O sveštenicima

I jedanput dade Zaratustra svojim učenicima jedan znak i reče im ove reči:
»Ovde su sveštenici: iako su to još i moji neprijatelji, prodite mi tiho mimo njih i sa usnulim mačem!
Još i među njima su junaci; mnogi od njih patili su premnogo: – zato hoće da učinu da drugi pate.
Zli neprijatelji su oni: ništa nije osvetoljubivije od njihove poniznosti. I lako se ukalja onaj, koji ih uhvati.
Ali moja krv je srodna s onom njihovom; i ja hoću da se moja krv ume poštovati još i u onoj njihovoj.« –
A kad su bili prošli mimo, spopade Zaratustru bol; i nije se dugo hrvao sa svojim bolom, kad poče on ovako da govori:
Žao mi je ovih sveštenika. Idu mi takođe protiv ukusa; ali to mi je najnevažnije, otkako sam među ljudima.
Ali ja patim i patio sam s njima: zatočenici su mi to i obeleženi. Onaj, što ga zovu Spasiteljem, bacio ih je u kaiše: –
U kaiše lažnih vrednosti i suludih reči! Ah, kad bi ih neko spasao od njihovog spasitelja!
Verovali su da će pristati uz jedno ostrvo, kad ih je more bacalo unaokolo; ali vidi, to je bilo jedno spavajuće čudovište!
Lažne vrednosti i sulude reči: to su najgora čudovišta za smrtnike, – dugo spava i čeka u njima kob.
Ali najzad dolazi ono i bdi i ždere i guta, što je na njemu gradilo sebi kolibe.
Oh pogledajte mi samo te kolibe, što su ih sebi gradili ti sveštenici! Crkvama zovu oni svoje slatkomirisne pećine!
Oh zbog tog falsifikovanog svetla, tog zagušljivog vazduha! Ovde, gde duša ka svojoj visini u vis – ne sme da leti!
Nego ovako zapoveda njihova vera: »na kolenima uza stepenice, vi grešnici!«
Zaista, radije vidim ja još besramnika, nego izobličene oči njihovog stida i pobožnosti!
Ko je stvorio sebi takve pećine i pokajničke stepenice? Zar nisu bili to takvi, što htedoše da se sakriju i beše ih stid od vedroga neba?
I tek kad vedro nebo ponovo pogleda kroz razbijenu tavanicu, i naniže na travu i na crveni mak uz porušene zidove, – obratiću svoje srce opet mestima toga boga.
Nazvali su bogom, što im je protivrečilo i činilo boli: i zaista, bilo je mnogo junačkoga duha u njihovu obožavanju!
I nisu znali drukčije da vole svoga boga, nego tako što su pribili čoveka na krst!
Kao leševi misliše da žive, u crno ogrnuše svoj leš; još i iz njihovih govora mirišem ja još loš miris grobnica.
I ko im živi blizu, taj živi blizu crnih ribnjaka, iz kojih žaba peva svoju pesmu sa slatkom zamišljenošću.
Bolje pesme morali bi mi pevati, da bih naučio da verujem u njihova spasitelja: spaseni morali bi mi izgledati njegovi učenici!
Nage želim da ih vidim: jer samo lepota trebala bi da propoveda pokajanje. Ali koga li će nagovoriti ova zakukuljena žalost!
Zaista, njihovi spasitelji sami nisu došli iz slobode i slobode sedmoga neba! Zaista, oni sami nikada ne iđoše po prostirkama saznanja!
Od šupljina sastojao se duh tih spasitelja; ali u svaku šupljinu stavili su svoju zabludu, njihovog pokajnika šupljine, i nazvali su je bogom.
U njihovom sažaljenju utopio se njihov duh, a kada su bujali i prebujavali od sažaljenja, uvek je po površini plivala neka velika ludost.
Hitro gone oni i s drekom svoje stado svojom stazom: kao da ka budućnost ima samo jedna staza! Zaista, još i ovi pastiri pripadaju ovcama!
Male duhove a obimne duše imali su ovi pastiri: ali, braćo moja, kako su male zemlje bile dosad još i najobimnije duše!
Znake krvlju pisali su po putu, kojim su išli, a njihova ludost je učila, da se krvlju dokazuje istina.
Ali krv je najlošiji svedok istine; krv otruje i najčistije učenje u zabludu i mržnju srdaca.
I kad neko ide u vatru za svoju nauku, – šta to dokazuje! Više je ispravno, da iz vlastitog požara vlastito učenje dolazi!
Vruće srce i hladna glava: gde se ovo susretne, tu nastaje vetar koji huji, »spasitelj.«
Većih je bilo zaista i visočije rođenih, od onih, koje narod naziva spasiteljima, ti zanosni vetrovi koji huje!
I još veći, nego što su svi spasitelji bili, moraju vas, braćo moja, spasiti, ako hoćete da nađete put ka slobodi!
Još nikada nije bilo jednog natčoveka. Nage videh ih oboje: najvećeg i najmanjeg čoveka: –
Previše su slični još jedan drugome. Zaista, još i najvećeg nađoh – previše ljudskim! –

O vrlima

Sa gromovima i nebeskim vatrometima mora se govoriti lenjim i uspavanim čulima.
Ali glas lepote govori tiho: ona se uvlači samo u najrazbuđenije duše.
Lako je zadrhtao i smejao se danas moj štit; to je sveti smeh i drhtanje lepote.
Vama, vi vrli, smejala se danas moja lepota. I ovako dođe njen glas meni: »oni hoće još – da budu i plaćeni!«
Vi hoćete još da budete i plaćeni, vi vrli! Hoćete nagradu za vrlinu i nebo za zemlju i večno za vaše danas?
I sad mi se ljutite, što učim, da nema nikakvog nagrađivača ni isplaćivača? A zaista, nisam učio jednom, da je vrlina svoja vlastita nagrada.
Ah, to je moja žalost: do u dno stvari su unešene laži o nagradi i kazni – i sad još i u dno vaših duša, vi vrli!
Ali kao veprova njuška treba moja reč da zapara dno vaših duša; raonikom ću vam se zvati.
Sve tajanstvenosti vašeg dna trebaju na svetlo; i kada budete razriveni i razlomljeni ležali na suncu, biće i vaša laž razlučena od vaše istine.
Jer ovo je vaša istina: vi ste previše čisti za prljavštinu reči: osveta, kazna, nagrada, odmazda.
Vi volite svoju vrlinu, kao majka svoje dete; ali kad je se čulo da je neka majka htela da bude plaćena za svoju ljubav?
Vaše je najdraže sopstvo, vaša vrlina. Žeđ prstena je u vama, sebe sama ponovo doseći, zato se povija i vrti svaki prsten.
I kao zvezda, koja se gasi, je svako delo vašoj vrlini: još je njena svetlost na putu i putuje – i kad neće više biti na putu?
Tako je svetlost vaše vrline još na putu, još i kad je delo učinjeno. Makar ono sad bilo zaboravljeno i mrtvo: njegov zrak svetlosti živi još i putuje.
Da je vaša vrlina vaše sopstvo i ne nešto strano, jedna koža, jedan ogrtač: to je istina iz dubine vaše duše, vi vrli! –
Ali svakako ima takvih, čija vrlina se grč pod jednim bičem naziva: a vi ste mi previše slušali njihovu dreku!
I drugih ima, oni nazivaju vrlinom olenjivanje njihovih poroka; i ako njihova mržnja i njihova ljubomora jednom ispruže udove, probudi se njihova »pravednost« i trlja svoje uspavane oči.
I drugih ima, koji su vučeni naniže: njihov đavo vuče ih. Ali što više tonu, tim užarenije svetli njihovo oko i žudnja za njihovim bogom.
Ah, još i njihova dreka prodrla je do vaših ušiju, vi vrli: »što ja nisam, to, to je meni bog i vrlina!«
I drugih ima, koji dolaze teško i škripući odatle, kao kola, što voze kamenje nizbrdo: oni govore mnogo o dostojanstvu i vrlini, – svoju papučicu za kočenje nazivaju oni vrlinom!
I drugih ima, oni su kao obični satovi, što su navijeni; oni prave svoje tik-tak i hoće, da se tik-tak – vrlina zove.
Zaista, u ovome imam svoje zadovoljstvo: gde nađem takve satove, naviću ih svojom porugom, a oni mi trebaju pritom još i da zvrje!
A drugi su ponosni na njihovu šaku pravičnosti i njoj za volju ogrešuju se o sve stvari: tako da će se svet utopiti u njihovoj nepravednosti.
Ah, kako im rđavo otiče iz usta reč »vrlina«! I kad kažu: »ja sam pravedan«, to zvuči uvek isto kao: »ja sam osvećen!« *
Svojom bi vrlinom hteli oni da iskopaju oči svojim neprijateljima; a uzdižu se samo, da bi druge unizili.
A opet ima takvih koji sede u svojoj močvari i govore ovako iz trske: »Vrlina – to je mirno sedeti u bari.
Mi ne ujedamo nikog i sklanjamo se s puta onome, koji hoće da ujeda; a u svemu imamo ono mišljenje, koje nam se dâ.«
A opet ima takvih, koji vole gestove i misle: vrlina, to je neka vrsta gesta.
Njihova kolena uvek obožavaju, a njihove ruke su hvaloslavlja vrline, ali njihovo srce ne zna ništa o tom.
A opet ima takvih, koji drže vrlinom, da kažu: »Vrlina je potrebna«; ali oni veruju u osnovi samo u to, da je policija potrebna.
A poneki, koji ne može da vidi ono visoko na ljudima, zove vrlinom, što je video njihovo nisko izbliza: tako zove on svoj zao pogled vrlinom.
A neki hoće da budu izgrađeni i uspravni i zovu to vrlinom; a drugi hoće da budu oboreni – i zovu to takođe vrlinom.
I na taj način veruju gotovo svi u to, da imaju udela u vrlini; i u najmanju ruku hoće svaki da bude poznavalac o »dobru« i »zlu«.
Ali nije zbog toga došao Zaratustra, svim tim lažovima i budalama da kaže: »šta znate vi o vrlina! Šta bi ste vi mogli znati o vrlini!« –
Nego, da bi ste vi, prijatelji moji, bili umorni od starih reči, što ste ih naučili od budala i lažova:
Bili umorni reči »nagrada«, »odmazda«, »kazna«, »osveta u pravednosti«. –
Bili umorni da kažete: »da je jedno delo dobro, to znači, ono je nesebično«.
Ah, prijatelji moji! Da vaše sopstvo bude u delu, kao što je majka u detetu: to neka mi bude vaša reč o vrlini! –
Zaista, uzeh vam zacelo stotinu reči i vaše vrline najdraže igračke; i sad mi se ljutite, kao što se ljute deca.
Igrali su se uz more, – kad dođe talas i otrže im igračku u dubinu: sad plaču.
Ali isti talas treba da im donese nove igračke i nove šarene školjke pred njih da istrese!
Tako će biti utešeni; a kao i oni trebate još i vi, prijatelji moji, da imate svoje utehe – i nove šarene školjke! –

O ološu

Život je vrelo radosti; ali tamo gde pije i ološ, tu su svi bunari zatrovani.
Svemu čistome sam naklonjen; ali ne mogu da gledam nacerene gubice i žeđ nečistih.
Bacili su oko dole u bunar: sad njihovo odvratno smeškanje sija na mene iz bunara.
Svetu vodu zatrovali su svojom pohotljivošću; a kad su svoje prljave snove nazvali radošću, zatrovali su još i reči.
Nevoljan postaje plamen, kad oni polože svoja vlažna srca na vatru; i sam duh ključa i dimi se, gde ološ stane uz vatru.
Sladunjav i mek postaje plod u njihovoj ruci: vetrom oborivim i suhim na vrhu drveta pravi njihov pogled plodno drvo.
I poneki, koji se okrenuo od života, okrenuo se samo od ološa: nije hteo da deli bunar i plamen i plod s ološem.
I poneki, koji je otišao u pustinju i sa grabljivicama trpeo žeđ, hteo je samo da ne sedi sa prljavim kamilarima oko cisterne.
I poneki, koji je dolazio odatle kao uništitelj i kao gradni udar svim plodnim poljima, hteo je samo ološu nogom da stane na grlo i tako mu začepi ždrelo.
I nije to zalogaj, koji me je najviše davio, što znam, da je životu sâmo neprijateljstvo nužno i umiranje i mučenički krstovi: –
Nego pitao sam jednom i skoro se zadavio svojim pitanjem: kako? zar je životu još i ološ nužan?
Da li su zatrovani bunari nužni i smrdljiva vatra i zaprljani snovi i crvi u hlebu života?
Ne moja mržnja, nego moje gađenje žderalo mi je gladno život! Ah, često sam bio umoran od duha, kad sam još i ološ nalazio bogatog duhom!
A vladajućima sam okretao leđa, kad sam video, šta oni sada vladanjem nazivaju: cenjkati se i trgovati oko vlasti, – s ološem!
Stanovao sam među narodima stranog jezika, začepljenih ušiju: da bi mi jezik njihovog cenjkanja ostao stran i njihovo trgovanje oko vlasti.
I držeći nos, išao sam nezadovoljno kroz sve juče i danas, jer, zaista, loše miriše sve juče i danas na ološ koji piše!
Kao neki bogalj, koji je ogluveo i oslepeo i onemeo: tako sam živeo dugo, da ne bih živeo sa ološem vlasti i pisanja i radosti.
Naporno se penjao moj duh stepenicama, i oprezno; milostinje od radosti bile su njegovo osveženje; o štapu puzio je slepcu život.
Pa šta mi se desilo? Kako sam se oslobodio gađenja? Ko je podmladio moje oko? Kako uzleteh ja u visinu, gde nikakav ološ više ne sedi uz bunar?
Stvori li moje gađenje sâmo meni krila i snage što naslućuju izvore? Zaista, u najvisočije moradoh leteti, da bih ponovo našao vrelo radosti!
O, i nađoh ga, braćo moja! Ovde u najvisočijem izvire mi vrelo radosti! I ima jedan život, sa kojega nikakav ološ ne pije zajedno!
Skoro prehitro tečeš mi, vrelo radosti! I često prazniš ti pehar ponovo, kroz to što hoćeš da ga napuniš!
I još moram da učim, skromnije da ti prilazim: prehitro teče ti još moje srce u susret: –
Moje srce, na kojem gori moje leto, kratko, vrelo, setno, preblaženo: kako čezne moje letno srce za tvojom svežinom.
Prošla je oklevajuća žalost moga proleća! Prošla je zloba mojih snežnih pahuljica u junu! Leto postao sam sav i letnje podne!
Jedno leto u najvisočijem sa hladnim izvorima i blaženom tišinom: o dođite, prijatelji moji, da mi tišina postane još blaženija!
Jer ovo je naša visina i naš zavičaj: previsoko i strmo stanujemo mi ovde svima nečistima i njihovoj žeđi.
Bacite samo vaše čiste oči u vrelo moje radosti, vi prijatelji! Kako bi trebao on zbog toga mutan da postane! U susret da se smeje treba on vama sa svojom čistotom.
Na drvetu budućnosti gradimo mi naše gnezdo; orlovi trebaju nama osamljenima da donose hranu u njihovim kljunovima!
Zaista, nikakvu hranu, od koje bi nečisti s nama smeli jesti! Obmanuli bi se da žderu vatru i opekli bi gubice!
Zaista, nikakvo domaće ognjište ne držimo mi ovde spremno za nečiste! Ledenom špiljom bi se njihovim telima naša sreća zvala i njihovim duhovima!
I kao jaki vetrovi hoćemo mi da živimo iznad njih, susedi orlovima, susedi snegu, susedi suncu: tako žive jaki vetrovi.
I poput vetra ću jednom još dunuti među njih i svojim duhom uzeću dah njihova duha: tako to hoće moja budućnost.
Zaista, jedan jak vetar je Zaratustra svim nizijama; i ovakav savet savetuje on svojim neprijateljima i svemu, što pljuje i bljuje: »čuvajte se da ne pljujte protiv vetra!« –

O tarantulama

Vidi, tu je tarantulina pećina! Hoćeš li da vidiš nju sâmu? Ovde visi njena mreža: dodirni je, da zadrhti.
Evo je dolazi voljno: dobrodošla, tarantulo! Crn sedi na tvojim leđima tvoj trougao i obeležje; a ja znam još i, šta u tvojoj duši sedi.
Osveta sedi u tvojoj duši: gde ti ugrizeš, naraste crna krasta; osvetom zavrti tvoj otrov dušu!
Tako govorim ja vama u slici, vama koji činite da se duše zavrte, vi propovednici jednakosti! Tarantule ste vi meni i sakriveni osvetoljupci!
Ali ja ću vaša skrovišta već izneti na svetlost: zato vam se smejem u lice svojim smehom visine.
Zato povlačim ja vašu mrežu, da vas vaš bes izmami iz vaših pećina laži, a vaša osveta iskoči iza vaše reči »pravednost«.
Jer da se čovek spasi od osvete: to je meni most ka najvišoj nadi i duga nakon dugih nepogoda.
Ali drugačije žele to naravno tarantule. »Baš to se nama zove pravednost, da svet bude pun nepogoda naše osvete« – tako govore oni među sobom.
»Osvetu želimo mi da vršimo i psovanje svih, koji nam nisu jednaki« – tako se zariču tarantulska srca.
»I 'volja za jednakošću' – to sâmo treba ubuduće da bude ime za vrlinu; a protiv svega, što ima moć, ćemo dići našu dreku!«
Vi propovednici jednakosti, tiransko ludilo nemoći viče tako iz vas za »jednakošću«: vaše najtajnije tiranske žudnje prerušavaju se tako u vrle reči!
Ogorčena uobrazilja, uzdržana zavist, možda vaših otaca uobrazilja i zavist: iz vas prolama kao plamen i ludilo osvete.
Što je otac ćutao, to dolazi u sinu do govora; i često sam nalazio sina kao očevu razgolićenu tajnu.
Oduševljenima nalikuju: ali nije srce ono, što ih oduševljava, – nego osveta. A kad postanu fini i hladni, nije duh, nego zavist, što ih čini finima i hladnima.
Njihova ljubomora vodi ih još i na putanje mislilaca; a ovo je obeležje njihove ljubomore – uvek idu predaleko: da njihov umor na kraju mora da legne u sneg da spava.
Iz svake njihove tužbe odjekuje osveta, u svakoj njihovoj pohvali ima nanošenja bola; a biti sudijom čini im se blaženstvo.
Ali ovako savetujem ja vama, prijatelji moji: ne verujte svima, u kojima je nagon, za kažnjavanjem, moćan!
To je narod lošeg soja i porekla; iz njihovih licâ gleda dželat i pas tragač.
Ne verujte svima onima, koji mnogo govore o svojoj pravednosti! Zaista, njihovim dušama ne nedostaje samo meda.
A kad sebe sami nazivaju »dobri i pravedni«, ne zaboravite, da im do fariseja ne nedostaje ništa sem – vlasti!
Prijatelji moji, ja neću da budem pomešan i zamenjen.
Ima takvih, koji propovedaju moje učenje o životu: a u isti mah su i propovednici jednakosti i tarantula.
Da govore životu za volju, iako jednako sede u svojoj pećini, ovi otrovni pauci, i odvraćeni od života: to je zato, što time hoće da nanesu boli.
Hoće da nanesu boli onima, koji sada imaju vlast: jer kod njih je još propoved o smrti najbolje kod kuće.
Kad bi bilo drukčije, drukčije bi tarantule podučavale: a upravo oni bili su nekad najbolji klevetnici sveta i palioci jeretika.
S ovim propovednicima jednakosti neću da budem pomešan i zamenjen. Jer ovako govori meni pravednost: »ljudi nisu jednaki.«
I oni to i ne treba da budu! Šta bi bila moja ljubav ka natčoveku, kad bih drukčije govorio?
Na hiljadu mostova i staza trebaju oni da se guraju ka budućnosti, i sve više rata i nejednakosti treba među njih da bude stavljeno: tako me pušta moja velika ljubav da govorim!
Pronalazači slika i aveti treba da postanu u njihovim neprijateljstvima, a s njihovim slikama i avetima trebaju još jedni protiv drugih najvišu bitku da biju!
Dobro i zlo, i bogato i siromašno, i visoko i nisko, i sva imena vrednosti: oružja treba da budu i zvečećim obeležjem toga, da život uvek iznova sam sebe mora da prevaziđe!
U visinu hoće da se gradi sa stubovima i stepenicama, život sam: u daleke udaljenosti hoće on da gleda i napolje ka blaženim lepotama, – zato mu treba visina!
I zato što mu visina treba, trebaju mu stepenice i protivrečnost stepenica i onih koji se penju! Da se penje hoće život i penjući se da se prevazilazi.
A pogledajte mi ipak, prijatelji moji! Ovde, gde je tarantulina pećina, dižu se uvis ruševine jednog starog hrama, – ta pogledajte mi prosvetljenim očima!
Zaista, ko je ovde nekada kulao svoje misli u kamenu uvis, o tajni sveg života znao je kao i najmudriji!
Da su borba i nejednako još i u lepoti i rat za vlast i prevlast: tome nas one uče ovde u najjasnijoj slici.
Kako božanski se ovde svod i luk lome, u rvanju: kako sa svetlom i senkom jedan protiv drugog streme, božanski ustremljenici. –
Tako sigurno i lepo pustite nas da budemo neprijatelji, prijatelji moji! Božanski hoćemo da stremimo jedni protiv drugih! –
Jao! Evo ujela je mene samog tarantula, moja stara neprijateljica! Božanski sigurno i lepo ugrize me u prst!
»Kazne i pravde mora biti« – tako misli ona: »ne treba on uzalud ovde da peva pesme u čast neprijateljstva!«
Da, ona se osvetila! I jao! sad će mi s osvetom još i dušu zavrteti!
A da se ne bih vrteo, prijatelji moji, vežite me čvrsto ovde za ovaj stub! Radije ću još biti svetac stuba, nego vrtlog osvetoljubivosti!
Zaista, nije Zaratustra vrtlog ni kovitlac; a ako je jedan igrač, nipošto onda jedan tarantulski igrač! –

O slavnim mudracima

Narodu ste služili i narodnom sujeverju, svi vi slavni mudraci! – a ne istini! I upravo zbog toga platilo vam se strahopoštovanjem.
I zbog toga isto tako podnosilo se vaše neverovanje, jer je ono bilo jedna šala i zaobilaznica ka narodu. Tako pušta gospodar svojim robovima na volju i još se razveseljava njihovom razuzdanošću.
Ali ko je narodu omražen, kao neki vuk psima: taj je slobodan duh, neprijatelj okova, ne-obožavalac, skućeni u šumama.
Goniti njega iz njegove jazbine – to se narodu oduvek zvalo »smisao za ispravno«: protiv njega huška on još uvek svoje najoštrozubije pse.
»Jer istina je tu: narod je ipak tu! Jaoj, jaoj tragaocima!« tako je odjekivalo oduvek.
Svoj narod hteli ste da opravdate u njegovom poštovanju: to ste zvali »volja za istinom«, vi slavni mudraci!
A vaše srce je uvek govorilo sebi: »iz naroda sam došao: otuda mi je došao još i božiji glas.«
Tvrdoglavi i pametni, poput magarca, bili ste uvek kao zagovornici naroda.
I poneki moćnik, koji je hteo dobro da se vozi s narodom, upregao bi pred svoje konje još – jedno magare, jednog slavnog mudraca.
A sad bih hteo, vi slavni mudraci, da bacite najzad krzno lava potpuno od vas!
Krzno grabljivice, šareno istačkano, i rute ispitivača, tragača, osvajača!
Ah, da bih učio da verujem u vašu »istinitost«, za to bi ste mi morali prvo da slomite vašu poštovalačku volju.
Istinit – tako zovem ja onoga, koji ide u bezbožne pustinje i koji je slomio svoje poštovalačko srce.
U žutome pesku i preplanuo od sunca gleda on doduše žedno prema ostrvima bogatih izvorima, gde živi stvorovi odmaraju ispod tamnog drveća.
Ali njegova žeđ ga ne nagovara, da bude poput ovih udobnih: jer gde su oaze, tu su takođe slike idola.
Gladujućom, nasilnom, usamljenom, bezbožnom: takvom hoće sebe samu lavlja volja.
Slobodna od sreće slugu, spašena od bogova i obožavanja, neustrašiva i strahovita, velika i usamljena: takva je volja istinitog.
U pustinji živeli su oduvek istiniti, slobodni duhovi, kao gospodari pustinje; ali u gradovima stanuju dobro uhranjeni, slavni mudraci, – zaprežne životinje.
Uvek naime vuku oni, kao magarci – narodna kolica!
Ne, da se zbog toga na njih ljutim: ali služinčad ostaju mi i upregnuti, još i kada sjaje od zlatne opreme.
I često su bili dobre sluge i dostojni hvale. Jer ovako govori vrlina: »moraš li biti sluga, tad traži onoga, kojem tvoja služba najviše koristi!
Duh i vrlina tvoga gospodara trebaju da rastu, kroz to što si njegov sluga: tako ćeš rasti ti sâm sa njegovim duhom i njegovom vrlinom!«
I zaista, vi slavni mudraci, vi sluge naroda! Vi sami rasli ste sa narodnim duhom i vrlinom – i narod kroz vas! U vašu slavu kažem ja to!
Ali narod ostajete mi još i u vašim vrlinama, narod sa glupim očima, – narod koji ne zna šta je duh!
Duh je život, koji sâm zaseca život: na vlastitoj muci uvećava on sebi vlastito znanje, – da li ste vi to već znali?
A sreća duha je ova: biti miropomazan i kroz suze posvećen za žrtvenu životinju, – da li ste vi to već znali?
I slepilo slepca i njegovo traženje i tapkanje treba još da svedoči o moći sunca, u koje je gledao, – da li ste vi to već znali?
I sa brdima treba saznavalac da nauči da gradi! Malo je, što duh premešta brda, – da li ste vi to već znali?
Vi poznajete samo iskru duha: ali vi ne vidite nakovanj, koji je on, a ni svirepost njegovog čekića!
Zaista, vi ne poznajete ponos duha! Ali još manje biste podneli skromnost duha, kad bi jednom htela da progovori!
I još nikada niste smeli da bacite svoj duh u neku jamu od snega: niste dovoljno vrući za to! Tako da ne poznajete još ni ushićenja njegove hladnoće.
Ali u svemu ponašate mi se previše prisno sa duhom; a od mudrosti pravili ste često jedno sirotište i bolnicu za loše pesnike.
Vi niste orlovi: zato niste iskusili još i sreću u užasu duha. A ko nije ptica, ne treba da se ulogori nad provalijom.
Vi ste mi mlaki: ali hladno struji svako duboko saznanje. Kao led hladni su najunutrašnjiji bunari duha: jedno osveženje za vrele ruke i tvorce.
Uvaženi stojite mi tu i kruti i sa uspravnim leđima, vi slavni mudraci! – vas ne tera nikakav jak vetar ni volja.
Ne videste li nikada neko jedro da ide preko mora, zaobljeno i naduto i drhćući pred silinom vetra?
Poput tog jedra, drhćući pred silinom duha, ide moja mudrost preko mora – moja divlja mudrost!
Ali vi sluge naroda, vi slavni mudraci, – kako biste mogli vi sa mnom da idete.

Noćna pesma

Noć je: sad govore glasnije svi vodoskoci. A i moja duša je jedan vodoskok.
Noć je: sad tek bude se sve pesme zaljubljenih. A i moja duša je pesma jednog zaljubljenog.
Nešto neutihnuto, neutišljivo je u meni; ono hoće da postane glasno. Jedna žudnja ka ljubavi je u meni, ona sama govori jezik ljubavi.
Svetlo sam: ah, kad bih bio noć! Ali to je moja samoća, da sam ogrnut svetlošću.
Ah, kad bih bio taman i kao noć! Kako bih želeo da sisam grudi svetlosti!
I vas same želeo bih još da blagosiljam, vi male treperave zvezde i svetlaci tamo gore! – i blažen bio zbog vaših svetlosnih darova.
Ali ja živim u svom vlastitom svetlu, ja pijem plamenove u sebe nazad, što iz mene izbijaju.
Ja ne poznajem sreću onoga koji uzima; a često mi se sanjalo o tome, da bi krađa morala da bude još veće blaženija, nego uzimanje.
To je moje siromaštvo, da se moja ruka nikad ne odmori od poklanjanja; to je moja zavist, da vidim oči koje očekuju i obasjane noći čežnje.
O, nesrećo svih koji poklanjaju! O, pomračenju moga sunca! O, čežnjo za čeznućem! O, ljuta gladi u zasićenosti!
Oni uzimaju od mene: ali dodirujem li još dušu njihovu? Provalija je između davanja i uzimanja; a najmanju provaliju treba kao poslednju premostiti.
Jedna glad raste iz moje lepote: da zadam bola želeo bih onima, kojima svetlim, da poharam želeo bih moje darovane: – tako gladujem ja za zlobom.
Povlačeći šaku, kad joj se druga šaka već pruža u susret; poput vodopada oklevajući, koji još u padu okleva: – tako gladujem ja za zlobom.
Takvu osvetu smišlja moje obilje: takva podmuklost izvire iz moje usamljenosti.
Moja sreća u poklanjanju zamrla je u poklanjanju, moja vrlina postala je umorna same sebe od svoga suviška!
Ko uvek poklanja, njegova je opasnost, da će izgubiti stid; ko uvek udeljuje, njegova ruka i srce imaju žuljeve od sve samog udeljivanja.
Moje se oko ne preliva više pred stidom onih što mole; moja je ruka postala pretvrda za drhtanje napunjenih šaka.
Kuda je došla suza mom oku i paperje mom srcu? O, samoćo svih koji poklanjaju! O, ćutljivosti svih svetlećih!
Mnoga sunca kruže u pustome prostoru: svemu što je tamno govore ona svojom svetlošću, – meni ćute ona.
O, to je neprijateljstvo svetlosti prema svetlećem: nemilosrdno menja ona svoje putanje.
Nepravedno prema svetlećem u dnu srca: hladno prema suncima, – tako ide svako sunce.
Poput neke oluje lete sunca svojim putanjama, to je njihovo kretanje. Ona slede svoju neumoljivu volju, to je njihova hladnoća.
O, tek vi ste, vi tamni, vi noćni, koji stvarate toplotu iz svetlećeg! O, vi tek napajate se mlekom i okrepom iz vimena svetlosti!
Ah, led je oko mene, moja ruka se opeče o ledeno! Ah, žeđ je u meni, ona vene za vašom žeđi!
Noć je: ah što moram da budem svetlo! I žeđ ka noćnom! I usamljenost!
Noć je: sad izbija kao neko vrelo iz mene moj zahtev, – ka govoru zahteva me.
Noć je: sad govore glasnije svi vodoskoci. A i moja duša je jedan vodoskok.
Noć je: sad tek bude se sve pesme zaljubljenih. A i moja duša je pesma jednog zaljubljenog. –

Pesma za igru

Jedne večeri išao je Zaratustra sa svojim učenicima kroz šumu; i kad je bio u potrazi za nekim bunarom, vidi, dođe na jednu zelenu livadu, koja je bila tiho okružena drvećem i žbunjem: po njoj igraše devojke zajedno. Čim su devojke prepoznale Zaratustru, otpustiše se od igre; a Zaratustra im priđe prijateljskim držanjem i reče ove reči:
»Ne otpuštajte se od igre, vi ljupke devojke. Nije vam došao kakav kvaritelj igre zlog pogleda, nikakav neprijatelj devojkama.
Ja sam božji zagovornik pred đavolom: a ovaj je duh težine. Kako bih trebao ja, vi lagane, da budem božanskim igrama neprijatelj? Ili devojačkim stopalima sa lepim zglobovima?
Zacelo sam šuma i noć mračnog drveća: ali ko se moje tame ne plaši, taj nalazi još i ružine obronke ispod mojih čempresa.
A još i onog malog boga naći će zacelo, što je devojkama najdraži: pored bunara leži on, mirno, sa zatvorenim očima.
Zaista, u sred dana mi je zaspao, danguba! Lovio je zacelo previše leptire!
Ne ljutite mi se, vi lepe igračice, kada maloga boga malko kaznim! Vikaće zacelo i plakaće, – ali je smešan još i u plaču!
I sa suzama u oku neka vas moli za jednu igru; a ja sâm ću pevati jednu pesmu uz njegovu igru:
Jednu igrâčku- i pesmu poruge za duha težine, mog najvišeg i najvelemoćnijeg đavola, za kojeg kažu, da je 'gospodar sveta.' –
A ovo je pesma, koju je pevao Zaratustra, dok su Kupidon i devojke zajedno igrali:
U tvoje oko zagledao sam se nedavno, o živote! I učini mi se da tonem u nedokučivo.
Ali ti me izvuče zlatnom udicom vani; podrugljivo si se smejao, kad sam te nazvao nedokučivim.
»Tako govore sve ribe,« rekao si; »što one ne dokuče, je nedokučivo.
Ali promenljiv sam ja samo i divalj i u svemu žena, i ne vrla:
Bilo da se već vama muškarcima 'duboka' zovem ili 'verna,' 'večna,' 'tajanstvena'. –
Ta vi muškarci darivate nas stalno vlastitim vrlinama – ah, vi vrli!«
Tako se smejala, neverovatna; ali ja joj ne verujem nikad i njenom smehu, kad govori zlo sama o sebi.
A kada sam u četiri oka govorio sa svojom divljom mudrošću, reče mi ona ljutito: »Ti hoćeš, ti želiš, ti voliš, samo zbog toga ti hvališ život!«
Skoro da sam tad pakosno odgovorio i ljutitoj rekao istinu; a ne može se pakosnije odgovoriti, nego kad se svojoj mudrosti »kaže istina.«
Tako naime stoje stvari među nama trima. U suštini volim samo život – i, zaista, najviše onda, kada ga mrzim.
A što sam mudrosti dobar i često predobar: to čini, ona me veoma mnogo podseća na život!
Ona ima svoje oko, svoj smeh i čak svoj zlatni pecački štapić: šta mogu ja za to, što su one obe tako slične?
A kad me je jednom pitao život: »Ko je ta, mudrost?« – odgovorih mu tad hitro: »Ah da! mudrost!
Oko nje se žedni i ne nasiti se, gleda se kroz veo, lovi kroz mreže.
Da li je lepa? Šta ja znam! Ali najstarije šarane još mame njome.
Promenljiva je i prkosna; često sam je video kako sebi grize usnu i vodi češalj protiv svog razdeljka.
Možda je zla i lažna, i u svemu jedna ženturina; ali kada o sebi samoj loše govori, upravo tada najviše zavodi.«
Kad sam to rekao životu, nasmeja se on prkosno i zatvori oči. »A o kome ti govoriš? reče on, zacelo o meni?
I kad bi imao pravo, – govori li se to meni u lice! Ali sad govori ipak još i o tvojoj mudrosti!«
Ah, i sad si opet otvorio svoje oko, o ljubljeni živote! I u nedokučivo učini mi se opet da tonem. –
Tako je pevao Zaratustra. Ali kad je igra bila na kraju i devojke bile otišle, postao je žalostan.
»Sunce je davno već sišlo,« reče konačno; »livada je vlažna, iz pravca šuma dolazi hladnoća.
Nešto nepoznato je oko mene i gleda zamišljeno. Šta! Ti živiš još, Zaratustra?
Zašto? Za šta? Kroz šta? Kamo? Gde? Kako? Zar nije ludost, živeti još? –
Ah, prijatelji moji, veče je to, što iz mene pita. Oprostite mi moju tugu!
Veče je bilo: oprostite mi, što je bilo veče!«

Grobna pesma
 
»Tamo je ostrvo grobova, ćutljivo; tamo su još i grobovi moje mladosti. Onamo ću nositi jedan večno zeleni venac života.«
Tako odlučivši u srcu vozio sam se preko mora. –
O vi, moje mladosti lica i pojave! O, vi svi pogledi ljubavni, vi božanski trenuci! Kako ste mi tako brzo umrli! Podsećam vas se danas kao svojih mrtvih.
Od vas amo, mojih najdražih mrtvih, dolazi mi jedan sladak miris, jedan što razrešuje srce i suze. Zaista, on potresa i krâvi srce usamljenom brodniku.
Uvek još sam ja najbogatiji i najdostojniji zavisti – ja najusamljeniji! Jer ja imadoh vas ipak, a vi imate mene još: recite, kome su padale, kao meni, takve rumene jabuke sa drveta?
Uvek još sam ja vašoj ljubavi naslednik i tle, cvatući u pomen vama šarenim divlje raslim vrlinama, o vi najvoljeniji!
Ah, mi besmo stvoreni, jedno kraj drugog blizu da ostanemo, vi umiljata neznana čuda; i niste došle poput plašljivih ptica meni i mojoj požudi – ne, već kao poverljivi poverljivome!
Da, za vernost stvorene, poput mene, i za nežne večnosti: moram ja sad vas prema vašoj neveri da zovem, vi božanski pogledi i trenuci: nikakvo drugo ime ne učih još.
Zaista, prebrzo ste mi umrli, vi begunci! Ipak ne pobegoste vi meni, niti pobegoh ja vama: nevini smo mi jedno drugom u našem neverstvu.
Da bi mene ubili, udaviše vas, vi ptice pevačice mojih nada! Da, na vas je, vi najdraže, zloba uvek odapinjala strele – moje srce da pogodi!
I pogodila je! Bile ste ipak stalno moje najsrdačnije, moj posed i moja zaposednutost: zato ste morale mlade da umrete i previše rano!
Ka najranjivijem, što posedovah, odapinjane su strele: to beste vi, čija je koža poput paperja i šta više smeška, što od jednog pogleda umire!
Ali ovu reč hoću da kažem svojim neprijateljima: šta je svo ubijanje ljudi naspram onog, što vi meni učiniste!
Veće zlo učiniste vi meni, nego što je svo ubijanje ljudi; nenadoknadivo uzeste vi meni: – tako kažem ja vama, neprijatelji moji!
Ta ubijali ste moje mladosti priviđenja i najdraža čuda! Moje drugove u igri uzeste mi, blažene duhove. U njihov pomen polažem ovaj venac i ovu kletvu.
Ovu kletvu vama, neprijatelji moji! Ta napravili ste moje večno kratkim, kao zvuk što se prolama u hladnoj noći! Jedva kao treptaj božanskih očiju došlo je meni samo, – kao trenutak!
Ovako je jednom u dobar čas govorila moja čistota: »božanska treba da mi budu sva bića.«
Tad me vi spopaste prljavim avetima; ah, kamo pobeže sad onaj dobri čas!
»Svi dani treba da mi budu sveti« – tako je nekad govorila mudrost moje mladosti: zaista, jedne vesele mudrosti govor!
Ali tad ukradoste mi vi neprijatelji moje noći i prodadoste ih za besanu muku: ah, kamo pobeže sad ona vesela mudrost!
Nekada sam čeznuo za srećnim ptičijim znamenjem: tad prevedoste mi preko staze na sovu nalik čudovište, jedno odvratno. Ah, kamo pobeže tad moja nežna čežnja!
Sveg gađenja zavetovah se jednom da ću se odreći: tad pretvoriste moje bliske i bližnje u gnojave čireve. Ah, kamo pobeže tad moj najplemenitiji zavet!
Kao slepac iđah nekad blaženim stazama: tad baciste vi pogan na put slepome: i sad se gnuša starog slepčevog pločnika.
A kad sam činio svoje najteže i slavio pobedu svojih prevazilaženja: tad učiniste da oni, koji me voleše, viču, kao da im nanosim najveću bol.
Zaista, to je bila uvek vaša radnja: zagorčavali ste mi moj najslađi med i marljivost mojih najboljih pčela.
Mom milosrđu slali ste uvek najdrskije prosjake; oko mog sažaljenja gurali ste uvek neizlečivo bestidne. Tako ste ranili moju vrlinu u njenoj veri.
A prinesem li još i svoje najsvetije na žrtvu: poleti vaša »pobožnost« da stavi svoje masnije darove pored: tako da se u pari vaše masti još moje najsvetije uguši.
A jednom htedoh da igram, kako još nikad nisam igrao: hteo sam igrati preko svih nebesa. Tad nagovoriste moje najdraže pevače.
I tad namesti on neku jezivu natmurenu pesmu; ah, tutnjao mi je, kao neki sumoran rog, na uši!
Ubico-pevaču, oruđe pakosti, najneviniji! Već sam stajao spreman za najbolju igru: kad si ubijao svojim zvucima moje ushićenje!
Samo kroz igru umem da govorim o slici najviših stvari: – a sad je ostala moja najviša slika nekazana u mojim udovima!
Nekazana i neizbavljena ostade mi najviša nada! I umreše mi sva priviđenja i utehe moje mladosti!
Kako sam to samo podneo? Kako sam upotrebio i prevazišao takve rane? Kako ustade moja duša opet iz ovih grobova?
Da, nešto neranjivo, nesahranjivo je na meni, nešto što raznosi stene: to se zove moja volja. Ćutke korača ona i nepromenjivo kroz godine.
Svojim hodom hoće da ide na mojim nogama, moja stara volja; tvrdoga je srca njen naum i neranjiv.
Neranjiv sam i sâm na svojoj peti. Još uvek živiš tu i ista si, najstrpljivija! Uvek još probijaš se ti kroz sve grobove!
U tebi živi još i ono neizbavljeno moje mladosti; i kao život i mladost sedela si nadajući se ovde na žutim ruševinama grobova.
Da, još si mi ti rušilac sviju grobova: zdravo tebi, voljo moja! A samo gde su grobovi, ima uskrsnuća. –

O samoprevazilaženju

»Volja za istinom« zovete vi to, vi najmudriji, što vas goni i vatrenima pravi?
Voljom za zamišljivošću svega bivstvujućeg: tako zovem ja vašu volju!
Sve bivstvujuće hoćete vi tek zamišljivim da načinite: jer vi sumnjate sa dobrim nepoverenjem, da li je već zamišljivo.
Ali ono treba da vam se pokori i savije! Tako to hoće vaša volja. Glatko treba da postane i duhu podložno, kao njegovo ogledalo i odraz.
To je sva vaša volja, vi najmudriji, kao jedna volja za moć; pa i još kad govorite o dobru i zlu i o vrednosnom ocenjivanju.
Da stvorite hoćete vi još svet, pred kojim možete da klečite: to vam je vaša zadnja nada i pijanstvo.
Nemudri naravno, narod, – on je poput reke, po kojoj neki čun pliva dalje: a u čunu sede svečano i zakukuljeno vrednosne ocene.
Svoju volju i svoje vrednosti stavili ste na reku postajanja; jednu staru volju za moć odaje mi, u šta narod veruje kao dobro i zlo.
To ste bili vi, vi najmudriji, što staviste takve goste u ovaj čun i dadoste im raskoš i ponosna imena, – vi i vaša vladajuća volja!
Dalje nosi sad reka vaš čun: ona ga mora nositi. Malo znači, da li se razbijeni talas penuša i ljutito bordnoj kobilici protivreči!
Nije reka vaša opasnost i kraj vašem dobru i zlu, vi najmudriji! – već ona volja sama, volja za moć, – neiscrpna rađalačka životna volja.
Ali da biste razumeli moju reč o dobru i zlu: za to hoću još da vam kažem svoju reč o životu i o načinu svega živog.
Išao sam za živim, išao sam najvećim i najmanjim stazama, da bih saznao njegov način.
Sa stostrukim ogledalom lovio sam još njegov pogled, kad su mu usta bila zatvorena: da bi mi njegovo oko govorilo. I njegovo oko mi je govorilo.
Ali, gdegod sam nalazio nešto živo, tu sam slušao još i govor o poslušnosti. Sve živo je nešto poslušno.
A ovo je drugo: zapoveda se onome, koji ne može sâm sebe da sluša. To je način živoga.
Ali ovo je treće, što sam čuo: zapovedanje je teže, nego poslušnost. I ne samo, da zapovedajući nosi teret svih što slušaju, i da ga taj teret može lako prignječiti: –
Jedan pokušaj i usud javlja mi se u svem zapovedanju; i stalno, kada zapoveda, rizikuje ono što živi sebe pri tome.
Da još, kad sebi samom zapoveda: takođe tada još mora ono svoje zapovedanje da ispašta. Svome vlastitom zakonu mora da postane sudija i osvetnik i žrtva.
Ta kako se to desilo! tako sam se pitao. Šta nagovara ono što živi, da sluša i zapoveda i zapovedajući još i poslušnost vežba?
Čujte mi sad moju reč, vi najmudriji! Proverite ozbiljno, da li sam se životu sâm uvukao u srce i sve do u korene njegova srca!
Gdegod sam našao nešto živo, tu sam nalazio volju za moć; i još u volji sluge, našao sam volju, da se bude gospodar.
Da jačem služi slabije, na to ga nagovara njegova volja, koja hoće da gospodari nad još slabijim: tome zadovoljstvu samom ono ne može odoleti.
I kakogod se manje predaje većem, da bi imalo zadovoljstvo i moć od najmanjeg: tako se predaje još i ono najveće i ulaže moći za volju – život u to.
To je predavanje najvećeg, da je ono usud i opasnost i jedno kockanje sa smrću.
A gde su žrtvovanja i službe i ljubavni pogledi: i tu je volja, da se bude gospodar. Tajnim putevima prikrada se tu slabiji u utvrđenje i sve do u srce moćnijem – i krade tu moć.
A ovu tajnu rekao je život sâm meni. »Vidi,« govorio je, »ja sam ono, što sebe samo uvek mora da prevazilazi.
Naravno, vi to zovete volja za rađanjem ili nagon za svrhom, za višim, daljim, mnogostrukim: ali sve to je jedno i jedna tajna.
Radije ću još propasti, nego da otkažem tom Jednom; i zaista, gde ima propasti i opadanja lišća, vidi, tu se žrtvuje život – za moć!
Da moram da budem borba i postajanje i svrha i svrhama protivrečnost: ah, ko odgonetne moju volju, odgonetnuće zacelo isto tako, po kakvim krivim putevima ona mora da ide!
Šta još i stvorim i kako to još i volim, – uskoro moram protivnikom da mu budem i mojoj ljubavi: to hoće moja volja.
A još i ti, saznavaoče, samo si jedna putanja i utisak stope moje volje: zaista, moja volja za moć ide još i na stopalima tvoje volje za istinom!
Onaj naravno nije pogodio istinu, koji je prema njoj ispucao reč o »volji za opstankom«: takva volja – ne postoji!
Jer: što nije, to ne može hteti; ali što je opstalo, kako bi još moglo imati volje da opstaje?
Samo, gde ima života, tu je još i volja: ali ne volja za životom, nego – tako učim ja to tebe – volja za moć!
Mnogošta ceni onaj koji živi više, nego sâm život; ipak iz samog cenjenja progovara – volja za moć!« –
Tako me je nekad učio život: i iz toga rešavam ja vama, vi najmudriji, još zagonetku vašega srca.
Zaista, kažem vam: dobro i zlo, koji bi bili neprolazni – toga nema! Iz sebe samog mora ono sebe uvek ponovo prevazilaziti.
S vašim vrednostima i rečima o dobru i zlu vršite nasilje, vi ocenjivači vrednosti: i to je vaša skrivena ljubav i vaše duše sijanje, drhtanje i prelivanje.
Ali jedna jača sila raste iz vaših vrednovanja i jedno novo prevazilaženje: od nje će se razbiti jaje i ljuska od jajeta.
A ko mora da bude tvorac u dobru i zlu: zaista, taj mora prvo da bude uništitelj i da razbije vrednosti.
Tako pripada najviše zlo najvišem dobru: a ovo je stvaralačko. –
Govorimo samo o tome, vi najmudriji, da li je to odmah loše. Ćutanje je lošije; sve prećutane istine postaju otrovne.
I neka bi se ipak sve slomilo, što se na našim istinama slomiti – može! Poneka kuća ima još da se gradi! –

O uzvišenima

Mirno je dno moga mora: ko bi odgonetnuo već, da ono krije šaljiva čudovišta!
Nepokolebljiva je moja dubina: ali se ona sjaji od plivajućih zagonetki i smehova.
Jednog uzvišenog videh danas, jednog svečanog, jednog pokajnika duha: o kako se smejala moja duša zbog njegove ružnoće!
S uzdignutim grudima i poput onih, koji uvlače dah: tako je stajao on tu, uzvišeni, i ćutljiv:
Izvešan ružnim istinama, njegovim plenom, i bogat u pocepanoj odeći; takođe mnogo trnja visilo je na njemu – ali još ne videh nijednu ružu.
Još nije naučio smejanje ni lepotu. Mračan došao je ovaj lovac nazad iz šume saznanja.
Iz borbe sa divljim životinjama vratio se kući: ali iz njegove ozbiljnosti gleda isto tako još jedna divlja životinja – jedna neprevaziđena!
Kao neki tigar stoji on još uvek tu, koji hoće da skoči; ali ja ne volim te napete duše, nenaklonjen je moj ukus svim tim povučenima.
A vi mi kažete, prijatelji, da se ne prepire o ukusu i kušanju? Ali sav život je prepirka o ukusu i kušanju!
Ukus: to je uteg ujedno i tas na vagi i onaj što meri; i teško svemu živom, što hoće da živi bez prepiranja o utegu i tasu na vagi i onome što meri!
Tek kad bi se umorio svoje uzvišenosti, taj uzvišeni: tek tada bi njegova lepota počela, – i tek tada ću ga kušati i ukusnog naći.
I tek, kad se od sebe samoga okrene, skočiće preko svoje vlastite senke – i, zaista! pravo u svoje sunce.
Predugo je sedeo u senci, pobledeli su obrazi pokajniku duha; skoro je pregladneo od svojih očekivanja.
Prezir je još u njegovom oku; i gađenje krije mu se na ustima. Doduše miruje sad, ali njegov mir još ne leži na suncu.
Trebalo bi da čini poput bika; i njegova sreća trebalo bi da miriše na zemlju i ne na preziranje zemlje.
Kao belog bika želeo bih da ga vidim, kako dahćući i ričući ide pred ralicom: a njegova rika treba još sve zemaljsko da hvali!
Još je tamno njegovo lice; senka ruke igra na njemu. Zasenčeno je još videlo njegovih očiju.
Samo njegovo delo je još senka na njemu: ruka zatamnjuje delatnoga. Još on nije prevazišao svoje delo.
Doduše volim ja na njemu vrat bika: ali sad hoću još i oči anđela da vidim.
Takođe svoje junačke volje mora on još da se oduči: jedan uzdignuti treba on da mi bude i ne samo jedan uzvišeni: – sam etar trebao bi da ga digne, njega bezvoljnoga!
Savlađivao je čudovišta, rešavao zagonetke; ali da iskupi trebao bi on još i svoja čudovišta i zagonetke, u nebesku decu trebao bi još da ih preobrazi.
Još njegovo saznanje nije naučilo da se smeška i da bude bez ljubomore; još se njegova bujajuća strast nije umirila u lepoti.
Zaista, ne treba u zasićenju njegova živa želja da zaćuti i potone, već u lepoti! Ljupkost pripada velikodušnosti plemenitog.
Sa rukom položenom preko glave: tako bi trebao junak da se odmara, tako bi trebao još i svoje odmaranje da prevaziđe.
Ali baš je junaku ono lepo od svih stvari najteže. Nedostižno je lepo svoj žestokoj volji.
Nešto malo više, nešto malo manje: upravo to je ovde mnogo, to je ovde najviše.
Opuštenih mišića stajati i sa ispregnutom voljom: to je ono najteže vama svima, vi uzvišeni!
Kad se moć smiluje i spusti na vidljivo: ljepotom zovem ja takvo spuštanje.
I ni od koga neću tako kao od tebe upravo lepotu, ti silniče: tvoja dobrota neka bude tvoje zadnje samosavlađivanje.
Svo zlo ti priznajem: zato hoću od tebe dobro.
Zaista, često sam se smejao slabićima, koji su verovali da su dobri, jer imaju sakate šape!
Vrlini stuba treba da težiš: sve lepši i nežniji je, ali iznutra tvrđi i nosiviji, što se više penje.
Da, ti uzvišeni, jednom trebaš ti još lep da budeš i svojoj vlastitoj lepoti ogledalo da držiš.
Onda će se tvoja duša jeziti od božanskih požuda; a obožavanja biće još i u tvojoj sujeti!
Ovo je, naime, tajna duše: tek, kada je junak napustio, približava joj se, u snu, – nadjunak.