na slobodnim krilima.
Snio sam da sam se odrekao svega života. Postao sam noćnim stražarem, tamo na brdu u usamljenoj kuli smrti.
Čuvao sam joj mrtvačke kovčege: prepuni tih trofeja bili su mračni svodovi. Kroz staklene kovčege gledao je u mene savladani život.
Udisao sam zrak prašnih večnosti: zagušno toplo, i prašno, bilo je u mojoj duši. Ali ko bi onde i mogao izvetriti svoju dušu!
Ponoćno videlo stalno me je okruživalo, uza nj se sćućurila osama, i, treći još, bio je grčeviti grobni mir, najgori od svih mojih neprijatelja.
Držao sam ključeve najzarđanije ključeve na svetu; i umeo sam njima da otvaram kapiju uz najveći škriput brave.
Kao zlokobno graktanje išao bi jek kroz duge hodnike kad bi se rastvorila krila na kapiji: oduran je bio glas u te ptice koja nije volela da je bude iz sna.
Ali je još strašnije bilo, i više se ledilo srce, kad bi opet sve zaćutalo, i svud nastao mir, a ja sam sam samcat sedeo posred te ubistvene tišine.
Tako mi je prolazilo i mililo vreme, ako je uopšte bilo vremena, – jer šta sam ja mogao znati da li ga još ima! Naposletku, dogodi se ono što me probudi.
Triput udariše udari o vrata, kao gromovi, triput odjeknuše urlikom svodovi: ja odoh k vratima.
Povikah: Alpa! Ko to nosi svoj pepeo na breg? Alpa! Alpa! Ko to nosi svaj pepeo na breg?
Utuvih ključ, i htedoh s mukom da otvorim vrata. Ali, još ih ne bejah otvorio ni koliko da se provuče prst kroz njih:
A vihor-vetar rastvori oba krila na vratima, i zviždući oštro, i kao pomaman, ubaci mi jedan crni kovčeg:
Pršteći, i lomeći se, i zviždući, raspade se kovčeg, i izbaci sablasti u tisuću vidova.
Načini se urnebesna huka i smeh i podsmeh oko mene, koje dizahu tisuće utvara od dece i andela, i sovuljaga i luda, i leptirova velikih kao deca.
Grdno se preplaših, i padoh ničice. I stadoh vikati od straha kako još nikad nisam vikao.
Ali me moja rođena vika probudi: – ja dođoh k sebi.« –
Zaratustra ispriča tako svoj san, pa zaćuta: jer još nije znao, kako bi taj svoj san protumačio. Ali učenik kojeg je najviše voleo, ustade žurno, uhvati Zaratustru za ruku, i reče.
»Sam tvoj život tumači nam taj tvoj san, Zaratustra!
Zar nisi ti sam vihor što zviždi kao pomaman, koji rastvara vrata na kuli smrti?
Zar nisi ti sam kovčeg pun šarenih pakosti, i anđeoskih utvara životnih?
Odista, kao dečji kikot u tisuću vidova ulazi Zaratustra u sve kosturnice, smejući se noćnim stražarima i grobarima, i svima što zveckaju muklim ključevima.
Zastrašićeš ih, i baciti ničice tim svojim smehom; a nesvest, i povratak u život, dokazaće tvoju moć nad njima.
Pa i kad padne dugi suton, i umor smrti, ti nećeš zaći na našem nebu, ti poborniče života!
Učinio si te smo videli nove zvezde i nova svetila nebeska; odista, i sam smeh razapeo si nad nama kao šaren šator.
Odsad će se neprestano dečji smeh razlegati iz mrtvačkih kovčega; odsad će neprestano jak vetar pobedonosno duvati protiv umora od smrti: za to si nam ti glavom jamac, i prorok!
Odista, ti si sanjao glavom njih, tvoje dušmane: i to ti je dosad najteži san!
I kao što si se ti od njih otreznio, i došao k sebi, tako treba i oni da se otrezne od samih sebe – pa da dođu k tebi! « –
Tako reče učenik; a svi ostali okupiše se tad oko Zaratustre, uhvatiše ga za ruke, i pokušavahu da ga zagovore da napusti postelju, i turobnost, pa da se svrati k njima. Ali Zaratustra sedaše pravo u svojoj postelji, a pogled mu je bludeo. Kao neko koji se vraća iz daleke tuđine, gledao je on svoje učenike, ispitivao im lica; i još ih nije mogao da pozna. Ali kad ga digoše, i postaviše na noge, izmeni se odjedared sjaj u njegovim očima; on razume sve što se dogodilo, pogladi se po bradi, i reče snažnim glasom:
»Dobro je! Sve ima svoje vreme; postarajte se samo, učenici moji, za dobru večeru, i to što pre! Tako ću da okajem rđave snove!
A pretskazivač neka za stolom sedi pored mene: zaista vam kažem, pokazaću mu more u kojem se još može utopiti!«
Tako to reče Zaratustra. Pri tom gledaše dugo u oči učeniku koji je protumačio san, i klimaše glavom. –

O iskupljenju

Kad je Zaratustra jednoga dana prelazio preko velikog mosta, zaokupiše ga bogalji i prosjaci, i jedan mu guravi ovako reče: »čuj, Zaratustra! I puk već uči ud tebe, i poćinje da veruje u tvoju nauku: ali, da bi imao potpunu veru u tebe, potrebno je prvo i ovo – da uveriš još i nas bogalje! Evo ovde imaš lep izbor, i priliku da se ogledaš na više nego na jednom! Možeš slepima da povratiš vid, i da učiniš da hromi kroče nogom, a onome što malo odviše nosi na ledima, mogao bi malo da skineš s leda: – To bi, po mome mišljenju, bio način da i bogaljima uliješ vere u Zaratustru«. A Zaratustra njemu odgovori ovako: »Ako grbavome oduzmeš grbu, uzimaš mu duh njegov – kaže narod. A ako daš slepcu očni vid, videće odviše pokvarenosti na zemlji, pa će prokleti onog koji ga je izlečio. Onaj koji učini da hromi kroči nogom, naneće mu najveću štetu: jer tek što prohoda, prohodaće i njegovi poroci s njim – take uči narod o bogaljima. A što ne bi Zaratustra naučio što i od naroda, kad narod uči od Zaratustre? Ali to je još najmanje što vidim, otkako sam čovek: da ovaj nema oka, onaj uha, a onaj treći noge, i da ih još ima koji su izgubili i jezik, ili nos, ili glavu. Vidim, i video sam ja i gore što, i takvih strahota da ne bih mogao o svačem ni govoriti, a o ponečem čak ni ćutati: tako na primer ljude koji ničeg nemaju, osim što imaju nešto previše – dakle ljude koji nisu ništa drugo do jedno veliko oko, ili jedna velika usta, ili jedan veliki trbuh, ili uopšte samo nešto veliko, – njih ja zovem naopakim bogaljima. Kad sam došao bio iz svoje samoće, i išao prvi put preko ovoga mosta: tada nisam mogao da verujem svojim očima, gledao sam i gledao, i najzad sam rekao: »to je jedno uho. Uho, veliko koliko i čovek!« Pogledao sam još bolje, i odista, pod uhom micalo se još nešto, bestraga sićušno, i jadno i žalosno! Verujte, golemo uho stajalo je na tankoj maloj peteljci, – i ta je peteljka bila čovek! Da je ko uzeo staklo da vidi, mogao bi poznati još i jedno sitno zavidljivo lišće; i još, da uz peteljku geguca jedna naduvena dušica. A puk mi reče da to veliko uho ne samo da je čovek nego veliki čovek, genije. Ali ja nisam puku nikad verovao kad bi govorio o velikim ljudima – i ostao sam pri svome uverenju da je to jedan naopaki bogalj, koji ni od čega nema dosta a od jednoga ima i suviše. Kad je Zaratustra ovo rekao guravome, i onima koje je ovaj predvodio i zastupao, okrenu se vrlo neraspoložen svojim učenicima, i reče: Zaista vam kažem, prijatelji moji, ja idem među ljudima kao među odlomcima, i kao medu otkinutim udovima ljudskim! To je najužasnije za moje oči što vidim ljude razmrskane i rasute, kao po bojištu ili na klanici. A kad bi oči mi da se spasu iz sadašnjosti u prošlost, svuda ih sreta isto: odlomci, i otkinuti udovi, i čudni slučajevi – a ne ljudi! Ovo sad, i ono što je bilo, na ovoj zemlji – o, prijatelji – to je ono što ja ne mogu nikako da podnesem, i ja ne bih umeo dalje živeti, da ne vidim unapred, ono što će doći.Onaj što gleda unapred, onaj koji hoće, koji stvara, koji je budućnost, i most ka budućnosti, – i, ah, u isti mah još uvek bogalj na ovome mostu: sve je to Zaratustra. A vi ste pitali često jedan drugog: »Ko je nama Zaratustra? Kako da ga zovemo?« I kao što ja činim, pitanjima ste sebi odgovorili. Je li on onaj što obriče? Ili onaj što ispunjuje? Onaj što osvaja? ili, što nasleđuje? Jesen? Ili, ralo na plugu? Ili jedan koji je ozdravio? Je li pesnik? Ili je pravdoljubac? Oslobodilac? Ili, ukrotilac? Dobar? ili zao? Ja idem među ljudima kao među odlomcima budućnosti; one budućnosti koju ja vidim. A sve za čim čeznem, i do čega mi je stalo, jeste da u jedno snesem, i sklopim, što su odlomci, i što je zagonetka i čudan slučaj. I, kako bih podneo što sam čovek, kad čovek ne bi ujedno bio i pesnik, i rešavač zagonetaka i čudnih slučajeva! Iskupiti sve koji su prošli, i sve »Bilo jednom« pretvoriti u »Tako sam hteo« – to bi za mene tek bilo iskupljenje! Volja – tako se zove oslobodilac, i donosilac radosti: tome sam vas učio, prijatelji moji! A sad naučite još i ovo: I sama volja još je zatočenik. Hteti, čini slobodnim: ali, kako ćemo nazvati ono što još i oslobodioca baca u kvrge? »Bilo jednom«; tako se zove škriputa zuba, i najosamljenija tugoba volje. Nemoćna prema onom šte je učinjeno – ona je jedak gledalac za sve što je prošlo. Volja ne može da hoće unazad; i to što ne može da skrha vreme, i nagon vremena, – to je najosamljenija tugoba volje. Volja čini slobodnim. ali, šta pronalazi volja za samu sebe da bi se oslobodila svoje tugobe, i da bi ismejala svoju tamnicu? Ah, ludakom postaje svaki zatočenik! Na lud se način iskupljuje i zarobljena volja. Što vreme ne može poteći unazad, to u njoj raspaljuje gnev; »ono što je bilo jednom« – tako se zove kamen koji ona ne može da odvalja. I zbog toga valja kamenje u gnevu svom, i u ljutini, i sveti se svemu što ne raspaljuje gnev i ljutina kao nju. Tako postade volja od oslobodioca osvetnikom: svemu što može da pati, čini nažao zato što ne može unazad. U tome, samo u tome i jeste osveta: neraspoloženje volje prema vremenu, i prema njegovu »Bilo jednom«. Zaista vam kažem, ima jedna velika ludost u našoj volji; a u prokletstvo za sve čovečansko, izrodilo se to što je ta ludost naučila kako treba imati duha! Duh osvete: prijatelji moji, to je ljudima izgledalo najbolje što su dosad smislili; gde je bilo patnji tu je uvek imalo da bude i kazni. »Kazan«, tako naziva sebe samu osveta: lažnom rečju hoće sebi da dodvori čistotu savesti. I zato što i u onom koji ima volje ima patnje, zato što ne može da hoće unazad, – zato je tobože i sama volja, i ceo život – kazan! Pa se tako valjao oblak za oblakom preko duha, dok nije najzad ludilo stalo propovedati: »Svega će nestati, i zato i treba svoga da nestane!« »I to je sušta pravda, to je zakon vremena po kojemu mora ono samo da poždere svoju decu«: tako je propovedalo ludilo. »Poredak stvar udešen je prema pravu, i prema kazni. O, kad će doći iskupljenje od toka stvari, i od kazni 'života' «? Tako je propovedalo ludilo. »Može li biti iskupljena ako ima prava koje je večito? Ah, kamen 'Bilo jednom' ne može se pomaći: večito moraju trajati i sve kazne!« Tako je propovedalo ludilo. »Učinjeno delo ne može se uništiti: kazan ga ne može učiniti neučinjenim! To je, to je baš ono što je večito na kazni 'život', da život uvek ponovo mora da je i delo, i krivica! « »Jedino ako bi volja naposletku iskupila sebe samu pa od volje postala protiv-volja:« – ali vi poznajete, braćo moja tu izmaštanu pesmu ludilovu! Drugim sam vas putem poveo od tih izmaštanih pesama kad sam vas učio: »Volja je ono što stvara«. Sve »Bilo jednom« je odlomak, zagonetka, čudnovat slučaj – dok mu stvaralačka volja kaže: »jer, tako sam hteo!« – Dok mu stvaralačka volja ne kaže: »Jer tako hoću! Tako ću hteti!« A da li je već rekla tako? I, kad će to biti: Je li se volja izvila već iz svoje sopstvene ludosti: Je li volja bila već sama za se iskupilac, i nosilac radosti? Je li zaboravila već na duh osvete; na škriput zuba? I, od koga je naučila da se pomiri s vremenom i naučila još više nešto, više od svakog pomirenja. Više od svakog pomirenja mora da hoće volja, volja za moći: – ali kako se to može zbiti s njom: Ko bi je naučio još i da hoće unazad?« – Na ovom mestu njegove besede, dogodi se da Zaratustra odjedared zastade, i izgledaše sasvim kao neko koji se u najvećoj meri poplašio. S poplašenim pogledom gledao je u svoje učenike; njegovo oko prodiralo je kao strela kroz njihove misli, primisli. Ali već posle nekoliko trenutaka smejao se opet, i reče umiren: »Teško je živeti među ljudima, zato što je teško ćutati. Naročito za onog koji voli da govori.« – Tako je to reče Zaratustra. A onaj guravi osluškivao je razgovor, i beše za sve vreme sakrio lice a kad je čuo da se Zaratushra nasmejao, diže radoznalo oči, i reče polako: »Zašto govori Zaratustra drukčije nama a drukčije svojim učenicima?« Zaratustra odgovori: »To je sasvim prosto! Sa guravima se guravo i govori!« »Da, reče guravi; a učenicima, može se govoriti što padne na pamet. Nego, zašto govori Zaratustra drukčije sa svojim učenicima – a drukčije sa samim sobom?« –

O ljudskoj mudrosti

Nije vis: već provalija je ono što je strašno! Provalija, gde pogled pada sunovrat u bezdan a ruka poseže u vis. Tu zadrhće srce pred svojom dvostrukom voljom. Ah, prijatelji, da li vi pogađate dvostruku volju i moga srca? U tome je eto za mene provalija, i opasnost, što moj pogled pada sunovrat u vis, a moja bi ruka da se drži i oslanja – na dubinu! Moja se volja grčevito hvata za čoveka, vezujem se lancima za čoveka, jer me nešto nosi silno u vis ka natčoveku: onamo hoće moja druga volja. I toga radi živim među ljudima slep, kao da ih i ne poznajem: da ne bi moja ruka izgubila sasvim svoju veru u ono što je postojano. Ja ne poznajem vas ljude: ta pomrčina, i uteha, često su se već širile oko mene. Svaka varalica može me naći kraj kapije na drumu, i ja pitam: da li hoće da me prevari? To je moja prva ljudska mudrost, što puštam da me varaju da se ne bih morao čuvati od varalica. Ah, kad bih se čuvao od čoveka: kako bi onda mogao čovek biti kotva za moje uže! I suviše lako odvio bi se, i mene odbacio bestraga! To je proviđenje koje upravlja mojom sudbinom: da treba da sam bez obazrivosti. Ko neće da ugine među ljudima, mora da nauči da pije iz svih čaša; a ko hoće da među ljudimo ostane čist, mora se umeti oprati i u prljavoj vodi. Često sam sâm sebe ovako tešio: »Napred! Ne malakši! Staro srce! Nesreća ti dade loš savet : smatraj to za svoju – sreću!« A ovo je druga moja ljudska mudrost: ja više volim da poštedim sujetne nego ponosite. Zar povređena sujeta nije mati svih žalosnih igara? A gde se ponos vređa tu poraste nešto što je još bolje od ponosa. Da bi se mogao život dobro posmatrati, treba igru njegovu dobro igrati; a za to opet treba dobrih igrača. Dobri su igrači, koliko znam svi sujetni: oni igraju, i hoće da ih rado gledaju, – sav im je duh u toj volji. Oni se prikazuju, oni se pronalaze; volim da u njihovoj blizini posmatram život, – to leči od turobnosti. Zato štedim sujetne, jer su mi oni lekari protiv turobnosti, i vezuju me za čoveka kao za pozorište. A onda: niko nije u stanju da u sujetnoga izmeri svu dubinu njegove skromnosti. Ja ga volim, i sažaljevam ga njegove skromnosti radi. Od vas hoće on da se nauči veri u samoga sebe; njega hrane vaši pogledi, on jede hvalu iz vaših ruku. Čak i vašim lažima veruje, ako dobro lažete o njemu: jer, sasvim u dubini, njegovo srce uzdiše: »šta sam ja«! I, ako je ono prava vrlina koja ne zna za sebe: eto, sujetni ne zna za svoju skromnost! – A treća je moja ljudska mudrost: što ne dam da mi se pokvari posmatranje zla usled vaše strašljivosti. Ja sam blažen kad gledam čudesa što ih izleže toplo sunce: tigrove, i palme, i zmije zvečarke. I među ljudima ima lepoga poroda toplog sunca, i mnogo čudesnih pojava zloga. Doduše, kao što mi se ni najmudriji među vama nisu učinili baš tako mudri, tako sam našao da je i ljudska zloba u stvari manja nego što se kaže. I često sam se pitao mašući glavom. čemu još i zvekećete, zmije zvečarke? Zaista vam kažem, ima još budućnosti i za zlo! I najtopliji jug još nije pronađen za ljude. Za mnogo što se kaže danas da je najveća pakost, a nije šire od dvanaest pedalja, ni duže od tri meseca! A doći će doba kad će se veće aždaje javljati na zemlji. Jer, da natčovek ne bi ostao bez svoje aždaje, nadaždaje koja će biti dostojna njega: zato mora još mnogo toplog sunca da prži močvarnu prašumu! Od vaših divljih mačaka moraju dotle postati tigrovi, a iz vaših otrovnih žaba krokodili: jer dobar lovac ište dobra lova! Zaista vam kažem, dobri i pravedni! Na vama je mnogo što za ismejavanje, a pre svega vaš strah od onog što se dosad zvalo »đavolom«! Vi ste u duši svojoj toliko tuđi onom što je veliko, da bi vam natčovek u svojoj dobroti izgledao strašan! A vi mudraci i mnogoznalci, vi biste bežali pred sunčanim ognjem mudrosti u kojem natčovek s uživanjem kupa svoju nagotu! Vi najviši medu ljudima, na koje sam nailazio! evo u čemu je moja sumnja u vas, i moj potajni smeh: ja slutim da biste vi moga natčoveka nazvali – đavolom! Ah, zasitio sam se tih najviših i najboljih: želeo bih iz te »visine« naviše, napolje, dalje ka natčoveku. Groza me spopade kad videh te najbolje u njihovoj nagoti: ponikoše mi krila da poletim u daleke budućnosti. U dalje budućnosti, na južnije jugove, nego što ih je ikad sanjao stvaralački duh: onamo gde se bogovi stide svake odeće! A vas hoću da vidim odevane, vi braćo moja, i bližnji, i to nakićene, i sujetne, i dostojanstvene, kao »dobre i pravedne«. I odeven ću i sam sedeti među vama, – da ne bih poznao ni vas ni sebe: jer u tome je moja poslednja ljudska mudrost. –

Najtiši čas

Šta se zbi sa mnom, prijatelji moji? Vidite da sam zbunjen, izgubljen, nevoljno poslušan, spreman da pođem – ah, od vas da odem! Jeste, još jednom mora Zaratustra u svoju samoću: ali, neveselo vraća se ovaj put medved u svoju pećinu! Šta mi se dogodi! Ko mi naredi? – Ah, moja srdita gospodarica hoće tako, ona me oslovi; rekoh li vam već ime njeno? Juče pred veče oslovi me moj najtiši čas: to je ime moje strašne gospodarice. I tu bi odlučeno, – moram vam sve reći, da vam srce vaše ne bi otvrdlo prema odlazniku tako iznenada! Znate li vi šta je strah onoga koji hoće da zaspi? – Prožme ga strah od glave do pete u času kad ispod njega nestaje tla a san mu dolazi. Ovo vam kažem kao sliku. Juče, u času najtišemu, nestade tla ispod mane: san mi dolazaše. Skazaljka se pomače, časovnik moga života utiša dah – nikada ne čuh takvu tišinu oko sebe: srce mi stade jako kucati. Tada mi prozbori nešto bez glasa: »Ti već znaš, Zaratustra?« - Uzviknuo sam prestravljen ovim šapatom a krv mi se ledila u obrazima: ali sam ćutao. Na to mi i po drugi put prozbori nešto bez glasa: »Ti znaš, Zaratustra, ali ti nećeš da kažeš!« Najzad odgovorih kao kakva jogunica: »Jeste, ja znam samo neću da kažem!« Na to mi opet prozbori ono bez glasa: »Da li nećeš, Zaratustra? Je li to baš tako? Ne skrivaj se svojim jogunstvom! « – A ja sam plakao, i drhtao kao dete, i govorio: »Ah, ta ja bih hteo, ali kad ne mogu! Oprosti mi samo to! To je preko moje snage!« Na to mi opet prozbori ono bez glasa: Šta je stalo do tebe, Zaratustra! Reci što imaš da kažeš pa ma se skrhao! « – A ja odgovorih: »Ah, zar to ja imam da kažem! I, ko sam ja? Ja čekam dostojnijega od mene; ja nisam dostojan ni da se skrham na njemu.« Na to mi opet prozbori ono bez glasa: »Šta je stalo do tebe? Još dosta ponizan? U poniznosti je najtvrđa koža.« – A ja odgovorih: »Šta sve nije već ponela na sebi koža moje poniznosti! Živim na podnožju svoje visine: a koliki su vrhovi moji? Niko mi toga još ne reče. Ali, doline svoje dobro poznajem. Na to mi opet prozbori ono bez glasa: »O Zaratustra, ko daje u zalogu bregove, taj daje i doline, i nizine.« – A ja odgovorih: »Još ne dade u zalogu bregove ono što govorah, i još ono što rekoh ne dopre do ljudi. Ja sam doduše odlazio k ljudima ali nisam još stigao k njima.« Na to mi opet prozbori ono bez glasa: »Otkud ti možeš to znati! Rosa orosi travu kad je noć najćutljivija.« – A ja odgovorih: »oni su mi se rugali kad sam našao svoj put, i pošao njime; a uistinu noge su moje tada drhtale. I ovako su meni govorili: ti si zaboravio put, sad ćeš zaboraviti još i kako se ide!« Na to mi opet prozbori ono bez glasa: »Šta je stalo do njihove poruge! Ti si jedan od onih koji su zaboravili kako se sluša: sad treba da zapovedaš! Zar ne znaš ko je najpotrebniji svima? Onaj koji ume da zapoveda na veliko. Teško je, veliko uraditi: ali je teže, veliko zapovedati. To je ono što ti se najmanje može oprostiti u tebe je sila a ti nećeš da vladaš.« – A ja odgovorih: »Ja nemam glas lava da bih mogao zapovedati.« Na to mi opet prozbori ono šapatom. »Najtiše reči izazivaju buru. Misli koje hode na golubijim nogama, upravljaju svetom. O Zaratustra, ti treba da ideš kao sen onoga što mora doći: tako ćeš zapovedati, i zapovedajući ići pred svima.« – A ja odgovorih: »Mene je sram.« Na to mi opet prozbori nešto bez glasa: »Ti moraš još postati detetom, i ne znati za sram. Još je u tebi ponositost mladosti, kasno si postao mlad: ali, ko hoće da postane detetom taj mora savladati još i svoju mladost.« – Ja sam se dugo predomišljao, i drhtao sam. Naposletku rekoh što sam rekao bio odmah s početka : » Neću.« Tada se prosu smeh oko mene. O kako mi je taj smeh derao utrobu, i parao srce! I još zadnji put prozbori mi nešto: »O Zaratustra, tvoji su plodovi sazreli, ali ti nisi sazreo za svoje plodove! Zato moraš i opet u samoću: jer treba da postaneš još mekši.« – I opet nasta smeh, i izgubi se: tada se utiša sve oko mene kao dvostrukom tišinom. A ja sam ležao na podu, i znoj je curio sa mojih udova. – Sad ste čuli sve, i znate zašto moram da se vratim u svoju samoću. Ništa vam nisam prećutao prijatelji moji. Ali i to ste čuli od mene, ko je još uvek najćutliviji od svih ljudi – i hoće da to i ostane! O, prijatelji! Imao bih još nešto da vam kažem, i imao bih još nešto da vam dam! Zašto vam ne dam? Zar sam ja škrtac?« – Ali kad je Zaratustra izgovorio ove reči, spopada ga silan bol sa blizine rastanka od svojih prijatelja, tako da je glasno zaplakao; i niko ga nije mogao utešiti. A kad pade noć, ode sâm, i napusti svoje prijatelje.

Putnik

Bila je ponoć kad Zaratustra pođe putem preko ostrva da bi stigao u ranu zoru na drugu obalu: jer onde je hteo da se ukrca u lađu. A tu je imala dobra luka, u kojoj su i strane lađe rado bacale kotvu; one su odnosile mnoge koji su sa blaženog ostrvlja hteli preko mora. Idući Zaratustra tako uzbrdo, sećao se usput, kako je još od mladosti mnogo sâm hodio, i na koliko se već proplanaka i brda i vrhova penjao. Ja sam putnik i pešak po brdima, reče u srcu svom, ja ne volim ravnice, i izgleda da ne mogu dugo mirovati. I što je god suđeno da mi se još desi i da doživim, – imaće da se putuje, i da se penje uzbrdo: na kraju krajeva doživljuje čovek samo još sama sebe. Prošlo je doba kad mi se smelo slučajno nešto desiti; a šta bi se još i moglo sa mnom slučiti što ne bi već bilo moje! Vraća se samo natrag, vraća mi se najzad doma – moje rođeno Ja, i ono od njega što je dugo bilo u tuđini, i rasuto svud po stvarima i po raznim slučajevima. Još ja nešto znam: ja sada stojim pred svojim poslednjim vrhom, pred onim od čega sam najduže bio pošteđen. Ah, treba da se počnem penjati najkamenitijom stazom svojom! Ah, pošao sam evo na najusamljeniji put svoj! Ali ko je kao ja što sam, toga neće mimoići ovakav čas: čas koji mu kaže: »Sada tek kročiš svojim putem veličine! Vrh i ambis – sad su jedno i isto! Ti kročiš svojim putem veličine: sad je postalo poslednjim utočištem tvojim ono što je dosad bila najveća opasnost tvoja! Ti kročiš svojim putem veličine: sada treba da ti najviše hrabrosti uliva to što iza tebe nema više puta! Ti kročiš svojim putem veličine: njime se niko neće šunjati za tobom! Sama noga tvoja izbrisala je za sobom trag svoj i put, a na putokazu stoji: Nemogućnost. Ako odsada ne bude imalo nigde stepenica koji gore vode, moraćeš naučiti da se penješ na svoju rođenu glavu: jer kako bi inače otišao u visinu? Na rođenu glavu svoju, i preko rođenog srca svog! Najtvrđim mora postati sada ono što je najmekše na tebi. Ko se uvek mnogo čuva, boluje naposletku od tog svog mnogog čuvanja. Blagosloveno ono što čini tvrdim! Ja ne blagosiljam zemlju u kojoj maslo i med – teku! Potrebno je da ne vidi sebe, ko hoće mnogo da vidi: – tu tvrdoću treba da ima svaki koji se penje uzbrdo. A ko, željan saznanja, upire oči na sve strane, kako bi taj mogao videti na stvarima drugo do spoljašnje uzroke njihove! Ti, o Zaratustra, ti si hteo da vidiš dno i pozadinu stvari: ti moraš dakle preći preko sama sebe, – gore, u visinu, dok i zvezde tvoje ne budu ispod tebe! « Dâ! Da gledam dole na sama sebe, i još i na zvezde svoje: To tek znači za mene vrh, to je još preostalo za mene kao poslednji vrh! Tako je govorio u sebi Zaratustra penjući se, tražeći u tvrdim izrekama utehe srcu svom: jer srce mu je bilo bolno više nego ikad. A kad je stigao na najvišu tačku ostrva, gle, ono drugo more ležalo je rašireno pred njim: i on zasta, i ćutao je dugo. A noć je bila hladna na toj visini, i vedra i zvezdana. Ja vidim udes svoj, reče naposletku žalostivo. Ah neka! Ja sam spreman. U ovaj čas otpoče poslednja osama moja. Ah, to crno tužno more podamnom! Ah, ta trudna, noćna natmurenost! Ah, sudbino, ah, more! K vama se sada moram dole sići! Stojim pred najvišim brdom svojim, i pred najdužim putovanjem svojim: stoga prvo moram sići dublje nego što sam se ikad popeo: – dublje dole u bol nego što sam se ikad popeo, do usred njegove najcrnje bujice! To ište od mene sudbina moja. Ali neka! Ja sam spreman. Otkuda dolaze najviša brda? tako sam pitao nekad. I naučih tad, da dolaze iz mora. Svedočanstvo o tome zapisano je u stenje njihovo, i na zidove vrhova njihovih. Iz najdublje dubine mora da dobije visinu svoju ono što je najviše. – Tako je govorio Zaratustra na vrhu brda, gde je bilo hladno; a kad je stigao u blizinu mora, te stajao najzad sâm među obroncima, umorio ga beše put, i čežnja ga spopade više nego ikad. Sve sad još spava, reče, i more spava. Sanjivo, i kao da me ne poznaje, pogleda na me. Ali ja osećam kako toplo diše. I osećam, i kako sanja. Ugiba se i previja u snu, na tvrdome uzglavlju. Čuj! Oslušni! Kako teško uzdiše od zlih uspomena! Ili, zlih iščekivanja? Ah, ja sam tužan kao i ti, ti mračno čudovište, i još ljut na sama sebe tebe radi. Ah, što moja ruka nema dosta snage! Rado bih te, zaista ti kažem, izbavio od zlih snova! – I dok je Zaratustra tako govorio, smejao se neutešno i gorko samome sebi. Je li, Zaratustra! reče, zar bi ti još i moru da pevaš pesmu uspavanku? Ah, ljubazna budalo Zaratustro, preblaženi u poverljivosti svojoj! Ali, takav si bio oduvek: uvek si ti s poverenjem prilazio svemu strašnome. Svako strašilo ti bi da pomiluješ. Zadrhće li samo malo zrak od toplog mu daha, ugledaš li mu ma i čuperak mekih dlaka na šapi : – odmah si spreman da ga miluješ i k sebi prizivaš. Ljubav je opasnost najusamljenijeg, ljubav prema svemu, samo ako diše! Smešne su, odista, ludost moja i skromnost moja u ljubavi! – Tako je govoro Zaratustra, i pri tom se po drugi put smejao: ali se tada seti svojih prijatelja koje je bio napustio – i kao da se ogrešio o njih mislima svojim, ljutio se na sebe zbog svojih misli. Nabrzo, tako, od smeha pređe u plač: – gorko plakaše Zaratustra od ljutine, i od čežnje.