13. Deca u zatočeništvu

Upraviteljica škole nije samo bila ljudsko biće već je i umela sa decom. Imala je četiri diplome i devetnaest godina radnog iskustva. Za to vreme imala je prilike da se suoči sa gotovo svim problemima koje deca mogu da stvore, što je približno bilo po jedan problem na svako dete svakog semestra za sve one hiljade dece o kojima se starala svih tih godina.

Ali sada joj nijedno od tih iskustava nije vredelo. Bila je izvan sebe.

Kada je stigla u čekaonicu savetovališta bila je zadihana i prosto nije mogla da veruje. "To je čisto uobraženje, mila moja", rekla je Oniki koja je još jecala. "Kako su uopšte mogl... biti u stanju d... pročitaju tvoj dnevnik. I zašto bi..." Bacila se u stolicu, mršteći se na neverovatnost svega toga.

"Gospođo?" javi se Kijavko, i kada ga upraviteljica pogleda, on nastavi: "Nije samo Oniko. I ja sam vodio dnevnik. I on je ušao u prenos."

Upraviteljica nemoćno zavrte glavom. Zatim mahnu rukom u pravcu ekrana na zidu, na kome se spremno ukaza školska plaža; robotoradnici su raspaljivali vatru za roštilj, a đaci su upravo počinjali da se okupljaju. Pogleda na decu, pa na ekran, pa opet na decu. "Moram tamo", reče ona uznemireno. "Noćas priređujemo havajsku feštu, znate."

"Da, gospođo", reče Kijavko, a Harold iz sve snage potvrdi glavom iza njegovih leđa.

"Pečena prasetina", reče Harold. "Igranka!"

Upraviteljica je delovala natmureno. Razmislila je još malo, i onda je donela odluku. "Moraćete sve da ispričate savetnicima", napomenu ona. "Sve troje."

"Ali ja nisam vodio nikakav dnevnik!" zavapi Harold.

"Da, ali, vidiš, ne možemo biti sigurni. Ne", odlučno dodade upraviteljica, "tako će morati da bude. Svako od vas će morati da ispriča svoju priču. Mašine će vam sigruno postavljati pitanja. Samo im recite istinu, i nemojte ništa izostaviti... Na žalost, moraćete da propustite havajsku feštu, ali ja ću narediti robotokuvarima da ostave nešto za vas." Ona ustade, mahnu rukom i vrata se otvoriše, te je nestade u hodniku.

Harold je besno piljio u svoje drugove. "Vas dvoje!" prekorno zareža na njih.

"Oprosti", učtivo reče Kijavko.

"Da, oprostim! Što zbog vas neću moći na feštu! Slušajte", reče Harold, sav napet od krojenja planova, "znate šta. Ja ću prvi. Možda ću moći da završim i da siđem na plažu pre nego što počne igranka. Hoću da kažem, bar toliko možete da učinite za mene, kad ste me već uvalili u nevolju."

Naravno, u tom trenutku nijedno od dece nije znalo koliko će nevolja uslediti zbog ove prve. Bili su još deca. Nisu bili navikli da se nalaze u središtu događaja koji su potresali vasionu.

Kijavko pomisli da je Harold ipak donekle govorio po pravdi, iako se iza njegovih reči krilo zameranje kome tu nije bilo mesta. Ni on ni Oniko nisu učinili nikakav prestup! Niko im nije kazao da ne treba da provode slobodno vreme proučavajući na sve moguće načine prilike na Zemlji. Niko nije ni nagovestio da ima nečeg lošeg u tome što su pravili kratke izvode i sistematizovali podatke u svojim dnevnicima - koji, pre svega, nisu uopšte bili 'dnevnici', poput onih knjižica sa pozlaćenim ivicama u koje upisujete svoje najnovije smrtne ljubavi i smrtne svađe. Prosto su sve podatke koje su mogli skupiti prenosili u svoje vrećice, kao što bi učinio svaki pravi Hiči (ili ljudsko biće vaspitano pod uticajem Hičija).

Nisu uradili ništa što bi im se moglo ma i najmanje prebaciti - pa ipak, kako je užasno bilo saznanje da su se njihove nevine zabave na neki način pretvorile u onu najstrože zabranjenu stvar, opštenje sa Neprijateljima! Kijavku je bilo toliko strašno da se nije usuđivao čak ni da pomisli na to. Oniko je takva misao bila bliža. Njenim strahovima se lakše moglo upravljati. "Postoji još jedna kabina za konsultacije, Oniko", reče on. "Hoćeš li ti prva?"

Ona zavrte glavom. Crne oči su joj postajale još tamnije od prolivenih suza, ali je već prestala da jeca. "Idi ti, Sternatutore."

On počeka malo. "U redu", složi se, "ali sačekaću dok ti ne budeš gotova. Onda ćemo zajedno na plažu."

"Nemoj molim te, Sternatutore. Idi sam, čim završiš. Ionako nisam gladna."

Kijavko tiho zašišta, zadubljen u misli. Nije mu se dopadala pomisao da Oniko ne ide na zabavu na plaži, a još manje mu se dopadalo da dohrama, sa štapom i svim ostalim, sasvim sama preko peska. Oniko je teško uspevala da se kreće i na ravnom, pošto joj mišići još nisu dovoljno očvrsli da podnesu zemljinu težu.

Onda mu pade na pamet da ne mora ništa da obećava; može jednostavno da je sačeka, tražila ona to ili ne. "Dobro, slažem se Oniko", upravo je zaustio.

I tada je sve postalo neizvesno.

Svetla su se pogasila.

Predvorje ostade u polumraku i jedina svetlost dolazila je iz velikog, panoramskog prizora koji je gledao na planinu; ali sunce na zalasku se već sakrilo iza nje.

Iz kabine za konsultacije dopre Haroldov razbešnjeni krik: "Šta se kog đavola desilo!" Vrata kabine stadoše da se drmaju, i postepeno se raskriliše tek toliko da se kroz njih provuče dečak, pošto ih je otvorio rukama, na silu. "Šta se to događa?" upita on ponovo, besno čkiljeći na Kijavka i Oniko. "Onaj blesavi program je zaćutao u pola pitanja!"

"Pretpostavljam da je nastao prekid struje!" odgovori Kijavko predusretljivo.

"E, moj Glupavko, baš si ćaknut! Pa struja se nikad ne prekida!"

Kijavko se okrenu ka zidnom ekranu, koji je sada bio potpuno prazan; ka svetlosnim telima u predvorju, sasvim tamnim; ka vratima koja se više nisu otvarala kad im neko priđe.

"Ovog puta jeste, Harolde", reče on razložno. "Dakle, šta ćemo sada?"



Kad nije bilo struje nije bilo ni svetla, i školski hodnici su bili mračni i neprijatni. Kad nije bilo svetla nije bilo ni liftova, i jedini način da siđu do glavnih zgrada i odatle na plažu bio je niz stepenice koje se nikad nisu koristile.

A taj izbor nije pogodovao Oniko, na njenim nogama kao od gume.

"Moraćemo peške", dobaci Harold, kao da ih zbog nečeg optužuje, a Kijavko potvrdi.

"Biće bolje da izađemo iz škole i krenemo putem", predloži on. Harold mrko viknu kroz prozor koji je gledao na planinu, potom kroz jedan manji, kroz koji su mogli da vide plažu. Iako je škola bila kao mrtva, đaci nisu. Bili su već gotovo svi na okupu, sićušni usled velike udaljenosti, i već su se razmileli po plaži. Taj prizor na obali nije delovao zastrašujuće. Naprotiv, izgledalo je da se dobro zabavljaju, i Harold uzdahnu.

"Bože mili, izgleda da ćemo ipak morati putem, da bismo se mogli pobrinuti za Oniko. Pa, dobro, hajdemo onda." Nije pomenuo mogućnost da - pošto ništa u školi ne funkcioniše - krenu klizajući se i kotrljajući se preko padine brda, što njemu ne bi bilo ni malo lakše nego devojčici. Krenuo je ka vratima. Pošto nije imao mnogo iskustva sa vratima koja se ne otvaraju po želji, zamalo da razbije nos o njih, pre nego što se zaustavio i ljutito ih otvorio, gurajući ih iz sve snage.



Bilo se već gotovo sasvim smrklo, i naravno, čak su i svetla na putu bila pogašena. Nije mnogo smetalo. Uskoro će se pojaviti mesec u poslednjoj četvrtini, čak su i zvezde iznad Tihog okeana svetlele dovoljno blistavo. Kijavko se više brinuo zbog Oniko, nego zbog prekida struje. Na Točku skoro nikada nije plakala, čak ni kad su je zadirkivala deca. Sada prosto nije mogla da se zaustavi. Opet je počela da roni suze, u uglovima očiju su joj se polako pojavljivale dve male kapljice; čim bi joj jedna potekla niz bradu, druga je već bila spremna da zauzme njeno mesto. "Molim te, Oniko", preklinjao je Kijavko. "Samo mali problem sa strujom. Ništa ozbiljno."

"Nije to zbog struje", zajeca ona, "već zbog mog dnevnika."

"Baš si glupa", nastavi Kijavko, sav očajan, želeći da bar može da ubedi samog sebe, ako već ne može Oniko. "To mora da je bila puka slučajnost. Zar veruješ da bi se Neprijatelji baktali sa pismenim sastavom tamo nekog deteta?"

Ona prebaci štaku na drugu stranu da bi mogla bolje da ga vidi. "Ali, jesu!" zakuka ona. "Tačno ono što sam napisala, od reči do reči, a i ti."

"Jeste, Glupavko", grubo se umeša Harold. "Nemoj da se izvlačiš. Za sve si ti kriv - i ona, hoću da kažem."

"Čak i za prekid struje, je l' da?" upita Kijavko. Ali nije bio zadovoljan, iako je uzvratio ravnom merom. U izvesnom smislu, morao je da prizna samom sebi, oni jesu bili krivi. Verovatnoća da nije u pitanju samo sticaj okolnosti bila je zastrašujuća. Hiči nisu imali analogiju o četrdeset miliona majmuna koji kucaju na pisaćoj mašini sabrana dela Viljema Šekspira, ali ona nije Kijavku bila ni potrebna da bi se ubedio. Ne, svaka koincidencija bila je, uprkos svim željama i namerama, nemoguća...

Isto toliko nemoguće koliko i jedina alternativa koju je bio u stanju da sagleda - naime, da su im Neprijatelji na neki način virili preko ramena dok su pisali svoje beleške.

Suočen sa dve podjednako neprihvatljive alternative, Kijavko je učinio ono što bi uradilo svako razumno dete, ljudsko ili hičijevsko. Prestao je da misli o tome.

On pokaza na vijugavi kolovoz preko puta, namenjen kamionima sa vazdušnim jastucima. "Hajde da tim putem siđemo do plaže", predloži.

"Ali to ide kilometrima", zastenja Harold.

"Kako hoćeš", brecnu se Kijavko, "pođi prečicom, ako ti se više dopada. Oniko i ja ćemo putem."

"Oh, Bože", uzdahnu Harold, dodavši još jednu optužbu na već dokazanu krivicu Kijavka i Oniko, "čini mi se da je sad već svejedno, i da treba da ostanemo zajedno. Ali trajaće celu noć."

On se okrenu i pođe napred, Kijavko i Oniko za njim. Devojčica je ćutala, sa tragičnim izrazom lica, šepesajući pored njih i odbijajući Kijavkovu pomoć. Posle nešto više od desetak metara, Harold se osvrnu na njih i natušti se. Već im je bio prilično izmakao. "Zar ne možete brže?" doviknu im.

"Idi bez nas", odvrati Kijavko, želeći da ne bude tako. Kijavko se zbog nečega osećao veoma nelagodno. Kad se Harold ljutito vratio i nastavio da hoda pored njih, upadljivo pokazujući svoje nestrpljenje, Kijavku je bilo drago što nije sam.

Da li je zaista postojao neki razlog za strah?

Kijavko nije mogao da smisli ništa stvarno. Istina je da je mračno i da bi se lako moglo destiti da ih pregazi neko brzo vozilo - ali je isto tako istina da na putu nema vozila; i njima je dotok struje bio prekinut.

Svejedno, on se zaista bojao.

Kijavko se još nikada nije uplašio, bar od kada su došli na ostrvo. Naravno, pripadalo je ljudima i bilo zabačeno i stoga potpuno strano jednom hiči-dečaku, ali mu nikad nije palo na pamet da tu ima nečega čega se treba plašiti. Svakako ne onih nekoliko polinežanskih starosedelaca, koji su još preostali. Gotovo svi su bili starci i starice, koji su se držali svojih domova i svojih staza, dok je mladež, uglavnom sva, otišla na uzbudljivija mesta od Mureje. Nije se čak bojao ni zatvorskih zgrada, jer deci je bilo objašnjeno da u njima gotovo da više i nema živih osuđenika. U svakom slučaju, ona dvojica koja su još preostala i koja su svojevremeno počinila zaista užasne stvari, sada su bila ne samo dobro čuvana, već i ostarela. Zaista, uveravao je Kijavko samoga sebe, nema razloga da se boje bilo čega, izuzev što će zakasniti na havajsku feštu.

I kao svaki Hiči, dozvolio je da ga logika ubedi.

I zato se samo trgnuo, ali se nije i prepao, kada je Harold odjednom ciknuo i on ugleda dva starca koja su iskoračila sa jedne bočne brdovite staze, da deci prepreče put.

"Ti si Hiči", obrati im se onaj niži, uz prijatan smešak prepoznavanja.

"Dabome da je Hiči", prasnu Harold. "A ko ste vi, molićemo, vi?" Starac mu uputi ozareni osmeh i pruži ruku u pravcu njegove mišice. Izgledalo je kao da ga je umirujuće potapšao, ali više je nije puštao.

"Ja sam general Bopre Hajmat", reče on, "a ovo je moj kolega, Siril Bejzingstouk. Zaista smo prijatno iznenađeni što smo vas sreli. Pretpostavljam da ste učenici ove škole?"

"Da" reče Kijavko. "Ja se zovem Sternatutor, ali me svi zovu Kijavko." I dok je predstavljao svoje drugove u skladu sa dobro naučenim pravilima lepog ponašanja na Zemlji, pokušavao je da odgonetne izraze lica dvojice ljudi. General je bio visok čovek, iako ne toliko visok kao njegov pratilac, i imao je široko lice čiji osmeh nije sagovornika ispunjavao spokojstvom. Kijavko nije bio naročito osetljiv na neznatne etničke razlike koje su jednu ljudsku vrstu odvajale od druge, ali je bilo očevidno da je drugi starac imao izrazito crnu kožu. Nisu delovali mnogo opasno, iako je crnčevo lice izražavalo napetost. Kad je general krenuo prema Oniko, Bejzingstouk zabrinuto reče: "Čoveče, zaista smo imali sreće da se iskobeljamo. Nemoj počinjati ništa što će nas uvaliti u neprilike."

Hajmat sleže ramenima. "Kakve neprilike? Samo sam hteo da kažem ovoj ljupkoj mladoj dami da mi je veoma drago što sam je upoznao."

"Struju će ponovo uspostaviti, pre ili posle!"

"Sirile", blagim glasom reče Hajmat, "odjebi". U pogledu koji je uputio svom drugu nije se mogla zapaziti nikakva pretnja, ali crnčeve oči se namah suziše.

Onda se okrenu Kijavku i uze ga za mišicu. Bejzingstoukov stisak bio je veoma snažan; ispod tih naslaga ljudskog mlohavog sala i suve, ogrubele staračke kože, još je bilo mnogo snage. "Ti si prvi Hiči koga sam lično upoznao", reče on, promenivši temu. "Jesu li ti roditelji ovde?"

Harold uluči priliku da se umeša. "Njegovi roditelji su istaknuti Stražari na Točku", hvalisao se, "kao i moji i Onikini, samo što su njeni još i veoma bogati. Bolje će vam biti da nas ne dirate!"

"A, to nikako", izjavi Hajmat, tonom koji je bio pun čestitosti, mada ni dalje nije ispuštao iz ruke Haroldovu mišicu. Za trenutak je nešto kombinovao u glavi. "Ti si privlačna i bez bogatih roditelja, draga moja", obratio se on Oniko, "ali ne poričem da ti je to velika prednost. Baš mi je veoma milo što smo se upoznali. I mi ćemo dole na plažu. Zašto ne bismo išli zajedno?"

"Ni govora!" odreza Harold. "Nije nam potrebna... jao!" Ne puštajući mu ruku, starac mu je nadlanicom druge opalio šamar.

"Važno je samo ono što je nama potrebno", reče on ljubazno, i time je pitanje bilo rešeno. Hajmat se osvrte oko sebe, tražeći orijentacione tačke. "Tamo ka rtu, šta kažeš, Sirile?" upita on. "Sećam se da sam video put koji vodi u tom pravcu, prema plantaži hlebnog drveta. Hajdemo - i dok budemo hodali, moja draga Oniko, kako bi bilo da nam ispričaš koliko su ti roditelji bogati?"

Iako je starac bio veoma snažan, Kijavku se činilo da bi ipak uspeo da se otme i pobegne.

Kijavko je pažljivo razmatrao u sebi to pitanje, dok je Oniko škrto odgovarala na radoznala, ljubazna pitanja starog generala. Odlučio je da to ipak ne čini. Iako je bio star, Bejzingstouk je delovao sasvim okretno, a Kijavku se činilo da bi vrlo neprijatno reagovao ako pokuša da mu pobegne.

Osim toga, čak i uz pretpostavku da mu bekstvo pođe za rukom, kako će osloboditi Oniko?

Iako je društvo hodalo veoma polako po zamračenom putu, devojčica je jedva uspevala da drži korak sa ostalima. Ona, prosto rečeno, nije mogla da utekne. Takođe je izgledalo da ni Harold ne bi uspeo, jer je taj ljudski dečak, nakon onog šamara, izgledao kao munjom ošinut. Vukao se kao prebijen ispred njih, ne osvrćući se, ali prema načinu na koji su mu se trzala ramena, Kijavku je bilo jasno da plače.

Kad su skrenuli sa obilaznog puta na stazu koja je silazila ka obali, Kijavko je već mogao da vidi havajsku feštu. Đaci su sami napravili baklje koje su poboli u pesak, i premda su bili udaljeni gotovo čitav kilometar, Kijavko ih je čuo kako pevaju. Zavideo im je iz dna duše. On požele da prestanu da pevaju, da bi se čulo ako on ili neko od njegovih drugova vikne u pomoć, ali ona zdravorazumska njegova strana govorila mu je da se ne bi usudili, čak i kad bi mogli.

Iza njegovih leđa, ogromna planina u sredini ostrva zaklanjala je zvezde, ali su ona sazvežđa pravo iznad njihovih glava bila veoma svetla. No, i pored toga, hodanje nije bilo nimalo lako. Oniko se neočekivano spotače na stazi, pregazi vlastiti štap, i gotovo glavačke pade. Spasla ju je ruka Sirila Bejzingstouka, koja se munjevito ispružila pred nju, kao zmija koja napada. On je opet postavi na noge, a general Hajmat se okrenu da pogleda.

"Ah, mlada dama ima neprilike", reče on, tonom punim saučešća. "Znaš šta, Sirile? Ako ti preuzmeš Harolda na sebe, ja bih mogao da snesem Oniko na obalu."

Umesto odgovora, Bejzingstouk brzim i veštim pokretom podiže jednom rukom Oniko i smesti je sebi na rame, ne ispuštajući Kijavka ni za trenutak. "Ti, dečko, ponesi njene štake", naredi on.

General se okrenuo i dugo ga je gledao bez reči. Kijavko tiho siknu, strepeći. Nešto vrlo neprijatno i ljudsko osećalo se u toplom tropskom vazduhu oko njih. Očigledno je i Oniko to osetila, jer je kazala drhtavim glasom, pokušavajući da smanji napetost: "Pogledajte tamo, preko vode! Svetlosti u Papitiju su upaljene!"

Bila je u pravu. Svetleća prostirka na izlazu iz zaliva, koja je obeležavala glavni grad Tahitija, bila je zlatnožute boje. Osim toga, ma šta da se spremalo da izbije između ova dva čoveka bilo je bar odgođeno za neku drugu priliku.

"Oni imaju struje", zamišljeno reče Bejzingstouk, a Hajmat dovrši njegovu misao: "Mogli bismo i tamo!"

"Da, mogli bismo, da imamo avion ili brod. Ali šta bismo posle toga?"

"Imaju aerodrom, Sirile. Avioni lete za Ouklend, Honolulu, Los Anđeles..."

"Znam da lete, čoveče", odvrati Bejzingstouk, "ali samo za one koji imaju novca da plate kartu. Imaš li uz sebe kreditnu karticu?"

"Zašto, Sirile", prekorno reče Hajmat, "nisi slušao kad smo razgovarali. Ova deca ih imaju. Naročito" - on se nasmeši - "mala Oniko, koja je veoma bogata. Siguran sam da će pristati da jednom starcu učini malu uslugu, ovako ili na drugi način."

Bejzingstouk je za trenutak ostao bez reči. Kijavko je osetio kako mu se šaka steže oko njegove mišice, i zapita se kakve to suptilne nijanse ljudskog saobraćanja na Zemlji nije uspeo da uoči. Onda onaj crni čovek ponovo progovori: "Bopre, ono što radiš za svoje zadovoljstvo, mene se ne tiče. Ali ako se to ispreči mome odlasku sa ovog ostrva, onda postaje moj lični problem. I onda, čoveče, ubiću te." On zastade malo, pustivši da te poslednje reči još malo zvone u vazduhu. "A sad, da vidimo ima li neki čamac?" dodade mirno.



Bilo je čamaca, dabome. Bar desetak ih je bilo nasukano u plićaku duž obale, na mestu na kome je škola držala svoju malu flotu, ali četiri su bila kajaci, šest daske za jedrenje, a jedino veće plovilo u blizini bila je jola sa jedrima kojom niko od njih nije bio dovoljno vešt da upravlja. "Nećete uspeti", dobaci im Harold, kome se malo povratila kočopernost. "Zašto nas ne pustite? Ćutaćemo, na časnu..."

Hajmat ga samo pogleda, ne rekavši ni reč, a onda se okrenu Sirilu Bejzingstouku. "Mora da imaju nešto što i mi možemo da koristimo", reče. Deca su se trudila što su bolje mogla da izgledaju nezainteresovano i kao da ništa ne znaju, jer škola je, naravno, imala takav čamac.

"Eno doka za pristajanje", prošapta Bejzingstouk, pokazujući niz obalu ka rtu, i sve troje dece istovremeno uzdahnu, mireći se sa sudbinom. Dok su škripećim koracima odmicali preko peska punog sitnih školjki ka školskom doku, Kijavko se u očajanju ponada da je čitava mala flotila odvučena na servisiranje, ili isplovila, ili potonula. I kada stigoše na dok i Hajmat kriknu od besa, nada u njemu opet živnu. "Nema struje!" režao je Hajmat. "Svi su nepokretni!"

Ali Bejzingstouk podiže bradu, kao da njuška po vazduhu. "Oslušni, čoveče", uzviknu on. Kroz tiho hujanje vetra koji je duvao sa planine čulo se blago, neprekidno zujanje. On priskoči samom kraju doka, gde je školski čamac sa providnim dnom ležao priključen na mali generator. "Pogon na zamajac", graknu on. "Mora da su ga ostavili da se napaja preko noći. Upadajte!"

Više nije bilo pomoći. Stari teroristi uteraše u čamac najpre dečake, a onda Bejzingstouk dodade Oniko u naručje Hajmatu, koji je pomilova po glavi kao da joj nešto obećava, pre nego što je spusti na dno čamca. Bejzingstouk stade za kormilo a Hajmat otkači kablove, i mali čamac se, predući, udalji preko lagune, tihe kao ogledalo.

Sedeći na klupi ispred mračnog staklenog dna i držeći se za ruke, Kijavko i Oniko su tužno gledali unazad, na gromadu planine i školske zgrade, utonule u mrak. Ali ne, ne sasvim u mrak, primeti Kijavko u kome odmah kresnu nada, poput varnice; ali se isto tako brzo ugasi, kad vide da se jedva primetni odsjaj nazire u samo nekoliko prozora. Neko je ponovo otkrio sveće. Većina đaka je još bila na plaži; Kijavko je mogao da im vidi obrise poput senki, kako se krećupri svetlosti baklji. Ali kada je čamac sa staklenim dnom zaokrenuo pod pravim uglom u pravcu prolaza u podvodnom grebenu, i dalje su bili isto tako daleko od plaže.

I tada, baš u tom trenutku kad mu je bila potrebna sva budnost i snaga kojom je raspolagao, Kijavko oseti kako mu se oči sklapaju. Baš čudno, pomisli, tresući glavom da se probudi. Nije bilo vreme za spavanje - a, bogme, ni razloga za to! On učini veliki napor da se razbudi i pribere misli.

Prvo pitanje je bilo: šta može da uradi?

Pre svega, kontao je on, čamac je još bio udaljen od plaže svega nekoliko stotina metara. Preplivati tu daljinu kroz mlaku, plitku vodu lagune bila je dečija igra svakom detetu - ili gotovo svakom, sa žaljenjem pomisli on, izuzev Oniko i njemu. Njoj je nedostajala snaga, njemu potisak vode. Šteta. Kad bi bili u stanju da otplivaju, čežnjivo pomisli Kijavko, starci se verovatno ne bi ni potrudili da pođu za njima, jer oni su samo želeli da pobegnu...

On tiho siknu sebi u bradu, kad se suočio sa činjenicom da jedan od njih izgleda da želi ipak još nešto, bar od Oniko.

Kijavku nije bilo lako da se pomiri sa takvom mišlju. Pojam silovanja bio je stran svakom Hičiju, naročito silovanja još nesazrele žene. Blaženi Preci, pa to je bilo prosto nezamislivo! Iznad svega, krajnje ogavno. On je već imao priliku da sluša kada su se vodile rasprave o tom, u načelu - naravno, isključivo u vezi sa ponašanjem ljudi. Jednostavno nije poverovao. Čak i kad je reč o ljudima, ovako čudne nastranosti nisu mogle da postoje.

Ali on nikad ranije nije bio u ovakvoj situaciji.

Ne, reče sam sebi, opasnost je isuviše velika. One priče su, napokon, možda i istinite! Moraće da beže. Da li bi možda Harold uspeo nekako da klisne i pozove pomoć? Njemu će, ako ništa drugo, biti lakše da dopliva do obale...

Ali Harold je bio kao prikovan za ogromnu telesinu crnca za kormilom. Kijavko je uvideo da Bejzingstouk po svoj prilici neće nikada dozvoliti da ga nešto iznenadi. Vratiše mu se opet onaj umor i beznađe, i oči počeše da mu se sklapaju.

Stari crnac je mumlao neku pesmicu dok je vešto vodio brod ka izlaznom kanalu. "Znaš, Bopre", doviknu on onom drugom, "možda ćemo i uspeti u onom što smo naumili! Na žalost, ne mogu nikako da saznam sa koliko se energije napojio zamajac ove naprave. Može se desiti da nam ponestane struje pre nego što stignemo do Tahitija."

"U tom slučaju", odgovori Hajmat, "povešćemo ove klince preko fare umesto spoljnih motora, da nas svojim praćakanjem dovedu do luke - odnosno, njih dvojicu", dodade, potapšavši Oniko po sagnutoj glavici.

Bejzingstouk se zakikota. Mogućnosti da im ponestane struje izgleda da ga nije mnogo zabrinjavala, niti je, opazi Kijavko, ostavljao utisak da mu je onako mnogo stalo kao ranije da spreči Hajmatove namere sa Oniko. Kijavko oseti kako mu se stomačni mišići grče od strepnje. Samo da nije tako neobjašnjivo iscrpljen! Kao da je udisao zagađeni vazduh u kome je ponestalo kiseonika, ili da je uzeo neko sredstvo za umirenje. U stvari, ličilo je na ono što nijedan Hiči nikada ne bi svojevoljno dozvolio da se dogodi, kao da je bio toliko glup da negde zaturi svoju vrećicu i da mu sada nedostaje njeno životvorno zračenje...

Kijavko glasno zašišta na uzbunu.

Hajmat se prenu iz zaljubljenog posmatranja Oniko i obrecnu se: "Šta ti je?"

Ali Kijavko nije mogao da odgovori. Bilo je isuviše strašno da se kaže.

Njegova vrećica je prestala da zrači.

Hiči mogu da prežive danima, čak i nedeljama bez stalnog dotoka mikrotalasne radijacije iz njihovih vrećica. U svetu sa kojeg su potekli taj problem uopšte nije postojao, jer je oduvek iz okruženja u kome su evoliurali dolazila mikrotalasna radijacija; tako se kod njih evolucijom stvorila potreba za njom, isto kao što je ljudima potrebna sunčeva svetlost a ribama voda. Ali život se ne sastoji samo od preživljavanja. Posle sat-dva provedena bez mikrotalasa počinjao je da se oseća njihov nedostatak. Ali ovo sada je bilo gore, jer je struje nestalo i vrećica je potpuno prestala da zrači. Kijavko je osećao posledice. Bilo je to osećanje poput - s čime ga uporediti kod čoveka? - žeđi? Iscrpljenosti? Osećanje potrebe, u svakom slučaju, kao što čovek u pustinji posle isto toliko vremena počne da oseća potrebu za pojedinim stvarima. On može još prilično dugo da izdrži bez vode...

Ali ne može bez nje stalno.



Kada je čamac sa plitkim gazom prošao kroz otvor između dva podvodna grebena, izbili su na otvoreno more.

Talasi nisu bili ogromni, ali čamac se sad nalazio na Tihom okeanu. Iako nije bilo oluje, talasi koji su dizali i spuštali čamac počinjali su kao sitni talasići pet hiljada kilometara daleko odatle i usput su ravnomerno narastali.

Oniko grčevito udahnu vazduh i dotetura se do ivice čamca, gde stade da povraća u more. Nakon kratke i žestoke unutrašnje borbe, Kijavko joj se pridruži. On nije bio podložan morskoj bolesti na isti način na koji bi bio neki ljudski dečak - sklop unutrašnjeg uha kod Hičija znatno se razlikovao od ljudskog - ali kretanje, šok i napetost, a iznad svega potpuna iscrpljenost usled nedostatka radijacije iz vrećice učinili su da se fizički razboli.

Sa pramca koji se visoko dizao i spuštao dopre Hajmatov prijateljski osmeh. "Jadni klinci! Kad stignemo na obalu, obećavam da ću vas tako zabaviti da nećete stići da mislite na to."

"Samo se uplašila, Bo", progunđa Bejzingstouk. "Slobodno izbaci sve iz sebe, Oniko; neće ti škoditi." Stari crnac je očigledno uživao dok je upravljao čamcem preko talasa. "Kad sam bio mali", poče on, spremajući se na jednu od onih priča koje pomažu da vreme na putovanju brže prođe, "imali smo takve oluje oko našeg ostrva da mi vi, deco, prosto ne biste verovali. Ali i tada smo morali da isplovimo da bismo hvatali ribu, jer smo bili veoma siromašni. Otac mi je prerano ostario - ne zbog godina, već zato što je udisao vazduh zagađen ugljovodonicima. Petrohemijska industija. Svi smo se razboljevali zbog toga, i onda, kad bismo isplovili u ribarskim čamcima..."

Pošto je iz svoga pribora za varenje izbacio sve što je moglo izaći na usta, Kijavko se spusti na dno čamca, takoreći i ne slušajući. Pritisnu lice na stakleno dno, koje je voda prijatno hladila odozdo, i oseti kako se Oniko skljokala pored njega. Nesposoban da misli i oseća, samo je uze za ruku. Znao je da mora razmišljati i krojiti planove, ali bilo je tako teško!

"... a u vodi", ispredao je dalje Bejzingstouk svoju priču, "bile su velike ajkule, gotovo isto tako ogromne i krvoločne, da, kao i ove ovde, u Tihom okeanu..."

Uprkos potpunoj malaksalosti, Kijavkova ruka se sama od sebe steže oko Onikine. Ajkule? One su bile još jedna odvratna i opasna pojava na ljudskoj planeti o kojoj je znao samo iz priča. Napregnuo je svoje ogromne oči i upiljio se u mračnu vodu, ali, naravno, ništa se nije moglo videti. Kroz isto ovo staklo mnogo puta je do sada posmatrao svetlucava jata ribica, kako se zajedno lelujaju u vodi, sve kao jedna, i spore, puzave ljuskare u plitkom pesku. I to je izazivalo jezu, ali onu prijatnu, kao kad jedno dete koje se sakrilo da uplaši drugo, naglo iskoči iz svog skrovišta.

Ali, ajkule!

Kijavko odlučno prestade da misli o ajkulama. Umesto toga, stade da sluša starog crnca koji je i dalje pričao svoje uspomene, bez kraja i konca: "... pedeset godina su ispumpavali naftu, puneći smradom sveži, slatki vazduh našeg ostrva. Govorili su da im je potrebna da bi od nje pravili belančevine, da ne bude više gladi u svetu. Ali mi smo gladovali, da znate. I to me je nateralo da krenem u borbu, jer nije bilo drugog načina da čovek dobije pravdu..."

Pravdu, poluomamljeno pomisli Kijavko. Kako je neobično čuti jednog teroristu, ubicu, otmičara, da govori o pravdi. I tako ljudski.

Kad su se približili ostrvu Tahiti Kijavko primora sebe da sedne i pogleda unaokolo.



Pravo pred njima, iz vode se uzdizalo ogromno crno obličje, ukotvljeno i osvetljeno, veliko kao fudbalski teren. Iako je Kijavko već znao da se tu nalazi, ipak mu je trebalo malo vremena da ga prepozna i da shvati da je to ploveća fabrika UVKA hrane. Danonoćno je crpla kiseonik i azot iz vazduha, vodonik iz morske vode a ugljenik iz njenih nesrećnih stanovnika, da bi prehranjivala narod na Tahitiju i susednim ostrvima. Čudio se što se stari Bejzingstouk usuđuje da prolazi tako blizu pored nje, a onda shvati da je ona, naravno, potpuno automatizovana; u njoj nije moglo biti nijednog ljudskog bića, a robotoradnici teško da će obratiti pažnju na mali čamac koji prolazi u blizini.

I tada Kijavko shvati i druge stvari.

Prvo, da je osvetljena fabrika hrane bila osvetljena. Bilo je struje! A drugo, da mu se uz bedra penje neka blaga, prijatna toplina.

Izašli su iz područja gde je električna struja bila u prekidu, i njegova vrećica je opet počela da radi.



Kad su krenuli duž obale, talasi su postali otsečniji. Više nije bilo zaliva, nije bilo ni grebena da ih zakloni od Okeana, i čamac sa staklenim dnom počeo je opasno da se ljulja.

"Nemoj sad da nas podaviš, ti matora budalo", preteći zareža Hajmat na svog drugara a Harold vrisnu od straha kada se voda u jednom trenutku prelila preko ivice čamca. Kijavko je razumeo zašto se ljudi plaše. Kad mu se u glavi razbistrilo, i on je počeo da deli taj strah sa njima. Mali čamac je plovio popreko u odnosu na pravac kretanja talasa i postajala je stvarna opasnost da se prevrne. Ali njihova zabrinutost nije ga oneraspoložila. Zračenje iz vrećice bilo je osvežavajuće, poput hladnog pića na vrućini - ne, još bolje! Osvežavajuće kao vrući grog posle mećave; prijatna, topla obamrlost potpuno mu je umrtvila snagu volje. Ta sanjalačka opuštenost trajaće samo kratko vreme, dok mu se telo ne napoji dovoljnom količinom mikrotalasa da opet bude zadovoljno. Ali dok je trajalo on je bio, jednostavno rečeno, isuviše opušten da bi se brinuo.

I tako je poslušno sedeo u čamcu, dok je Siril Bejzingstouk pretraživao obalu da nađe pribežište. Ravnodušno je slušao dok su se dva starca prepirala gde da pristanu. Pokorno je pomagao da se izbaci voda iz čamca svojim golim, koštunjavim šakama Hičija - koje su bile tako loše prilagođene ovom zadatku - kad odjednom ugledaše kuću na obali sa vlastitim plovećim dokom za pristananje, i Bejzingstouk natera čamac da se nasuče na obalu pored njega.

Dok su izlazili iz čamca, peli se uz obalu do onog ljudskog staništa, okupljali se ispred natkriljenog trema kuće - bar jedno desetak puta Kijavko je imao mogućnost da se otme i pobegne. Starci su počeli da se zamaraju, jer noć je već bila daleko odmakla, a oni su se sve vreme izlagali velikim naporima. Ali Kijavko nije iskoristio priliku. Nije ni Harold, ali on je možda ipak bio u goroj sitaciji; general Hajmat mu nije puštao mišicu ni za trenutak. A već Oniko nikada ne bi mogla sama da pobegne, i zato je Kijavko poslušno pomagao Oniko i strpljivo čekao da se starci isvađaju.

"Sigurno ima alarmni sistem, čoveče", upozoravao je Bejzingstouk.

Hajmat se samo nasmejao. Sve što je rekao bilo je: "Pridrži ovog dečaka", i bacio se na posao. Veština koja se u mnogo desetina prilika već nadmetala sa zatvorskim višestruko redudantnim stražarskim programima, nije se tek predavala pred običnim kućnim alarmnim uređajem protiv provalnika.

Za ciglo dva minuta obreli su se unutra i vrata zaključali za sobom. Sve prilike za bekstvo sada su nestale, i Kijavko preksano shvati šta je sve propustio.

"Potrbuške, mili moji", veselo naredi Hajmat, "i ruke na potiljak. Ako mrdnete, mrtvi ste - osim tebe, naravno, slatka Oniko."

Deca se pokorno spustiše na pod, i Kijavko oslušnu zvuke koje su pravili starci pretražujući kuću i mrmljajući nešto jedan drugome. Opuštenost je počela da nestaje, sada kad je već bilo kasno, ali nešto drugo je polako prodiralo u njegovu svest. Jedva je čuo šta razgovaraju i šta rade otmičari. Nešto je hteo... Osećao je potrebu da nešto uradi...

Bez ikakve svesne namere, on ustade i krenu ka kućnom aparatu za PV komunikacije.

Slučajno ga je baš Bejzingstouk prvi ugledao, i to je Kijavku, po svoj prilici, spaslo život. Starac mu je priskočio za tren oka, i mlatnuo ga iz sve snage. Kijavko se zaustavio na podu nasred sobe, trepćući u njegovom pravcu. "Dečko, dečko", prekorno progunđa stari, "šta to, zaboga, radiš?"

"Moram da pozovem nekog", objasni Kijavko, uspravljajući se na noge. Ništa nije polomio. On opet krenu ka aparatu.

Bejzingstouk ga zgrabi. Starac je bio jači nego što je Kijavko mislio; dečak se malo praćakao, a onda klonu. "Ti moraš da uradiš", grdio ga je Bejzingstouk, "samo ono što ti mi kažemo, dečko, i ništa više. Ima da sediš mirno, ili ću - Hajmate! Pazi na malu!"

Jer i Oniko se s mukom podigla na noge, i sada se teturala ka aparatu, sa odlučnim izrazom na licu.

Već pri prvom koraku, Hajmat je obuhvati jednom rukom. "Šta vam je naspelo", reče on ljutito. "Zar mislite da se šalimo? Možda bi trebalo da ubijemo ono hičijevsko štene, pa da nam poverujete?"

"Samo ćemo ih vezati, Bopre", ispravi ga Bejzingstouk. A onda, ugledavši izraz na Hajmatovom licu i način na koji je držao devojčicu, samo uzdahnu. "Aman, smiri tu loptu, čoveče! Biće i kasnije vremena do mile volje za ono što imaš na umu!"



Za dvojicu starih terorista kuća na obali bila je glavni zgoditak. Bilo je hrane, struje, čak su pronašli i neku vrstu oružja - pušku za ajkule koja je radila na principu samostrela i upotrebljavala se prilikom sportskog ronjenja, i pljosnatu, podmuklu pušku sa parališućim nabojima, verovatno namenjenu onim situacijama kada sportski ribolovac izvuče veliku ribu koju je ulovio i koja je još toliko živa da počne opasno da se praćaka po čamcu. Kijavkova opuštenost je sasvim prestala, i on je gledao u puške zaprepašćeno i uz prilično užasavanje. To je bilo oružje! Moglo je da ubije nekoga! Kako su to bile tipično ljudske sprave!

Kad su pronašli hranu, dva čoveka su jela prva, sašaptavajući se preko stola, ali kad su završili razvezali su Oniko i dozvolili joj da nahrani ostale. Morala je dečake da hrani supom kao da su bebe. U jednom trenutku opet se nezgrapno podigla i krenula ka PV aparatu, ali Hajmat ju je pretekao. Više, posle toga, nije pokušavala. Kijavkova vlastita neumitna potreba da uradi to isto nestade, ostavivši ga da se začuđeno pita šta je on onako žarko želeo da uradi. Da pozove nekoga, dabome. Ali koga? Policiju? Sigurno, to bi bilo logično; ali nekako mu se činilo da nije baš to nameravao.

Kad su se svi najeli, i deci čak bilo dopušteno da u pratnji i jedno po jedno odu do toaleta, Hajmat priđe i zaljubljeno obgrli Oniko oko ramena. Devojčica se sva strese, i ne pogledavši ga.

"Hajmate, čoveče", upozori ga Siril Bejzingstouk.

General je izgledao iznenađen. "Šta sam uradio?" upita on, igrajući se, onako ovlaš, devojčinom kratkom podšišanom crnom kosom. "Najeli smo se. Nalazimo se na prijatnom i bezbednom mestu. Pa, valjda smo najzad zaslužili da se malo odmorimo i nauživamo."

"Još smo na ostrvu usred Tihog okeana, čoveče", reče Bejzingstouk strpljivo. "Nećemo biti bezbedni dok se ne sklonimo odavde. Kad-tad će se vlasnici ove kuće vratiti, ili će neko od suseda primetiti svetlo i doći u posetu, i šta ćemo onda?"

Hajmat uzdahnu kao da ga sve to veoma gnjavi i ustade, pa se ushoda po sobi. "Ali potrajaće još dugo dok ne svane, a do jutra ionako nećemo moći na avion", objasni on.

"Jutro baš i nije tako daleko", uzvrati Bejzingstouk. "I ne zaboravi na čamac sa zamajcem. Ako ga ostavimo tamo gde je, navešće ljude na naš trag. Mislim da bi trebalo da ti i ja, Bo, siđemo do obale i odgurnemo ga u more pre nego što svane."

"Zar tako?" reče Hajmat. "Zbog čega obojica, Sirile?" On se spusti na sto u uglu, neprestano držeći na oku onog drugog čoveka, i premda im se ništa nije videlo na licu, Kijavko odjednom postade svestan da je u sobi opet zavladala neka napetost.

"Hajde da vidimo da li ću pogoditi šta ti je na umu, stari druže", nastavi Hajmat zamišljeno. "Misliš da će dvojica teže dobiti mesto u avionu nego jedan. Takođe misliš da ukoliko ja, i ova draga mladež ovde, budemo pobijeni, naša tela će možda još dugo ostati neprimećena u ovoj kući, a?"

"Zaboga, Bopre, kako ti imaš bujnu maštu", pomirljivo reče Bejzingstouk.

"Tako je", složi se Hajmat. "Izmaštao sam da upravo važeš, Sirile, da li će ti nadalje biti korisnija moja pomoć ili moj leš. Čak mislim da razmatraš planove prema kojima bi sva naša četiri leša bila nađena onako kako će tebi najviše odgovarati. Možda u čamcu na pučini, tako da ljudi pomisle da si se po svoj prilici udavio dok si preplivavao moreuz. Da li dovoljno dobro pogađam šta misliš?"

Bejzingstouk uputi svom drugu prijateljski osmeh. "Paaa, možda u najopštijim crtama", priznade on. "Takve lude misli hoće ponekad čoveku da padnu na pamet. Ali to sam samo jednom pomislio, čoveče."

"Onda misli na ovo", nasmeši se Hajmat, izvlačeći ruku ispod stola u kojoj se ukaza pljosnata, podmukla puška za ribe.

Oniko vrisnu i klonu pored Kijavka. On požele da je umirujuće potapša po ramenu, ali konopci oko ruku su ga sprečavali; snašao se tako što joj je svoj tvrdi obraz protrljao o potiljak. Bejzingstouk baci pogled na decu, pa se ozbiljno okrenu Hajmatu.

"Bopre", reče on, "ja samo mislim ono što si ti sigurno već pomislio; blizu je pameti da svaki od nas dvojice razmotri svoje mogućnosti. Ali neću da ti otkriju leš daleko od ostrva. Za sada još svi misle da smo na Mureji. Nadam se da niko neće pomisliti drukčije, dok ne bude kasno. I zato nemoj biti budala, čoveče. Hajde da se otarasimo tog čamca. A onda da organizujemo sebi prevoz odavde nadalje."

Hajmat ga je netremice gledao, češući bradu noktom na palcu. Ćutao je.

"Takođe", dodade Bejzingstouk, "treba da mislimo na još jednu stvar. Niko ko je pri zdravoj pameti neće ostaviti napunjenu pušku u fijoci kad izađe iz kuće. Otkud znaš? Nisi proverio da li je prazna, jer ja bih te video da jesi."

Hajmat mu s poštovanjem klimnu. Za trenutak spusti ruke u krilo, gledajući u pušku. Ono što je video nisu mogli da vide i ostali, jer je bilo skriveno ispod stola; čulo je jedno 'klik' kad ju je otvorio, i opet kad je zatvorio. Na Hajmatovom licu nije se videla nikakva promena kad je opet podigao pogled. "Ja sada znam da li je napunjena", primeti on. "Ali ti ne znaš."

"Dobro, da li je?" učtivo upita Bejzingstouk. Nije sačekao odgovor. "U svakom slučaju, daj da završimo ovu besmislenu raspravu. Obojica ćemo izaći i osloboditi se čamca; deca neće moći nikuda odavde. Onda ćemo se vratiti i videti da li možemo nekako da odemo sa ovog ostrva. A onda, Bopre, dok budemo čekali da krenemo na avion, možeš se zabavljati kako god ti je drago."

Vezao ih je general Bopre Hajmat, i Kijavko je morao da prizna da matori zna kako se to radi. Onih nekoliko minuta što su ih njih dvojica proveli van kuće on se uzalud borio da se oslobodi. "Šta ti je, zaboga, Glupavko? Mršav si kao kostur, trebalo bi prosto da isklizneš iz tih veza! Onda ćeš i nas razvezati, i onda..."

Harold zastade, jer čak ni on nije mogao da predstavi neko bolje 'onda'. No, svejedno, starci su se već bili vratili i nadneli se nad aparat za PV komunikacije.

Odmah su dobili vezu sa šalterom za rezervacije na Faa-Faa-Faaskom aerodromu. Na njemu je bila - ili je bar tako izgledalo - ljupka Polinežanka u sargonu i sa cvećem u kosi. Delovala je i ljubazno i stvarno, dok je gledala u njih iz PV kutije. Kijavku u magnovenju pade na pamet da vikne u pomoć, ali opasnost je bila isuviše velika. Devojka je verovatno bila samo simulacija, i to, najverovatnije, veoma uskih sposobnosti.

"Prikaži sve direktne letove na daljini većoj od dve hiljade kilometara od sada pa do podneva", naredi Hajmat.

"Oui, m'sieur." Devojka se nasmeši i nestade. Na PV ekranu se ukaza spisak:



UA 495 Honolulu 06:40

JA 350 Tokio 08:00

AF 781 Los Anđeles 09:30

NZ 263 Ouklend 11:10

QU 819 Sidnej 11:40

UT 311 San Francisko 12:00



"Hoću let za Los Anđeles", odmah reče Hajmat. Bejzingstouk uzdahnu. "Da, Bopre. Tako sam i mislio. Hoću ga i ja."

Hajmat je izgledao nezadovoljan. "Zašto ne uzmeš San Francisko", poče on da se prepire. "Poletanje je samo dva i po sata kasnije, a bolje je da ne budemo u istom avionu, zar ne? Mogao bi u Honolulu, ili za Tokio..."

"Neću da opet budem na ostrvu, niti tamo gde ne znam jezik, niti pristajem da čekam dva sata duže. Uzeću i ja taj avion za Los Anđeles."

Hajmat uzdahnu i popusti. "U redu. Rastaćemo se čim sletimo. Rezervacije!"

Devojka se opet pojavi, pitajući učtivo: "M'sieur?"

"Hoćemo dva mesta na Er Fransovom letu broj 781, danas pre podne. Gospodin Dž. Smit i gospodin R. Džons", izmišljao je Hajmat.

"Prva klasa ili turistička, gospodine?"

"Svakako prva." Hajmat se nasmeši. "Naša draga mala bratanica hoće da nas pošalje na kraći odmor, i to o njenom trošku. Samo trenutak", reče on dajući znak Bejzingstouku da privede devojčicu. Van vidnog polja odašiljača na PV aparatu, crnac hitro razveza devojčicine ruke. Onda klimnu Hajmatu, i podiže je do aparata za komunikaciju. "Oniko, mila moja", nastavi Hajmat, "budi ljubazna, pa daj ovom lepom mladom kompjuterskom programu svoju kreditnu identifikaciju."

Kijavku zastade dah. Da li će Oniko pokušati da zove u pomoć? Nije. Jasnim glasom izdiktirala je programu podatke sa svoje kreditne kartice i pritisnula palac na ekranu, da bi se identitet mogao proveriti. Kijavko za trenutak oseti razočarenje. Kamo te čuvene ljudske hrabrosti, sad, kad je potrebna? Ali se istog časa postide; da je Oniko slučajno zucnula nešto što ne treba, nema sumnje da bi se veoma loše provela istog časa kad matori terorista izmakne iz vidokruga PV odašiljača.

I to je bilo sve. Niko nije ništa pitao. Već sledeće sekunde program u vidu Polinežanke proverio je tekući račun i objavio, "Potvrđena rezervacija dva mesta, na ime gospodina Dž. Smita i gospodina R. Džonsa, na interkontinentalnom letu direktno za Los Anđeles, sa polaskom u devet i trideset sa aerodroma Faa-Faa-Faa. Da li želite produžetak leta iz Los Anđelesa ili povratnu kartu?"

"Za sada ne", reče Bejzingstouk i isključi aparat za komunikaciju.

"Čekaj malo", pobuni se Hajmat. "Kud žuriš? Produžićemo iz Los Anđelesa, znaš!"

"Da, ali ne sa njenom kreditnom karticom, čoveče. Suviše je opasno. Odatle ćeš morati sam da se snalaziš."

Hajmatu se oči preteće suziše. "Mnogo se praviš važan, Sirile", tiho reče on. "Zar si zaboravio da ja još imam pušku?" A onda iznenada kriknu: "Šta to radi? Ne daj joj, Sirile!" Jer Oniko, koju je Bejzingstouk i dalje držao, tvrdoglavo je još jednom pokušala da dohvati aparat za komunikaciju.

Bejzingstouk je trže u stranu. "Hajde, hajde", prekorevao ju je. "Postaješ već dosadna, dete moje!" Oniko ne odgovori. I dalje je uporno piljila u aparat, sada već van njenog domašaja.

"Veži je", naredi Hajmat. Kijavko je zabrinuto motrio kako Bejzingstouk to radi, i kako je opet vraća da sedne u isti red sa druga dva mala zatočenika, pored zida. Pošto su je ponovo vezali, Oniko se odmah spusti, i nasloni se na Kijavka da joj bude udobnije.

"Morala sam", šapnu mu, a on tiho zašišta u znak odgovora. Morala je, baš kao što je i on morao da se dokopa aparata za komunikaciju tek što su ušli u kuću. Kijavko je počeo polako da se čudi tim kompulzivnim nastojanjima; nije nikako mogao da se seti zbog čega mu je toliko stalo, samo je znao da mora. Na isti način, pomisli, osećao je poriv da pronađe i zapiše u svoj dnevnik svaku sitnicu iz istorije i delatnosti Hičija. Činilo mu se da ta dva poriva stoje u uzajamnoj vezi, ali nije mogao da shvati kakvoj.

"Ubrzo će otputovati", šapnu on Oniko, nudeči joj jedinu utehu koje je mogao da se seti.

Pogledala ga je bez reči. Nije ni morala da izgovori; sve što bi kazala bilo bi samo - "Ali ne dovoljno brzo."

Starci su radili ono što su uvek radili. Svađali su se.

Baš su čudni ovi ljudi što rešavaju i najprostija pitanja samo posle ogorčene rasprave. Ovoga puta su se raspravljali da li da spavaju ili ne, i ko će prvi. Hajmat je upravo govorio: "Ništa nam ne bi smetalo da odspavamo, Sirile. Svaki po sat-dva, tako da budemo sveži kad odemo na aerodrom. Zašto ti ne ideš prvi? Ja ću ostati budan da zabavljam naše male goste."

"Ako onu malu budeš zabavljao onako kako želiš", odreza Bejzingstouk, "verovatno će umreti od toga."

Hajmat tužno zavrte glavom. "Pod starost si se raznežio. Šta te briga šta će biti s malom zavodnicom?"

"A ti si pod starost postao blesav! Tamo napolju, svet je pun malih devojčica. Kad se jednom iskobeljamo s ovog ostrva, možeš, što se mene tiče, sa svima njima da radiš šta hoćeš, ali ova tu ima račun u banci koji možemo da koristimo. Zar će mrtva plaćati naše račune?"

"Kakve račune? Pa, već imamo avionske karte."

"A kako da stignemo do aerodroma?" upita Bejzingstouk. "Peške?"

Hajmat je prvo izgledao zamišljen, a potom smrknut. "Rekao bih da si ovog puta u pravu", priznao je nevoljno. Ali odjednom se razvedri. "Hajde da odmah naručimo limuzinu, i onda ćemo imati vremena za druge stvari dok je budemo čekali!"

Koliko je od toga Oniko uspela da razume, to Kijavko nije mogao pogoditi. Telo joj je bilo potpuno mlitavo, jer se sasvim naslonila na njega. Ležala je zatvorenih očiju, ali one lagane suze su joj se i dalje jedna po jedna cedile niz obraze, iz nekog, izgleda, nepresušnog izvorišta.

Kijavko i sam zatvori oči. Ne toliko od umora, iako je i njega bilo, koliko od napora da se koncentriše. Da li je uopšte postojala mogućnost da pobegnu? Pretpostavimo da kaže onom starcu da opet hoće u toalet? Pretpostavimo da mu zbog toga razveže ruke; da li će uspeti da se otme, zgrabi Oniko u naručje, i istrči iz kuće? Da li će mu Harold pomoći? Ima li iole verovatnoće da takav, ili bilo koji drugi plan uspe?

Ili će oni prosto rešiti problem Kijavka i Harolda, koji niti su imali račune u banci, niti su pružali mogućnosti za seksualno zlostavljanje, na taj način što će ih pobiti čim nastane prva neprilika?

Prvi put u svom mlađanom životu Kijavko je počeo da razmišlja o istinskoj mogućnosti da se on završi kroz nekoliko sledećih sati. Za malog Hičija to je bilo zaista zastrašujuće. Nije u pitanju bila samo smrt - smrt je čekala sva živa bića, pre ili posle. Ali smrt pod ovakvim okolnostima mogla je lako da se pretvori u potpunu smrt, jer nikoga nije bilo u blizini da uradi ono što je potrebno da bi se mozak umrlog Kijavka obradio za uskladištenje; nije se toliko bojao same smrti, koliko opasnosti da mu mozak nepovratno propadne pre nego što se pretvori u Pretka ...

Postao je svestan da se starci opet svađaju, ovog puta znatno žešće. "Šta je s ovom prokletom napravom!" razočarano je urlao Bejzingstouk, dok je Hajmat cvrkutao slatkim glasom:

"Nešto si pokvario u njemu, budalo matora. Evo! Pusti mene!"

"Pustiću te koliko hoćeš", gunđao je Bejzingstouk. "On naprosto neće da proradi." Povuče se malo unazad, besno gledajući kako se onaj stari belokožac saginje ka aparatu za komunikaciju. Onda se i Hajmat odmače, bezizrazna lica.

"Šta si mu to uradio?" upita.

"Ništa! Samo sam ga isključio. Kada sam pokušao da ga ponovo uključim, više nije radio!"

Kijavko u magnovenju oseti kako se u njemu opet budi nada. Ako se aparat za komunikaciju zaista zbog nečega pokvario, starci će možda morati da izmene svoje planove. Možda će ipak morati peške na aerodrom! Kijavko nije imao predstavu koliko je to daleko, ili u kom pravcu, ali najverovatnije nisu imala ni ta dva čoveka. Možda se neće usuditi da gube vreme. Možda će odmah morati da krenu, jer sunce tek što nije počelo da se rađa; nebo koje se videlo kroz prozore postajalo je sve svetlije.

A ako odmah krenu - i ako, iz nekog razloga, ipak ne poubijaju svedoke koje ostavljaju za sobom - i ako reše da deci ne vode sa sobom - i ako...

Bilo je isuviše mnoto tih ako.

Odjednom, nijedno više nije bilo važno. Kijavko ugleda kako, PV kutija počinje da svetluca. Ugleda to i Bejzingstouk i viknu: "Prestanimo da optužujemo jedan drugog, Bo! Vidi, najzad je oživeo."

Jeste.

Jeste, ali lice koje ih je sada gledalo sa ekrana nije pripadalo nasmejanoj, mladoj Polinežanki sa cvetom hibiskusa u kosi. Bilo je to muško lice. Muškarac, neodređenog doba starosti, prilično zgodan (odnosno, ja bih voleo da jeste), smešio im se prijateljski. Kijavko ga nije poznavao. Hičiju je svaki čovek izgledao isto, izuzev onih sa kojima bi proveli više vremena.

Ali Siril Bejzingstouk i Bopre Hajmat su ga odmah prepoznali. "Robinet Brodhed!" povika Bejzingstouk, a Hajmat zareža: "Šta, kog vraga, taj kučkin sin traži ovde?"



Posmatrajući taj prizor iz gigabitskog prostora, Esi se nervozno zakikota. "Bogami, prilično si čuven, Robine", reče. "Čak te i matori, zli teroristi odmah prepoznaju."

"Nema tu ničeg čudnog, gospođo Brodhed", javi se Albert. "General Hajmat je pokušao da ubije Robineta najmanje dva puta. I svaki terorista na svetu bi verovatno uradio isto, samo da dobije priliku."

"Nemoj im pružiti priliku da ti naškode sada, Robine", tužno je molila Esi. "Hajde. Uradi ono. I čuvaj mi se, mili moj Robine! Matori zli teroristi nisu ništa u poređenju sa onom drugom opasnošću sa kojom sad, pošto-poto, hoćeš da se sukobiš!"

14. Slepi putnici



Mislim da bi ovde trebalo da napravim kratak pregled događaja.

Kada je vest o prenosu ka kugelblicu stigla do USPMU, smesta su stupili u akciju. Programi i ljudi u gigabitskom vremenu krenuli su tragom poruke i utvrdili da je potekla sa ostrva po imenu Mureja, u Tihom okeanu, i to su uradili tako brzo da su čak i mene zadovoljili.

Onda su pritisnuli kočnice, jer sledeću odluku trebalo je da donesu ljudi od krvi i mesa.

Oni su to obavili onoliko brzo koliko su to telesni ljudi uopšte u stanju, ali ti telesni ljudi jednostavno ispadaju iz trke ako želite pravu brzinu. Prošlo je mnogo, mnogo milisekundi dok nisu preduzeli sledeći korak, i još mnogo duže od toga pre nego što su ga priveli kraju. Izdvojili su Mureju iz energetske mreže. Presekli su sve vrste elektromagnetne energije na čitavom ostrvu. Mureja se našla u karantinu. Više nijedna poruka nije mogla s nje da se probije u svet.

Tako je trebalo postupiti, i tu sam se složio s njima. Ali tako im je dugo trebalo da to urade! A onda je trebalo dugo, dugo, još duže da preduzmu sledeći korak. Odnosno, da reše šta će, jer Albert, Esi i ja smo za tren oka smislili umesto njih šta treba; ali potrajalo je beskonačno dugo dok nismo ubedili te telesne ljude da smo u pravu i naterali ih da tako i urade.

Od samog početka je bilo jasno da na Zemlji ima Neprijatelja. Albert i ja smo išli okolo-naokolo stotinama milisekundi, i jednostavno nismo našli drugo objašnjenje. Te 'lažne uzbune' na Stražarskom točku nisu uopšte bile lažne. Uspeli smo da to nekako objasnimo ljudima od krvi i mesa, polako i razgovetno, jednu po jednu milisekundu. Prokleti bili, stali su da se prepiru s nama. "Niste sigurni u to", zamerio nam je general Halversen. Ja sam se, međutim, proderao (onoliko koliko mogu da se proderem u vremenu telesnih ljudi): "Istina je, generale Halversen, mi nismo potpuno sigurni. Ali nauka se ne zasniva na izvesnostima; ona operiše samo verovatnoćama, a verovatnoća da je ovo pravo stanje konkretnih činjenica daleko prevazilazi sve ostale. Zaista, ne postoji nijedna ubedljiva hipoteza koja bi govorila suprotno."

Možete li zamisliti koliko je vremena bilo potrebno za ovakve stvari?

A zatim smo još morali da ih ubeđujemo i u narednu tvrdnju: da za Neprijatelje rade neka ljudska bića. Tu smo se upustili u dugačka preklapanja, zato što su se generali USPMU zaglibili u vlastitu raspru o tome da li bi ijedno ljudsko biće, bez obzira na to koliko podivljalo ili sišlo s uma, ikada pristalo da sarađuje sa Neprijateljima vaskolikog organskog života. Trajalo je beskonačno dugo dok smo im objasnili da nismo mislili na dobrovoljnu saradnju. Lepo, a na šta smo onda mislili? Pa nismo baš sigurni na šta mislimo, osim što činjenice da je prenos bio na engleskom jeziku nepobitno dokazuju da se neko ljudsko biće negde moralo uključiti u taj prenos Neprijatelju. I naravno, sam sadržaj poruke još bolje podržava teoriju da potiče od Neprijatelja da je upućena Neprijatelju. "Da ste vi Neprijateljev izviđač na Zemlji", učtivo zapita Albert, "šta biste radili? Prvi zadatak bi vam bio da saznate sve što možete o tome kakvi su ljudi i Hiči; kakva im je tehnologija i u koje svrhe je upotrebljavaju; ukratko, sve što bi vam moglo biti od koristi u slučaju da se sukobite. A upravo to je prenos i sadržavao, gospodo generali. U to sumnje ne može biti."

Rasprave nisu potrajale samo milisekundama. Trajale su minutama, a minuti su se protegli na sate, jer generali od krvi i mesa nisu sve vreme provodili u razgovoru s nama. Delali su. Mureja je bila izolovana; tako da više nijedna poruka nije mogla da putuje ni sa nje ni na nju; i tako je jedini način da se nad ostrvom uspostavi bilo kakva kontrola bio da se na njega pošalju ljudi od krvi i mesa, sa naređenjem da ga preotmu. Da preotmu - šta? Pitali smo ih uzalud. Da preotmu ostrvo, naravno, glasio je jedini odgovor koji smo dobili.

I tako su vazdušne letelice velikog dometa u Nanduu i Oahuu bile natovarene padobrancima i lansirane ka Mureji. Ljudi i žene na tim letelicama bili su zaista hrabri - mnogo hrabriji nego što bih ja bio, jer je njihovo zvanje 'vojnika' postalo samo počasno još pre nego što se većina njih rodila. Ali nadleteli su ostrvo i poiskakali u tminu - neki od njih su pali na padine one visoke planine u sredini ostrva, drugi u vodu lagune, nekoliko najsrećnijih na njive sa taroom ili na plaže. Zadatak im je bio da uhapse svakog koga pronađu, i kad to obave, da ogledalom pošalju signale stražarnim satelitima iznad njih, tako da se Mureja može opet priključiti na energetsku mrežu da bi se na nju spustili pravi islednici.

Možete li zamisliti koliko je sve to potrajalo?

Možete li zamisliti koliko je teško bilo da se sve to sprovede? Dve stotine vojnika je popadalo po Mureji, i gotovo sedamdeset ih je slomilo nogu, ruku, ili razbilo glavu prilikom spuštanja. Pravo čudo da niko nije poginuo, a sve to zabadava.

Jer, dok se to odigravalo, oni brži među njima, kao što smo Albert i ja, radili su domaći zadatak koji bi im uštedeo sav taj trud. Trajalo je mnogo duže nego što bi trebalo, pošto nismo mogli da priđemo zapisima na samom ostrvu Mureji, zbog prekida struje. Morali smo da se ispomažemo iz drugih izvora. To smo i radili. Prikupili smo sve podatke koje smo mogli da nađemo o putovanjima sa i na Mureju. Proučili smo popise svih koji su tamo živeli. Tragali smo za nekom niti-vodiljom, nekom vezom sa nečim što je, na neki način, opet u vezi sa Neprijateljima...

I imena Oniko, Kijavka i Harolda sama iskočiše iz tih zapisa.

Čim smo videli ko su i odakle su došli, znali smo da tu leži odgovor. Niko drugi nije bio na Stražarskom točku za vreme 'lažne uzbune'.

Kad smo sve to objasnili onim glavama od krvi i mesa, složili su se da je značajno. Ali bilo je takođe prilično beskorisno, jer nisu ni na koji način mogli da saobraćaju sa padobrancima, koji su upravo tada pljuštali po ostrvu, i da im kažu gde da usredsrede svoje napore. Ali uradili su nešto što je bilo gotovo isto tako dobro. Stavili su nam na raspolaganje zapise sa stražarskog satelita, i kada smo pustili te trake, ugledali smo mali čamac sa staklenim dnom kako se iskrada iz lagune na putu ka otvorenom moru.

Na žalost, kad smo ga ugledali, to je već pripadalo prošlosti. Ali našli smo ih. Tri deteta, koja su se ispentrala na ploveći dok kućice na plaži, koja je pripadala gospođi i gospodinu Henriju Bekerelu, trenutno u poseti unucima na planeti Pegi. A kada smo preduzeli sledeći korak, i stali da kontrolišemo sve što je ulazilo i izlazilo iz kućice na plaži, bez teškoća smo utvrdili ko su ona dva s uma sišla matorca koja su bila zajedno sa decom u čamcu.

Onda smo uskladištili slike i seli da razmislimo. "A-ha", mudro se oglasi Albert, pućkajući na lulu. "Pogledajte malo bolje tu decu."

"Dvoje nose vrećice", objavi general Kasata, samo trenutak pre mene.

"Tačno", ozari se Albert. "A ima li boljeg skloništa od vrećice za biće koje se u celosti sastoji samo od energije, kao što su Neprijatelji?"

"Ali da li su mogli?" upitah. "Hoću da kažem - kako su mogli?"

Puf, puf. "Da, Robine, verovatno im nije bilo lako", zamišljeno odgovori Albert, "pošto sistemi za skladištenje nisu nešto na šta su oni navikli. Ali ni uskladištenje Hiči-Predaka i naša gigabitska mreža u početku nisu mogle da se slože. Morali smo da izmislimo kako da jedno prepišemo na drugo. Zar misliš da su Neprijatelji gluplji od nas, Robine?" I pre nego što sam uspeo da odgovorim, on dodade: "U svakom slučaju, ne postoji bolja hipoteza. Ne smemo pretpostaviti bilo šta drugo. Neprijatelji su u vrećicama."

"A vrećice su na deci", reče Esi, "a deca su zarobljenici dvojice čuvenih ubica, Robine! Ma šta preduzeli, morate biti potpuno sigurni da se deci neće ništa dogoditi!"

"Naravno, draga moja", rekoh, pitajući se kako da to izvedemo. Podaci o Bejzingstouku i Hajmatu nisu bili nimalo ružičasti, čak i kada se prenebregne Hajmatova opsednutost mladim i bespomoćnim devojkama. Napregao sam se. "Prvo što treba uraditi", rekoh, "jeste da ubedimo USPMU da izoluju kuću. Nećemo da nam se Neprijatelji uvuku u gigabitski prostor i počnu da tumaraju po njemu."

"Do sada su već imali vremena do mile volje da to urade", primeti Albert.

"Ali, možda nisu. Možda ne mogu da napuste vrećice - ili misle da im to nije potrebno?" zavrteh glavom. "Muka je s tobom, Alberte, zato što si mašinski konstrukt. Ne znaš kako se ponašaju prirodna bića. Da sam ja jedan od Neprijatelja, i da se nađem na čudnom i uznemiravajućem mestu, našao bih sebi što pre neku udobnu rupu da se sakrijem i ostanem unutra sve dok ne budem siguran da mi se ništa neće desiti."

Albert samo uzdahnu i zakoluta očima. "Nikada nisi bio biće od prirodne energije, i ne znaš ništa o njihovom ponašanju", podseti me.

"Ako sam pogrešio, ništa nećemo izgubiti, je li tako? Dakle, hajde da ih izolujemo."

"Oh", reče on, "ja sam već uputio takav predlog telesnim rukovodiocima USPMU. Za nekoliko hiljada milisekundi, kuća će biti potpuno odsečena od sveta. I šta onda?"

"Oh", rekoh ja veselo, "onda ću ih ja nazvati da porazgovaramo."



U stvari, trajalo je mnogo milisekundi. Ne samo da sam morao da utuvim u one glave od krvi i mesa iz USPMU da sam ja najpogodnija osoba da budem pregovarač, već sam morao da dokazujem i njima i Albertu da ću pregovarati tako da ni starci ni Neprijatelji ne uluče priliku za bekstvo.

"Lepo", bio je prinuđen da napokon kaže Kasatin dvojnik, "slažem se." Pripremio sam se za drugi deo, i on je došao. "Neko to mora da uradi, ali ne ti, Brodhede. Ti si civilno lice."

Počeo sam da se derem: "Slušaj ti glupi..." Ali Albert diže ruku.

"Generale Kasata", reče on strpljivo, "situacija u toj kući je nestabilna. Ne možemo čekati dok neko od krvi i mesa stigne do tamo da pregovara."

"Dabome", promrsi on kroz stisnute zube, "ali ne znači da to mora biti Brodhed!"

"Oh", uzdahnu Albert. "A ko drugi? To mora biti neko poput nas, zar ne mislite? Neko ko je obavešten o tome šta se zbiva? U stvari, samo neko od nas, ovde prisutnih, zar ne?"

"Ne mora da znači", reče Kasata, nemarno odugovlačeći da dobije u vremenu, ali Albert ga nije puštao.

"Mislim da mora", ljubazno ga pritisnu on, "jer vreme je ovde bitno, i jedino pitanje je ko će od nas ići. Mislim da ne bi valjalo da to budem ja. Ja sam ipak samo grubo mašinsko stvorenje."

"Ja nikako!" upade Esi.

"A vi, generale", učtivo reče Albert, "prosto rečeno, niste dorasli tom poslu. I tako, bojim se, opet je ostao samo Robinet."

On se bojao!

Kasata popusti. "Ali ne lično", naredi on. "Nešto što nije šteta ako nestane, i ovo je moja poslednja reč."

I tako onaj ko se smešio sa aparata za komunikaciju na dva matora čudovišta i zarobljenu decu nisam bio 'ja'. Bio je to samo moj dvojnik, pošto su me jedino tako Albert i ljudi iz USPMU pustili da odem, ali su takođe morali da dozvole da se uspostavi jedan usko ograničeni kanal za komunikaciju između mene i mog dvojnika. Nisu imali drugog izbora, jer inače nijedan od nas dvojice ne bi znao, niti bi mogao da utiče na razvoj događaja u toj malenoj kućici na plaži ostrva Tahiti.

I tako sam provirio iz PV aparata na stara čudovišta. Odmah sam rekao - to jest, moj dvojnik je rekao: "Generale Hajmat, gospodine Bejzingstouk, opet ste uhvaćeni. Ne pokušavajte nešto nerazumno. Pustićemo vas na slobodu - pod izvesnim uslovima - ako budete sarađivali sa nama. Počnite time što ćete odvezati decu." A istovremeno onaj pravi ja, potpuno bezbedan u Vernoj Dragoj, sto hiljada kilometara daleko odatle, ogorčeno je protestovao: "Ali to toliko dugo traje!"

"Nema ti druge, dragi Robine", reče Esi, a Albert se nakašlja i upozori me: "Pazi, dobro. General Hajmat će sigurno pokušati neko nasilje, ali Bejzingstouk je lukaviji. Dobro motri na njega, molim te."

"Zar mi išta drugo preostaje?" progunđah. Bio sam u pravu. Oni su bili ljudi od krvi i mesa, a ja sam bio ja. Dok je moj dvojnik izgovarao onaj beskonačni uvodni govor - trajalo je celih šest hiljada milisekundi! - pažljivo sam posmatrao i projektovao pred sobom svaku osobu, svaki komad nameštaja, sliku na zidu, prozor, zrnce peska, pahuljicu nagomilane prašine u toj prijatnoj sobici. Prošla je čitava večnost dok sam aktivirao svoju prikazu i dok je ona izgovorila moje pozdrave, a kad je Hajmat uzeo da odgovori, tome nije bilo kraja.

Vidite, nisam imao munjevite perceptore i sažimače vremena koji su bili deo pravoga mene, onog što je sedeo u Vernoj Dragoj. Raspolagao sam običnim piezovizijskim aparatom za komunikaciju, jednim od onih koje obični ljudi drže u svojoj dnevnoj sobi. Oni su namenjeni ljudima od krvi i mesa. Zato su spori kao i oni. Ne moraju ni da budu brži, jer ni ti ljudi nisu brži. Skener-sistemi takvog aparata gledaju ono što je pred njima, tačku po tačku. Ispituju te tačke jednu po jednu i registruju njihova svojstva - tolika i tolika osvetljenost, na takvim i takvim talasnim dužinama - i onda, opet jednu po jednu, prenose ih u čipove odakle se odašilju.

Naravno, mi nismo hteli da dozvolimo da prenos vrši sam aparat. Jedini prenos iz te sobe išao je od mog dvojnika ka pravom meni, udaljenom sto hiljada kilomatara u vasioni.

Skeneri aparata bili su dovoljno brzi, ali po merilima ljudi od krvi i mesa. Pregledali bi svaku tačku dvadeset četiri puta u sekundi, a sporost vidnih nadražaja telesnih ljudi popunjavala je praznine. Ono što su oni videli, bio je privid stvarnog prisustva.

Ali ne i ja. Ono što smo videli i moj dvojnik i ja bilo je sporo i mučno stvaranje slika, tačku po tačku. Bili smo u gigabitskom vremenu, gde su redovi veličina mnogo brži. Mogli smo da uočimo kako prispeva svaka pojedina tačka sa podatkom. Izgledalo je kao da neko popunjava bojom platno sa crtežom i numerisanim poljima za bojenje, stavljajući svakog dvadeset četvrtog dela sekunde crvenu tačkicu ovde, tamnije crvenu pored nje, zatim ljubičastu, i tako dalje; mučno i polako, tačku po tačku, pred nama se ukazivala samo jedna linija na Onikinoj crvenoj suknjici. Zatim su usledile hiljade tačaka za sledeću liniju, pa sledeću, pa sledeću, dok smo se ja i moj dvojnik vrpoljili i metaforično grizli svoje metaforične nokte, čekajući da se ukaže cela slika.

Ni sa zvukom nije bolje išlo. Prosečna frekvencija ljudskog govora, recimo srednje A, iznosi 440 herca. Zato je ono što sam 'čuo' (u stvari opažao kao pulsirajuće pritiske) - zvučalo tap ... tap... tap... i svaki pojedinačni tap dolazio je do mene dve milisekunde posle prethodnog. Nakon čega sam morao da uzmem u obzir amplitudu svakog pulsa i vreme koje je prošlo između dva uzastopna, manje više onako kako se ton dizao i spuštao, da ih pretvorim u frekvencije i predstavim ih na spektrogramu zvuka, pa da ih prevedem u slogove, i konačno u reči. Oh, da, nije mi bilo teško da ih prevodim. Ali, Gospode Bože, kakva je to bila gnjavaža.

Osećao sam se osujećenim na sve moguće načine, tim više što je stvar bila hitna.

Hitan je svakako bio problem Neprijatelja, ali ja sam imao neke svoje razloge za žurbu. Recimo, radoznalost. Taj sumanuti starac po imenu Hajmat - što sam dobro znao - svojevremeno je nastojao kako god je znao i umeo da ubije moju ženi i mene. Zaista mi je bilo stalo da s njim progovorim koju i o tome. Zatim, tu su bila i deca. Njihova situacija se morala rešiti najhitnije, jer ja sam imao jasnu predstavu o njihovim patnjama i strahu, i koliko su već morala da budu izmoždena i klonula duhom. Želeo sam da ih spasem tih muka već sledeće milisekunde, a to je bilo prekratko za nekoga od krvi i mesa ko se cenka i pravi pogodbe sa starim ubicama; i ja to nisam mogao.

Takođe nisam mogao da se strpim, i dok su Hajmat i Bejzingstouk upravo otvarali usta, lica izobličenih od zaprepašćenja, ja sam se sam, neposredno, ubacio i rekao deci: "Oniko, Kijavko, Harolde: sada ste bezbedni. Ova dva čoveka vam više ne mogu naneti nikakvo zlo."



A tamo, gde smo svi sedeli na okupu u upravljačkoj kabini Verne Drage, Albert zamišljeno povuče dim iz lule i reče: "Ne mogu ti zameriti zbog ovog što si uradio, Robine, ali molim te, imaj na umu da su nam Neprijatelji sada najvažniji."

Nisam stigao da odgovorim. Esi se umešala, uzvikom negodovanja: "Alberte! Zar si zaista samo mašina i ništa više? Ta jadna deca su izvan sebe od straha!"

"Ali on je u pravu", pobuni se Kasata. "Deca su već zbrinuta. Policija iz Papitija je već na putu..."

"I stići će, kada?" zapita Esi. Pitanje je bilo izlišno; svi smo znali odgovor. Ona ga i izgovori: "Kroz, jedno, milion milisekundi, je li tako? I šta se sve može dogoditi za to vreme, čak i u vremenu telesnih ljudi?"

Moj dvojnik je upravo završavao rečenicu: "... t-e-b-e-z-b-e-d-n-i"; dakle, bilo je vremena za raspravljanje. "Šta misliš, šta će Hajmat da uradi?" upitao sam Alberta.

"Ima pušku", oprezno odgovori Albert. "Možda će mu pasti na pamet da upotrebi Oniko kao taoca."

"O tome ćemo se mi postarati", mrko dobaci Kasata.

"Nikako, Džulio!" rekoh ja. "Jesi li poludeo? Ako upadnete u tu malu sobu sa bacačem zraka, neko može da nastrada."

"Samo onaj na koga ih uperimo!"

Albert se prezrivo nakašlja. "Preciznost vašeg oružja je izvan svake sumnje, generale. Ali postoji pitanje nenarušavanja Faradejevog kaveza. Taj prostor smo potpuno izolovali, izuzev jednog jedinog kanala između gospodina Brodheda i njegovog dvojnika. Ako ga probijete, šta će se dogoditi sa slepim putnicima?"

Kasata je ćutao. Svi smo ćutali, jer tu je, u suštini, ležala glavna bojazan. Slepi putnici. Neprijatelji!

Gledajući ono troje pristojnih mališana koje dva matora davitelja drže kao taoce, čovek gotovo da i zaboravi gde se krije onaj istinski užas. Hajmat i Bejzingstouk bili su amateri! Zajedno uzev, njih dvojica su pobili nekoliko desetina hiljada, da kažemo, nevinih ljudi, žena i dece, uništili imovinu u vrednosti od nekoliko milijardi dolara, poremetili život desetinama miliona ljudi... a kako su beznačajno delovali u poređenju sa bićima koja su skretala zvezde sa njihovog puta, čitave planete pretvarale u prah i pepeo, usudila se da poremete razvoj čak i same divovske vaseljene? Teror? Svaki ljudski terorista bio je samo nestašno, skičeće štene u poređenju sa Neprijateljima - čak i ova dvojica, i Hitler, i Džingis Kan, i Asurbanipal.

Ti Neprijatelji su se sada nalazili u onoj sobi, a ja sam se nudio da im se suprotstavim.

Moj dvojnik konačno beše završio moju utešnu poruku, upućenu deci. Siril Bejzingstouk je otvarao usta da nešto kaže. Preko dvojnika sam mogao da mu vidim izraz lica. Oči je upravio na mene, radoznalo i s određenom vrstom poštovanja. Bilo je to ono poštovanje koje jedan gladijator ukazuje drugom kada se sučele u areni - gladijator koji je uočio razliku između svog i protivnikovog oružja, ali još računa da će njegov trozubac nadjačati protivnikovu mrežu.

Međutim, to nije bio pogled koji bi vam uputio neko ko je spreman da prizna svoj poraz.

Mereno sporim otkucajima telesnog časovnika, ono što se zatim odigralo mora da je bilo veoma brzo. Dva starodrevna razbojnika su odavno prešla zenit svoga životnog doba, ali u organe i muskulaturu su im bili ugrađeni mnogi novi delovi, a pokvareni stari mozgovi još su im bili vispreni. "Bopre!" odsečno doviknu Bejzingstouk, "pokrivaj devojčicu!" A on sam polete ka stolu gde je sve vreme ležala puška-samostrel za ajkule.

Ja zabrinuto povikah sa ekrana: "Ne mrdajte! Nekako ćemo se već sporazumeti!"

Hajmat, držeći jednom rukom Oniko čvrsto za kosu, a drugom joj prislanjajući pljosnatu pušku za ribe na slepoočnicu, pobedonosno zareža: "I moraćemo, vala! Hoćete da čujete naše uslove? Sloboda? Potpuna sloboda, prevoz na planetu koju mi odaberemo i... i... po milio dolara obojici!"

"I još pušaka, čoveče", dodade praktični Siril Bejzingstouk. Uvek je on bio onaj vispreniji, pomislih, diveći mu se na neki način. Zaista me je zadivila brzina misli i preciznost akcije koje su ispoljavala ova dva matora zlikovca. Napokon, razmislite i sami! Moja neočekivana pojava na ekranu mora da ih je strašno iznenadila; ali za ciglo deset sekundi su mi odgovorili, smislili plan, ostvarili ga, i već su držali decu na nišanu i meni saopštili svoje zahteve.

Deset sekundi, međutim, ravno je deset hiljada milisekundi.

Rekao sam im, sa ekrana. "Slobodu možete obojica dobiti. To znači: izaći ćete iz zatvora i živeti slobodni na nekoj drugoj planeti - ne na Zemlji, ne na Pegi, ali na nekoj sasvim prijatnoj. Jedino što tamo osim vas dvojice neće biti drugih ljudi." Ponuda je bila razumna i poštena. Već sam imao i određenu planetu na umu, pošto je Albert našao jednu zaista dobru. Istina, bila je u jezgru, jedna od rezervnih koje su Hiči mudro ubacili imajući u vidu buduće potrebe za većim životnim prostorom, ali je svakako bilo mesta na kome se već sada moglo lepo živeti. Tamo su mogli da rade šta hoće - pogotovo što bi to radili četrdeset hiljada puta sporije nego na Zemlji, pošto bi bili u jezgru.

"Vraga ćeš mi ti određivati!" obrecnu se Hajmat. "Planetu biramo mi, i ne zaboravi na pare!"

"Novac dobijate od mene", učtivo im saopštih. "Svako po milion; možete njime kupiti sebi programe da vam prave društvo. Promislite, momci. Znate, zaista vam više ne možemo dozvoliti da slistite još koji grad." I tada videh kako se Hajmatu oči sužavaju u trenutku kada je čuo kako se nešto kreće u susednoj sobi, te hitro dodadoh: "To vam je jedini izbor, to - ili ste mrtvi. Pogledajte šta smo vam pripremili", pozvao sam ih, i prikazao im na ekranu slike Našinih orbitalnih oružja na principu snopova čestica sa ogromnim ubrzanjem.

Gledali su. Shvatili su šta je to za svega sekud-dva (ali za više od hiljadu milisekundi!), a do tada je već bilo prekasno. Jer Albert je za mene pronašao još nešto među stvarima u kući. Robotoradnik, koga je on uočio a ja preuzeo, ušao je tog časa kroz vrata, sa dva uzdignuta creva za čišćenje. Robotoradnik nije oružje. Programiran je da bude kućni sluga; on riba, popravlja i čisti kuću, čak pere prozore i iznosi đubre, ali ne ubija. Međutim, on ima jake mlazeve kojima uteruje deterdžent u pukotine, i pumpe koje te mlazeve još pojačavaju; a kada se napumpa svojim sadržajem do maksimuma i ubaci kuhinjske noževe u otvore mlaznica, kao što sam ja naredio ovome da uradi dok sam razgovarao u sobi, onda te noževe može da izbaci velikom snagom i dosta precizno.

Nisam poubijao te starce, bar ne zauvek. Ali pre nego što je stigao da se okrene, Hajmat je već dobio nož u grlo, a Bejzingstouk drugi posred srca, i njih dvojica više nisu predstavljala problem deci, već tehničarima koji će ono što preostane od njihovih umova upumpati u uskladištenje Arhiva za mrtvace. "Pitam se", rekoh, posmatrajući kako se drugi veliki nož polako zariva u Bejzingstoukov grudni koš, "da li je možda trebalo da najpre ovo uradimo, Alberte. Kao uskladišteni umovi praviće nam mnogo manje problema, zar ne?"

"A zašto bi?" Albert se nasmeši. "Ne praviš ih ni ti, znaš. Ali sada se pobrini o deci, molim te."

"O deci!" povika Kasata. "Tamo su vam Neprijatelji, pobogu! O njima treba da vodite računa!"

"Ali u ovom slučaju", učtivo primeti Albert, "to vam je jedno te isto, razumete?"

Mene nije trebalo podsećati. Već sam se bio prepao i bez toga.

Robotoradnik ne ume bolje da razvezuje čvorove nego što se bori sa kriminalcima, ali ima strugalice i seckalice; jednostavno je pregrizao konopce. Najpre je oslobodio Oniko, zatim Kijavka i napokon Harolda, a ja sam za to vreme razgovarao sa njima.

Obraćao sam im se umirujućim tonom. "Sada je sve u redu, deco, izuzev jedne stvari. Hoću da vas dvoje skinete svoje vrećice, bez pogovora i objašnjavanja, jer je to veoma važno. I hoću da to uradite odmah."

Bila su to dobra deca. Nije im bilo lako. Ništa im ne bi bilo lako posle onoga što su preživeli - naročito Oniki, onako iscrpljenoj i preplašenoj - a još teže, pretpostavljam, Kijavku, jer Hiči nikad nije bio bez vrećice, počev od svoje treće godine pa nadalje. Ali su učinili ono što sam tražio, i to bez pogovora i objašnjenja. Ali, oh, koliko im je samo milisekundi trebalo da sve obave, dok sam ja čekao kao na iglama da učinim sledeći korak. Onaj od koga sam strepeo!

Međutim, nije bilo drugog izbora.

"Tako", ohrabrih ih. "A sada hoću da vas dvoje prinesete te vrećice aparatu za komunikaciju i priključite ih na utičnice datog prijemnika."

Nije išlo tako lako; terminali na vrećicama nisu bili namenjeni toj vrsti upotrebe, ali Albert je već smislio kako i čime da se pomogne. I tako je Kijavko pokušavao da uglavi adapter, dok je Harold cunjao po čitavoj kući i preturao fijoke sa raznoraznim drangulijama; uz pomoć robotoradnika sklepali su ga i smotali u željeni oblik, sve vreme pažljivo zaobilazeći, da slučajno ne stanu na one dve jezive stvarčice na podu...

A za to vreme, jednu milisekundu za drugom, ja sam netremice posmatrao kako rade ono što će im omogućiti da obavim posao od koga mi se ledila krv u žilama, i više od svega na svetu želeo sam: da stanem licem u lice - makar i metaforično, pošto ja nisam imao pravo lice, a pretpostavljao sam da ga nemaju ni Neprijatelji - sa stvorenjima koja su uznemirila večito nemirnu vasionu u kojoj sam živeo.

I tada Oniko priključi terminale svoje vrećice na terminale aparata za komunikaciju, i oni dođoše.



Nisam u stanju da vam opišem kako izgledaju Neprijatelji. Kako možete opisati pomoću fizičkih svojstava nešto što ih nema?

Nisam u stanju da vam kažem koliko su veliki, kakve su boje, kakvog oblika; jer ništa od svega toga nisu imali. Ako su i bili muškog ili ženskog roda, ili se međusobno razlikovali na neki sličan način, ja to nisam mogao da primetim. Čak, nisam bio načisto ni da li ih je dvoje. Više od jednog, da. Manje od mnogo, pretpostavljam. Pretpostavio sam da ih je dvoje, zato što sam za vreme (prilično dugo po mojim merilima, a i njihovim) koje je proteklo između trenutka kada je Oniko uključila svoju vrećicu u terminale komunikacionog aparata i onog kada je, odmah potom, Kijavko uključio svoju, imao osećanje da je samo jedno biće prisutno u gigabitskom prostoru zajedno sa mnom, a potom da ih je više od jednoga.

Pokušao sam da govorim sa njima.

Nije išlo lako. Nisam znao kako da počnem.

Prvo sam pokušao sa pitanjem:

Ko ste vi?

Nisam baš to rekao, jer nisam izgovorio nijednu reč. Bilo je više nalik na ogromno, nemo Hmmm?

Nije bilo odgovora.

Pokušao sam ponovo, ovog puta sa slikama. Prizvao sam sliku kugelblica, tuce mrlja boje izmeta koje su se neumorno okretale oko sebe u međugalaktičkom prostoru.

Ničim mi nije bilo uzvraćeno.

Napravio sam sliku Točka i stavio je u isti okvir sa kugelblicom. Izbrisao sam zatim i to, i prikazao Kijavka i Oniko, a zatim njihove vrećice.

Onda sam pokušao još jedno Hmmm?

Opet nije bilo odgovora. Ništa. Samo saznanje da je neko, na neki način, prisutan u istom prostoru u kojem i ja...

Ne! Evo odgovora! Prikazao sam vrećice onakve kakve su bile, neprovidne, nezgrapne, metalne stvari u obliku čigre; i na toj mojoj vlastitoj slici one postadoše sjajne. Zračile su.

Iako sam svu pažnju bio usredsredio isključivo na svog dvojnika, još sam postojao onaj drugi ja, samo pola sekunde odatle, u Vernoj Dragoj, sa Esi, Albertom i generalom Kasatom. Bio sam svestan nekakvog kretanja tamo, čak i pitanja, i primedbi; ali 'pravi' ja stalno sam bio dva sekunda u zakašnjenju u odnosu na svog dvojnika, i u tom trenutku kada je Albert oštro uzviknuo: "Oni ti kažu da se nalaze u vrećicama!" meni je dvojnik to već bio rekao.

Kakav-takav, ipak je bio odgovor. Saobraćanje je započelo.

Prešao sam na težu sliku. Pokušao sam da im pokažem svu vasionu - spolja gledano; gledano sa mesta koje ne postoji, jer ne postoji 'spolja' u odnosu na nešto što je svuda. Jedina slika koja mi je pružala predstavu nečeg takvog bila je ogromna, svetla, ničim obeležena kugla; da li će ona i Neprijateljima nešto značiti to nisam mogao da znam, ali bilo je najbliže onome što mi je Albert pokazao u Dalekom vemenu. Zatim, kao nekada Albert, zumirao sam 'oko kamere'. Kugla se približila i rasprostrla oko nas i prikazala nam jedan deo vasione, nekoliko hiljada galaksija, eliptičnih i spiralnih, pojedine parove koji su se uzajamno sudarali i prožimali, i odvojene i usamljene celine koje su bljuvale mlazeve sitnih zvezdica i maglina.

Je li tako trebalo? Nešto me je iznutra grizlo, govoreći mi da grešim.

Dobro, pomislih, grešim; unapred sam pretpostavio nešto na šta nisam imao pravo. Prikazao sam vasionu onako kako izgleda čovečijem oku, u svetlosnim frekvencijama koje mi vidimo. Zabluda! Nisam imao razloga da pretpostavim da Neprijatelji imaju oči. Čak i da je tako, otkuda mi pravo da smatram da vide samo čoveku bliske dugine frekvencije, od ljubičaste do crvene?

Zato sam toj slici dodao oreole i gasne magline koji se pokazuju samo pri infracrvenom ili mikrotalasnom projektovanju, i čak i one oblake čestica za koje smo pretpostavljali da su ih sami Neprijatelji ubacili u vasionu u kojoj živimo.

U stvari, ja sam pokazivao svojoj nevidljivoj (i uz to, bojim se, potpuno nezainteresovanoj) publici slike koje mi je Albert pokazao u Dalekom vremenu. Pustio sam ih da za trenutak stoje nepomično, a onda sam ih pokrenuo.

Unazad. Tačno onako kako ih je Albert meni prikazao.

Skupio sam sliku. Galaksije su se primakle jedna drugoj. Kad su počele da nam se približavaju počele su da se rasprostiru, tako da sam sve manje i manje prikazivao strukture i sve manje zbijenih tela.

Sabio sam se još više. Do kataklizme. Sabio sam vasionu sve dok se nije pretvorila u jednu jedinu, svetlu tačku.

A onda sam ponovo prikazao Veliki prasak, i zamrznuo kadar u onom trenutku u vremenu kada su sve mogućnosti bile otvorene. I onda sam još jednom pokušao sa onim upitnim, bezglasnim Hmmm?

I tada sam dobio odgovor.

Naravno, nije bilo u obliku reči ili rečenica.

Naravno, nije uopšte ličio na neki odgovor. Nisam to ni očekivao. Nisam, u suštini, ništa očekivao, ili bolje rečeno, nisam imao nikakvu predstavu šta da očekujem.

Preda mnom je bila jedna slika, i od svih odgovora na koje sam mogao da pomislim, ovaj je bio najneverovatniji. Slika mene samog. Kako se smešim na onog drugog mene. Pravo, pravcato moje lice, ćoškasto, ružno, ali prepoznatljivo, možda baš onakvo kako su me videli Oniko i Kijavko kada sam provirio na njih iz aparata za komunikaciju.

Nije mi izgledalo da je to pravi odgovor na goruće pitanje koje sam pokušao da postavim.

Najpre će biti, rekoh samom sebi, da ja nisam pitanje postavio kako treba. Možda mojoj slici onoga što Neprijatelji hoće da urade - odnosno, onoga što mi mislimo da hoće - nedostaje neka pojedinost koja je u njihovim očima bitna ('Očima'!) Nisam znao kako to da popravim. Sve naše pretpostavke o Neprijateljima zasnivale su se na našem zaključku da se njima vasiona čini negostoljubivom i nepodesnom za život zato što su bića sazdana od energije, i da su zato odlučili da stvore dovoljno 'nedostajuće mase' da bi je naterali da se opet skupi u onaj primoridijalni atom... koji će eksplodirati drugim, trećim ili n-tim Velikim praskom sve dok se ne stvori vasiona koja će im se više dopadati. Preoblikovanje vasione. 'Neprijateljoblikovanje', moglo bi se reći, slično onome kako smo mi i Hiči uredili svoje planete da liče na Zemlju.

To je bio osnovni smisao moje poruke, ali nisam znao kako da ga prenesem na njihov način.

Sem što sam, reklo bi se, upravo uspeo u tome.

Ne znam koliko sam vremena proveo tako, buljeći u svoju vlastitu karikaturu i pitajući se šta ću sada.

Dugo. Čak i po merilima telesnih ljudi dovoljno dugo da potraje, jer sam bio svestan da ljudi u sobi menjaju položaje, iako su se kretali sporo, kao glečeri. Sada se broj prisutnih povećao. U sobi su se obrela i druga ljudska bića i mnogo mašina. Kad sam ugrabio trenutak da pošaljem jedno munjevito pitanje Albertu i Esi, preko onog drugog mene na Vernoj Dragoj, Albert mi je umirujuće saopštio: "Samo policija, Robine, i fizičari da provere da tvoj kanal za komunikaciju nije slučajno probijen, i ekipa za uskladištenje mrtvaca koja se bavi Bejzingstoukom i generalom Hajmatom; ne brini; odlično napreduješ."

Odlično?

Da, možda je zaista bilo tako. Jer, slike su se sada promenile.

U početku nisam znao šta gledam, neku čudnu loptu od gadnog plamena, koja se otvorila da pokaže tesno zbijene zvezde i planete i 'oko kamere' je opet zumiralo jednu od planeta da bi se videle neke spodobe nalik na štapove, u kojima se mogla prepoznati namera da se prikažu Hiči. Njihovo skrovište u jezgru? Naravno.

I tek što sam ga prepoznao, pojavila se druga slika. Bila je kao dokumentarni film, ili snimci sa putovanja: Život Hičija. Video sam hiči-brodove kako lebde u blizini Švarcvšildovog omotača i hiči-gradove ispod staklenih kupola; video sam hiči-fabrike kako proizvode potrošačku robu za Hičije, i same Hičije kako rade i venčavaju se, rađaju i rastu; u tom dugačkom prikazu u gigabitskom vremenu više sam video o Hičijima nego što sam uspeo da saznam o njima čitavog svog dugog života.

Blago rečeno: bio sam zaprepašten i užasno, beznadežno zbunjen. Uopšte nisam mogao da shvatim razlog što gledam to što gledam; a onda se slika opet promenila.

Bili su to snimci sa drugog putovanja. Ne više iz posete Hičijima. Već nama.

Ne znam, možda sam u tom prikazu koji je dopirao iz večnosti video svako ljudsko biće koje je ikad postojalo. Neke sam prepoznao. Video sam kako se Oniko rodila na artefaktu Hičija, kako su joj deda i baba umrli. Video sam kako je spasavaju, zajedno sa čitavom njihovom malom kolonijom, i kako je dovode na Stražarski točak. Video sam možda i svih stotinu milijardi ljudi koji naseljavaju dvadeset planeta i nalaze se u vasionskim brodovima što saobraćaju između njih. Video sam čak i prošla zbivanja. Vojske i svemirske letače, manevre sa novim oružjem i lansiranje naoružanih brodova da poubijaju sve živo na svetu, ako samo budu hteli. Video sam gradove, bombardovane i sravnjene sa zemljom. Video sam jednog vasionskog istraživača sa Kapije u jednoj Petici, kako mučki kolje svoja četiri zaspala druga. Video sam svoju dragu ženu, Esi, sa cevčicama u grlu i nozdrvama dok oko nje tiho zuje mašine za održavanje života - sliku koje sam se dobro sećao, jer jednom je upravo tako izgledala.

Video sam Bejzingstouka u pripijenom ronilačkom odelu i s maskom, kako pliva kroz svetle tropske vode da pričvrsti lepljivu bombu na korito izletničkog broda. Video sam generala Boprea Hajmata kako pritiska dugme da uništi svemirsku letelicu, i opet sam ga video kako radi - oh, radi izopačene i grozne stvari jednoj maloj devojčici - i taj prizor od kojeg se čoveku grčio želudac bilo je jedva nešto lakše podneti zbog saznanja da je 'devojčica' samo robot.

Bujica slika je tekla i tekla.

A onda je odjednom presahnula.

Više ništa nisam video. Čak ni sobu, Oniko i dečake, pridošlice koje su tu radile svoj posao. Ništa; čula su potpuno prestala da mi rade.

I tada sam shvatio da zaista dobijam odgovore na svoja pitanja, samo ne na ona koja sam postavio. Nisu mi odgovorili 'šta', već 'zašto'.



Ono drugo 'ja', tamo na Vernoj Dragoj, sve je to posmatralo, ali nije moglo da vidi njega (mene). Ništa nisam mogao da vidim.

A onda sam u magnovenju sve video. Sve slike koje sam već gledao, kako lebde preda mnom, kao vihor konfeta. Poigravale su unaokolo i stapale se; Hiči su postali polu-ljudi; ljudi su počeli da liče na Hičije, i svi su počeli da se stapaju sa računarskim konstruktima, Sporaćima i Vudu Svinjama, i da stvaraju bića koja nisu ličila ni na šta što je vasiona ikada poznavala... i tada sve poče da se rastvara u bujici raznobojnih varnica, sve to.

Čak i ja.

Osetio sam kako se rastačem. Osetio sam kako se moja vlastita ličnost topi i uz svetlucanje prelazi u ništavilo.

Trebalo mi je prilično dugo dok sam shvatio šta se događa. "Gospode Bože, pa ja umirem!" zauralao sam u prazni gigabitski prostor...

Upravo kad sam umro.



"Umro sam!" užasnuto sam vrištao Albertu i mojoj dragoj portabl-Esi i oficirima USPMU, koji su se saosećajno okupili oko mene u Vernoj Dragoj.

Osetio sam Esine tople (iako nepostojeće) ruke oko sebe. "Oh, psst, psst, Robine, dragi", tešila me je. "Ništa ne brini. Sve je prošlo. Nisi umro, ne taj koji si ovde."

"Obavio si posao, Robine!" uzbuđeno povika Kasata. Razgovarao si sa njima! Sad možemo da izađemo iz Stražarnog točka i..."

"Generale Kasata", učtivo reče Albert, "molim vas, zavežite. Kako se osećaš, Robine? Da li je istina da si u određenom smislu, da, umro. Odnosno, ona tvoja kopija je zauvek nestala, a možda i Neprijatelji zajedno s njom; mislim da su te neutralisali, Robine, iako po cenu samih sebe. Žao mi je što si to tako teško preživeo."

"Žao!" zaurlao sam. "Znaš li kako je to kad umireš? Kad znaš da nestaješ, i da više nikada, nigde nećeš postojati?"

Esi me steže u zagrljaj čvršće nego ikad, umirujuće mi šapćući u uho: "još postojiš, Robine. Tu si, pored mene. Bio je samo tvoj dvojnik, znaš? Onaj što je ušao u izolovani gigabitski prostor sa Neprijateljima."

Istrgao sam se iz njenog zagrljaja (metaforički), i besno se upiljio u to dvoje mojih najdražih i najbližih; nisam bio ni svestan da su tu oficiri USPMU. "Lako je vama da to kažete", ogorčeno sam rekao. "Niste ništa osetili. Umro sam. I to ne prvi put, ako smem da vas podsetim. Već sam jednom to iskusio, i već mi je dosta umiranja. Ako mi je do nečega na svetu stalo, to je da opet to uradim!"

Presekao sam se, jer su me čudno gledali.

"Oh", rekao sam, uspevajući čak i da se nasmešim. "Hteo sam da kažem da želim da opet to ne uradim." Ali ni meni samom nije bilo sasvim jasno šta sam to hteo da kažem.

15. Uplašeni pacovi jure


[Edit by Ace_Ventura: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]



Kada osoba uskladištena u gigabitskom prostoru pretrpi neki strašan šok ne dajete joj nešto žestoko da popije, niti je namestite da legne, ali ponekad pomaže ako se pravite da to radite.

"Trebalo ti je da se malo odmoriš, Robine", reče Albert.

"Pusti da ti ja pomognem da se osećaš ugodnije, golupčiću", prošapta Esi, i već u sledećem trenutku sam se ugodno osećao. Esinom zaslugom. Ležao sam u (metaforički) udobnoj visećoj, ležaljki na (nestvarnoj) terasi ispred svoje (uskladištene) kuće sa pogledom na Tapansko more, dok se moja draga portabl-Esi naginjala nada mnom i stavljala mi u ruku (nepostojeću) čašu sa pićem. Bio je to ledeni koktel margarita sa tačno onoliko soli koliko treba oko ruba čaše, i imao je isto tako dobar ukus kao da je pravi.

Bio sam u središtu pažnje.

Esi je sela pored moje viseće ležaljke, milijući me po kosi s puno ljubavi, i zabrinuta lica. Albert se posadio na ivicu baštenske stolice, zamišljeno se češkajući drškom lule iza uveta, dok je posmatrao moje lice. Atmosfera je bila sasvim domaća i udobna, ali bili su tu i drugi ljudi. Nije me iznenadilo da vidim Džulija Kasatu kako korača gore-dole po travi ispod stepenica terase, i kako na svakom zaokretu zastaje i ispitivački gleda u mom pravcu. Nije me iznenadila čak ni Ališa Lo, koja je tiho sedela u stolici za ljuljanje na samoj ivici terase; ali bio je tu još neko.

Taj neko je bio Hiči.

Nisam bio raspoložen za iznenađenja. Uspravio sam se i upitao: "Zašto, do đavola?" Nisam to rekao podozrivo. Ako je ikako zvučalo, bilo je to ispitivački.

Esi me je shvatila kako treba. "Ne znam da li se još sećaš Duple-Veze", rekla je. Bila je u pravu. Nisam se sećao. "Bio je predstavnik Hičija u USPMU", dodade Esi, i ja stadoh da se prisećam, kao kroz maglu. Imali su jednog ili dva Hičija, i da, jedan od njih je bio Prastari Predak. Ličio je na ovog i imao retki čuperak dlake na glavi i duboke upale, staračke oči, baš kao ovaj.

"Milo mi je što se opet srećemo", rekao sam. Progutao sam poslednji gutljaj tekile, pogledao oko sebe i ponovio: "Zašto, do đavola?" Ali ovoga puta sasvim drukčijim tonom, jer sam slučajno pogledao i mimo prijatne simulacije okruženja na Tapanskom moru. Očekivao sam da ću otkriti da smo na Vernoj Dragoj, i tako je i bilo.

Ali na ekranu se videlo samo pegavo sivilo. Kad sam pogledao kroz senzore na spoljnom oklopu Verne Drage video sam da putujemo brže od svetlosti. Bacivši pogled kroz retrovizor, video sam kako sateliti USPMU postaju sve manji i manji u prostoru iza nas. USPMU mi je izgledala nekako drukčije. Nisam bio siguran u kom smislu, ali nisam gubio vreme na nagađanja. Ono što je radila Verna Draga bilo je mnogo važnije. Nekuda smo se uputili, i mene je to iznenadilo.

"Kuda ćemo", povikao sam.

Albert se nakašlja. "Dok si ti radio preko dvojnika", reče on, "dogodile su se neke nove stvari."

"Nismo smeli da ti kvarimo koncentraciju", zabrinuto dodade Esi. "Izvini. Sve je u redu, na časnu reč, najdraži Robine, i svi na Vernoj Dragoj su živi i zdravi, kao što vidiš."

"Nisi mi odgovorila!"

Ona mi spusti na obraz šaku kojom me je do tada milovala po kosi. Bila je topla i puna nežnosti. "Idemo na izvor", reče ona. "Na kugelblic. Neprijateljima u kuću, i to što brže možemo."



Pustio sam da me vrate u prijatno okruženje Tapanskog mora, osećajući se potpuno zblanutim. Esi je već spremila još jednu margaritu, i ja sam automatski pružio ruku da je uzmem. Držao sam je, pokušavajući da odgonetnem šta se desilo. Izašli smo iz štaba USPMU...

Tada se setih zbog čega su mi sateliti izgledali drukčije dok smo se udaljavali od njih. "Flota je otišla!" uzviknuh.

"Tačno", reče Albert. "Mi letimo za njima."

"Protivno naredbama", dodade Džulio Kasata.

"Nama ne mogu naređivati", odseče Esi.

"Ali mogu meni", reče Kasata, "i mi letimo protivnom tim naredbama. Zaboga, kretanje flote je ipak jedna vojna operacija."

"Vojna!" Buljio sam u tog čoveka, pitajući se da li je uopšte moguće da on govori ono što ja mislim da govori. On sleže ramenima. S lakoćom sam preveo to sleganje ramenima: da, zaista je to rekao.

"To je suludo!" viknuo sam.

On opet sleže ramenima. "Ali..." započeh... "Ali... Ali ja nisam spreman da baš sada krenem na dugo putovanje!"

Esi se nagnu i poljubi me. "Robine, dragi", reče ona, "najzad, pa mi nemamo drugog izbora. Imamo li? Flotu USPMU čovek ne sme da pusti samu. Ko zna kakav će idiotluk napraviti?"

"Ali... Ali na Rinklroku..."

"Na Rinklroku za tebe više nema ničega, dragi Robine", reče ona srdačno. "Oprostili smo se. Zabava je najzad završena."

16. Dugo putovanje



Sve ono vreme dok sam se ja zamajavao sa decom i njihovim otmičarima na ostrvu Tahiti koristili su i ljudi od krvi i mesa. Imali su vremena da deluju. To su i učinili.

Ti ljudi koji su upravljali USPMU odlučili su da im flota nije potrebna da opasnost presretnu na Zemlji, i zato su krstarice poslali na Stražarski točak. Kasata od krvi i mesa se nije potrudio da pogubi Kasatu-dvojnika, zajedno sa uskladištenjem Ališe Lo. Zahvaljujući isključivo Albertovom navaljivanju poneli smo 'molitvenu lepezu', koja je u stvari bila uskladištenje Prastarog Pretka Hičija, Duple-Veze. Nije to bilo jedino uskladištenje koje je Albert ukrcao na naš brod, imajući za to dobre razloge; kad sam ih shvatio, mogao sam samo da se složim s njim.

A pogotovo se složio dvojnik-Kasata. Nisu ga pogubili! Šta više, nisu ni mogli da ga pogube, dokle god se bude privremeno nalazio na Vernoj Dragoj, jer tu nije bilo nikoga da ga pogubi. Za Kasatu to nije bilo samo odgađanje izvršenja neumitnog, bila je to praktično čitava večnost - nedelje i nedelje provedene na putu - što je u njegovom slučaju bilo ravno čitavim decenijama produženog života!

Eto šta je to značilo Kasati.

Ali meni je značilo nešto sasvim drugo.

Sada je preda mnom, pre svega, stajao zadatak da se oporavim od užasnih šokova nastalih usled mešanja mog uma sa Neprijateljima i njihovog ulaženja u moj um, kao i od onog drugog šoka kada sam opet osetio da umirem.

Jedna od prednosti uskladištenih umova sastoji se u tome da mogu po volji dodavati ili brisati podatke iz svojih uskladištenja. Ako vas nešto boli, možete to prosto izvaditi, zapečatiti, staviti na policu sa natpisom 'Opasno! Ne otvarati bez potrebe', i krenuti dalje za svojim poslom, oslobođeni tih patnji.

Kao većina tih mnogih prednosti, i ova ima svoju cenu.

Znam, jer sam to iskusio. Mnogo, mnogo davno - pa, recimo pre nekih deset na jedanaesti milisekundi - bio sam zaista, ali zaista, u škripcu. Uz to sam tada upravo bio umro, samo tada je umrlo ono moje pravo telo, ono od krvi i mesa, i Albert i Esi su me upravo bili pretočili u mašinsko uskladištenje. To je bio pravi udarac. No, bilo ih je još. Upravo sam se ponovo bio susreo sa Klarom, ženom koju sam voleo pre nego što sam voleo ženu kojom sam se oženio, Esi, i sada su u mom životu odjednom postojale njih dve; i ne samo to, već sam zaista verovao da sam ubio onu drugu ženu, Džel-Klaru Mojnlin; i da, tada sam takođe upravo prvi put sreo živog Hičija.

Saberite sve to i videćete da je bilo opako potresno. I zato, da mi pomognu da prebrodim ono najgore, Albert i Esi su promenili strukturu programa koji se sastojao od onoga što je ostalo od mene. Izdvojili su lepeze podataka koje se imale veze sa Klarom i onim ubistveno teškim osećanjem krivice, koje me je koštalo mnogo godina psihoanalize, dok mi nije makar malo laknulo, i sve ih zapečatili u jedan od onih omotača 'Ne otvarati bez potrebe' i vratili mi ga, da ga ne otvaram dok ne budem sasvim spreman za tako nešto.

Mislim da nikada nisam sasvim spreman, ali sam ga posle izvesnog vremena ipak otvorio.

Vidite, vi pamtite stvari tako što ih povezujete sa nekim srodnim drugim stvarima. Ja sam pogubio neke od tih veza. Mogu da se setim da mi je nešto drugo bilo na umu, ali ne mogu da se setim šta. Kažem, na primer: "Pazi, pazi, zaista sam u to vreme bio veoma potresen zato što..."

I onda više ne mogu da se setim šta je bilo to 'zato što'.

A to je, kako sam na kraju odlučio, gore nego da stalno sve to nosim u sebi; jer, ako već moram da se preznojavam, sekiram i brinem, onda hoću da znam zašto.

I zato, tek da vam pružim neku približnu predstavu o tome kako sam se osećao posle one male pustolovine sa Neprijateljima na Mureji, reći ću da sam ozbiljno pomišljao da zamolim Esi da i to skloni u naftalin, meni za ljubav.

Ali nisam mogao.

Morao sam da se suočim s tim i da živim s tim i dalje - ali, Bože moj, kako je bilo jezivo.

Stalno sam prebirao u mislima onaj bezglasni susret umova i što sam više mislio na njega on je postajao sve veći i grozomorniji. Ja, sićušni Robinet Brodhed, bio sam u prisustvu tih - stvorenja, čudovišta, možda bi se čak moglo reći ljudi - koji su se bavili okretanjem čitave vasione naglavačke, samo zato što im se tako htelo.

Šta jedno ništavno, slabačko detence kao što sam ja ima da traži u društvu sa superstarovima kao što su oni?



Moram pokušati da neke stvari dovedem u pravu srazmeru.

Neće biti lako. Čak, neće biti ni moguće, u pravom smislu, jer ta srazmera je tako ogromna - Albert bi verovatno kazao 'nesamerljiva', misleći da ne možete istim aršinom meriti stvari koje su ovde u pitanju. To je kao... kao da, recimo, razgovarate sa nekim od onih australopiteka pre nekih pola miliona godina. Verovatno biste našli načina da mu objasnite da je mesto iz kojega ste vi (recimo, negde u Evropi) do zla boga daleko od mesta gde se on rodio - recimo negde u Africi. Čak ćete možda uspeti i da mu kažete da su Aljaska i Australija još do zla boga dalje. Toliko će moći da shvati.

Ali da li možete zamisliti neki način na koji ćete mu objasniti koliko su još dalje, recimo, jezgro Galaksije, ili Magelanovi oblaci? Nemoguće! Posle jedne određene tačke - kako za australopitekusa tako i za savremenog čoveka, ili čak, uskladišteni um poput mene - veliko je prosto neko neodređeno veliko.

Eto, zato ne znam kako da opišem svoj doživljaj dužine tog dugog, mučnog putovanja brzinom većom od brzine svetlosti od satelita USPMU do Stražarskog točka.

Trajalo je beskonačno. Mogu vam dokazati i brojkama. Mereno gigabitskim vremenom, bilo je prilično iznad deset na deveti milisekundi, što je po merilima ljudi od krvi i mesa otprilike isto kao i moj celokupni životni vek pre nego što su me ogromno uvećali.

Ali to vam ne prikazuje dovoljno upečatljivo svu sporost i razvučenost prolaženja vremena. Na 'dugom' putovanju od Rinklroka do USPMU Albert mi je prikazao celokupnu istoriju vasione.

Sada sam polazio na put koji je bio hiljadu puta duži, i šta će on moći da mi prikaže na bis?



Morao sam da obavljam mnoštvo stvari da mi ne bude dosadno. Nije mi bilo teško da nađem prvu.

Albert je ubedio generala Kasatu da ubedi USPMU da nam omogući pristup svim podacima o Neprijateljima kojima raspolaže. Bilo ih je vraški mnogo. Problem je bio što se nijedan nije mogao primeniti na ono što se upravo sada događalo. Nijedan nije davao odgovore koje sam zaista želeo da dobijem na pitanja za koja nisam imao dovoljno prethodnog znanja da ih postavim.

Stari optimista, Albert, poricao je. "Ipak smo mnoga saznali, Robine", držao mi je predavanje, stojeći ispred table sa kredom u ruci. "Na primer, sada znamo da je Galaksija konj, da pas nije zalajao, i da je mačka upala među golubove."

"Alberte", preteći reče Esi. Obraćala se njemu, ali je gledala u mene. Pretpostavljam da mi se na licu ocrtavala zbunjenost zbog Albertovog neumesnog ludiranja, ali u tome nije bilo ničeg neobičnog. I jesam bio zbunjen, da ne kažem napet, zabrinut i, opšte uzev, nesrećan.

Albertu se u očima ukaza onaj tvrdoglavi pogled. "Da, gospođo Brodhed?"

"Već duže vreme pomišljam da program treba redovno pretresati i očistiti, Alberte. Da li ta potreba trenutno postoji?"

"Ne, mislim da ne postoji", odgovori on i videlo se da mu je neprijatno.

"Ćudljivost", reče ona, "korisna je i čak poželjna u programu Alberta Ajnštajna, zato što Robin tako želi. Ali što je mnogo, mnogo je."

"Shvatam šta želite da kažete, gospođo Brodhed", odgovori on sa nelagodnošću. "Želite kratak i jasan pregled stvari. U redu. Podaci su sledeći. Prvo, ne raspolažemo dokazima da bilo kakvi drugi parčići, komadi, pseudovrećice ili ispadi Neprijatelja osim onih koje je Robin doživeo na Tahitiju postoje ma gde na drugom mestu u Galaksiji. Drugo, nemamo nikakvih dokaza da i ovi još uvek postoje. Treće, u pogledu samih tih jedinki, nemamo nikakve dokaze da se značajno razlikuju od nas, što će reći od strukturisanih, organizovanih i uskladištenih elektromagnetskih naboja u nekom pogodnom substratu, u ovom slučaju Onikinoj i Kijavkovoj vrećici". On se prodorno zagleda u mene. "Da li pratiš ovo što pričam, Robine?"

"Ne baš sasvim", rekoh, učinivši mali napor. "Hoćeš da kažeš da su oni samo elektroni, kao ti i ja? Samo neka druga vrsta Mrtvaca? A ne nekakve subnuklearne, moliću, čestice?"

Albert ustuknu. "Robine", požali se, "znam da možeš i bolje. Ne samo u pogledu nuklearne fizike, već i u pogledu gramatike."

"Ti znaš šta sam hteo da kažem", planuh ja, pošto sam najpre pokušao da se uzdržim i tako samo postao još bešnji.

Albert uzdahnu. "Na žalost, znam. Dobro. Kazaću ja. Uz pomoć svih instrumenata koje smo bili u stanju da primenimo, a to je verovatno sve što se koristi, nismo uspeli da otkrijemo nikakvo polje, snop čestica, emitovanje energije, ili ma kakvu drugu fizičku pojavu u vezi sa Neprijateljima koja se ne bi slagala sa pretpostavkom da se oni, da, sastoje od elektromagnetne energije, baš kao i mi."

"Nije bilo čak ni gama-zračenja?"

"Sigurno nije bilo gama-zračenja", odvrati on nervozno. "Takođe ni rentgenskog zračenja, kosmičkog zračenja kvark-protoka ili neutrina; takođe, u jednoj drugoj kategoriji, nikakvih poltergajsta, n-zraka, psiho-aure, vila rusalki, ili tragova adelediknanderske sile."

"Alberte!" viknu Esi.

"Ti mi se podsmevaš, Alberte", požalih se.

On me je dugo posmatrao.

Onda je ustao. Kosa mu je postala sitno kovrdžava i lice pocrnelo. Sa slamnatim šeširom u ruci (ne sećam se da sam ga ikad ranije video da nosi šešir), odigrao je nekoliko step koraka po popločanom podu i zapevao: "Didi, ah, da, si, sisi, ja, ja."

"Dosta, Alberte!" zaurlao sam.

On povrati svoj normalni izgled. "Više ne umeš da se raduješ, srce ti je usahnulo, Robine", požali se on.

Esi otvori usta da nešto kaže, pa ih opet zatvori, upitno me pogledavši. Onda zavrte glavom, i na moje iznenađenje samo reče: "Nastavi, Alberte!"

"Hvala", odvrati on, kao da nije ništa drugo ni očekivao, uprkos njenih ranijih pretnji. "Da se vratimo na prozu, pošto si rešio da budeš onaj koji kvari zabavu. Dozvoli mi da se vratim na one prethodne tri tačke koje sam, ako se sećaš, izložio polušaljivo, da biste ih lakše prihvatili, a i zapamtili. "Galaksija je konj." Da. Trojanski konj. Svi spoljni znaci pokazuju da je ista kao što je bila od kad smo se rodili, ali ja slutim da je prepuna Neprijateljevih izviđača, Robine, a mi ne možemo da ih otkrijemo."

"Ali nema dokaza", povikah ja, i zatim, dok me je još netremice gledao, dodadoh: "Ovaj... da, jasno mi je šta hoćeš da kažeš. Ne možemo da ih vidimo zato što se kriju. Ali otkud znaš da se kriju? Do sada je bio samo jedan jedini prenos koji smo mogli da pripišemo Neprijateljima... šta?"

On je vrteo glavom. "Ne, Robine. Otkrili smo samo jedan. I to samo zato što su Neprijatelji upotrebili redovne linije za komunikacije na Zemlji, i tako se taj njihov urgentni prenos, potekao od dece sa Mureje, pokazao u zapisima kao nepredviđena anomalija. Ali mi nismo kontrolisali sve, Robine. Kad bi Neprijatelj bio na, recimo, planeti Pegi, gde su svi mnogo komotniji, da li bi jedan prekobrojni prenos uopšte bio primećen? Ili da dolazi iz vasionskog broda? Ili, kad smo već kod toga, da dolazi sa samog Stražarskog točka onda, pre nekoliko meseci kada još nismo bili zaoštrili stvari? Mislim da ne bi, Robine. Mislim da moramo pretpostaviti da nijedna 'lažna uzbuna' na Točku nije bila lažna; da su Neprijatelji, još pre izvesnog vremena, uspeli da prodru na Točak; da su već bili gde god su hteli u našoj vasioni, i videli sve što su hteli, i da su o svemu tome slali izveštaje natrag na kugelblic. Na to sam", dodade on smešeći se veselo, "mislio kad sam kazao 'Mačka je upala među golubove'. Da znate", završi on, osvrćući se unaokolo bez preteranog interesovanja, "ne bi me ni najmanje iznenadilo kad bi nekoliko njih bili baš tu, zajedno sa nama, na Vernoj Dragoj."

Poskočio sam.

Nisam mogao da se uzdržim. Još sam bio potresen i kao izubijan od onog užasnog, bolnog iskustva. Izbezumljeno sam stao da se osvrćem oko sebe, i Albert me prekori, kao kakvo dete. "Oh, pa nećeš ih nikad videti, Robine."

"I ne želim da ih vidim", zarežao sam. "Gde bi mogli da se sakriju?"

On sleže ramenima. "Kad bi me primorali da nagađam", reče on, "pa, ja bih sebe stavio na njihovo mesto. Gde bih se sakrio kad bih hteo da putujem na Vernoj Dragoj kao slepi putnik, tako da me niko ne vidi? Vrlo prosto. Mi tu imamo veoma mnogo uskladištenih podataka. Hiljade rubrika koje nismo ni otvorili. U svakoj od njih mogla bi se smestiti dva-tri slepa putnika - ili hiljade njih. To jest, pod pretpostavkom da 'broj' pojedinačnih pojava uopšte nešto znači kada se govori o nečemu što bi se lako moglo nazvati kolektivnim umom. Robine", nastavi on ozbiljno, "ne mislim da tako lako možemo otpisati stvorenja koja su u stanju da preokrenu čitavu vaseljenu. Ako već ja mogu da smislim sebi skrovište u - recimo, programima za prodiranje u crne rupe, ili u programima za prevođenje, na primer, poljskog na jezik Hičija - veruj mi, oni će svakako umeti da smisle hiljade takvih mesta. Čak se ne bih zakleo da su bili uništeni tamo na Tahitiju, samo zato što si ti..." On zastade i nakašlja se, dobacivši mi pokajnički pogled."

"Nastavi samo", zarežah ponovo. "Ne moraš da se sekiraš što si me podsetio da sam umro. Nisam zaboravio na to."

On sleže ramenima. "U svakom slučaju", zaključi, "nemamo, prosto rečeno, nikakvih dokaza da nas neki od njih ne posmatraju, možda baš u ovom trenutku."

"Dakle, da izvršimo pretres broda!" povika general Kasata, koji je već odavno ćutke slušao šta se dešava. "Gospođo Brodhed, vi ste napravili većinu ovih programa, zar ne? Odlično! Samo nam kažite šta da radimo, da bismo..."

Dok je odgovorala netremice je gledala u Alberta. "Samo trenutak, generale. Čudni, šašavi program, čini mi se, još nije završio svoj šaljivi izveštaj."

"Zahvaljujem, gospođo Brodhed", ozari se Albert. "Možda ste već zaboravili drugi podnaslov mog kratkog i jasnog izveštaja. 'Pas nije zalajao.'"

Morao sam da prsnem u smeh. "Oh, do đavola, Alberte", rekoh, "skratićeš mi život svojim luckastim citatima iz književnih dela. Što to treba da znači, moj Šerlok Holmse? Bitno je da se nešto nije dogodilo? A šta je to nešto?"

"Pa, samo to da smo još živi i zdravi, Robine", reče on, "smešeći se sa odobravanjem što sam se pokazao tako oštroumnim.

"Što znači da", nastavi da obrazlaže, usrdno povlačeći dimove iz svoje lule, "iako moramo pretpostaviti da su Neprijatelji nekako uspeli da već izvesno vreme do mile volje krstare Galaksijom, i premda sigurno raspolažu sposobnošću da čitave civilizacije pretvore u prah i pepeo ako im se prohte, s obzirom na to da su u prošlosti to već činili, i premda mi ne znamo kako da im se delotvorno odupremo ukoliko odluče da to i s nama urade - još nismo uništeni."

Do tada sam se već bio uspravio u stolici, i više mi nije padalo na pamet da se smejem. "Nastavi!" graknuo sam.

On je izgledao malo iznenađen. "Pa, eto, Robine", mirno napomenu on, "mislim da se iz toga može izvući prilično neizbežan zaključak."

"Možda još nisu stigli da nas unište", rekao sam - bolje rečeno, zacvileo; jer istini za volju, nisam se više osećao ni onoliko dobro kao na početku ovog razgovora.

"Da, to je moguće", svečano izjavi on, pomno sisajući kamiš svoje lule.

"Za ime Boga", proderah se, "pa kako onda možeš da izgledaš tako veseo?"

"Robine", blago reče on, "znam da te to uznemirava. Ali daj, pokušaj malo da logično razmotriš to pitanje. Ako oni naume da nas zatru, a mi nemamo načina da ih sprečimo, šta nam preostaje da uradimo? Baš ništa; hipoteza je potpuno bespredmetna, jer ne vodi nikakvoj korisnoj akciji. Zato više volim suprotnu pretpostavku."

"A ona glasi?"

"Da su, bar zasad, odgodili svoju odluku", reče on. "Da ćemo negde u budućnosti možda i mi biti u stanju da preduzmemo nešto o čemu za sada još ništa ne znamo. A do tada, mislim, mogli bismo da se malo opustimo i da se lepo provodimo - zar ne mislite i vi tako, gospođo Brodhed?"

"Sačekaj još jedan prokleti minut", dreknuo sam. "O kakvoj mi to budućoj akciji govorimo? I zbog čega uopšte idemo na kugelblic? Valjda vam nije palo na um da bi neko od nas pokušao da uđe u kugelblic i razgovara sa tim..."

Presekao sam se. Svi su gledali u mene, pogledom koji sam smesta prepoznao.

Viđao sam ga nekada davno, veoma davno, na asteroidu Kapija. Takvim pogledom su vas gledali drugi vasionski istraživači nakon što ste se prijavil za ekspediciju na kojoj biste se mogli obogatiti, ali na kojoj ćete, mnogo verovatnije, poginuti. A ja se čak nisam ni sećao da sam se prijavio.

U tom trenutku smo, pretpostavljam, već bili proveli na putu oko jedan sat, po vremenu telesnih ljudi; a putovanje se već mnogo, veoma mnogo odužilo.



Vidite, iako je sve to bilo... bilo... možda je ipak prava reč za to golemi davež, nije se prvi put dogodilo u istoriji ljudskog roda.

Ljudi su se jednostavno odvikli od dugih putešestvija, eto, to je. Mi smo morali ponovo da se privikavamo.

Pre dva do tri veka naši preci ne bi imali taj problem. Znali su sve o odnosu prostora i vremena još mnogo pre Alberta Ajnštajna. Ideš li daleko, dugo će trajati. To je bilo pravilo. Tek kad su se pojavili mlazni avioni ljudi su počeli da ga zaboravljaju. (I morali ponovo da ga se sete kad su krenuli u vasionu). Pomislite na admirala Nelsona kako ide na poslednju partiju kuglanja, pre nego što će se ukrcati na brod da se suprotstavi španskoj armadi. Na Napoleona kako osvaja Rusiju kao da ide na putovanje u paket-aranžmanu, gde mu se na svakom prenoćištu priređuje gozba, bal i druge zabave - oh, kako se tada lepo ratovalo! U staro vreme sve je bilo lepše. Kada je Aleksandar Veliki napustio Makedoniju i pošao da osvoji svet, nije to bio nikakav blickrig. Radio je to natenane. Tu bi se zaustavio da prezimi, tamo da ustoliči marionetsku vladu, onamo, pak, da napravi dete nekoj tamošnjoj gospi-lepotici - a često bi ostajao sve dok se beba ne rodi. Ako ste bili u jednoj bici, i potom morate da sačekate dok se vaše trupe puževim korakom ne primaknu drugoj, vreme između vam je nestvarno, neobično dugo.

Mi nismo vodili rat u pravom smislu te reči. Odnosno, nadali smo se da ga ne vodimo. Ali smo krenuli na put ka nečem isto tako presudnom i opasnom i, oh! ne da smo imali vremena i vremena! Znate li koliko traje pedeset dana? Po gruboj proceni četiri milijarde milisekundi, i mi smo ih provodili isto onako kao i naši uvaženi preci. Gostili se, svetkovali i tucali se celim putem kroz Galaksiju.

I sve to još u istom stilu kao Napoleon i Aleksandar, jer Albert Ajnštajn je bio veoma dovitljiv. Pružio nam je neka od najlepših okruženja koja sam ikada video. Satima smo se Esi i ja skrivali od naših saputnika, sunčajući se i roneći na Velikom koralnom grebenu u Atlantskom okeanu. Izvukli bi se iz udobnih, slanih plićaka na peščano ostrvce od četvrt hektara, gde bismo potom vodili ljubav u hladovitom, svilenom šatoru, sa podignutim krilima da povetarac može da ćarlija po nama. Bio je tu i bar, i baštenski sto i jakuzi-kada sa toplom tekućom vodom, i tako smo proveli prvi 'dan'.

Zatim smo opet mogli da iziđemo pred svoje saputnike i stvarnost - na kratko vreme. A kada je to počelo da nam biva dosadno, pojavio se Albert sa voćnjakom u jednoj oazi u Velikom pesku na planeti Pegi. Nalazio se na stepenastoj padini jednog brda. Ledeni potočići curili su niz kamenje. Belo grožđe, crno grožđe i crveno, šljive i kupine, dinje i breskve, rasli su svuda unaokolo. Ležali smo, razgovarajući i mazeći se, u šarenoj hladovini vinove loze koja se natkrila nad nama, i tako smo Esi i ja proveli još jedan lepi 'dan'.

Jedva da smo i pomislili kuda putujemo... tek ponekad i to na kratko vreme.

Beskonačna raznovrsnost Albertove mašte stalno nam je pružala sve nova i čarobnija okruženja. Brvnara u afričkoj džungli, ispod koje, noću, lavovi i slonovi tiho promiči između drveća. Kućica na čamcu u jednom indijskom jezeru, u kojoj nam sluge sa turbanima na glavi prinose razne šerbete sa mirisom svežeg cveća i bogato začinjene zalogajčiće jagnjećeg mesa i razne pite, usred rascvetalih lotosa. Penthaus na stotom spratu oblakodera u Čikagu, koji gleda na olujne oblake što munjama paraju površinu jezera. Noć u Riju, u doba karnevala, i druga, u Nju Orleansu na poklade. Platforma na vazdušnom jastuku koja neumorno podrhtava lebdeći na ivici vulkasnog kratera na Paklenoj planini planete Persefone, dok ključala lava skače poput vodoskoka i njeni mlazevi gotovo dopiru do naših sedišta. Albert je raspolagao milionima takvih mesta, i sva su bila dobra.

Ono što nije valjalo u svemu tome bio sam ja.

Zadihana i gledajući me prekorno dok se izvlačila na rukama poslednjih pola metra da sedne na ivicu stene nadnete iznad Velikog kanjona, Esi upita: "Jesi li dobro, Robine moj?"

"Sve je odlično", odgovorih, glasom koji je zvučao koliko bodro toliko i lažno.

"Ah", prihvati ona klimnuvši. "Ha", dodade, gledajući me izbliza, "mislim da je bilo dosta razgledanja znamenitosti. Mnogo igre, malo rada, i Robin se olenjio. Alberte! Gde si?"

"Tu sam, gospođo Brodhed", javi se albert, nadnoseći se nad gornju ivicu kanjona iznad naših glava.

Esi zažmiri naviše, ka njegovom prijateljskom licu, koje se ocrtavalo na blistavoj simulaciji neba iznad Arizone. "Da li misliš", upita ona, "da ćeš moći da pronađeš neko okruženje manje, ovaj, slikovito i, ovaj, sa puno uživanja za mog dragog supruga koji je u stanju da radi bilo šta samo da to ne bude ništa?"

"Siguran sam" odgovori Albert. "U stvari, i sam sam se spremao da predložim da za izvesno vreme napustimo simulirana okruženja. Mislim da će biti zanimljivije da sada malo više vremena provodimo sa svojim gostima na Vernoj Dragoj. Čini mi se, ipak, da je već i njima počelo da biva dosadno."



Tokom svih onih miliona milisekundi koje sam proživeo, provodio sam vreme sa raznim ličnostima, od kojih su neke bile Hiči. Ali vreme provedeno sa Duplom-Vezom bilo je izuzetno.

Izuzetno, zato šta ga je bilo toliko mnogo. Pošto sam se malo smirio nakon svih tih dugih dana provedenih sa Esi u šetnjama po plaži (i planinarenju i sportskom ronjenju i čak trkama na kolima sa đubretom), bio sam opet spreman da se bavim nečim ozbiljnim.

Bio je i Dupla-Veza. "Nadam se", rekao je veoma uglađeno, dok su mu se mišići na koštunjavim nadlanicama grčili u znak izvinjavanja, "da ćeš mi oprostiti što sam se ukrcao kao slepi putnik na tvoj brod, Robine Brodhede. Uradio sam to na Termoklinov predlog. On je veoma mudar."

"Sigurno jeste", odgovorih uzvraćajući uglađenošću na uglađenost, "ali ko je, zapravo, taj Termoklin?"

"On je jedan od predstavnika Hičija u Savetu USPMU", objasni Dupla-Veza, a Džulio Kasata dodade:

"I još jedan od vrhunskih daveža." Smešio se dok je to govorio, i ja sam ga radoznalo pogledao. To što je rekao sasvim je ličilo na Kasatu, ali ne i način na koji je to rekao. I ne samo to, već se nije ni ponašao kao Kasata. Sedeo je pored Ališe Lo i držao je za ruku.

Dupla-veza prihvati tu primedbu blagonaklono. "Bilo je razlika u mišljenjima, moram priznati. Naročito s vama, generale Kasata, odnosno sa vašim telesnim originalom."

"Dobri stari krvožedni Kasata", odvrati njegova kopija, smešeći se. "Vi, Hiči, ne volite kad mi počnemo da razgovaramo kako da raznesemo kugelblic."

Zaista ne vole. Tetive na vratu Duple-Veze su se zategle; to je odgovaralo čovečijem ježenju. Albert se nakašlja i umeša se pomirljivim glasom: "Dupla-Vezo, već duže vreme mi se nešto vrti u pameti. Možda bi mi ti mogao pomoći da to razjasnim."

"Vrlo rado", spremno odgovori Hiči.

"Dok si bio još u telesnom obličju bio si jedan od najvećih znalaca svega što je u vezi sa planetom Sporaća. Pitam se... Da li se sećaš toga dovoljno dobro da bi mogao da nam vizuelno prikažeš nešto od sporaćkih materijala?"

"Ne, ne sećam se", reče Dupla-Veza uz osmeh (bio je to hiči-osmeh: mišići na obrazima su mu se podigli i stisli pod ogromnim, ružičastim očnim jabučicama). "Međutim, mi smo neke od vaših sistema za skladištenje prilagodili našim lepezama i, da, raspolažem jednim izborom takvog materijala."

"To sam i mislio", reče Albert, podrazumevajući, naravno, da je od početka znao da će tako biti. "Dopusti da ti najpre ja nešto pokažem. Kada smo bili na satelitu USPMU, posetili smo Vudu Svinje. Gospođa Brodhed i ja smo imali isto mišljenje. Sećaš li se?" upita on, gledajući u mene.

"Svakako", odgovorih, jer nam je Albert već bio prikazao ono đubriše sa Vudu Svinjama - srećom, bez mirisa. Jedna od svinja je upravo vredno glodala jednu od onih vudu lutkica, ili šta god da su bile, a u prvom planu se nalazila još jedna takva figurica, oprana od prljavštine i gada. "Esi je rekla nešto čudno. Ališa Lo je mislila da su to lutke za igranje, a onda si ti rekla - šta si ono rekla, Esi?"

"Posetioci", odgovori ona.

Rekla je to već napola ubeđujućim tonom, kao da očekuje da će joj se neko suprotstaviti, i napola - ovaj - uplašeno. Albert potvrdi glavom. "Tačno, gospođo Brodhed. Posetioci. Vanplanetarna bića. To je bio logičan zaključak, pošto su sve figurice bile iste, i prilično jasno uobličene, a na toj planeti nije nikada bilo ničeg sličnog što bi moglo poslužiti kao model."

"Možda su to neka izumrla bića", bubnuo sam, onako napamet. "Možda su ih Vudu Svinje sve pojele."

Albert mi uputi jedan od onih trpeljivih, očinskih pogleda. "Sudeći prema njihovom izgledu, bilo bi verovatnije da su oni pojeli Vudu Svinje. Zaista. Mislim da su mogli, ali nije to tema koju bih sad razmatrao. Veruj mi na reč, Robine, ta stvorenja nisu nikada nastala na planeti Vudu Svinja. Mislim da će se s tim složiti i Dupla-Veza."

"Tako je", učtivo reče Dupla-Veza. "Obavili smo opsežna paleontološka istraživanja. Ta bića nisu sa te planete."

"Prema tome", započe Albert.

Esi završi umesto njega. "Prema tome, bila sam u pravu! Posetioci! Stvorenja sa druge planete, koja su na Svinje ostavila takav utisak da one od tada bez prestanka delju te vudu lutkice, da im se ne bi vratila."

"Da", reče Albert, klimnuvši, "i ja mislim nešto slično. A sada, Dupla-Vezo..."

Ali Hiči ga je i ovog puta pretekao. "Verujem da sada želite da pogledate i ona bića koja su napala Sporaće." Učtivo je sačekao da Albert udalji svoj konstrukt i zameni ga novim. Sada je to bio beličasti oblak žitke mase u kojoj su živeli Sporaći, ali u trenutku razaranja. Stvorenja velika kao veliki plavi kitovi, ali sa pipcima poput sipa, kojima su držali oružje, sistematski su ga raznosili u komadiće.

"Simulacija je", sa žaljenjem objasni Dupla-Veza, "samo približna, ali je u opštim crtama verovatno tačna. Postojanje oružja je sasvim dobro dokumentovano. Nedostatak drugih udova, osim pipaka, veoma je verovatan; Sporaći ne bi propustili da primete ruke i noge, jer one ne postoje u njihovom anatomskom sklopu."

"A veličina?" upita Albert.

"Ah, da", reče Dupla-Veza, potvrdno mašući ručnim člancima, "tu smo sasvim sigurni. Relativne srazmere Mučkih Ubica i Sporaća su tačno utvrđene."

"I oni su mnogo veći od Vudu Svinja", zaključi Albert. "Pod pretpostavkom da lutke koje one prave predstavljaju stvorenja približno njihove veličine, onda to ne mogu biti ista stvorenja."

Ališa Lo se pomeri. "Ali ja sam mislila..." započe ona, pa zastade. "Mislila sam da su Neprijatelji jedina živa bića osim nas koja putuju kroz vasionu."

"Da", potvrdi Alberet, klimnuvši.

Gledao sam u njega i čekao. On je ćutao. "Hajde, Alberte!" pozvah ga. "Da, jesu, ili da, svi su tako mislili zato što su svi drugi gluplji od tebe?"

"Zaista ne znam, Robine", odgovori on napokon. "Kazaću ti šta mislim. Mislim da ni bića koja su uništila Sporaće, ni ona koja Vudu Svinje neprestano prave, nisu sama umela da putuju kroz vasionu. Mislim da su ih tamo doneli."

"I ja to mislim Alberte", reče Dupla-veza. "Verujem da Mučke Ubice nisu istinski bile ubice. To jest, da nisu same fizički napadale druga bića, ali da su verovatno prenosile do njih ona stvorenja koja su ih ubijala. Zato više volim da ih nazivam onim drugim imenom, koje ste im vi dali: Neprijatelji. Mislim da je i tačnije", dodade, gledajući u Alberta.

Albert je ćutao.



Gosti vam nikad ne padaju teško ako ne morate da im kuvate i da im menjate posteljinu. Otkrio sam, na svoje iznenađenje, da baš volim što je s nama Ališa Lo, iako je izgleda bila zatreskana u čoveka od čijeg prisustva sam imao malo koristi. Ali još više sam bio iznenađen kad sam video da i sam Kasata počinje da se pretvara u maltene podnošljivu osobu. Pre svega, gotovo da više nije ni nosio uniformu. Bolje rečeno, mislim da nije. Uglavnom nisam imao nikakvu predstavu o tome šta nosi; u stvari sumnjam da je išta i nosio, pošto su on i Ališa Lo najviše vremena provodili nasamo, u nekom njihovom okruženju. Ali kad smo bili svi na okupu obično je nosio nešto sportsko, kratke pantalone i majicu bez rukava, ili safari komplet, a jednom se pojavio veoma otmeno, u fraku sa belom leptir-mašnom. (Ališa je tom prilikom nosila jednu svetlucavu večernju haljinu sa šljokicama, pa zato pretpostavljam da je to bila neka njihova šala, koju su razumeli samo njih dvoje - premda ne bih pomislio da je Kasata od onih ljudi koji će negovati zbijanje nežnih šala udvoje.)

Ali, kao što bi rekao Albert, termička ravnoteža se održala. Jer, što je Džulio Kasata postajao podnošljiviji, tim više sam ja postajao nervozan, prek, nemiran... da, 'glupi'.

Pokušao sam to da sakrijem. Samo sam gubio vreme; zar se nešto može sakriti od moje drage portabl-Esi? Konačno se suočila sa mnom. "Hoćeš li da razgovaraš o tome?" zapitala je. Pokušao sam da joj uputim veseo osmeh, koji se, međutim, pretvorio u mrzovoljno sleganje ramenima. "Ne sa mnom, do đavola. Sa Albertom."

"Ali, dušo", protestovao sam, "o čemu?"

"Otkud ja znam. Možda će Albert znati. Nemaš šta da izgubiš, znaš."

"Nemam", rekoh, možda uz dizanje jedne obrve; ali uzvratila mi je takvim pogledom da me je prošla volja. Zato sam žurno rekao: "Hoću, Alberte!"

A kad se Albert pojavio, samo sam sedeo i blenuo u njega.

On mi je strpljivo uzvraćao pogled, pućkajući na lulu, čekajući da progovorim. Esi se pokupila i izašla iz učtivosti - ja sam želeo da to protumačim kao učtivost, a ne kao prezir ili dosadu. I tako smo neko vreme samo sedeli, a onda mi je palo na pamet da zaista postoji nešto o čemu želim da razgovaram. "Alberte", rekoh, zadovoljan što sam najzad našao temu za razgovor, "kako to izgleda?"

"Šta kako to izgleda, Robine?"

"Biti tamo gde si ti bio pre nego što si se pojavio. Hoću da kažem", dodadoh, "kako to izgleda kada se, onako rastačeš? Kada ti kažem da se skloniš, i ti odeš nekuda. Onda kada ništa ne radiš. Kad opet postaješ deo gigabitskog uskladištenja. Kad prestaneš da budeš, ovaj, ti, i postaneš samo skup raspoređenih delića svega i svačega koji lebde u ogromnom elektronskom rezerovaru od izmrvljenih sastojaka."

Albert nije počeo da stenje. Samo je izgledao kao da hoće. Odgovorio je, kao živo oličenje strpljenja. "Rekao sam ti već, čini mi se, da kada nisam aktivno programiran da budem tvoj izvor za pronalaženje podataka, razni delići memorije od kojih se sastoji program 'Albert Ajnštajn' postoje u jednom zajedničkom skladištu. Naravno, to zajedničko skladište na Vernoj Dragoj daleko je manje od svetske gigabitske mreže, iako je prilično veliko i u stanju da obavlja mnogo zadataka. Da li je to ono o čemu govoriš?"

"To je, Alberte. Kako se tada osećaš?"

On povuče dim iz lule, što je bio znak da razmišlja. "Ne znam da li to mogu da ti kažem, Robine?"

"Zašto?"

"Zato što je pitanje pogrešno postavljeno. Ti unapred pretpostavljaš da postoji jedno 'ja' koje može da 'oseća'. Ali 'mene' nema, kad su mi delovi raspoređeni da obavljaju drukčije poslove. U stvari, kad bolje razmislim 'ja' ni sada ne postojim."

"Ali ja te vidim", rekoh.

"Oh, Robine", uzdahnu on, "već toliko puta do sada smo raspravljali o ovome, zar ne? Ti sada, prosto rečeno, izvrdavaš neki istinski problem koji te brine. Da sam ja tvoj psihoanalitički program, pitao bih te..."

"Ali nisi", rekoh mu smešeći se i osećajući kako se osmeh pretvara u grč, "i zato nemoj. Hajdemo opet ispočetka. Ovog puta pokušaću da te pratim. Znaš. Vrati se natrag na ono mesto gde ja kažem: 'Ali je te vidim', i onda ćeš mi opet pričati o Nijagarinim vodopadima."

Pogledao me je poluočajnički, poluzabrinuto. Oba osećanja sam dobro razumeo. Znam da često bacam Alberta u očajanje, ali još bolje znam da se mnogo brine zbog mene. "Dobro, hajde da opet igramo tvoju igru", prihvati on. "Ti vidiš 'mene' isto onako kao što vidiš vodopad. Ako danas pogledaš u Nijagarine vodopade, i posle nedelju dana se vratiš i pogledaš ih ponovo, mislićeš da vidiš iste vodopade, U stvari, ni jedan jedini atom vodopada nije isti. Vodopad postoji samo zato što ga na to primoravaju zakoni hidraulike, površinskog napona, i Njutnovi zakoni, primenjeni u posebnom slučaju kada izvesna količina vode stoji na većoj visini od druge. Ja se pojavljujem u tvom vidnom polju samo zato što sam na to primoran pravilima programa 'Albert Ajnštajn', koji je za tebe napisala tvoja supruga, S. Ja. Lavorovna-Brodhed. Molekuli vode nisu Nijagarini vodopadi. Oni su samo delovi od kojih se ti vodopadi sastoje. Bajti i čipovi, koji mi omogućavaju da delam kada se aktivira moj program, nisu ja. Jesi li to razumeo? Jer, ako jesi, uvidećeš da je bespredmetno da me pitaš kako se osećam kad nisam 'ja' jer tada ne postoji nikakvo 'ja' koje bi moglo nešto da oseti. A sada, Robine", dodade on naginjući se napred, ozbiljna lica, "kako bi bilo da mi kažeš šta to osećaš, što te je navelo da tražiš da razgovaramo."

Zamislio sam se. Uspavljivalo me je slušanje njegovog glasa, sa onim mekim, toplim naglaskom, i zato mi je bilo potrebno malo vremena da se setim šta da mu odgovorim.

Onda sam se setio, i više nisam bio sanjiv.

"Strah", odgovorih jednostavno.

On napući usta, ne skidajući pogled sa mene. "Strah? Vidim. Robine, možeš li mi reći čega se plašiš?"

"Dobro. Koju od četiri ili pet stotina..."

"Ne, ne, Robine. Onu stvar koja stoji na vrhu."

"Ja sam takođe samo program", podsetih ga.

"Ah, tako", reče on, "razumem". Onda istrese duvan iz lule, gledajući me. "Odnosno, mislim da razumem", ispravi se. "Zato što si ti mašinski uskladišten misliš da se ono što se meni događa može dogoditi i tebi."

"Ili nešto još gore."

"Oh, Robine", reče on, vrteći galvom, "previše se brineš. Ti strepiš, rekao bih, da ćeš se nekako zaboraviti i isključiti samog sebe. Je li tako? I da onda više nikada nećeš moći da se sastaviš? Ali, Robine, to se ne može desiti."

"Ne verujem ti", rekoh.

To ga je nateralo da zastane, makar za trenutak.

Polako i metodično, Albert ponovo napuni svoju lulu, kresnu šibicu o đon na cipeli, zapali je i zamišljeno stade da pućka, sve vreme ne skidajući pogled sa mene. Ćutao je.

Onda sleže ramenima.

Albert me skoro nikad ne napušta pre nego što mu ja kažem da ode, ali sad mi je izgledalo da to namerava. "Nemoj da odeš", zamolih ga.

"Dobro, Robine", odgovori mi iznenađeno.

"Pričaj mi još malo. Ovo putovanje suviše dugo traje i čini mi se da postajem razdražljiv."

"Je li?" zapita on, mršteći se; osuđivao me je, onoliko koliko to Albert normalno može, a onda reče: "Znaš, Robine, ne moraš da budeš budan sve vreme. Hoćeš li da smanjiš svoj priliv energije dok ne stignemo?"

"Neću!"

"Ali, Robine, to nije ništa strašno. Kad si u pomoćnom modu, to je kao da vreme uopšte više ne teče. Pitaj svoju ženu."

"Neću!" ponovih. Nisam hteo ni da govorim o tome; pomoćni mod mi je nekako mnogo ličio na onaj drugi mod koji se zove 'smrt'. "Ne, samo hoću da malo razgovaramo. Mislim... zaista mislim", rekoh, odjednom sav ispunjen idejom koja mi je pala na pamet, "da je ovo pravi trenutak da te pustim da mi ispričaš o devetodimenzionalnom prostoru."



Po drugi put u poslednjih nekoliko milisekundi Albert mi uputi onaj pogled - ne baš zaprepašćen, ali u najmanju ruku sumnjičav.

"Hoćeš da ti pričam o devetodimenzionalnom prostoru?" ponovi on.

"Budi siguran, Alberte."

Pažljivo me je proučavao pogledom, kroz dim svoje lule. "Dobro", prihvati on, "vidim da te je ta ideja oraspoložila. Valjda misliš da će ti prijati da malo zbijaš šalu sa mnom..."

"Ko, zar ja, Alberte?" nasmeših mu se.

"Oh, ne marim i da hoćeš. Želim samo da utvrdimo pravila igre."

"Pravila igre", rekoh, "biće da mi ispričaš sve o tome. Ako mi dosadi, kazaću ti. Dakle, počni, molim te. 'Devetodimenzionalni prostor je...' i dalje sam popunjavaj svoja mesta."

Izgledalo je da je zadovoljan, iako još bio nepoverljiv. "Trebalo bi češće da idemo na ovakva duga putovanja", primeti on. "No, tako se ne počinje. Počinje se ovako: Najpre da razmotrimo obični trodimenzionali prostor, onaj u kome si odrastao, ili misliš da si u njemu odrastao, dok si još bio u telesnom obličju - šta, zar već?"

Bio sam podigao ruku. "Mislio sam da ima četiri dimenzije", rekoh. "Šta je sa dimenijom vremena?"

"To je četvorodimenzionalni prostor-vreme, Robine. Hoću da ti olakšam, zato hajde da se za početak držimo samo tri dimenzije. Daću ti primer. Pretpostavimo da si, kad si još bio mlad čovek i sedeo sa svojom devojkom ispred PV aparata, gledajući program, slučajno stavio ruku oko njenog ramena. Prvo si ispružio ruku preko naslona divana - to je prva dimenzija, nazovimo je širinom. Onda si savio lakat pod pravim uglom, tako da ti podlaktica stoji usmerena pravo napred i položio ruku na njeno rame - to je druga dimenzija, nazovimo je dužinom. Onda si joj spustio šaku na grudi. To je dubina. Treća dimenzija."

"Dubina, nego šta, jer do tada sam zalazio već mnogo dublje", nasmešio sam se.

On samo uzdahnu i napravi se da nije čuo. "Shvatio si tu sliku. Do sada si prikazao tri prostorne dimenzije. Takođe postoji, kao što si već primetio, dimenzija vremena: pre pet minuta tvoja ruka se nije nalazila na tom mestu, a sada je tu, a u jednom trenutku u budućnosti nalaziće se negde drugde. Dakle, ako hoćeš da nabrojiš koordinate ma kog običnog sistema, moraš uzeti u obzir i tu dimenziju. Trodimenzionalno 'gde' i četvorodimenzionalno 'kada'; to je prostor-vreme."

"Čekam da dođeš na ono mesto", rekoh strpljivo, "gde će se pokazati da je sve ovo do sada, što znam, bilo pogrešno."

"I hoću, Robine, ali pre nego što pređem na taj, teži deo, hoću da budem siguran da potpuno vladaš ovim lakšim. A sada prelazimo na teži deo. On podrazumeva nadsimetriju?"

"Divno. Da li mi oči postaju staklaste?"

On se upitno zagleda u moje lice, isto onako ozbiljno kao da zaista imam oči, a on ima nešto čime može da se zagleda u njih. Albert ume da bude pravi drugar. "Još ne", reče on zadovoljno. "Nastojaću da ih ja ne ustaklim. 'Nadsimetrija' zvuči užasno, znam, ali to je samo ime matematičkog modela koji prilično zadovoljavajuće opisuje glavne karakteristike svemira. On obuhvata, ili pak, stoji u vezi sa pojmovima kao što su 'nadgravitacija', 'teorija nizova' i 'arheokosmologija'." Opet mi se pažljivo zagleda u lice. "Još nisu staklaste? U redu. Sada počinjemo da shvatamo šta te reči podrazumevaju. To što podrazumevaju lakše je od samih reči. To su već dobro proučena polja određenih nauka. Kada se sakupe na jedno mesto, objašnjavaju ponašanje materija i energije zajedno, u svim vidovima njihovog ispoljavanja. I više od toga. Ne ostaju samo na objašnjenjima. Zakoni nadsimetrije i drugi u stvari upravljaju ponašanjem svih stvari. Pod tim podrazumevamo da iz tih zakona logično sledi uočeno ponašanje svega u vasioni. Čak, neizbežno sledi."

"Ali..."

Bio je u punom zaletu. Samo mi je mahnuo da ućutim. "Ostanimo na ovome", naloži mi. "To su osnove. Da su stari Grci znali za nadsimetriju i srodne nauke, mogli su dedukcijom da dođu do Njutnovih opštih zakona kretanja i gravitacije, do Plankovih i Hajzenbergovih pravila kvantne mehanike, i čak..." On namignu. "... Do moje vlastite teorije relativiteta, i opšte i posebne. Ne bi morali da posmatraju i eksperimentišu. Mogli su da znaju da sve te druge stvari moraju biti istinite zato što proizilaze odatle, baš kao što je Euklid znao da njegova geometrija mora biti istinita zato što je sve u njoj proizilazilo iz opštih zakona."

"Ali nije!" iznenađeno uzviknuh. "Zar jeste? Mislim, ti si mi sam pričao o ne-euklidovskoj geometriji..."

On zastade, zamišljen. "Tu je čvor", priznade. Pogleda u svoju lulu, lupkajući njome, dok mi je govorio. "Euklidova geometrija nije lažna, ona je samo ograničena na posebne slučajeve koji se dešavaju na ravnoj, dvodimezionalnoj površini. Takvih nema u stvarnosti. I u nadsimetriji postoji čvor. On se sastoji u tome da ni ona ne važi u stvarnom svetu - odnosno u trodimenzionalnom svetu koji mi opažamo. Da bi nadsimetrija funkcionisala neophodan je devetodimenzionalni prostor, a mi smo u stanju da opažamo samo trodimenzionalni. Šta se događa sa ostalih šest?"

"Pojma nemam", rekoh zadovoljno, "ali ti ovo radiš mnogo bolje nego obično. Još se nisam izgubio."

"Imao sam dosta prilike da vežbam", odvrati on suvo. "No, imam nešto što će te obradovati. Mogu ti matematičkim putem dokazati da ne moram to da činim da bi ti razumeo ovo što nam je još ostalo."

"Zahvalan sam ti."

"U to ne sumnjam." On opet zapali lulu. "A sada, da pređemo na nedostajućih šest dimenzija..." Neko vreme je zamišljeno pućkao. "Ako je moralo postojati devet prostornih dimenzija da bi se svemir, pre svega, formirao da bude takav kakav jeste, zašto sada nalazimo u njemu samo tri?"

"Ima li to neke veze sa entropijom?" usudih se ja.

Albert je izgledao preneraženo. "Entropija? Nikako. Otkud?"

"Pa, dobro, onda sa Mahovom hipotezom? Ili sa nekom drugom stvari o kojoj si mi govorio u Dalekom vremenu?"

"Nemoj da nagađaš Robine", reče on prekorno. "Samo otežavaš sebi. Šta se dogodilo sa ostalih šest dimenzija? Prosto, nestale su."



Albert je sav srećan gledao u mene, pućkajući zadovoljno na svoju lulu, kao da je dao veoma važno objašnjenje.

Čekao sam da nastavi. Pošto je i dalje ćutao, počeo sam da se osećam kao da sedim na koprivama. "Alberte, znam da voliš da me s vremena na vreme uštineš, tek da bi mi održao pažnju, ali šta, kog đavola, treba da znači 'prosto, nestale su'?"

On se zacereka. Video sam kako uživa. "Nestale su iz naših opažaja", reče, "ali to ne znači da su prestale da postoje. To, verovatno znači da su se veoma smanjile. Prosto su se skupile do te mere da se više ne vide."

Pogledao sam ga ljutito. "Hoćeš li mi objasniti kako jedna dimenzija može tek tako da se 'skupi'?"

On mi se nasmeši. "Srećom, ne mogu. Kažem 'srećom' zato što bih, da mogu, verovatno morao opet da upotrebim matematiku, i ti bi me odmah presekao. Međutim, mogu malo da rasvetlim ono što se verovatno dogodilo. Pod pojmom 'skupile su se' podrazumevamo da se, prosto, više ne mogu primetiti. Dozvoli da ti dam primer. Zamisli jednu tačku - recimo, vrh svoga nosa..."

"Oh, pusti to Alberte! Trodimenzionalni prostor smo već obradili!"

"Vrh svoga nosa", ponovi on. "Tu tačku poveži sa nekom drugom, recimo sa svojom Adamovom jabučicom. Tvoj nos je toliko i toliko milimetara iznad, toliko i toliko milimetara ispred, i toliko i toliko milimetara popreko - to jest, utvrdio si mu položaj pomoću osa X, Y i Z. Kada govorimo o devetodimenzinalnom prostoru umesto o trodimenzionalnom, možeš takođe utvrditi da se tvoj nos nalazi na određenim tačkama osa P, D, Q, R, W i K - ili već koja god slova uzeo da ih obeležiš - ali..." On duboko uzdahnu. "Ali u normalnim okolnostima ne moraš da utvrđuješ te koordinate, jer su rastojanja između njih toliko sićušna da su zanemarljiva. Eto, to je, Robine! Jesi li sve do sada razumeo?"

"Gotovo da poverujem da jesam", rekoh, sav srećan.

"Odlično", prihvati on, "jer sve ovo je gotovo potpuno tačno. Ali nije sve tako jednostavno. Tih šest dimenzija koje nedostaju nisu samo male, već i zakrivljene. Kao majušni krugovi. Kao majušne spirale. Ne pružaju se u određenom pravcu. Prosto, idu ukrug."

Tu se zaustavi, vukući dimove i gledajući me s odobravanjem.

Opet je namigivao. Nešto u njegovom nevinom pogledu navelo me je da upitam: "Alberte, samo jedno pitanje. Da li je ovo što si mi ispričao istina?"

On je malo oklevao, a onda sleže ramenima. "Istina je", odvrati on turobno, "veoma teška reč. Još nisam nameravao da govorim o stvarnosti, a to je ono što ti podrazumevaš pod 'istinom'. Taj model veoma dobro objašnjava stvari. Možemo ga slobodno smatrati 'istinitim', bar dok se ne pojavi neki bolji model. Ali na žalost, ako se sećaš", dodade on, uspravljajući se u stolici kao što uvek radi kad ima priliku da citira samog sebe, "kao što je moj telesni original divno rekao, matematika je 'najistinitija' onda kad je najmanje 'stvarna', i obrnuto. Ovde ima mnogo elemenata koje nisam razradio. Nismo još razmotrili ni implikacije teorije nizova, ni Hajzenbergovo pravilo neodređenosti, ni..."

"Pusti sad to, molim te", zamolih ga.

"Drage volje, Robine", složi se on, "zato što si se zaista dobro držao. Veoma cenim to što si me saslušao. Sada već ima nade da ćeš razumeti Neprijatelje, i - što je još važnije - i osnovnu strukturu vasione."

"Još važnije!" ponovih ja.

On se nasmeši. "Objektivno rečeno, i te kako važnije, Robine. Mnogo je važnije znati nego činiti, i nije mnogo važno ko je taj što zna."



Ustao sam i prošetao. Kao da već dugo razgovaramo, a onda mi pade na pamet da je to dobro, da je to upravo ono što sam želeo. "Alberte?" upitah ga. "Koliko je trajalo tvoje malo predavanje?"

"Misliš u galaktičkom vremenu? Čekaj da vidim - da, nešto manje od četiri minuta." Videvši moje lice, on hitro dodade: "Ali prevalili smo već skoro trećinu puta, Robine! Još dve nedelje i bićemo na Stražarskom točku!"

"Dve nedelje."

On me zabrinuto pogleda. "I dalje postoji mogućnost da smanjiš priliv energije... No, dobro, nećeš", prihvati on, motreći mi izraz na licu. Za trenutak kao da nije mogao da se odluči, a onda nastavi potpuno drugim tonom. "Robine? Kad smo govorili kako se 'ja' osećam kad nisam tvoj program, rekao si mi da ne veruješ. Na žalost, bio si u pravu. Nisam bio sasvim iskren prema tebi."

Ništa me od njega još nije toliko zaprepastilo. "Alberte!" zavapio sam. "Nisi me, valjda, slagao? Kako si mogao?"

"Tačno, Robine, nikada te nisam slagao", reče on pokajnički. "Ali nisam ti rekao sve istine koje znam."

"Hoćeš da kažeš da nešto osećaš i kad si isključen?"

"Ne. To sam ti već rekao. Ne postojim 'ja', da bih mogao nešto da osetim."

"Pa šta je onda po sredi, zaboga?"

"Ima stvari koje... doživljavam... a koje ti nisi nikada iskusio, Robine. Kada se stopim sa drugim programom, ja jesam taj program. Postajem on, ili ona." On mi namignu. "Ili oni."

"Ali ti više nisi onaj isti?"

"Nisam, istina je. Nisam isti. Ali... možda... sam nešto još bolje."

17. Pred stolom



A vreme je prolazilo i prolazilo, i putovanju nikad kraja.

Uradio sam već sve što se moglo uraditi.

Onda sam sve to uradio još jednom. Pa još nekoliko puta. Tada sam počeo ozbiljno da ramišljam o Albertovom predlogu da provedem nekoliko nedelja u pomoćnom modu, i to me je toliko prepalo da je Esi primetila.

Odmah mi je prepisala recept. "Priredićemo", obznanila je Esi, 'zabavu', a kad vam Esi kaže da će prirediti zabavu, onda možete mirne duše da se opustite i da uživate.

Što ne znači da sam to i uradio. Bar, ne odmah. Nisam bio raspoložen za zabave. Još se nisam oporavio od onog šoka kad sam 'umro' u kućici na Tahitiju. Nisam još imao dovoljno živaca da se pomirim sa izgledima da ću morati da se suočim sa još tih Mučkih Ubica - sa milionima tih stvorova - uz to još na njihovom domaćem terenu. Do sto đavola, nisam se još sasvim oporavio ni od svega ostalog što mi se u životu događalo, počev od onog gadnog malog nervnog sloma kad sam bio klinac, preko smrti moje majke i Klarinog brodoloma u crnoj rupi, pa sve do sadašnjeg trenutka. Svačiji život je pun tragedija, katastrofa i ružnih slomova. Živite, međutim, dalje, zato što se s vremena na vreme pojavi po koji lep trenutak i nadoknadi sve to, ili se bar nadate da će se jednom pojaviti - ali, Gospode Bože, kako je ogroman broj tih beda kroz koje prolazimo! I ukoliko duže živite, i ne samo duže već, u mom slučaju, brže, tako se i broj tih tegoba sve više povećava. "Ti, prosedi namćorko", nasmeja se Esi, utiskujući mi veliki poljubac u usta. "Probudi se, razveseli se, provedi se; do đavola, sutra ionako umiremo, je li tako? Doduše, sutra možda još ne, znaš."

E, baš je prava lutkica, ta moja Esi. Svaki deo nje. I ona od krvi i mesa koja je poslužila kao uzor, i ova portabl, s kojom delim život - da ne otvaramo diskusiju šta podraumevam pod 'životom'.

Zato sam se upeo iz sve snage da se nasmešim, i - na svoje zaprepašćenje - uspeo sam. A onda sam pogledao oko sebe.

Bez obzira na to šta je svojevremeno rekla Albertu o raskošnim okruženjima koje nam je stvarao, Esi ne bi nikad dozvolila da takve stvari utiču na njen vlastiti stil. Njeni pojmovi o zabavama su se mnogo promenili od kad smo postali uskladišteni. Pre toga smo mogli da priređujemo zabave kakve smo hteli, jer smo bili truli bogataši. Sad smo u još boljem položaju. Gotovo da nema toga što ne bismo mogli uraditi, samo ako nam pričinjava zadovoljstvo. I ne moramo putovati avionom ili vasionskim brodom do tamo. I ne moramo pozivati goste i čekati ih da dođu. Što god naumimo - stvaramo sad odmah, na licu mesta, i čak ne moramo da se brinemo da ćemo sutra biti mamurni, nekoga uvrediti, ili se ugojiti.

Za početak, Esi nam je stvorila prostoriju.

Ništa naročito. U stvari, da smo poželeli neku takvu dok smo još bili u telesnom obličju, mogli smo bez imalo muke da je imamo. Verovatno ne bi stajala više od milio dolaran. Ni Esi ni ja nikada nismo imali planinsku kućicu za skijanje, ali povremeno smo boravili u nekoliko, i meni se dopao ambijent; ogromni kamin od poda do tavanice s jedne strane, lovački trofeji u vidu medveđih i losovih glava na zidu, i mnogo rešetkastih prozora duž zidova kroz koje se vide planine pokrivne škriputavim snegom i obasjane suncem, udobne stolice, divani i stolovi sa svežim cvećem, i... odjednom sam shvatio, još mnogo drugih stvari koje ni ona ni ja nikada nismo viđali u planinskim kućicama. Na stolu pored prozora nalazio se ukrasni vodoskok koji se obično puni vinom i iz njega se penio šampanjac. (Mogli ste da pogodite da nije 'pravi' šampanjac samo po tome što mu pena nikada nije splašnjavala). Pored vodoskoka sa šampanjcem nalazio se dugačak sto sa hladnim zakuskama, a kelneri u belim žaketima stajali su oko njega da nam napune tanjire. Video sam isečeno, hladno ćureće pečenje i šunku, i izdubljene sveže ananase napunjene plodovima kivija i višnjama. Pogledao sam sto, pa pogledao u Esi. "Dimljene ostrige?" usudio sam se da zatražim.

"Bože, Robine", reče ona sa izrazom gađenja na licu, "šta drugo nego dimljene ostrige! Da ne pominjem kavijar za mene i Alberta, i svinjska rebra za našeg Džulija i dim sum za njegovu devojku, i još ogromna kanta one jeftine hrane od koje se goji i koju ti toliko voliš - šta ono beše, da, salate od tunjevine." Ona pljesnu rukama. Kapelmajstor na podijumu nasuprot nama klimnu i mali orkestar zasvira one nežne, nostalgične melodije od kojih su se raspamećivali naše dede i babe. "Da jedemo ili da igramo?" upita Esi.

Učinio sam mali napor. Uradio sam ono što sam znao da će joj prijati. "Šta bi ti najviše volela?" zapitao sam svojim najseksipilnijim i najzvučnijim glasom filmskog lepotana, zagledavši joj se duboko u oči, dok sam joj šakom čvrsto u snažno obuhvatio golo rame, pošto je, naravno, tada već imala na sebi duboko izrezanu večernju haljinu.

"Da jedemo, dragi Robine", uzdahnula je, "ali ne zaboravi da me što pre i što češće pozivaš da igramo!"

I da vidite, na kraju nisam više ni morao mnogo da se trudim. Bilo je salate od tunjevine u količinama koje bi mi trajale čitav život, i kelner ju je najpre stavio u obliku visoke kupe na parče raženog hleba, a onda je poravnao da napravi sendvič, tačno onako kako volim. Šampanjac je bio savršeno rashlađen, a mehurići (iako nepostojeći) prijatno su mi golicali (nepostojeći) nos. Dok smo jeli, Albert kavaljerski mahnu rukom orkestru da se skloni sa podijuma, izvuče svoju violinu i stade nas zabavljati Bahovom muzikom bez pratnje, solo Krajzlerom, a potom, pošto su članovi orkestra počeli opet da se uspinju na podijum da mu se pridruže, zaokružio je svoj program sa dva Betovenova gudačka kvarteta.

Doduše, kao što već znate, nijedan od muzičara u ovom kamernom sastavu nije bio 'stvaran' - što znači, čak ni toliko stvaran koliko mi sami. Bili su to samo programi ograničenih mogućnosti koje je Albert izvukao iz svog bogatog asortimana spoljnih okruženja, ali s obzirom na to šta su bili pokazali su se izvrsno. Odlična hrana i bogovski šampanjac takođe nisu bili stvarni. Ali u ustima su imali isti ukus. Crni luk u salati od tunjevine i kasnije me je, s vremena na vreme, obilato podsećao na svoje prisustvo, a nepostojeći alkohol u simulaciji šampanjca podstakao mi je moždane centre za kretanja i čula na isti način na koji bi to pravi alkohol učinio u pravom mozgu - ukratko, pokušavam da vam kažem da su piće, ples i jelo učinili svoje i da sam postajao pohotan. I dok smo Esi i ja sanjivo kružili po podijumu za igru (nestvarno sunce je 'zašlo' i 'zvezde' su sijale iznad mračne 'planine') i njena glava počivala na mom ramenu a moji prsti nežno prelazili po njenim mekim, slatkim leđima, osetio sam da je i ona veoma raspoložena.

Dok sam je vodio sa podijuma za igru u pravcu u kome sam bio siguran da je već stvorila spavaću sobu, Albert podiže pogled da nam srdačno mahne na rastanku. On i general Kasata su ćeretali ispred ognjišta, i čuo sam kako Albert kaže: "Taj moj mali improvizovani koncert, generale. Samo sam hteo da malo razveselim Robina, znate. Nadam se da vas nisam uvredio."

General Kasata je bio zbunjen. Počešao se po obrazu boje čokolade, tik pored kratko podšišanog, vunastog zaliska, i rekao: "Ne znam o čemu govorite, Alberte. Zašto bih ja bio uvređen?"



Nije mi potrebno stvarno telo i stvarna hrana da bih jeo, ne treba mi stvarna stolica kad hoću da sednem. Ne moram, takođe, da imam nijednu od onih stvari koje su vama uglavnom potrebne kad želite da vodite ljubav, i mi smo radili ono što smo radili prefinjeno, predano i veoma prijatno. Simulacija? Pa, naravno da je bila simulacija. Ali bilo je dobro kao i uvek, što znači divno, i kad se završilo, simulacija mog srca je kucala malo brže i dah mi je izlazio kroz simulacije zadihanosti, i obgrlio sam svoju dragu i priljubio je uz sebe, da bih upio simulacije njenog mirisa, dodira i topline.

"Baš mi je milo", sanjivo reče simulacija moje dragane, "što sam napravila naše programe tako da se mogu prožimati."

Svojim dahom mi je zagolicala uvo. Okrenuo sam glavu da bih mogao i ja da zagolicam njeno. "Moja ljubljena Esi", prošaptao sam, "pišeš opako dobre programe."

"Ne bih to mogla da nije tebe", odgovori ona, i sanjivo zevnu u satenski jastuk. (U nekim prilikama mi ipak spavamo, znate. Ne moramo. Ne moramo ni da jedemo, ni da vodimo ljubav, ali ima mnogo zadovoljstava koje ne moramo imati ali ih ipak imamo, i jedno koje mi je oduvek bilo najdraže su upravo onih poslednjih nekoliko minuta, kad vam je glava na jastuku i tek što niste otplovili, onako topli i ne sekirajući se ni zbog čega u vasioni.)

Bio sam nekako pospan, jer i to je bio deo celog podprograma. Ali sam znao da se mogu razbuditi ako hoću, jer i to je bio deo podprograma.

I odlučio sam da tako uradim. Samo na trenutak, pomislio sam, jer mi je na umu ipak bilo nekoliko stvari. "Poznat mi je ovaj krevet, ljubavi", rekao sam.

Ona se zakikota. "Udoban je", složi se ona. Nije poricala ono što sam znao, da je to u suštini verna, ili čak malo poboljšana, kopija anisokinetičkog kreveta koji smo imali u Roterdamu, pre mnogo, mnogo godina.

Ali nisam, zapravo, o tome želeo da razgovaramo, i zato sam pokušao ispočetka. "Ljubavi? Šta misliš, da li su sa mnom bila samo dva Neprijatelja? U onoj sobi na Tahitiju, mislim?"

Esi je neko vreme ležala bez reči. Zatim se polako oslobodi moje ruke i podupre se laktom, gledajući me odozgo.

Ćutke me je proučavala pogledom neko vreme. "Ne možemo to nikad saznati, nije li tako? Albert kaže da su oni, možda, kolektivan um; ako je to tačno, onda je ono što si video na Tahitiju samo mali, odvojeni paketić Neprijatelja, i brojevi su u tom slučaju bespredmetni."

"A-ha."

Esi uzdahnu i opet leže. Kroz zatvorena vrata do nas su dopirali zvuci muzike u drugoj sobi; sada su svirali starinski rok, verovatno po želji generala Kasate. Sela je u postelji, gola kao i onog dana kad smo prvi put vodili ljubav, i zapucketala vrhovima prstiju, tražeći svetlo. Svetiljke se upališe; sijale su blagim, ćilibarnim sjajem iz skrivenih udubljenja na tavanici, jer Esi nije ništa štedela da opremi naše toplo gnezdo.

"Još si nesrećan, dragi Robine", primeti ona ravnodušno.

Razmislio sam malo. "Čini mi se da jesam", složio sam se, tek približno opisujući nešto za čiji bih opis upotrebio daleko jače izraze da sam hteo da ga dam.

"Hoćeš da razgovaramo?"

"Hoću", rekoh, odjednom potpuno razbuđen, "da budem srećan. Zašto, do đavola, to mora da bude tako odvratno teško?"

Esi se pruži preko postelje i usnama mi blago pređe preko čela. "Vidim", reče ona. I to je bilo sve.

"Hteo sam da kažem, znaš", nastavih posle nekoliko trenutaka, "da ne znam šta će se desiti."

"To se nikad ne zna, je li tako?"

"Možda je baš to što si ti rekla", izgovorih mnogo glasnije nego što sam nameravao i možda i mnogo neprijatnijim tonom, "upravo razlog što nikad nisam bio srećan."

Ćutanje je bilo njen jedini odgovor. Kad razgovarate u vremenu merenom megabaudima, čak je i dvadeseti deo milisekunde poprilična pauza, a ova je trajala znatno duže od toga. Onda Esi ustade; dohvati ogrtač pored kreveta i obuče ga.

"Dragi Robine", započe ona sedeći na rubu kreveta i gledajući me. "Čini mi se da je ovo dugačko putovanje loše delovalo na tebe. Imaš isuviše mnogo vremna da se glupiraš."

"Ali nismo mogli da izaberemo nešto drugo, zar ne? I to je deo problema: ja nikad nemam izbora!"

"A, tako", reče ona, klimnuvši. "Sad ulazimo u srž problema. Odlično. Poveri mi se. Kaži šta te muči."

Nisam joj odgovorio. Uputio sam joj samo elektronski impuls čije je značenje bilo isto kao kad čovek ćutke šmrkne u očajanju. Naravno, ona to nije zaslužila od mene. Trudila se mnogo više nego obično da bude ljubazna i da mi pokaže da me voli, i nisam imao nikakva prava da budem neprijatan prema njoj.

Ali tako sam se osećao.

"Kaži mi, proklet bio!" viknu ona.

Ja se proderah, uzvraćajući joj. "Do sto đavola! Jesi li svesna da mi postavljaš idiotska pitanja? Hoću da kažem, najvernija si od svih vernih dragana i obožavam te i sve što uz to ide, ali... ali... Isuse, Esi, kako možeš tako nešto da me pitaš? Šta mi je? Hoćeš da kažem, i pored činjenice da je čitava vasiona u opasnosti, i da sam ja tek nedavno umro - ponovo! - i da ću, po svoj prilici, uskoro opet umreti, samo ovog puta zauvek, jer moram da se suprotstavim nekim stvorovima o kojima čak ne volim ni da mislim, i imam dve žene, i ne postojim u pravom smislu te reči, i sve to... Hoćeš da kažeš, pored svega toga, kako vam se dopao komad, gospođo Linkoln?"

"Uf, Robine", uzdahnu ona u očajanju, "ne umeš ni da sabiraš kako treba!"

Presekao sam se od zaprepašćenja. "Molim?"

"Pod jedan", poče ona, iz nekog razloga sva užurbana i poslovna, "nemaš dve žene - ukoliko, naravno, moj telesni original ne brojiš odvojeno od mene ovde prisutne, koja sam upravo sa velikim uživanjem vodila s tobom ljubav."

"Mislio sam..."

"Vrlo dobro znam šta si mislio, Robine", odbrusi ona. "Mislio si da voliš i mene i Džel-Klaru Mojnlin, koja iskrsne s vremena na vreme, tek toliko da te podseti. To smo već raspravili. Nema problema. Imaš samo jednu pravu ženu, Robine Brodhede, to jest mene, portabl-Esi, S. Ja. Lavorovnu-Brodhed, koja nije ni najmanje ljubomorna na tu damu, Mojnlinovu."

"Ali to nije stvarno..." započeh, ali mi ona mahnu rukom da ućutim.

"Drugo", nastavi ona odsečno, "obrnutim redosledom - ne, u stvari uzevši onu prvu tačku kao drugu u trenutnoj diskusiji..."

"Esi! Počinješ da me gubiš."

"Ne", odvrati ona, "nikada ja tebe neću izgubiti, niti ti mene; to je podnaslov prve tačke o kojoj ćemo govoriti kao o trećoj. Obrati pažnju! Kada je reč o opasnosti za stvarnu vasionu, da, slažem se, ona postoji. I veliki je problem. Međutim, taj problem smo već počeli da rešavamo i to najbolje što možemo. Sada. Preostaje nam samo još jedna tačka, možda peta ili šesta u prvobitnom izlaganju, zaboravila sam..."

Počeo sam da hvatam korak sa njom. "Činjenica da mi, u stvari, ne postojimo", pokušao sam da joj pomognem.

"Tačno. Volim što si budan i oran, Robine. Nismo mrtvi, da znaš. To ti stalno ponavljam. Samo smo u bestelesnom vidu, a to je nešto sasvim drugo. Više nismo od krvi i mesa, ali živimo, i te kako. Upravo si to i dokazao, proklet bio!"

"Bilo je divno", rekoh ljubazno, "i ja znam da je to što govoriš istina..."

"Ne! Ne znaš!"

"Dobro, bar mogu logičnim putem da zaključim. Cogito, ergo sum - jesam li u pravu?"

"Sasvim u pravu."

"Moja teškoća se sastoji u tome", rekoh žalosno, "što iz nekog razloga nikako nisam u stanju da to do kraja prihvatim."

"Ah!" povika ona. "Oh! Jasno mi je! Da prihvatiš, je li to? Da budemo sasvim sigurni, da do kraja prihvatiš. Prvo smo imali Dekarta, sad psihoanalizu. Samo praviš dim, Robine, dimnu zavesu iza koje hoćeš da sakriješ ono što te muči."

"Zar ti nije jasno..."

Nisam završio jer mi je rukom zapušila usta.

Onda je ustala i krenula prema vratima. "Robine, najdraži čoveče na svetu, dajem ti reč da mi je sve jasno." Uzela je drugi ogrtač sa stolice pored vrata i počela da ga slaže rukama. "Jasno mi je da više ne treba da razgovaraš sa mnom, nego s njim."

"S njim? S kim to?"

"S onim psihoanalitičkim njim, Robine. Evo. Obuci ovo."

Dobacila mi je ogrtač, i dok sam kao u bunilu činio ono što mi je kazala, izašla je kroz vrata, ostavivši ih otvorena. U sledećem trenutku kroz njih uđe blagi, postariji čovek, tužnih očiju.

"Zdravo, Robine, odavno se nismo videli", reče moj doktor za glavu, program Sigfrid fon Šrink."

"Sigfride", rekoh, "nisam te zvao."

On klimnu, smešeći se, dok je obilazio sobu. Navlačio je zavese, gasio svetla, pretvarajući spavaću sobu u nešto što više nije bilo poprište strasti, već relativno nalik na njegovu nekadašnju ordinaciju.

"Nisam ni hteo da mi dođeš!" riknuh na njega. "Pored toga, hteo sam da ova soba ostane onakva kakva jeste."

Seo je na stolicu pored kreveta, gledajući me ćutke. Kao da se ništa nije promenilo. Krevet više nije bio mesto za igranje; pretvorio se u kauč za mučenje, na kome sam proveo mnogo užasnih sati. "Pošto ti je očigledno neophodno da se opustiš, Robi", reče Sigfrid mirno, "mislio sam da ti pomognem smanjivanjem spoljnih uznemiravanja. Nije mnogo značajno. Mogu sve vratiti kako je bilo, ako tako želiš - ali zaista, Robe, zar ne bi bilo mnogo delotvornije da mi pričaš o tvom osećanju nelagodnosti i brigama, umesto što raspravljamo o tome kako izgleda soba."

Prsnuo sam u smeh.

Nisam mogao da se uzdržim. Grohotom sam se smejao, samo što mi nije pukao stomak, i to je dugo trajalo - u najmanju ruku mnogo mikrosekundi - a kad sam prestao da se smejem obrisao sam suzne oči (smeh se nije čuo, suze nisu postojale, ali ne mari) i rekao:

"Strašno si smešan, Sigfride, znaš li to? Nisi se ni najmanje promenio."

"Ali ti jesi", rekao je on i osmehnuo se. "Promenio si se veoma mnogo, i više upšte nisi onaj nesigurni, bojažljivi mladić, opterećen osećanjem krivice, koji je činio sve što može ne bi li naše sastanke pretvorio u društvene igre. Daleko si odmakao, Robine. Vrlo sam zadovoljan tobom. "

"Au, ta nemoj", rekoh, smešeći se - oprezno.

"S druge strane", nastavi on, "u mnogo čemu si ostao sasvim isti. Da li opet hoćeš da trošimo vreme na prazne razgovore i društvene igre? Ili pristaješ da mi kažeš šta te to brine?"

"Kad već pominjemo igre! Ti upravo sada igraš jednu sa mnom. Već znaš sve što sam ranije rekao. Verovatno znaš i šta sam mislio!"

"Ono što ja ne znam ili znam nije važno", reče on ozbiljno. "Ti to dobro znaš. Ono što znaš, a naročito stvari koje znaš ali nećeš da ih priznaš samome sebi, to je važno. Moraš s njima na čistinu. Počni tako što ćeš mi reći šta je to što te brine."

"Zato što sam seka-persa", odbrusih.

Pogledao me je i nasmešio mi se. "Ni sam ne veruješ u to, je li?"

"Pa, dobro, junak nikako nisam!"

"Otkud znaš, Robine?" upita me.

"Prestani da me zavitlavaš! Junaci ne sede i ne kukumavče! Junaci ne brinu da li će umreti! Junaci se ne zapetljavaju u vlastite strepnje i osećanja krivice, i glupe izmišljotine, je li tačno?"

"Tačno je da junaci ne rade mnoge od tih stvari", složi se Sigfrid, "ali nešto si zaboravio. Postoji još nešto što junaci ne rade. Oni ne žive. Ne postoje. Da li zaista veruješ da su svi ti koje nazivaš 'junacima' bolji od tebe?"

"Ne znam da li verujem. Ali se đavolski nadam da je tako."

"Ali, Robine", reče on razložno, "nisi ti baš tako loše radio, zar ne? Uradio si ono što niko pre tebe nije, čak ni Hiči. Govorio si sa Neprijateljima."

"Zajebao sam stvar", rekoh gorko.

"Je li ti to zaista misliš?" Sigfrid uzdahnu. "Robi, ti često sudiš o sebi tako da dobiješ dve protivrečne slike. Zašto? Sećaš li se, još u početku, stalno si mi govorio da si kukavica, i to tokom više naših sastanaka."

"To je bilo tačno! Bože, Sigfride, zar se ne sećaš da sam na Kapiji beskrajno odugovlačio, dok nisam prikupio hrabrost da krenem na prvi vasionski let."

"Da, to bi se moglo nazvati kukavičlukom", složi se Sigfrid. "Istina je, tako si se ponašao. Ali bilo je i mnogo drugih prilika kada si ispoljio izuzetnu hrabrost. Kad si uskočio u vasionski brod i pojurio na hiči-nebo izložio si se groznim opasnostima. Život si stavio na kocku - u stvari, zamalo da ga izgubiš."

"Tada je u pitanju bilo mnogo novca. Obogatio sam se."

"U to vreme si već bio bogat, Robe". On zavrte glavom, a onda zamišljeno nastavi: "Zanimljivo, kad god uradiš nešto vredno hvale, uvek sebi pripisuješ koristoljubive motive; ali kad uradiš nešto što ti izgleda rđavo, odmah si spreman da prihvatiš da je to tačno takvo kao što izgleda. Ima li uopšte situacija kad ispadneš dobar, Robine?"

Nisam mu odgovorio. Nisam imao odgovor. Možda nisam hteo da ga potražim. Sigfrid uzdahnu i promeni temu. "Dobro", reče on. "Hajde da se vratimo na one najosnovnije stvari. Kaži me šta te brine?"

"Šta me brine?" povikah. "Zar ne misliš da toga ima koliko hoćeš? Ako misliš da je stanje stvari širom čitave vaseljene takvo da zbog njega ne treba da se zabrine svako ko ima iole zdravog razuma, onda verovatno ne znaš šta se dešava!"

Vidno je pokazivao da ga to gnjavi. "Neprijatelji su svakako sasvim dovoljan razlog da se čovek zabrine, ali..."

"Ali nisu jedini, ako imaš u vidu i moju ličnu situaciju! Zaljubljen sam u dve žene - u tri, hoću da kažem", ispravih se, sećajući se Esinog sabiranja.

On napući usne. "Zar te to zabrinjava, Robine? Mislim, u praktičnom smislu? Na primer, da li moraš nešto da uradiš - recimo, da se odlučiš za jednu? Mislim da ne moraš. U suštini, tu nema povoda za neka tvoja međusobno protivrečna osećanja? Zato što nema ni mene! Ja sam samo obično, prokleto uskladištenje u gigabitskom prostoru. Nisam ni malo stvarniji od tebe!"

"Da li zaista veruješ da ne postojim?" upita on blago.

"Mogu da stavim glavu na panj! Napravio te je neki prokleti kompjuterski programer!"

Sigfrid se zagleda u nokat na svom palcu. Usledilo je još jedno od onih dugih, multimikrosekundskih ćutanja, a onda on upita: "Kaži mi, Robinete, šta ti podrazumevaš pod 'postojanjem'?"

"Znaš ti vraški dobro šta postojanje znači! To znači biti stvaran!"

"A, tako. Jesu li Neprijatelji stvarni?"

"Nego šta", odvratih s gađenjem. "Nikad nisu ni bili drukčiji. Oni su samo kopije nečega što je nekada bilo stvarno."

"A, tako. U redu. Da li je zakon obrnutih kvadrata stvaran, Robi?"

"Zovi me Robinet, proklet bio!" planuh još jednom. On podiže obrve, ali klimnu. I nastavi da sedi bez reči, čekajući moj odgovor. Pribrao sam se. "Zakon obrnutih kvadrata - jeste, stvaran je. Ne u smislu da je sazdan od materije, već da ima sposobnost da opisuje šta se s tom materijom događa. Pomoću njega možeš da predvidiš šta će se dogoditi. Možeš zatim i da mu vidiš posledice."

"Ali, mogu da vidim i posledice tvoga delovanja, Robine - Robinete", žurno se ispravi.

"Jedna opsena vidi drugu", odvratih prezrivo.

"Da", priznade on, "moglo bi se i tako reći. Ali i drugi vide posledice tvojih postupaka. Da li je general Bopre Hajmat bio samo opsena? Vas dvojica ste očigledno uzajamno delovali jedan na drugog, što on nikada neće poreći. Jesu li tvoje banke samo opsena? U njima je tvoj novac. Ljudi koje si zaposlio, korporacije koje ti plaćaju dividende - sve je to stvarno, zar ne?"

Dao mi je vremena da se sasvim usredsredim. Nasmešio sam se. "Mislim da si ti sada taj koji igra, Sigfride. Ako nisi, onda si promašio suštinu stvari. Vidiš", rekoh s visine, "tvoj problem je što nikada nisi bio stvaran. Stvarni ljudi imaju stvarne probleme. Makar i sitne; po tome znaju da su stvarni. Ja ih nemam! Tokom svih ovih godina od kad sam postao... lišen telesnog obličja - nijedanput nisam morao da stenjem i da se napinjem na klozetskoj šolji zbog zatvora. Nijednom nisam patio od mamurluka, niti mi je curio nos, niti sam imao opekotine od sunčanja, niti ijedan od onih životnih potresa što se prenose na meso."

"Ne razboljavaš se?" upita on razočarano. "Zar samo zato kukumavčiš?"

Pogledao sam ga zaprepašćeno. "Sigfride, ranije nikada sa mnom nisi tako razgovarao."

"U to vreme nisi bio tako zdrav kao sada! Robinete, zaista se pitam da li ovaj razgovor uopšte koristi bilo kome od nas dvojice. Možda ja nisam onaj s kim bi trebalo da razgovaraš."

"Lepo", rekoh, počevši već gotovo da se zabavljam, "uspeo sam makar jedanput da te čujem da kažeš - Isuse, a šta ću sada?" Završio sam, jer se više nisam obraćao Sigfridu fon Šrinku. "Šta sad opet, do đavola, smeraš?"

Albert Ajnštajn je petljao nešto oko svoje lule. Onda se saže da se počeše po golom nožnom članku i reče: "Vidiš, Robine, možda tvoj problem ipak nije psihoanalitičke prirode. Zato bi možda bilo bolje da se ja njime pozabavim."



Klonuo sam natrag u postelju i sklopio oči.

Nekada davno, kad smo još Sigfrid i ja igrali mačke i miša, svake srede u četiri sata popodne, ponekad mi se događalo da završim sa osećanjem da sam tog dana ja zabeležio poene u našoj igri, ali nikada, nikada nisam doživeo da on, prosto rečeno, digne ruke. Ovo sad je bila istinska pobeda, o kakvoj nikada nisam ni sanjao - i zbog toga sam se osećao gore nego ikad. Još mi je bilo grozno. Ako moj problem nije bio psihoanalitičke prirode, onda je bio stvaran; a 'stvaran', pomislih, znači isto što i 'nerešiv'.

Otvorio sam oči.

Albert je radio. Nismo više bili u sobici za dvočasovno nabijanje rogova nečijem bračnom drugu, nalazili smo se u skromnoj radnoj sobi nekadašnjeg Ajnštajna, na prinstonskom univerzitetu. Na pisaćem stolu stajala je boca skripa, a tabla iza njegovih leđa bila je sva ispunjena nerazmrsivim matematičkim proračunima. "Lepa ti je ova sobica", rekoh kiselo, "ako ćemo opet da se vratimo na igru."

"I igre su stvarne, Robine", ozbiljno odvrati on. "Nadam se da nemaš ništa protiv što sam se ja ubacio. Da si se spremao da govoriš o suzama i traumama, dr fon Šrink bi bio najbolji program za to, ali metafizika je nešto u čemu sam ja mnogo bolji."

"Metafizika!"

"Robine, to je ono o čemu si govorio", iznenađeno reče on. "Zar nisi to znao? Priroda stvarnosti? Smisao života? Takve stvari nisu bile najglavniji predmet mojih proučavanja, odnosno nisam po tome postao slavan, ali mislim da bih tu mogao da ti budem od pomoći, ako nemaš ništa protiv."

"A ako imam?"

"Pa šta? Uvek možeš da mi narediš da odem", reče on pomirljivo. "Hajde makar da pokušamo."

Ustao sam sa kreveta - sada je to bio iskrzani kožni otoman, na kome je iz jednog pocepanog jastuka provirivala vuna - i ushodao se gore-dole po radnoj sobi, slegavši samo jednom ramenima, onako ovlaš, što je značilo, do đavola, zašto da ne.

"Vidiš", reče on, "možeš da budeš onoliko stvaran koliko poželiš, Robine."

Podigao sam gomilu časopisa sa stolice pored pisaćeg stola i seo, da mu bolje vidim lice. "Zar nisi hteo da kažeš da mogu biti onoliko dobra imitacija stvarnog koliko poželim?"

"Znači li to da prelazimo na Turginov test? Ako si tako dobra imitacija da možeš da prevariš samoga sebe, zar to već nije neka vrsta stvarnosti? Na primer, ako zaista želiš da patiš od boljki kao što su kijavica ili zatvor, ništa lakše od toga. Dr Lavorovna i ja ćemo ti kao od šale upisati u program sve takve sitne boljčice koje hoćeš, i promešati ih kao na ruletu, tako da se pojavljuju nasumice - danas, recimo, šuljevi, a sutra, možda, gnojna bubljica na nosu. Ne mogu prosto da verujem da bi ti to hteo."

"To bi i dalje bile opsene!"

Albert razmisli o tome, pa popusti. "U izvesnom smislu, da, pretpostavljam da bi. Ali da se vratimo na Turginov test. Oprosti mi što ću biti toliko slobodan, ali kad ste ti i dr Lavorovna zajedno, da li ponekad, ovaj, vodite ljubav?"

"I te kako dobro znaš da vodimo ljubav! Baš malopre smo to radili!"

"Da li je to manje prijatno zato što je, kako ti kažeš, samo opsena?"

"Fantastično je prijatno. Možda baš to ne valja. Jer, do đavola, Esi ne može da zatrudni."

"Ah", reče on, baš kao i Esi malopre. "Oh. Da li to zaista želiš?"

Razmislih malo, da bih bio siguran. "Ne znam, zapravo. To je nešto na šta sam povremeno pomišljao."

"Ali nije neizvodljivo, znaš, Robine. Čak ne bi bilo ni teško da se programira. Dr Lavorovna, ako želi, sigurno može napisati program u kome bi doživela sve fiziološke simptome trudnoće, čak i porođaj. Rodila bi pravo dete, Robine - 'pravo' u smislu u kome i ti postojiš", žurno dodade. "Ali bi to moglo da bude zaista tvoje i njeno dete. Sa nasumično izmešanim naslednim osobinama, sa ličnošću koja će se razvijati onako kako je budete odgajali - proizvod, kao i ljudska bića, prirode i vaspitanja, sa malom primesom slučajnosti ubačenom u sve to."

"A kad poraste i dostigne naše životno doba, mi ćemo još biti u tom dobu!"

"Ah". Albert zadovoljno klimnu. "Sada prelazimo na starenje. Je li to ono što želiš? Zato, Robine, moramo odmah da ti kažem", nastavi on ozbiljno, "da ćeš ostariti. Ne zato što te je neko programirao, već zato što moraš. U prepisu tebe sigurno ima grešaka. Menjaćeš se, i verovatno oronuti. Naravno, u tvom uskladištenju ima mnogo redudantnosti, tako da se greške neće akumulirati veoma brzo, bar ne kad su važne stvari u pitanju. Ali u jednom beskrajnom vremenu - svakako, Robine. Robinet Brodhed, iz deset na dvadeseti milisekudni od ovog trenutka, neće biti onaj isti Robinet Brodhed kakav je danas."

"Baš divno", povikah. "Ne mogu da umrem, ali mogu da postanem mator, oronuo i glup!"

"Želiš li da umreš?"

"Pa... ne... znam!"

"Vidim", zamišljeno reče Albert. Pokrih lice rukama, i plakalo mi se kako odavno nije. Preplavili su me svi dotadašnji strahovi, očajanja i strepnje, a ovi idiotski razgovori nisu ničemu vodili!

"Vidim", opet se začuše reči, ali to više nije bio glas Alberta Ajnštajna. Bio je dublji i nekako - ogromniji, i pre nego što sam podigao pogled, znao sam kome pripada.

"Gospode Bože", prošaptah.

"Tu sam." Bog se nasmeši.



Ako se nikada do sada niste pojavili pred Prestolom Strašnog Sudije sigurno nećete znati kako je to.

Nisam ni ja. Imao sam samo neku maglovitu predstavu o veličanstvenosti, ali ova koja se sad nalazila svuda oko mene bila je daleko veličanstvenija nego što sam zamišljao. Očekivao sam da će u meni izazvati utisak, ne znam - strahopoštovanja? Lepote? Možda, čak, straha?

Nije bilo strašno, ali je sigurno bilo sve što sam prethodno spomenuo. Divovski presto bio je od zlata. Bilo je to nekakvo svetleće, toplo, gotovo prozirno zlato; ne onaj grubi metal, već samo ovaploćena bit zlata kao takvog. Taj džinovski presto se uzdizao daleko iznad mene, okružen zastorima od sedefastog mermera, koji su izgledali kao da su ih zajednički izvajali Fidija i Praksitel. Stolica na kojoj sam sedeo bila je od tople, izrezbarene slonovače, a nosio sam na sebi belu odoru pokajnika i netremice gledao naviše, pravo u ogromne i svevideće oči Svemogućeg.

Kao što sam već rekao, nisam osećao strah. Ustao sam i proteglio se. "Odlična opsena", pohvalio sam ga. "Reci mi, Bože, koji si? Jahve? Tor? Čiji si ti bog?"

"Tvoj Bog, Robine", zagrme veličanstveni glas.

Nasmejao sam se odozdo na Njega. "Ali ja nemam boga, znaš. Oduvek sam bio ateista. Ideja o svom ličnom bogu je detinjasta, na šta je oduvek ukazivao moj prijatelj - a bez sumnje i tvoj - Albert Ajnštajn."

"To ništa ne mari, Robine. Ja sam božanstvo koje vlada čak i ateistima. Vidiš, ja sudim. Imam svoje božje atribute. Ja sam Tvorac i Iskupitelj. Nisam samo dobar. Ja sam merilo po kome se meri dobrota."

"Ti mi sada sudiš?"

"Bogovi zato i postoje, zar ne?"

Bez ikakvog stvarnog razloga, počeo sam da osećam neku napetost. "Da, ali... hoću da kažem, šta bi trebalo ja da radim? Da li da ispovedim svoje grehe, istražim svaki trenutak svoga života?"

"Pa, ne baš, Robine", razložno primeti Bog. "U stvari, ti se ispovedaš i preispituješ već poslednjih stotinak godina. Nema potrebe da opet pretresamo sve to."

"Šta ako odbijem da mi se sudi?"

"Ni to ne mari, znaš. Ja ću ti u svakom slučaju presuditi. I evo, izričem svoju presudu."

Nagnuo se napred, gledajući naniže u mene, onim tužnim, dragim, veličanstvenim pogledom, punim ljubavi. Nisam imao kud. Stao sam da se previjam od muke.

"Smatram da si ti, Robine Brodhed", reče on, "tvrdoglav, opterećen osećanjem krivice, rasejan, tašt, nesavršen, često luckast, i veoma sam zadovoljan tobom. Ne bih želeo da budeš drukčiji. U sukobu sa Neprijateljima možeš sramno podbaciti, kao što često činiš. Ali znam da ćeš uraditi onako kako uvek činiš."

"A to je?" promucah.

"Uradićeš najbolje što budeš mogao, a ima li nešto više što bih čak i Ja smeo da tražim? Zato idi, Robine, i neka te prati Moj blagoslov." Podigao je ruke, onim sveobuhvatnim gestom božanskog milosrđa. Onda mu se izraz na licu promeni i on se oštro zagleda naniže, u mene. Ne možete reći za Boga da je 'uznemiren', ali izgledao je nezadovoljan. "Šta ti opet nije po volji?" upita on.

"Još sam nezadovoljan sobom", rekoh tvrdoglavo.

"Tako i treba da bude", zagrme Bog. "Ja sam te stvorio da budeš nezadovoljan, jer da nisi nezadovoljan sobom, zar bi se trudio da budeš bolji?"

"Bolji od koga?" zapitah, zadrhtavši i protiv svoje volje.

"Bolji od Mene", viknu Bog.

18. Na kraju puta


[Edit by Ace_Ventura: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]


Čak i najsporija reka kad-tad dokrivuda do mora, i posle dugog - veoma dugog - veoma dugog dugog vremena - Albert se pojavi na palubi simulacije turističkog broda na kojoj smo Esi i ja igrali dame (previđajući čak i najlakše kombinacije, zato što su stene kao nožem odsečene, voda koja bi odjednom pokuljala iz lednika i ogromne sante predstavljale nezaboravni prizor), izvadi lulu iz usta i reče: "Stižemo za jedan minut. Mislio sam da ćete biti zadovoljni ako vas obavestim."

Zaista smo bili zadovoljni što nas je obavestio. "Hajde brzo da pogledamo!" uzviknula je Esi i nestala. Ja sam malo zaostao, zagledavši se u Alberta. Nosio je marinskoplavi blejzer sa metalnim dugmadima i kapu kapetana jahte, i smešio mi se.

"Još imam mnogo pitanja, znaš", rekoh mu.

"Ali ja, Robine, na žalost, nemam ni blizu toliko mnogo odgovora", ljubazno odvrati on. "Svejedno, dobro je to."

"Šta je dobro?"

"Pa, to. To što imaš mnogo pitanja. Dokle god znaš da imaš pitanja, nosiš u sebi i nadu da ćeš naći odgovore na njih." On klimnu u znak odobravanja, onako kako on to ume - što bi me smesta bacilo u očajanje da mi, u stvari, nije veoma prijalo. Zastao je za trenutak da vidi da li ću se opet upustiti u metafiziku, pa je dodao: "Hoćemo li sada da se pridružimo gospođi Brodhed, generalu i njegovoj dami i ostalima?"

"Ima još vremena!"

"U to nema sumnje, Robine. Zaista ima još mnogo vremena." Nasmešio se, a ja sam slegao ramenima u znak da dozvoljavam, i fjord na Aljasci nestade. Opet smo se obreli u upravljačkoj kabini Verne Drage. Albertova izletnička kapa opet mu je štrčala u svim pravcima, i opet je bio u svom puloveru i vrećastim pantalonama, i bili smo sami.

"Gde su svi nestali?" upitao sam, i sam sebi odgovorio: "Nisu imali strpljenja da sačekaju? Bulje kroz brodske skenere? Ali još se ništa ne vidi."

On prijateljski sleže ramenima, složivši se sa mnom. Posmatrao me je dok je odbijao dimove kroz lulu.

Albert zna da ja u stvari ne volim da gledam neposredno kroz senzore na spoljnom omotaču broda. Dobri stari ekran iznad kontrolne table mi je obično sasvim dovoljan. Kad se uvučete među instrumente na Vernoj Dragoj i pogledate u svim pravcima istovremeno, potpuno se izgubite - naročito ljudi kao ja, koji se drže svojih starih navika iz vremena kad su bili u telesnom obličju. Zato nerado to činim. Albert kaže da je to samo jedna moja stara uspomena na vreme kad sam još bio od krvi i mesa. To je tačno. Odrastao sam kao osoba od krvi i mesa, a one mogu da gledaju samo u jednom pravcu, ukoliko nisu razroke. Albert kaže da bi trebalo da se oslobodim toga, ali ja ne želim.

Ovoga puta, međutim, poželeo sam, ali da ne bude odmah. Jedan minut, na kraju krajeva predstavlja prilično dugo razdoblje u gigabitskom vremenu... a ja sam želeo da mu postavim još jedno pitanje.

Albert mi je jednom ispričao malu anegdotu o jednom od njegovih nekadašnjih drugara, iz doba kad su svi živeli u telesnom obličju, matematičaru po imenu Bertrand Rasel, koji je čitavog života bio ateista, kao i sam Albert.

Naravno, moj Albert nije bio zaista onaj Albert, tako da se oni nisu zaista nekada družili, ali Albert (moj Albert) često je govorio o njemu kao da jesu. Ispričao mi je kako je neko ko je verovao u Boga na jednoj zabavi priklještio Rasela u ćošak i rekao mu: "Profesore Rasel, zar vam nije jasno u kakvu opasnost ste doveli svoju dušu? Zamislite da ste pogrešili? Šta ćete učiniti ako jednom, kad budete umrli, otkrijete da Bog zaista postoji, i ako vam On zaista bude sudio? Pa kad se nađete pred Prestolom Strašnog Sudije i On vas pogleda i upita: 'Bertrande Rasele, zašto nisi verovao u Mene?' šta ćete mu odgovoriti?"

Albert veli da Rasel nije ni trepnuo. Jednostavno je rekao: "Odgovoriću mu - 'Gospode, trebalo je da mi pružiš bolje dokaze'."

Zato, kad sam rekao Albertu: "Da li zaista misliš da si mi dao dobre dokaze?" on je raumeo na šta ciljam, i samo je klimnuo, sagnuo se da počeše nožni članak i rekao: "Mislio sam da ćeš se vratiti na to, Robine. Ne, nisam ti dao nikakve dokaze. Jedini dokaz, uzmi kako god hoćeš, jeste sama vasiona."

"Onda ti nisi Bog?" izletelo je iz mene, pošto sam se najzad odvažio.

"Pitao sam se da li ćeš mi postaviti to pitanje", odgovori on ozbiljnim glasom.

"A ja se pitam kad ćeš mi ti odgovoriti na njega!"

"Pa, evo, odmah sada, Robine", reče on pomirljivo. "Ako me pitaš da li je prikaza sa kojom si razgovarao poreklom iz iste datoteke kao i ova moja uobičajena simulacija, odgovor je potvrdan, jeste. U uskom smislu. Ali ako mi postaviš neko sveobuhvatnije pitanje, onda je teško naći odgovor. Šta je Bog? Ili još bolje, šta je tvoj Bog, Robine?"

"A ne", zarežao sam. "Ja sam sada onaj koji postavlja pitanja."

"Onda ja moram pokušati da odgovorim, kao onomad ti meni, zar ne? Vrlo dobro." Uperio je kamiš lule na mene. "Pretpostavio bih da je Bog, onako kako ga ti shvataš, zbir vektora svih onih osobina za koje veruješ da su 'pravedne', 'moralne' i 'ispunjene božanskom ljubavlju'. Pretpostavljam da postoji neka uzajamna saglasnost kod svih razumnih bića, ljudi, Hičija, montiranih umova i svih ostalih, kad zamišljaju šta te vrline treba da budu, te da bi jedan zajednički 'Bog' opet predstavljao zbir svih tih vektora. Jesi li zadovoljan odgovorom?"

"Ni najmanje!"

On se opet nasmeši, bacivši pogled na ekran. Na njemu se još videlo ono uobičajeno plavkastosivo ništa, koje se uvek javlja kada brod leti brže od svetlosti. "Nisam ni mislio da hoće, Robine. Ne zadovoljava ni mene, ali ko kaže da vasiona postoji samo zato da bi nas učinila srećnim? Eto ti."

Otvorio sam usta da mu postavim sledeće pitanje, ali nisam odmah uspeo da ga sročim i on me je pretekao. "Dozvoli, Robine", reče on. "Sad smo se već gotovo vratili u normalni prostor, i sigurno bismo obojica želeli da pogledamo."

Nije sačekao da dozvolim. Nestao je, ali prethodno mi je uputio jedan od onih svojih divnih, tužnih, saučestvujućih osmeha, od kojih, kao i od mnogih drugih stvari koje moj dragi prijatelj Albert Ajnštajn čini, prosto pošandrcam.



Bio je, naravno, u pravu.

Ali i ja sam njemu pokazao ko je gazda. Nisam odmah krenuo za njim. Zaostao sam još jedno osam ili devet milisekundi da - pa, dobro, da radim ono što Esi naziva 'glupiranjem', a ja o tome mislim kao o razmatranju onoga što je upravo rekao.

Nije bilo toliko mnogo materijala za razmišljanje. Ili, preciznije rečeno, bilo je prokleto mnogo toga, ali bez dovoljno pojedinosti da bi razmišljanje dovelo do nekih zadovoljavajućih zaključaka. Taj matori Albert me je izluđivao! Kad je već bio rešio da izigrava Boga - makar to bila, kao što je priznao, imitacija Boga - mogao je bar da bude malo određeniji. Hoću da kažem, tako nalažu pravila igre! Kad se Jahve obratio Mojsiju iz gorućeg grma, kad mu je anđeo pružio ploče sa urezanih deset zapovesti - svi su rekli šta očekuju.

Osećao sam, besan i razočaran, da imam pravo da dobijem više pojedinosti od tog mog vlastitog izvora vaskolike mudrosti.

Očigledno neću dobiti ništa više i zato nadureno pođoh za njim... upravo na vreme.

Tamnije tačkice na onom sivom ništa počele su da se pretvaraju u mrlje i zgušnjavaju upravo kad sam se uvukao u brodske senzore, i već u sledećem milisekundu, ili možda dva, mrlje su se ukočile i slika izoštrila, do najmanjih pojedinosti.

Osetio sam kako se Esina ruka kradom uvlači u moju, dok smo gledali u svim pravcima istovremeno. Uhvati me opet onaj stari napad vrtoglavice, ali ja ga potisnuh iz svesti.

Bilo je suviše mnogo stvari da se vidi. Živopisnijih od fjordova na Aljasci, i veličanstvenijih od svega što sam ikada ugledao.

Bili smo već dosta odmakli od naše dobre stare Galaksije - ne samo od njenog ovala, nalik na prženo jaje, sa sedefastom grudvom u sredini, poput žumanca, već i daleko van domašaja onog odsjaja u vidu oreola, koji je išao uz nju. 'Ispod' nas su se nalazile tanko raspršene zvezdice iz tog oreola, nalik na retke mehuriće koji izbijaju iz međugalaktičkog vina. 'Iznad' nas se rasprostro crni somot, po kome je neko rasuo tanke, jedva primetne uvojke svetleće boje. Neposredno u našoj blizini videla su se blistava svetla Stražarskog točka, a malo podalje i po strani lebdelo je desetak sumpornožutih mehurića kugelblica.

Nisu delovali opsano. Samo gadno, kao neka odvratna mala mrlja na podu dnevne sobe, koju bi neko od ukućana trebalo da očisti.

Poželeo sam da znam kako se to radi.



"Pogledaj, dragi Robine!" uzviknu Esi pobedonosno. "Nijednog huliganskog USPMU broda na Točku! Pretekli smo ih!"

Kada sam pogledao Točak, učini mi se da je u pravu. Točak se nemo okretao potpuno sam, nijednog broda nije bilo na nekom od njegovih dokova, nijedne krstarice USPMU u blizini. Ali Albert uzdahnu. "Bojim se da nismo, gospođo Brodhed."

"Šta to, kog đavola, govoriš?" zapita Kasata. Nisam ga video - niko od nas se nije zamajavao sa vizuelnim simulacijama - ali sam mogao da osetim kako se narogušio.

"Samo da ih nismo pretekli, generale Kasata", reče Albert. "Nismo ni mogli, znate. Verna Draga je, istina, letelica sa zadivljujućim sposobnostima, ali ipak ne može da dostigne brzinu brodova USPMU. Ako ih nema, ne znači da još nisu stigli; znači da su bili ovde i otišli dalje."

"Otišli - gde?" upitah promuklo.

On je ćutao. Tada vidik ispred nas poče da se nadima. Albert je podešavao brodske senzore. Ono 'ispod' je stalo da se rasplinjuje. Ono 'iznad' - u pravcu samog kugelblica - počelo je da se približava. "Kažite mi", upita Albert, "da li ste ikada pokušali sebi da predstavite šta će se videti kad Neprijatelji budu izašli? Ne mislim na racionalno povezivanje mogućih činjenica. Mislim na onu, poludremljivu, maštovitu predstavu kad čovek pokušava da zamišlja kako je to."

"Alberte!"

Nije ni obratio pažnju na mene. "Mislim", rekao je, "da svi mi u podsvesti imamo onaj primitivni utisak da će iznenada nahrupiti iz kugelblica flota divovskih, neuništivih bojnih brodova, koja briše sve pred sobom. Nepobediva. Sa zracima koji blistaju na sve strane, projektilima koji pljušte..."

"Umukni Alberte!" proderah se.

"Ali, Robine", reče on smrknuto, "pogledaj svojim očima."

I dok je uvećanje sve više raslo... svi smo videli.

19. Poslednja bitka u vasioni



Čak i kad gledate svojim očima, ne verujete uvek u ono što vidite. Ja nisam. Bilo je suludo.

Ali postojalo je. Brodovi USPMU, koji su se nadsvetlosnom brzinom obrušavali na kugelblic; a iz kugelblica, jurišajući ka njima, nešto što je kuljalo iz uskovitlanih zamagljenih obrisa. Bilo je od svetlog metala.

Veoma je ličilo na vasionske brodove.

U stvari, to su po svoj prilici, i bili brodovi. Bili smo isuviše daleko da bismo mogli dobro da vidimo tako sitne predmete, ali insturmenti Verne Drage bili su prvoklasni. Ono što smo videli, videli smo u optičkim, i IR i rentgenskim i svim drugim frekvencijama koje postoje, a 'videli' smo i kroz magnetometre i gravitacione detektore; i svi su, bez razlike, potvrđivali užasnu činjenicu.

Kugelblic je lansirao svoju armadu.

Mogao sam da očekujem bilo šta, ali to ne. Mislim, zašto bi Neprijatelji morali da se služe vasionskim brodovima? Na to pitanje nisam mogao da odgovorim, ali to su zaista bili brodovi. Veliki! Oklopljeni! Više od hiljadu njih, činilo se, i jedan za drugim su ulazili u ogromnu formaciju, nalik na kupu, i jurišali pravo na divljač, na majušne, beznadežno malobrojne grupice krstarica USPMU.

"Raznesite te proklete kamenčine", zaurlao je general Džulio Kasata, i - znate šta? I ja sam zaurlao zajedno s njim.

Nisam mogao da se uzdržim. Borili su se, i ja sam navijao za svoje. Nije bilo nikakve sumnje da je bitka započela. U vasionskom prostoru ne možete videti zrake, čak ne ni zrake sa hiči-bušilica, koji su, prepravljeni, predstavljali glavno naoružanje USPMU, ali videlo se sevanje hemijskih eksplozija i onih još gorih, strahovito jasnih, kad su brodovi USPMU lansirali svoje sekundarne projektile.

Milijarde letelica Neprijatelja i dalje su gurale napred. Nisu ih ni okrznuli.



Samo za sebe, kao prizor, bilo je, Bože moj, veličanstveno. Iako, stravično, u isto vreme. Premda nisam znao šta se, zapravo, događa.

Nikada pre toga nisam video bitku u vasioni. Uostalom, nije niko od nas, zato što se poslednja vasionska bitka odigrala pre skoro sto godina, kad su se sukobili Brazilci sa brodovima Narodne republike Kine, u onom poslednjem i nerešenom krvavom sukobu, koji je imao za rezultat osnivanje multinacionalnog vladajućeg tela Kapije. Zato nisam znao šta će se dogoditi, ali ono što se desilo bilo je mnogo manje od onoga što sam očekivao. Trebalo je da brodovi eksplodiraju, ili nešto slično. Trebalo je da na sve strane počnu da lebde njihove krhotine.

Ali ništa nalik na to.

Samo se vrh kupaste formacije Neprijateljevih brodova otvorio i progutao letelice USPMU koje su se i dalje borile. Okružili su ih sa svih strana; i tada su... ovaj... zaista su to uradili, nestali su.

Prosto su nestali, ostavljajući krstarice USPMU tesno sabijene u vasioni.

A onda su i krstarice nestale.

A onda je, tik ispod nas, Stražarski točak zatreptao i nestao i on.

Prazna vasiona se širila svuda oko nas. Videla se samo sedefasta Galaksija koja se komešala i okretala ispod nas, udaljene galaksije i nalik na svice, zamagljene, žute loptice kugelblica.

Sada smo sebe učinili vidljivima; inače bismo se osećali isuviše usamljenim. Zgledali smo se, s nevericom.

"Nagađao sam da će se nešto slično dogoditi", reče Albert Ajnštajn, trezveno vukući dimove iz lule.

"Proklet bio!" zaurla Kasata. "Ako znaš šta se događa, reci nam!"

Albert sleže ramenima. "Mislim da ćete i sami videti", reče on, "jer mi se čini da smo sada mi na redu."

I bili smo. Zgledali smo se, a onda se odjednom više ništa nije videlo. Ništa izvan broda, hoću da kažem. Ništa sem onog tačkastog sivila na ekranu koje označava putovanje brže od svetlosti. Kao kad gledate kroz prozor aviona u gustu maglu.

A onda je i to prestalo.

Magla se razbistrila. Brodski senzori su opet mogli jasno da vide.

A ono što smo ugledali, onako iznebuha, bio je dobro poznati crni prostor sa zvezdama... još i planeta, i mesec... i, da, znao sam šta je to. Ta planeta i taj mesec bili su oni isti koje su gledale ljudske (ili njima veoma slične) oči već pola miliona godina.

Bili smo u Zemljinoj orbiti; zajedno sa mnogo drugih artefakta u kojima sam prepoznao krstarice USPMU, čak i sam ogromni Stražarski točak.

To je za mene ipak bilo previše.

Ali dosetio sam se šta da radim, jer kad god mi nešto postane preteško, uvek postoji jedno mesto gde mogu da se obratim za pomoć. To sam i sada uradio. Viknuo sam: "Alberte!"

Ali Albert je i dalje nepomično posmatrao Zemlju i Mesec, i ostale predmete izvan Verne Drage, pušio svoju lulu i ćutao.

20. Ponovo kod kuće



Albert Ajnštajn nije bio jedini uređaj koji je izgleda prestao da funkcioniše. Brodovi USPMU takođe su imali svoje probleme. Svi upravljački sistemi za svaku vrstu oružja jednostavno su se zaglavili. Više nisu radili.

Sve ostalo je bilo potpuno ispravno. Komunikacione veze su bile odlične - i stalno zauzete, jer je svako svakoga pitao šta se to, do đavola, dogodilo. Sve što je imalo miroljubivu namenu ostalo je netaknuto. Svetla na Stražarskom točku su i dalje radila, a isto tako i pumpe za vazduh. Robotoradnici su pripremali hranu i čistili otpatke. Postelja u kabini komandanta bojnog broda USPMU i dalje je mogla da se sama raspremi, a uređaji za otpatke i dalje su se praznili u spremišta za reciklažu.

Verna Draga, koja nikada nije bila naoružana, bila je kao nova. Mogli smo je pokrenuti i odleteti gde god hoćemo.

Ali gde bismo išli.

Nikuda. Ališa Lo je preuzela komande broda i stalno nas održavla u bezbednoj orbiti, ali ni makac dalje. Ja se nisam ni potrudio da razmišljam o tome. Bio sam potpuno zaokupljen svojim vernim sistemom za pronalaženje podataka i najdražim prijateljem. Očajno sam izgovorio: "Alberte, molim te."

Izvadio je lulu iz usta i rasejano me pogledao. "Robine", odgovori on, "moram te zamoliti da se malo strpiš."

"Ali, Alberte! Preklinjem te! Šta će se dalje dogoditi?"

Uputio mi je ono što se zove zagonetnim pogledom - bar ja nisam bio u stanju da ga odgonetnem.

"Molim te! Jesmo li u opasnosti? Da li se Neprijatelji spremaju da se spuste i sve nas pobiju?"

Izgledao je preneražen. "Da nas pobiju? Kako ti je to palo na pamet, Robine? Zar nakon toga što su upoznali tebe i gospođu Brodhed i gospođicu Lo i generala Kasatu? Svakako da neće, Robine, ali sad moram da se izvinim; zauzet sam."

I više ništa nije hteo da kaže.

Posle nekog vremena šatli su počeli opet da uzleću sa petlji za lansiranje, i mi smo dali da nam se uskladištenja prevezu natrag na dobru staru Zemlju, i pokušavali smo - oh, koliko smo samo dugo pokušavali - da se priberemo.

21. Završeci


[Edit by Ace_Ventura: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]



Nisam znao kako da počnem ovu priču, a sada ne znam kako da je završim.

Vidite, ovo je bio kraj. Nema više ništa da se ispriča, osim što se dogodilo.

Znam da ušima telesnih ljudi sa linearnim poimanjima ovo može zvučati čudno (da ne kažem odbojno razmetljivo), kao i mnoge druge stvari koje sam rekao i koje su zvučale čudno (ili još gore). Ja tu ne mogu ništa. Ono što je čudno ne može se izraziti nečudno, a ja moram da ispričam sve kako je bilo. Ono što se odmah potom 'dogodilo' u stvari nije važno, jer ono što se dogodilo već je bilo završeno.

Naravno, čak i ogromno povećani ljudi kao što sam ja donekle ostaju linaearni... i zato nam je trebalo izvesno vreme da sve ovo shvatimo.

Esi i ja smo se složili da nam je iznad svega potrebno malo oduška - da se odmorimo; da pokušamo da shvatimo šta se zapravo događa; a pre svega da prikupimo svoje razdešene misli. Dali smo da nam se uskladištenja i fizički prenesu u staru kuću na Tapanskom moru, i to smo uradili prvi put za poveći broj godina, pa smo se tu smirili da malo razbistrimo mozak.

Albertova uskladištenja su preneta zajedno s našima.

Sam Albert bio je sasvim drugi problem. Albert se više nije odazivao na moje pozive. Ako se Albert i dalje uopšte nalazio u uskladištenjima - jednostavno se nije pojavljivao.

Ali Esi nije od onih koji će prihvatiti da ih porazi program koji su sami napravili. Prvo čemu se posvetila bilo je proveravanje programa i redovno čišćenje i uklanjanje smetnji. Tek tada se predala.

"Ne mogu da pronađem nikakvu grešku u programu Albert Ajnštajn" rekla je, "izuzev što ne radi." Ljutito je gledala u lepezu podataka koja je sadržavala Alberta Ajnštajna. "Sad je samo leš!" dodade zabrinuto. "Telo u kome više nema života, znaš?"

"Šta ćemo sad?" upitao sam. Pitanje je bilo bespredmetno. Prosto nisam bio navikao da me mašine izdaju.

Esi sleže ramenima, nastojeći da mi ponudi utešnu nagradu. "Mogu da ti napišem novi program Albert", reče ona. Zavrteo sam glavom. Nisam hteo nikakav novi program, hteo sam Alberta. "Pa, u tom slučaju", reče ona tonom zdravog razuma, "da se odmorimo i posvetimo malo samima sebi. Kako bi bilo da odemo na kupanje, a posle da priredimo sebi predivan, ogromni ručak od koga je goji?"

"Ko će sad jesti? Esi, pomagaj! Hoću da znam", požalih se. "Hoću da znam šta je, do đavola, mislio kada nam je rekao da se ne brinemo - kakve veze imate s tim ti i Kasata i Ališa Lo? Šta to vas troje imate zajedničko?

Ona napući usta a onda se razvedri. "Hajde da ih pitamo."

"Da ih pitamo - šta?"

"Da ih pitamo sve o njima samima. Pozovi ih - pa možemo svi zajedno da ručamo!"



Nije se dogodilo baš tako brzo.

Pre svega, nijedno od njih nije bilo fizički (mislim, njihova uskladištenja nisu bila fizička) na Zemlji. Oboje su još bili u orbiti. Nisam hteo da se zadovoljim dvojnicima, jer nisam hteo čak ni ono izluđujuće zakašnjenje od četvrt sekunda kad razgovaram sa njima, tako da su morali biti prebačeni do Tapanskog mora, a to je dugo trajalo. Trajalo je i duže, jer iz nekih razloga Kasata nije mogao odmah da se oslobodi.

Nisam gubio vreme.

Bez Alberta život mi je bio donekle otežan. Ali ne i zaista težak, jer nije bilo mnogo toga što je Albert radio (izuzev što je odgovarao na zagonetke koje sam postavljao) a što nisam i ja sam mogao da uradim. Sada sam morao. I tako sam ja, a ne Albert, morao da krenem po svetu i vidim šta se događa.

Događalo se mnogo stvari, ali većina mi nije bila od neke naročite koristi.

U početku, nastupio je nalet panike. USPMU je izdala uzbunjujuće, oskudne biltene o šteti koja je nanesena njenoj floti, a potom još više uzbunjujuće, hitne zahteve da se sagradi nova, veća i bolja od prethodne, po sistemu da kada pokušavaš s nečim što ne radi onda treba stalno iznova da pokušavaš.

Ali to je već samo po sebi zvučalo umirujuće i normalno. Široke narodne mase, posle prvog šoka i uzbuđenosti, shvatile su da su ipak svi još živi i zdravi, da nema mrtvih. Vasionski brodovi Neprijatelja nisu se pojavili na nebu iznad San Franciska i Beidžinga da ih pretvore u prah i pepeo. Niko nije našu planetu zavitlao na Sunce.

U stvari, kao da se ništa nije ni dogodilo, i tako je panika polako počela da jenjava. Ljudi su se opet vraćali u kolotečinu i nastavili da žive kao i pre, kao seljaci na padinama vulkana. Nastala je erupcija, niko nije bio povređen. Jednog dana će nastati ponovo - ali za sada je, hvala Bogu, sve u redu.

Institut je stavio na svoj program stotinu novih radnih grupa, da prouče sve što se događalo na Stražarskom točku. Polovina njih je provodila pola vremena stalno iznova analizirajući 'bitku' između brodova Neprijatelja i USPMU. Nije bilo mnogo materijala za analizu. Koliko smo videli, toliko smo znali. Ništa više. U zapisima senzora nije nađeno ništa što bi protivrečilo, ili možda ulepšalo, ono što već smo videli vlastitim očima. Brodovi Neprijatelja su izašli i onesposobili naše krstarice; zatim su nas Neprijatelji mirno pokupili i vratili u ogradicu za bebe, gde nam je i bilo mesto. I to je bilo sve.

Radne grupe koje su proučavale same Neprijatelje svađale su se međusobno i raspravljale, ali nisu otkrile ništa novo. Ugledni naučnici na panel-diskusijama složili su se da ono što su sve vreme mislili da treba da nastave da misle i dalje: Neprijatelji su nastali ubrzo nakon Velikog praska. Klima im je odgovarala. Kada se vreme pokvarilo - kad je materija prodrla u njihovu toplu i prijatnu mešavinu prostora i energije - odlučili su da ga promene. Pokrenuli su te promene, a onda se vratili u svoj kugelblic da čekaju da svane neki lepši dan.

A kad je reč o njihovim kratkotrajnim aktivnostima oko Stražarskog točka - pa, znate, ako probudite medveda iz zimskog sna verovatno će vas tresnuti šapom zato što ste ga naljutili. Ali onda će se vratiti natrag da spava; a udarac šape ovog našeg medveda bio je, istini za volju, sasvim blag.

O da, nagađanja je bilo do mile volje - Bože, i to kakvih nagađanja. Ali ne i činjenica. Čak nije bilo ni iole verodostojnih teorija, bar nijedne koja bi pružila priliku da bude proverena, kako bi se mogle nazreti bar neke svrsishodne mere. Svi (odnosno svi koji nisu bili u USPMU) slagali su se da je ideja USPMU da sagradi još veću i snažniju flotu verovatno sasvim glupa, ali pošto niko nije imao bolju, izgledalo je da će se to i ostvariti.

A kada je već trebalo da stignu Kasata i Ališa Lo, otišao sam do datoteke i stavio ruku (odnosno 'šaku') na Albertovo uskladištenje i pozvao: "Molim te, Alberte, učini mi uslugu, zašto nećeš da mi kažeš šta se događa?"

Albert nije odgovarao.

Ali kad sam se vratio u salon da pozdravim goste, na svojoj najomiljenijoj stolici našao sam komadić hartije. Pisalo je:

Robine, oprosti molim te, ali ne mogu da prekinem ono što sad radim. Ti činiš najbolje što možeš, zar ne? Samo nastavi. Voli te Albert.

Džulio Kasata je bio skinuo uniformu - košulja, kratke pantalone, sandale - i izgledalo je da ga zaista veseli što me vidi. Kad sam ga zapitao o tome, rekao je: "Oh, nije to zbog tebe, Brodhede" - ipak se nije sasvim promenio - "ne, nego je onaj kopilan opet rešio da me još ne pogubi. Koji kopilan? Pa, ja, naravno - telesni ja. Ne voli da se po svetu muvaju njegove kopije. Uradio bi to još davno, ali je bio zauzet programom za rekonstrukciju flote. Nikako nije hteo da me pusti da siđem ovamo, zato što se bojao da će me tvoj Institut proglasiti nepohodnim materijalom za proučavanje, ili nešto tako."

Umem da osetim na šta neko cilja, i zato rekoh, uz izvesne ograde: "Tako je, Institut će upravo to učiniti." Na kraju krajeva, Institut može kasnije i da promeni mišljenje... ali kad sam to izgovorio on je zaista počeo još više da liči na čoveka.

"Hvala ti", rekao je; a Esi je kazala: "Hajdemo napolje na terasu, prekrasno je", i ja sam kazao. "Šta ćete popiti?" sve u svemu, više je ličilo na malu zabavu nego na radnu grupu koja se sastala povodom pitanja šta-se-to-do-đavola-dešava.

Onda sam nas sve zajedno spustio na zemlju. "Prema rečima Alberta Ajnštajna, Neprijatelji više ne nameravaju da nas pobiju zato što su upoznali vas troje, plus mene i Alberta Ajnštajna. Nijednu drugu mašinski uskladištenu osobu, samo vas troje." Kasata i Lo su izgledali iznenađeni, potom malo polaskani. "Imate li neku predstavu zbog čega?" upitah. Oni su sada izgledali sasvim zbunjeni.

Esi započe prva. "Razmišljala sam o tome", objavi ona. "Pitanje je - šta nas troje imamo zajedničko? Pre svega, svi smo mašinski uskladišteni, ali Robin je već ukazao na činjenicu da ima ne znam koliko miliona miliona drugih, ali oni nisu ni spomenuti. Drugo, ja sam montirani duplikat jedne još žive telesne osobe. Takav je i Džulio."

"Ja nisam", primeti Ališa Lo.

"Da", sa žaljenjem je konstatovala Esi, "to već znam. Prvo sam to proverila. Vaše telo od krvi i mesa umrlo je od zapaljenja trbušne maramice pre osam godina; dakle, niste duplikat. Treće. Svi smo prilično obrazovani, bar prema prosečnim merilima; svi smo stručnjaci za po nešto - pilotiranje, navigaciju i tako dalje - ali te kvalifikacije takođe poseduje i mnogo drugih osoba poput nas. Odavno sam odbacila sve takve očigledne veze; dakle, moram zakopati malo dublje. Na primer, ja sam rođena Ruskinja."

"Ja sam hispanoamerički crnac", reče Kasata, vrteći glavom, "a Ališa je Kineskinja; ne vredi. Ja sam muškarac, ali vas dve ste žene."

"Džulio i ja smo, oboje, nekada mnogo igrali rukomet", ponudi Ališa Lo, ali sada je na Esi bio red da zavrti glavom.

"To se ne igra u Lenjingradu. Mislim da sportska izvežbanost takođe nije ono što Neprijatelje zanima."

"Problem je u tome što ne znamo šta ih zanima", rekoh ja.

"Tako si često u pravu, dragi Robine", uzdahnu Esi. "Do đavola! Stoj. Ovo može da se obavi i bez toliko gnjavaže, znaš."

"Ja se nikuda ne žurim", brzo upade Kasata, misleći šta će biti kada više ne bude nikom potreban.

"Nisam rekla brže, samo sa manje gnjavaže. Narode? Poslužite se pićem, izvolite, provozajte se malo na daskama za jedrenje? Ja ću u međuvremenu pustiti program za dvostruko proveravanje i odgovarajuće podprograme. Lako je, i neće vas ometati u drugim aktivnostima." Ona se nasmeši. "Možda će malo da vas golica", dodade i uputi se u svoju radnu sobu za programiranje.

I ostavi mene da budem domaćin.

Taj posao mi sasvim prija. Sipao sam im pića. Ponudio im kuću na raspolaganje, a u njenim prostorijama je bilo mnogo pogodnosti za zabavu i uživanje - uključujući i neupadljivu spavaću sobu, koju sam ja imao na umu, ali za koju oni, izgleda, u tom trenutku nisu bili raspoloženi. Zadovoljili su se samo pićem i razgovorom. Prijalo je, tamo napolju na terasi, dok se pred nama prostiralo široko more, a na drugoj obali se uzdizala brda, i tako smo tu ostali.

Proverio sam i utvrdio da je Esi još jednom, krajnje pronicljivo, pročitala nečiji karakter. Dvojnik-Kasata je bio toliko podnošljiviji od svog telesnog originala da sam odjednom postao svestan da sa zanimanjem slušam njegove pričice i da se smejem šalama koje je pravio. Ališa Lo je bila prava lutkica. Nisam propustio da zapazim da je bila ljupka, vitka, majušna hitra, i da je po prirodi bila prijatna osoba. Takođe sam otkrio da je veoma dobro obaveštena. Kao jedan od poslednjih vasionskih istraživača na Kapiji, ona je oprobala sreću na četiri naučne ekspedicije od kojih se dizala kosa na glavi, i nakon što su je ogromno povećali, proskitala je čitavom Galaksijom. Videla je svojim očima mesta za koja ne bejah ni čuo. Počeo sam da nazirem šta je to ona mogla da nađe u Džuliju Kasati, ali sam sa lakoćom video šta je on našao u njoj.

Čak je počeo da biva ljubomoran. Kada je govorila o nekim saputnicima na svojim ekspedicijama sa Kapije, on je naročito obraćao pažnju kako govori o muškarcima. "Kladim se da su im oči ispadale za tobom", rekao je hladno.

Ališa se nasmejala. "Kako sam to želela!"

To me je iznenadilo. "Zar su bili pederi? Ili slepi?"

Ljupko mi se zahvaljujući na komplimentu koji je moja primedba podrazumevala, ona objasni: "Ne znate kako sam tada izgledala. Pre nego što mi je puklo slepo crevo bila sam visoka i sva ćoškasta i - eto, dali su mi nadimak 'ljudski Hiči'. Nisam se rodila ovakva kakvu me sada vidite, gospodine Brodhed", rekla je, obraćajući se meni, ali gledajući u Kasatu, da vidi kako će on to primiti.

Primio je to veoma dobro. "Izgledaš prekrasno", rekao je. "Kako to da si umrla od zapaljenja slepog creva? Zar nije bilo lekara?"

"Postojao je medicinski komplet, i prirodno, hteli su da me izleče. Čak su hteli da urade i kozmetičke ispravke - da izravnaju kosti koje štrče na kičmi i udovima, da mi promene lice - ali ja to nisam htela, Džulio. Htela sam da budem zaista lepa, a ne samo najpribližnije što oni mogu da naprave. To se moglo na samo jedan način. Imali su jedno mesto u mašinskom uskladištenju. Prihvatila sam."

A u jednom uglu terase, tamo gde se sagnuo da pomiriše Esino cveće, uspravio se nečiji lik i ozario nas svojim osmehom. "Eto, sad znaš razlog", rekao je.

"Esi!" dreknuo sam. "Brzo dođi!" Jer taj lik je pripadao Albertu Ajnštajnu.



"Bože moj, Alberte", rekoh, "gde si bio?"

"Oh, Robine", uzviknu on veselo, "zar opet ta metafizika?"

"Slučajno", rekoh. Opustio sam se u stolici, gledajući ga. Nije se bio nimalo promenio. Lula mu je i dalje bila ugašena, čarape srozane oko članaka, griva od kose štrčala u svim pravcima.

I još se uglađeno ponašao. Mirno, kao da se ništa nije dogodilo, prišao je i seo u stolicu za ljuljanje naspram nas. "Vidiš, Robine, odgovor na to pitanje je metafizičke prirode. Nisam bio ni na kakvom 'gde'. I nisam 'ja' ovo što je pred vama."

"Mislim da te ne razumem", rekoh. Nisam govorio svu istinu. Samo sam se nadao da ga nisam razumeo.

"Stupio sam u vezu s Neprijateljima, Robine", reče on strpljivo. "Tačnije rečeno, oni su stupili u vezu sa mnom. Još preciznije", dodade, kao da se izvinjava, "ovaj 'ja' koji razgovara sa vama nije tvoj program za pronalaženje podataka, Albert Ajnštajn."

"Ko si, onda?" upitah.

On se nasmeši, i po tom smešku sam znao da sam ga, ipak, veoma dobro razumeo.

22. Još nisu završeci



Kad sam bio trogodišnje dete u Vajomingu, nisu me uveravali da Božić-Bata ne postoji. Majka mi nikad nije rekla da postoji, ali mi zato nikada nije rekla ni da ga nema.

Čitavog svog dugog života ni na jedno pitanje nisam tako žarko želeo da dobijem odgovor kao na to. Ozbiljno sam razmišljao i odmeravao u glavi razloge za i protiv, pogotovo kako se približavao kraj decembra. Goreo sam od želje da znam. Nisam prosto mogao da dočekam da porastem do - recimo, tinejdžerskih godina - jer, kad već budem toliko star, verovao sam, biću i mudar, pa ću sigurno znati odgovor.

Kad sam bio šiznuti pubertetlija, na odeljenju za otkačene u bolnici u Rudnicima hrane, doktori su mi govorili da ću sigurno ozdraviti. Moći ću tada da vladam svojim strahovima i zbunjenostima. Biću samouveren, siguran u sebe - bar onoliko, obećavali su, koliko je potrebno da bih se mogao zaposliti, ili makar sam preći ulicu. Ni to prosto nisam mogao da dočekam.

Kad sam bio vasionski istraživač koji je punio gaće od straha na Kapiji - kad sam bio užasnut i jedini preživeli član ekspedicije u crnu rupu - kad sam bio ona ljigava, plačljiva masa na psihoanalitičarskom kauču Sigfrida fon Šrinka - kad sam sve to bio, svaki put sam se zaklinjao da će kad-tad doći vreme da i ja postanem mudriji i sigurniji. Kad mi je bilo trideset godina verovao sam da će doći u pedesetoj. Kad mi je bilo pedeset, bio sam ubeđen da će nastupiti kad budem imao šezdeset pet, ili otprilike toliko. Kad mi je bilo sedamdeset, mislio sam da će najzad, kad umrem, nastupiti neka vrsta konačnog razrešenja svih mojih briga, nesigurnosti i sumnji.

A kad sam postao stariji nego što sam ikad zamišljao da je moguće (da ne kažem mrtviji), i kad su mi postali dostupni svi podaci na svetu... zamislite, još su me mučile iste te sumnje i brige.

Onda se Albert vratio od Neprijatelja, sa svim znanjem koje su mu pružili, i ponudio da ga podeli sa mnom; a sada, hoću da znam koliko još mogu da ostarim a da ne osetim da sam napokon zaista odrastao? I koliko još mogu da saznam, a da ne postanem mudar?

Bar sam znao zbog čega imam problema sa završecima; zato što ono što je beskonačno nema kraja. Ljudi poput mene nemaju završetka. Ne moraju da ih imaju.

Galaksija je naš Rinklrok, i prijem na kome se okupljaju stari drugovi traje bez prestanka. Menjamo se. S vremena na vreme nastupaju razdoblja kada radimo nešto drugo, i ta razdoblja mogu biti čak i veoma duga. Našim razgovorima ima kraja, ali svaki kraj je istovremeno početak novog razgovora, i počeci se nižu bez prestanka, jer to je značenje reči 'večnost'.

Mogu vam ispričati o nekim završecima (koji su takođe počeci), kao, na primer, o Albertovom razgovoru sa Esi. "Izvinite, gospođo Brodhed", rekao je, "ne znam da li vas je mnogo uznemirilo to što vam program koji ste sami napisali ne reaguje."

"Do đavola, i jeste", odgovori ona s negodovanjem.

"Vidite, ja više nisam samo vaš program. Jedan moj deo su dopisali drugi."

"Drugi?"

"Oni koje ste nazivali Neprijateljima", objasni on. "Koje su Hiči nazivali Mučkim Ubicama. Ali oni sigurno nisu ubice, ili bar..."

"Oh?" prekide ga Esi. "Možeš li da ubediš Sporaće u to? Da ne pominjemo neka druga bića koja su potpuno zatrli ti dobronamerni stvorovi koji nisu ubice?"

"Gospođo Brodhed", reče on ljubazno, "hteo sam da kažem, pre nego što ste me prekinuli, da oni nisu ubice po svojoj volji. Sporaći su bili sazdani od materije. Naše, hoću reći njihovo iskustvo im tada još nije davalo razloga da poveruju da protoni i elektroni, kad se međusobno povežu, mogu da proizvedu um. Molim vas, razmislite i sami. Pretpostavimo da je vaš deda otkrio da će mu neki od onih primitivnih računara koje je tada pravio negde u budućnosti možda zasmetati u nečemu što je naumio. Šta bi uradio?"

"Razbio bi ga", složi se brzo Esi. "Deda mi je bio vraški prek čovek."

"Ne bi mu palo na pamet, siguran sam..." - Albert se nasmeši - "... da mašinska inteligencija može da poseduje - kako da to nazovem? Dušu? U svakom slučaju, ono što imamo mi, montirani umovi. Tako su i oni - 'razbili', kako vi kažete, ta bića. Nisu se libili; primetili su da većina materijalnih stvorenja uživa da uništava, i prosto su ih podstakli da uništavaju jedni druge."

Sada sam ga ja prekinuo. "Hoćeš li, možda, da tvrdiš da nas Mučke Ubice sada vole?"

"Oni to tako ne kažu", učtivo odgovori Albert. "U stvari, vi - naravno, na žalost, ubrajam tu i sebe - mi smo u poređenju s njima bića na veoma niskom stupnju razvoja. Ali kada se, prilikom jedne rutinske provere, pokazalo da na Stražarskom točku postoje uskladišteni umovi, naređeno je da se stvar ispita." Opet se nasmešio. "Položili ste ispit. Zato oni više ne žele da vam budu Neprijatelji; jedino žele da im se niko ne meša u posao - i", dodade on ozbiljno, "preklinjem te, Robine, da učiniš sve što možeš da sprečiš neki takav pokušaj."

"Misliš na posao kojim će vasiona opet da se vrati na početak?"

"Kojim će se napraviti boljom", ispravi me Albert.

"Ha", reče Esi, vrteći glavom. "boljom za njih, jesi li na to mislio?"

"Mislio sam boljom za sve nas." Albert se nasmeši. "Zato što ćemo do onog doba kada se širenje vasione bude zaustavilo i kada počne skupljanje, svi mi već postati isti kao oni. Neki već i jesu, znate - bar oni koji su montirani umovi. Zato su i mogli da saobraćaju sa mnom."

"Za ime sveta", prošapta moja draga žena, Esi.



Mogu vam ispričati i o njegovom razgovoru sa Džulijom Kasatom.

"Vi, naravno, već znate", rekao mi je Albert, onako, kao uzgred, "da njima oružje ne može naškoditi."

"Neprijateljima! Ali to ćemo tek videti, Ajnštajne!"

Albert je sumorna lica odbijao dimove. Zavrteo je glavom. "Zar vam nije jasno zbog čega ćete opet morati da izgubite? Sve nade polažete u mogućnost da napravite nešto čime ćete uništiti kugelblic, zbog koga je postavljen Stražarski točak, da motri na njega, na samom ulazu u Galaksiju. Kažite mi, generale Kasata, imate li iole razloga da verujete da je naša Galaksija po bilo čemu izuzetna?"

"Pa, mi smo u njoj!" graknu Kasata.

"Da", složi se Albert, "ona je jedinstvena po tome što ima nas. Ali šta vas navodi na pomisao da Neprijatelji žive samo u njoj? Zar zaista pretpostavljate da je naša Galaksija drukčija od ostalih?"

"Isuse, Bože, Alberte", poče Kasata, "ako pokušavaš da mi kažeš ono što mislim da pokušavaš..."

"Da, upravo to vam kažem, generale Kasata. Oni se nisu ograničili samo na jednu Galaksiju. Oni nameravaju da ponovo izgrade čitavu vasionu! Vasionu sa stotinama milijardi galaksija, o kojima gotovo da ništa ne znamo."

"Da, naravno", rekoh ja hvatajući se za slamku, "ali mi znamo da su ovde, zato što znamo da su se umešali u stvari u ovoj galaksiji."

"To je", mračno odvrati Albert, "samo dokaz da su se isto tako mogli umešati i u druge. Pa, valjda ne mislite da su se inteligentna živa bića mogla razviti samo u našoj Galaksiji? Mogla su u svakoj! Čak, možda, i u maglinama u međugalaktičkom prostoru! Ako su oni ozbiljno rešili da spreče sva organska razumna živa bića da im se mešaju u posao, sigurno će biti dovoljno pametni da sve takve tačke drže na oku."

"Dakle, čak i ako uništimo kugleblic..."

"To ne možete. Ali i kad biste mogli", nastavi Albert, "to bi bilo kao da upljeskate jednu ce-ce muvu i onda verujete da ste zauvek otklonili svaku opasnost od encefalitisa."

Još malo je ćutke odbijao dimove, posmatrajući Džulija Kasatu. Onda se nasmešio. "To vam je loša vest", reče on. "A dobra vest je da ste otpušteni s posla."

"Otpušten sa..."

"Nezaposlen, tako je." Albert klimnu. "Pošto, naravno, više ne postoji potreba za Udruženom Stražom protiv Mučkih Ubica. Što znači da više ne možete izdavati naredbe. Što znači da se ne morate vraćati da bi vas pogubili. Što znači da ste slobodni da ostanete u ovom sadašnjem stanju dokle god budete želeli, kao i mi ostali."

"Kasata samo razrogači oči. "Oh, divno", uzviknu on, gledajući Ališu Lo.



Mogu vam pričati i o Albertovom razgovoru sa Ališom Lo.

"Oprostite ako sam govorio u zagonetkama, gospođice Lo", počeo je on, "ali kad su vas oni proučavali, dok ste putovali na Stražarski točak..."

"Doktore Ajnštajn! Nisam znala da su N... da su i drugi leteli zajedno s nama!"

On se nasmeši. "U to vreme nisam znao ni ja, iako sam - to sada znam - već pretpostavljao. Bili su s nama. I sada su tu, u mom programu; oni su svuda gde hoće da budu, gospođice Lo, i pretpostavljam da će tako biti i ubuduće, zato što smo im mi veoma zanimljivi. Vi, naročito."

"Ja? Zbog čega baš ja?"

"Zato što ste bili dobrovoljac", objasni Albert. "Ja nisam imao izbora; stvoren sam kao kompjuterski program, i to sam i ostao. Robinet je umro. Jedino mu je preostalo da pristane da ga mašinski uskladištimo. General Kasata i gospođa Brodhed su oboje dvojnici živih osoba - ali vi - vi ste jedini namerno izabrali mašinsko uskladištenje! Svesno ste odbacili svoje materijalno telo."

"Samo zato što je moje materijalno telo bilo bolesno, i ružno i..."

"Zato što ste uočili da je mašinsko uskladištenje bolje", potvrdi Albert, klimnuvši. "A njima se to dopalo, jer ono i jeste bolje, i oni nimalo ne sumnjaju da će u jednom trenutku, kad situacija postane kritična, svi živi ljudi i Hiči poći za vašim primerom."

Ališa Lo pogleda Džulija Kasatu. Rekla je isto što i on, rekla je: "Oh, divno!"



Mogu vam pričati i o Albertovom razgovoru sa mnom - to jest, bar o onom poslednjem delu. Bio je to jedan od onih završetaka koji su istovremeno i počeci, jer on je imao nešto spremljeno i za mene. "Žao mi je, zaista, Robine, što nisam mogao da ti odgovorim na pitanje kada si me tražio", reče on, "ali nije bilo moguće dok sam učio kod njih."

Rekoh mu, praštajući mu: "Pretpostavljam da ti je trebalo dugo vremena da naučiš sve što oni znaju."

"Sve! Oh, Robine, nisam gotovo ništa saznao. Imaš li uopšte predstavu koliko su oni stari? I koliko već znaju? Ne", reče on vrteći glavom, "nisam učio njihovu istoriju, niti kako se može navesti vasiona da počne da se skuplja. U stvari, ništa od tih stvari koje se mogu praktično primeniti nisam naučio."

"Ta, nemoj", iznenadih se, "a zašto nisi?"

"Nisam se raspitivao o tome", odgovori on jednostavno.

Razmišljao sam. "Pa, dobro", rekoh, "pretpostavljam da će nam oni sami kazati, kad dođe vreme..."

"Iskreno sumnjam", usprotivi se Albert. "A i zašto bi? Da li bi ti pokušao da naučiš mačku da upravlja vasionskim brodom? Možda, jednog dana, kad svi budemo napredovali do sledećeg stupnja evolucije..."

"Misliš, kao ti?"

"Mislim kao mi, Robine", ispravi me on blago. "Kada svi živi ljudi i Hiči odluče da budu živi još više, i da žive večito - kao mi - tada će se možda ukazati prilika da s njima zaista povedemo dijalog... Ali, sledećih nekoliko miliona godina, mislim, oni nas neće više dirati - ako ne budemo dirali mi njih."

Naježio sam se. "O tome ću se", rekoh, "sa zadovoljstvom pobrinuti."

"Drago mi je što to čujem", prihvati Albert.

Nešto u njegovom glasu natera me da se okrenem i da ga pogledam. To više nije bio Albertov glas. Bio je to neko drugi, neki glas koji sam već ranije čuo. A ni onaj koji mi se sada obraćao više nije bio Albert.

Bio je to Neko, sasvim drukčiji. "Najzad", dodade On smešeći se, "i oni su Moja deca."



Možda zaista nikada neću doživeti ono divno doba mudrosti i zrelosti, kada ću znati odgovore na sva pitanja koja me i sada muče.

Ali možda je dovoljno da ih samo i dalje postavljam.





[Edit by Ace_Ventura: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]