O ljubavi prema bližnjem

Vi se tiskate oko bližnjega i imate lepe reči za to. Ali ja vam kažem: vaša ljubav prema bližnjem je vaša rđava ljubav prema vama samima.
Vi bežite bližnjem od vas samih i želite da od toga napravite vrlinu: ali ja prozirem vašu »nesebičnost«.
Ti je starije od Ja; Ti je osveštano, ali još ne Ja: tako se tiska čovek uz bližnjeg.
Savetujem li vam ljubav ka bližnjem? Radije još savetujem vam beg od bližnjeg i ljubav prema najdaljem!
Viša od ljubavi prema bližnjem je ljubav prema najdaljem i budućem; viša još od ljubavi prema ljudima je ljubav prema stvarima i sablastima.
Ta sablast što je dotrčala pred tebe, brate moj, je lepša nego ti; zašto joj ne daš svoje meso i svoje kosti? Ali ti se bojiš i trčiš svojim bližnjima.
Vi ne možete da izdržite sami sa sobom i ne volite se dovoljno: sad hoćete da zavedete bližnjeg na ljubav i da se pozlatite njegovom zabludom.
Hteo bih, da ne možete da izdržite sa svakojakim bližnjima i njihovim susedima; tako biste morali od vas samih da stvorite vašeg prijatelja i njegovo srce koje se preliva.
Vi pozivate svedoka, kad hoćete lepo da govorite o sebi; pa kad ste ga zaveli, da dobro misli o vama, mislite i sami dobro o vama.
Ne laže samo onaj, koji govori protiv svog znanja, nego upravo tek onaj, koji protiv svog neznanja govori. I tako vi dok saobraćate govorite o vama i sobom obmanjujete suseda.
Ovako govori budala: »Ophođenje s ljudima kvari karakter, posebno ako ga nemamo.«
Jedan ide bližnjem, jer se traži, a drugi, jer želi da se izgubi. Vaša rđava ljubav prema vama samima pravi vam od samoće tamnicu.
Oni dalji su, koji plaćaju vašu ljubav prema bližnjem; i već kada vas je petoro na okupu, mora uvek neki šesti da umre.
Ne volim ni vaše praznike: previše glumaca nađoh pri tome, a i gledaoci držali su se često kao glumci.
Ne učim vas bližnjem, nego prijatelju. Prijatelj neka vam je praznik zemaljski i predosećaj natčoveka.
Učim vas prijatelju i njegovom prepunom srcu. Ali mora se umeti, da se bude spužva, ako se hoće biti voljen od prepunih srdaca.
Učim vas prijatelju, u kojem svet stoji gotov, jedna ljuska dobra, – stvarajućem prijatelju, koji uvek ima jedan gotov svet na poklon.
I kao što mu se svet razavio, tako mu se on opet savija u prstenove, kao postajanje dobra kroz zlo, kao postajanje ciljeva iz slučaja.
Budućnost i ono Najdalje, neka ti budu uzrok tvoga Danas: u tvome prijatelju treba da voliš natčoveka kao svoj uzrok.
Braćo moja, ne savetujem vam ljubav prema bližnjem: ja vam savetujem ljubav prema najdaljem.

O putu stvaraoca

Hoćeš li, brate moj, da ideš u osamljenost? Hoćeš li da tražiš put ka sebi samome? Oklevaj još malo i čuj me.
»Ko traži, taj se lako i sam izgubi. Svako osamljivanje je greška«: tako govori stado. A ti si dugo pripadao stadu.
Glas stada će i u tebi odjekivati. I ako kažeš: »ja nemam više Jednu savest sa vama,« biće to jedna tužba i jedan bol.
Vidi, taj bol sâm rodila je još ona Jedna savest: i te savesti poslednji odsjaj sjaji se još na tvojoj nevolji.
Ali ti hoćeš da ideš putem svoje nevolje, koji ti je put ka tebi samome? Pa pokaži mi svoje prâvo i svoju snagu za to.
Jesi li ti jedna nova snaga i jedno novo pravo? Jedan prvi pokret? Jedan iz sebe kotrljajući točak? Možeš li i zvezde prinuditi, da se oko tebe okreću?
Ah, ima toliko pohlepnosti ka visini! Ima toliko grčeva slavoljubivih! Pokaži mi, da nisi od pohlepnih, niti slavoljubivih!
Ah, ima toliko velikih misli, koje prave ne više od mehura: naduvaju se i čine praznijim.
Slobodnim se nazivaš? Tvoju vladajuću misao hoću da čujem i ne, da si umakao ispod jarma.
Jesi li takav, da si smeo da umakneš ispod jarma? Ima ponekog, koji je odbacio svoju poslednju vrednost, kada je odbacio svoju uslužnost.
Od čega slobodan? Šta se to tiče Zaratustre! Ali jasno treba tvoje oko da mi dâ do znanja : slobodan za šta?
Možeš li sam sebi da daš svoje zlo i svoje dobro i da obesiš svoju volju iznad sebe kao neki zakon? Možeš li sam sebi sudija da budeš i osvetnik svoga zakona?
Strahovito je samovanje sa sudijom i osvetnikom vlastitog zakona. Tako biva zvezda izbačena u pust prostor i u ledeni dah samovanja.
Danas još patiš od mnogih, ti Jedan: danas još imaš ti svoju hrabrost skroz i svoje nade.
Ali jednom će te samoća umoriti, jednom će tvoj ponos da se povije i tvoja hrabrost da škrguće. Vikaćeš jednom: »Ja sam sâm!«
Jednom više nećeš videti svoje Visoko i videćeš preblizu svoje Nisko; tvoje Uzvišeno sâmo će te uplašiti kao neka sablast. Vikaćeš jednom: »Sve je lažno!«
Ima osećanja, koja hoće da ubiju usamljenika; ako ne uspeju, onda, moraju sama da umru! Ali da li si u stanju, da budeš ubica?
Poznaješ li, brate moj, već reč »preziranje«? I muku svoje pravednosti: takvima pravedan da budeš, koji te preziru?
Ti primoravaš mnoge, o tebi drukče da uče; to će ti mnogo naračunati. Došao si im blizu i ipak si prošao: to ti neće nikad oprostiti.
Ti ih nadvisuješ: ali što se više penješ, to manjim vidi te oko zavisti. Ali najomrženiji je onaj koji leti.
»Kako bi ste mogli hteti da budete pravedni prema meni!« – moraš da govoriš – »ja sam izabrao vašu nepravednost kao deo koji mi je odmeren.«
Nepravdu i prljavštinu bacaju oni ka usamljenom: ali, brate moj, ako hoćeš da budeš zvezda, ne moraš zbog toga manje da im svetliš!
I čuvaj se dabrih i pravednih! Ti razapinju rado one, koji sebi svoju vlastitu vrlinu pronađu, – ti mrze usamljenika.
Čuvaj se i svete naivnosti! Sve joj je nesveto, što nije naivno: rado se igra i s vatrom – lomača!
Pa čuvaj se napada svoje ljubavi! Prebrzo pruža usamljenik ruku onome, koji ga sretne.
Mnogim ljudima ne smeš dati ruku, nego samo šapu: i ja hoću, da tvoja šapa ima i kandže.
Ali najgori neprijatelj, kojeg možeš sresti, bićeš uvek ti sam sebi; ti sam vrebaš sebe u pećinama i šumama.
Usamljeniče, ti ideš putem ka sebi samome! A pored tebe samoga vodi te put i pored tvojih sedam đavola!
Jeretik bićeš sebi samome i veštac i prorok i budala i sumnjalica i nadrisvetac i zlikovac.
Moraš hteti da se spališ u svom vlastitom plamenu: kako bi mogao hteti nov da postaneš, ako nisi prvo postao pepeo!
Usamljeniče, ti ideš putem stvaraoca: hoćeš da sebi stvoriš nekog boga od tvojih sedam đavola!
Usamljeniče, ti ideš putem onoga koji voli: ti voliš sebe samoga, i zato prezireš ti sebe, kako preziru samo oni koji vole.
Da stvara hoće onaj koji voli, jer prezire! Šta zna o ljubavi onaj, koji nije morao da prezre upravo ono, što je voleo?
Sa svojom ljubavlju idi u svoju osamljenost i sa svojim stvaranjem, brate moj, i kasno tek dohramaće pravičnost za tobom.
S mojim suzama idi u svoju osamljenost, brate moj. Ja volim onog, koji hoće da stvara iznad sebe i tako propada.

O starim i mladim ženicama

»Što se šunjaš tako krišom kroz sumrak, Zaratustra? I šta kriješ obazrivo pod svojim ogrtačem?«
»Je li to neko blago, što ti je poklonjeno? Ili neko dete, što ti je rođeno? Ili ideš li sada i sam putevima lopova, ti prijatelju zlih?« –
Zaista, brate moj! reče Zaratustra, to je jedno blago, koje mi je poklonjeno: jedna mala istina je ta, koju nosim.
Ali ona je nestašna kao kakvo malo dete; i ako joj ne zatvorim usta, ona vrišti preglasno.
Kad sam danas išao sâm svojim putem, u času, kada sunce silazi, srela me je jedna stara ženica i ovako je govorila mojoj duši:
»Mnogo šta govorio je Zaratustra i nama ženama, ali još nikada nam on nije govorio o ženi.«
A ja joj odvratih: »o ženi treba govoriti samo muškarcima.«
»Govori i meni o ženi,« reče ona: »ja sam dovoljno stara, da bih odmah ponovo zaboravila.«
I ja popustih staroj ženici i ovako joj govorah:
Sve na ženi je zagonetka, i sve na ženi ima jedno rešenje: ono se zove trudnoća.
Muškarac je za ženu sredstvo: cilj je uvek dete. Ali šta je žena za muškarca?
Dvoje hoće pravi muškarac: opasnost i igru. Zato hoće on ženu, kao najopasniju igračku.
Muškarac treba da bude odgajan za rat i žena za oporavak ratnika: sve ostalo je budalaština.
Preslatko voće – to se ratniku ne sviđa. Zato voli on ženu; gorka je još i najslađa žena.
Bolje nego muškarac razume žena decu, ali muškarac je detinjastiji od žene.
U pravom muškarcu je sakriveno dete: ono hoće da se igra. Napred, žene, otkrijte mi to dete u muškarcu!
Jedna igračka je žena , čista i fina, poput dragulja, obasjana vrlinama jednoga sveta, koji još nije tu.
Svetlosni zrak zvezdin neka se blista u vašoj ljubavi! Vaša nada neka glasi: »kamo da rodim natčoveka!«
U vašoj ljubavi neka je hrabrost! Vašom ljubavlju treba da navaljujete na onog, koji vam uliva strah.
U vašoj ljubavi neka je vaša čast! Slabo se razume inače žena u čast. Ali ovo neka je vaša čast: uvek više da volite, nego što ste voljene, i nikada da ne budete druge.
Muškarac neka se boji žene, kada voli: ona tada podnosi svaku žrtvu, a svaka druga stvar za nju je bez vrednosti.
Muškarac neka se boji žene, kada mrzi: jer muškarac je u dnu duše samo zao, a žena je onde rđava.
Koga mrzi žena ponajviše? – Ovako govoraše železo magnetu: »mrzim te ponajviše, zato što privlačiš, ali nisi dovoljno jak da privučeš.«
Sreća muškarčeva zove se: ja hoću. Sreća ženina zove se: on hoće.
»Gle, upravo sada postao je svet savršen!« – tako misli svaka žena, kada je iz sve ljubavi poslušna.
A žena mora da sluša i da nađe dubinu za svoju površinu. Površina je ženina narav, jedna pokretna burna skrama na plitkoj vodi.
Ali narav muškarca je duboka, njena bujica huči u podzemnim špiljama, žena sluti njenu snagu, ali je ne shvata. –
Tu mi odgovori stara ženica: »Mnogošta valjanog reče Zaratustra i naročito za one, koji su dovoljno mladi za to.
Čudno je to, Zaratustra malo poznaje žene, a ipak u vezi njih ima pravo! Događa li se to zato, što kod žene nijedna stvar nije nemoguća?
A sada uzmi u znak zahvalnosti jednu malu istinu! Ta ja sam dovoljno stara za nju!
Zamotaj je i zatvori joj usta: inače vrištaće preglasno, ova mala istina.«
»Daj mi, ženo, tvoju malu istinu!« rekoh ja. A ovako je govorila stara ženica:
»Ti ideš k ženama? Ne zaboravi bič!« –

O ujedu guje

Jednoga dana Zaratustra je bio zaspao pod jednim drvetom smokve, pošto je bilo vruće, a ruke je bio položio preko lica. Tad dođe jedna guja i ujede ga za vrat, tako da je Zaratustra vrisnuo od bola. Kada je skinuo ruku s lica, pogleda je zmiju: tada poznade ona oči Zaratustrine, nespretno se okrenu i htede da se udalji. »Nemoj,« reče Zaratustra; »još nisi primila moju zahvalnost! Na vreme si me probudila, moj put je još dug.« »Tvoj put je još kratak,« reče tužno guja; »moj otrov ubija.« Zaratustra se osmehnu. »Kada je vala ikada jedan zmaj umro od otrova jedne zmije?« – reče on. »No uzmi svoj otrov natrag! Nisi ti dovoljno bogata, da bi mi ga poklonila.« Na to mu guja pade ponovo oko vrata i lizaše mu ranu.
Kada je Zaratustra ovo jednom ispričao svojim učenicima, upitaše oni: »A šta je, o Zaratustra, moral tvoje priče?« Zaratustra odgovori na to ovako:
»Uništiocem morala nazivaju me dobri i pravedni: moja je priča nemoralna. –
Ako imate nekog neprijatelja, ne vraćajte mu zlo dobrim: jer to bi ponižavalo. Nego dokažite, da vam je učinio nešto dobro.
I radije se još ljutite, nego da ponižavate! I ako vas psuju, onda mi se ne dopada, što vi tada hoćete da blagosiljate. Radije psujte i vi s njima!
A učini li vam se velika nepravda, učinite mi brzo pet malih uz to! Grozno je pogledati onog, koga sama nepravda pritišće.
Da li ste ovo već znali? Podeljena nepravda je pola pravde. A onaj treba da uzme nepravdu na sebe, koji je može nositi!
Jedna mala osveta je čovečnija, nego nikakva osveta. A ako kazna nije i jedna pravda i jedna počast za prestupnika, onda mi se ne sviđa ni vaše kažnjavanje.
Otmenije je, predstaviti se kao neko ko nema pravo nego zadržati pravo, posebno ako se ima pravo. Samo mora se biti dovoljno bogat za to.
Ne sviđa mi se vaša hladna pravednost; a iz oka vaših sudija uvek mi viri dželat i njegovo hladno železo.
Recite, gde se nalazi pravda, koja je ljubav sa očima koje vide?
Ta pronađite mi onda ljubav, koja ne samo svu kaznu, već i svu krivicu snosi!
Ta pronađite mi onda pravičnost, koja svakog oslobobađa, izuzev onoga koji sudi!
Hoćete li i ovo još da čujete? Na onome, ko u suštini želi da bude pravedan, postaje još i laž čovekoljubljem.
Ali kako bih mogao hteti biti pravedan iz temelja! Kako mogu svakome da dam Njegovo? Ovo neka mi bude dovoljno: daću Svakome Moje.
Konačno, braćo moja, čuvajte se da ne učinite nepravdu svim pustinjacima! Kako bi jedan pustinjak mogao da zaboravi! Kako bi mogao da uzvrati!
Kao jedan dubok bunar je pustinjak. Lako je ubaciti jedan kamen; ali ako je potonuo do dna, recite, ko će ga opet izneti vani?
Čuvajte se, da ne uvredite pustinjaka! No ako ste to već učinili, pa, onda ga još i ubijte!

O detetu i braku

Imam jedno pitanje samo za tebe, brate moj: kao olovo u vodu bacam ja ovo pitanje u tvoju dušu, da bih znao, koliko je duboka.
Ti si mlad i želiš dete i brak. Ali te ja pitam: da li si ti čovek, koji sme želeti sebi jedno dete?
Da li si pobedonosan, samosavladilac, zapovednik čulâ, gospodar svojih vrlina? Tako pitam ja tebe.
Ili govori iz tvoje želje životinja i nužda? Ili osamljenost? Ili sukob sa sobom?
Ja hoću, da tvoja pobeda i tvoja sloboda žude za jednim detetom. Žive spomenike treba da gradiš svojoj pobedi i svom oslobođenju.
Iznad sebe treba da izgrađuješ. Ali prvo moraš i sâm da si mi dobro građen, prav telom i dušom.
Ne treba da se razmnožavaš samo po broju, nego u visinu! Neka ti za to pomogne vrt braka!
Jedno više telo treba da stvoriš, jedan prvi pokret, jedan iz sebe kotrljajući točak, – jednog stvarajućeg treba da stvoriš.
Brak: tako nazivam ja volju dvoga, da stvore jedno, koje je više, od onih koji stvaraše. Strahopoštovanje jednog pred drugim nazivam brakom kao pred hotećim jedne takve volje.
To neka je smisao i istina tvoga braka. Ali to, što oni Mnogi-Premnogi nazivaju brak, oni Suvišni, – ah, kako ja to nazivam?
Ah, ta sirotinja duša udvoje! Ah, ta prljavština duša udvoje! O, to bedno zadovoljstvo udvoje!
Brakom nazivaju oni to sve, i kažu, da su im brakovi sklopljeni na nebu.
E pa, meni se ono ne dopada, to nebo Suvišnih. Ne, meni se one ne dopadaju, te u nebesku mrežu zapletene životinje.
Neka ostane daleko od mene i Bog, koji došepa, da blagoslovi, ono što nije sastavio!
Ne smejte se takvim brakovima! Koje dete ne bi imalo dovoljno razloga, da plače nad svojim roditeljima!
Dostojnim učini mi se ovaj muškarac i zreo za smisao zemljin: ali kada sam mu video ženu, učini mi se zemlja kućom za bezumnike.
Da, hteo bih, da se zemlja trese u grčevima, kada se jedan svetac i jedna guska međusobno sparuju.
Ovaj je izlazio kao neki junak na istine i naposletku zaplenio je sebi jednu malu nakićenu laž. Svojim brakom naziva on to.
Onaj je bio nepristupačan u saobraćanju i birao je izbirački. Ali najedanput pokvario je sebi društvo za sva vremena: svojim brakom naziva on to.
Onaj je tražio služavku sa vrlinama jednog anđela. Ali najedanput postade sam služavkom jedne žene, a sada deluje nužda, da preko toga postane još i anđelom.
Brižljivim nalazio sam sad sve kupce, a svi imaju lukave oči. Ali svoju ženu kupuje i najlukaviji još u džaku.
Mnoge kratke ludosti – to se kod vas zove ljubav. A vaš brak čini mnogim kratkim ludostima kraj – kao jedna duga glupost.
Vaša ljubav prema ženi i ženina ljubav prema muškarcu: ah, neka bi želela da je sažaljenje sa paćenim i skrivenim bogovima! Ali uglavnom pogode dve životinje jedna na drugu.
A još i vaša najbolja ljubav je samo jedno ushićeno poređenje i jedan bolan žar. Baklja je ta, koja treba da vam svetli ka višim putevima.
Preko vas uvis trebate jednom voleti. Dakle učite prvo voleti! I zato ste morali da pijete gorki pehar vaše ljubavi.
Gorčina je u peharu i najbolje ljubavi: tako ona pravi čežnju ka natčoveku, tako pravi ona žeđ tebi, stvarajućem!
Žed stvarajućem, strelu i čežnju ka natčoveku: govori, brate moj, je li to tvoja volja ka braku?
Sveta zove se meni takva jedna volja i takav brak –

O slobodnoj smrti

Mnogi umiru prekasno, a neki umiru prerano. Još zvuči čudno učenje: »umri u pravo vreme!«
Umri u pravo vreme: tako podučava Zaratustra.
Naravno, ko nikada nije živeo u pravo vreme, kako bi trebao taj ikada da umre u pravo vreme? Ta neka bi poželeo da se nije nikada ni rodio! – Tako savetujem ja Suvišnome.
Ali još i Suvišni prave se važni s njihovim umiranjem, a i najšupljiji orah hoće još da je krhan.
Važno uzimaju svi umiranje: ali još nije smrt praznik. Još ne naučiše ljudi, kako se posvećuju najlepši praznici.
Savršenu smrt pokazujem vam, koja živima postaje jedan žalac i jedan zavet.
Svojom smrću umire savršeni, pobedonosno, okružen nadajućima i zavetnicima.
Tako bi treblo učiti umirati; i ne bi trebalo da bude svečanosti, na kojima jedan ovakav umirući ne posvećuje zakletve živih!
Tako umreti je najbolje; ali drugo je: umreti u borbi i jednu veliku dušu rasipati.
Ali borcu jednako omrznuta kao i pobedniku je vaša iskreveljena smrt, što se prikrada kao lopov – a ipak dolazi kao gospodar.
Moju smrt hvalim ja vama, slobodnu smrt, koja mi dolazi, jer ja hoću.
A kad ću hteti? – Ko ima jedan cilj i jednog naslednika, taj hoće smrt u pravo vreme za cilj i naslednika.
I iz strahopoštovanja pred ciljem i naslednikom neće on više vešati svele vence u svetilištu života.
Zaista, neću da ličim na užare: oni vuku njihovu nit u dužinu i pritom idu sami uvek unatrag.
Poneki postane prestar i za svoje istine i pobede; jedna bezuba usta nemaju više pravo na svaku istinu.
I svako, ko hoće da ima ugled, mora se na vreme oprostiti od časti i vežbati tešku veštinu, u pravo vreme da – ide.
Moramo prestati, da puštamo da nas jedu, kada najbolje prijamo: to znaju oni, koji hoće da budu dugo voljeni.
Kiselih jabuka ima naravno, čija sudbina hoće, da sve do poslednjeg dana jeseni čekaju: a istovremeno postaju zrele, žute i smežurane.
Drugima stari najpre srce a drugima duh. A neki su starci u mladosti: ali kasno mlad održava dugo mlad.
Ponekome ne uspe život: jedan otrovan crv ždere mu na srcu. Neka bi gledao, da mu umiranje utoliko više uspe.
Poneki ne postane nikad sladak, potruli još u leto. Kukavičluk je to, što ga održava na grani.
Mnogi Premnogi žive i dugo predugo vise oni na svojim granama. Neka bi došla oluja, koja sve ovo trulo i crvotočno sa drveta trese!
Neka bi došli propovednici brze smrti! To bi mi bile prave oluje i tresači na stablima života! Ali ja čujem spore smrti propovedanje i strpljenje sa svim »zemaljskim«.
Ah, vi propovedate strpljenje sa zemaljskim? To zemaljsko je ono, što ima previše strpljenja s vama, vi klevetnici!
Zaista, prerano umreše onaj Jevrejin, što ga slave propovednici lagane smrti: i mnogima beše otada kobno, što je prerano umro.
Još je poznavao samo suze i potištenost Jevrejina, zajedno sa mržnjom dobrih i pravednih, – Jevrejin Isus: tu ga spopade čežnja za smrću.
Da je samo ostao u pustinji i daleko od dobrih i pravednih! Možda bi naučio živeti i zemlju naučio voleti – i smeh uz to!
Verujte mi, braćo moja! On je umro prerano; on sâm bi svoju nauku opozvao, da je došao do moje starosti! Bio je dovoljno plemenit za opoziv!
Ali nezreo bio je još. Nezrelo voli mladić i nezrelo mrzi on i čoveka i zemlju. Privezani i teški su mu još narav i krila duha.
Ali u muškarcu je više deteta nego u mladiću, i manje potištenosti: bolje se on razume u život i smrt.
Slobodan za smrt i slobodan u smrti, jedan sveti negator, ako nije više vreme za Da: tako se on razume u život i smrt.
Da vaše umiranje ne bude hula na čoveka i zemlju, prijatelji moji: to izmoljavam sebi od meda vaše duše.
U vašem umiranju treba još vaš duh i vaša vrlina da se žare, kao jedna večernja rumen oko zemlje; ili pak vam je vaše umiranje rđavo uspelo.
Tako ću ja sâm umreti, da vi prijatelji za moju volju zemlju više volite; a zemljom postaću opet, da bih imao mira u njoj, koja me je rodila.
Zaista, jedan cilj imao je Zaratustra, on je bacio svoju loptu: sada ste vi, prijatelji, moga cilja naslednici, vama dobacujem zlatnu loptu.
Radije od svega vidim vas, prijatelji moji, kad bacate zlatnu loptu! I tako ću proboraviti još malo na zemlji: oprostite mi!

O darujućoj vrlini

1.

Kada se Zaratustra rastao od grada, kojem je njegovo srce bilo privrženo i čije ime glasi: »šarena krava« – sledili su ga mnogi koji se njegovim učenicima nazivaše i dadoše mu pratnju. Tako dođoše do jednog raskršća: tu im reče Zaratustra, da otsada sam hoće da ide; jer je bio prijatelj samotnog hodanja. A njegovi učenici pružiše mu na rastanku jednu palicu, na čijoj zlatnoj dršci se uvijala zmija oko sunca. Zaratustra se obradova palici i osloni se na nju; onda govoriše ovako svojim učenicima.
Recite mi baš: kako je došlo zlato do najveće vrednosti? Zato, što je neobično i nekorisno i svetleće i blago u sjaju; ono se daruje uvek.
Samo kao kopija najviše vrline došlo je zlato do najviše vrednosti. Kao zlato svetli pogled u onoga koji poklanja. Zlatni sjaj zaključuje mir između meseca i sunca.
Neobična je najviša vrlina i nekorisna, svetleća je i blaga u sjaju: jedna darivajuća vrlina je najviša vrlina.
Zaista, ja vas odgonetam dobro, učenici moji: vi težite, kao i ja, ka vrlini koja daruje. Šta biste imali zajedničko sa mačkama i vukovima?
To je vaša žeđ, i sami da postanete žrtvama i poklonima: i zbog toga imate žeđ, sva bogatstva u vašoj duši da gomilate.
Nezasito teži vaša duša za blazima i draguljima, jer je vaša vrlina nezasita u volji da daruje.
Vi prisiljavate sve stvari ka vama i u vama, da poteknu nazad iz vašeg vrela kao darovi vaše ljubavi.
Zaista, pljačkašem svih vrednosti takva darivajuća ljubav mora da postane; ali zdravom i svetom zovem ja takvu sebičnost.
Ima jedna druga sebičnost, jedna presiromašna, jedna gladujuća, koja uvek hoće da krade, ona sebičnost bolesnih, bolesna sebičnost.
Okom lopova gleda ona na sve što se sjaji, požudom gladi meri ona onog, koji ima bogato da jede; i uvek se šunja oko stola onih što daruju.
Bolest govori iz takve požude i nevidljiva izopačenost; o bolnom telu govori lopovska požuda te sebičnosti.
Recite mi, braćo moja: šta nam važi kao loše i najlošije? Zar nije to izopačenost? – I na izopačenost ukazujemo mi uvek, gde darivajuća duša nedostaje.
Naš put ide naviše, od vrste preko ka nad-vrsti. Ali groza nam je izopačeni razum koji kaže: »Sve za mene.«
Naviše leti naš razum: tako je on slika našeg tela, jednog povišenja slika. Takvih povišavanja slike su imena vrlina.
Tako ide telo kroz istoriju, jedno postajuće i jedno borilačko. A duh – šta je on njemu? Njegovih borbi i pobeda glasnik, drug i odjek.
Slike su sva imena dobra i zla: one ne izgovaraju, one samo nagoveštavaju. Budala je, koji od njih hoće da zna.
Pazite mi, braćo moja, na svaki čas, u kojem vaš duh hoće da govori u slikama: tu je poreklo vaše vrline.
Povišeno je tu vaše telo i oduspravljeno; svojim miljem ushićuje ono duh, da ovaj postaje tvorac i procenjivač i onaj koji voli i svih stvari dobrotvor.
Kad vam se srce široko i puno naspe, kao bujica, jedan blagoslov i jedna opasnost za nastanjene: tu je poreklo vaše vrline.
Kad ste uzvišeni iznad pohvale i pokude, a vaša volja hoće da zapoveda svim stvarima, kao volja jednog koji voli: tu je poreklo vaše vrline.
Kad prezirete ono prijatno i meku postelju, a od mekušaca ne možete dovoljno daleko da je prostrete: tu je poreklo vaše vrline.
Kad ste jedne volje hotući, a ova promena vam se svih nuždi neophodnost zove: tu je poreklo vaše vrline.
Zaista, jedno novo dobro i zlo je ona! Zaista, jedan novi duboki žubor i glas jednog novog izvora!
Moć je ona, ta nova vrlina; jedna vladajuća misao je ona i oko nje jedna pametna duša: jedno zlatno sunce i oko njega zmija saznanja.

2.

Tu ćutaše Zaratustra neko vreme i gledaše s ljubavlju na svoje učenike. Onda nastavi on tako dalje da govori: – a njegov glas bio se izmenio.
Ostajte mi verni zemlji, braćo moja, sa silom vaše vrline! Vaša darivajuća ljubav i vaše saznanje neka služe smislu zemlje! Tako vas molim i zaklinjem.
Ne pustite je da odleti od zemaljskog i da udara krilima o večne zidove! Ah, bilo je uvek tako mnogo odletele vrline!
Vodite, kao i ja, proletelu vrlinu ka zemlji nazad – da, natrag ka telu i životu: da bi dala svoj smisao zemlji, jedan ljudski smisao!
Stostruko proleteli su i grešili dosad kako duh tako i vrlina. Ah, u našem telu stanuje i sada još sva ta zabluda i omaška: telo i volja je ona tu postala.
Stostruko pokušavali su i zalutali dosad kako duh tako i vrlina. Da, jedan pokušaj bio je čovek. Ah, mnogo neznanja i zablude je na nama postalo telo!
Ne samo razum od hiljada godina – i njihovo ludilo izbija na nama. Opasno je, biti naslednik.
Još borimo se mi korak po korak sa džinom slučajem, a nad celim čovečanstvom vladao je dosad još besmisao, bez-smisao.
Vaš duh i vaša vrlina neka služe smislu zemlje, braćo moja: i svih stvari vrednost biće od vas novoodređena! Zato trebate biti borbeni! Zato trebate biti stvaraoci!
Znajući čisti se telo; sa znanjem pokušavajući povisuje se ono; saznajućem posvećuju se svi nagoni; povišenom postaje duša vesela.
Lekaru, pomozi sebi sam: tako pomažeš ti još i svome bolesniku. To neka je njegova najbolja pomoć, da vidi očima onoga, koji se sam izlečuje.
Hiljadu staza ima, kojima se još nije išlo; hiljadu zdravalja i skrivenog ostrvlja života. Neiscrpljen i neotkriven je uvek još čovek i čovekova zemlja.
Bdijte i osluškujte, vi usamljeni! Od strane budućnosti dolaze vetrovi sa tajanstvenim udarima krila; i na fine uši odlazi poruka.
Vi usamljeni od danas, vi odvajajući, vi trebate jednom da budete jedan narod: iz vas, koji ste se sami izabrali, treba jedan izabrani narod da izraste: – a iz njega natčovek.
Zaista, mestom ozdravljenja treba još zemlja da postane! I već leži jedan novi miris oko nje, jedan donosilac zdravlja, – i jedna nova nada!

3.

Kada je Zaratustra rekao ove reči, zaćuta, kao neko, ko nije rekao svoju poslednju reč; dugo je merio palicu u svojoj ruci sumnjajući. Najzad progovori on ovako: – a njegov glas bio se izmenio.
Sam idem sad, učenici moji! I vi idite sad odavde i sami! Tako hoću ja to.
Zaista, savetujem vam: idite dalje od mene i branite se od Zaratustre! I još bolje: stidite ga se! Možda vas je prevario.
Čovek saznanja mora ne samo neprijatelje svoje da voli, nego da može i svoje prijatelje da mrzi.
Loše se nagrađuje učitelj, ako se uvek samo učenikom ostaje. A zašto nećete moj venac da čupate?
Vi me poštujete; ali kako, ako vaše poštovanje jednog dana padne? Čuvajte se, da vas ne ubije kip!
Vi kažete, vi verujete Zaratustri? Ali šta je stalo do Zaratustre! Vi ste moji vernici, ali šta je stalo do svih vernika!
Vi sebe još niste tražili: a nađoste mene. Tako čine svi vernici; zato je svo verovanje tako malo od značaja.
Sad vas pozivam, da mene izgubite i sebe nađete; i tek, kada me se svi budete odrekli, vratiću vam se.
Zaista, drugim očima, braćo moja, tražiću sebi tada svoje izgubljene; jednom drugom ljubavlju voleću vas tada.
I još jednom trebaćete mi postati prijatelji i deca jedne nade: tada ću po treći put biti uz vas, da slavim s vama veliko Podne.
A to je veliko Podne, jer čovek stoji na sredini svoga prolaza između životinje i natčoveka i svoj put ka večeri slavi kao svoju najvišu nadu: jer to je put ka jednom novom jutru.
Onda će se zalazeći sâm blagosiljati, što je jedan prelazeći; a sunce njegova saznanja stajaće mu u Podne.
»Mrtvi su svi bogovi: sada hoćemo mi, da natčovek živi« – to neka bude jednom u veliko Podne naša poslednja volja! –

Dete sa ogledalom

Potom ode Zaratustra ponovo natrag u planinu i u samoću svoje pećine i povuče se od ljudi: čekajući kao neki sejač, koji je bacio svoje seme. Ali mu se duša ispuni nestrpljenjem i žudnjom ka onima, koje je voleo: jer je imao još mnogo da im dâ. To je naime ono najteže: iz ljubavi skupiti otvorenu šaku i kao onaj koji poklanja sačuvati stid.
Tako prođoše usamljenome meseci i godine; ali njegova mudrost je rasla i zadavaše mu bolove svojim obiljem.
Ali jednog jutra probudio se već pre zore, premišljao se dugo na svom ležištu i reče najzad svome srcu:
»Što se to uplaših tako u svom snu, da se probudih? Ne pristupi li mi jedno dete, što jedno ogledalo nosiše?
'O Zaratustra' – reče dete meni – 'pogledaj se u ogledalu!'
A kad sam pogledao u ogledalo, uzvikah, a moje srce beše potrešeno: jer ne videh sebe u njemu, nego jednu đavolsku grimasu i podrugljiv smeh.
Zaista, predobro razumem ja predznak sna i opomenu: moje učenje je u opasnosti, kukolj hoće da se nazove pšenicom!
Moji neprijatelji su se osilili i izopačili su sliku moga učenja, tako, da se moji najdraži moraju stideti darova, koje sam im dao.
Izgubio sam svoje prijatelje; došao mi je čas, da potražim svoje izgubljene!«
S tim rečima poskoči Zaratustra, ali ne kao jedan zastrašeni, koji traži vazduha, nego pre kao prorok i pevač, kojeg spopadne duh. Začuđeno gledaše njegov orao i negova zmija ka njemu: jer poput jutarnje rumeni ležaše jedna dolazeća sreća na njegovom licu.
Pa šta mi se desilo, životinje moje? – reče Zaratustra. Nisam li se preobrazio? Ne dođe li mi blaženstvo kao olujni vetar?
Budalasta je moja sreća i budalaštine će da govori: premlada je još – zato imajte strpljenja s njom!
Ranjen sam od moje sreće: svi paćenici neka mi budu lekari!
Ka svojim prijateljima smem opet da siđem i takođe ka svojim neprijateljima! Zaratustra sme opet govoriti i poklanjati i dragima da čini ono najdraže!
Moja nestrpljiva ljubav preliva se u bujicama, naniže, ka izlasku i silasku. Iz ćutljive planine i olujâ bola šumi moja duša u doline.
Predugo sam čeznuo i gledao u daljinu. Predugo sam pripadao samoći: tako se odučih od ćutanja.
Usta sam postao ceo i sasvim, i šum jednog potoka iz visokih stena: naniže hoću svoj govor da ustremim u doline.
I neka bi moja reka ljubavi jurnula u bespuće! Kako ne bi jedna reka konačno našla put ka moru!
Baš je jezero u meni, jedno usamljeničko, samodovoljno; ali moja reka ljubavi povlači ga sa sobom naniže – ka moru!
Novim putevima idem, jedan novi govor dolazi mi; umoran sam postao, kao i svi stvaraoci, starih jezika. Neće moj duh više lutati na izgaženim đonovima.
Presporo mi ide svo govorenje: – u tvoja kola uskačem, olujo! I tebe isto ću još šibati svojom pakošću!
Kao jedan vrisak i jedno klicanje hoću preko širokih mora da otplovim, dok ne nađem blažena ostrva, gde moji prijatelji borave: –
I moji neprijatelji među njima! Kako volim sad svakoga, kome samo smem govoriti! Još moji neprijatelji pripadaju mom blaženstvu.
A ako na svog najdivljijeg konja hoću da se popnem, tako mi moje koplje uvek najbolje pomaže u vis: ono je mojoj nozi svagda spreman sluga: –
Koplje, koje bacam na svoje neprijatelje! Kako zahvaljujem svojim neprijateljima, da konačno smem da ga bacim!
Preveliki je bio napon moga oblaka: između grohota munja, hoću da bacam pljusak grada u dubinu.
Silno će se tu podići moje grudi, silno će one svoju oluju preko brda oduvati: tako im dolazi olakšanje.
Zaista, kao jedna oluja dolazi moja sreća i moja sloboda! A moji neprijatelji neka veruju, onaj Zli besni nad njihovim glavama.
Da, vi takođe ćete biti prestrašeni, prijatelji moji, zbog moje divlje mudrosti; i možda ćete bežati od toga zajedno s mojim neprijateljima.
Ah, da sam umeo, pastirskim sviralama da vas domamim natrag! Ah, da je moja lavica mudrost učila nežno da riče! A mnogošta učismo mi već jedno drugog!
Moja divlja mudrost postala je skotna na samotnim brdima; na grubom kamenju rodila je svoje mlado, najmlađe.
Sad trči ona budalasto kroz tvrdu pustinju i traži i traži mekanu travu – moja stara divlja mudrost!
Na mekoj travi vaših srdaca, prijatelji moji! – na vašoj ljubavi želi ona svome najdražem da prostre!

Na blaženim ostrvima

Smokve padaju s drveća, dobre su i slatke; i dok padaju, puca im crvena koža. Jedan seveni vetar sam ja zrelim smokvama.
Tako, kao smokve, padaju za vas ova učenja, prijatelji moji, sad pijte njihov sok i njihovo slatko meso! Jesen je unaokolo i čisto nebo i poslepodne.
Vidite, koliko je obilje oko nas! A iz tog izobilja lepo je gledati napolje ka dalekim mora.
Nekad se govorilo Bog, kad se gledalo na daleka mora; a sad vas učim da kažete: Natčovek.
Bog je jedno nagađanje; ali ja hoću, da vaše nagađanje ne dopire dalje, od vaše stvaralačke volje.
Da li bi ste mogli stvoriti jednog boga? – Tako ućutite o svim bogovima! Ali biste zacelo mogli natčoveka stvoriti.
Ne možda vi sami, braćo moja! Ali mogli bi ste se pretvoriti u očeve i pretke natčovekove: i to neka bude vaše najbolje stvaranje! –
Bog je jedno nagađanje: ali ja hoću, da vaše nagađanje bude ograničeno zamišljivošću.
Da li bi ste mogli zamisliti jednog boga? Ali ovo neka vam znači volja za istinom, da sve bude preobraženo u čoveku-zamišljivo, čoveku-vidljivo, čoveku-opipljivo! Vaša vlastita čula treba do kraja da mislite!
A što ste svetom nazivali, to treba tek od vas da bude stvoreno: vaš razum, vaša slika, vaša volja, vaša ljubav treba sâmo da postane! I zaista, vaše blaženstvo, vi saznavaoci!
A kako biste mogli podnositi život bez ove nade, vi saznavaoci? Ni u neshvatljivome ne smete biti domaći, niti u nerazumnome.
Ali da vam skroz otkrijem svoje srce, vi prijatelji: kad bi bilo bogova, kako bih ja izdržao, da ne budem bog! Dakle, nema bogova.
Dobro sam izvukao zaključak; ali sad vuče on mene. –
Bog je jedno nagađanje: ali ko bi popio sve muke tog nagađanja, bez da umre? Treba li stvarajućem njegova vera da bude uzeta i orlu njegovo lebdenje u orlovskim daljinama?
Bog je jedna misao, koja sve pravo čini krivim i sve što stoji zavrti. Kako? Vreme bi bilo udaljeno, a sve prolazno samo laž?
Tako misliti je kovitlac i nesvestica ljudskih kostiju i još stomaku povraćanje: zaista, zavrćenom bolešću zovem to ja, tako nešto nagađati.
Zlim zovem ja to i neprijateljskim za čoveka: svo to učenje o Jednom i Punom i Nepokretnom i Sitom i Neprolaznom!
Sve neprolazno – to je samo jedna slika! A pesnici lažu previše. –
Ali o vremenu i postajanju treba da govore najbolje slike: jedna pohvala treba da budu i jedno opravdanje sve prolaznosti!
Stvaranje – to je veliko spasenje od patnji, i olakšavanje života. Ali da bi bilo stvaraoca, za to samo je nužna patnja i mnogo preobražavanja.
Da, mnogo gorkog umiranja mora biti u vašem životu, vi stvaraoci! Tako budite vi zagovornici i opravdači sve prolaznosti.
Da bi stvaralac i sam bio dete, koje je postalo novorođeno, za to mora on isto tako hteti da bude porodilja i bol porodiljin.
Zaista, kroz stotinu duša išao sam svojim putem i kroz stotinu kolevki i porođajnih bolova. Poneki put sam se već rastajao, poznajem poslednje časove koji slamaju srce.
Ali tako hoće to moja stvaralačka volja, moja sudbina. Ili, da vam kažem poštenije: upravo takvu sudbinu – hoće moja volja.
Sve što oseća pati na meni i u tamnicama je: ali moje htenje dolazi mi stalno kao moj oslobodilac i donosilac radosti.
Htenje oslobađa: to je pravo učenje o volji i slobodi – tako vas njemu uči Zaratustra.
Ne-hteti-više i Ne-ocenjivati-više i Ne-stvarati-više! ah, da mi taj veliki umor stalno ostane daleko!
Još u saznavanju osećam samo moje volje želju za rađanjem i postajanjem; i ako je nevinost u mome saznanju, onda se to dešava, zato što je volja za rađanje u njoj.
Dalje od boga i bogova mamila me je ova volja; šta bi bilo za stvaranje, kad bi bogovi – tu bili!
Ali ka čoveku goni ona mene stalno iznova, moja vatrena stvarajuća volja; tako goni čekić ka kamenu.
Ah, vi ljudi, u kamenu mi spava jedna slika, slika mojih slika! Ah, što mora da spava u najtvrđem, najružnijem kamenu!
Sad besni moj čekić svirepo protiv njene tamnice. Sa kamena praše komadi: šta me se to tiče?
Da je dovršim hoću: jer jedna senka dođe mi – svih stvari najtiše i najlakše došlo je jednom k meni!
Natčovekova lepota došla je k meni kao senka. Ah, braćo moja! Šta me se još tiču – bogovi! –

O sažaljivima
 
Prijatelji moji, došao je jedan podrugljiv govor do vašeg prijatelja: »vidite samo Zaratustru! Ne luta li među nama kao među životinjama?«
Ali ovako je bolje rečeno: »Saznavalac luta među ljudima kao među životinjama.«
Ali čovek sâm se saznavaocu zove: životinja, koja ima crvene obraze.
Kako mu se to desilo? Zar ne, zato što je morao prečesto da se stidi?
O prijatelji moji! Tako govori saznavalac: Stid, stid, stid – to je istorija čovekova!
I zato zapoveda sebi plemeniti, da ne posramljuje: stid zapoveda on sebi pred svim što pati.
Zaista, ne volim milosrdne, koji su blaženi u svom sažaljenju: previše oskudevaju u stidu.
Moram li da budem sažaljiv, onda neću bar da sam takvim nazvan; a ako jesam, onda rado iz daljine.
Rado pokrijem još glavu i bežim odatle, pre no što sam još i prepoznat: i tako zovem ja vas da činite, prijatelji moji!
Neka mi moja sudbina uvek one koji ne pate, poput vas, vodi preko puta, i takve, s kojima mi nada i obed i med sme da bude zajednički!
Zaista, činio sam ovo i ono paćenicima: ali Bolje izgleda da sam sebi stalno činio, kada sam učio, da se bolje radujem.
Otkad ima ljudi, čovek se premalo radovao: sâmo to, braćo moja, je naš nasledni greh!
A učimo li bolje da se radujemo, onda ćemo se najbolje odučiti, da drugima činimo bol i bolno da smišljamo.
Zato perem sebi ruku, koja je pomogla paćeniku, zato sebi brišem još i dušu.
Jer da sam video paćenika da se pati, toga sam se stideo njegovom stidu za volju; a kad mu pomogoh, ogrešio sam se teško o njegov ponos.
Velike obaveze ne čine zahvalnim, nego osvetoljubivim; a ako malo dobročinstvo ne bude zaboravljeno, onda od toga postane još i crv što nagriza.
»Budite nepristupačni u primanju! Odlikujte time, da ste primili!« – to savetujem onima, koji nemaju šta da poklone.
Ali ja sam jedan koji poklanja: rado poklanjam, kao prijatelj prijateljima. Ali stranci i siromašni neka sebi sami beru plod s moga drveta: tako postiđuje manje.
Ali prosjake trebalo bi sasvim ukinuti! Zaista, čovek se ljuti da im dâ i, ljuti se da im ne dâ.
I ujedno grešnike i zle savesti! Verujte mi, prijatelji moji: griže savesti odgajaju za griženje.
Ali najlošije su male misli. Zaista, bolje još zlo učinjeno, nego sitno mišljeno!
Doduše, vi kažete: »zadovoljstvo u sitnim pakostima uštedi nam poneko veliko zlo delo« Ali ovde ne bi trebalo hteti štedeti.
Kao neki čir je zlo delo: ono svrbi i grebe i probija napolje, – ono govori pošteno.
»Vidi, ja sam bolest« – tako govori zlo delo; to je njegova iskrenost.
Ali kao gljiva je mala misao: puže i saginje se i hoće da je nigde – dok celo telo ne bude trulo i svelo od malih gljiva.
Ali onome, što je od đavola posednut, kažem ja ovu reč na uho: »bolje još da odgojiš svog đavola da poraste! Isto tako za tebe ima još jedan put veličine!« –
Ah, braćo moja! O svakome se zna nešto previše! I poneki postane nam providan, ali zbog toga ne možemo još dugo da prođemo kroz njega.
Teško je, živeti sa ljudima, jer je ćutanje tako teško.
I ne prema onome, koji nam je protivan, smo najnepravičniji, već prema onome, koji nas se ništa ne tiče.
A imaš li prijatelja koji pati, budi njegovoj patnji jedno odmorište, kao jedna tvrda postelja, jedna vojnička postelja: tako ćeš mu najbolje koristiti.
I učini li ti prijatelj zlo, onda reci: »praštam ti, što si meni učinio; ali da si to sebi učinio, – kako bih ti to mogao oprostiti!«
Tako govori sva velika ljubav: ona prevazilazi još i praštanje i sažaljenje.
Treba svoje srce čvrsto držati; jer pusti li se da ide, kako odmah nekome ide i glava za njim!
Ah, gde su se u svetu dešavale veće ludosti, nego kod sažaljivih? I šta je u svetu pravilo više patnje, nego ludosti sažaljivih?
Jao svima koji vole, ako nemaju još i jednu visinu, koja je iznad njihovog sažaljenja!«
Ovako je govorio đavo jednom meni: »još i bog ima svoj pakao: to je njegova ljubav prema ljudima.«
A nedavno čuh ga gde ovu reč govori: »bog je mrtav; od svog sažaljenja prema ljudima je bog umro.«
Dakle, budite mi upozoreni pred sažaljenjem: otuda dolazi još ljudima jedan teški oblak! Zaista, ja se razumem u predznake vremena.
Ali primetite još i ovu reč: sva velika ljubav je iznad sveg svog sažaljenja: jer ona hoće još i ono voljeno – da stvori!
»Sebe sama prinosim svojoj ljubavi, i svoga bližnjeg kao i sebe« – tako glasi govor svih stvaralaca. Ali svi stvaraoci su tvrdi.