Pol Frederik

S One Strane Plavog Obzorja Događanja

Prevod: Grdanički Zorica

Pohl Frederik "Beyond The Blue Event Horizon", 1981.

Serija "Kapija"
(2)

1.

     Nije mu bilo lako živeti, budući da je mlad, budući da je tako potpuno sam. "Idi u zlatni, Vone, ukradi ono što želiš, uči. Nemoj da se bojiš", govorili su mu mrtvaci. Ali kako je mogao da se ne boji? Nedotupavni, ali neugodni, starci koristili su zlatne hodnike. Mogli su se u njima svuda naći, naročito na mestima gde su se završavali, tamo gde su zlatna povesma znakova beskrajno vijugala do samog središta. To jest, tačno onde gde su ga mrtvaci nagovarali da ide. Možda je morao tamo da ide, ali nije mogao, a da se ne boji.
     Von nije znao šta će se dogoditi ako ga starci ikada budu uhvatili. Mrtvaci su verovatno znali, ali on uopšte nije mogao da uhvati smisao u njihovim nevezanim trućanjima o ovoj temi. Nekada davno, kad je Von bio sasvim mali... kad su mu roditelji još bili živi, dakle toliko davno... njegovog oca su uhvatili. Bio je dugo odsutan, a onda se vratio u njihov dom osvetljen zelenom svetlošću. Drhtao je, i dvogodišnji Von je video da mu je otac preplašen, pa je vrištao i urlao jer se onda i on prestrašio.
     Ipak je morao da ide u zlatne, bilo da oni strogi starci sa žabljim čeljustima jesu ili nisu tamo, jer upravo tamo su se nalazile knjige. Mrtvaci su bili prilično dobri. Ali i mrzovoljni, i razdražljivi, i često nečim opsednuti. Knjige su bile najbolji izvor znanja, a da bi do njih došao, Von je morao da ide tamo gde su se nalazile.
     Knjige su bile u hodnicima koji su se presijavali u zlatnoj boji. Bilo je i drugih hodnika, zelenih i crvenih i plavih, ali u njima nije bilo knjiga. Von je mrzeo plave hodnike jer su bili hladni i bez života, i u njima su bili mrtvaci. Zeleni više nisu upotrebljavani. On je najveći deo provodio na mestima gde se treperava paučinasta crvena svetlost širila po zidovima, a u levkastim koševima još mogla naći hrana; znao je da ga tu neće niko uznemiravati, ali i da će biti sam. Zlatni su još bili u upotrebi, ali koliko korisni, toliko i opasni. I sada je evo tu, i psuje mrzovoljno... ali sasvim tiho... jer se našao u škripcu. Prokleti bili ti vražji mrtvaci! Zašto je slušao njihovo blebetanje?
     Šćućurio se, drhteći u bobičastom grmu koji ga nije dovoljno zaklanjao, dok su dva glupava starca stajala brižno berući bobice s druge strane i stavljajući ih pravo u svoja žabasta usta. Bilo je, zaista, neobično što su tako dokoni. Jedan od razloga zbog kojih je Von prezirao starce bio je što su uvek bili u poslu, uvek su nešto popravljali i nosili i galamili, kao da ih neko goni. Međutim, ova dvojica ovde bili su dokoni baš kao i Von.
     Obojica su imali tanke brade, ali jedan je takođe imao i grudi. Von u njemu prepoznade ženku koju je video već više puta; upravo je ona bila najrevnosnija u nalepljivanju šarenih komadića nečega... hartije? plastike?... na svoj sari, a ponekad i na svoju tamnu, pegavu kožu. Verovao je da ga oni neće ugledati, pa ipak je osetio pravo olakšanje kada su se, posle izvesnog vremena, oboje okrenuli i otišli. Nisu govorili. Von gotovo nikada nije čuo nekog od ozbiljnih staraca, sa žabastim ustima, da govori. Kad su govorili nije ništa razumeo. Von je dobro govorio šest jezika... španski koji je naučio od oca, engleski koji je naučio od majke, nemački, ruski, kantonsko narečje kineskog, i finski koji je naučio od pojedinih mrtvaca. Ali jezik ovih stvorenja sa žabastim ustima nije razumeo.
     Čim su malo zamakli iz zlatnog hodnika... brzo, juriš, grabi! Sa tri knjige Von se bezbedno vratio u jedan crveni hodnik. Možda su ga starci videli, a možda i nisu. Nisu brzo reagovali. Eto zašto je on uspevao da ih tako dugo izbegne. Proveo bi po nekoliko dana po hodnicima, a onda bi otišao. Dok se oni osveste da je on tu negde, on bi nestao; bio je već na brodu, napolju.
     Knjige je odnosio na brod u košari povrh paketa s hranom. Akumulatori su bili skoro puni. Mogao je da krene kad god zaželi, ali bi bolje bilo da se sasvim napune, a smatrao je da i nema potrebe da žuri. Gotovo čitav sat punio je plastične džakove vodom za dosadno putovanje. Kakva šteta što na brodu nije bilo čitača pa da bude manje dosadno! A onda, zamoren radom, odlučio je da se pozdravi sa mrtvacima. Oni će se možda odazvati, a možda i neće, možda čak neće ni hajati. Ali on nije imao nikoga drugog s kim bi mogao da razgovara.
     Von je bio petnaestogodišnji dečak, visok, žilav, prilično crnpurast po prirodi a još crnpurastiji zbog osvetljenja kojem je bio izložen na brodu, gde je provodio veliki deo vremena. Bio je snažan i pun samopouzdanja. Morao je da bude takav. U levkastim koševima uvek je bilo hrane, a i drugih stvari, koje je uzimao kad bi se osmelio. Jednom ili dva puta godišnje, kad se sete, mrtvaci bi ga uhvatili pomoću svojih malih mobila i odvodili ga u jednu malenu odaju u plavim hodnicima, gde bi proveo jedan dosadan dan na prilično iscrpnom telesnom pregledu. Ponekad bi mu plombirali zub, obično bi primio neke injekcije vitamina i mineralnih materija sa dugotrajnim dejstvom, a jednom prilikom su mu dali da nosi naočari. Ali on nije hteo da ih nosi. Takođe bi ga podsetili, kad bi to predugo zanemarivao, da čita i uči, kako od njih tako i iz knjiga u magacinima. Njemu nije bilo potrebno da ga na to mnogo podsećaju. Voleo je da uči. Izuzev u tome, u svemu drugom bio je potpuno prepušten sam sebi. Ako mu je bila potrebna odeća, odlazio je u zlatne hodnike i krao je od staraca. Ako mu je bilo dosadno, izmišljao je šta da radi. Po nekoliko dana u hodnicima, po nekoliko nedelja na brodu, još koji dan na onom drugom mestu, a onda sve iz početka. Vreme je prolazilo. Nije imao nikoga da mu pravi društvo, još od svoje četvrte godine kada su mu roditelji nestali, pa je gotovo zaboravio kako izgleda imati nekog prijatelja. To mu nije smetalo. Činilo mu se da mu je život prilično potpun, pošto nije imao nikakav drugi život s kojim bi ga uporedio.
     Ponekad bi pomislio kako bi bilo lepo da se skrasi na ovom mestu ili na onom, ali sve je to bio samo san. Nikada nije preraslo u nameru. Već više od jedanaest godina preletao je ovako od jednog mesta na drugo. Na ovom drugom mestu postojale su stvari kojih u civilizaciji nije bilo. Postojala je sanjaonica u kojoj je mogao da se opruži na leđa i zatvori oči, pa da mu se čini da nije sam. Ali tu nije mogao da živi, uprkos obilju hrane i odsustvu opasnosti, jer je iz jedinog postojećeg akumulatora voda curila samo kap po kap. U civilizaciji je bilo mnogo toga što u ovoj orbitalnoj stanici nije postojalo: mrtvaci i knjige, jezoviti istraživački "pohodi" i smeli pljačkaški prepadi u kojima je odnosio odeću i neke drangulije, nešto se dešavalo. Ali ni tu nije mogao da se nastani, jer bi ga oni sa žabastim vilicama sigurno pre ili kasnije uhvatili. Stoga je putovao tamo i natrag.
     Vrata koja su vodila u odaju sa mrtvacima nisu se otvorila kad je Von zgazio na papučicu. Gotovo je lupio u njih nosem. Iznenađen, on se zaustavio a onda gurnuo vrata oprezno, pa zatim jače. Morao je da gurne svom snagom da bi se otvorila. Nikada dotle nije mario da ih otvara ručno, mada su tu i tamo znala da oklevaju i puštaju zabrinjavajuće zvuke. Von je već imao iskustva sa pokvarenim mašinama; iz tog razloga zeleni hodnici nisu više bili mnogo korisni. Ali, u pitanju su bili samo hrana i toplota, a toga je bilo u izobilju u crvenim, čak i u zlatnim. Bilo je nezgodno što se kvari nešto na ovom mestu gde su mrtvaci, jer ako se oni pokvare on druge nema.
     Ipak, sve je izgledalo normalno; prostorija sa pultovima jasno osvetljena fluorescentnom svetlošću, temperatura prijatna, čulo se samo lagano zujanje i povremeno škljocanje mrtvaca iza njihovih oplata dok su premišljali svoje usamljene, ludačke misli i ko zna šta još radili kad on s njima nije razgovarao. Seo je na svoju stolicu, premeštajući zadnjicu kao i uvek tamo-amo kako bi se namestio na loše oblikovanom sedištu, i namakao slušalice na uši.
     "Ja sad odlazim na orbitalnu stanicu", rekao je.
     Odgovora nije bilo. On ponovi istu rečenicu na svim jezicima koje je znao, ali izgledalo je da niko ne želi da razgovara. Kakvo razočarenje. Ponekad bi se dvoje ili troje rado javilo da mu prave društvo, možda čak i više njih. Onda bi se svi lepo nadugačko ispričali, pa se činilo da uopšte nije sasvim sam. Skoro kao da je deo neke "porodice"; ovu reč je znao iz knjiga i iz onoga što su mu mrtvaci pričali, ali je se jedva sećao kao nečeg stvarnog. Što je bilo dobro. Gotovo isto tako dobro kao kad bi bio u sanjaonici gde bi za trenutak mogao da ima iluziju da je deo stotine porodica, milion porodica. Ogromnog mnoštva ljudi! Samo, to već nije mogao dugo da izdrži. Stoga, kad je morao da napusti orbitalnu stanicu da bi išao po vodu i da bi bio u nešto opipljivijem društvu mrtvaca, nikada nije osećao žaljenje. Ali je uvek voleo da se vrati uzanom kauču i glatkom metalnom poklopcu na njemu, i snovima.
     To ga je čekalo; ipak je odlučio da mrtvacima pruži još jednu priliku. Čak i kad im nije bilo do razgovora, ponekad je znao da ih zainteresuje tako što bi im se obratio direktno. Premišljao je jedan trenutak, a onda je otkucao broj pedeset sedam.
     Začuo je u slušalici tužan glas iz daljine koji je mrmljao za sebe: "...pokušala da mu pričam o izgubljenoj masi. Masi! Jedina masa u njegovoj glavi bilo je dvadeset kilograma one glupe žene! One kamenjarke, Doris. Samo kad je pogleda, o sve ti taj zaboravi, i misiju, i mene..."
     Mršteći se, Von podiže dva prsta da ovo prekine. Broj pedeset sedam je bila takva dosadnica! Voleo je da je sluša kad je govorila suvislo zato što joj je glas pomalo zvučao kao glas njegove majke onako kako ga je zadržao u sećanju. Ali ona kao da je uvek s astrofizike i vasionskih letova i drugih zanimljivih stvari direktno prelazila na svoje lične probleme. On pljunu na ono mesto na oplati iza koga se po njegovom sopstvenom nahođenju nalazila pedeset sedmica... ovu "veštini" naučio je bio od staraca... nadajući se da će ona da kaže nešto zanimljivo.
     Međutim, činilo se da ona nema nameru da to učini. Pedeset sedmica... kad je govorila razumljivo volela je da joj se obraćaju sa 'Henrijeta'... je nastavila da brblja o znatnim crvenim pomacima spektralnih linija i o Arnoldovom neverstvu sa Doris. Ko god da su bili. "Mogli smo da budemo heroji", jecala je ona, "i dali bi nam deset miliona dolara, možda i više, ko zna koliko bi nam platili za ovaj let? Ali oni su se stalno iskradali u lender i... Ko si ti?"
     "Ja sam Von", reče momčić bodreći je uz smešak, mada nije smatrao da ona može da ga vidi. Činilo se da nastupa jedan od njenih lucidnih trenutaka. Obično nije znala da on s njom razgovara. "Molim te nastavi da govoriš."
     Nastala je duga pauza, a onda "NGC 1199", reče ona. "Sagitarijus A Zapadno."
     Von je učtivo čekao. Još jedna duga pauza a onda je kazala "On se nije osvrtao na prave podsticaje. Navaljivao je samo na Doris. Upola mlađa od njega! Uz to pileći mozak. Prvo i pre svega nije uopšte ni trebalo da se nađe u ovoj misiji..."
     Von zaklati glavom kao starci žabastih vilica. "Ti si vrlo dosadna", reče on strogo, i isključi je. Premišljao je, a onda je pozvao profesora, otkucavši broj četrnaest:
     "...mada je Eliot još bio student na Harvardu, u njega je slikovitost izražavanja bila kao u potpuno zrela čoveka. I to genija. 'Trebalo je da budem par čupavih kandži'. Samopotcenjivanje čoveka iz mase dovedeno do krajnje granice simboličnosti. Kako on sebe vidi? Ne samo kao ljuskara. Ne čak ni kao ljuskara, već samo kao apstrakciju ljuskara: kao kandže. I to još čupave. U sledećem stihu vidimo..."
     Von ponovo pljunu na oplatu dok je isključivao dugme; čitava površina zida bila je umrljana tragovima njegovog nezadovoljstva. Sviđalo mu se kad je doktor recitovao poeziju, ali ne toliko kad je o njoj govorio. Kod najluđih mrtvaca, kao što su bili četrnaest i pedeset sedam, niste uopšte znali šta će se dogoditi. Oni su retko reagovali, i gotovo nikada na neki suvisli način, pa ili slušate ono o čemu u toj prilici govore ili ih isključujete.
     Bilo je skoro vreme da krene, ali je probao još jedanput; jedinog sa trocifrenim brojem, svoga posebnog prijatelja, Malog Džima. "Zdravo, Vone." Glas je bio tužan i blag. Uzbuđivao ga je, kao iznenadna drhtavica od straha u blizini staraca. "To si ti Vone, zar ne?"
     "Glupo pitanje. Ko bi drugi bio?"
     "Čovek se uvek nada, Vone." Nastupila je pauza, a onda se Mali Džim iznenada zacerekao: "Jesam li ti ispričao onaj o svešteniku, rabinu i dervišu kojima je ponestalo hrane na planeti napravljenoj od svinjskog mesa?"
     "Mislim da jesi, Mali Džime; a uostalom ne želim sad da slušam viceve."
     Nevidljivi pojačivač je zapucketao i zazujao za trenutak, a onda je mrtvac rekao: "Uvek ista priča, Vone? Hoćeš opet da pričaš o seksu?"
     Dečakov izraz lica ostade nezainteresovan, ali onaj dobro poznati osećaj golicanja u donjem trbuhu oglasio se. "Pa mogli bismo, Mali Džime."
     "Pravi si razuzdani pastuv za svoje godine, Vone", izjavi mrtvac; a zatim: "Jesam li ti pričao kako su me jednom skoro strpali u zatvor zbog seksualnog prestupa? Bilo je propisno vruće. Vraćao sam se kući kasno uveče vozom za Rosel Park, a ta devojka je ušla, sela preko puta mene, podigla noge, i počela da se hladi suknjom. Šta bi ti radio? Ja sam gledao, znaš. A ona je nastavila da se hladi, a ja nastavio da gledam, i najzad negde oko Hajlendsa ona se požalila kondukteru, a ovaj me izbacio iz voza. Znaš li šta je u tome bilo smešno?"
     Von je bio očaran. "Ne, Mali Džime", dahtao je.
     "Smešno je bilo to što je moj voz bio pobegao. Imao sam vremena, pa sam otišao da pogledam koji pornić. Dva sata, Bože moj, svemogućih kombinacija koje bi ti mogle pasti na um. Jedino bih više mogao da vidim pomoću proktoskopa, pa onda zašto sam se izvijao sa svog sedišta da bih virio u njene male bele gaćice? Nego znaš li šta je bilo još smešnije od ovoga?"
     "Ne, Mali Džime."
     "Ona je bila u pravu! Buljio sam, to je tačno. Upravo sam se bio nagledao toga koliko voliš, ali baš sa nje nisam mogao da skinem oči! Međutim, to nije bilo ono najsmešnije. Hoćeš li da ti kažem šta je od svega bilo najsmešnije?"
     "Da, molim te, Mali Džime. Hoću."
     "E, pa ona je sišla s voza sa mnom! I povela me svojoj kući, pa smo se prevrtali tamo-amo cele celcate noći. Ime nikako nisam mogao da joj zapamtim. Šta kažeš na ovo, Vone?"
     "Kažem, je li to istina, Mali Džime?"
     Pauza. "Ovaj, nije. Ti baš umeš sve da pokvariš."
     Von reče odsečno: "Ja ne želim izmišljene priče, Mali Džime. Želim da naučim stvarne činjenice." Von je bio ljut i nosio se mišlju da isključi Malog Džima kako bi ga kaznio, ali nije bio siguran koga bi na taj način kaznio. "Hajde budi dobar, Mali Džime", ulagivao se on.
     "Pa..." Bestelesni um za trenutak zaškljoca i zašaputa nešto za sebe, birajući kako da započne razgovor. "Da li bi hteo da saznaš zašto divlji patak napastvuje svoju sabraću?"
     "Ne!"
     "Meni se ipak čini da bi, Vone. Zanimljivo je. Ne možeš da razumeš ponašanje primata ukoliko ne shvatiš čitav spektar strategija pri razmnožavanju. Čak i one čudne. Čak i kod crvenih glista. I one koriste metod napastvovanja, a znaš li šta Moniliformis dubius radi? On ne samo što napastvuje svoje ženke, on čak napastvuje i suparničke mužjake. Stavi im nešto nalik na gips, pa onda onaj drugi mužjak ne može da 'deluje'."
     "Ne želim sve to da slušam, Mali Džime."
     "Ali, Vone, smešno je! Zato ga i zovu 'dubius'!" Mrtvac se cerekao na svoj mehanički način, a-he! a-he!
     "Prestani s tim, Mali Džime!" Ali Von nije više bio prosto ljut. Bio je ulovljen. Ovo je bila njegova omiljena tema, a zbog spremnosti da o njoj razgovara, nadugačko i naširoko, Mali Džim je postao Vonov najmiliji mrtvac. Von otvori jedan paket s hranom i, mljackajući, reče: "Ono što želim da čujem je kako se to radi, Mali Džime, molim te?"
     Da je mrtvac imao lice na njemu bi se videlo kako se trudi da se ne nasmeje, međutim on ljubazno reče: "U redu, sinko. Znam da se i dalje nadaš. Hajde da vidimo. Jesam li ti rekao da motriš kakve su im oči?"
     "Da, Mali Džime. Rekao si ako im se šire zenice to znači da su seksualno nadražene."
     "Tako je. I pomenuo sam da postoje dimorfne seksualne strukture u mozgu?"
     "Čini mi se da ne znam šta to znači, tačno."
     "Ovaj, ne znam ni ja, ali anatomski je tako. One su različite, Vone, skroz-naskroz."
     "Molim te, Mali Džime, pričaj mi još o tim razlikama!" I mrtvac je pričao, a Von je pažljivo slušao. Uvek je imao vremena da se vrati na brod, a Mali Džim je bio neobično jasan ovog puta. Svaki mrtvac imao je temu o kojoj je posebno voleo da priča, kao da je svaki od njih bio zamrznut misleći upravo na ono što mu je najvažnije u životu. Ali čak ni o svojim omiljenim temama nisu uvek govorili razgovetno. Von gurnu u stranu mobil kojim su ga oni hvatali... kad je bio ispravan... i prući se po podu, oslonivši se rukama o bradu, dok je mrtvac brbljao i prisećao se i objašnjavao šta je udvaranje, i davanje poklona, i preduzimanje koraka.
     Priča je bila divna, mada ju je ranije već čuo. Slušao je sve dok mrtvac nije usporio, zapeo, i stao. Onda je progovorio dečak, u želji da proveri jednu teoriju:
     "Poduči me, Mali Džime. Čitao sam jednu knjigu u kojoj su muškarac i žena imali snošaj. On je nju udario po glavi i uzeo je dok je bila u nesvesti. Meni se čini da je to delotvoran način 'vođenja ljubavi', Mali Džime, međutim u drugim pričama to traje mnogo duže. Zašto je to tako?"
     "To nije bila ljubav, sinko. To je bilo ono o čemu sam ti pričao. Napastvovanje. Napastvovanje ne valja kad su u pitanju ljudi, makar bilo dobro kad se radi o divljem patku."
     Von klimnu terajući ga da nastavi: "Zašto, Mali Džime?"
     Pauza. "Demonstriraću ti to matematički, Vone", reče najzad mrtvac. "Privlačni seksualni objekti mogu se definisati kao ženke, mlađe od tebe najviše pet godina, starije najviše petnaest godina. Ove cifre su uzete prema tvom sadašnjem uzrastu, i treba ih uzeti samo kao aproksimativne. Privlačni seksualni objekti mogu se dalje karakterisati vizuelnim, olfaktornim, taktilnim i auditivnim kvalitetima koji na tebe deluju stimulativno, i to u datom nizu opadajući po važnosti u odnosu na verovatnoću ulaska. Da li ti je dovde jasno?"
     "Ne baš."
     Pauza. "Pa, zasad toliko o tome. Sad pazi. Na osnovu ove četiri karakteristike u pripremnoj fazi, neke ženske će te privlačiti. Sve do trenutka kontakta nećeš znati ništa o drugim karakteristikama koje mogu da te odbijaju, vređaju ili hlade. 5/28 subjekata imaće menzis. 3/87 imaće gonoreju, 2/95 sifilis. 1/17 biće suviše dlakave po telu, imaće neki nedostatak na koži ili druge fizičke mane skrivene odećom. I na kraju, 2/71 ponašaće se sablažnjivo za vreme snošaja, 1/16 imaće neprijatan zadah, 3/7 će se toliko opirati napastvovanju da će ti umanjiti osećaj zadovoljstva; ovo su subjektivne vrednosti kvantifikovane tako da odgovaraju tvom psihološkom profilu, koji je poznat. Kad skupiš na gomilu sve ove razlomke, izgledi su više od šest prema jedan da nećeš postići maksimum zadovoljstva prilikom napastvovanja."
     "Znači ne smem da se sparujem sa ženom ako ne zadobijem njenu ljubav?"
     "Tako je, dečko. Ne računajući da je to i protivzakonito."
     Von je za trenutak ćutao zamišljen, a onda se setio da zapita: "Je l' ovo sve istina, Mali Džime?"
     Razdragano cerekanje. "Sad sam te udesio, momče. Do poslednje reči."
     Von se napući kao kakav žabasti. "Nije bilo mnogo uzbudljivo, Mali Džime. U stvari, ti si me ohladio."
     "Šta ti misliš, klinac?" reče Mali Džim nabusito. "Rekao si mi da ne izmišljam priče. Zašto si sad tako neljubazan?"
     "Spremam se da idem. Nemam puno vremena."
     "Nemaš ti ništa, a ne samo vremena!" zacereka se Mali Džim.
     "A ti nemaš ništa da ispričaš što ja želim da čujem", reče Von grubo. Onda ih je sve isključio, ljutito otišao na brod i pritisnuo komandnu palicu. Nije mu palo na pamet da je bio grub prema jedinom prijatelju koga je imao u vaseljeni. Nikad mu nije palo na pamet da su njihova osećanja važna.

2.

     Hiljadu dvesta osamdeset drugog dana našeg putovanja ka Ortovoj maglini u "paket-aranžmanu", najuzbudljiviji trenutak bio je prispeće poštanskih pošiljki. Vera je veselo zazvonila i svi smo došli po njih. Bilo je šest pisama za moju malu nestašnu polu- svastiku od slavnih filmskih glumaca, ovaj, ne baš filmskih glumaca. Ona prosto piše slavnim atletski razvijenim lepotanima, jer njoj je samo četrnaest godina i potrebno joj je da ima nekakve muškarce o kojima će da sanja, koji će joj odgovarati na pisma, mislim zato što im njihovi agenti za štampu kažu da će to biti dobra reklama. Jedno pismo iz starog kraja za Pejtera, moga tasta. Dugačko, na nemačkom. Žele da se vrati u Dortmund i da se kandiduje za gradonačelnika ili B_rgermeister-a ili tako nešto. Pod pretpostavkom, naravno, da je još živ kad se vrati, što je samo pretpostavka za svakog od nas četvoro. Ali oni ne odustaju. Dva privatna pisma za moju ženu, Lervi, pretpostavljam od bivših udvarača. I jedno pismo za sve nas od udovca sirote Triše Bover, ili možda muža, zavisno od toga da li Trišu smatrate za živu ili mrtvu:
     Da li ste videli bilo kakav trag Trišinog broda?
     Hensen Bover

     Kratko i nežno, jer, pretpostavljam, toliko je para mogao da odvoji. Rekao sam Veri da mu pošalje isti odgovor kao i uvek... "Na žalost, ne." Imao sam puno vremena da se pozabavim ovom poštom, jer ništa nije stiglo za Pola C. Hola, tj., za mene.
     Za mene obično i nema mnogo, i to je jedan od razloga što dosta igram šah. Pejter mi kaže da imam sreće što sam uopšte na ovoj misiji, a ja mislim da ne bih ni bio da on nije uložio u nju svoj sopstveni novac, finansirajući čitavu svoju porodicu. Kao i svoje stručno znanje, ali to smo učinili svi. Pejter je hemičar, specijalista za ishranu. Ja sam inženjer-konstruktor. Moja žena, Dorema... bolje da je tako ne zovete, mi je uglavnom zovemo Lervi... je pilot. Đavolski dobar pilot. Lervi je mlađa od mene, ali ona je provela šest godina na Kapiji. Nikad nije zabeležila neki uspeh, vratila se gotovo bez prebijene pare, ali je mnogo naučila. Ne samo o upravljanju brodom. Ponekad posmatram Lervine ruke okićene sa pet svemirskih narukvica, po jedna za svaku misiju na Kapiju; a njene šake, čvrste i sigurne na kontrolnoj tabli broda, tople i izazovne kad se dodirnemo... Ne znam mnogo o tome šta joj se desilo na Kapiji. Možda i ne treba.
     Druga je njena mala polu-sestra, Žanina, šmizla jedna. Ah, Žanina! Ponekad je imala ćetrnaest godina, a ponekad četrdeset. Kad je imala četrnaest, pisala je svoja zanesena pisma svojim filmskim starovima i igrala se svojim igračkama... jednim čupavim, napunjenim oklopnikom, jednom Hiči-lepezim (pravom) i jednim vatrenim biserom (lažnim) koje joj je otac kupio da bi je privoleo da krene na put. Kad je imala četrdeset onda je najviše volela da se igra sa mnom. I to je cela priča. Jedni drugima na glavi tri i po godine. Pokušavajući da ne dođemo dotle da treba da izvršimo samoubistvo.
     Nismo bili sami u kosmosu. Ponekad bismo posle duge pauze dobijali poruku od naših najbližih suseda, sa baze na Tritonu ili sa nekog istraživačkog broda koji se izgubio. Ali Triton, zajedno sa Neptunom, bio je daleko ispred nas u svojoj orbiti... da poruka ode tamo i natrag bilo je potrebno tri nedelje. A istraživački brod nije imao dovoljno pogonske energije da je na nas traći, mada su sad bili udaljeni samo pedeset svetlosnih sati. Nije to bilo kao kad se s prijateljima čavrlja preko baštenske ograde.
     Prema tome, ja sam mnogo igrao šah sa našim brodskim računarom.
     Nema baš bogzna šta da se radi kad čovek putuje na Ortovu maglinu sem da se igraju razne igre, što je bio pravi način da se ostane izvan borbe u Ratu između dve žene koji je bez prekida besneo na našem brodiću. Ja sam u stanju da podnesem moga tasta, ako baš moram. On se uglavnom držao po strani od ostalih, koliko je to moguće u četiri stotine kubnih metara. Ponekad ne mogu da podnesem njegove dve lude kćeri, mada ih obadve volim.
     Sve bi se ovo lakše podnelo da je bilo više prostora... govorio sam sebi... ali nema mogućnosti da odeš da se provetriš iza ugla kad si u vasionskom brodu. S vremena na vreme nakratko oblačim spacijalni skafander i izlazim da proverim bočne terete, to da, i tada mogu malo da osmotrim unaokolo... sunce je i dalje najsjajnija zvezda u svom sazvežđu, ali za malo; Sirijus ispred nas bio je sjajniji, kao i Alfa Kentauri, tamo ispod ekliptike i malo ustranu. Ali to bi bilo samo po jedan sat, a onda natrag u brod. Ne neki luksuzan brod. Ljudskom rukom napravljena antika od broda koja nije uopšte bila planirana za misije duže od šest meseci, a u kojoj smo mi morali da provedemo stisnuti tri i po godine. Bože moj! Mora da smo bili poludeli kad smo se prijavili. Čemu služi koji milion dolara ako treba da izludiš da bi ih dobio?
     Bilo je mnogo lakše dobro se slagati sa našim brodskim elektronskim mozgom. Kad sam s njim igrao šah, nadnet nad pultom sa velikim slušalicama na ušima, mogao sam da se isključim iz društva Lervi i Žanine. Zvao se Vera, što je u stvari bila moja ideja koja nije imala sa njom nikakve veze, hoću reći, sa njegovim polom. Niti sa istinitošću onoga što govori, jer ja sam joj dao instrukcije da može ponekad sa mnom i da se našali. Kada je bila povezana sa velikim kompjuterima, bilo u orbiti bilo tamo dole na zemlji, bila je vrlo, vrlo visprena. Ali nije mogla na taj način da vodi razgovor, jer je za komuniciranje u oba pravca bilo potrebno 25 dana, i tako kad nije bila povezana bila je vrlo, vrlo glupa.
     "Pion na četvrto polje, Vera."
     "Hvala..." Duga pauza dok je proveravala moje parametre da bi ustanovila s kim razgovara i šta se od nje očekuje. "Pole. Lovac jede konja".
     Veru sam mogao prosto da pregazim kad smo igrali šah, sem kad je varala. Kako je varala? Pa eto, pošto sam ja dobio možda dvesta partija, ona je dobila jednu. A zatim sam ja dobio oko pedeset, a ona je dobila jednu, pa još jednu, pa smo u sledećih dvadeset partija bili otprilike podjednaki, a onda je ona počela da me koka svaki put. Dok nisam ukapirao šta ona to radi. Poziciju i plan igre prenosila je velikim kompjuterima na Zemlji i onda je, kad bismo prekinuli partiju, što se ponekad dešavalo, jer bi me Pejter ili jedna od žena odvukli od igre, ona imala vremena da kritičke primedbe na svoj plan igre primi od Vere odozdo, zajedno sa sugestijama kako da popravi svoju strategiju. Velike mašine bi kazale Veri kakva bi po njihovom mišljenju moja strategija mogla da bude, i kako da je osujeti; i kad bi Vera odozdo dobro pogodila, brodska Vera bi me pobedila. Nikad se nisam trudio da je sprečim. Jednostavno više nisam prekidao partije, a onda smo posle izvesnog vremena bili toliko udaljeni da više nije bilo vremena da ona dobije pomoć, pa sam tako opet ja pobeđivao u svakoj igri.
     A šah je bio otprilike jedina igra u kojoj sam ja pobeđivao tokom te tri i po godine. Uopšte ništa nisam mogao da dobijem u velikoj igri koja se odvijala između moje žene, Lervi, i njene nestašne četrnaestogodišnje polusestre, Žanine. Stari Pejter je drugi put vrlo kasno postao otac pa je Lervi pokušavala da Žanini bude majka, a ova je opet pokušavala da bude Lervin neprijatelj. I uspela je. Nije Žanina za sve bila kriva. Lervi bi popila nekoliko čašica... na taj način je otklanjala dosadu... i onda bi otkrila da je Žanina upotrebila njenu četkicu za zube ili da je Žanina nerado uradila kako joj je naređeno i očistila odeljak za pripremanje hrane pre nego što počne da zaudara, ali nije stavila organske materije u posudu za sporo kuvanje. Onda bi se njih dve izbezumile. S vremena na vreme vodile su uobičajene ženske razgovore, prekidane izlivima besa:
     "Strašno mi se dopadaju te tvoje plave pantalone, Žanina. Hoćeš da ih malo popustim u šavu?"
     "U redu, ja se gojim, to hoćeš da kažeš? E, pa to je bolje nego da se stalno opijam do nesvesti", a onda bi nastavile da jedna drugoj suše kosu. A ja bih nastavio da igram šah sa Verom. Tako sam jedino bio bezbedan. Svaki put kad sam pokušavao da se umešam, trenutno sam postizao uspeh tako što bih ih ujedinio protiv sebe: "Vražji muški šovinisto, zašto ti ne bi oribao pod u kuhinji?"
     U celoj stvari je bilo smešno to što sam ih ja obe voleo. Na različite načine, razume se, mada je bilo dosta teško to objasniti Žanini.
     Lepo nam je rečeno u šta se uvaljujemo kad smo se prijavili za ovu misiju. Pored psihijatrijskih instrukcija koje se redovno dobijaju pred duga putovanja, sve četvoro smo još prošli kroz desetak seansi tokom priprema za put, i psihijatrijski savet je ukratko glasio da "se snađeno najbolje što umemo". Izgledalo je da ću tokom ovog ponovnog okupljanja u porodičnom krugu ja morati da naučim da budem pater familias. Pejter je bio prestar, bez obzira na činjenicu što je on bio biološki otac. Lervi nije imala smisla za porodični život, što se i moglo očekivati od bivšeg vasionskog pilota. Znači, ja ću da budem; analitičar je tu bio sasvim jasan. Samo nije rekao kako ću da budem.
     I tako sam se tu zadesio u četrdeset prvoj svojoj godini, bogzna koliko miliona kilometara daleko od Zemlje, daleko iza Plutonove orbite, oko petnaest stepeni izvan ravni ekliptike, pokušavajući da se ne udvaram svojoj polusvastici, pokušavajući da se nagodim sa svojom ženom, pokušavajući da održim primirje sa svojim tastom. Sa tim i takvim problemima sam se ja budio (kad god bi mi prethodno bilo dozvoljeno da odspavam), samo da bih nekako preživeo još jedan dan. Da ne bih mislio na njih, pokušavao sam da mislim na dva miliona dolara koliko će svako od nas dobiti po obavljenoj misiji. Kad ni to ne bi išlo pokušavao sam da mislim na važnost naše misije posmatrano dugoročno, ne samo u odnosu na nas, nego na svako živo ljudsko biće. To je već bilo nešto stvarno. Ako bi sve išlo po planu, mi bismo spasli dobar deo ljudske rase opasnosti da umre od gladi.
     To je očigledno bilo važno. Ponekad se čak i činilo važno. Ali upravo ta ljudska rasa nas je sabila u ovaj smrdljivi koncentracioni logor, da tu provedemo na izgled čitavu večnost; i bilo je trenutaka kad sam se... znate li?... nekako nadao da će umreti od gladi.
     Dan 1283. Upravo sam se budio kad začuh kako se Vera oglašava pišteći i pucketajući za sebe, onako kako to radi kad prima neku radnu poruku. Požurih iz našeg odeljka, ali Pejter je već bio nagnut nad printerom.
     Psovao je krešteći. Gott sei dammt! Treba da promenimo kurs." Ja se uhvatih za ogradu i prebacih se da bih pogledao, ali je Žanina, koja je pažljivo zagledala svoje jagodice na zidnom ogledalu ispitujući bubuljice, stigla tamo pre mene. Ona proturi glavu iza Pejterove, pročita poruku, i prezrivo se odmače. Pejter je poćutao jedan trenutak a onda je besno rekao: "Ovo te ne zanima?" Žanina sleže ramenima ne gledajući u njega.
     Lervi iziđe iz toaleta posle mene, zakopčavajući se. "Ostavi je na miru, tata", rekla je. "Pol, idi i obuci se." Bilo je bolje poslušati je, a osim toga ona je bila u pravu. Najbolji način da sa Žaninom ne zapadneš u škripac bio je da se ponašaš kao puritanac. Pre nego što sam izvukao svoj donji veš iz gomile čaršava, Lervi je već bila pročitala poruku. Tako i treba; ona je naš pilot. Ona nas pogleda, sa širokim osmehom. "Pol! Moramo da napravimo korekciju kroz otprilike jedanaest sati, i to će možda biti poslednja! Skloni se", naredi ona Pejteru, koji je još bio nadnet nad terminalom, i smesti se ispred Verine tastature. Posmatrala je kako se obrazuje trajektorija, pritisla je dugme da dobije rešenje i onda trijumfalno objavila: "Sedamdeset tri sata i osam minuta do sletanja!"
     "Mogao sam i ja to da uradim", potužio se njen otac.
     "Nemoj da se duriš, tatice! Još tri dana i stigli smo. Pa mi ćemo to moći da vidimo i teleskopom kad se okrenemo!"
     Žanina, koja je nastavila da čeprka po svom licu, prokomentarisa preko ramena: "Mogli smo to već pre nekoliko meseci da ugledamo da neko nije udesio veliki teleskop."
     "Žanina!" Lervi je odlično umela da se obuzda... kad je to uopšte bila u stanju... i ovog puta uspela je da ostane mirna. Mirno i razborito rekla je: "Zar ti se ne čini da je ovo prilika da se veselimo, a ne da otpočinjemo prepirke? Naravno da ti se čini, Žanina. Predlažem da svi nešto popijemo... i ti sa nama."
     Ja se na brzinu umešah, opasujući se... poznat mi je bio nastavak ovakvog scenarija. "Hoćeš li da upotrebiš hemijske raketne motore, Lervi? U redu, u tom slučaju Žanina i ja ćemo morati da iziđemo i da proverimo bočne terete. Zašto ne ostavimo da popijemo nešto kad se vratimo?"
     Lervi se veselo smešila. "Dobra ideja, dušo. Ali tatica i ja bismo mogli po jednu malu čašicu sada... a onda ćemo s vama da popijemo još po jednu, ako hoćete."
     "Oblači se", naredio sam Žanini, sprečavajući je tako da ne izrekne bilo kakvu zapaljivu primedbu koju je imala u glavi. Ona je očigledno odlučila da u tom trenutku bude pomirljiva, jer je bez komentara uradila što joj je rečeno. Nas dvoje proverismo međusobno sigurnosne kopče, pustismo da Lervi i Pejter provere još jedanput, progurasmo se kroz izlazni otvor i izletesmo u kosmos svako na svom užetu. Prvo što smo uradili bilo je da bacimo pogled u pravcu našeg zavičaja... što nije bilo naročito prijatno; sunce je bilo samo jedna sjajna zvezda a Zemlju uopšte nisam mogao da vidim, mada je Žanina obično tvrdila da ona može. Drugi po redu je bio pogled, u pravcu Fabrike hrane, ali tamo ništa nisam video. Zvezde su međusobno veoma slične, osobito ka donjoj granici sjajnosti kad ih ima pedeset ili šezdeset hiljada na nebu.
     Žanina je obavljala posao brzo i spretno, lako dodirujući zavrtnje na velikim jonskim potisnim raketama privezanim uz bok broda dok sam ja proveravao da li čelične spojnice stoje čvrsto. Žanina zaista nije bila rđava devojčica. Imala je četrnaest godina i bila je, doduše, mnogo zainteresovana za seks, ali nije ona bila kriva što nije imala s kim da oseti da je žensko. Osim sa mnom, i, što je bilo još manje prikladno, sa svojim ocem. Sve je bilo potpuno u redu, kao što smo razume se i verovali. Ona je čekala pored postolja velikog teleskopa da ja završim, a koliko je bila dobro raspoložena moglo se videti po tome što nije čak ni pomenula ko je dozvolio da se on otkači i odleti za vreme šašavog perioda. Pustio sam da se ona prva vrati na brod. Ostao sam napolju lebdeći još nekoliko trenutaka. Ne zato što mi se panorama naročito dopadala. Samo zato što su ovi minuti u kosmičkom prostranstvu bili manje-više jedini trenuci tokom tri i po godine kad sam bio iole sam.
     I dalje smo leteli brže od tri kilometra u sekundi, ali razume se to ne biste rekli jer unaokolo nije bilo ničega s čime bismo tu brzinu uporedili. Činilo se kao da se uopšte ne krećemo. I tako je izgledalo, u dobroj meri, tokom celog ovog troipogodišnjeg perioda. Jedna od priča koju smo sve vreme slušali od starog Petera... on je izgovarao "Pejter"... bila je o njegovom ocu, S. S. Vukodlaku. Vukodlak nije mogao imati više od šesnaest godina kad se Veliki rat završio. Njegov poseban zadatak bio je da prevozi mlazne motore u eskadron Luftwaffe-a koji je upravo bio dobio aparate ME-210. Peter je pričao da se njegov tatica sve do svoje smrti izvinjavao što motore nije dopremio do eskadrona na vreme da dotuku Engleze i aparate B-17, i izmene ishod rata. Nama se svima činilo da je to prilično zabavno... u svakom slučaju, kad smo prvi put čuli. Ali to nije bilo najzabavnije. Ono što je stvarno bilo zabavno bio je način na koji su ih nacisti transportovali. Zapregom. Ne konjskom. Volovskom, koja nije čak vukla ni kola... već sanke! Najnoviji tip, poslednja reč tehnike u oblasti turbomotora... a da bi postali operativni bilo je potrebno da ih dopremi jedan plavokosi dečak sa vrbovim prutom, do članaka u balegi.
     Lebdeći na ovom mestu, mileći kroz kosmičko prostranstvo, na putovanju za koje bi jednom Hiči-brodu bio potreban samo dan... da smo ga imali, i mogli da ga nateramo da radi što mi hoćemo... osećao sam neku simpatiju za Pejterovog starog. Nismo ni mi u mnogo boljem položaju. Samo nam je nedostajala balega.
     Dan 1284. Promena kursa protekla je sasvim glatko, pošto smo svi bili natukli svoje skafandere i privezali se za sedišta, revnosno priključeni na sisteme za dovod vazduha i vitalne potrebe. Kad se uzme u obzir da je delta-V bila minimalna, sav ovaj trud jedva da je bio potreban. A da ne govorim o tome da nam naši skafanderi ne bi bili od velike koristi ako bi došlo do bilo kakvog kvara, budući da smo bili pet hiljada a. jed. daleko od zavičaja. Ali mi smo postupili prema propisima, jer tako smo postupali već tri i po godine.
     I... pošto smo se okrenuli, a hemijski raketni motori su obavivši svoj deo posla prestali da rade i stvar ponovo prepustili jonskim potiskivačima, i pošto je Vera mrmljala i pucketala i oklevajući saopštila da je izgleda sve u redu, bar koliko se njoj čini, razume se, u očekivanju potvrde sa Zemlje koja će stići kroz nekoliko nedelja... ugledasmo je! Lervi prva iskoči iz sedišta i pritrča optičkom uređaju i podesi žižinu daljinu u roku od dve-tri sekunde.
     Mi se sjatismo, buljeći u nju. U Fabriku hrane!
     Ona se neprijatno tresla na metalnom ogledalu teleskopa, teško je bilo držati je u fokusu. Čak i jonski raketni motor stvara izvesne vibracije na kosmičkom brodu, a bili smo još dosta daleko. Ali evo nje, tu je. Svetlucala je, čudnog oblika, bledoplavom svetlošću u mraku načičkanom zvezdama. Velika kao poslovna zgrada i izrazito duguljasta. Samo s jedne strane je bila zaobljena, a s druge je izgledalo kao da joj je izvađen poduži, zakrivljen komad. "Mislite li da je pretrpela neki udarac?" upita Lervi sa zebnjom.
     "A, nipošto", odsečno će njen otac. "Tako je sagrađena! Šta mi znamo o projektovanju Hičija?"
     "Kako znaš?" upita Lervi, ali njen otac na ovo ne odgovori; nije ni morao, svi smo znali da to nikako ne može znati, da govori samo u nadi da je tako, jer ako je oštećena onda smo u škripcu. Premije nam se isplaćuju i ako samo stignemo dovde, ali naša nada u pravu naknadu, jedinu pravu naknadu za sedam godina jada i bede na kružnom putovanju, bila je u tome da Fabrika hrane bude u ispravnom stanju. Ili bar u takvom stanju da se može proučiti i prekopirati. "Pole!" reče Lervi iznenada. "Pogledaj tamo na onu stranu koja upravo rotira... zar to nisu brodovi?"
     Ja začkiljih iskosa, pokušavajući da razaznam ono što je ona ugledala. Na dužoj, pravoj strani artefakta bilo je pola tuceta ispupčenja, tri ili četiri omanja, dva sasvim velika. Izgledali su, stvarno, kao na asteroidu Kapija koje sam video na slikama, bar koliko se meni činilo. Ali... "Ti si bivši svemirski istraživač", kazao sam. "Šta ti misliš?"
     "Ja mislim da jesu. Ali, bože moj, jesi li video ona dva sa strane? Oni su ogromni. Ja sam letela u 'jedinicama' i 'trojkama', i videla sam veliki broj 'petica'. Ali nikad nešto ovako! U njih bi moglo da stane, ne znam tačno, možda pedeset ljudi! Kad bismo mi imali takve brodove, Pole... kad bismo mi imali takve brodove..."
     "Kad bismo, kad bismo", zareža njen otac. "Kad bismo mi imali takve brodove, i kad bismo mogli da ih nateramo da idu tamo gde mi hoćemo, jeste, svet bi bio naš! Nadajmo se da će funkcionisati. Nadajmo se da će ma i jedan njen deo funkcionisati".
     "Hoće, oče", zacvrkuta slatki glas iza naših leđa, i mi se okrenusmo i ugledasmo Žaninu, kako kolenom podupire crevo digestera i podiže uvis plastičnu bocu punu našeg najboljeg domaćeg, pravog recikliranog čistog alkohola od žita. "Čini mi se da ovo stvarno treba da se proslavi." Smešila se.
     Lervi se pažljivo zagleda u nju, ali njen sistem samosavlađivanja je dobro funkcionisao, pa stoga samo reče: "Gle, to je dobra ideja, Žanina. Posluži nas."
     Žanina je otpila malo kao prava dama i dodala bocu ocu. "Pomislila sam da biste ti i Lervi možda želeli da popijete po jednu pre spavanja", kazala je pošto se nakašljala... ona tek što je stekla pravo da pije žestoka pića na svoj četrnaesti rođendan, nije joj se baš uvek sviđalo, činila je to samo zato što je to povlastica odraslih.
     "Dobra ideja", zaklima glavom Pejter. "Ja sam na nogama, čekaj da vidim, da, skoro dvadeset časova. Svima će nam biti potreban odmor kad budemo sleteli", dodao je, dodajući bocu mojoj ženi, koja sasu preko pedeset grama u svoje dobro izvežbano grlo i reče:
     "Meni se još ne spava. Znate li šta bih ja radila? Pustila bih još jedanput traku Triše Bover."
     "O, Bože, Lervi! Pa to smo već bog te pita koliko puta uradili!"
     "Znam, Žanina. Ne moraš da gledaš ako nećeš, ali ja sam se stalno pitala da nije neki od onih brodova Trišin i... pa, eto, prosto hoću još jedanput da ga pogledam."
     Žaninine usne se stanjiše, ali geni su bili snažni i njena samokontrola bila je isto toliko dobra kao i kod njene sestre kad je htela... to su kod svih nas ispitali pre nego što smo potpisali ugovor za ovu misiju. "Ja ću da otkucam", reče, i progura se do Verine tastature. Pejter zavrte glavom i povuče se u svoj odeljak, rastežući harmonika-vrata da bi se pregradio od ostalih, a mi se skupismo oko pulta. Pošto je to bilo na traci mogli smo da dobijemo i sliku i ton, i posle otprilike deset sekundi nešto zapucketa i mi ugledasmo sirotu, ljutitu Trišu Bover kako govori u aparat i izgovara svoje poslednje reči.
     Tragedija je tragična jedno izvesno vreme, a mi smo se ove naslušali tokom tri i po godine. Redovno smo u izvesnim razmacima puštali ovu traku, i gledali scene koje je ona odabrala da snimi svojom ručnom kamerom. I gledali. I gledali, pojedinačne kadrove i uveličane fotografije, ne zato što smo smatrali da ćemo iz njih izvući više informacija nego ljudi iz Kapijine korporacije, mada se nikad ne zna. Prosto zato što smo hteli da se uverimo da je sve to vredno truda. Prava tragedija je bila u tome što Triša nije znala šta je pronašla.
     "Ovo je Izveštaj o misiji nula-sedamdeset-četiri-de- devetnaest", počela je, prilično pouzdano. Njeno tužno, glupo lice čak je pokušavalo da se smeši. "Ja sam izgleda u nevolji. Naišla sam na nekakav artefakt koji su napravili Hičiji, pristala sam, i sad ne mogu da krenem odavde. Raketni motori lendera funkcionišu. Ali oni na glavnom brodu ne rade. A ja ne želim da ostanem ovde i umrem od gladi." Da umre od gladi! Kad su vrli stručnjaci pregledali Trišine snimke utvrdili su da je "artefakt" ... Fabrika UVKA... hrane koju ste tražili.
     Ali da li je ona nešto vredela još se nije znalo pouzdano, a što se Triše tiče ona sigurno nije smatrala da jeste. Ono što je ona smatrala bilo je da će ona tu da umre, i to nizašta, čak neće stići da pokupi nagradu za svoju misiju. I onda je, na kraju, pokušala da se vrati u lenderu.
     Ušla je u lender i upravila ga ka suncu, uključila motore, i uzela jednu pilulu. Uzela je mnogo pilula; sve što je imala. Onda je uključila zamrzivač na maksimalno hlađenje, ušla u njega i za sobom zatvorila vrata. "Odmrznite me kad me pronađete", rekla je, "i ne zaboravite moju novčanu nagradu."
     Možda bi to neko i učinio. Kad bi je pronašao. Ako bi je pronašao. Što bi moglo da bude kroz otprilike deset hiljada godina. Dok je neko uopšte čuo njenu slabu radio-poruku, možda kod petstotog ponavljanja, za Trišu je bilo prekasno; nije odgovarala.
     Vera je završila traku i tiho je vratila na mesto a ekran je potamneo. "Da je Triša bila pravi svemirski pilot umesto što je bila jedna od onih površnih istraživača na Kapiji... uskočiš u brod, i pritisneš dugme, i prepustiš brodu sve ostalo", kazala je Lervi, i to ne prvi put, "znala bi šta treba da radi. Iskoristila bi ono malo delta-V što je imala u lenderu za neutralisanje ugaone pokretne sile umesto što ju je upropastila usmeravajući ga tačno u jednom pravcu."
     "Hvala pilotu-stručnjaku za raketoplane", rekoh ja, ne baš prvi put. "Znači mogla je da računa da će se naći među asteroidima mnogo ranije, je l' tako? Možda za samo šest do sedam hiljada godina."
     Lervi je slegla ramenima. "Ja idem u krevet", kazala je, cedeći poslednje kapljice iz boce. "A ti, Pole?"
     "Ah, daj mu malo mira, molim te", upade Žanina. "Ja sam htela da mi Pol pomogne da ponovim proceduru paljenja jonskih raketnih motora."
     Kod Lervi se namah probudi osećaj opreza. "Jesi li sigurna da baš to hoćeš s njim da ponoviš? Nemoj da se duriš, Žanina. Znaš da si to već dosta puta dosad ponovila, a osim toga to je Polov posao."
     "A šta ako Pol bude onesposobljen?", pitala je Žanina. "Otkuda znamo da neće da naiđe šašavi trenutak baš u tom času?"
     To zaista niko nije mogao znati, i meni se sve činilo da i hoće. Ciklusi su se ponavljali otprilike na sto trideset dana, koji dan pre ili posle. A sad se bližio taj čas. Rekao sam: "U stvari, malo sam umoran, Žanina. Obećavam da ćemo to da uradimo sutra." Odnosno kad još jedan od ono dvoje bude budan u isto vreme... važno je bilo ne ostati nasamo sa Žaninom. Na brodu čija je ukupna kubatura bila velika kao soba u motelu, čudili biste se kako je teško srediti tako nešto. Ne teško. Praktično nemoguće.
     U stvari, uopšte nisam bio umoran, i kad se Lervi smestila pored mene, i počela da diše tako tiho da se to ne bi moglo zvati hrkanjem, ali je ipak odavalo da spava, ja se dobro opružih, potpuno budan, preslišavajući se na čemu sve treba da budemo zahvalni Bogu. Bilo mi je potrebno da to činim bar jedanput dnevno. Kad sam imao šta da prebrojavam.
     Ovog puta našao sam jedan dobar razlog. Četiri hiljade astronomskih jedinica i više, to je dalek put... i to u pravoj liniji, tj. kao kad vrana leti. Ili, bolje reći, kao što se kreću fotoni, jer, razume se, u ovom gotovo međuzvezdanom prostoru nema baš mnogo vrana. Recimo da je to pola triliona kilometara, ili tako nekako. A mi smo se kretali spiralnom putanjom, što će reći prešli dobar deo kružne putanje oko sunca pre nego što smo dovde stigli. Naša putanja nije bila 25 svetlosnih dana, nego pre 60. A čak i sa punom brzinom sve vreme, nismo išli ni približno brzinom svetlosti. Tri i po godine... i za sve to vreme razmišljali smo, bre, zamisli da neko nađe rešenje za Hiči-pogonski sistem pre nego što mi tamo stignemo? Nama to ne bi nimalo pomoglo. Prošlo bi znatno više od tri i po godine pre nego što bi oni stigli da urade sve što žele kad se to dogodi. A pogodite na kome mestu bi se na tom spisku nalazilo pitanje slanja nekog broda za nama?
     Tako je svetla tačka koju sam otkrio i o kojoj sam mogao da razmišljam bilo to što ovo naše putovanje neće biti uzaludno, jer smo skoro stigli na cilj!
     Preostalo je još samo da na taj svoj cilj privežemo velike jonske potisne rakete... da vidimo hoće li to da funkcioniše... krenemo polako natrag, gurajući tu stvar naniže ka Zemlji... i, nekako, da preživimo dok tamo ne stignemo. To će biti, recimo, oh, još četiri godine...
     U mislima se vratih prijatnoj činjenici da smo bili skoro na cilju.
     Ideja da se komete eksploatišu kao rudnici hrane nije bila nova, u svakom slučaju izneo ju je još Kraft Erike pedesetih godina dvadesetog veka, samo njegov predlog je bio da ih ljudi kolonizuju. To je imalo smisla. Donesite malo gvožđa i mikroorganizme... gvožđe da sagradite nastambe, mikroorganizme da pretvorite UVKA-klopu u bureke s mesom ili hamburgere... i možete beskonačno dugo da se hranite time što je oko vas. Jer od toga su napravljene komete. Malo prašine, nekoliko stena, i đavolski mnogo smrznutih gasova. A kojih gasova? Kiseonika. Azota. Vodonika. Ugljen dioksida. Vode. Metana. Amonijaka. Uvek ista četiri elementa. UVKA. Ugljenik, vodonik, kiseonik, azot, a zar nije to UVKA?
     Nije tačno. Ono od čega su načinjene komete isto je ono od čega ste i vi načinjeni, a UVKA tj., C-H-O-N, znači "hrana".
     Ortova maglina bila je sačinjena od miliona porcija klope merenih megatonima. Dole, na Zemlji, bilo je deset do dvanaeset milijardi gladnih ljudi koji su gledali u njenom pravcu i oblizivali se.
     Dosta se raspravljalo o tome šta komete tu rade, u toj maglini. Još nije bilo sasvim jasno da li se one uopšte javljaju u skupinama. Opik je pre sto godina tvrdio da više od polovine kometa, koje su ikada viđene, spadaju u dobro definisane grupe, tako je rekao, kao i svi njegovi sledbenici posle njega. Vipl je rekao koješta, nema nijedne grupe koja se može definisati a koja sadrži više od tri komete. Isto to su rekli i njegovi sledbenici. Onda je došao Ort i pokušao da sve to razjasni. Po njegovoj zamisli postoji ovaj veliki omotač od kometa svuda oko celog sunčevog sistema, i s vremena na vreme sunce bi se mašilo i iščupalo jednu, i ona bi žurno grabeći stigla do perihelijuma. Tada bismo mi imali Halejevu kometu, ili onu za koju se smatralo da je Vitlejemska zvezda, ili tako nešto. Onda se pojavilo društvo koje je to dovelo u sumnju, pitajući zašto bi baš tako moralo da bude. Ispostavilo se da i ne može... ne može ako Ortova maglina podleže Maksvelovom zakonu raspodele. U stvari, ako pretpostavite da postoji normalna raspodela, onda morate da pretpostavite da Ortova maglina uopšte i ne postoji. Ne možete da dobijete opažene približno parabolične orbite od Ortove magline; tako je tvrdio R. A. Litlton. Ali onda je neko drugi rekao, u redu, ko kaže da raspodela ne može da bude ne-maksvelovska? I to je i dokazano. Sve je grudvasto. Skupine kometa, pa veliki prazni kosmički prostori gotovo bez i jedne.
     I dok su Hičiji, bez sumnje, postavili svoju mašinu da pase na bogatim kometnim pašnjacima, kako je bilo pre mnogo stotina hiljada godina, sada se ona nalazila u nekakvoj kometnoj pustinji. Ako još radi, malo joj je šta preostalo za obradu. (Možda ih je sve već pojela?)
     Zaspao sam pitajući se kakvog li je ukusa UVKA-hrana. Nije mogla biti mnogo gora od one koju smo mi jeli tri i po godine, što će reći same sebe reciklirane.
     Dan 1285. Žanina me je danas gotovo navukla. Igrao sam šah sa Verom, svi su spavali, hvala bogu, kad se njene ruke nađoše oko mojih slušalica i prekriše mi oči. "Prestani, Žanina", rekao sam. Kad sam se okrenuo, ona se bila napućila.
     "Samo sam htela da upotrebim Veru", kazala je.
     "Za šta? Opet neko vrelo ljubavno pismo za jednu od tvojih filmskih zvezda?"
     "Ti sa mnom postupaš kao sa detetom", rekla je. Začudo, bila je lepo obučena; lice joj je blistalo, kosa je bila vlažna i puštena niz vrat. Izgledala je kao uzorna ozbiljna mlada tinejdžerka. "Ja sam, u stvari, htela", reče, "da sa Verom ponovim podatke o slaganju potisnih motora. Pošto ti nećeš da mi pomogneš."
     Jedan od razloga što je Žanina pošla sa nama na put bio je taj što je ona bila bistra... svi smo bili bistri; morali smo biti da bismo bili primljeni za ovu misiju. A jedna od stvari u kojima je ona bila bistra bila je kad treba mene da obrlati. "U redu", rekao sam, "ti si u pravu, šta da kažem? Vera? Prekini ovu partiju i daj nam program za obezbeđivanje propulzije za Fabriku hrane."
     "Svakako", reče ona... "Pole." I šahovske table nestade, a na njenom mestu ona sastavi hologram Fabrike hrane. Pojedinosti je bila ažurirala na osnovu teleskopskih snimaka koje smo dobili, i tako je bila prikazana u celosti sa svojim oblakom prašine i prljavom grudvom snega prilepljenom s jedne strane. "Obriši oblak, Vera", naredio sam, i mrlja nestade a Fabrika hrane se ukaza kao na tehničkom crtežu. "U redu, Žanina. Šta treba prvo uraditi?"
     "Prvo pristajemo", reče ona spremno. "Nadamo se da se faksimil lendera slaže, i mi ga pripajamo. Ako ne možemo da pristanemo prikopčavamo se spojnicama za neku tačku na površini; na bilo koji od ova dva načina naš brod postaje fiksiran deo strukture, i tako možemo da upotrebimo naš potisak za kontrolu položaja."
     "Dalje?"
     "Svi zajedno skidamo potisnu raketu broj jedan i pričvršćujemo je uz zadnji deo fabrike... ovde." Ona pokaza to mesto na hologramu. "Pričvršćujemo ga uz bok broda ovde, i čim je na mestu, aktiviramo ga".
     "Navođenje?"
     "Vera će nam dati koordinate... opa, izvini, Pole." Izgubila je ravnotežu uz mene i Veru, pa se uhvatila za moje rame da bi se ispravila. Ruka joj ostade u tom položaju. "Onda ponavljamo isti proces sa ostalih pet. Kad smo aktivirali svih šest imamo delta-V dva metra u sekundi, koja potiče od 239Pu generatora. Zatim počinjemo da razastiremo amalgamsku oplatu..."
     "Ne."
     "Oh, naravno, izvršimo pregled svih kablova za vezivanje broda da bismo proverili da li čvrsto stoje uprkos potiskivanju, kao prvo; ja ovo uzimam kao gotovu stvar. Zatim prelazimo na sunčevu energiju, i kad smo sve razastrli stigli smo možda do dva metra i četvrt..."
     "U početku, Žanina. Što se više približavamo, to primamo sve veću količinu energije. U redu. Sada da vidimo tehnička sredstva. Pripajamo naš brod uz trup broda od Hiči-metala; kako to radimo?"
     I ona mi je ispričala, i nastavila posle toga da priča; i boga mi, sve je znala. Jedino što je njena ruka na mom ramenu prešla na njenu ruku ispod moje ruke, pa se kretala preko mojih grudi, pa počela da luta; a za sve to vreme davala mi je tačne podatke za hladno zavarivanje i za kolimaciju potrebnu za potisne motore, sa ozbiljnim i zadubljenim izrazom lica, dok me je njena ruka milovala po trbuhu. Četrnaest godina. Ali nije izgledala kao da joj je četrnaest, niti se osećala kao da joj je četrnaest, niti je mirisala kao da joj je četrnaest... bio je to Lervin "Šanel" od koga je preostalo još samo nekoliko grama. Spasla me je Vera; što je bilo dobro, kad se sve uzme u obzir, jer ja sam već bio počeo da gubim želju za spasenjem. Hologram se zaustavio dok je Žanina dodavala potporanj za jedan potisni motor, i Vera je kazala: "Radna poruka. Hoćete da vam je pročitam... Pole?"
     "Izvoli." Žanina polako skloni ruku dok je hologram iščezavao, a na ekranu se pojavila poruka:

     "Zamoljeni smo da vas zamolimo za jednu uslugu. Sledeće izbijanje sindroma koji se javlja svakih 130 dana prema procenama dogodiće se tokom sledeća dva meseca. Ministarstvo zdravlja, obrazovanja i blagostanja smatra da će iscrpan izveštaj svih vas u kome biste opisali Fabriku hrane i podvukli kako je sve u najboljem redu i kako je sve to važno u znatnoj meri smanjiti napetost i moguće štete. Upravljajte se prema priloženom scenariju. Dostavite saglasnost najhitnije kako bismo mogli da snimimo na traku i najavimo emitovanje u udarno vreme."

     "Da li hoćete da vam dam scenario?" upitala je Vera.
     "Da... otkucano", dodao sam.
     "Razumem... Pole." Ekran je sad bio prazan i ona poče s izbacivanjem otkucanih stranica. Pokupio sam ih da pročitam a Žaninu sam poslao da probudi svoju sestru i oca. Nije se protivila. Volela je da snima televizijske filmove za ljude u zavičaju, što je uvek značilo da će hrabra mlada astronautkinja dobiti od slavnih obožavalaca poštu.
     Scenario je bio tačno onakav kakav biste i očekivali. Programirao sam Veru tako da nam prikaže tekst red po red, pa smo ga tako mogli pročitati za deset minuta. Ali do toga nije došlo. Žanina je tražila da joj sestra napravi frizuru, a čak i Lervi je rešila da mora da se našminka dok je Pejter hteo da mu neko dotera bradu. I to ja. I tako, sve u svemu, uzimajući u obzir četiri probe, skrckali smo šest sati, ne računajući jednomesečnu potrošnju energije na TV program. Skupili smo se svi ispred kamere, u pravoj porodičnoj atmosferi i kao ozbiljno predani poslu, pa smo objašnjavali šta ćemo sve da radimo i to slušaocima koji će ovu emisiju videti tek kroz mesec dana kad mi već budemo tamo. Ali ako će to da im bude od neke koristi, vredelo je. Mi smo preživeli osam ili devet napada te groznice na svakih 130 dana otkako smo uzleteli sa Zemlje. Svaki put je sindrom bio drukčiji, satirijaza ili depresija, letargija ili lakomislena veselost. Ja sam se jedanput zadesio napolju kad se to dogodilo... tako se i izlomio veliki teleskop... i moji izgledi da se uopšte vratim na brod bili su otprilike fifti-fifti. A meni je bilo svejedno. Imao sam halucinacije i osećao usamljenost i ljutnju, gonila su me majmunolika stvorenja i želeo sam da umrem. A dole na Zemlji, gde živi više milijardi ljudi gotovo svako biva pogođen u manjoj ili većoj meri, na ovaj ili onaj način, svaki put kad naiđe nastane pravi pakao. Pojavila se još pre deset godina... pre osam je prvi put okarakterisana kao recidivirajuće zlo... a niko nije znao odakle potiče.
     Ali svi su želeli da prestane.
     Dan 1288. Dan sletanja! Pejter je bio za komandnim pultom, nije imao poverenja u Veru u nečem ovako važnom, dok se Lervi progurala iznad njegove glave da obustavi korekcije kursa. Gotovo smo se bili zaustavili upravo ispred tankog oblaka sastavljenog od čestica i gasa, najviše na jedan kilometar od same Fabrike hrane.
     Sa mesta gde smo sedeli Žanina i ja u svojim skafanderima, bilo je teško razaznati šta se dešava napolju. Pored Pejterove glave i Lervinih razmahanih ruku uhvatili smo pogledom ogromnu staru mašinu, ali samo toliko. Svetlucanje plavičastog metala, i s vremena na vreme pristanišno mesto ili obrise jednog od starih svemirskih brodova...
     "Do sto đavola! Ja se udaljavam!"
     "Ne udaljavaš se, Pejter. Ova prokleta naprava ima malo ubrzanje!"
     ... i možda koju zvezdu. Skafander nam, u stvari, nije ni bio potreban; Pejter nas je lagano gurkao kao morske meduze u ribnjaku. Ja sam hteo da zapitam odakle potiče ubrzanje, odnosno zašto ga ima; ali dva pilota su bila zauzeta poslom, a osim toga pretpostavljam da nisu znali odgovor.
     "Sad će biti dobro. Kreni ka onom pristanišnom mestu u sredini, srednji red od ova tri."
     "Zašto baš tu?"
     "A zašto da ne? Zato što ja tako kažem!"
     Minut-dva smo se smeštali u udubljenje, pa se ponovo zaustavili, poravnali i uzglobili. Kapsula Hičija na prednjem delu tačno je odgovarala prastarom pristanišnom udubljenju.
     Lervi ispruži ruku i isključi motore, i mi se zgledasmo. Stigli smo.
     Odnosno, drugim rečima, stigli smo na pola puta. Pola puta do kuće.
     Dan 1290. Nije nas iznenadilo što su Hičiji udisali vazduh u kome i mi možemo da preživimo. Iznenadilo nas je to što ga je ovde bilo, posle svih onih desetina ili stotina hiljada godina koje su prošle otkako ga je iko udisao. A to nije bilo jedino iznenađenje. Druga su došla kasnije, jezovitija i gora.
     Ne samo da se vazduh sačuvao. Sačuvao se čitav brod... i to u ispravnom stanju! Shvatili smo to čim smo ušli unutra a sampleri nam pokazali da možemo da skinemo kacige. Zidovi od plavičastog metala koji je svetlucao bili su topli pri dodiru, i moglo se osetiti slabo, postojano vibriranje. Temperatura je bila oko dvanaest stepeni... sveže, ali ne gore nego u nekim kućama na Zemlji u kojima sam bio. Hoćete li da pogađate koje su bile prve reči koje su ljudska bića izgovorila u Fabrici hrane? Izgovorio ih je Pejter:
     "Deset miliona dolara! Isuse! možda čak i sto!"
     A da on to nije rekao, neko drugi od nas bi. Naše premije biće astronomske. U Trišinom izveštaju se ne kaže da li je Fabrika hrane još upotrebljiva ili nije... jer koliko znamo, ona je mogla biti rashodovana starudija, u kojoj nema ničega što bi bilo vredno pažnje. Međutim, pred nama je bio jedan kompletan, veliki artefakt Hičija, u ispravnom stanju! Jednom reči, takav da se ništa s njim nije moglo uporediti. Tuneli na Veneri, stari svemirski brodovi, čak i sama Kapija brižljivo su bili ispražnjeni u potpunosti pre pola miliona godina. A ovde ima i nameštaja Ovde je toplo, oseća se da ima života, pogodno je za život, natopljeno slabom mikrotalasnom radijacijom, živo. Uopšte nije izgledalo ni tako staro.
     Nismo imali mogućnosti da mnogo pretražujemo; što pre uspemo da pokrenemo ovu spravu u pravcu Zemlje, to ćemo pre doći do željenih para. Dali smo sebi jedan sat da prošvrljamo unaokolo dišući pravi vazduh, zavirujući u odaje pune velikih predmeta od sivog i plavog metala, šuljali se hodnicima, jeli usput dok smo cunjali, obaveštavajući se uzajamno preko džepnih predajnika (priključenih preko Vere za uređaje na Zemlji) o tome šta smo pronašli. Zatim na posao. Obukli smo ponovo svoje skafandere i počeli operaciju uklanjanja bočnih nosača.
     I tada smo naišli na prve teškoće.
     Fabrika hrane nije se slobodno kretala po orbiti. Imala je ubrzanje. Nekakva potisna sila ju je terala. Ne velika, manja od jednog procenta gravitacione sile.
     Ali svaki deo električnog raketnog sistema težio je više od deset tona.
     Čak i uz jedan procenat na ovu težinu, to je značilo više od sto kilograma težine, ne računajući deset tona težine usled inercije. Kad smo počeli da skidamo prvi, on se otrgnuo na jednom kraju i počeo da propada. Pejter se našao uz njega i uhvatio ga, ali je bio toliko težak da nije mogao dugo da ga drži; ja se prebacih tamo i zgrabih bočni nosač jednom rukom, i tako smo uspeli da ga zadržimo na mestu dok Žanina nije preko njega svezala uže.
     Onda smo se vratili na brod da razmislimo šta ćemo.
     Već smo bili iscrpeni. Posle više od tri godine provedene u zatvorenom prostoru, nismo bili sviknuti na težak rad. Verin aparat za bio-testiranje pokazivao je da su se u nama, usled zamora nagomilali otrovi. Neko vreme smo se koškali i prepirali, zatim su Pejter i Lervi otišli na spavanje a Žanina i ja smo smišljali kako da namestimo užad na takav način da prvo obezbedimo svaki nosač pre nego što ga otkačimo i obavijemo oko Fabrike hrane pomoću tri dugačka kabla, omotana manjim kablovima za pridržavanje kako ne bi udario u trup broda s one druge strane i polupao se u paramparčad. Izračunali smo da nam treba deset sati da namestimo jedan raketni motor. U stvari, bilo nam je za prvi potrebno tri dana. Kad smo ga privezali osećali smo se kao ukrućene, unezverene olupine, srca su nam tukla, mišići ludo boleli. Onda smo otišli da se dobro ispavamo i nekoliko sati smo bazali po unutrašnjosti Fabrike hrane pre nego što smo učvrstili raketni motor tako da može da se aktivira. Pejter je od svih bio najpreduzimljiviji; prokrstario je kroz pola tuceta hodnika, sve dokle se moglo stići. "Svi hodnici su slepi", obavestio nas je po povratku. "Izgleda da možemo da obiđemo samo deseti deo objekta... sem ako ne probijemo rupe u zidovima."
     "Ne sad", rekao sam ja.
     "Ne, nikada!" izjavila je Lervi odsečno. "Mi ćemo samo da odvučemo do kuće ovu stvar. Ko bude hteo da je seče na parčiće, moći će to da učini tek pošto dobijemo pare!" Ona protrlja dvoglavi mišić, ruku prekrštenih preko grudi, i dodade sa žaljenjem: "A mogli bismo baš da počnemo i da pričvršćujemo raketni motor."
     Za to su nam bila potrebna još dva dana, ali na kraju smo ga namestili. Sredstvo za zavarivanje, koje su nam dali da spojimo čelik sa Hiči-metalom, bilo je, u stvari, dobro. Koliko smo mogli da utvrdimo pomoću statičke provere zavareno mesto je bilo čvrsto. Vratili smo se na brod i dali nalog Veri da obezbedi desetoprocentni potisak.
     Istog trenutka osetili smo lagano trzanje u stranu. Znači, dobro je. Razvukosmo svi usta u širok osmeh, ja se maših u moju ličnu torbu i izvadih flašu dobrog šampanjca koju sam čuvao za ovu priliku.
     Još jedan trzaj.
     Kvrc, kvrc, kvrc, kvrc... jedan po jedan naši osmesi iščezoše. Trebalo je da se oseti samo jedan trzaj usled ubrzanja.
     Lervi priskoči kontrolnoj tabli. "Vera! Daj obaveštenje o delta-V!"
     Na osvetljenom ekranu pojavio se dijagram sa obeleženim silnicama: Fabrika hrane bila je u sredini, strelice na silnicama pokazivale su dva smera. Jedan je poticao od našeg potisnog motora, koji je kao što treba vršio pritisak na trup broda. Drugi nije.
     "Sada dodatna potisna sila deluje na kurs... Lervi", obavestila je Vera. "Vektorski produkt sada je isti po veličini i pravcu kao prethodna delta-V."
     Naš raketni motor potiskivao je Fabriku hrane. Ali to nije mnogo vredelo. Fabrika je uzvraćala potisak.
     Dan 1298. I tako smo uradili ono što smo očigledno morali da uradimo. Sve živo smo isključili i zavrištali za pomoć.
     Spavali smo, i jeli, i lunjali unaokolo po Fabrici kako nam se činilo čitavu večnost, i priželjkivali da nema tih 25 dana zakašnjenja. Vera nije bila od velike pomoći. "Pošaljite kompletne telemetrijske podatke", kazala je, i
     "Čekajte dalja uputstva." To smo već i činili.
     Dan-dva posle toga, ja ipak izvadih onu bocu šampanjca, i mi je ispraznismo. Pri 0,01 G karbonizacija je nadjačavala silu teže, pa sam ja, u stvari, morao da držim palac na grliću, a dlanom da prekrivam svaku čašu kako bih nekako uštrcao raspršene kapljice šampanjca. Ali, nekako smo nazdravili.
     "Nije tako loše", rekao je Pejter, pošto je glasno posrkao svoje vino. "Imamo barem svako po par miliona".
     "Ako uopšte doživimo da ih naplatimo", odreza Žanina.
     "Ne budi takav pesimista, Žanina. Znali smo kad smo krenuli da ova misija može da ispadne ćorak." I tako je i ispala; brod je bio projektovan tako da smo mogli da krenemo natrag koristeći naše osnovno gorivo, a zatim da postavimo potiskivače sa fotonskim gorivom i da stignemo kući... kroz otprilike četiri godine.
     "A šta onda, Lervi? Ja ću biti osamnaestogodišnja devica! I od mene neće biti ništa."
     "O, bože, Žanina, idi malo da istražuješ okolo, molim te. Smuči mi se kad te vidim."
     I nama ostalima smučilo se da se uzajamno gledamo. Sad smo bili više siti jedni drugih, i manje trpeljivi, nego na celom putu dovde u skučenom prostoru broda. Sad, kad smo imali više prostora i mogućnosti da se udaljimo jedni od drugih čak četvrt kilometra u dužinu, ujedali smo se uzajamno više nego ikada. Otprilike svakih dvadeset sati Verin mali, glupi mozak odmucao bi nam neke dodatne programe i saopštio poneki novi eksperiment koji treba obaviti: pokušajte potisak sa jednoprocentnom snagom, sa trideset procenata, čak pod punom snagom. I mi bismo se opet skupljali i oblačili i obavljali pokuse. Ali ništa se nije menjalo. Bez obzira koliko smo gurali Fabriku hrane senzorni instrumenti artefakta bi to opazili i uzvraćali guranje potpuno istom snagom i to tačno u onom smeru potrebnom da održe svoje postojano ubrzanje na putu ka cilju koji je samo njemu poznat. Jedina korisna stvar koju smo čuli od Vere bila je sledeća teorija: fabrika je iscrpla kometu koju je eksploatisala i sad se kreće u pravcu neke druge komete. Ali to je bilo zanimljivo samo kao umovanje. Praktično gledano nije moglo ništa da nam pomogne. I tako smo lutali unaokolo, uglavnom svako za sebe, unoseći kamere u svaku odaju i u svaki hodnik do koga smo mogli da dospemo. Ono što smo mi videli i one su videle, a ono što su one videle prenošeno je na vremenski izdeljenoj frekvenciji na Zemlju, a sve zajedno nije bilo od neke pomoći.
     Prilično lako smo utvrdili na kom mestu je Triša Bover ušla u Fabriku... Pejter ga je otkrio, i sve nas je pozvao da vidimo, i mi smo se ćuteći sakupili da pogledamo ostatke jednog davno istrunulog ručka, skinute hula-hop čarape i zapise naškrabane po zidovima:

     OVDE BILA TRIŠA BOVER
     i
     NEKA MI BOG BUDE NA POMOĆI

     "Možda Bog hoće", rekla je Lervi malo posle, "inače ne vidim ko bi drugi mogao."
     "Mora biti da je ona ovde bila duže nego što sam ja mislio", reče Pejter. "U nekim od ovih odaja ima svakojakih otpadaka."
     "Kakvih otpadaka?"
     "Stara pokvarena hrana, uglavnom. Tamo dole prema pristanišnoj zoni, znaš gde su one svetiljke?" Znao sam, pa smo Žanina i ja otišli da pogledamo. Njena je ideja bila da pođe da mi pravi društvo, a ja tom idejom u početku nisam bio oduševljen. Ali valjda zbog temperature koja je iznosila 12 stepeni Celzijusa i činjenice da nigde nije bilo ničega nalik na krevet, njena zainteresovanost je opala, ili je možda bila suviše potištena i razočarana da bi njena ambicija da izgubi nevinost došla do izražaja. Bačenu hranu smo vrlo lako pronašli. Meni nije ličila na porcije koje smo dobijali na Kapiji. Izgleda da se nalazila u paketima; nekoliko ih je ostalo neotvoreno, tri oveća, veličine kriške hleba, bila su zavijena u nešto jasno crvene boje... pod rukom nalik na svilu. Dva manja, jedan zelen, jedan iste crvene boje kao oni drugi ali sa roze tačkicama. Otvorismo jedan za probu. Zaudarao je na pokvarenu ribu i očigledno više nije bio za jelo. Ali nekad je bio.
     Ostavio sam Žaninu na tom mestu i vratio se da nađem ostale. Otvorili su mali zeleni paket. Nije mirisao na pokvareno, ali je bio tvrd kao kamen. Pejter ga je omirisao, pa onda liznuo, pa onda odvalio mrvu udarivši ga o zid i sažvakao je pažljivo. "Nema nikakav ukus", objavio je, i onda nas je pogledao, uplašeno, a zatim se nasmejao. "Čekajte da padnem mrtav? Kad ga malo sažvaćete, smekša. Kao bajati krekeri, recimo."
     Lervi se namršti. "Ukoliko je to stvarno bila hrana..." stala je da razmisli. "Ukoliko je to stvarno bila hrana, i Triša je ostavila ovde, onda zašto ona nije ostala ovde? Odnosno zašto je nije pomenula?"
     "Bila je izbezumljena od straha", natuknuo sam.
     "Sigurno da je bila. Ali uspela je da snimi izveštaj. Nije ni rečju pomenula hranu. Stručnjaci sa Kapije su ovo proglasili za Fabriku hrane, je l' tako? A oni su to zaključili samo na osnovu jedne takve havarisane, pronađene u blizini Filisinog sveta."
     "Možda je prosto zaboravila."
     "Ne verujem da je zaboravila", reče Lervi polako, ali više o tome nije govorila. Nije ni imalo šta da se kaže. Tokom sledeća dva-tri dana nismo mnogo odlazili u solo-istraživanja.
     Dan 1311. Vera je ćuteći primila obaveštenje o paketima s hranom. Malo kasnije objavila je uputstvo da sadržina paketa treba da se podvrgne biološkoj i hemijskoj analizi. To smo mi već i sami učinili, a ukoliko je ona došla do nekih zaključaka, nije ih saopštila.
     Nismo ni mi, što se toga tiče. U prilikama kad smo svi bili budni i na okupu, najviše smo razgovarali o tome šta ćemo da radimo ako oni iz baze ne budu u stanju da smisle na koji način bismo pokrenuli Fabriku hrane. Vera je već iznela predlog da postavimo i ostalih pet bočnih nosača, sve ih odjedanput uključimo na maksimalnu jačinu da vidimo da li će Fabrika biti u stanju da nadjača šest potisnih raketa. Verini predlozi nisu bili naređenja, ali Lervi je izrazila mišljenje svih nas kad je kazala: "Ako ih uključimo na maksimalnu jačinu i oni ne budu uspeli, sledeći korak je da ih prebacimo na rad punim kapacitetom. I onda bi se oni mogli oštetiti. I mi bismo se mogli naći u škripcu."
     "Šta ćemo da radimo ako sa Zemlje poruče da je to naređenje?" upitao sam ja.
     Pejter upade u razgovor. "Cenjkaćemo se", reče on klimajući mudro glavom. "Ako hoće da se izložimo nekoj novoj opasnosti, onda neka nam za to posebno plate."
     "Hoćeš li ti da se cenjkaš, tata?"
     "Nego šta ću. I slušajte me. Pretpostavimo da ovo ne funkcioniše. Pretpostavimo da moramo da se vratimo. Znate šta ćemo onda da uradimo?" Opet zaklima glavom. "Nakrcaćemo u brod sve što možemo da ponesemo. Naći ćemo male spravice koje mogu da se izvade, znate? Možda ćemo proveriti da li rade. Natrpaćemo u taj brod sve što može da stane, a bacićemo sve bez čega možemo. Ostavićemo većinu bočnih nosača ovde a prikačićemo neke od velikih mašina sa spoljne strane, je li? Možda ćemo se vratiti, o Bože, ne znam tačno, sa jož dvadeset, trideset miliona dolara u artefaktima."
     "Kao što su, na primer, molitvene lepeze!" uzviknu Žanina, zapljeskavši rukama. Bilo ih je na gomile u onoj sobi u kojoj je Pejter pronašao hranu. Bilo je tamo i drugih stvari, nekakav ležaj od mrežastog metala, predmeti u obliku lala koji su izgledali kao svećnjaci po zidovima. Ali molitvenih lepeza, na stotine. Po mojoj brzoj proceni, po hiljadu dolara jedna, pa tamo je bilo samo u toj sobi molitvenih lepeza za pola miliona dolara, ustupljenih radnjama za prodaju retkosti u Čikagu, Rimu... ako doživimo da im ih ustupimo. Ne računajući sve ostale stvari koje su mi pale na pamet, a koje sam pobrojavao u glavi. I ne samo ja.
     "Molitvene lepeze su najmanje od onoga što vredi", reče Lervi zamišljeno. "Ali to nije u našem ugovoru, tata."
     "Ugovoru! Pa onda šta će da urade sa nama, da nas streljaju? Prevare? Pošto smo potrošili osam godina svog života? Ne. Daće nam premije."
     Što smo više o tome razmišljali, sve nam je bolje izgledalo. Ja sam otišao na spavanje razmišljajući koje bi se drangulije i šta-ti-ja-tamo-znam-šta što sam video moglo poneti kući, koje su među njima najvrednije, i prvi put otkako smo isprobali potisne rakete imao sam prijatne snove.
     Ja nekako sedoh uspravno i pogledah unaokolo. Nije mi govorila na uvo; to se čuo moj radio. Lervi je ležala budna pored mene, a Pejter se žurno stvorio pored nas iza nekog ćoška; isto se čulo i preko njihovih radija. Ja sam rekao, "Čujemo te, Žanina. Šta..."
     "Ćutite!" začuo se šapat, šištav kao da su joj usne bile priljubljene uz mikrofon. "Ne odgovarajte ništa, samo slušajte. Ovde ima nekoga."
     Mi se zagledasmo. Lervi prošaputa, "Gde si ti?"
     "Rekla sam da ćutite! Ja sam sasvim na drugom kraju pristanišne zone, je l' znate? Tamo gde smo našli hranu. Tražila sam šta bismo još mogli da ponesemo kući, kao što je tata rekao, samo... ovaj, ugledala sam nešto na podu. Nalik na jabuku, samo što nije bila jabuka... crvenkasto-mrko spolja, a zeleno unutra, i sa mirisom... ne znam sa kakvim mirisom. Kao jagoda. I nije uopšte bilo sto hiljada godina staro. Bilo je sveže. I začula sam... čekaj malo."
     Nismo se usudili da nešto kažemo, samo smo za trenutak slušali kako diše. Kad je ponovo progovorila njen šapat je bio prestrašen. "Dolazi ovamo. Sad je između mene i vas, ja sam u klopci. Ja... mislim da je to Hiči, i sad će da..."
     Glas joj se prekinuo. Čuli smo samo kako dahće; zatim, glasno: "Ne prilazi bliže!"
     Meni je ovo bilo dosta. "Hajdemo", rekao sam i iskočio u hodnik. Pejter i Lervi su me sledili u stopu dok smo žurno, u nekakvim skokovima, grabili kroz tunel plavih zidova. Kad smo stigli blizu dokova, zaustavili smo se, osvrćući se neodlučno.
     Pre nego što smo odlučili u kom pravcu da krenemo, začuo se ponovo Žaninin glas. Niti šapat niti užasnut krik. "On... on je stao kad sam mu kazala", rekla je s nevericom. "Mislim da nije Hiči. Meni izgleda sasvim kao obična osoba... pa, eto, malo zapušteno. On tu stoji i bulji u mene kao da njuši vazduh."
     "Žanina!" dreknuh ja u radio. "Mi smo sad u zoni dokova... kako ćemo dalje?"
     Pauza. Zatim, vrlo, vrlo čudno, nekakav zaprepašćeni kikot. "Produžite samo pravo", kazala je nesigurno. "Požurite. Vi... vi nećete verovati šta on u ovom trenutku radi!"

3.

     Putovanje do vasionske stanice izgledalo je Vonu duže nego obično, zato što ga je nešto mučilo. Nedostajalo mu je društvo mrtvaca. Još više mu je nedostajalo nešto što nikada nije imao. Žena. Predstava o zaljubljenom Vonu bila je za njega samo nešto što je postojalo u njegovoj mašti, ali on je to maštanje želeo da pretvori u stvarnost. Tome su doprinele brojne knjige; Romeo i Đulijeta, pa Ana Karenjina, pa stari romantični kineski klasici.
     Najzad je ovo maštanje prestalo kad je ugledao kako se približava vasionskoj stanici. Komandna tabla je zasvetlela dajući znak da počinje manevar pristajanja, linije na ekranu se izgubiše, a pojavi se naglo obris vasionske stanice. Samo obris nije bio isti kao obično. Ispod jednog kapka u doku video se nov brod, sa nekakvom čudnom neravnom strukturom privezanom uz bok brodskog trupa.
     Šta bi ovo moglo da znači? Nakon pristajanja, Von proturi glavu kroz izlazni poklopac i osmotri okolinu, njušeći vazduh i osluškujući.
     Posle nekog vremena, zaključio je da u blizini nema nikoga. Nije pokupio knjige i ostale svoje stvari sa broda. Odlučio je da bude u pripravnosti kako bi mogao što brže da pobegne ako zatreba, ali je rešio da i izvidi. Jednom prilikom, davno, bila je jedna osoba na stanici, i on misli da je bila ženskog pola. Mali Džim mu je onda pomogao da utvrdi o kakvoj je odeći reč. Možda bi sada trebalo da zapita Malog Džima za savet? Žvaćući neku voćku i pridržavajući se ovlaš za ogradu on krenu ka sanjaonici gde se okružen spravama za čitanje nalazio ležaj za uživanje.
     I zastade.
     Je li to bio neki zvuk? Smeh, ili krik, izdaleka?
     On baci bobičavu voćku i za trenutak je stajao tako, dok su mu sva čula bila krajnje napeta. Zvuk se nije ponovio. Ali bilo je tu nešto... neki miris, vrlo slab, veoma prijatan, veoma čudan. Dosta sličan mirisu onog odevnog predmeta koji je bio pronašao i nosio sa sobom mnogo dana, sve dok se i poslednji trag mirisa nije izgubio, a onda ga je vratio na mesto na kome ga je našao.
     Da li se to ta osoba vratila?
     Von je počeo da drhti. Osoba! Prošlo je bilo dvanaest godina otkako je pomirisao ili dodirnuo neku osobu! A i onda samo svoje roditelje. Ali može biti da to nije osoba, možda je nešto drugo. Uputio se prema doku gde je bila ta druga osoba, lukavo izbegavajući glavne hodnike, žureći užim, manje direktnim putem kojim, kako je smatrao, neko ko je ovde stranac neće ići. Von je poznavao svaku stopu stanice, bar onaj njen deo gde je bilo moguće kretati se tako da se ne stigne do slepih zabravljenih zidova koje nije znao kako da otvori. Stigao je za samo nekoliko minuta na mesto na kome je prethodno brižljivo rasporedio otpatke koje je bio ostavio onaj posetilac.
     Sve je bilo tu. Ali ne onako, to je uočio, kako je on ostavio. Neke stvari su podizane pa onda ispuštene.
     Von je znao da to nije on učinio. Pored poštovanja pravila koje je sam sebi nametnuo, da stanicu ostavlja uvek tačno u onakvom stanju u kakvom je zatekao, kako niko nikada ne bi znao da je on tu dolazio, ovoga puta se posebno trudio da otpatke sredi tačno onako kako su bili ostavljeni. Znači na stanici ima još nekoga.
     A on je dosta daleko od svog broda.
     Brzo ali oprezno, vratio se u zonu dokova s one druge strane, zastajući na svakom mestu gde su se hodnici ukrštali da bi osmotrio, omirisao i oslušnuo. Stigao je do broda ali je kod ulaznog kapka zastao kolebajući se, neodlučno. Da beži ili da pretraži?
     Međutim, miris je sada bio jači i neodoljiv.
     Korak po korak on se odvažio da krene jednim dugačkim, slepim hodnikom, spreman da se u svakom času povuče.
     Glas! Šaputanje, jedva čujno. Ali šaputanje. Zavirio je iza jednog ulaznog otvora, a srce mu je zalupalo. Osoba! Pribijena uza zid, držeći metalnu spravu na usnama, ukočeno zureći u njega s užasom. Osoba se razvika na njega: "Nemoj slučajno da prilaziš bliže!" Ali on to nije mogao sve i da je hteo; potpuno se bio ukočio. Ovo nije samo osoba. Ovo je ženska osoba! Dijagnostički znaci bili su jasni, onakvi kako mu ih je Mali Džim objasnio: dva ispupčenja na grudima, ispupčenja oko kukova a suženje oko struka, glatko čelo bez izbočenja nad očnim jabučicama... da, žensko! I mlado. I obučeno tako da su joj gole noge i, oh, gole ruke; glatka kosa svezana u veliki rep, velike oči koje su ga razrogačeno gledale.
     Von je reagovao onako kako je bio naučio da treba. Lagano je kleknuo, razgrnuo odeću i drhtao od uzbuđenja usled ovakvog nadražaja.
     Gotovo nije ni čuo glasove troje ljudi koji su dotrčali. Tek kad je bio gotov ustao je, doveo u red odeću i učtivo se na njih nasmešio dok su se oni okupili oko mlade ženske osobe, razgovarajući između sebe uzbuđeno i gotovo histerično. "Zdravo", rekao je. "Ja sam Von." Pošto nisu reagovali, on je pozdrav ponovio na španskom i na kantonskom narečju, i izređao bi i ostale jezike koje je znao da ona druga ženska osoba nije istupila i kazala:
     "Zdravo, Vone. Ja sam Dorema Herter-Hol... zovu me Lervi. Radujemo se što te vidimo."
     Tokom svih petnaest godina Vonovog života nikada nije bilo dvanaest toliko uzbudljivih časova, toliko zastrašujućih i toliko neviđeno ushićujućih kao što su bili ovi. Toliko pitanja! Toliko stvari da se ispriča i čuje. Toliko ustreptalog zadovoljstva što može da dodirne ove ljude, i da ih omiriše i da oseti njihovo prisustvo... Oni su znali tako neverovatno malo, i tako zaprepašćujuće mnogo... nisu znali kako da uzmu hranu iz pregrada, nisu upotrebili nikad kauč za sanjanje, nikad nisu videli nekog starca ili razgovarali sa nekim mrtvacem. Međutim, znali su za vasionske brodove i velike gradove, šetnje pod otvorenim nebom ("nebo?" trebalo mu je dugo da shvati o čemu govore) i kako se Vodi Ljubav. Video je da je mlađa ženska osoba bila voljna da mu to bolje pokaže, ali starija nije želela da ova to učini; kako je to čudno. Izgleda da starija muška osoba nije ni s kim vodila ljubav; to je bilo još čudnije. Međutim, sve je to zajedno bilo čudno, i on je premirao od ushićenja i užasa pred tolikim čudnim stvarima. Pošto su dugo pričali, i on im pokazao neke od majstorija na vasionskoj stanici a oni njemu zauzvrat neke od čudesnih stvari na svom brodu (neku stvar nalik na mrtvaca, koja međutim nikad nije bila živa; fotografije ljudi sa Zemlje; WC)... posle svih tih čudesnih stvari, ona osoba po imenu Lervi izdala je naređenje da svi odu na spavanje. On se odmah uputio prema kauču za sanjanje, ali ona mu je ponudila da ostane s njima a on nije mogao da odbije; mada se stalno budio iz sna, dršćući i njušeći unaokolo i gledajući unezvereno u bledo-plavu svetlost.
     Toliko uzbuđenja mu je naškodilo. Kad su se oni svi već probudili, on se i dalje tresao, i bio tako izlomljen kao da uopšte nije spavao. Ne mari. Pitanja i preklapanja su odmah otpočela ponovo:
     "A ko su mrtvaci?"
     "Ne znam. Hajde da ih pitamo. Možda... ponekad oni sebe nazivaju 'svemirskim istraživačima'. Dolaze sa nekakvog mesta koje se zove Kapija."
     "A ovo mesto gde se sada nalazimo, da li je to artefakt Hičija?"
     "Hičija?" On se zamislio; ovu reč je već čuo, odavno, ali nije znao šta znači. "Mislite staraca?"
     "Kako ti starci izgledaju?" On nije umeo da ih opiše rečima, pa su mu opet dali blok za skiciranje a on je pokušao da nacrta velike klimave čeljusti, zapuštene brade, i kako bi koji crtež završio oni bi ga dograbili i odnosili do sprave koju su zvali "Vera".
     "Ova sprava liči na mrtvace", izjavio je, a oni se opet stuštiše sa pitanjima:
     "Hoćeš da kažeš da su mrtvaci kompjuteri?"
     "Šta je to 'kompjuter'?"
     Onda bi neko vreme pitanja bila upravljena u njihovom smeru i oni su mu objašnjavali šta znači "kompjuter", i predsednički izbori, i groznica na svakih 130 dana. Sve to vreme tumarali su po brodu, a on je objašnjavao ono što je o njemu znao. Von se mnogo umorio. On jedva da je poznavao osećaj umora, jer u svom vanvremenskom životu kad mu se spavalo on je spavao i nije ustajao dok se ne ispava. I taj osećaj mu se nije dopadao, kao ni izgrebano grlo, ili glavobolja koju je takođe osećao. Ali bio je suviše uzbuđen da bi mogao da prekine, naročito kad su mu ispričali o onoj ženskoj osobi po imenu Triša Bover. "Ona je bila ovde? Ovde na svemirskoj stanici? I nije ostala?"
     "Ne, Vone. Nije znala da ćeš ti da dođeš. Mislila je da će umreti ako ostane." Kako je to strašna šteta. Mada je njemu, izračunao je Von, bilo samo deset godina kad je ona došla, mogao je da joj pravi društvo. I ona njemu. On bi je hranio i brinuo se za nju i odveo bi je da vidi starce i mrtvace, i osećao bi se tako srećan.
     "Pa, kuda je onda ona otišla?" upitao je.
     Iz nekog razloga, ovo pitanje je njima bilo neprijatno. Zgledali su se. Malo posle Lervi je kazala; "Ukrcala se na brod, Vone."
     "I vratila na Zemlju?"
     "Ne. Još nije. To je veoma dugačko putovanje za brod kakav je bio njen. Duže nego što bi bila u stanju da preživi."
     Mlađi čovek Pol, onaj koji je bio Lervin partner u seksu, nastavio je. "Ona je još na putu, Vone. Mi ne znamo tačno gde je. Čak nismo sigurni ni da je živa. Ona se zamrzla."
     "Znači da je mrtva?"
     "Ovaj... verovatno nije živa. Ali ukoliko je pronađu, možda mogu da je vrate u život. Ona se nalazi u komori za zamrzavanje na svom brodu, na minus četrdeset stepeni. Telo joj za izvesno vreme neće istrunuti, verujem. I ona je verovala. U svakom slučaju, ona je smatrala da tako ima najviše šansi."
     "Ja sam joj mogao pružiti bolje šanse", reče Von snuždeno. A onda se razvedrio. Tu je bila ona druga ženska, Žanina, koja nije bila zamrznuta. Želeći da je impresionira, kazao je: "To je boga mu broj."
     "Kako? Kakav broj?"
     "Boga mu broj, Žanina. Mali Džim ih pominje. Kad kažeš 'minus četrdeset' ne moraš da kažeš da li Celzijusa ili Farenhajta, jer su oni isti". Zacerekao se na svoj vic.
     Oni se ponovo zgledaše. Von je shvatio da nešto nije u redu, ali on se iz sekunde u sekundu osećao sve čudnije, smušenije, umornije. Mislio je da oni možda nisu razumeli vic, pa je rekao: "Hajde da pitamo Malog Džima. Tu je on odmah kad se pođe ovim hodnikom, tamo gde se nalazi kauč za sanjanje."
     "Tu je? Kako to?" raspitivao se stariji čovek, Pejter.
     Von nije odgovorio; nije se osećao dovoljno dobro da bi bio siguran šta govori a, pored toga, bilo je lakše da im pokaže. Naglo se odvojio od njih i uputio ka sanjaonici. Dok su oni stigli za njim već je bio uključio spravu i pozvao broj sto dvanaest. "Mali Džime?" probao je; a onda, preko ramena: "Ponekad neće da govori. Molim vas, imajte strpljenja." Ali ovog puta imao je sreće, i mrtvačev glas se vrlo brzo odazvao.
     "Von? Jesi li to ti?"
     "Naravno da sam ja, Mali Džime. Hteo bih da mi pričaš o boga mu brojevima."
     "Dobro, Vone. 'Boga mu brojevi' su brojevi koji predstavljaju više od jedne veličine, pa kad primetiš tu koincidenciju ti kažeš, 'Boga mu'. Neki boga mu brojevi su trivijalni. Neki su može biti od transcendentalnog značaja. Neki religiozni ljudi smatraju da su boga mu brojevi dokaz o postojanju Boga. A to da li Bog postoji ili ne, to mogu samo u širokim potezima da opišem i..."
     "Nemoj, Mali Džime. Molim te pričaj samo o boga mu brojevima."
     "Dobro, Vone. Sad ću ti nabrojati nekoliko najprostijih boga mu brojeva. Nula zarez pet stepeni. Minus četrdeset stepeni. Sto trideset sedam. Dve hiljade dvadeset pet. Deset na trideset deveti. Napiši po jedan pasus o svakome od njih, navodeći karakteristike koje ih čine boga mu brojevima i..."
     "Prestani, prestani", skičao je Von, a glas mu je bio još viši zato što ga je u grlu tako peklo. "Ovo nije čas u razredu."
     "A-ha," reče mrtvac tužno, "u redu. Nula zarez pet stepeni je ugaoni prečnik kako Sunca tako i Meseca viđenih sa Zemlje. Boga mu! Kako je čudno što su isti, ali i korisno, zato što delom zbog ove koincidencije na Zemlji postoje pomračenja Sunca i Meseca. Minus četrdeset stepeni je temperatura koja je ista na Celzijusovoj i Farenhajtovoj skali. Boga mu. Dve hiljade dvadeset pet je zbir kubova celih brojeva, jedan na kub plus dva na kub plus tri na kub i tako dalje do devet na kub, kad se sve sabere. A to je i zbir tih brojeva dignut na kvadrat. Boga mu. Deset na trideset deveti... toliko je gravitaciona sila slabija od elektromagnetne. A toliko iznosi i starost vaseljene izražena kao vandimenzionalni broj. To je i kvadratni koren broja čestica vidljivog svemira, to jest, onog dela svemira u odnosu na Zemlju u kome je Hablova konstanta manja od nula koma pet. Takođe... nema veze, ali boga mu! Boga mu, boga mu, boga mu. Na ovim b.m. brojevima P.A.M. Dira je konstruisao svoju Hipotezu o velikim brojevima, na osnovu koje je zaključio da sila teže mora da slabi sa povećanjem starosti vaseljene. Eto, to ti je boga mu broj!"
     "Izostavio si sto trideset i sedam", optužio ga je dečak.
     Mrtvac se zacerekao. "A, dobar si ti, Vone. Hteo sam da vidim da li slušaš šta govorim. Sto trideset sedam je Edingtonova strukturna konstanta, naravno, koja se stalno pojavljuje u nuklearnoj fizici. Ali ne samo to. Pretpostavimo da uzmeš njegovu inverziju, to jest, jedan kroz sto trideset sedam, i to iskažeš kao decimalni broj. Prve tri cifre su nula nula sedam broj Džemsa Bonda kojim se on identifikuje kao ubica. To ti je ta smrtonosnost vaseljene! Prvih osam cifara su Klarkov Palindrom, nula zarez nula sedam dva devet devet dva sedam nula. To je ta simetrija. Smrtonosna i dvosmerna, to je ta strukturna konstanta! Ili", razmišljao je, "možda bi trebalo da kažem, to je ta inverzija. Što bi podrazumevalo da je sama vaseljena inverzija toga? Naime, i dobra i nepravična? Pomozi mi, Vone. Nisam siguran kako da protumačim ovaj simbol."
     "O, dosta, dosta", rekao je Von ljutito. "Prestani i odlazi". Bio je razdražljiv i loman, bolesniji nego što je ikada bio, čak više nego kad su mu mrtvaci davali injekcije. "Tako on priča u nedogled", izvinjavao se on ostalima. "Zato s njim obično i ne razgovaram odavde."
     "On ne izgleda dobro", rekla je Lervi zabrinuto svome mužu, a onda se obratila Vonu. "Da li se ti dobro osećaš?" On zavrte glavom, jer nije znao šta da odgovori.
     Pol je rekao, "Treba da legneš. Ali... šta si hteo da kažeš onim 'odavde'. Gde je, ovaj, Mali Džim?"
     "O, on je na glavnoj stanici", rekao je Von slabim glasom, kijajući.
     "Hoćeš da kažeš..." Pol jedva proguta pljuvačku. "Ali ti si rekao da se donde putuje brodom četrdeset pet dana. To mora da je vrlo daleko."
     Onaj stari, Pejter, povika: "Radio-veza? Da li ti s njima razgovaraš preko radio-veze? Radio-veze brže od svetlosti?"
     Von sleže ramenima. Pol je bio u pravu; njemu je bio potreban odmor, a tu je bio kauč, na kome se on uvek dobro osećao i na kome se lepo odmarao.
     "Reci mi, dečko!" povika stari. "Ako ti imaš ispravan FTL1 ----------
     1 FTL je skraćenica načinjena od engleskih reči faster-than- light, tj., brži od svetlosti (Prim. prev.) radio... Premija..."
     "Vrlo sam umoran", reče Von promuklo. "Moram da odspavam." Osećao je kako pada. Izmakao je njihovim rukama, pao između njih i sručio se na kauč, uronivši u okrepljujući ležaj, koji se nad njim sklopio.

4.

     Esi i ja smo se upravo skijali na vodi po Tapanskom moru kad je moj radio prijemnik okačen oko vrata zazvrjao da bi me obavestio da se u Fabrici hrane pojavilo neko strano lice. Naredih da se čamac smesta okrene i odveze nas natrag do podužeg privatnog priobalnog pojasa koji je bio u vlasništvu firme Robin Brodhed, a.d., pre nego što sam rekao Esi šta je posredi. "Dečak, Robine?" vikala je ona da nadjača buku motora na hidrogenski pogon i huk vetra. "Otkuda, do đavola, stiže dečak na Fabriku hrane?"
     "To ćemo morati da ispitamo", uzvratio sam ja derući se. Čamac nas je spretno izvukao do plićaka i sačekao da iskočimo i potrčimo preko travnjaka. Kad je ocenio da smo se dovoljno udaljili, odzvrjao je obalom da se ukotvi.
     Onako mokri, nas dvoje odjurismo pravo u kompjutersku sobu. Već su počele da stižu video-slike, a na holografu se pojavi mršav, usukan mladić odeven u nekakv otvoren kilt i prljavu tuniku. Izgled mu nije bio ni najmanje preteći, ali je bilo jasno kao dan da nije imao pravo da se tamo nalazi. "Ton", naredio sam, i iz usana koje su se pokretale, začuo se glas... koji je saopštavao neobičnim, piskavim, visokim tonom, ali na engleskom koji se sasvim dobro razumeo:
     "... sa glavne stanice, da. Donde je oko sedam sedam-dana- nedelja, hoću da kažem. Ja često dolazim ovamo."
     "Za ime božje, kako?"Nisam mogao da vidim ko to govori, ali bio je muškarac i govorio je bez akcenta: Pol Hol.
     "Brodom. Nego kako. Zar nemate i vi svemirski brod? Mrtvaci uvek govore samo o putovanju svemirskim brodovima, ja nikakav drugi način ne znam."
     "Neverovatno", reče Esi iza mene. Ne skidajući pogled sa holografa otišla je po moj ogrtač od frotira i prebacila mi ga preko leđa, kao i sebi. "Šta misliš šta je 'glavna svemirska stanica'?"
     "Znaš kako bih voleo da znam. Harijeta?"
     Glasovi koji su dolazili iz aparata utišaše se i začu se glas moje sekretarice; "Izvolite, gospodine Brodhed?"
     "Kad je on tamo stigao?"
     "Pre otprilike sedamnaest zarez četiri minuta, gospodine Brodhed. Plus vreme potrebno za prenos sa Fabrike hrane, razume se. Otkrila ga je Žanina Herter. Izgleda da ona nije sa sobom imala kameru, pa smo čuli samo glas dok nisu stigli i ostali iz njene grupe." Čim je ona prestala da govori začuo se ponovo glas lica iz aparata; Harijeta je vrlo dobar program, jedan od najboljih Esinih programa.
     "... žao mi je što sam se nedolično ponašao", govorio je dečak. Pauza. Zatim, stari Pejter Herter:
     "Ma ostavi to ako boga znaš. Ima li još ljudi na toj glavnoj svemirskoj stanici?"
     Dečak napući usta. "To", rekao je filozofski, "bi zavisilo, zar ne, od toga kako se definiše 'osoba'? U smislu živog bića naše vrste, nema. Najpribližniji su mrtvaci."
     Ženski glas... Dorema Herter-Hol. "Jesi li gladan? Da li ti nešto treba?"
     "Ne, zašto?"
     "Harijeta? Šta mu znači to da se ponašao nedolično?" upitao sam ja.
     Herijetin glas je oklevao. "Hm, uh, doživeo je orgazam, gospodine Brodhed. Baš pred Žaninom Herter."
     Nisam mogao da se uzdržim, prsnuo sam u smeh. "Esi", rekao sam svojoj ženi, "mislim da si je programirala tako da bude suviše uglađena." Samo, nisam se ja tome smejao, već čistoj neumesnosti svega ovoga. Sve sam mogao da pomislim... sve: Hiči, svemirski gusar, Marsovci... bilo šta, samo ne neki uspaljeni tinejdžer.
     Iza mene se začulo grebanje čvrstim šapama i nešto mi je skočilo na ramena. "Silazi, Bekrijo", rekoh strogo.
     Esi je kazala, "Pusti da te malo pomazi oko vrata. Otići će on sam."
     "Nema baš prefinjeno ponašanje", zarežao sam. "Zar ne možemo da ga se otresemo?"
     "Na, na, galubka", rekla je ona umirujuće, gladeći me po glavi. "Treba ti doktor, zar ne? Bekrijo, dođi sa mnom." Poljubila me je i izašla iz sobe, ostavljajući me da razmišljam o toj stvari koja je, na moje prilično iznenađenje, izazvala u meni neko neprijatno osećanje uzbuđenosti. Videti Hičija! U redu, nismo ga videli... ali šta da jesmo?
     Kada su prvi istraživači na Veneri otkrili tragove Hičija, prazne plavičaste zažarene tunele, pećine u obliku vretena, to je bio šok. Pa nekoliko artefakta... drugi šok... kako ono beše? Smotuljci od metala koje je neko prozvao "molitvenim lepezama" (samo da li su se Hičiji molili, i ako jesu kome?). Pa onda zažarene male perlice nazvane "vatreni biseri", samo što nisu bili biseri, i nisu bili vreli. Zatim je neko pronašao asteroid Kapiju, a najveći šok je bio kad je na njemu pronađeno par stotina vasionskih brodova u ispravnom stanju. Samo niste mogli birati destinaciju. Mogli ste da uđete i da krenete... i to je bilo sve... a ono što biste tamo negde našli bio je šok, za šokom, za šokom, za šokom.
     Ja to znam. Ja sam doživljavao te šokove, na moje tri glupave misije... ne. Na dve glupave misije. A onda jedna strašno neglupava misija. Ona me je učinila bogatim i oduzela mi nekoga koga sam voleo, a ni u jednoj od ove dve stvari nema ničeg glupavog, zar ne?
     I otada je problem Hičija, koji su bili mrtvi već pola miliona godina, bez ijedne napisane reči koja bi ukazala na to šta su hteli, privlačio pažnju ljudi u svim delovima sveta. Sve sama pitanja, odgovora malo. Nismo čak znali ni kako su oni sebe nazivali... sigurno ne "Hičiji", jer to ime su im nadenuli svemirski istraživači. Nismo imali pojma kako su ta daleka božanska stvorenja sebe nazivala. Ali isto tako nismo znali ni kako Bog Sebe naziva. Jehova, Jupiter, Val, Alah... sva su ta imena izmislili ljudi. Ko zna pod kojim imenom su Njega znali Njegovi drugari?
     Pokušao sam da predstavim sebi kako bih se osećao da je stranac na Fabrici hrane, u stvari, bio Hiči kad začuh kako je neko pustio vodu u toaletu i Esi se odatle pojavi a Bekrija se stušti ka WC šolji. Kad ste obuhvaćeni medicinskim kompletom mogu da vam se dogode razne nezgodne stvari, a pokretna jedinica za uzimanje bio-testova je jedna od njih.
     "Trošiš mi uludo moj program", izgrdila me je Esi, i tada sam shvatio da je Herijeta strpljivo sedela u aparatu, čekajući da joj naredim da nastavi da me izveštava o ostalim stvarima koje su me zanimale. Celokupan izveštaj sa Fabrike hrane snimljen je na trake i u svakom slučaju uskladišten u memoriju, pa je Esi otišla u svoju kancelariju da se pozabavi poslovima, a ja sam rekao Harijeti da uključi kuvaricu da skuva ručak, i posle toga je pozvao da obavi svoje sekretarske dužnosti.
     "Imate zakazano svedočenje pred Budžetskim odborom Senata za sutra ujutro, gospodine Brodhed."
     "Znam to. Ići ću."
     "Vaš sledeći kompletan pregled treba da se obavi krajem ove nedelje. Da li da potvrdim da ćete doći u zakazano vreme?"
     Tako vam je to kad imate medicinski komplet, ali i Esi insistira... ona je od mene mlađa dvadeset godina, i podseća me na to. "U redu, hajde da to završimo."
     "Vas je tužio sudu neki Hanson Bover, pa Morton želi o tome sa vama da razgovara. Skupni izveštaj za ovaj kvartal je stigao i nalazi se u fascikli na vašem pisaćem stolu... samo nedostaje izveštaj o akcijama rudnika hrane, koji će biti završen tek sutra ujutro. Ima i veći broj manje važnih poruka... za koje sam se ja uglavnom već pobrinula... pa možete da ih pogledate kad budete hteli."
     "Hvala. To je za sada sve."
     Nije bilo potrebno da pregledam skupni izveštaj... već sam prilično dobro znao šta u njemu ima. Investicije u nekretnine pokazale su se dobro; ono malo što sam bio uložio u uzgajanje marikultura obećavalo je da će doneti rekordne profite ove godine. Sve je išlo sasvim solidno, osim rudnika hrane. Poslednja groznica na svakih 130 dana donela nam je izdatke. Nisam mogao da krivim one ljude tamo, oni ništa više od mene nisu bili odgovorni za ono što se desilo kad je groznica nastupila. Ali su nekako dopustili da naše termičke bušilice izmaknu kontroli, pa je sada ispod zemlje bilo u plamenu pet hiljada akara našeg uljnog škriljca. Nikakvo čudo onda što njihov izveštaj za ovaj kvartal kasni.
     Međutim, to je bila samo neprijatnost. Nikakva propast. Moji su poslovi bili suviše raznovrsni da bi me neuspeh u bilo kom pojedinom sektoru mogao da upropasti. Ne bih ni učestvovao u rudnicima hrane da me Morton nije posavetovao; olakšice za eksploataciju bile su stvarno povoljne, u smislu poreskih obaveza. (Ali, prodao sam najveći deo akcija za uzgajalište riba da bih ovo kupio). Onda je Morton video da mi treba još nešto da bih se zaštitio od poreza, pa smo tako osnovali Brodhedov Institut za ekstrasolarna istraživanja. Institutu pripada sav moj zajmeni kapital, ali ja donosim odluke pri glasanju i ja odlučujem onako kako želim. Ja sam odlučio da postanemo suvlasnici sa Korporacijom Kapija koja finansira slanje vasionskih sondi na četiri detektovana ali, dosad, neposećena punkta sagrađena od Hiči-metala unutar ili u blizini sunčevog sistema, od kojih je jedan bio Fabrika hrane. Čim su sonde dotakle tlo isposlovali smo osnivanje posebne kompanije za njenu eksploataciju... i sad je to počelo da biva zaista zanimljivo.
     "Harijeta? Uključi ponovo direktan prenos sa Fabrike hrane", rekao sam. Hologram se odmah pojavio, dečak je, sav uzbuđen, i dalje govorio onim svojim piskavim, skičavim glasom. Pokušao sam da uhvatim o čemu govori, nešto o nekom mrtvacu (samo što on nije bio muškarac, jer se zvao Henrijeta) koji sa njim razgovara (znači nije mrtav?) o nekoj misiji na Kapiji u kojoj je ona bila (kada? Zašto ja nisam za nju čuo?). Sve ovo je bilo zbunjujuće, pa se ja dosetih šta treba da radim. "Alberta Ajnštajna, molim", rekao sam, i na hologramu se ukaza drago starački izborano lice koje je gledalo pravo u mene.
     "Izvoli, Robine" reče moj program iz prirodnih nauka, pružajući se da uzme svoju lulu i duvan, što gotovo uvek radi kad razgovaramo.
     "Potrebne su mi tvoje najbolje moguće procene u vezi sa Fabrikom hrane i dečakom koji se tamo pojavio."
     "Dabome, Robine", rekao je on, nabijajući duvan palcem. "Dečak se zove Von. Čini se da je između četrnaest i devetnaest godina, biće da je bliži početku ovog raspona, i koliko ja mogu da procenim on je u genetskom smislu pravo ljudsko biće."
     "Odakle dolazi?"
     "A, to je već spekulativno, Robine. On priča o nekoj 'glavnoj svemirskoj stanici', što je verovatno neki drugi artefakt Hičija nalik na Kapiju, Kapiju Dva i na samu Fabriku hrane, ali nema nikakve očevidne funkcionalne zavisnosti. Izgleda da tamo nema nijednog drugog ljudskog bića. On govori o 'mrtvacima', koji su izgleda kompjuterski programi ovakvi kao ja, mada nije jasno da li su, u stvari, sasvim drukčijeg porekla. On takođe pominje živa stvorenja koja naziva "starcima" ili "žabljoustima". Sa njima ima malo kontakta, u stvari, izbegava ih i nije jasno odakle su."
     Ja duboko udahnuh vazduh. "Hičiji?"
     "Ne znam, Robine. Ne mogu čak ni da nagađam. Prema Okamovom principu moglo bi se pretpostavljati da živa ne-ljudska bića koja nastanjuju artefakt Hičija mogu biti i sami Hičiji... ali direktnog dokaza nema. Mi nemamo pojma kako Hičiji izgledaju, znaš."
     Znao sam naravno. Umirujuća je bila pomisao da bismo uskoro mogli to da utvrdimo.
     "Ima li još nešto? Možeš li da mi kažeš kako idu pokušaji oko prenošenja fabrike ovamo?"
     "Dabome, Robine", rekao je on, paleći lulu šibicom. "Samo bojim se da ovde nema povoljnih vesti. Taj objekat je izgleda programiran na jedan određeni kurs i pod potpunom je kontrolom. Na sve što mu uradimo on dejstvuje i suprotstavlja se."
     Krenuli smo od ovih alternativa: ili ostaviti Fabriku hrane u Ortovoj maglini i pokušati nekako da na Zemlju otpremimo hranu, ili dovući i samu napravu. Sada se činilo da nemamo izbora. "Ima li... misliš li da je ona pod kontrolom Hičija?"
     "Nema načina zasada da budemo u to sigurni. Ukratko, ja bih rekao da nije. Čini se kao automatsko reagovanje. Međutim", rekao je, odbijajući dimove iz lule, "ima i nešto ohrabrujuće. Mogu li da ti pokažem nekoliko slika sa fabrike?"
     "Da, molim te", rekoh ja, ali on nije ni sačekao odgovor; Albert je učtiv, ali takođe i vispren program. On je iščezao i ja sam sad posmatrao scenu sa onim dečakom, Vonom, koji je pokazivao Peteru Herteru kako da otvori nešto nalik na poklopac u zidu jednog hodnika. Iz njega je on vadio mekane mlohave pakete nečega zavijenog u jasno crvene omote.
     "Naše pretpostavke u vezi sa prirodom ovog artefakta čini se da su dokazane, Robine. Ovi paketi su za jelo i, kako Von kaže, oni se stalno popunjavaju. On ih gotovo celog svog života jede i, kao što vidiš, izgleda da je u odličnom zdravlju, u glavnim crtama. Bojim se da ga upravo sada hvata nazeb."
     Ja bacih pogled na sat iza njega... on se uvek stara da zbog mene sat bude tačan. "To je onda sve za sada. Odmah me obavesti ako se pojavi nešto što ne bi bilo u skladu sa tvojim zaključcima."
     "Dabome, Robine", reče on i nestade.
     Spremao sam se da ustanem. Razgovor o hrani podsetio me je da bi otprilike sada trebalo da je gotov ručak, a ja ne samo da sam bio gladan, već sam imao planove i šta ću da radim posle ručka. Opasah ogrtač... a onda se setih poruke u vezi sa sudskim sporom. Sudski sporovi su sasvim obična stvar u životu bogatih ljudi, ali ako Morton želi nešto da mi kaže onda je verovatno bolje da ga saslušam.
     On se odmah pojavio, za pisaćim stolom, nagnut napred s ozbiljnim izrazom lica. "Nas su tužili sudu, Robine", kazao je. "Korporaciju za eksploataciju Fabrike hrane, Korp. Kapija, pa onda Pola Hola, Doremu Herter-Hol i Petera Hertera, kako lično tako i u svojstvu staratelja suoptužene Žanine Herter. Plus Fondaciju i vas lično."
     "Izgleda da imam veliko društvo, bar to. Treba li da se zabrinem."
     Pauza. Ozbiljnim tonom: "Smatram da biste mogli, malo. Parnicu vodi Hanson Bover. Trišin suprug, ili udovac, zavisno od toga kako se posmatra." Morton je nešto žmirkao. To je bila neka greška kod ovog programa, i Esi stalno priča da će je otkloniti... ali ona nije uticala na njegove jurističke sposobnosti a meni se to nekako i dopadalo. "On je uspeo da ga oglase za čuvara Trišine zaostavštine, i na osnovu toga što je ona prva sletela na Fabriku hrane on traži puni udeo u svemu što se iz toga bude ostvarilo, kao da je misija obavljena do kraja."
     To baš nije bilo smešno. Čak i ako ne uspemo da pomerimo onu prokletu stvar, sa novim razvojem događaja ta premija bi mogla da iznosi zaista mnogo. "Kako on to može da uradi? Ona je potpisala standardni ugovor, je l' tako? Znači treba samo da se pozovemo na taj ugovor. Ona se nije vratila, pa prema tome ne dobija svoj udeo."
     "Tako ćemo i da kažemo ako završimo na sudu, da, Robine. Međutim postoje dva-tri prilično sumnjiva presedana. Možda čak ne ni sumnjiva... njen advokat smatra da su sasvim dobri, mada su nešto zastareli. Najvažniji je slučaj nekog momka koji je potpisao ugovor na pedeset hiljada dolara za prelazak Nijagarinih vodopada preko razapete žice. Ne održi li predstavu, ne dobije pare. On je pao sa žice na polovini puta. Sudovi su smatrali da je on održao predstavu, pa je moralo da mu bude isplaćeno."
     "Pa to je ludost, Mortone!"
     "Takvo je pravo zasnovano na presedanima, Robine. Ali ja sam rekao da treba samo malo da brinete. Ja mislim da mi verovatno nemamo šta da brinemo, samo nisam siguran da nemamo šta da brinemo. Moramo da potvrdimo prisustvo u sudu u roku od dva dana. Posle ćemo da vidimo šta će dalje biti."
     "U redu. Odžmirkaj sada, Mortone", kazao sam i ustao, jer sad sam već bio apsolutno siguran da je vreme za ručak. U stvari, Esi se upravo pojavila na vratima, i, na moje razočarenje, bila je potpuno obučena.
     Esi je vrlo lepa žena, i jedan od razloga što sam bio srećan što sam njome oženjen već pet godina bio je u tome što mi se svake naredne godine činila još lepšom nego prethodne. Ona mi obavi ruku oko vrata dok smo išli ka terasi, okrenu se i pogleda me u oči. "Šta se desilo, Robine?" upitala je.
     "Ništa se nije desilo, draga S. Ja", kazao sam. "Samo što sam ja imao u planu da te pozovem da se posle ručka zajedno tuširamo."
     "Ti si matori raskalašni jarac, starče", rekla je ona strogo. "Šta smeta ako se tuširamo kad se smrkne, onda kad ćemo i inače prirodno i neizbežno da idemo na spavanje?"
     "Do večeri moram već da budem u Vašingtonu. A sutra ti ideš u Tuson na onu tvoju konferenciju, a onda ovog vikenda ja idem na lekarsku kontrolu. Ali, svejedno."
     Ona je sela za sto. "Baš ne umeš da lažeš", primetila je. "Brže jedi, stari. Tuširanja ionako nikad nije dosta, na kraju krajeva."
     "Znaš li, Esi, da si ti zdravo, čulno stvorenje? To je jedna od tvojih najboljih osobina."
     Tromesečni izveštaj o mojim deonicama u rudnicima hrane bio je pre doručka u fascikli na stolu, u mom vašingtonskom apartmanu. Bio je gori nego što sam očekivao; najmanje dva miliona dolara izgorelo je pod brdima Vajominga, a još oko pedeset hiljada vatra će proždirati svakog dana dok je sasvim ne ugase. Ako je ikada ugase. To nije značilo da sam ja u škripcu, ali je moglo da znači da izvesni krediti do kojih sam lako dolazio više neće moći lako da se dobiju. I ne samo da sam ja to znao, nego dok sam stigao do dvorane za saslušavanje u Senatu, izgleda da je znao i ceo Vašington. Svoju izjavu sam dao brzo, u istoj formi kao kad sam ranije davao izjave, i kad sam završio senator Pregler objavi da je saslušanje završeno i povede me u restoran na ručak. "Ne mogu da vas razumem, Robine", rekao je. "Zar niste zbog tog požara promenili mišljenje o nekim stvarima?"
     "Ne, zašto bih? Ja to dugoročno posmatram."
     On zavrte glavom. "Čovek koji ima priličan udeo u akcijama rudnika hrane... tj. vi... traži da se ti rudnici više oporezuju! To je besmisleno."
     Objašnjavao sam mu sve još jednom od početka. Gledano u celini, rudnici hrane bi lako mogli da odvoje, recimo, deset procenata svog bruto prihoda za obnavljanje Stenovitih Planina, pošto uljani škriljci budu iscrpeni. Ali nijedna kompanija to ne bi mogla da postigne sama za sebe. Ako bismo to učinili, izgubili bismo konkurentnu poziciju, svi ostali bi prodavali jeftinije od nas. "Prema tome, ako sprovedete ovaj amandman, Time", rekao sam, "mi ćemo svi biti prinuđeni da to učinimo. Cene hrane će porasti, jeste... ali ne mnogo. Moje računovođe kažu ne više od osam do devet dolara godišnje, po glavi stanovnika. A imaćemo ponovo gotovo netaknutu prirodu u tom kraju."
     On se nasmejao. "Baš ste vi čudan čovek. Sa svim svojim dobročiniteljskim akcijama... i sa vašim novcem, a da i ne pominjem ove stvari..." on glavom pokaza na svemirske narukvice koje sam još nosio, tri narukvice, koje su obeležavale tri misije na kojima sam gotovo izludeo od straha a koje sam zaradio kao svemirski istraživač na Kapiji, "zašto se vi ne kandidujete za Senatora?"
     "Ne želim to, Time. Osim toga, ako bih se kandidovao za državu Njujork bio bih rival vama i Šili, a ja to ne želim. Na Havajima ne provodim dovoljno vremena da bih postigao početni uspeh. A u Vajoming ne želim da se vratim."
     On me potapša po ramenu. "Samo ovaj put", reče, "upotrebiću malo staromodnog političkog pritiska. Pokušaću da proguram vaš amandman, Robine, mada sam Bog zna šta će sve vaši protivnici pokušati da urade da bi to sprečili."
     Pošto smo se rastali, ja se polako uputih natrag u hotel. Nije bilo nekog posebnog razloga da žurim natrag u Njujork, jer Esi je bila u Tusonu, pa sam tako odlučio da preostali deo dana provedem u svom hotelskom apartmanu u Vašingtonu... što je, kako se pokazalo, bila rđava odluka, ali to tada nisam znao. Razmišljao sam da li mi smeta kad me zovu "dobročiniteljem", ili ne. Moj stari psihoanalitičar pomogao mi je da steknem sposobnost prihvatanja zasluženih pohvala, ali ja sam većinu stvari radio sebe radi. Amandman o obnavljanju vegetacije ne bi me koštao ni prebijene pare; mi bismo sve to nadoknadili podizanjem cena, kao što sam već objasnio. Novac koji sam uložio u vasionske projekte mogao bi se isplatiti u vidu dolarskih profita... i verovatno hoće, smatrao sam... ali on ionako tamo odlazi zato što je i moj novac odande došao. A osim toga, ja sam tamo gore imao jedan nezavršen posao. Negde tamo gore. Sedeo sam pored prozora na poslednjem spratu hotela, četrdeset petom, i gledao u pravcu kongresne zgrade i Vašingtonovog spomenika, i pitao se da li je moj nezavršeni posao još u životu. Nadao sam se da jeste. Čak i ako oseća prema meni istu mržnju.
     Razmišljanje o mom nedovršenom poslu navelo me je da se setim Esi koja je do sada stigla u Tuson, i ja iznenada osetih zabrinutost. Bilo je otprilike vreme da naiđe groznica koja se javljala na 130 dana. Nisam se toga na vreme setio. Nije mi se dopadala pomisao da ona bude tri hiljade kilometara daleko ako napad bude jak. I, mada ja nisam ljubomoran čovek, čak i ako napad bude blag, sa razvratnim i orgijastičnim simptomima, kakvi su se sve češće pojavljivali, stvarno bih više voleo da ona preda mnom pokaže te razvratne i orgijastične simptome.
     A zašto da ne? Pozvao sam Harijetu i naložio joj da mi rezerviše mesto za popodnevni let za Tuson. Svoje poslove sam mogao i odande da obavljam isto tako dobro, uz nešto manje udobnosti. Krenuo sam da obavljam neke od poslova. Prvo sam pozvao Alberta. Nije bilo nikakvih važnih novih vesti, rekao je, sem što je izgledalo da se kod dečaka vrlo jak nazeb pogoršava. "Dali smo uputstva Herter-Holovima da mu daju standardne antibiotike i lekove za suzbijanje simptoma bolesti", rekao mi je, "ali, razume se, oni će ovu poruku primiti tek kroz nekoliko nedelja."
     "Je l' opasno?"
     On se namršti, odbijajući dimove. "Von nikada ranije nije bio izložen većini virusa i bakterija", kazao je, "pa zato nisam u stanju da budem određeniji u svojoj izjavi. Ali ne, jako se nadam da nije opasno. U svakom slučaju, naša ekspedicija ima lekove i opremu koji su potrebni za gotovo sve bolesti."
     "Znaš li još nešto u vezi sa njim?"
     "Vrlo mnogo, ali ništa što bi izmenilo moje ranije procene, Robine." Puf, puf. "Majka mu je bila Španjolka, otac Anglo- Amerikanac, i oboje su bili svemirski istraživači na Kapiji. Tako bar izgleda. A to su verovatno na neki način, bila i lica koja on naziva 'mrtvacima', mada je još nejasno šta su oni."
     "Alberte, potraži podatke o nekoj staroj misiji upućenoj na Kapiju, najmanje pre deset godina. Vidi da li možda ima neka u kojoj su bili Amerikanac i Španjolka... koji se nisu vratili."
     "Dabome, Bobe." Jednom prilikom moraću da mu kažem da pređe na malo moderniji rečnik mada, u stvari, odlično funkcioniše i ovakav kakav je. On se oglasio gotovo u istom trenutku. "Nema takve misije. Međutim, bio je lansiran brod u kome se nalazila jedna Španjolka u drugom stanju, i o njemu dosad nije bilo izveštaja. Da li da prikažem detaljne podatke?"
     "Dabome, Alberte", rekao sam ja, ali on nije tako programiran da može da zapazi ovakve nijanse. Detaljni podaci nisu mnogo kazivali. Tu ženu nisam poznavao; ona je tamo gore otišla pre mene. Ali, bila je uzela jednu "jedinicu" pošto je preživela misiju u kojoj su nastradali njen muž i ostala tri člana posade u "petici". O njoj se nikad više ništa nije čulo. Misija je bila čista lutrija, idi-vidi-da-li-nešto-može-da-se- dobije. Ona je dobila bebu, na nekom nepoznatom mestu.
     "Time nije objašnjeno šta je sa Vonovim ocem, je l' tako?"
     "Nije, Robine, ali možda je on bio u nekoj drugoj misiji. Ako pretpostavimo da su 'mrtvaci' na neki način u vezi sa misijama s kojih se niko nije vratio, mora da je takvih bilo nekoliko."
     "Da li time nabacuješ mogućnost da su mrtvaci, u stvari, svemirski istraživači?"
     "Dabome, Robine."
     "Ali, kako? Misliš da su možda njihovi mozgovi 'konzervirani'?"
     "U to sumnjam, Robine", odgovorio je on, ponovo brižljivo pripaljujući lulu. "Ne raspolažemo dovoljnim podacima, ali ja bih rekao da uskladištenje celog mozga iznosi samo nula koma jedan odsto verovatnoće.
     "Koje bi bile druge mogućnosti?"
     "Možda očitavanje informacija iz memorije uskladištene hemijskim putem... nije visok stepen verovatnoće, možda recimo nula koma tri. To nam je ujedno i najveći stepen verovatnoće. Dobrovoljni interfejs od strane subjekta kao, na primer, kad bi oni preneli na trake na neki način svu svoju memoriju, ima vrlo nisku verovatnoću. Nula koma nula nula jedan, najviše. Direktna duhovna povezanost... koju bismo smatrali nekom vrstom telepatije... otprilike isto toliko. Pomoću nepoznatih sredstava, nula koma pet plus. Razume se, Robine", dodade on brzo, "ti shvataš da su sve ove procene zasnovane na nedovoljnom broju podataka u na neadekvatnim hipotezama."
     "Pretpostavljam da bi ti bilo lakše kad bi mogao direktno da razgovaraš sa mrtvacima"
     "Dabome, Bobe. I ja se upravo spremam da zatražim takav kontakt preko kompjutera koji se nalazi na brodu Herter-Holovih, ali za to je potrebno dobro prethodno programiranje. Ono nije naročito dobar kompjuter, Robine." Oklevao je. "Robine? Ima još nešto zanimljivo."
     "A šta?"
     "Kao što znaš, nekoliko velikih svemirskih brodova nalazilo se u dokovima na Fabrici hrane prilikom njenog otkrivanja. Od onda je često osmatramo. Broj brodova ostao je isti... ne računajući brod Herter-Holovih kao ni onaj u kome je Von stigao pre dva dana, razume se. Ali nije izvesno da su to sve isti brodovi."
     "Šta?"
     "Nije izvesno, Robine", podvukao je on. "Hiči-brodovi su međusobno vrlo slični. Ali pažljivim razgledanjem uveličanih snimaka uočena je promena položaja bar kod jednog od velikih brodova. Možda i kod sva tri. Kao da su brodovi koji su se tu nalazili odleteli, a novi mesto njih pristali."
     Hladna jeza prođe mi niz leđa. "Alberte", rekao sam, teško izgovarajući reči, "da li ti znaš šta bi to značilo?"
     "Dabome, Robine", izjavio je on svečano, "to bi značilo da i dalje obavlja svoj posao. Da pretvara kometne gasove u UVKA- hranu. Koju nekuda šalje."
     Ja jedva progutah pljuvačku, a Albert je nastavio. "Takođe", rekao je, "u okolnom prostoru postoji mnogo jonizujuće radijacije. Moram da priznam da ne znam odakle ona potiče."
     "Da li to predstavlja opasnost za Herter-Holove?"
     "Ne, Robine, ne bih rekao. Ne veću od one koju, recimo, ima piezovozija za tebe. Nisam ja zabrinut zbog opasnosti, nego me zbunjuje to što ne znam odakle potiče."
     "Zar ne možeš da zamoliš Herter-Holove da provere?"
     "Dabome da mogu, Robine. I već sam ih zamolio. Ali proći će pedeset dana dok stigne odgovor."
     Otpustio sam ga i zavalivši se u stolici počeo da razmišljam o Hičijima i njihovim čudnim putevima...
     A onda je ono naišlo.
     Sve moje stolice oko pisaćeg stola projektovane su tako da pružaju maksimalnu udobnost i stabilnost, ali ovog puta gotovo sam se prevrnuo. U deliću sekunde, počeli su bolovi. Ne samo bolovi; osećao sam vrtoglavicu, nisam znao gde sam, čak sam imao halucinacije. Glava je htela da mi prsne, a u plućima je žegao oganj. Nikad u životu nisam se osećao tako bolestan, kako telesno tako i duševno, dok sam istovremeno sebe uhvatio kako u mašti izvodim neverovatne podvige u seksualnoj gimnastici.
     Pokušao sam da ustanem, ali nisam mogao. Svalio sam se natrag u stolicu, potpuno nemoćan. "Harijeta!" zakrkljao sam. "Pozovi doktora!"
     Bile su joj potrebne pune tri sekunde da se javi, a kad se pojavila njena slika treperila je još gore nego Mortonova. "Gospodine Brodhed", kazala je zabrinuto sa čudnim izrazom lica, "ja ne znam u čemu je stvar, ali sva kola su zauzeta. Ja... ja... ja..." Ne samo da joj je glas zapeo, nego su joj glava i telo izgledali kao da je zapela i video traka, stalno se vraćajući na početak iste reči pa zapinjući i počinjući ponovo.
     Pao sam sa stolice na pod, a moja poslednja trezvena misao bila je:
     Groznica.
     Povratila se. Gora nego što mi se ikad dosad činila. Gora, možda, od one koju bih mogao da preživim, i tako jaka, tako bolna, tako užasavajuće, rastrojavajuće čudna, da nisam bio siguran ni da li želim da je preživim.

5.

     Razlika između uzrasta od deset i četrnaest godina je ogromna. Posle tri i po godine provedene u svemirskom brodu sa fotonskim pogonom, na putu ka Ortovoj maglini, Žanina više nije bila isto ono dete koje je krenulo na put. Ona je i dalje bila dete. Upravo je stigla do onog ranog stupnja sazrevanja na kome jedinka shvata da ima još mnogo da raste. Žanini se nije žurilo da postane odrasla osoba. Ona je prosto potpomagala taj proces. Svaki dan. Stalno. Svačim što joj je došlo do ruke.
     Kad se odvojila od ostalih, onog dana kad je srela Vona, nije bila krenula u potragu za nečim određenim. Prosto je želela da bude sama. Ne iz nekog pravog ličnog razloga. Ne zato, odnosno ne samo zato, što joj je porodica dosadila. Želela je nešto što će biti samo njeno, doživljaj koji će biti samo njen, mogućnost da neku procenu obavi sama, bez pomoći uvek prisutnih odraslih; želela je da razgleda i dotakne i omiriše ove neobične stvari na Fabrici hrane, ali da pri tom bude sasvim sama.
     I tako je krenula nasumce hodnicima, sišući s vremena na vreme kafu iz plastične boce. Odnosno ono što je njoj ličilo na "kafu". To je bila navika koju je primila od svog oca, mada bi, kad biste je pitali, odbijala da prizna da je išta od njega naučila.
     Sva čula su bila željna "ulaznih informacija". Fabika hrane bila je najbasnoslovnije uzbudljiva, očaravajuće najjezivija stvar koja joj se ikada dogodila. Još u većoj meri nego lansiranje sa Zemlje kad je bila pravo dete. U još većoj meri nego kad su mrlje na rublju označile da je postala žena. U većoj meri nego bilo šta. Čak su i goli zidovi hodnika bili uzbudljivi, od ko zna koliko miliona godina starog Hiči-metala, a opet su svetlucali blago plavičastom svetlošću koju su graditelji u njih ugradili. (Kakve li su oči mogle da vide pri ovakvoj svetlosti kad je bila tek stvorena?) Lagano je išla iz jedne odaje u drugu, dodirujući pod samo nožnim jastučićima. U ovoj sobi zidovi su bili od gumenih polica (šta li je bilo u njima?), u onoj tamo stajala je ogromna, zarubljena lopta, s odsečenim gornjim i donjim delom, kao da je od ogledala, a čudno praškasta kad se dodirne... čemu li je bila namenjena? Za neke stvari bila je u stanju da pogodi. Ona stvar koja izgleda kao sto sigurno je bila sto. (Podignuta ivica bez sumnje je sprečavala da stvari ne iskoče sa stola pri onoj maloj sili teže koja vlada na Fabrici hrane.) Neke predmete je identifikovala Vera, pretražujući akumulirane informacije o artefaktima Hičija, popisane od strane velikih banaka podataka dole na Zemlji. Za malene odaje sa paučinastim zelenim crtežima na zidovima smatralo se da su bile namenjene spavanju; ali, ko je mogao znati da li je glupava Vera u pravu? Ne mari. Predmeti su, sami po sebi, bili uzbudljivi. Kao i puno prostora u kome se moglo kretati. Čak se i izgubiti. Jer sve dok nisu stigli na Fabriku hrane, Žanina nije, nikada, uopšte ni jedan jedini put, imala prilike da se izgubi. Od same ove pomisli podilazili su je žmarci jeze. Naročito zbog toga što je potpuno odrasli deo njenog četrnaestogodišnjeg mozga bio u svakom trenutku svestan da, bez obzira koliko se izgubila, Fabrika hrane prosto nije dovoljno velika da ostane izgubljena.
     I tako je ta uzbudljivost bila bezopasna. Odnosno tako se činilo.
     Sve dok se nije našla uhvaćena u klopku tamo na drugom kraju pristanišne zone, a nešto... Hiči? Svemirsko čudovište? Izludeli stari brodolomnik sa nožem?... počelo da se gega prema njoj iz pravca skrivenih hodnika.
     A onda se ispostavilo da nije bilo ništa od toga, da je to bio Von.
     Razume se, ona mu nije znala ime. "Ne prilazi bliže!" skočila je, sva pretrnula od straha, sa radiom u ruci, sa podlakticama čvrsto stisnutim preko mladih grudi. I on nije. Stao je. Buljio je u nju, očiju razrogačenih, otvorenih usta, sa jezikom koji je gotovo ispao napolje. Bio je visok, mršav. Lice mu je bilo trouglasto, sa dugim, kukastim nosem. Na sebi je imao nešto nalik na suknju i nešto nalik na robijašku bluzu, i sve je bilo prljavo. Mirisao je kao muškarac. Drhtao je dok je njušio vazduh, i bio je mlad. Sigurno nije bio mnogo stariji od Žanine i bio je jedina osoba koju je za tolike godine videla a koja nije tri puta starija od nje; kad je lagano pao na kolena i počeo da radi ono što Žanina nikada nije videla da neko radi, ona je uzdisala kikoćući se od veselja, olakšanja, šoka, histerije. Šoka ne zbog onoga što je radio. Šok je poticao otuda što je naišla na mladića. Žanina je sanjala lude snove, ali ovako nešto nikada.
     Tokom sledećih nekoliko dana Žanina nije mogla da podnese da Von bude izvan njenog vidokruga. Osećala se kao njegova majka, njegova drugarica, njegova učiteljica, njegova žena. "Ne, Vone! Srkući to polako, vrelo je!" "Vone, hoćeš da kažeš da si bio sasvim sam od svoje treće godine?" "Oči su ti stvarno divne, Vone." Nije joj smetalo što on nije bio dovoljno iskusan da bi mogao da joj uzvrati kako i ona ima divne oči, jer joj je bilo potpuno jasno da ga je ona svakim delom svoga tela očaravala.
     I ostalima je to, razume se, bilo jasno. Žanini to nije smetalo. Von je bio toliko zaokupljen brojnim divnim stvarima koje su delovale na njegova čula i izazivale sjaj u njegovim očima. On je čak manje od nje spavao. To joj se dopadalo, u početku, jer je to značilo da Von može da bude malo i sa drugima, a onda je primetila da on pokazuje znake iscrpljenosti. Čak bolesti. Kad je počeo da se znoji i trese, u prostoriji u kojoj se nalazio svetlucavi srebrnasto-plavi ležaj, ona je uzviknula: "Lervi! Ja mislim da će da povraća!" Kad se on naglo zateturao ka ležaju ona mu je pritrčala, sa pruženom šakom da bi mu opipala suvo zažareno čelo. Gornji deo ležaljke gotovo joj je prignječio ruku, ostavljajući dugačak, dubok trag posekotine od članka do zglobova na prstima. "Pol", vikala je, uzmičući, "moraćemo da..."
     A onda ih je sve zahvatilo ono ludilo koje je nailazilo svakih 130 dana. Najgore od svih dotadašnjih. Drukčije od svih prethodnih. Između dva otkucaja srca Žanina je osećala muku na povraćanje.
     Žanina nikada nije bila bolesna. Tu i tamo neka modrica, grč, kijavica. Ništa više. Gotovo celog života bila je zaštićena medicinskim kompletom i bolest se jednostvno nije javljala. Nije shvatala šta se s njom događa. U telu su joj besneli groznica i bolovi. Priviđale su joj se neobične čudovišne spodobe, u nekima od njih prepoznala bi karikature svojih najbližih iz porodice; drugi su prosto bili čudni i strašni. Videla je čak i sebe... s ogromnim grudima i debelim bedrima, mada je to ipak bila ona... a u stomaku joj je tutnjala mahnita želja da zabada i zabada u sve moguće i nemoguće šupljine nešto, što čak ni u mašti, nije imala. Sve je bilo van pameti. Ništa nije bilo jasno. Nastupi silnih bolova i ludila nailazili su u talasima. Između njih, za sekund ili dva s vremena na vreme, bivala je svesna stvarnosti. Čelično plavog odsjaja na zidovima. Lervi koja je cvilila sklupčana pored nje. Svog oca, kako povraća u hodniku. Plave opletene ležaljke s odsjajem hroma, u kojoj se Von previjao i bulaznio. Ne svesno ili voljno, ona je ipak grčevito hvatala poklopac, i po stoti, po hiljaditi put, pokušavala da ga otvori; i uspela je, najzad, i izvukla ga je skičavog i drhtavog.
     Halucinacije su smesta prestale.
     Zatim i bolovi, osećaj mučnine i užasa. Ne tako brzo, ali su prestali. Svi su se oni još tresli i povodili, osim dečaka, koji je bio u nesvesti i disao brekćući, promuklo, krkljajući, tako da je Žanina bila užasnuta. "U pomoć, Lervi!" vrištala je. "On umire!" Njena sestra brzo pritrča, stavi palac na dečakovo bilo, vrteći glavom ne bi li se razbistrila dok je smušena zavirivala u dečakove oči.
     "Dehidriran je. Ima groznicu. Hajde", kričala je, upinjući se da povuče Vona za ruke. "Pomozi mi da ga odnesemo na brod. Potreban mu je soni rastvor, antibiotici, lek protiv groznice, možda malo gama-globulina..."
     Bilo im je potrebno gotovo dvadeset minuta da lagano odvuku Vona do broda, a Žanina se, pri svakom potresu užasno plašila da će on umreti, dok su lagano koračali. Lervi je odjurila napred kad su se približili brodu na sto metara, i dok su ga Pol i Žanina nekako gurali kroz hermetizovani poklopac, ona je već bila otvorila sanduče sa medicinskim priborom i glasno izdavala naređenja. "Spustite ga. Dajte mu da ovo proguta. Uzmite krv za pregled i proverite koncentracije virusa i antitela. Pošaljite hitan izveštaj u bazu, recite im da su nam potrebna lekarska uptstva... ukoliko bude preživeo dok ne stignu!"
     Pol im je pomogao da dečaku skinu odeću i da ga uviju u jedno od Pejterovih ćebadi. Zatim je poslao poruku. Ali on je znao, svi su znali, da problem Vonovog života ili smrti neće biti rešen sa Zemlje. Ne zbog toga što je potrebno da prođe sedam nedelja da njihova poruka ode i da stigne odgovor. Pejter je nešto psovao oko pokretne jedinice za bio-testiranje. Lervi i Žanina bile su zabavljene oko dečaka. Pol je, ne govoreći nikome ništa, navukao svoj specijalni skafandar za boravak u svemirskom prostoru i izašao, zadržavši se napolju iscrpljujućih devedeset minuta kako bi preusmerio parabolične radio-antene... glavnu u pravcu sjajne dvojne zvezde, tj. planete Neptun i njenog meseca, drugu ka tački u kosmičkom prostoru u pravcu Garfeldove misije. Posle toga, pribijajući se uz trup broda, naredio je Veri preko radio-veze da ponovo uputi SOS signale i jednima i drugima, najjače što može. Možda kontrolišu prijem signala. Možda i ne. Kad je Vera dala znak da su poruke poslate on je preusmerio veliku antenu prema Zemlji. Do njih je potrebno tri sata, ukupno, ali je bilo neizvesno da li će jedni ili drugi primiti poruku. Isto tako je bilo neizvesno da li će moći da pruže ma kakvu pomoć. Garfeldov brod je bio manji i ne tako dobro opremljen kao njihov, a ljudi na Tritonskoj bazi bili su tamo samo privremeno. Ali ako bi uhvatili poruku, mogli su se nadati da uputstva... ili bar izrazi saosećanja... stignu mnogo brže nego sa Zemlje.
     Jedan sat kasnije, Vonova groznica počela je da popušta. Posle dvanaest sati, trzanje i buncanje se ublažilo i on je normalno spavao. Ali je još bio vrlo bolestan.
     Majka i drugarica, učitljica i, bar u mašti, njegova žena, Žanina je sada postala Vonova negovateljica. Posle početne terapije, nije više dozvoljavala da mu Lervi daje injekcije. Nije spavala da bi mogla da mu briše čelo. Kad bi se u svom besvesnom stanju uneredio, ona bi ga brižljivo prala. Ni na šta drugo nije obraćala pažnju. Nije obraćala pažnju na radoznale ili zabrinute poglede i reči roditelja, dok je sa Vonovog lica sklanjala njegovu neočešljanu kosu, a Pol pravio prijateljske primedbe. Žanina je osetila ljubomoru u tonu njegovog glasa i planula: "Pole, ti si odvratan! Moja briga je Vonu potrebna!"
     "A tebi se to naročito dopada, zar ne?" on bi se obrecnuo. Bio je istinski ljut. Razume se, ovo je samo raspalilo Žanininu ljutnju; ali njen otac se umešao, prilično blagim tonom: "Pusti devojku na miru, Pole. Zar nisi i ti nekad bio mlad? Dođi da pogledamo ponovo onaj TrSumeplatz..."
     Žanina je pustila da ovog puta mirotvorčeva bude poslednja; prilika je bila izvanredna za jednu žestoku svađu, ali to nju u ovom trenutku nije zanimalo. Smejuljila se u sebi zbog Polove ljubomore, jer je to značilo da je zabeležila jednu pobedu više. Zatim se vratila Vonu.
     Dok se oporavljao postao je još zanimljiviji. S vremena na vreme bi se budio i razgovarao sa njom. Lice vrlo tamne boje, telo maslinasto; ali od struka do bedara koža mu je bila najsvetlija, kao hlebno testo, zategnuta preko oštrih kostiju. Na telu vrlo malo dlaka. Na licu nimalo osim mekih, gotovo nevidljivih dlačica... više nalik na nagarenu nausnicu nego na brkove.
     Žanina je znala da joj se Lervi i otac izruguju, a da je Pol u stvari ljubomoran na njenu pažnju koju je sam tako dugo izbegavao. Bila je to lepa promena. Sad je ona bila glavna. Prvi put u životu, ono što ona radi bilo je najvažnija stvar u njihovoj grupi. Ostali su dolazili da je zamole za dozvolu da postave Vonu koje pitanje, a kad bi ona smatrala da on počinje da se umara prihvatali su njenu naredbu da prekinu.
     Osim toga, Von ju je očarao. Preispitujući svoje celokupno prethodno iskustvo sa Muškarcima, on joj se činio najboljim. Čak i u poređenju s onima s kojima se dopisivala, Von je bio lepši od klizača, pametniji od glumaca, visok gotovo koliko i onaj košarkaš. U poređenju sa svima njima, pogotovu sa jedinom dvojicom muškaraca s kojima je provela više godina prevaljujući desetine miliona kilometara, Von je bio tako prekrasno mlad. A Pol i njen otac nisu. Stari Pejter je na nadlanicama imao pigmentne mrlje nepravilnog oblika, boje pečenog šećera, što je delovalo tako grubo. Ali stari se inače doterivao. Bio je čak uglađen, na evropski način... sekao je čak i dlačice koje su mu rasle u ušima malenim srebrnim makazicama, Žanina ga je uhvatila na delu. Dok je Pol... U jednoj od čarki koju je imala sa Lervi, Žanina je gunđala: "S tako nečim ideš u krevet. Majmunom sa dlakavim ušima? Meni bi pozlilo!"
     I tako je ona Vona hranila, i čitala mu, i dremuckala uz njega dok je spavao. Prala mu je kosu, i podšišivala ga na tanjiru za supu, dopustivši Lervi da joj pomogne oko poravnavanja, pa ga onda sušila. Prala mu je odeću i, prezrivo odbivši da to Lervi uradi, okrpila je, i čak je za njega prepravila neke Polove stvari. On je sve to prihvatio, do poslednje sitnice, i u svemu uživao isto koliko i ona.
     Pošto je bivao sve jači, više mu nije bila toliko potrebna njena pomoć, a ona je sve manje bila u stanju da ga zaštiti od pitanja koja su mu ostali postavljali. Ali i oni su ga štedeli. Čak i stari Pejter. Vera, kompjuter, je zaronila u svoje medicinske programe i pripremila dugačke spiskove testova koje treba obaviti na dečaku. "Ubica!" besneo je Pejter. "Zar ona ne razume da je u pitanju mladić koji je bio na ivici smrti, pa želi da ga dotuče." Nije on samo zbog toga brinuo. Imao je Pejter pitanja koja je sam želeo da mu postavi, i postavljao ih je kad bi dobio dozvolu od Žanine, odnosno durio se i onespokojavao kad ne bi. "Ovaj tvoj krevet, Vone, pričaj mi opet kako se osećaš kad si u njemu? Kao da si nekako deo miliona ljudi? A i oni tebe, je l' tako?" Kad bi ga Žanina optužila da ometa Vonov oporavak, stari bi odustao. Ali ne za dugo.
     Onda se Von dovoljno oporavio da je Žanina mogla sebi da dozvoli da odspava celu noć u svom odeljku, a kad se probudila njena sestra se nalazila pred Vonovim pultom. Von je stajao iza njene stolice, smeškajući se i mršteći na nepoznatu spravu, dok mu je Lervi očitavala njegov zdravstveni bilten. "Rezultati testova su ti normalni, počinješ da dobijaš u težini, nivo antitela ti je u granicama normale... mislim da ćeš sad biti sasvim dobro, Vone."
     "Znači sada", povika njen otac, "možemo najzad da razgovaramo, je li? O tom radiju bržem od svetlosti, o računarima, o tome odakle dolaziš, o sanjaonici." Na to se Žanina na njih ustremila.
     "Ostavite ga na miru!" zarežala je. Ali Von je zavrteo glavom.
     "Pusti ih neka me pitaju, Žanina", rekao je svojim piskavim dahtavim glasom.
     "Sada?"
     "Da, sada!" prasnu njen otac. "Sada, ovog časa! Pole, dolazi ovamo i kaži dečku šta želimo da znamo."
     Oni su ovo isplanirali, shvatila je Žanina, njih troje; ali Von se nije opirao, a ona nije mogla više da se pretvara da on nije sposoban da odgovara na pitanja. Paradnim korakom je prišla i sela pored njega. Ako već ne može da spreči ovo saslušanje, bar će se naći tu da bi ga zaštitila. Dala je zvaničnu dozvolu, hladno: "Izvoli, Pole. Reci šta imaš da kažeš, samo nemoj da ga premaraš."
     Pol je pogleda ironičnim pogledom, ali se obrati Vonu. "Već više od dvanaest godina", rekao je, "svakih sto trideset dana otprilike, cela Zemlja najednom poludi. Čini se da si ti za to kriv, Vone."
     Dečak se namrštio, ali nije ništa rekao. Njegov zvanični branilac progovorio je umesto njega. "Zašto ste se okomili na njega?" zapitala je.
     "Niko se nije 'okomio', Žanina. Mi doživljavamo napade groznice. To ne može biti slučajna podudarnost. Kad Von uđe u onu napravu on preko radio-veze emituje u svet." Pol zavrte glavom. "Dragi dečko, imaš li ti predstavu koliko si nevolja prouzrokovao? Otkako si počeo ovamo da dolaziš, tvoje snove dele s tobom milioni ljudi. Milijarde! Ponekad si bio miroljubiv, i snovi su ti bili miroljubivi, i to nije bilo tako loše. A ponekad nisu. Ja ne želim da ti sebi prebacuješ", dodao je ljubazno, preduhitrivši Žaninu, "ali hiljade i hiljade ljudi je nastradalo. A pričinjene štete... Vone, ti to ne možeš ni da zamisliš."
     Von zapišta braneći se: "Ja nikada nikoga nisam povredio!" On jednostavno nije bio u stanju da shvati za šta ga optužuju, ali mu je bilo sasvim jasno da ga Pol optužuje. Lervi ga uhvati za ruku.
     "Volela bih da je tako, Vone", reče ona. "Ono što je najvažnije, to je da to više ne smeš da činiš."
     "Nema više snevanja na kauču?"
     "Nema, Vone." On pogleda u Žaninu da vidi šta će ona da kaže, a onda sleže ramenima.
     "Ali to nije sve", prekide ih Pol. "Moraćeš i da nam pomogneš. Da nam kažeš sve što znaš. O tom kauču. O mrtvacima. O radiju bržem od svetlosti, o hrani..."
     "A zašto?" upita Von.
     Pun strpljenja, Pol mu se dodvoravao: "Zato što ćeš na taj način da se iskupiš za onu groznicu. Čini mi se da ne razumeš koliko si nam važan, Vone. To što ti znaš, Vone, može da spase ljude od gladi. Da spase milione života, Vone."
     Von se nad ovim brojem zamislio za trenutak, ali reč "milioni" primenjena na ljudska bića za njega nije imala značaja ... on se jedva bio privikao na "petoro". "Ljutite me", gunđao je.
     "To mi nije namera, Vone."
     "Nije važno kakva vam je namera, nego kako postupate. Vi ste mi to malopre sami rekli", gunđao je dečak prezrivo. "U redu. Šta želite?"
     "Želimo da nam kažeš sve što znaš", reče Pol smesta. "O, ne sve odjedanput. Nego onako kako se setiš. I želimo da obiđeš sa nama celu Fabriku hrane i da nam sve objasniš što na njoj ima... onoliko koliko umeš, razume se."
     "Ovde šta ima? Ovde nema ništa osim sanjaonice, a vi mi ne dozvoljavate da je koristim!"
     "Za nas je sve novo, Vone."
     "Ništa nema! Voda ne teče, nema biblioteka, sa mrtvacima je teško razgovarati, ništa ne raste! Ja sve to imam kod kuće, i gotovo sve je u ispravnom stanju, možete i sami da se uverite."
     "Po tebi to je pravi raj, Vone."
     "Možete sami da se uverite! Ako ne mogu da sanjam, onda nema razloga da ostanemo ovde!"
     Pol pogleda u ostale, zbunjen. "Da li bismo to mogli?"
     "Naravno! Otići ćemo mojim brodom... ne svi, to ne", ispravi se on. "Ali nas nekoliko. Ovde možemo da ostavimo staroga. Za njega ionako nemamo ženu, pa nećemo da okrnjimo neki par. Ili čak", dodade on lukavo, "možemo da odemo samo ja i Žanina. Tako ćemo imati više mesta na brodu. Nas dvoje možemo da vam prenesemo odande mašine, knjige, dragocene predmete..."
     "Pusti to, Vone", reče Žanina mudro. "Oni nam nikada neće dozvoliti."
     "Nemoj tako da brzaš, kćeri moja", reče njen otac. "O tome nećeš ti da odlučuješ. Ono što dečak kaže je zanimljivo. Ako on može da nam otvori kapije neba, ko smo mi da tako nešto odbacimo?"
     Žanina je pažljivo gledala u svoga oca, ali njegov izraz lica bio je ljubazan. "Hoćeš da kažeš da bi dopustio da Von i ja odemo tamo sami?"
     "Ne, nije reč o tome. Pitanje je kako da najbrže okončamo ovu prokletu misiju i vratimo se po novčanu nagradu. Ništa drugo."
     "Pa evo", reče malo posle Lervi, "ne moramo da donesemo odluku sad odmah. Nebo će ionako da nas čeka, do kraja našeg života."
     Njen otac reče: "To je tačno, jeste. Ali, konkretno govoreći neki od nas imaju manje vremena za čekanje nego drugi."
     Svakoga dana sa Zemlje su stizale nove poruke. Kao za pakost, odnosile su se na daleku prošlost, na vreme pre nego što se pojavio Von, i nisu imale nikakve veze sa bilo čim što su oni ovog časa radili ili planirali: Dostavite hemijsku analizu ovoga. Snimite rentgenskim zracima ono. Premerite ove druge stvari. Do sada su spori paketi fotona preneli vesti o njihovom prispeću na Fabriku hrane i dospeli do Vere na Zemlji, i odgovori su možda već na putu. Ali neće stići do njih još nekoliko nedelja. U bazi na Tritonu imali su vispreniji kompjuter nego što je bila Vera, pa su Pol i Lervi raspravljali o tome da sve svoje podatke upute njima radi tumačenja i dobijanja saveta. Stari Pejter je odbio ovu ideju sav razjaren. "Tim lutalicama, ciganima? Zašto bismo njima dali ono što smo uz tolike muke dobili!"
     "Ali to niko ne dovodi u pitanje, tatice", ulagivala se Lervi. "Sve je to naše. Tako piše jasno u ugovoru."
     "Ne!"
     I tako su sve podatke o onome što im je Von ispričao ubacili u Veru, a Verina spora, slabašna inteligencija s mukom je slagala bitove u dijagrame. Čak i u grafičke prikaze. Spoljašnji izgled mesta sa koga je došao Von... verovatno ta slika nije bila sasvim verna... jer Von očigledno nije bio mnogo zainteresovan da je do detalja razgleda. Hodnici. Kompjuteri. Čak i sami Hičiji; i svaki put je Von unosio neke ispravke:
     "A, ne. Oni i jedni i drugi imaju brade, i mužjaci i ženke. Čak i kad su sasvim mladi. A grudi na ženkama su..." Rukama je naznačio mesto ispod rebara, da bi pokazao kako nisko vise. "I ne pokazuješ tačno kako oni mirišu."
     "Hologrami uopšte ne mirišu, Vone", rekao je Pol.
     "Da, to je tačno! Ali oni mirišu, znate. Kad se uspale, miris je vrlo jak."
     A Vera je mrmljala i cvilila obrađujući nove podatke, i pravila drhtave nove crteže, s ispravkama. Posle mnogo sati, ono što je za Vona bila u početku igra pretvorilo se u dosadan posao. Kad je počeo da govori: "Da, ovo je odlično, prostorija sa mrtvacima upravo ovako izgleda", svi bi shvatili da on pristaje na sve samo da se oslobodi gnjavaže, pa su mu davali voljno. Onda bi ga Žanina povela da procunjaju hodnicima, noseći na ramenu davače tona i slike za slučaj da on kaže nešto važno ili da pokaže neki vredan predmet, dok su oni razgovarali o drugim stvarima. Njegovo znanje bilo je isto toliko zapanjujuće kao i njegovo neznanje. Oba su bila nepredvidljiva.
     Međutim, pored Vona bilo je tu i drugih poslova. Svakog sata su Lervi i stari Pejter imali po neku novu zamisao kako da Fabriku hrane skrenu sa njenog programiranog puta i pokušaju da ostvare svoju prvobitnu nameru. Nijedna nije mogla da se ostvari. Svakog dana su stizale nove poruke sa Zemlje. One i dalje nisu bile relevantne. Nisu bile čak ni zanimljive; Žanina je desetine pisama koja su joj stizala ostavljala u Verinoj memoriji ne trudeći se da ih pročita, pošto su poruke koje je primala od Vona i dalje zadovoljavale sve njene potrebe. Ponekad su saopštenja bila čudna. Na primer, Lervi je primila obaveštnje da je od strane svog koledža naimenovana za Ženu godine. A stari Pejter je obavešten o formalnoj peticiji podnetoj od strane njegovog rodnog grada. "Dortmund i dalje želi da se kandidujem za B_rgermeister-a! Kakva budalaština!"
     "Zašto, pa to je vrlo lepo", kazala je Lervi ljubazno. "To je istinski kompliment."
     "To je istinsko ništa", ispravio ju je on oštro. "B_rgermeister! S onim što mi imamo ja bih mogao da budem izabran za predsednika Savezne Republike, ili čak..." Zaćutao je, a onda nastavio turobno: "Ako, razume se, ikada ponovo ugledam Saveznu Republiku." Zastao je, gledajući negde preko njihovih glava. Usne su mu se lagano pomicale za trenutak, a onda je rekao: "Možda bi trebalo da se sada vratimo."
     "Oh, tatice", počela je Žanina. I stala, jer se stari čovek okrenuo i pogledao je pogledom pravog proždirućeg vuka. Za trenutak je među njima zavladala napetost, dok se Pol nije nakašljao i kazao:
     "Pa, to je svakako jedna od naših opcija. Naravno, tu je zakonsko pitanje ugovora..."
     Pejter je zavrteo glavom. "Razmišljao sam o tome. Oni nam i dosad duguju tolike pare! Već samo zato što smo zaustavili napade groznice, ako nam isplate makar jedan procenat za spasavanje od štete... to su milioni. Milijarde. A ako neće da plate..." Oklevao je, i onda je rekao: "Ne, ne dolazi u pitanje da neće da plate. Jednostavno moramo sa njima da razgovaramo. Pošaljite izveštaj da smo zaustavili napade groznice, da Fabriku hrane ne možemo da pokrenemo, da se vraćamo kući. Dok stigne odgovor mi ćemo već nedeljama biti na putu kući."
     "A šta će biti s Vonom?" upitala je Žanina.
     "Poći će s nama, razume se. Biće ponovo sa svojom, ljudskom vrstom, a to je za njega sigurno najbolje."
     "Zar ne smatraš da treba da mu dozvolimo da o tome sam odluči? Šta je bilo s onim predlogom da nas nekoliko pođe i istraži njegov raj?"
     "To je bio samo san", rekao je njen otac hladno. "Činjenica je da mi ne možemo da obavimo sve. Neka neko drugi istražuje njegov raj, toliko toga ima; a mi ćemo biti ponovo kod kuće, uživaćmo u svom bogatstvu i slavi. Nije u pitanju samo ono što piše u ugovoru", nastavio je, krajnje usrdno. "Mi smo spasitelji! Svuda ćemo držati predavanja i dobićemo odobrenje za reklamiranje! Mi ćemo biti veoma moćni ljudi!"
     "Ne, tata", kazala je Žanina, "saslušaj me. Svi ste vi govorili o našoj dužnosti da pomognemo čovečanstvu... da nahranimo svet, da im donesemo nove stvari koje će im život učiniti boljim. Pa, zar nećemo da izvršimo svoju dužnost?"
     On besno nasrnu na nju. "Mala bezobraznice, šta ti znaš o dužnosti? Bez mene bili biste u nekom ćumezu u Čikagu i čekali da dobijete ček na ime socijalne pomoći! Mi moramo i na sebe da mislimo!"
     Htela je da mu uzvrati, ali ju je zaustavio Vonov razrogačen, preplašen pogled. "Ovo mi je mrsko!" izjavila je. "Von i ja idemo sada da prošetamo i da predahnemo od svih vas!"
     "On, u stvari, nije rđav čovek", kazala je Vonu pošto su se našli podalje od ostalih. Glasovi koji su se prepirali dopirahu do njih i Von, koji tako reći nije znao šta su nesporazumi, bio je očigledno uznemiren.
     Von nije odgovarao direktno. Pokazao je rukom na jedno izbočenje u plavom svetlucavom zidu. "Ovo je mesto za vodu" rekao je, "ali više ne radi. Ima ih na desetine, ali gotovo nijedno ne radi."
     Po dužnosti, Žanina je pogledala pažljivo, i uperila svoju kameru pomerajući okrugli poklopac tamo-amo. Gore se nalazilo ispupčenje u obliku siska, a dole verovatno slivnik; dovoljno veliki da bi se u njega moglo zagaziti, ali sav kao suva kost. "Rekao si da jedan još radi, ali da voda nije za piće?"
     "Da, Žanina. Hoćeš li da ti ga pokažem?"
     "Pa, dobro." Onda je dodala: "Stvarno, ne obraćaj na njih pažnju. Oni se prosto uzrujaju."
     "Da, Žanina." Ali nije bio raspoložen za razgovor.
     Ona je kazala: "Kad sam bila mala, on mi je pričao priče. Mahom su bile jezive, ali ponekad i nisu. Pričao mi je o nekome po imenu Schwarze Peter, koji je, koliko sam mogla da razaznam, bio nešto kao Božić Bata. Kazao je da će mi, ako budem dobra, Schwarze Peter doneti za Božić lutku, a ako ne budem doneće mi grumen uglja. Ili nešto još gore. Tako sam ja njega zvala, Schwarze Peter. Ali mi nikad nije doneo grumen uglja." Von je pomno slušao dok su išli svetlucavim hodnikom, ali nije ništa govorio. "Onda je moja majka umrla", nastavila je, "Pol i Lervi su se venčali i ja sam prešla da živim kod njih izvesno vreme. Ali tata nije bio tako loš, stvarno. Dolazio je da me vidi kad god je mogao... pretpostavljam. Vone! Razumeš li ti ovo što ti pričam?"
     "Ne", kazao je on. "Šta je Božić Bata?"
     "Oh, Vone."
     I onda mu je objasnila šta je Božić Bata, i Božić, a zatim je morala da mu objasni šta je zima i sneg i davanje poklona. On se razvedrio, i počeo da se smeši; ali začudo, kako se njegovo raspoloženje popravljalo, Žaninino je bivalo sve lošije. Pokušavajući da objasni Vonu svet u kome je živela počela je da razmišlja o budućnosti koja je pred njom. Gotovo bi, pomislila, bilo bolje da postupe onako kako predlaže Pejter, da sve ovo spakuju, da se vrate svom stvarnom životu. Sve ostale alternative bile su užasne. Ovo mesto na kome su se nalazili, kad samo dobro promisli, bilo je užasno... nekakav artefakt koji je tvrdoglavo išao svojim putem kroz kosmički prostor ka nekom neznanom odredištu. Šta ako tamo stigne? Na šta će naići? Hičije? Hičije! To je taj strah. Žanina je ceo svoj mladi život provela sa Hičijima tu, iza vrata... užasavajuće ako je stvarno, manje stvarno... više legendarno. Kao Schwarze Peter ili Božić Bata. Kao Bog. Sva mitska bića i božanstva su sasvim podnošljiva dok u njih samo verujemo; ali šta ako postanu stvarna?
     Ona je znala da i svi njeni strahuju isto kao i ona, mada to nije mogla da zapazi po onome što govore... pred njom su se pravili hrabri da bi joj dali primer. Mogla je samo da nagađa. Nagađala je da se Pol i njena sestra plaše ali da su bili odlučili da rizikuju za ljubav onoga što bi iz toga moglo da proizađe. Njen sopstveni strah je bio posebne vrste... manje strah od onoga što bi se moglo dogoditi a više strah od toga kako bi se sama ponašala ako bi se to dogodilo. Kako se njen otac osećao, to je svima bilo jasno. On je bio ljut i bojao se, a bojao se da će umreti pre nego šro mu isplate novac za pokazanu hrabrost.
     A šta je osećao Von? On je bio sasvim jednostavan u ponašanju dok joj je pokazivao svoje prebivalište, kao kad dete drugom detetu pokazuje sanduk sa igračkama. Ali Žanina je znala da to nije tako. Ako je išta naučila tokom svojih četrnaest godina života, to je da niko nije jednostavan. Vonovi problemi su se prosto-naprosto razlikovali od njenih, u šta je odmah mogla da se uveri kad joj je pokazao postrojenje za vodu koje je funkcionisalo. On iz njega nije umeo da pije vodu, već ga je upotrebljavao kao toalet. Žanina, odgajena u složnoj zaveri zapadnoga sveta, tj. pretvaranju da ignoriše izlučevine iz organizma, nikada ne bi dovela Vona da vidi ovo mesto prljavštine i smrada, međutim, on uopšte nije pokazivao da je zbunjen. "Negde sam morao da idem", kazao je zlovoljno, kad mu je ona prebacila što ne upotrebljava uređaje na brodu, kao svi ostali.
     "Da, ali da si postupao kako treba, Vera bi znala da si bolestan zar ti nije jasno? Ona uvek analizira naš, uh, naše stvari iz kupatila."
     "Trebalo bi da postoji neki drugi način."
     "Pa, i postoji." Postojala je pokretna jedinica za bio- testiranje, koja je uzimala sićušne uzorke od svih njih... koja je, u stvari, upotrebljena kod Vona, kad je primećeno da je to potrebno. Ali Vera nije bila mnogo pametan kompjuter, i nije se setila da programira svoju pokretnu jedinicu da uzme Vonov uzorak dok joj to nisu naredili, kad je već bilo malo kasno. "Šta je sad?"
     Nešto se osećao nelagodno. "Kad mrtvaci obavljaju nadamnom zdravstveni pregled, nešto zabadaju u mene. Ja to ne volim."
     "To je za tvoje dobro, Vone", rekla je strogo. "Hej! To je dobra ideja. Hajde da idemo da porazgovaramo sa mrtvacima."
     Ali, ovde je Žanina imala problema. Ona nije stvarno želela da razgovara sa mrtvacima. Htela je prosto da ode sa ovog nezgodnog mesta na kome su se nalazili; ali kad su stigli do mesta gde su se nalazili mrtvaci, istog onog mesta gde se nalazio Vonov kauč za sanjarenje, Žanina je promenila odluku. "Vone", kazala je, "ja želim da isprobam kauč."
     On nakrivi glavu i zažmiri, odmeravajući je preko svog dugačkog nosa. "Lervi mi je kazala da to više ne činim", izgovorio je.
     "Znam da ti je kazala. Kako se ulazi?"
     "Prvo mi kažeš da moram da radim sve što mi vi kažete", žalio se, "a onda mi svi vi govorite da radim nešto sasvim drugo. To toliko zbunjuje."
     Ona je već zakoračila u čaurasti ležaj i ispružila ruku. "Je l' samo povučem poklopac naniže?"
     "O", reče on sležući ramenima, "ako si već rešila... da. On se sam zatvori kad pritisneš tu, gde ti je šaka, a kad hoćeš da izađeš samo gurneš."
     Ona pruži ruke ka paučinastom kapku i povuče ga k sebi, gledajući u njegovo mrzovoljno, zabrinuto lice. "Da li... boli?"
     "Boli? Ne! Šta ti pada na pamet!"
     "Pa, kako to izgleda?"
     "Žanina", rekao je on strogo, "vrlo si detinjasta. Zašto pitaš kad možeš sama da se uveriš?" I on gurnu naniže svetlucavi žičani poklopac, a reza negde na sredini škripnu i zatvori se. "Najbolje je da zaspiš", doviknuo joj je, kroz svetlucavu plavičastu žičanu mrežu.
     "Ali meni se ne spava", usprotivi se ona s pravom. "Meni se ne radi ništa. Ja ne osećam ništa..."
     A onda je osetila.
     Nije bilo nalik na ono što je očekivala na osnovu prethodnog iskustva sa groznicom; ona sama nije bila opsednuta seksualnim osećanjima, ona sama nije osećala ništa. Postojala je samo neka topla zažarenost koja ju je prožimala. Sva je bila u to utonula. Bila je atom usred silnog uzbuđenja. Drugi atomi nisu imali oblik ili individualnost. Nisu bili opipljivi ili jasno oivičeni. Još je mogla da vidi Vona, koji je zabrinuto piljio u nju kroz žicu, a oni drugi... duše?... uopšte nisu bili tako stvarni ili tako neposredni. Ali osećala je njihovu prisutnost, kao što nikada ničiju nije osećala. Oko sebe. Pored sebe. U sebi. Bili su topli. Bili su prijatni.
     Kad je Von najzad odvrnuo zavrtanj na metalnoj žici i povukao je za ruku, ona je ležala gledajući ga ukočenim pogledom. Nije imala snage da ustane, niti želju. On je morao da joj pomogne, i ona se osloni na njegovo rame kad su krenuli.
     Bili su na pola puta do Herter-Holovog broda kad su ih prekinuli ostali članovi njene porodice, koji su se pušili od besa. "Glupa mala bezobraznice!" grmeo je Pol. "Ako samo još jedanput uradiš ovako nešto ja ću te dobro izdevetati!"
     "A, neće!" reče njen otac smrknut. "Ja ću se za to postarati odmah; što se tebe tiče, gospođice, s tobom ću se obračunati kasnije."
     Svi su postali tako razdražljivi! Niko nije izlupao Žaninu zato što je pokušala da upotrebi kauč za sanjanje. Niko uopšte nije ni pokušao da je kazni. Oni su se umesto toga uzajamno kaznili, i stalno se kažnjavali. Primirje koje je vladalo tri i po godine jer, ga je svako za sebe primenjivao kao alternativu da se uzajamno ne poubijaju, bilo je prestalo. Pol i stari Pejter nisu govorili dva dana, jer je Pejter bez pitanja razmontirao kauč. Lervi i njen otac su frktali i vikali jedno na drugo zato što je prvo ona program namestila tako da je hrana bila preslana, a onda, kad je došao na njega red, on je program namestio tako da je bila suviše neslana. A što se tiče Lervi i Pola... oni više nisu spavali zajedno; jedva su uopšte govorili; sigurno bi se i razveli da je u krugu od 5.000 astronomskih jedinica postojao sud nadležan za brakorazvodne parnice.
     Ali da je negde u krugu 5.000 astronomskih jedinica postojalo neko izvorište vlasti bilo kakve vrste, mogli su se razrešiti bar neki sporovi. Neko je mogao umesto njih da donosi odluke. Da li da se vrate? Da li da pokušaju da nadvladaju postojeći kurs Fabrike hrane? Da li da idu sa Vonom da ispitaju to drugo mesto... i ukoliko reše da idu, ko da ide a ko da ostane ovde? Nisu mogli da se slože ni šta bi trebalo da rade iz časa u čas, da li da neki uređaj rasklope i tako rizikuju da ga unište, ili da ga ostave kakav jeste i napuste svaku nadu da će doći do nekog izvanrednog otkrića koje bi moglo sve da izmeni. Nisu mogli da se slože ko će da razgovara sa mrtvacima preko radija, niti šta će da ih pitaju. Von im je pokazao, vrlo rado, kako da pokušaju da privole mrtvace na razgovor, i oni priključiše Verin generator tona na vezu s "radiom". Ali Vera nije bila u stanju da razmeni mnogo misli sa svojim sagovornicima; i kad mrtvaci nisu razumeli njena pitanja, ili nisu hteli da sarađuju, ili su prosto bili suviše ludi da bi bili od ikakve koristi, Vera je jednostavno bila pobeđena.
     Sve ovo je za Žaninu bilo strašno, ali najviše zbog Vona. Njega su prepirke zbunjivale i ljutile. Prestao je da je prati unaokolo. Jedanput kad se probudila, i uspravljena u krevetu pogledala oko sebe, njega nije bilo.
     Srećom po Žaninin ponos, i svi ostali su bili otišli... Pol i Lervi su izašli iz broda da preusmere antene; njen otac je spavao, pa je tako imala vremena da se pozabavi svojom ljubomorom. Neka samo bude prase! pomislila je. Bilo je glupo što nije shvatao da ona ima puno prijatelja, dok on ima samo nju; ali shvatiće već! Počela je da piše dugačka pisma svojim zanemarenim prijateljima kad je čula kako se Pol i njena sestra vraćaju; kad im je kazala da je Von nestao najmanje pre jednog sata, iznenadila se kad je videla njihovu reakciju. "Tata!" povikala je Lervi, drmusajući pregradni zastor njegove "sobe". "Probudi se! Von je nestao!"
     Kad se stari pojavio žmirkajući i gledajući u njih, Žanina je osorno kazala: "Šta je, šta vam je svima?"
     "Ti kao ne razumeš, je li", rekao je Pol hladno. "A šta ako je uzeo brod?"
     Ovakva mogućnost nikad joj nije pala na pamet, i Žanina se osećala kao da je neko ošinuo. "Ne bi on to uradio!"
     "Zar?" zareža njen otac. "A kako znaš, ti mala bezobraznice? Ako je uzeo, šta će biti s nama?" završi on povlačeći naviše patent zatvarač na svom dresu pa ustade, gledajući u njih smrknuto. "Svima sam vam rekao", kazao je... ali gledajući pri tom samo u Lervi i Pola kako bi Žanina razumela da se ono "svima" ne odnosi na nju... "rekao sam vam da moramo pronaći definitivno rešenje. Ako ćemo da idemo njegovim brodom, onda da idemo. Ako nećemo, ne možemo da se izlažemo opasnosti da on u svojoj ludoj maloj glavi smisli da ode bez reči upozorenja. To je jamačno izvesno."
     "Kako da se to izvede", upitala je Lervi. "Ti nemaš veze, tata. Ne možemo da čuvamo brod danonoćno."
     "A tvoja sestra ne može da čuva dečka, je l' da", zaklima stari glavom. "Znači moramo da imobilišemo ili brod, ili dečka.
     Žanina polete na njega. "Vi čudovišta!" zagrcnula se. "Vi ste sve ovo planirali kad nas dvoje nismo bili tu!" Sestra je uhvati i zadrža.
     "Smiri se, Žanina", naredila je. "Jeste, tačno je da smo o tome razgovarali... morali smo! Ali ništa nije dogovoreno, sigurno da nećemo da povredimo Vona."
     "Pa onda, dogovorite se!" planu Žanina. "Ja glasam da idemo sa Vonom!"
     "Ukoliko on već nije otišao, sam" ubaci Pol.
     "Nije!"
     Lervi reče razložno: "Ukoliko jeste, prekasno je da bilo šta preduzimamo. Osim toga, ja podržavam Žaninin predlog. Idemo! Šta kažeš ti, Pole?"
     On je oklevao. "Pa... tako je", pristade. "Pejter?"
     Stari reče dostojanstveno: "Ako ste se vi svi složili, onda je svejedno kako ću ja da glasam. Preostaje samo još jedno pitanje: ko će da ide a ko će da ostane. Ja predlažem..."
     Lervi ga je zaustavila. "Tata", kazala je, "ja znam šta ćeš ti da kažeš, ali to ne ide. Potrebno je da ovde ostane bar jedna osoba, kako bi održavala vezu sa Zemljom. Žanina je suviše mlada. Ja ne mogu nipošto, jer ja sam najbolji pilot, a ovo je prilika da naučim nešto o upravljanju Hiči-brodovima. Ja neću da idem bez Pola, pa prema tome, ostaješ ti."
     Rasklopili su Veru, deo po deo, i delove rasporedili po Fabrici hrane. Brza memorija, kodirani podaci i displeji smešteni su u sanjaonicu, spora memorija poređana je duž hodnika, prenosni uređaj je ostao u njihovom starom brodu. Pejter je pomagao, uzdržan i ćutljiv: ovo što su radili radili su kako bi buduća saopštenja od važnosti mogli da šalju preko radio-sistema mrtvaca. Pejter je pomagao da postane otpisan, i on je to znao. Na brodu je bilo puno hrane, ispričao im je Von; ali Pol nije hteo da se zadovolji tamo nekakvim automatskim punjenjem bogzna kakvim proizvodima Fabrike hrane, pa ih je naterao da uzmu obroke koje su oni doneli sa sobom, koliko god je moglo da stane. Von je zahtevao da se dobro snabdeju vodom, pa su tako ispraznili reciklažne rezerve sa broda i napunili njegove plastične džakove i takođe ih utovarili. Na Vonovom brodu nije bilo ležaja. Nisu bili potrebni, podvukao je Von, jer su specijalne fotelje, koje se koriste pri akceleraciji, bile dovljne da im pruže zaštitu u toku manevarskih akcija, kao i da im omoguće da ne lebde unaokolo za vreme spavanja. To je bio predlog na koji su stavili veto i Lervi i Pol, pa su razmontirali ležaljke za spavanje iz svog odeljka i montirali ih na brodu. Od ličnih stvari Žanina je želela svoju tajnu kutijicu sa parfemom i knjige, Lervi svoju ličnu zaključanu torbu, Pol svoje karte za pasijans. Bilo je tu puno napornog rada, mada su utvrdili da mogu da ga učine lakšim time što su plastične džakove i mekane ili čvršće ostale stvari prenosili hodnikom u igri polaganog dobacivanja; i najzad je sve bilo gotovo. Pejter je sedeo zlovoljno naslonjen na zid hodnika, i posmatrao ostale kako se motaju unaokolo, i pokušavao da se seti da li nešto nisu zaboravili. Žanini se činilo da sa njim postupaju kao da je već odsutan, ako ne i mrtav, pa je kazala: "Tatice? Nemoj da se ljutiš. Mi ćemo se svi vratiti što pre možemo."
     On je zaklimao, "Što će reći", kazao je, "čekaj da vidim, četrdeset devet dana tamo i četrdeset devet natrag, plus sve ono vreme koje odlučite da provedete tamo." Ali, pridigao se i dozvolio da ga Lervi i Žanina poljube. Gotovo veselo, rekao je: "Srećan put. Jeste li sigurni da ništa niste zaboravili?"
     Lervi se osvrnu razmišljajući. "Mislim da nismo... osim ako ne treba da javimo tvojim prijateljima da dolazimo, Vone?"
     "Mrtvacima?" zapiskutao je on, cerekajući se. "Oni neće znati. Oni nisu živi, znate, oni nemaju osećaj vremena."
     "Pa, zašto ih onda toliko voliš?" upitala je Žanina.
     Von uhvati ljubomorni ton u njenom glasu i prekorno je pogleda. "Oni su moji prijatelji", kazao je. "Ne može čovek da ih uvek uzima ozbiljno, a često i lažu. Ali nikada me ne mogu naterati da ih se plašim."
     Lervi je prestala da diše. "O, Vone", kazala je, dodirujući ga. "Znam da nismo prema tebi bili onoliko ljubazni koliko smo mogli. Mi smo svi pod velikim pritiskom. Mi smo stvarno bolji nego što tebi sigurno izgledamo."
     Starom Pejteru je bilo dosta. "Krenite već jednom", zarežao je. "Dokažite mu to o čemu pričaš, nemojte tu da stojite i pričate u beskonačnost. A onda se vratite pa dokažite i meni!"

6.

     Manje od dva sata... groznica nikada dotle nije kraće trajala. Niti je ikada bila tako žestoka. Onaj jedan procenat najpodložnijeg stanovništva prosto je bio onesposobljen tokom četiri sata, a gotovo svi su bili snažno pogođeni.
     Ja sam bio jedan od srećnika, jer sam se posle napada groznice samo našao zarobljen u svojoj sobi, sa samo jednom čvorugom na glavi od pada sa stolice. Nisam bio uklješten u nekom havarisanom autobusu, zgnječen u nekoj avionskoj nesreći, udaren nekim zalutalim automobilom, niti sam iskrvario na smrt na nekom operacionom stolu dok su se hirurzi i bolničarke bespomoćno previjali na podu. Pretrpeo sam samo jedan sat, pedeset jedan minut i četrdeset četiri sekunde jadnog deliričnog stanja, a i to je bilo ublaženo jer sam ga delio sa jedanaest milijardi drugih ljudi.
     Razume se, svako od ovih jedanaest milijardi ljudi pokušavao je da se nakako javi nekome, svi u isto vreme, pa su komunikacione veze bile potpuno zagušene. Harijeta se pojavila na aparatu da bi mi saopštila da imam najmanje dvadeset pet poziva sa raznih strana... od strane mog naučnog programa, mog jurističkog programa, tri ili četiri od mog knjigovodstvenog programa u vezi sa mojim posedima, i veći broj od strane pravih, živih ljudi. Nijedan od njih, saopštila mi je izvinjavajući se kad sam je zapitao, nije bio od Esi; veze sa Tusonom bile su u ovom trenutku u potpunom prekidu, a ni ja nisam mogao da pozovem odavde. Ludilo nije zahvatilo nijedan računar. Nikada ih nije zahvatalo. Nešto bi se jedino pokvarilo kad bi se neka živa osoba ubacila u integrisana kola, radi održavanja ili neke izmene u modelu. Međutim, pošto se to statistički dešavalo milion puta u minutu, negde u svetu, u vezi sa ovim ili onim računarom, nije bilo čudo što je bilo potrebno da prođe izvesno vreme da stvari krenu svojim uobičajenim tokom.
     U svakom poslu posao je na prvom mestu; morao sam da stavim stvari ponovo u pokret. Dao sam Harijeti spisak prioriteta hijerarhijskim redom, a ona je počela da mi podnosi izveštaje. Kratak bilten iz rudnika hrane: nema znatnih oštećenja. Nekretnine: nekoliko manjih požara i poplava, ništa važno. Neko je ostavio otvorenu branu u fabrici riba pa je šest stotina miliona mladica otplivalo u nepovrat u otvoreno more; ali ja sam i inače u njima imao samo mali broj akcija. Sve u svemu, ja sam se iz groznice izvukao u vrlo, vrlo dobrom stanju, smatrao sam, tj. u svakom slučaju mnogo bolje nego mnogi drugi. Groznica je pogodila Indijski podkontinent posle ponoći onog istog dana kad je Bengalski Zaliv doživeo jedan od najgorih naleta uragana za pedeset poslednjih godina. Broj žrtava bio je ogroman. Napori spasilačkih ekipa bili su obustavljeni tokom dva časa. Desetine, možda čak stotine, miliona ljudi jednostavno nisu uspeli da se domognu neke uzvišice, pa je južni Bangladeš bio preplavljen leševima. Dodajte tome eskploziju u jednoj rafineriji u Kaliforniji, jednu železničku nesreću u Velsu, i nekoliko još neprijavljenih nesreća... kompjuterski sistemi još nisu bili objavili procenu o broju žrtava, ali je u novinskim izveštajima njihov broj bio veći nego ikada.
     Kad sam završio sve naj-najhitnije poslove, liftovi su ponovo proradili. Više nisam bio zarobljen. Gledajući kroz prozor, video sam da su vašingtonske ulice ponovo u normalnom stanju. S druge strane, moj odlazak u Tuson bio je pod znakom pitanja. Pošto je polovina mlaznih aviona koristila režim automatskog pilotiranja tokom dva časa, došlo je do ozbiljnog utroška goriva, pa su avioni sletali gde su stigli, tako da su se sad nalazili na svakojakim mestima. Redovi letenja su se pokarabasili. Harijeta mi je obezbedila najbolje mesto što je mogla, ali tek u podne sledećeg dana. Esi nisam mogao uopšte da pozovem, jer su veze još bile zakrčene. To je bila mala neprijatnost, ne pravi problem. Kad bih zaista želeo da stupim u vezu, imao sam na raspolaganju mogućnosti... bogataši uvek uživaju određene privilegije. Ali bogataši imaju i svoja zadovoljstva, a ja sam bio odlučio da Esi iznenadim neočekivanim dolaskom.
     U međuvremenu, imao sam slobodnog vremena.
     A sve to vreme moj naučni program jedva je čekao da mi saopšti gomilu vesti. To je bilo kao poslastica posle spanaća sa džigericom. Odlagao sam je dok ne budem imao vremena za fino, poduže ćaskanje; taj trenutak je došao. "Harijeta", kazao sam, "daj ga sad." I Albert Ajnštajn se u oscilatornom kolu formirao i naginjući se napred, trzao se od uzbuđenja. "Šta ima novo, Ale", upitao sam ga, "nešto lepo?"
     "Dabome, Robine! Utvrdili smo odakle dolazi groznica... sa Fabrike hrane!"
     Bila je to moja greška. Da sam pustio Alberta da mi odmah kaže šta je hteo, ne bih bio otprilike poslednji čovek na Zemlji koji je doznao da je mesto sa koga dolazi sva ona nevolja moje vlasništvo. To je bila prva stvar koja mi je postala jasna, i ja sam razmišljao o mogućim obavezama s tim u vezi i odmeravao povoljne strane dok mi je on objašnjavao koji su dokazi. Prvi i neopozivi, razume se, bio je prijem poruke sa lica mesta tj. sa Fabrike hrane, glavom. Ali to smo mogli znati još odavno. "Da sam samo pažljivo izračunao vreme nastupa bolesti", grdio je Albert samog sebe, "mogli smo taj izvor da lociramo pre više godina. A bilo je tu i mnoštvo drugih znakova, saglasnih sa njihovom fotonskom prirodom."
     "Kakvom prirodom?"
     "Oni su elektromagnetni, Robine", objasnio je. Sabio je duvan u lulu i pružio ruku da uzme šibicu. "Ti, razume se, shvataš da je to utvrđeno pomoću vremena potrebnog za transmisiju signala. Mi smo primili taj nekakav signal koji prouzrokuje ludilo istovremeno sa prenosom onoga što se događalo."
     "Čekaj malo. Ako Hičiji imaju radio brži od svetlosti, zašto to nije isto?"
     "E, Robine! Kad bismo to mogli znati!" zažmirio je on, paleći lulu. "Ja mogu samo da nagađam..." puf, puf, puf, "da taj poseban efekat nije kompatibilan sa njihovim drugim tipom transmisije, ali o razlozima za to u ovom trenutku ne mogu čak da iznesem ni teorijske pretpostavke. A, razume se", nastavio je, "istovremeno se nameću izvesna pitanja na koja za sada nemamo uopšte odgovore."
     "Razume se", rekao sam ja, ali ga nisam pitao koja su to pitanja. Nešto drugo mi je bilo u glavi. "Alberte. Daj reprodukcije brodova i svemirskih stanica sa kojih si dobio informacije iz kosmosa."
     "Dabome, Robine." Lepršava kosa i izbrazdano veselo lice nestadoše, a holograf se istog časa ispuni prikazom cirkumsolarnog kosmičkog prostora. Devet planeta. Pojas prašine koji je predstavljao pojas asteroida, i daleko iza njih praškasti školjkasti omotač koji je predstavljao Ortovu maglinu. I oko četrdeset obojenih sjajnih tačaka. Prikaz je dat u logaritamskoj veličini da bi sve moglo da stane, dok su planete i artefakti bili ogromno uvećani. Albertov glas je objašnjavao: "Četiri zelena broda pripadaju nama, Robine. Jedanaest plavih objekata su instalacije Hičija; među njima okrugli su samo detektovani, do zvezdastih smo dprli i na njima su uglavnom ljudske posade. Svi ostali brodovi pripadaju drugim komercijalnim firmama ili vladama."
     Pažljivo sam gledao u grafikon. Samo mali broj treperavih svetlih tačaka nalazio se u relativnoj blizini zelenog broda i plave zvezde koja je predstavljala Fabriku hrane. "Alberte? Ako bi neko hteo da uputi još jedan brod ka Fabrici hrane, koji bi mogao najbrže da stigne?"
     On se pojavio u donjem uglu projekcije, mršteći se i sišući čibuk. Jedna tačka zlatne boje u blizini Saturnovih prstenova poče da treperi. "Ima jedan brazilski patrolni brod koji upravo kreće sa Tetisa koji bi mogao da stigne za osamnaest meseci", rekao je. "Ja sam pokazao samo brodove koji su na mojoj radio- lokaciji. Ima i nekoliko drugih..." nove svetle tačke zatreperiše po celom hologramu, "koji bi mogli brže, pod uslovom da imaju odgovarajuće količine goriva i namirnica. Ali nijedan ne bi mogao stići za manje od godinu dana."
     Uzdahnuh. "Isključi ovo, Alberte", kazao sam. "Stvar je u tome što smo upali u nešto što ja nisam očekivao."
     "Šta to, Robine?" upitao je, ispunjavajući ponovo holograf i skrstivši udobno ruke preko stomaka.
     "Taj čaurasti ležaj. Ja to ne razumem. Čak ne vidim ni čemu on služi. Čemu služi, Alberte? Imaš li ti neku ideju?"
     "Dabome, Robine", rekao je on, klimajući veselo glavom. "Moje najbolje pretpostavke su prilično malog stepena verovatnoće, ali to je samo zato što ima tako mnogo nepoznanica. Recimo ovako. Pretpostavi da si ti Hiči... recimo, nešto kao neki antropolog... koji na oku drži jednu civilizaciju u razvoju. Za evoluciju je potrebno mnogo vremena, i ti nećeš prosto da sediš tamo i posmatraš. Ono što bi ti želeo je da na brzinu obaviš procenu, na primer svakih hiljadu godina, nekakvu 'štih' probu. E sad, uz pomoć nečega kao što je taj ležaj, mogao bi prosto da pošalješ nekoga da skokne do Fabrike hrane s vremena na vreme, možda svakih hiljadu godina ili više; popne se na taj kauč, i trenutno dobije predstavu o tome šta se dešava. Za samo nekoliko minuta." Zastao je da bi za trenutak razmislio pre nego što nastavi. "Zatim... ali ovo je spekulacija bazirana na pretpostavci... ja joj ne bih čak ni određivao stepen verovatnoće uopšte... zatim, ako bi našao nešto zanimljivo, mogao bi da nastaviš da istražuješ. Mogao bi čak i nešto drugo da uradiš. Ovo je zbilja daleka pretpostavka, Robine. Mogao bi čak i da sugerišeš neke stvari. Ležaljka predaje signale i prima signale, tako dolazi do groznice. Možda ona može da prenosi i ideje. Nama je poznato da su se tokom ljudske istorije veliki pronalasci pojavljivali u raznim delovima sveta, na izgled nezavisno jedni od drugih, možda istovremeno. Da nisu to sugestije Hičija, uz pomoć tog kauča?"
     Sedeo je tamo, odbijajući dimove iz svoje lule i smešeći se na mene, a ja sam razmišljao o onome što je rekao.
     Sva razmišljanja ovog sveta nisu mogla od toga da naprave nešto čisto šaljivo. Uzbudljivo, možda. Ali ne nešto što bi vas razgalilo. Svet se u bitnim crtama izmenio otkako su prvi astronauti otkrili nastambe Hičija na Veneri, i što smo više istraživali promene su bivale sve veće. Jedan izgubljeni dečak, koji se igrao nečim što nije shvatao, uvaljivao je više od deset godina čitavu ljudsku rasu u ponovljene napade ludila. Ako bismo mi nastavili da se igramo stvarima koje ne razumemo, šta bi nam Hičiji dali na bis?"
     A da i ne govorimo o tugaljivosti Albertove napomene da nas ova stvorenja špijuniraju već stotinama hiljada godina... i možda nam čak bacaju po neku mrvu, tu i tamo, da vide šta ćemo s njom da uradimo.
     Rekao sam Albertu da me obavesti sada i o svemu ostalom što zna o događajima na Fabrici hrane i, dok je on nabrajao činjenice iz oblasti fizike, ja sam pozvao Harijetu. Ona se pojavila u uglu holografa, upitno me pogledala, i primila moj nalog za večeru dok je Albert i dalje pokazivao i govorio šta je znao. On je neprestano nadgledao sve prenose čak i za vreme dok je o njima obaveštavao, i tako mi je pokazao odabrane scene sa dečakom, s Hertet-Holovima, pa slike unutrašnjosti artefakta. Taj prokleti predmet je i dalje odlučno išao svojim putem. Prema najboljim procenama kursa leta, on se sada kretao u pravcu nove skupine kometa, udaljene nekoliko miliona milja... pri sadašnjoj brzini kretanja stići će tamo kroz nekoliko meseci. "A šta će onda biti?" upitao sam.
     Albert je slegao ramenima u znak izvinjenja. "Verovatno će onda ostati tamo dok ne iskoristi sve UVKA sastojke, Robine."
     "Pa, onda, možemo li da je pomerimo?"
     "Nema dokaza, Robine. Ali moguće je. Kad smo već kod toga, ja imam jednu teoriju o kontrolnim uređajima na svemirskim brodovima Hičija. Kad neki od njih stigne do artefakta koji je u pogonu... Fabrike hrane, Kapije, bilo kog drugog... uređaji se 'otključaju' i onda kurs može da se izmeni. Bilo kako bilo, ja mislim da se to možda dogodilo g-đi Patriši Bover... a to, takođe, ima izvesne jasne implikacije", namignu on.
     Ne volim da neki kompjuterski program pomisli da je pametniji od mene. "Hoćeš da kažeš da možda ima veliki broj nasukanih astronauta sa Kapije, rasutih po celoj Galaksiji zato što su se njihovi komandni uređaji 'otključali' i oni nisu znali kako da se vrate?"
     "Dabome, Robine", reče on odobravajući. "To je možda objašnjenje za ono što Von naziva 'mrtvacima'. Primili smo i neke razgovore sa njima, uzgred rečeno. Njihovi odgovori su ponekad sasvim neracionalni, a razume se mi smo hendikepirani time što sa njima ne možemo da budemo u interakciji. Ali zaista izgleda da oni jesu, ili da su bili, ljudska bića."
     "Je l' ti to hoćeš da kažeš da su oni bili živi?"
     "Dabome, Robine, odnosno bar u onom smislu u kome je glas Enrika Karuza na traci nekada bio glas živog napolitanskog tenora. Da li su sada 'živi' zavisi od toga kako ih definišeš. To isto pitanje možeš da postaviš i u vezi..." puf, puf, "sa mnom."
     "Uh." Razmišljao sam za trenutak. "Zašto su tako luckasti?"
     "Zbog nesavršenosti kopije, rekao bih. Ali to nije ono što je važno." Sačekao sam da povuče dim iz lule i tako se spremi da mi kaže šta je važno. "Izgleda prilično izvesno, Robine, da je kopiranje izvedeno nekim očitavanjem... hemijskim putem... stvarnih mozgova svemirskih istraživača."
     "Misliš, Hičiji su ih ubili i izručili njihove mozgove u bocu?"
     "Sigurno da ne, Robine! Prvo, usudio bih se da pretpostavim da su svemirski istraživači pre umrli prirodnom smrću nego da su bili ubijeni. To bi dovelo do degradacije hemijskog sastava uskladištenog mozga i doprinelo degradiranju kvaliteta informacija. I sigurno nisu stavljeni u bocu! U neku vrstu hemijskog analognog računara, možda. Ali poenta je u ovome, kako se sve to slučilo?"
     Ja sam zaječao. "Hoćeš da poništim tvoj program, Ale? Ja bih sve ovo mogao da dobijem brže direktno od video-sinoptičkog uređaja.
     "Dabome da bi mogao, Robine, ali ne bi", on namignu, "možda bilo isto toliko zabavno. Bilo kako bilo, postavlja se pitanje, kako su to Hiči imali opremu za očitavanje ljudskog mozga? Razmisli malo, Robine. Čini se vrlo malo verovatno da bi po hemijskom sastavu Hičiji bili isti kao ljudska bića. Slični, to da. Znamo, uzimajući u obzir opšte podatke, šta su na primer udisali i šta su jeli. U osnovnim crtama njihov hemijski sastav bio je nalik našem. Međutim, peptidi su veoma kompleksni molekuli. Izgleda krajnje neverovatno da bi jedinjenje koje predstavlja, na primer, sposobnost da se lepo svira na jednom Stradivarijusu, ili čak usvajanje higijenskih navika, moglo biti isto u njihovom hemijskom sastavu kao u našem." Spremio se da ponovo pripali lulu kad je uhvatio moj pogled i na brzinu dodao: "Pa bih ja zaključio, Robine, da ove sprave nisu bile projektovane za mozgove Hičija."
     Trgao sam se na te reči. "Nego za ljude, je l'? Ali zašto? Kako? Kako su znali? Kada..."
     "Molim te, Robine. Po tvojim instrukcijama, tvoja žena me je programirala tako da izvodim krupne dedukcije na osnovu malobrojnih podataka. Stoga ja ne mogu da odbranim sve što kažem. Ali", dodao je, klimajući mudro glavom, "ovo je moje mišljenje, to da."
     "Isuse", rekoh ja. Nije izgledalo da ovome želi nešto da doda, pa sam prešao preko toga i prešao na sledeću zabrinjavajuću stvar. "A kako stoji sa starcima? Jesu li oni ljudska bića, šta misliš?"
     On je lupkanjem ispraznio lulu i mašio se za duvankesu. "Ja ne bih rekao", kazao je najzad.
     Nisam ga pitao šta je alternativna mogućnost. Nisam želeo da čujem.
     Kad je Albert za trenutak prestao da govori, rekao sam Harijeti da uključi moga pravnog savetnika. Doduše, nisam mogao sa njim odmah da razgovaram jer mi je upravo stigla večera a konobar je bio ljudsko biće. On je želeo da me pita kako sam prošao za vreme groznice, da bi mogao da mi ispriča kako je on prošao, a za to je bilo potrebno vreme. Najzad sam seo ispred holografa, počeo da sečem pileći odrezak i kazao: "Izvoli, Mortone, kaži mi šta ima loše novo?"
     On je rekao izvinjavajući se: "Znate spor sa onim Boverom?"
     "Sa kakvim Boverom?"
     "Sa mužem Triše Bover. Ili udovcem, zavisno od toga kako tu stvar posmatrate. Mi smo najavili da ćemo se pojaviti na sudu, samo na žalost sudija je imao jak napad groznice i... eto tako. On nije u pravu što se tiče zakona, Robine, ali on je odbio naš zahtev da se odredi datum saslušanja i podneo zahtev da se sprovede skraćeni postupak."
     Prestao sam da žvaćem. "Može li on to da učini?" zauralo sam s ustima punim najfinije retke piletine.

     "Ovaj, pa da, odnosno on je to već učinio. Ali mi ćemo ga suzbiti na višoj instanci, samo što je tako nešto komplikovanije. Njen advokat je prilikom iznošenja argumenata, istakao da je Triša, u stvari, poslala izveštaj o misiji. Otuda se postavlja pitanje da li je ona obavila svoju misiju razumete? U međuvremenu ..."
     Ponekad mi se čini da je Morton programiran suviše kao ljudsko biće; taj stvarno zna kako da razvuče diskusiju. "Šta u međuvremenu, Mortone?"
     "Pa, eto, posle ove najnovije, ah, epizode, izgleda da se pojavila još jedna zamršena stvar. Korporacija Kapija želi da se aktivnost uspori dok ne vidi jednostavno kako stvari stoje sa tom goznicom, pa su prihvatili uručenje sudske zabrane. Ni Vi ni Fabrika hrane, a.d. niste više u položaju da nastavite eksploataciju fabrike."
     Ja sam se razbesneo. "Koješta, Mort! Hoćeš da kažeš nećemo moći da je koristimo pošto je dovučemo čak odozgo iz njene orbite?"
     "Bojim se da hoću da kažem i više od toga", izvinjavao se on. "Vama je naloženo da prestanete da je pomerate. Naloženo vam je da ni na koji način ne ometate njene normalne aktivnosti, do objavljivanja sudske presude. To je Boverovo delo, i to zbog toga što ćete, ako je osujetite u proizvodnji hrane premeštanjem u neku drugu skupinu kometa, Vi ugroziti njegove interese. E sad, mi to možemo da poništimo, siguran sam. Ali dotle će Korporacija Kapija već preduzeti neke korake da se sve aktivnosti obustave dok oni ne stave groznicu pod kontrolu."
     "O, Bože." Spustih viljušku. Više nisam bio gladan. "Jedina dobra stvar je", rekao sam, "što je to naređenje koje ne može da se sprovede u delo."
     "Zato što će biti potrebno da prođe tako mnogo vremena da poruka stigne do Herter-Holovih, da, Robine", klimao je on glavom. "S druge..."
     On nestade, fiju. Skliznuo je dijagonalno preko aparata, a pojavila se Herijeta. Izgledala je strašno. Ja imam dobre programe koji su moji pomoćnici. Ali oni ne donose uvek dobre vesti. "Robine!" povikala je. "Stigla je poruka iz Opšte bolnice u Arizoni... u pitanju je vaša žena!"
     "Esi? Esi? Je li bolesna?"
     "O, gore od toga, Robine. Potpuni prestanak telesnih funkcija. Nastradala je u automobilskoj nesreći. Sad je održavaju veštački, ali... nema prognoze, Robine. Ona ne reaguje."
     Nisam iskoristio svoj privilegovani položaj. Nisam hteo da gubim vreme. Otišao sam pravo u vašingtonsko sedište Korporacije Kapija, a oni su otišli kod Sekretara za odbranu, a ovaj je nekako našao jedno mesto za mene u jednom bolničkom avionu koji je poleteo iz Bolinga kroz dvadeset pet minuta, i uspeo sam.
     Let je trajao tri sata, a ja sam sve vreme puta bio u stanju obamrlosti. U avionu nije bilo komunikacionih uređaja koje su mogli da koriste putnici. Nisam ih čak ni želeo. Želeo sam samo da stignem tamo. Kad je moja majka umrla i ostavila me bolelo me je, ali ja sam bio siromašan i smušen i sviknut na bolove. Kada je ljubav mog života, odnosno u svakom slučaju žena koja je činilo se postala ljubav mog života, pošto je pouzdano otišla i ostavila me... a nije sasvim umrla, zato što je upala u neku strašnu astrofizičku anomaliju i zauvek otišla van domašaja... i to je bolelo. Ali mene je u to vreme ionako sve bolelo. Nisam bio navikao na sreću, nisam stekao naviku. Postoji Karneoov zakon i kod bola. On se meri ne apsolutnim veličinama već razlikom koja postoji između izvora i okoline, a moja okolina je već dugo bila suviše bezbedna i suviše lagodna da bih mogao ovako nešto da podnesem. Bio sam u šoku.
     Opšta bolnica je bila zgrada ukopana u zemlju u pustinji izvan Tusona. Sve što se videlo kad smo joj se približili bile su solarne instalacije na "krovu", ali se ispod njih nalazilo šest podzemnih spratova sa bolničkim sobama, laboratorijama i operacionim salama. Sve je bilo prepuno. Tuson je grad u koji zaposleni dolaze iz predgrađa, a ludilo je nastupilo u vreme saobraćajne gužve.
     Kad sam najzad uspeo da zaustavim jednu bolničarku i postavim joj pitanje, čuo sam da je Esi još na aparatu za reanimaciju, ali da će on biti svakog časa isključen. Posredi je bio trijažni postupak. Aparati su mogli biti bolje iskorišćeni za druge bolesnike, koji su imali više izgleda od nje.
     Sramota me je da kažem kako su se brzo ideje o pravičnosti okrenule naglavačke kad je u pitanju bila moja sopstvena žena priključena na takav aparat. Pronašao sam lekarski kabinet... lekar ga neće moći koristiti izvesno vreme... izbacio jednog službenika zdravstvenog osiguranja koji je privremeno sedeo za njegovim stolom i počeo da telefoniram. Već sam dobio vezu sa dva senatora istovremeno pre nego što je Harijeta upala s izveštajem od strane našeg medicinskog programa. Esin puls počeo je da reaguje. Sad smatraju da su joj izgledi da preživi dovoljno dobri pa je bilo opravdano da joj daju mogućnost da još izvesno vreme ostane priključena na aparat.
     Razume se, pomogao je medicinski komplet. Međutim, u čekaonici su sve klupe bile pune ljudi koji su čekali da dođu na red kod lekara, i ja po vrpcama oko vrata primetih da ima još ljudi obuhvaćenih programom kompletne medicinske usluge; bolnica je bila prosto zatrpana.
     Nisam mogao da uđem da je vidim. Na odeljenju za intenzivnu negu pisalo je "Zabranjene posete", a takve posete obuhvatale su čak i mene; na vratima je bio jedan policajac iz Tusona, koji se mučio da ostane budan posle vrlo dugačkog, napornog dana, i koji se osećao jadno. Ja sam nervozno premetao stvari na pisaćem stolu odsutnog lekara, dok nisam otkrio liniju zatvorenog kola koja je bila povezana s Odeljenjem za intenzivnu negu, pa sam je ostavio uključenu. Nisam mogao da vidim kako je Esi. Nisam čak sa sigurnošću mogao da kažem koja je od onih umotanih mumija bila ona. Ali sam nastavio da gledam. Harijeta je pozivala s vremena na vreme da mi saopšti sitnije novosti. Nije se zadržavala na porukama sa izrazima simpatije i zabrinutosti; takvih je poruka bilo mnogo, ali Esi je za Robineta Brodheda napisala poseban program koji se bavio osobama koje rasipaju vreme, tako da se Harijeta posetiocima samo zabrinuto osmehivala uz jedno 'hvala' ne pokušavajući da me dovodi s njima u direktnu vezu. Esi je vrlo vešto umela da pravi takve programe...
     Prošlo vreme. Kad sam shvatio da o Esi razmišljam u prošlom vremenu, osećao sam se stvarno strašno.
     Sat kasnije jedna bolničarka me je pronašla i dala mi bujon i krekere, a nešto kasnije otišao sam do toaleta gde sam u redu čekao četrdeset pet minuta; i to je otprilike bila sva zabava koju sam imao na trećem spratu Opšte bolnice dok, najzad, jedna mala bolnička pomoćnica nije promolila glavu kroz vrata i kazala: "Senjor Brodhed? Por favor." Policajac je još stajao pred vratima Odeljenja za intenzivnu negu, i hladio se svojim velikim znojavim kaubojskim šeširom kako bi ostao budan, ali pošto je mene mala bolnička pomoćnica vodila, čvrsto me držeći za ruku, on se nije usprotivio.
     Esi je bila u komori sa komprimovanim vazduhom. Preko lica joj se nalazilo parče neke providne materije tako da sam mogao da vidim kako joj iz nozdrve izlazi crevo, dok joj se na levoj strani lica nalazio povez od vate. Oči su joj bile zatvorene. Njenu kosu boje starog zlata zavili su u mrežu. Nije bila pri svesti.
     Dozvoljeno mi je bilo da ostanem samo dva minuta, što je zaista prekratko vreme. Čak nisam mogao da razaznam čemu služe svi ti grudvasti, nezgrapni predmeti koji su se videli pod delimično prozračnim delom mehura, a uopšte nije bilo vremena da se Esi pridigne i da mi nešto kaže ili da promeni izraz lica. Čak uopšte da ima neki izraz na licu.
     Napolju, u hodniku, njen doktor mi je posvetio šezdeset sekundi. Bio je to omanji, trbušasti stari crnac sa kontaktnim sočivima plave boje, koji je pogledao u ceduljicu da vidi s kim to razgovara. "O, da, g. Brekhed", kazao je. "Vaša supruga ima odličnu negu, reaguje na terapiju, ima malo izgleda da će doći svesti nakratko predveče."
     Nisam se trudio da ispravim grešku u svom imenu već sam odabrao tri pitanja sa vrha liste: "Da li će trpeti bolove? Šta joj se dogodilo? Da li joj je nešto potrebno?... mislim, bilo šta."
     On je uzdahnuo i protrljao oči. Očigledno su mu sočiva suviše dugo stajala unutra. "Što se bolova tiče za njih možemo da se postaramo, i ona već koristi usluge medicinskog kompleta. Rekli su mi da ste vrlo uvažen čovek, g. Breket. Ali vi ovde ne možete ništa da uradite. Sutra ili prekosutra, možda će joj nešto biti potrebno. Danas, ne. Cela leva stana tela joj je smrskana kad su se kola podvukla pod autobus. Bila je presavijena gotovo napola i u tom polažju je provela šest ili sedam sati, dok je nisu izvukli."
     Nisam bio svestan da sam pustio glas, ali doktor je čuo nešto. Izraz umerenog saosećanja probio se kroz kontaktna sočiva dok je zurio u mene. "U stvari, to je za nju bilo povoljno, znate. To joj je verovatno spaslo život. To što je bila zgnječena bilo je kao da je imala tampone sa strane, inače bi iskrvavila do smrti." On je žmirkajući čitao sa komadića hartije koji je držao u ruci. "Hm. Biće joj potreban, čekajte da vidim, novi zglob u kuku. Zamena za dva rebra. Osam, deset, četrnaest... možda dvadeset kvadratnih inča nove kože, a i prilična količina tkiva za levi bubreg. Smatram da će nam biti potreban transplantat."
     "Ako uopšte ima nešto..."
     "Uopšte nema ništa, g. Bleket", rekao je on, savijajući hartiju. "Ništa sada. Molim vas, idite. Dođite oko šest ako hoćete, pa ćete možda moći s njom da porazgovarate jedan trenutak. Ali ovoga časa potreban nam je prostor koji vi zapremate."
     Harijeta je već bila sredila u hotelu da se Esine stvari premeste iz njene sobe u apartman na poslednjem spratu, a takođe je po njenom nalogu već donet i toaletni pribor i nešto presvlake. Ja sam se tamo zavukao. Nisam želeo da izlazim. Nije mi bilo prijatno da gledam vesele pijance za šankom u holu, niti ulice pune ljudi koji su se iz groznice izvukli bez povrede a koji su želeli da jedni dugima ispričaju kako su za dlaku izbegli opasnost.
     Naterao sam sebe da jedem. Zatim sam naterao sebe da spavam. Uspeo sam u tome, ali nisam uspeo da duže odspavam. Ušao sam u kadu punu vrele vode, i dugo se kupao dok mi je svirala tiha muzika; ovo je, u stvari, bio sasvim prijatan hotel. Ali kad se posle Stravinskog začuo Karl Orf, ti pohotljivi, razuzdani Katulusovi stihovi naterali su me da pomislim kad sam ih poslednji put slušao sa mojom pohotljivom, razuzdanom, i u ovom trenutku, teško razmrskanom ženom.
     "Isključi ovo", odbrusio sam i uvek budna Harijeta prekide muziku usred takta.
     "Da li hoćete da saslušate poruke, Robine?" upitala je s istog reproduktora.
     Izbrisao sam se brižljivo, a onda rekao: "Samo jedan čas. Možda i hoću." Osušen, iščetkane kose, obučen u čistu odeću, seo sam ispred hotelskog komunikacionog uređaja. Nisu bili baš toliko preljubazni da svojim gostima obezbede trodimenzionalne holograme, ali Harijeta mi se činila sasvim dovoljno poznata dok je zurila u mene sa ravne holografske ploče. Ponovo me je umirivala u pogledu Esi. Ona stalno vrši video-kontrolu, i za sada sve ide dosta dobro... ne izuzetno, razume se. Ali dosta dobro. Esina prava doktorka od krvi i mesa pojavila se na slici, i Harijeta mi predade njenu snimljenu poruku. Poruka je bila: ne treba da brinete Robine. Odnosno, tačnije, nemojte da brinete baš onoliko koliko mislite da treba.
     Harijeta mi je bila pripremila takođe i nekoliko poslovnih poruka. Odobrio sam još pola miliona dolara za gašenje požara u rudnicima hrane, dao nalog Mortonu da sredi sa Korporacijom Kapija kad će da saslušaju našeg čoveka iz Brazilije, rekao mom berzanskom posredniku šta da proda kako bih imao na raspolaganju više likvidnih sredstava za slučaj da se pojave dosad neprijavljeni gubici prouzrokovani groznicom. Zatim sam saslušao izveštaje svojih najzanimljivijih programa, ostavljajući za kraj Albertov najnoviji sinoptički pregled vesti sa Fabrike hrane. Sve ovo sam uradio kao što vidite, vrlo sabrano i uspešno. Prihvatio sam činjenicu da se Esini izgledi da preživi stalno pomalo poboljšavaju, i zato nije bilo potrebno da energiju trošim na jadikovanje. A nisam u potpunosti sebi ni dozvolio da shvatim koliko je komada mesa i kostiju izvađeno iz divnog tela moje ljubljene, čime sam uštedeo raznovrsne troškove, a osećanja nisam hteo da istražujem.
     U jednom razdoblju svoga života, duži niz godina, podvrgavao sam se psihoanalizi, i tada sam otkrio da imam mnogo mesta u glavi koja mi se nisu baš dopadala. Ne mari. Kad ih jednom izvidiš i pogledaš ih... jeste, prilično su loša, ali bar su sad izvađena, nisu više unutra gde ti truju nervni sistem. Moj stari psihijatrijski program, Sigfrid fon Šrink, govorio je da je to kao kad prazniš creva.
     Bio je u pravu, u određenim granicama... jedna od stvari koju nisam voleo kod Sigfrida bila je što je bio tako nepodnošljivo i pouzdano u pravu, maltene gotovo uvek. Ono što nije kazao to je da čovek nikada ne prestaje da prazni creva. Kod mene se i dalje pojavljivao novi izmet, a, znate, bez obzira koliko ste se toga nagledali, nikad ne možete da ga zavolite.
     Isključio sam Harijetu; ostala je samo u pripravnosti u slučaju da naiđe nešto hitno, dok sam ja izvesno vreme gledao humoristički program na piezoviziji. Smešao sam sebi jedno piće u dobro opremljenom baru apartmana, pa zatim još jedno. Niti sam gledao PV, niti mi je prijalo piće. Iz moje glave upravo je nadolazio još jedan veliki grumen fekalija. Moja najdraža ljubljena žena ležala je izubijana i polomljena na Odeljenju za intenzivnu negu, a ja tu razmišljam o nekoj drugoj osobi.
     Isključio sam step-igračice i pozvao Alberta Ajnštajna. On se smesta pojavio na ploči, sa belom lepršavom kosom i svojom starom lulom u ruci. "Izvoli, Robine, šta želiš?" smešio se dobroćudno.
     "Želim da mi pričaš o crnim rupama", rekao sam.
     "Dabome, Robine. Samo što sam ti o tome već mnogo puta pričao, znaš..."
     "Idi bestraga, Alberte. Hoću da mi pričaš. I to bez mnogo matematike. Hoću prosto da mi ih objasniš na najjednostavniji način." Ovih dana ću da kažem Esi da prepravi Albertov program tako da bude malo manje idiosinkratičan.
     "Dabome, Robine", reče on, ne obraćajući pažnju na moju zlovolju. Nabrao je čupave veđe. "A-ha", rekao je. "U-uh. E, pa hajde da vidimo."
     "Je l' to za tebe teško pitanje?" upitao sam, više iznenađeno nego sarkastično.
     "Naravno da nije, Robine. Samo sam razmišljao odakle da počnem. Pa eto, počnimo sa svetlošću. Ti znaš da se svetlost sastoji od čestica koje se nazivaju fotoni. Ona ima masu, i vrši pritisak..."
     "Ne moraš čak odatle da počneš, Alberte, molim te."
     "U redu. Ali crna rupa nastaje tako što oslabi pritisak koji vrši svetlost. Uzmimo jednu veliku zvezdu... plavu, klase O, recimo. Mase deset puta veće od sunčeve. Istroši svoje nuklearno gorivo tako brzo da živi samo oko milijardu godina. Ono što kod nje sprečava kolaps je pritisak usled radijacije... zovimo ga "svetlosni pritisak"... koji potiče od nuklearne reakcije vodonika koji se u njoj stapa u helijum. Međutim, onda joj ponestane vodonik. Pritisak nestaje. Nastupa kolaps. I to tako brzo, vrlo brzo, Robine, možda za samo nekoliko sati. Zvezda, koja je ranije imala nekoliko miliona kilometara u prečniku, sad sasvim iznenada ima samo trideset kilometara. Je l' ti dovde jasno, Robine?"
     "Čini mi se. Hajde, nastavi."
     "Eto", rekao je, paleći lulu i odbijajući dva-tri dima... uvek se pitam da li mu to stvarno prija!... "to je jedan od načina na koji nastaju crne rupe. Klasičan način, možemo da kažemo. Zapamti to, a sad prelazimo na sledeću stvar: brzinu umicanja."
     "Znam šta je brzina umicanja."
     "Dabome, Robine", zaklima on, "stari svemirski istraživač sa Kapije, nije ni čudo. E, dobro. Kad si bio na Kapiji, pretpostavimo da si bacio kamen sa površine. On bi se možda vratio natrag, jer čak i jedan asteroid ima izvesnu gravitacionu silu. Ali kad bi mogao da ga baciš dovoljno brzo... možda brzinom od četrdeset ili pedeset kilometara na čas... on se ne bi vratio. Dostigao bi brzinu umicanja i jednostavno odleteo zauvek. Na Mesecu, morao bi da ga baciš još mnogo brže, recimo brzinom od dva do tri kilometara u sekundi. Na Zemlji, još brže od toga... brže od jedanaest kilometara u sekundi.
     E, sad", nastavi on, pruživši ruku da bi izbacio žišku iz lule i ponovo je pripalio, "kad bi ti"... tup, tup, "kad bi ti bio na površini nekog objekta koji ima vrlo, vrlo jaku gravitacionu silu, situacija bi bila gora. Pretpostavi da je sila teže tolika da je brzna umicanja istinski velika, recimo trista deset hiljada kilometara u sekundi. Ne bi mogao tako brzo da baciš kamen. Čak se ni svetlost ne kreće tako brzo! Znači čak ni svetlost..." puf, puf, "ne može da pobegne, jer je njena brzina manja od ove za deset hiljada kilometara. A kao što znamo, ako svetlost ne može da se otrgne, onda ništa ne može da se otrgne; tako kaže Ajnštajn. Izvini što sam sujetan." On mi, u stvari, namignu preko svoje lule. "I to je crna rupa. Ona je crna pošto uopšte ne može da zrači svetlost."
     "A kako stoji stvar sa brodovima Hičija? Oni se kreću brzinom većom od brzine svetlosti."
     Albert tužno razvuče usne u osmeh. "Tu si me uhvatio, Robine. Međutim, mi ne znamo na koji način se oni kreću brže od svetlosti. Možda Hiči može da se izvuče iz crne rupe, ko zna? Ali nemamo dokaza da je to do sada ikad i činio."
     Razmišljao sam o ovome koji trenutak. "Pa ipak", rekao sam.
     "Da, jeste, Robine", složio se on. "Problem kretanja brzinom većom od brzine svetlosti i problem istrzanja iz crne rupe, u suštini predstavljaju jedan isti problem." Zaćutao je. Dugo je ćutao. Onda je rekao, izvinjavajući se: "Smatram da je ovo otprilike sve što možemo suvislo da kažemo o ovoj temi, za sada."
     Ustao sam i smešao još jedno piće, ostavljajući ga da tamo sedi i strpljivo odbija dimove iz svoje lule. Ponekad je bilo teško da se setim da tamo, u stvari, ničega nema, ničega osim nekoliko interferograma kolimirane svetlosti, napravljenih uz pomoć nekoliko tona metala i plastike. "Alberte", kazao sam, "reci mi nešto. Za vas kompjutere smatra se da ste brzi kao munje. Zbog čega onda tebi treba ponekad tako dugo da daš odgovor? Prosto da bi bilo upečatljivije?"
     "Pa, Bobe, ponekad je to razlog", rekao je on malo posle, "kao ovaj put. Međutim, nisam siguran da ti razumeš koliko je meni teško da 'ćaskam'. Ako tražiš informacije, recimo, o crnim rupama, za mene nije nimalo teško da ti ih dam. Po šest miliona bitova u sekundi, ako hoćeš. Ali da ih prikažem na način na koji će tebi biti shvatljivo, a naročito da to bude u obliku razgovora, za to je potrebno više od samog pretraživanja datoteke. Ja moram da pretražujem uskladištene tekstove i razgovore unete na trake da bih pronašao reči. Moram da izvršim poređenje analogija i metafora sa tvojim sopstvenim mentalnim nazorima. Moram da se u svom ponašanju držim onih okvira kakve mi određuju tvoji normativi, i da odaberem odgovarajući ton za određenu vrstu naših ćaskanja. To nije lako, Robine."
     "Pa ti si vispreniji nego što izgledaš, Alberte", rekao sam.
     On je lagano lupkao lulom i gledao u mene ispod svoje bujne neuredne kose. "Nećeš se ljutiti, Bobe, ako ja kažem to isto za tebe?"
     Završio sam razgovor sa njim rekavši mu: "Ti si, Alberte, dobra stara mašina." Opružen na mekanom ležaju skoro sam zaspao sa čašom u ruci. Pomogao mi je, ako ništa drugo, da zaboravim na Esi nakratko, mada me je u glavi nešto mučilo. Negde, nekada, istu ovu stvar rekao sam već jednom drugom programu, a nisam mogao da se setim kada je to bilo.
     Harijeta me je probudila obaveštavajući me da je na liniji naša doktorka... ne kompjuterski program, nego prava, živa dr. sci. med. Vilma Liderman, koja je u određenim razmacima dolazila da proveri da li aparati dobro obavljaju svoj posao. "Robine", kazala je, "čini mi se da je Esi izvan opasnosti."
     "Pa to je... sjajno!" kazao sam, misleći u sebi da bi bolje bilo da sam reči kao "sjajno" čuvao za trenutak kad budem siguran da su prikladne, jer sad nisu pokazivale moja stvarna osećanja. Naš program je već pretražio podatke Opšte bolnice, razume se. Vilma je o Esinom stanju zdravlja znala isto toliko koliko i mali crnac s kojim sam razgovarao... i... o, razume se, ubacila celu Esinu istoriju bolesti nazad u datoteku Opšte bolnice. Vilma je ponudila da sama odleti donde ako mi to želimo. Ja sam joj odgovorio da je ona doktor, a ne ja, a ona mi je kazala da će ona angažovati jednu svoju koleginicu sa Kolumbija univerziteta, koja je u Tusonu, da mesto nje vodi nadzor nad Esi.
     "Samo nemojte večeras da idete da je posetite, Robine", kazala je. "Razgovarajte s njom preko telefona ako želite... ja to preporučujem kao lek... ali nemojte da je zamarate. Do sutra... verujem, biće nešto jača."
     I tako sam ja pozvao Esi, i razgovarao sa njom tri minuta... bila je vrlo slaba, ali je znala šta se oko nje događa. A zatim sam se vratio na spavanje, i upravo u trenutku kad sam zapadao u san setio sam se da me je Albert oslovio sa "Bobe".
     Postojao je jedan drugi program s kojim sam bio u prijateljskim odnosima, nekada davno, koji me je ponekad oslovljavao sa "Robin", ponekad sa "Bob", pa čak i sa "Bobi". Nismo odavno razgovarali, jer nisam osećao potrebu za njim; ali možda sam počeo da je osećam.
     Medicinski komplet... to vam je medicinski komplet. Obuhvata sve živo. Ako postoji način da vas održe u dobrom zdravlju, a naročito da vas održe u životu, onda je to prava stvar. A ima mnogo načina da se to postigne. Medicinski komplet staje više stotina hiljada dolara godišnje. Nema baš mnogo ljudi koji mogu sebi da ga priušte... negde ispod jedne desetine jednog procenta čak i u razvijenim zemljama. Ali, on vam zauzvrat daje mnogo. Tačno posle ručka sledećeg dana, dao mi je Esi.
     Vilma je kazala da je stanje dobro, što su potvrdili i svi ostali. Tuson se bio dovoljno oporavio. Grad je prebrodio krizu izazvanu pojavom groznice. Gradske "strukture" su se vratile normalnom obavljanju poslova, što je značilo da su opet počele da isporučuju svetu ono što je bilo naručeno. Tako su u podne jedna privatna bolnička kola dopremila krevet, aparat za veštačko disanje, uređaj za dijalizu, i ostale potrepštine. U dvanaest i trideset, ekipa bolničarki uselila se u apartman preko puta našeg, a u dva i četvrt vozio sam se tovarnim liftom u kome se nalazilo šest kubnih metara tehničke opreme, u čijem se središtu nalazila moja draga, to jest moja žena.
     Od ostalih stvari koje je obezbedio medicinski komplet, tu su bili lekovi za umirenje bolova i sredstva za stimulisanje, kortikosteroidi koji sprečavaju kortikosteroide da oštete ćelije, četiri stotine kilograma cevi smeštenih ispod kreveta da motre na sve što će Esi da uradi, i da joj priteknu u pomoć ukoliko ne može to da uradi. Samo za premeštanje iz bolničkih kola u spavaću sobu bio je potreban jedan i po sat, a dotle je Vilmina koleginica sa studija nadgledala ekipu stažera i dežurnih bolničarki. Mene su za to vreme izbacili napolje, pa sam dole u hotelskom holu popio dve kafe i posmatrao liftove u obliku suze kako idu gore-dole. Kad su me obavestili da mogu da se vratim u apartman, naišao sam u holu na lekara iz bolnice. On je uspeo da se malo ispava i sad je na nosu imao starinske naočari umesto kontaktnih sočiva. "Nemojte je zamarati", kazao je.
     "Već mi je dosadilo da to slušam."
     On razvuče usne u osmeh i pozva me da popijem i treću kafu. Ispostavilo se da je vrlo simpatičan čovek, i da je bio najbolji košarkaški centar u Tempeu, za vreme studija u Arizoni. Meni se lično dopadaju ljudi visoki sto šezdeset centimetara koji se odlučuju da igraju košarku, i tako se nas dvojica rastadosmo kao prijatelji. To me je najviše od svega umirilo. On tako nešto ne bi dozvolio da nije bio prilično siguran da će Esi uspeti da se izvuče.
     U tom trenutku još nisam shvatao koliko će "izvlačenja" njoj tek biti potrebno.
     Ona je bila smeštena ispod mehura sa komprimovanim vazduhom, pa tako nisam mogao dobro da vidim koliko je iscrpena. Dežurna bolničarka je prešla u dnevnu sobu pošto me je zamolila da ne zamaram Esi suviše, pa smo nas dvoje malo porazgovarali. U stvari, ništa naročito. S. Ja. nije od onih pričljivih osoba. Zapitala me je šta ima novo u vezi sa Fabrikom hrane, pa kad sam joj o tome dao "sinoptički" pregled u trajanju od trideset sekundi ona je zapitala kakve su vesti u vezi sa napadom groznice. U trenutku kad sam završio izlaganje o tome u četiri ili pet hiljada reči kao odgovor na njeno pitanje koje se sastojalo od jedne rečenice, postalo mi je jasno da je govorenje istinski naporno i da ne treba da je zamaram.
     Međutim ona je govorila, čak je govorila povezano i razgovetno, i nije izgledala zabrinuta; i tako sam se ja vratio svom poslu za pultom.
     Na njemu je bila uobičajena gomila izveštaja koje je trebalo pregledati i bilo je mnoštvo odluka koje je trebalo doneti. Kad je to bilo gotovo slušao sam malo Albertov najnoviji raport o Fabrici hrane a onda sam shvatio da je vreme da idem na spavanje.
     Dugo sam ležao budan u krevetu. Nisam osećao nemir. Nisam osećao iscrpenost. Prosto sam pustio da napetost iz mene iščili. Čuo sam kako bolničarka u dnevnoj sobi ide tamo-amo. S druge strane, iz Esine sobe, dopirao je neprekidni lagani šum i klokotanje aparata koji su moju ženu održavali u životu. Stvari su mi izmicale. Nisam bio u stanju sve da shvatim. Nisam još sasvim dobro razumeo da je pre četrdeset osam sati Esi več bila mrtva. Kaput. Otpisana. Ne više među živima. Da nije bilo medicinskog kompleta, i mnogo sreće, ja bih sad negde otprilike birao šta ću da obučem za njen pogreb.
     U glavi mi je jedna mala grupa ćelija shvatala ovu činjenicu i razmišljala, ovaj, znate, može biti, da bi možda sve bilo mnogo zgodnije da je nisu vratili u život.
     Ovo nije imalo nikakve veze sa činjenicom da ja Esi volim, mnogo volim, i želim joj samo dobro, da sam bio u šoku kad sam čuo da je unesrećena. One malobrojne ćelije u mozgu govorile su u svoje ime. Svaki put kad bi ovo pitanje iskrslo, bučna većina ćelija glasala je za ljubav prema Esi, u svakoj anketi, kako god bile upitane.
     Ja nikada nisam bio sasvim načisto šta reč "ljubav" znači. Posebno ne kad se radi o meni. Upravo pre nego što sam zaspao, pomislio sam za trenutak da pozovem Alberta i zamolim ga da mi objasni. Ali nisam. Albert nije pravi program koji odgovara na takva pitanja, a ja nisam želeo da pitanje postavim pravom programu.
     Sinoptički izveštaji su i dalje pristizali, pa sam tako pratio odvijanje priče koja se događala na Fabrici hrane, i osećao sam se kao neki anahronizam. Pre dva stoleća, engleski i španski pomorci su ploveći oko sveta obavljali poslove udaljeni i po mesec-dva od mesta operacija. Nije bilo kablovskih niti satelitskih veza. Njihova naređenja odašiljana su jedrenjacima, a odgovori su stizali... kad su stizali. Voleo bih da mogu tako da se strpim. Pedeset dana koliko je trebalo da vesti stignu do Herter-Holovih i da se vrate do nas, meni su izgledali kao večnost. Razume se, ja sam smesta uputio naređenja kako da se ponašaju. Koja pitanja da postave onom dečaku, Vonu. Na koji način treba da pokušaju da skrenu Fabriku hrane sa njenog kursa. Pet hiljada astronomskih jedinica daleko, oni su radili ono što je njima palo na pamet, a dok moje naredbe stignu do njih sva pitanja će biti sporna.
     Kako se Esino stanje popravljalo, tako se popravljalo i moje raspoloženje. Njeno srce pumpalo je krv bez pomoći sa strane. Pluća su se punila vazduhom, normalno. Uklonili su mehur za regulaciju pritiska i sad sam mogao da je dotaknem i da je poljubim u obraz, dok se ona interesovala za tekuće događaje. Kao uostalom i sve ovo vreme; kad sam joj rekao da je baš šteta što je propustila onu konferenciju, ona me je smešeći se pogledala. "Sve je snimljeno na traci, dragi Robine; ja sam je preslušavala dok si ti bio zauzet."
     "Ali ti nisi mogla da čitaš svoj rad..."
     "Misliš? Zašto da ne? Ja sam napisala za tebe program 'Robinet Brodhed', zar nisi znao da sam i za sebe napisala jedan? Konferencija se pojavila na hologramu i projekcija S. Ja. Lavorovne-Brodhed pročitala je integralni tekst. Uz puno odobravanja. Čak je odgovarala i na pitanja", hvalila se ona, "pošto sam pozajmila tvog Alberta."
     Zaista, ona je zadivljujuća osoba, to sam oduvek znao. Problem je bio u tome što sam ja očekivao da je ona u zadivljujućem stanju, a kad sam porazgovarao sa njenim lekarom on me je "rashladio". On se stalno nalazio između našeg apartmana i Opšte bolnice, i ja sam ga zapitao da li mogu da je vodim kući. Oklevao je, pre nego što je odgovorio, zureći u mene kroz plava kontaktna sočiva. "Da, verovatno", kazao je. "Ali nisam siguran da vi razumete koliko su teške njene povrede, g. Brodhed. Ovo što se sada kod nje događa to je samo skupljanje izvesnih zaliha snage, koje će joj biti potrebne."
     "Pa da, znam, doktore. Biće tu još jedna operacija..."
     "Ne. Ne jedna, g. Brodhed. Mislim da će vaša supruga provesti još skoro dva meseca u operacionim salama i na oporavku. A ja ne bih želeo da vi steknete uverenje da je dobar ishod nešto što je sasvim izvesno", držao mi je on predavanje. "U svakom trenutku ima rizika, a pred njom su još neki vrlo nezgodni trenuci. Budite nežni prema njoj, g. Brodhed. Mi smo kod nje obavili reanimaciju posle jednog prestanka rada srca. Ja ne garantujem da se to može postići svaki put."
     Tako sam otišao da vidim Esi u nešto manje veselom raspoloženju i da nastavim da budem nežan.
     Bolničarka je stajala pored kreveta, i one su obadve gledale Esine filmove sa konferencije stručnjaka za kompjutere na dvodimenzionalnom ekranu. Pošto je Esin aparat bio povezan sa velikim trodimenzionalnim interaktivnim holografskim aparatom koji sam ja bio premestio u svoju sobu, u uglu se upalio žuti signal, znak za mene. Harijeta je imala nešto što je htela da mi saopšti. To je moglo da sačeka; kad signal počne da pulsira i da se pojačava i postane crvene boje onda je u pitanju nešto važno, a u tom trenutku Esi je od svega drugog bila najvažnija. "Možete malo da nas ostavite same, Alma", rekla je Esi. Bolničarka me je pogledala i slegla ramenima kao da kaže "zašto da ne", i onda sam ja prineo stolicu pored kreveta i uhvatio Esi za ruku.
     "Radujem se što mogu opet da te dotaknem", rekao sam.
     Kad se zacereka, Esin glas je dubok i nepristojan. Bilo mi je prijatno da ga čujem. "Biće više toga za dve nedelje", kazala je. "Dotle, niko ne brani ljubljenje."
     I tako sam je, razume se, poljubio... toliko jako da je nešto mora biti registrovano na njenim aparatima, pošto je bolničarka promolila glavu kroz vrata da vidi šta se dešava. Međutim, nije nas ona prekinula. Mi smo to učinili sami. Esi je ispružila desnu ruku... leva je još bila u gipsu, koji je pokrivao ko bi znao šta... i sklonila svoju šatiranu tamnoplavu kosu sa lica. "Vrlo lepo", iznela je svoj sud. "Želiš li da vidiš šta to Harijeta ima da ti kaže?"
     "Ne baš naročito."
     "Nije istina", kazala je. "Ti si razgovarao sa doktorom Benom, i on ti je rekao da budeš nežan sa mnom. Ali ti si uvek takav sa mnom, Robine, samo što to ne primećuju svi." Ona se široko nasmeši i okrenu glavu ka ploči. "Harijeta!" pozvala je. "Evo Robina ovde."
     Do toga časa nisam znao da će se moja sekretarica... kompjuterski program... odazvati na komandu moje žene kao što se odaziva na moju komandu. Ali isto tako nisam znao ni da može da pozajmi moj naučni program. Naročito bez mog znanja. Kad Harijetino veselo i zainteresovano lice ispuni ekran ja sam joj rekao: "Ako je u pitanju posao onda ćemo kasnije... sem ako ne može da čeka."
     "O, ne, nipošto", rekla je Harijeta. "Samo Albert ne može da sačeka. Ima neke vesti sa Fabrike hrane."
     "Preći ću u drugu sobu", kazao sam, ali Esi stavi svoju slobodnu ruku na moju.
     "Ne. Ovde, Robine. I mene to zanima."
     Rekao sam zato Harijeti da krene, i Albertov glas se začuo. Ali se nije videlo Albertovo lice. "Pogledaj ovo", rekao je Albert, i ekran se ispuni porodičnim portretom u nekakvom američkom gotskom stilu. Jedan čovek i jedna žena... to jest ne... jedan mužjak i jedna ženka, stajali su jedno pored drugog. Imali su lica i ruke i noge, a ženka je imala grudi. Oboje su imali retke brade i dugačku kosu upletenu pozadi, odeveni u odeću nalik na sari omotan oko tela, sa raznobojnim tačkama koje su osvežavale bezbojnu tkaninu.
     Zaustavio sam dah. Bio sam iznenađen ovim slikama.
     Albert se pojavio u donjem uglu ekrana. "Oni nisu 'pravi', Robine", rekao je. "Sliku je generisao kompjuter na brodu prema Vonovom opisu. Međutim, dečko kaže da su dosta dobro nacrtani."
     Progutao sam pljuvačku i pogledao Esi. Morao sam da dođem nekako do daha pre nego što sam zapitao: "Je l' ovako... je l' ovako izgledaju Hičiji?"
     On se namrštio sišući čibuk. Spodobe na ekranu svečano su se okretale ukrug, kao da igraju neki lagani narodni ples, tako da smo mogli da ih osmotrimo sa svih strana. "Ne poklapa se baš sve kako treba, Robine. Recimo, čuveno pitanje zadnjice Hičija. Mi imamo neke delove njihovog nameštaja, na primer, stolice ispod kontrolnih tabli na njihovim brodovima. Na osnovu njih utvrđeno je da zadnjice Hičija nisu nalik na zadnjice ljudskih bića, jer na stolicama ima mesta za jedan veliki deo, koji verovatno kao kod ose, visi ispod karlice između nogu. Na slici koju je nacrtao kompjuter nema ničega nalik na to. Ali... Okamov princip, Robine."
     "Ako ti samo dam dovoljno vremena, ti ćeš to da objasniš", prokomentarisao sam ja.
     "Dabome, Robine, ali to je zakon logike koji ti je verujem poznat. U odsustvu dokaza, najbolje je držati se najprostije teorije. Nama su poznate samo dve inteligentne rase u istoriji univerzuma. Ovi ljudi čini se ne pripadaju našoj rasi... oblik lobanje, naročito vilice, je drukčiji; imaju trouglastu arkadu, više nalikuju na majmune nego na ljudska bića, dok su im zubi sasvim neobični. Stoga je verovatno da pripadaju onoj drugoj rasi."
     "Jeste pomalo jezivo", kazala je Esi. I bilo je. Naročito za mene, jer mogli biste reći da sam ja za ovo odgovoran. Ja sam bio taj koji je naredio Herter-Holovima da krenu tamo gore i da osmatraju. I ako pri tom naiđu na Hičije...
     Nisam bio pripravan da razmišljam šta bi to moglo da znači.
     "A kako stoji stvar sa mrtvacima? Imaš li nešto da kažeš o njima?"
     "Dabome, Robine", odgovori on, klimajući glavom koja je bila nalik na metlicu za prašinu načinjenu od perja. "Pogledaj ovo."
     Slika iščeznu, a na ekranu se pojavi sledeći tekst:

     IZVEŠTAJ O MISIJI
     Svemirski brod 5-2, Let 08D31. Posada A. Mičam, D. Filgren, H. Mičam.
     Misija je imala naučni karakter, posada mala zbog nošenja instrumenata i računarske opreme. Obezbeđeni uslovi života za najviše 800 dana. Brod se nije javio ni posle 1200 dana, pretpostavlja se da je izgubljen.

     "U pitanju je bila premija od samo pedeset hiljada dolara... što nije mnogo, ali je to bila jedna od prvih misija sa Kapije", rekao je Albert. "Onaj po imenu H. Mičam izgleda da je 'mrtvac' koga Von zove Henrijeta. Ona je bila neki S.O.D. astrofizičar... znaš, Robine, uradila 'Sve Osim Disertacije'. Tu je zabrljala. Kad je pokušala da je odbrani, rekli su joj da je u njoj više psihologije nego fizike, i tako je otišla na Kapiju. Ime pilota je bilo Doris, što se slaže, a druga osoba je bio Henrijetin suprug. Arnold."
     "Znači, jednog od njih ste identifikovali? Oni su stvarno bili stvarni?"
     "Dabome, Robine... nula devedeset devet odsto sigurno, u svakom slučaju. Ovi mrtvaci ponekad kao da nisu pri zdravoj pameti", požalio se Albert, pojavljujući se ponovo na ploči. "A razume se, mi nemamo mogućnosti da ih direktno ispitujemo. Brodski kompjuter zaista nije dorastao takvom zadatku. Međutim, pored toga što su proverena imena, misija je takođe bila odgovarajuća. Radilo se o astrofizičkom istraživanju, i kad Henrijeta govori stalno se navraća na teme iz astrofizike. Kad se odbiju teme o seksu, hoću da kažem", namignu on, češkajući se po obrazu čibukom. "Evo na primer, 'Strelac A Zapadno'... izvor radio talasa u središtu Galaksije. 'NGC 1199' Džinovska galaksija eliptičnog oblika, u sastavu jedne velike skupine. 'Prosečna radijalna brzina globularnih čestica'... u našoj galaksiji, to je negde oko 50 kilometara u sekundi. 'Snažan crveni pomak spektralnih linija OSO'..."
     "Ne moraš da mi daš kompletan spisak", upadoh ja. "Da li znaš šta ovo sve znači? Hoću da kažem, kad bi ti govorio o ovim stvarima, o čemu bi to govorio?"
     Pauza... ali kratka; on nije sad pretraživao celokupnu literaturu o ovom predmetu, to je već bio uradio pre toga. "O kosmologiji", rekao je. "Mislim da bih posebno govorio o klasičnoj Hojl-Epik-Gamovljevoj kontroverziji; to će reći, o pitanju da li je vasiona zatvorena, ili beskonačna, ili ciklična. Da li je u stabilnom stanju, ili ja započela velikim praskom."
     Ponovo je zastao, ovoga puta da bi meni dopustio da razmislim. Ja sam razmislio, ali bez mnogo uspeha. "Ne čini se da tu ima mnogo da se razmišlja", rekao sam.
     "Možda nema, Robine. Ali ipak je nekako povezano sa tvojim pitanjem o crnim rupama."
     Idi bestraga, ti računaru jedan, pomislio sam, ali nisam to izrekao. On je izgledao kao nevino jagnješce, dok je odbijao dimove iz svoje stare lule, smiren i ozbiljan. "To će zasad biti sve", rakao sam odlučno, i ostao zagledan u prazan ekran još dugo pošto je on nestao, za slučaj da me Esi zapita zašto sam se raspitivao o crnim rupama.
     Ali nije. Ponovo se zavalila na jastuk, i posmatrala ogledala na tavanici. Posle nekog vremena kazala je: "Robine, dragi, znaš li šta bih želela?"
     Bio sam spreman na sve. "Šta, Esi?"
     "Želela bih da mogu da se izvučem."
     Ja sam samo smogao snage da kažem "O." Osećao sam se kao izduvani balon... ne; kao da sam nokautiran. Bio sam pripravan da se branim... nežno i pažljivo, razume se, zbog Esinog zdravstvenog stanja. A nisam morao. Uhvatio sam je za ruku. "Brinuo sam zbog tebe", kazao sam.
     "Da, i ja sam", rekla je ona prozaično. "Kaži mi, Robine, da li je istina da goznica počinje od nekakvog mentalnog zraka Hičija?"
     "Nešto tako, pretpostavljam. Albert kaže da je elektromagnetni, ali to je sve što znam da ti kažem." Milovao sam vene na njenoj nadlanici dok se ona nemirno pomicala. Ali samo od vrata naviše.
     "Uplašena sam zbog Hičija, Robine", kazala je.
     "To je vrlo razumno. Čak trezveno. Što se mene tiče, ja sam polumrtav od straha." U stvari, i bio sam; u stvari, ja sam drhtao. Mala žuta svetiljka je zatreperila u uglu ekrana.
     "Neko želi da razgovara s tobom, Robine."
     "Neka pričekaju. Ja razgovaram ovog časa sa ženom koju volim."
     "Hvala, Robine? Ako se bojiš Hičija isto onoliko kao ja, kako to da teraš dalje ovu stvar?"
     "E, pa, dušo, kakvog drugog izbora imam? Nas razdvaja pedeset 'mrtvih' dana. Ono što smo upravo čuli je prastara, vest stara dvadeset pet dana. Ako bih im rekao da prekinu i da smesta krenu kući, prošlo bi dvadeset pet dana dok bi ta naredba satigla do njih."
     "Da, svakako. Ali kad bi mogao da se zaustaviš, bi li ti to uradio?" Nisam odgovorio na ovo pitanje. Osećao sam se vrlo čudno ... pomalo uplašen, što nije ličilo na mene, uopšte. "A šta ako se mi Hičijima ne sviđamo, Robine?"
     Kako je to bilo dobro pitanje! Ja sam ga sebi postavljao još od prvog dana kad sam razmišljao o tome da sednem u neki svemirski brod na Kapiji i da se otisnem u samostalno istraživanje. Šta ako bismo se sreli sa Hičijima a ne bismo im se sviđali? Šta ako bi nas oni zgnječili kao mušice, mučili nas, porobili nas, vršili na nama eksperimente... šta ako bi nas jednostavno ignorisali? Ne ispuštajući iz vida žutu tačku, koja je počela lagano da pulsira, rekao sam, materinski brižno: "Ma nema, u stvari, mnogo izgleda da nam nanesu neko zlo..."
     "Meni nije potrebno da me neko teši, Robine!" Bila je u upadljivo razdražljivom raspoloženju, a bio sam i ja. Nešto se od toga sigurno videlo na monitorima, jer je bolničarka ponovo navirila, neodlučno zastala na vratima, pa onda otišla.
     Ja sam rekao: "Esi, ulog je suviše veliki. Sećaš li se kad smo bili lane u Kalkuti?" Išli smo na jedan od njenih seminara, ali smo skratili boravak jer nismo mogli da podnesemo prizore bede u gradu sa dve stotine miliona kukavnih siromaha.
     Osećao sam kako me posmatra, mršteći se. "Da, znam, umiranje od gladi. Uvek se umiralo od gladi, Robine."
     "Ali ne ovako! Ne onako kako će uskoro umirati, ako se nešto ne dogodi da to spreči! Već pucaju šavovi na ovoj planeti. Albert kaže..." zastao sam. U stvari, nisam želeo da joj kažem šta Albert o tome govori. U Sibiru se više ne uzgajaju kulture, njegovo slabašno tlo liči na pustinju Gobi usled preterane eksploatacije. Površinski sloj tla na američkom Srednjem zapadu iznosi nekoliko centimetara, a čak i rudnici iz kojih se dobijala hrana, samo s krajnjim naporom uspevali su da zadovolje tražnju. Po Albertovim rečima imamo na raspolaganju možda još deset godina.
     Signalna lampica sad je bila crvene boje i treperila je upadljivo, ali ja nisam želeo da prekidam svoj govor. "Esi", kazao sam, "ako uspemo da stavimo Fabriku hrane u pogon, bićemo u stanju da obezbedimo UVKA-hranu za sve gladne ljude, a to znači da nikada više neće biti umiranja od gladi. To je samo početak. Ako uspemo da dokučimo kako da izgradimo Hiči-brodove, i nateramo ih da lete kuda mi hoćemo... onda ćemo moći da kolonizujemo nove planete. Mnogo novih planeta. I više od toga. Uz pomoć tehnologije Hičija moći ćemo da zauzmemo sve asteroide u sunčevom sistemu i pretvorimo ih u Kapije. Da izgradimo svemirska naselja. Teraformne planete. Moći ćemo da stvorimo raj za milion puta veći broj stanovnika na Zemlji, koji će trajati još milion godina!"
     Zaustavio sam se pošto sam shvatio da je to što govorim obično brbljanje. Bio sam tužan i buncao sam, bio sam zabrinut i ... osećao sam pohotu; a po izrazu Esinog lica reklo bi se da se i ona osećala čudno. "To su veoma dobri razlozi, Robine", počela je, i dotle je samo i stigla. Signalna svetiljka jasno crvene boje treperila je snažno kao pulsar; a onda je nestala a na ekranu se pojavilo zabrinuto lice Alberta Ajnštajna. Ne sećam se da se ikada pojavio bez prethodnog poziva.
     "Robine", povikao je, "ponovio se napad groznice!"
     Ja ustadoh sa kreveta tresući se. "Ali nije vreme", glupavo sam se usprotivio.
"Ve

"Već se dogodilo, Robine, i prilično je neobičan. Kritičan momenat bio je, čekaj da vidim, tačno pre oko stotinu sekundi. Ja verujem... da", klimnuo je on, kao da sluša šta mu govori neki nečujni glas, "sad upravo prolazi."
     I, u samoj stvari, ja sam se već osećao manje čudno. Nijedan napad do sada nije bio tako kratak, i nijedan nije bio sasvim nalik na ovaj. Očigledno je neko drugi isprobavao kauč.
     "Alberte", kazao sam, "pošalji hitnu poruku na Fabriku hrane. Smesta prestanite, ponovi reč smesta, da koristite kauč u bilo koje svrhe. Razmontirajte ga ako je moguće i to tako da ne bude nepovratno oštećen. Bićete lišeni svih novčanih nagrada i premija ukoliko još koji put prekršite ovu naredbu. Jesi zapisao?"
     "I već poslao, Robine", rekao je on, i nestao.
     Esi i ja smo se neko vreme gledali oči u oči. "Ali nisi im rekao da napuste istraživanje i da se vrate kući", kazala je ona napokon.
     Slegao sam ramenima. "Time se ništa ne menja", odgovorio sam.
     "Ne menja se", složila se. "A naveo si mi i vrlo dobre razloge, Robine. Ali, da li su to baš tvoji razlozi?"
     Nisam ništa odgovorio.
     Znao sam šta Esi smatra mojim razlozima za nastavak istraživanja Hiči-svemira, bez obzira na groznice ili troškove ili rizike. Ona je smatrala da moji razlozi imaju ime, i da je to ime Džil-Klara Mojnlin. Ni sam ponekad nisam siguran da li ona u ovome greši.

7.

     Ma gde da se nalazila u brodu, Lervi je stalno imala na umu pegavu sivu šaru na video-ploči. Ništa što bi mogla da prepozna, ali ona je to ništa već viđala, i to mesecima bez prekida.
     Dok su leteli brzinom većom od brzine svetlosti na putu ka raju Hičija, bili su sami. Svemirsko prostranstvo oko njih bilo je prazno, izuzev te šljunkaste, promenljive sive šare. One su predstavljale svemir. Čak i na dugom putu do Fabrike hrane nisu bili toliko usamljeni. Oko njih su bar bile zvezde. Čak i planete. U zoni tau ili već u nekom takvom ludačkom delu svemira kroz koji su Hiči-brodovi leteli ili ispod koga su se probijali ili oko koga su obilazili, nije postojalo ništa. Poslednji put se nalazila u tolikom praznom prostoru za vreme misija sa Kapije, a to za nju uopšte nisu bile prijatne uspomene.
     Ovaj brod je bio najveći od svih koje je dotad videla. Najveća "petica" sa Kapije mogla je da primi posadu od pet ljudi. U ovaj je moglo da se smesti dvadeset ili više ljudi. Imao je osam zasebnih odseka. Tri namenjena teretu koji su se punili automatski (objasnio im je Von) proizvodima sa Fabrike hrane dok je brod stajao u doku. Dva su izgleda bila odeljenja za spavanje, ali ne i namenjena ljudskim bićima. Ako su "postelje" koje su se izvlačile iz zida bile stvarno postelje, onda su bile suviše male za odrasla ljudska bića. Za jedan odeljak Von je rekao da je njegov, i pozvao je Žaninu da ga sa njim deli. Kad je Lervi na ovu zamisao stavila zabranu on je mrzovoljno popustio, i tako su oni stanovali odvojeno, u onom stilu "dečaci u jednoj sobi, devojke u drugoj". Najveća prostorija, smeštena u matematički centar broda, imala je oblik valjka koji se postepeno sužavao na oba kraja. U njemu nije bilo ni poda ni tavanice, osim što su ispred kontrolne table bila postavljena tri sedišta. Kako je površina na kojoj su pričvršćena bila zakrivljena, sedišta su bila nagnuta jedno prema drugom. Bila su jednostavna, ista kao ona na koje je Lervi bila navikla gledajući ih mesecima: dve ravne metalne ploče, spojene u obliku slova V. "Na brodovima sa Kapije mi smo preko njih stavljali platnene gurtne", izjavila je Lervi.
     "Šta su 'gurtne'?" pitao je Von; i pošto su mu objasnili, on je rekao: "To je dobra ideja. Ja ću to da uradim idući put. Mogu da ukradem malo tkanine od staraca."
     Kao i u brodovima Hičija, kontrolni uređaji bili su gotovo automatski. Bilo je tuce izbočenih točkića u jednom nizu, i raznobojne svetiljke pored svakog točkića. Prilikom njihovog pokretanja (ne daj bože da bi ih iko dotakao tokom leta; to je bilo sigurno samoubistvo), svetiljke su menjale boju i jačinu, i na njima su se pojavljivale trake svetlih i tamnih spektralnih linija. One su označavale kurs leta. Čak ni Von nije umeo da ih protumači, a kamoli Lervi i ostali. Međutim, od vremena kad je Lervi bila na Kapiji, po cenu mnogih života svemirskih istraživača, visokoumni stručnjaci bili su sakupili priličnu količinu podataka. Neke boje označavale su da su izgledi dobri da se otkrije nešto vredno. Neke su se odnosile na dužinu trajanja leta za koji je kurs bio određen. Neke... mnoge... bile su unete u arhivu kao 'strogo zabranjena upotreba' jer je svaki svemirski brod koji je sa takvim kursom zašao u zonu gde se leti brže od svetlosti zauvek i ostajao tamo. Ili negde drugde. Nije se, barem, nikada vratio na Kapiju. Po navici, a i zato što im je to bila dužnost, Lervi je fotografisala svaku promenu na kontrolnim svetiljkama i video-ekranu čak i kad se na ekranu nije pokazivalo ništa što je ona smatrala važnim. Jedan sat posle poletanja sa Fabrike hrane, zvezde su počele da se skupljaju u treperavu sjajnu tačku. Dostigli su brzinu svetlosti. A onda je i ta tačka nestala. Slika na ekranu pretvorila se u sivo blato poprskano kišnim kapljicama, i takva je ostala.
     Za Vona, razume se, ovaj brod je bio prosto njegov dobro poznati "školski autobus", kojim se on prevozio tamo i natrag sve otkako je bio dovoljno odrastao da je mogao da pritisne dugme za poletanje. Pol nikada dotle nije bio u pravom Hiči-brodu, pa je danima bio presenećen. Nije bila ni Žanina, ali jedno čudo više nije predstavljalo ništa neobično u njenom četrnaestogodišnjem životu. Za Lervi, to je bilo nešto drugo. Bila je to veća verzija svemirskih brodova u kojima je ona zadobila svoje svemirske narukvice... i još nešto vrlo dragoceno... i stoga je bilo zastrašujuće.
     Od toga osećanja nije mogla da se otrgne. Nije mogla da ubedi samu sebe da je bar ovo putovanje rutinski prelet tamo i natrag. Upoznala je veliki strah srljajući u nepoznato kao pilot na Kapiji. Otiskivala se pridržavajući se po ovom ogromnom... relativno ogromnom... prostoru (gotovo stotinu i pedeset kubnih metara!), i sekirala se. Nije samo blatnjava boja na video-ekranu privlačila njenu pažnju. Bio je tu i blistavi zlatasti romb veći od odraslog čoveka, za koji se smatralo da krije u sebi pogonske uređaje FTL, i za koji se znalo da eksplodira u paramparčad ako se otvori. Bila je tu kristalna, staklena spirala koja bi se s vremena na vreme usijala (niko nije znao zašto) i na kojoj su se pojavljivale sićušne usijane pege na početku svakog putovanja, i u još jednom vrlo važnom trenutku.
     Taj trenutak je Lervi iščekivala. I kada je, tačno dvadeset četiri dana, pet sati i pedeset šest minuta posle polaska sa Fabrike hrane, zlatasta spirala zatreperila i počela da svetli, ona nije mogla da ne odahne glasno sa velikim olakšanjem.
     "Šta je sad?" zapištao je Von podozrivo.
     "Samo to da smo sad na pola puta", kazala je ona, zapisujući vreme u svoj brodski dnevnik. "To je tačka zaokretanja. Na to motriš u svemirskom brodu sa Kapije. Ako si stigao do pola puta a potrošio si samo četvrtinu svojih zaliha onda znaš da ti one neće usput ponestati i ostaviti te da umreš od gladi na povratku kući."
     Von se nadurio. "Zar nemaš poverenja u ono što ja kažem, Lervi? Nećemo umreti od gladi."
     "Prijatno je znati da je to sigurno tako", nasmejala se ona, ali zatim osmeh iščeze s njenog lica jer je pomislila na to šta li ih čeka na kraju ovog puta.
     Tako su provodili dane, najbolje što su umeli, s tim što je svako svakome išao na živce po hiljadu puta na dan. Pol je naučio Vona da igra šah, da ne bi stalno mislio na Žaninu. Von je strpljivo... češće nestrpljivo... ponavljao stalno iz početka sve što je znao da im ispriča o raju Hičija i njegovim žiteljima.
     Spavali su što su više mogli. Pored Pola, u susednoj ležaljci, Vonovi mladićki sokovi strujali su i ključali. On se prevrtao i bacakao pri povremenim, sasvim malim ubrzanjima broda, želeći da je sam i da može da radi one stvari koje su izgleda zabranjene kad niste sami... odnosno, želeći da nije sam, nego sa Žaninom, i da može da radi one još bolje stvari koje su mu opisivali Mali Džim i Henrijeta. Henrijetu je pitao bezbroj puta kakva je uloga osobe ženskog pola pri takvom sjedinjavanju. Na ovo pitanje uvek je odgovarala, čak i kad nije htela ni o čemu drugom da razgovara; ali gotovo nikada na takav način koji je Vonu bio od koristi. Bilo kako da je počinjala rečenicu, one su se gotovo uvek završavale u suznim navraćanjima na temu groznog izdajstva od strane njenog muža i one kamenjarke, Doris.
     On, čak, nije znao ni kako se u fizičkom smislu žensko razlikuje od muškarca. Slike i reči nisu bile dovoljne da to objasne. Pred kraj putovanja radoznalost je nadjačala stečene kulturne navike, i on je preklinjao Žaninu ili Lervi, svejedno koja će biti, da mu dozvole da vidi svojim očima. Bez dodirivanja uopšte. "Ti, prljava životinjo", postavila je Žanina dijagnozu. Ona se nije ljutila. Smešila se. "Sačekaj da dođe tvoje vreme, dečko, imaćeš već prilike."
     Ali za Lervi to nije bilo zabavno, i kad se Von snuždeno udaljio ona i njena sestra imale su, za njih dve neuobičajeno dug razgovor. Dogod je Žanina mogla da izdrži. "Lervi, dušo", rekla je ona na kraju, "ja znam. Ja znam da mi je samo petnaest godina... hoću da kažem, skoro petnaest... i da ni Von nije mnogo stariji. Ja znam da ne želim da zatrudnim dok sam četiri godine udaljena od bilo kog doktora, povrh toga uzimajući u obzir i sve ono ostalo što ne znam kako bismo podneli... ja sve to znam. Ali ja sam tvoja bistra musava mala sestrica. Kad pričaš nešto što vredi slušati ja slušam. Prema tome, baš mene briga za tebe, draga moja Lervi." Smešeći se zadovoljno, ona krenu za Vonom, ali se onda zaustavila i vratila da poljubi Lervi. "Ti i tata", kazala je, "oboje me izluđujete. Ali ja vas oboje volim mnogo... i Pola, takođe."
     Nije samo Von bio za to kriv, to je Lervi znala. Svi su oni ispuštali prejak vonj. U svem tom njihovom znoju i izlučevinama bilo je dovoljno feromona da se i kaluđer raspomami, a kamoli čedno dete u osetljivom dobu. A to tek nije bila Vonova krivica, u stvari, baš suprotno. Da on nije onoliko navaljivao, oni ne bi poneli ovoliko vode na put; da nisu poneli, bili bi još prljaviji i znojaviji nego posle ovih racionisanih trljanja sunđerom, umesto kupki. Kad dobro razmisle, najzad, prenagljeno su krenuli sa Fabrike hrane. Pejter je imao pravo.
     Začudo, Lervi je shvatila da joj stari, u stvari, nedostaje. U brodu su bili potpuno odsečeni od bilo kakvih veza sa spoljnim svetom. Šta li radi? Da li je još zdrav? Oni su morali da ponesu pokretnu jedinicu za bio-testiranje... imali su samo tu jednu, a za četvoro ljudi je potrebnija nego za jednoga. Međutim, ni to baš nije bilo istina, jer je taj aparat budući nepovezan sa brodskim kompjuterom stajao kao sjajna, nepomična zgrudvana masa, i takav će ostati sve dok ne uspostave radio-vezu sa Verom sa Hiči-neba... a u međuvremenu, šta li se dešava sa njenim ocem?
     Bilo je čudno ali Lervi je volela tog starog čoveka, i verovala je da i on voli nju. On je to pokazivao na sve moguće načine samo ne rečima. Zahvaljujući njegovom novcu i ambiciji oni su pre svega i dospeli dotle da svi zajedno polete na Fabriku hrane, pošto im je on platio učešće za put dajući i poslednju paru, ako ne i svu svoju ambiciju. On je bio taj koji je platio njen put na Kapiju, a kad su joj se nade izjalovile, nije joj prebacivao. Odnosno nije direktno, i nije mnogo.
     Posle šest nedelja provedenih u Vonovom brodu, Lervi je počela da oseća kako se privikava. Osećala se čak prijatno, ne računajući razne mirise i sekiracije i brige; bar sve dotle dok nije previše razmišljala o putovanjima na kojima je stekla onih pet svemirskih narukvica na Kapiji. Malo je tu bilo lepih uspomena.
     Lervino prvo putovanje pokazalo se kao promašaj. Četrnaest meseci provedenih na putovanju da bi stigla u orbitu oko neke planete koja je sagorela u erupciji jedne nove. Možda je tamo nekad nešto i bilo. Ničega nije bilo kad je Lervi stigla, sama samcita, u trenutku kad je već počela sama sa sobom da razgovara u brodu namenjenom jednom putniku. Ovo ju je izlečilo od solo letova, i tako je sledeći bio u "trojci". Opet ništa. I dalje uvek ništa. Proslavila se na Kapiji po tome, bila je izuzetna osoba, među rekorderima po broju letova i isto toliko promašaja. Njoj se ova čast nije sviđala, ali tek poslednje putovanje bilo je istinski gadno.
     Prava katastrofa.
     Pre nego što su uopšte stigli do odredišta, ona se probudila iz nervoznog, nemirnog sna da bi ugledala oko sebe užas. Žena koja joj je postala posebno bliska lebdela je pored nje sva krvava, druga žena, takođe mrtva, nalazila se u blizini, dok su se dva muškarca, koji su sačinjavali ostali deo posade od pet članova, vrišteći borili prsa u prsa i uzajamno se kasapili.
     Prema propisima Korporacije Kapija, sav novac koji se ostvari prilikom nekog putovanja dele između sebe preživeli na ravne časti. Njen saputnik Stratos Kristijanides bio je rešio da on bude jedini preživeli.
     U stvari, on nije preživeo. Izgubio je u borbi sa njenim ljubavnikom Hektorom Posambijem. Pobednik je, zajedno sa Lervi, stigao na cilj i našao... ponovo... ništa. Tinjavog crvenog gasnog džina. Jadnog malog pratioca binarne zvezde klase M. Bez mogućnosti da se stigne do jedine detektovane, ogromne, metanom obavijene planete, nalik na Jupiter, a da se u tom pokušaju ne nastrada.
     Lervi se posle toga vratila na Zemlju sasvim pokunjena, i za nju u izgledu nije bilo druge prilike. Pejter je bio taj koji joj je tu priliku pružio, a ona je smatrala da je neće nikada više imati. Sto i nešto hiljada dolara, koliko ga je koštalo da joj plati put do Kapije, dobro je okrnjilo novac koji je uspeo da sakupi tokom šezdeset ili sedamdeset godina... ona nije tačno znala koliko... svoga života. Bila ga je izneverila. I ne samo njega. I tako je prihvatila, zato što je bio dobar i popustljiv i nije je mrzeo... činjenica je da je on stvarno voleo svoju kćer... kao ni dobrodušnog, nezlobivog Pola i glupavu malu Žaninu. Na svoj način, Pejter ih je sve voleo.
     A zauzvrat je dobijao tako malo, smatrala je Lervi.
     Protrljala je zlovoljno svoje narukvice. Skupo ju je koštalo da ih dobije.
     Nije se osećala spokojno zbog oca, kao ni zbog onoga što ih je očekivalo.
     Vodila je ljubav sa Polom i to je pomagalo da im prođe vreme ... kad bi bili uvereni da ne moraju da nadziru ono dvoje mladih po petnaestak minuta. Za Lervi to nije bilo kao kad je vodila ljubav sa Hektorom, čovekom koji je hteo da se njome oženi. Čovekom koji je molio da ponovo s njim krene na put i da podeli s njim život. Mali rastom, snažan, uvek aktivan, uvek čio, u krevetu prava mećava, blag i strpljiv kad je ona bila bolesna ili razdražljiva ili preplašena... ima stotinu razloga zbog kojih je trebalo da se uda za Hektora. A samo jedan, stvarno, zbog koga nije. U trenutku kad se trgla iz onog strašnog sna zatekla je Hektora i Stratosa kako se rvaju. Dok je ona posmatrala, Stratos je izdahnuo.
     Hektor joj je objasnio da je Stratos izgubio kontrolu i pokušao sve da ih pobije: ali ona je spavala kad je klanica počela. Jedan od dvojice muškaraca očigledno je pokušao da pobije svoje saputnike.
     Ali, ona nikad nije saznala koji od njih.
     On joj je ponudio brak i u trenutku kad su stvari bile najmračnije i najprljavije, dan uoči povratka na Kapiju sa tog tužnog putovanja. "Mi se stvarno sjajno slažemo, Dorema", rekao je on, obgrlivši je, tešeći je. "Samo nas dvoje i niko više. Čini mi se da ovo ne bih mogao da podnesem u prisustvu onih ostalih. Idući put imaćemo više sreće! Hajde zato da se uzmemo, molim te!"
     Ona je zarila bradu u njegovo čvrsto, toplo rame boje kakaoa. "Moraću da razmislim dušo", kazala je, osećajući kako je ruka koja je ubila Stratosa masira po vratu.
     I tako Lervi nije bila nezadovoljna kad se putovanje okončalo i Žanina je pozvala da izađe iz svog odeljka, sva usplahirena i uzbuđena: velika staklena spirala ispunjavala se usijanim tačkicama zlataste boje koje su vrcale na sve strane, brod se trzao na jednu pa na drugu stranu kao da je neodlučan; tačkasto sivo blato nestalo je sa video-ekrana a videle su se zvezde. I još nešto drugo. Video se objekat koji je mestimično svetlucao plavičastom bojom usred nezanimljive sive šare. Imao je oblik limuna i okretao se lagano. Lervi nije mogla da stekne predstavu o njegovoj veličini sve dok nije opazila da površina objekta nije nezanimljiva. Sićušne izbočine štrčale su ovde-onde, i u najmanjima od njih ona prepoznade brodove koje je videla na Kapiji, "jedinice" i "trojke", a eno jedne "petice"; limun je mora biti imao više od jednog kilometra u dužinu! Von se, cereći se ponosito, smestio u središnju pilotsku stolicu (postavljenu sada posebnom tkaninom, čega se on nikada ne bi setio), i uhvatio za komandne poluge. Lervi nije imala kud, morala je da mu dozvoli. Von je ovakav manevar izvodio celog svog života. S nekakvom grubom spretnošću, uz treskanje i udaranje on je naveo brod u spiralnu putanju naniže koja je bila u skladu sa laganim obrtanjem sivog limuna sa plavim očima, našao se pred jednim dokom, pristao uz njega, zakočio, i pogledao u njih očekujući aplauz. Stigli su na nebo Hičija.
     Fabrika hrane bila je veličine jednog oblakodera; međutim, ovo ovde bio je čitav svet. Možda je, kao Kapija, u prošlosti bio asteroid; ali ako je to tačno, oblik mu je bio toliko doterivan i prepravljan da nije bilo ni traga od prvobitne strukture. Bio je to jedan kubni kilometar mase. Rotirajuća planina. Koliko tu ima da se istražuje! Koliko tu ima da se nauči!
     I koliko stvari kojih se treba bojati.
     Šunjali su se, ili se paradno prsili, po starim hodnicima, i Lervi u jednom času opazi kako grčevito drži za ruku svoga muža. A on joj uzvraća stisak. Naterala je sebe da pažljivo gleda okolo i komentariše. Bočni zidovi bili su išarani žilicama jasno crvene boje koje su se presijavale. Tavanica je bila od dobro poznatog Hiči-metala užarene plavičaste boje. Na podu... to uistinu nije bio pod; osećali su na njemu svoju težinu, ali je ona iznosila samo deseti deo one koju su imali na Zemlji... u humkama u obliku romba bilo je nešto nalik na zemlju na kojoj su rasle biljke. "Bobičasto voće", dobaci im Von ponosito preko ramena, uputivši se ka jednom grmu koji mu je dopirao do struka na kome su među smaragdnim lišćem visili neki maljavi predmeti. "Možemo ovde da stanemo i jedemo malo voća ako hoćete."
     "Ne sada", kazala je Lervi. Desetak koraka dalje u hodniku se nalazio još jedan zasađeni romb, koji je imao sivozelene rašljike i mekane, zgnječene pupoljke u obliku karfiola. "Šta je ovo?"
     On je ćuteći gledao u nju. Bilo je jasno da smatra da je pitanje glupo. "Ovo nije dobro za jelo", piskutao je izražavajući prezir. "Probajte bobičasto voće. Vrlo je ukusno."
     I tako su se zaustavili na mestu gde su se spajali hodnici sa crvenim zidovima od kojih je jedan sada imao plavu boju. Ljuštili su mrko-zelenu maljavu kožicu sa bobičastog voća i jeli sočno meso... prvo samo za probu, a onda sa zadovoljstvom... dok im je Von objašnjavao geografiju ovog raja Hičija. Ovo ovde su crveni hodnici, i to je najbolje mesto. Ovde ima hrane, ima gde da se spava; a tu je i brod u blizini, a starci ovamo nikada ne zalaze. Ali zar ne dolutaju katkad sa svojih uobičajenih mesta da beru bobičasto voće? Da, razume se da dolutaju! Ali nikada (glas mu se pope za još pola oktave) ovamo. To se nikada nije dogodilo. A tamo su plavi. Glas mu opade, i u jačini i u visini. Tamo starci zalaze vrlo često, odnosno bar u neke delove. Ali tu je sve mrtvo. Kad prostorija sa mrtvacima ne bi bila u plavoj zoni on tamo ne bi nikada ni išao. Lervi, koja se zagledala u hodnik u čijem je pravcu on pokazivao, oseti studenu jezu prastarih vremena. Izgledao je kao Stounhendž ili Giza ili Angkor Vat. Čak su i tavanice bile nekako tmaste, a biljke retke i slabačke. Zeleni su, nastavio je on, sasvim dobri, ali nisu u ispravnom stanju. Slavine za vodu ne funkcionišu. Biljke su se osušile. A zlatni... Sa lica mu je nestao zadovoljan izraz kad je progovorio o zlatnim. U njima žive starci. Kad mu ne bi bile potrebne knjige, i ponekad odeća, on nikada ne bi odlazio u zlatne, mada su ga mrtvaci uvek na to nagovarali. Nije želeo da vidi starce.
     Pol se nakašlja da pročisti grlo i reče: "Ali ja mislim da ćemo morati to da učinimo, Vone."
     "Zašto?" zapiskuta dečak. "Oni nisu zanimljivi."
     Lervi ga uhvati za ruku. "Šta je s tobom, Vone?" upitala ga je blago, videvši mu izraz lica. Sve što je osećao, Vonu se videlo na licu. Nikada nije imao potrebe da savlada veštinu pretvaranja.
     "On izgleda uplašen", prokomentarisao je Pol.
     "On nije uplašen!" odvrati Von. "Vi ne razumete; nije zanimljivo ići u zlatne!"
     "Vone, dušo", kazala je Lervi, "stvar je u tome što se isplati izložiti se opasnosti da bi se otkrilo što više o Hičijima. Ne znam da li umem da ti objasnim šta to za nas znači, ali da ti kažem da ćemo za to bar dobiti novac. Mnogo novca.
     "On ne zna šta znači 'novac'", prekide je Pol nestrpljivo. "Vone. Slušaj sada. Ovako ćemo da uradimo. Reci nam kako nas četvoro možemo bezbedno da istražimo zlatne hodnike."
     "Nas četvoro uopšte ne možemo! Jedna osoba može. Ja mogu", hvalisao se on. Bio je ljut, i to je pokazivao. Taj Pol! Vonova osećanja prema njemu bila su pomešana, ali većim delom nepovoljna. Kad je razgovarao sa Vonom, Pol je birao reči tako pažljivo... tako s prezrenjem. Kao da je smatrao da Von nije dovoljno inteligentan da razume. Kad su Von i Žanina bili zajedno, Pol se uvek nalazio u blizini. Ako je Pol uzorak muškaraca ljudskog roda, onda se Von nije ponosio što je i on to isto. "Ja sam u zlatne išao mnogo puta", hvalisao se on, "zbog knjiga, ili bobičastog voća, ili prosto da gledam ludorije koje oni izvode. Oni su tako smešni! Ali nisu ni sasvim glupi, znate. Ja mogu da idem tamo bez opasnosti. Jedna osoba može. Možda mogu dve osobe, ali ako svi budemo otišli oni će nas sigurno videti."
     "Pa šta?" kazala je Lervi.
     Von je slegnuo ramenima kao da se brani. Nije zaista znao odgovor na ovo pitanje, osim što je znao da je njegov otac bio uplašen. "Oni nisu zanimljivi", ponavljao je, opovrgavajući samog sebe.
     Žanina je olizala prste i bacila isisanu kožicu bobičaste voćke pored grma. "Vi baš nemate veze, ljudi", uzdahnula je ona, "Vone, gde dolaze ti starci?"
     "Do kraja zlatnih, uvek. Ponekad i u plave ili zelene."
     "U redu, ako oni vole ovo bobičasto voće, i ako ti znaš na koje mesto oni dolaze da ga beru, zašto ne bismo tamo postavili kameru? Tako mi možemo da vidimo njih. Oni ne mogu da vide nas."
     Von zapišta pobedonosno. "Razume se! Vidite, Lervi, nije potrebno da idemo tamo! Žanina je u pravu, samo..." oklevao je... "Žanina? Šta je to kamera?"
     Dok su išli, Lervi je svaki put morala da prikuplja snagu da bi prošla mesto gde se hodnici presecaju, i stalno je pažljivo zagledala u svaki hodnik. Međutim, ništa nisu čuli, i ništa nisu videli što se kreće. Bilo je mirno baš kao na Fabrici hrane kad su prvi put na nju stupili, i isto toliko čudnovato. Čudnovatije. Osvetljene iscrtane šare na svakom zidu, humke sa nasadima... a iznad svega, užasavajuća pomisao da se tu negde nalaze živi Hičiji. Kad su spustili kameru u jedan grm bobičastog voća na mestu gde su se spajale zelena, plava i zlatna zona, Von ih je pogurao u pravcu prostorije u kojoj su živeli mrtvaci. To je bila najvažnija stvar: da stignu do radio-stanice kojom će ponovo doći u dodir sa ostalim svetom. Bez obzira što je taj ostali svet bio samo stari Pejter, koji se ozlojeđeno vrteo po Fabrici hrane. Ako ni toliko ne mogu da učine, rezonovala je Lervi, onda uopšte nemaju razloga ni da budu ovde, pa bi trebalo da se vrate na brod i krenu pravo kući; nije imalo nikakvog smisla vršiti istraživanja ako ne mogu da pošalju izveštaj o tome šta su pronašli!
     I tako ih je Von, čija se hrabrost uvećavala u upravnoj srazmeri sa povećanjem udaljenosti od staraca, proveo kroz jedan deo zelenih hodnika, pa zatim kroz nekoliko nivoa plavih, sve do jednih širokih plavih vrata. "Hajde da vidimo da li rade", kazao je on važno, i stao na jednu metalnu prečagu ispred vrata. Vrata su oklevala, pa se čuo uzdah i onda su se uz škripanje otvorila pred njima i Von ih je, sav zadovoljan, poveo unutra.
     Ovo mesto izgledalo je kao da je namenjeno ljudskim bićima. Ma koliko bilo čudno. Čak je i mirisalo na ljudska bića, bez sumnje zato što je Von ovde proveo tako mnogo vremena tokom svog kratkog života. Lervi je od Pola uzela jednu mikrokameru i postavila je na rame. Kroz mali aparat šiknula je traka iza sočiva, snimajući jednu osmougaonu prostoriju sa tri račvaste Hiči-stolice, od kojih su dve bile polomljene, i zamrljanim zidom na kome su bili instrumenti karakteristični za Hičije... ispupčenja sa raznobojnim svetiljkama. Čulo se lagano škljocanje i zujanje, jedva primetno, iza pregradnog zida. Von pokaza na njega rukom. "Ovde unutra", kazao je, "žive mrtvaci. Ukoliko je 'žive' prava reč za ono što oni rade." On se zacerekao.
     Lervi uperi kameru prema stolicama i izbočenim dugmadima ispred njih, zatim prema kupastom, kandžama izgrebanom objektu ispod zamrljanog zida. On je dopirao do visine grudi i imao je mekane, zgnječene valjke na kojima se kotrljao. "Šta je ovo, Vone?"
     "Njime me mrtvaci ponekad ulove", promrmljao je on. "Ne koriste ga često. Vrlo je star. Kad se pokvari, treba mu čitava večnost da se popravi."
     Pol je oprezno zagledao ovu spravu, pa se sklonio u stranu. "Uključi sad svoje prijatelje, Vone", naredio je.
     "Naravno. To nije mnogo teško", hvalisao se Von. "Posmatrajte me pažljivo, pa ćete videti kako se to radi." On je seo sasvim bezbrižno na onu nepolomljenu stolicu, i namršteno pogledao u kontrolnu tablu. "Pozvaću vam Malog Džima", odlučio je, i palcem počeo da okreće kontrolnu dugmad pred sobom. Svetiljke na zamrljanom zidu zatreptaše, i Von reče: "Probudi se, Mali Džime. Neko želi s tobom da se upozna."
     Tišina.
     Von se natmurio, pogledao u ostale ovlaš preko ramena i onda je naredio: "Mali Džime! Smesta mi se javi!" On se napući i pljunu iz punih usta na zid. Lervi je sad bilo jasno odakle potiču mrlje, ali nije ništa kazala.
     Jedan tužan glas začu se iznad njihovih glava: "Zdravo, Vone."
     "To je već bolje", zapiskuta Von, uz širok osmeh gledajući u ostale. "A sada, Mali Džime, reci mojim prijateljima nešto zanimljivo, ili ću te ponovo pljunuti."
     "Voleo bih da si uljudniji", uzdahnu onaj glas, "ali 'ajde dobro. Čekaj da razmislim. Na devetoj planeti sunca Saif postoji jedna stara civilizacija. Njihovi vladari pripadaju klasi trgovaca izmetom, i oni svoju moć pokazuju tako što izmet odnose iz domova samo onih građana koji su pošteni, marljivi, pametni, i koji redovno plaćaju porez. Na svoj najvažniji praznik, koji zovu Proslava sv. Gautama, najmlađa devojka iz svake porodice kupa se u suncokretovom ulju, stavlja lešnik među zube, i ritualno..."
     "Mali Džime", prekide ga Von, "je l' ovo istinita priča?"
     Pauza. "U metaforičnom smislu, jeste", odgovori Mali Džim nabusito.
     "Baš si glup", izgrdio je Von mrtvaca, "i ja se stidim pred svojim prijateljima. Saslušaj me. Ovo je Dorema Herter-Hol, koju ćeš zvati Lervi, i njena sestra Žanina Herter. I Pol. Pozdravi ih."
     Dugačka pauza. "Zar ovde ima još živih ljudskih bića?" upita glas sa nevericom.
     "Pa upravo sam ti rekao da ima!"
     Još jedna duga pauza, a onda, "Zbogom, Vone", reče glas tužno, i više nije hteo da govori bez obzira koliko mu je Von glasno naređivao ili koliko je besno pljuvao u zid.
     "Hriste bože", progunđao je Pol. "Je l' on uvek ovakav?"
     "Ne, nije", zapištao je Von. "Ali ponekad je još gori. Hoćete da vam probam nekog drugog?"
     "Jesu li oni bolji?"
     "Pa, nisu", priznao je Von. "Mali Džim je najbolji."
     Pol zatvori oči u očajanju, a onda ih je otvorio i pogledao u Lervi. "Kako je ovo vraški divno", kazao je. "Znaš li o čemu počinjem da razmišljam? Počinjem da razmišljam kako je tvoj otac bio u pravu. Trebalo je da ostanemo na Fabrici hrane."
     Lervi duboko udahnu vazduh. "Da, ali nismo", istakla je ona. "Mi smo sad ovde. Recimo da ostanemo još četrdeset osam sati, a onda... onda ćemo da... odlučimo šta da radimo."
     Mnogo pre nego što je isteklo tih četrdeset osam sati bili su odlučili da ovde ostanu. Bar za izvesno vreme. Ovde na nebu Hičija bilo je prosto suviše stvari da bi ga tek tako napustili.
     Značajan činilac pri donošenju ovakve odluke bila je namera da prvo uspostave FTL radio-vezu sa Pejterom. Nikome nije palo na pamet da zapita Vona da li to što je mogao da poziva Hiči-nebo sa Fabrike hrane podrazumeva da može da uputi poziv i u obrnutom pravcu. Ispostavilo se da ne može. Nikada nije imao razloga da to pokuša, pošto tamo nije bilo nikoga ko bi mu se odazvao na telefonski poziv. Lervi je uposlila Žaninu da zajedno sa njom prenese nekoliko najpotrebnijih stvari sa broda, trudeći se stalno da odagna potištenost i zabrinutost, a kad se vratila našla je Pola i Vona kako likuju od zadovoljstva. Uspeli su da uspostave vezu. "Kako je on?" zapitala je Lervi smesta.
     "O, misliš tvoj otac? On je dobro", kazao je Pol. "Reklo bi se da je nakrivo nasađen... uostalom, pomisli samo... razdražljivost zbog boravka u zatvorenom prostoru, pretpostavljam. Bilo je oko milion poruka. On ih je nekako sklepao sve zajedno i sve sam ih snimio na traku... ali biće nam potrebno nedelju dana da ih preslušamo." Preturao je po stvarima koje su Žanina i Lervi donele s broda dok nije pronašao alat koji je tražio. Sastavljao je digitalni predajnik slike, kako bi mogao da iskoristi FTL integrisana kola za prenos glasa. "Možemo da emitujemo samo pojedinačne kadrove", rekao je, zagledan u aparat. "Ali, ako ovde ostanemo duže, možda ću uspeti da smislim kako da odavde šaljem slike u automatskim serijama. A dotle, imamo glas i... o, da. Stari je rekao da vas poljubim umesto njega."
     "Pa, onda znači da ćemo ostati ovde izvesno vreme", kazala je Žanina.
     "Mislim da će biti dobro da prenesemo još stvari sa broda", složila se njena sestra. "Vone? Gde ćemo da spavamo?"
     I dok je Pol radio na telekomunikacionim vezama, Von i dve žene su preneli sve najnužnije stvari u nekoliko odaja koje su se nalazile u crvenim hodnicima. Von im je pokazivao šta sve tu ima. U zidovima su se nalazili ležaji veći od onih koje su imali na brodu... dovoljno veliki, u stvari, čak i za Pola, ako sam hoće da savije kolena. U jednoj prostoriji bio je toalet, ne baš projektovan za potrebe ljudskih bića. Odnosno ne za ljudska bića novijeg datuma. Instalacije su se prosto sastojale od metalnih proreza na podu, nalik na čučavce u Istočnoj Evropi. Na jednom mestu moglo je čak i da se kupa. Taj uređaj je bio nešto između bare i kade, dok se u zidu iza njega nalazilo nešto nalik na tuš ili mali vodopad. Kad se uđe unutra mlaka voda počinje da teče. Posle toga su svi mirisali mnogo bolje. Von se, posebno, kupao napadno često, ponekad počinjući da se svlači kako bi se ponovo okupao pre nego što bi mu se poslednje kapljice vode osušile na vratu posle prethodnog kupanja. Mali Džim mu je pričao kako je kupanje običaj među lepo vaspitanim ljudima. Osim toga, on je opazio da Žanina to redovno radi. Lervi ih je oboje samo gledala, prisećajući se koliko je bilo teško naterati Žaninu da se okupa tokom dugog putovanja sa Zemlje, i nije ništa govorila.
     Budući da je bila pilot, pa stoga i kapetan, Lervi je sebe proglasila za šefa ekspedicije. Polu je naložila da uspostavi i održava telekomunikacione veze sa njenim ocem na Fabrici hrane, uz Vonovu pomoć oko korišćenja mrtvaca. Žanini je naložila da, uz njenu i Vonovu pomoću, preuzme kućne poslove kao što je pranje njihove odeće u mlakoj vodi u kadi. Vonu je naložila da, uz pomoć bilo koga od njih ko je slobodan, obilazi bezbedne delove Hiči- neba i pravi snimke koje će emitovati Pejteru i na Zemlju. Vonu je obično Žanina pravila društvo. Kad je još neko bio slobodan, on bi pratio dvoje mladih, ali to se retko događalo.
     Žanini je to, izgleda, bilo svejedno. Kod nje se i dalje ponavljalo uzbuđenje kad bi se našla u društvu sa Vonom ali joj se nije žurilo da napravi sledeći korak, sem da bi se dotakli. Ili kad bi ga uhvatila kako bulji u nju. Ipak, njena sanjarenja i maštanja zamenjivala su gotovo u potpunosti prelazak na taj sledeći stupanj, bar za sada. Ona se igrala s mrtvacima, i grickala bobičasto voće sa mrkom korom i zelenim mesom, i obavljala svoje domaćičke poslove, čekajući da još malo odraste.
     Nije bilo mnogo prigovora zbog Lervinog preuzimanja komande, pošto je ona vodila računa da članovima svog "odreda" dodeli poslove koje su oni ionako rado obavljali, i tako je njoj ostao dosadan posao oko pregledanja zakasnelih naređenja i ubeđivanja od strane Pejtera i sa daleke Zemlje.
     Telekomunikacione veze bile su sve samo ne dobre. Lervi nije cenila njihovu brodsku Veru sve dok nije morala da se snalazi bez nje. Nije mogla više da naredi da joj se prvo daju najvažnije poruke, niti da da kompjuteru da ih razvrsta po temama. Nije bilo nijednog kompjutera koji bi mogla da koristi osim onog preopterećenog u njenoj sopstvenoj glavi. Poruke su pristizale potpuno ispreturane, a kad je slala odgovor, ili emitovala izveštaje preko releja povezanog sa Zemljom, uopšte nije bila sigurna da su stizale tamo kuda su bile upućene.
     Mrtvaci su, čini se, imali memoriju uglavnom za očitavanje podataka, interaktivnog tipa, ali ograničenu. Pored toga, njihova integrisana kola bila su u dar-maru usled neizbežnih pokušaja da se upotrebe za komuniciranje sa Fabrikom hrane, zadatak za koji oni nisu bili projektovani. (Ali za šta su, u stvari, bili projektovani? Ko ih je projektovao?) Von je praskao i pretvarao se da sve zna, kao pravi stručnjak, a onda je tužno priznao da oni više ne rade ono što bi trebalo da rade. Ponekad bi uključio Malog Džima a javila bi se Henrijeta, a ponekad bivši profesor engleske književnosti po imenu Vilard; jedanput se javio glas koji dotle nije nikad čuo, drhtav i šaputav, gotovo jedva čujan, koji je mrmljao sasvim beslovesno. "Idi u zlatni", cvilela je Henrijeta, džandrljivo, kao i uvek, a onda bi je bez pauze nadjačao gusti tenor Malog Džima: "Ubiće te! Oni ne vole brodolomnike!"
     To je bilo užasno. Naročito zato što ih je Von uveravao da je Mali Džim uvek bio najrazumniji od svih mrtvaca. Lervi se čudila što nije još više uplašena, ali toliko je bilo uzbuđenja i užasnih stvari oko njih da se već bila privikla. I njena integrisana kola bila su u dar-maru.
     A tek poruke! Tokom petominutnog dobrog prijema, Pol je snimio materijal koji će se preslušavati četrnaest sati. Naredbe primljene odozdo: "Pošaljite izveštaj o svim kursevima na šatlu. Pokušajte da pribavite uzorke tkiva Hičija & staraca. Zamrznite i stavite u skladište lišće bobičastog voća, plodove, peteljke. Preduzmite mere krajnjeg opreza." Pola tuceta pojedinačnih saopštenja stiglo je od njenog oca; osećao se usamljen; nije se osećao dobro; ne može sasvim da kontroliše svoje zdravlje jer su oni odneli pokretnu jedinicu za bio-testiranje; zasipaju ga oštrim naređenjima sa Zemlje. Obaveštenja sa Zemlje: njihovi prvi izveštaji su primljeni, analizirani i protumačeni, i onda sledi bezbroj predloga za nastavak određenih programa. Trebalo bi da ispitaju Henrijetu u vezi sa njenim pominjanjem kosmoloških fenomena... brodska Vera je tu napravila pravu zbrku, a Vera sa Zemlje ne može da bude na vezi s njima u realnom vremenskom intervalu, a stari Pejter ne poznaje dovoljno astrofiziku da bi mogao da postavlja prava pitanja, pa to treba da učine oni. Oni treba sve mrtvace da ispitaju da vide čega se sećaju u vezi sa Kapijom i svojim misijama... pod uslovom da se ičega sećaju. Treba da pokušaju da utvrde kako su živi svemirski istraživači postali programi smešteni u kompjutersku memoriju. Treba da... treba sve da urade. I to sve odjednom. A gotovo ništa od toga nije bilo moguće uraditi; uzorci tkiva Hičija, pazi, molim te! Kad bi ponekad neka poruka bila jasna i lične prirode i bez izvoljevanja, Lervi bi je smatrala dragocenom.
     Neke poruke su bile iznenađujuće. Pored pisama Žanininih obožavalaca i stalno ponavljane molbe da se dostavi bilo kakvo obaveštenje koju je upućivao udovac Triše Bover, jedno pismo je bilo lično za Lervi, od Robineta Brodheda:
     "Dorema, znam da ste se uvalili u velike teškoće. Vaša cela misija je uopšte smatrana za važnu i opasnu, a sad se pokazalo da je milion puta važnija i opasnija. Ja od vas očekujem samo da date sve od sebe. Ja nemam ovlašćenje da poništavam naređenja Korporacije Kapija. Ne mogu da izmenim krajnje ciljeve koji su vam postavljeni. Ali želim da znate da sam na vašoj strani. Doznajte sve što možete. Nastojte da se ne nađete u situaciji iz koje ne možete da se izvučete. A ja ću sa svoje strane učiniti sve što mogu da budete najbolje i najbogatije nagrađeni. Stvarno to mislim, Dorema. Dajem vam svoju reč."
     Bila je to čudna poruka, i neobično dirljiva. Lervi se veoma iznenadila i što Brodhed zna njen nadimak. Njih dvoje nisu baš bili bliski prijatelji. U vreme kad su ona i njena porodica išli na razgovore u vezi sa odlaskom na Fabriku hrane, sreli su Brodheda u više mahova. Ali njihov odnos je bio kao između vladara i poniznog molioca, i nije baš bilo nekog međuljudskog prijateljskog odnosa. Niti se on njoj naročito dopadao. On jeste bio ljubazan i otvoren... galantni multimilioner, ležeran u ponašanju, koji, međutim, tačno zna kuda odlazi svaki njegov dolar i kako se odvija svaki projekat u kome ima udela. Njoj se nije sviđalo što je štićenica jednog nastranog finansijskog božanstva.
     I, istini za volju, na te sastanke je odlazila s izvesnim predrasudama. Čula je ona za Robineta Brodheda mnogo pre nego što je ušao u njen život. U vreme kad je Lervi bila na asteroidu Kapija i letela u njegovim brodovima, jednom prilikom je putovala u "trojci" sa jednom starijom ženskom osobom koja je opet nekada bila saputnica Džil-Klare Mojnlin. Od te žene Lervi je čula priču o Brodhedovoj poslednjoj misiji, onoj koja ga je načinila multimilionerom. Bilo je tu nešto podozrivo. Devetoro ljudi je nastradalo u toj misiji. Brodhed je jedini preživeli putnik. A jedna od žrtava bila je Klara Mojnlin u koju je (prema pričanju starije žene) Brodhed bio zaljubljen. Možda je ono što je sama Lervi doživela u misiji u kojoj je gotovo cela posada nastradala obojilo na neki način njena osećanja. Tek ona su bila takva, kakva su bila.
     Ono što je naročito čudno u toj Brodhedovoj misiji je to što "nastradali" možda nije prava reč kad su u pitanju žrtve. Ta Klara i ostali upali su u neku crnu rupu, i možda su i sad tamo, možda su čak još živi... zarobljenici usporenog vremena, možda samo nekoliko časova stariji posle svih godina koje su otada protekle:
     Prema tome, šta se skrivalo u toj Brodhedovoj poruci Lervi? Da li ih on to tera da pokušaju da pronađu način na koji bi moglo da se prodre u tamnicu u kojoj je zatočena Džil-Klara Mojnlin? Da li je i sam on svestan toga? To Lervi nije znala, ali prvi put je o svom poslodavcu pomislila kao o ljudskom biću. Ta pomisao je bila uzbudljiva. Zbog nje Lervi nije osećala da se manje plaši, već možda da je manje usamljena. Kad je stigla sa poslednjim snimljenim trakama kod Pola, u odaju s mrtvacima, da ih on velikom brzinom presnimi i emituje čim stigne, ona se zadržala pored njega, zagrlila ga i privukla sebi, što ga je veoma iznenadilo.
     Dok se vraćala u prostoriju sa mrtvacima iz jedne izviđačke šetnje s Vonom, Žanini je nešto govorilo da treba da se kreće polako i tiho. Zavirila je unutra, niko je nije čuo, i ugledala je kako njena sestra i zet udobno smešteni sede naslonjeni na zid, napola osluškujući ludačko brbljanje mrtvaca, napola ćaskajući nevezano među sobom. Ona se okrenula, stavila prst na usta i odvela Vona odatle. "Čini mi se da žele da budu sami", objašnjavala je ona. "Uostalom, umorila sam se. Hajde da se malo odmorimo."
     Von sleže ramenima. Našli su jedno zgodno mesto na razmeđi hodnika nekoliko desetina metara dalje, i on se zamišljeno smesti pored devojčice. "Je l' se oni to sad sparuju?" upitao je.
     "Nemoj da lupetaš, Vone. Ti stalno misliš samo na jednu istu stvar." Ali nije bila ljuta, i dozvolila mu je da joj se približi, sve dok se njegova ruka nije našla nadomak njenih grudi. "Prestani", rekla je blago.
     On odmače ruku. "Ti se mnogo uzbuđuješ, Žanina", rekao je on, dureći se.
     "Oh, sklanjaj se." Ali kad se on pomerio samo nekoliko milimetara, ona mu opet priđe bliže. Ona se potpuno zadovoljavala time što je on želi i spokojno je verovala da kad se bilo šta bude dogodilo, kao što će se to "bilo šta" izvesno pre ili posle dogoditi, to će biti onda kad ona bude htela. Gotovo dva meseca provedena uz Vona... i ona ga je zavolela, čak je u njega imala poverenja, a ostalo može da pričeka. Bilo joj je prijatno kad su zajedno.
     Čak i kad se on durio. "Ti se ne takmičiš kako treba", žalio se.
     "Takmičim u čemu, za ime božje?"
     "Treba da razgovaraš sa Malim Džimom", rekao je on strogo. "On će te naučiti koje su strategije bolje u trci za razmnožavanjem. On je meni detaljno objasnio mušku ulogu, i tako sam ja siguran da umem uspešno da se takmičim. Razume se, tvoja uloga je drukčija. U osnovi, najbolje što bi mogla da uradiš to je da dopustiš da se s tobom sparim."
     "Da, to si već rekao. Znaš šta, Vone? Ti suviše pričaš."
     On je zaćutao za trenutak, zbunjen. Nije mogao da se brani od ove optužbe. On čak nije ni znao zašto bi to bila optužba. Tokom skoro celog svog života jedini način opštenja sa drugima za njega je bio razgovor. Preslišao se još jednom šta je sve naučio od Malog Džima, i onda mu se izraz lica razvedrio. "Sad znam. Ti želiš da se prvo ljubimo", kazao je.
     "Ne! Ne želim da se 'prvo' ljubimo i skidaj to tvoje koleno s moje bešike."
     On je nerado oslobodi. "Žanina", objašnjavao je, "fizički kontakt je bitna stvar u 'ljubavi'. To važi za niže vrste isto kao i za nas. Psi njuše. Primati se miluju. Reptili se obavijaju jedan oko drugog. Čak se i ružini izdanci privijaju uz zrele biljke, kaže Mali Džim, mada on smatra da ta manifestacija nije seksualne prirode. Ali ti ćeš izgubiti trku u razmnožavanju ako ne vodiš računa, Žanina."
     Ona se zakikota. "S kim ću izgubiti? Sa starom mrtvom Henrijetom?" Ali on se bio natmurio pa se ona ražalila nad njim. Uspravila se i izjavila, sasvim blagim tonom: "Ti imaš neke zaista pogrešne predstave, je l' znaš? Poslednja stvar koju želim, čak i ako ikada uopšte dođe do te tvoje proklete obljube, to je da se udesim na ovakvom jednom mestu."
     "Udesiš?"
     "Da ostanem u drugom stanju", objasnila mu je ona. "Dobiti tu prokletu trku u razmnožavanju. Baš me briga. O, Vone", rekla je, trljajući nosem njegovo teme, "ti baš nemaš pojma. Budi siguran da ćemo se ti i ja do mile volje sparivati, pre ili kasnije, i možda ćemo se čak i venčati, ili tako nešto, i dobićemo tu prastaru trku u razmnožavanju, imaćemo mi čitavu gomilu potomaka. Ali za sada, ti si samo mali slinavko, isto kao i ja. Ti ne želiš da se razmnožavaš. Ti samo želiš da vodiš ljubav."
     "Pa da, tako je, jeste, ali Mali Džim..."
     "Hoćeš li da zaćutiš već jednom o tom Malom Džimu?" Ustala je i posmatrala ga za trenutak, a onda mu je nežno kazala: "Znaš šta? Ja odoh u mrtvačku sobu. A zašto ti ne bi otišao da malo čitaš knjigu dok se ne ohladiš?"
     "Baš si ti glupa!" izgrdi je on. "Ovde nemam knjige, ni čitača."
     "O, za ime Božje! Onda idi negde i izgubi se dok se ne povratiš."
     Von je pogledao u nju, zatim u svoj sveže oprani kilt, na kome se videla bleda, vlažna mrlja, koja se širila. Razvukao je usne u osmeh. "Mislim da mi to više nije potrebno", rekao je.
     Kad su se vratili, Pol i Lervi se nisu više umiljato privijali jedno uz drugo, ali je Žanina zapazila da su bili u većoj slozi nego obično. Ono što je Lervi sa svoje strane mogla da otkrije na Vonu i Žanini bilo je manje opipljivo. Zamišljeno ih je posmatrala, nameravajući da ih upita šta oni to smeraju, ali je odustala. Pol je, u svakom slučaju, bio više zainteresovan za ono što su upravo bili otkrili. Rekao je: "Hej klinci, čujte ovo." Otkucao je Henrijetin broj, sačekao da njen plačni glas izgovori neodređeno 'zdravo', a onda je upitao: "Ko si ti?"
     Glas je postao jači. "Ja sam analogna računska mašina", reče glas odlučno. "Kad sam bila živa ja sam bila supruga Arnolda Mičama sa misije Orbita sedamdeset četiri, dan devetnaesti. Diplomirala sam prirodne nauke, magistrirala na Univerzitetu u Tulejnu, doktorirala na Pensilvanijskom univerzitetu, a moja uža specijalnost je astrofizika. Posle dvadeset dva dana leta, pristali smo uz nekakav artefakt a zatim su nas njeni žitelji zarobili. U trenutku kad sam umrla imala sam trideset osam godina, dve godine manje od..." glas je oklevao, "od Doris Filgren, našeg pilota, koja..." ponovo je oklevala, "koju... sa kojom je izgleda moj muž... sa kojom je imao vezu... sa kojom..." Glas je sada jecao, i Pol ga isključi.
     "Dakle, ne traje dugo", rekao je, "ali imamo ga. Stara glupava Vera ju je nekako dovela u vezu sa stvarnošću. I ne samo nju. Želiš li da saznaš ime svoje majke, Vone?"
     Dečak je buljio u njega, širom otvorenih očiju. "Ime moje majke?" zapištao je.
     "Ili bilo koga drugoga. Malog Džima, na primer. On je, u stvari, bio pilot aviona sa Venere koji je stigao na Kapiju, a odande došao ovamo. Zove se Džejms Kornvel. Vilard je predavao engleski jezik. Proneverio je novac, uzevši iz đačkog fonda da bi platio kartu do Kapije... i nije se baš mnogo usrećio, zar ne. Stigao je ovamo na svom prvom putovanju. Kompjuteri sa Zemlje su napisali program na osnovu koga je Vera obavila ispitivanje, i sad još na tome radi, i... šta ti je, Vone?"
     Dečak je lizao usne. "Ime moje majke?" ponovio je.
     "Oh, izvini", izvinio se Pol, setivši se da treba da bude ljubazan. Nije mu ni palo na pamet da će u pitanju biti Vonova osećanja. "Zvala se Elfega Zamora. Ali izgleda da ona nije jedna od mrtvaca, Vone. Ne znam zašto. A tvoj otac... e, to ti je nešto čudno. Tvoj pravi otac umro je još pre nego što je ona došla ovamo. Čovek koga ti pominješ mora biti da je bio neko drugi, ali ja ne znam ko. Možeš li da pretpostaviš štogod?" Von je slegao ramenima. "Mislim, zašto tvoja majka ili, pretpostavljam da bi ga tako zvao, tvoj očuh nisu izgleda uskladišteni u memorije kompjutera?" Von raširi ruke.
     Lervi mu je prišla. Jadni dečko! Saosećajući u njegovoj tuzi, ona ga obgrli rukom i reče: "Pretpostavljam da je ovo za tebe šok, Vone. Sigurna sam, međutim, da ćemo još mnogo toga saznati." Ona rukom pokaza na gomilu krša, rikordera, enkodera i procesora razbacanih po nekada praznoj prostoriji. "Sve što otkrijemo emituje se na Zemlju", rekla je. On je gledao u nju učtivo, ne shvatajući baš šta hoće da kaže, dok je ona objašnjavala šta su ogromno složeni uređaji za obradu informacija dole na Zemlji, i kako se sistematski u njima analiziraju, kompariraju, sravnjuju, i tumače i najmanji podaci dobiveni sa Fabrike hrane i Hiči-neba... a da i ne pominjemo sve druge najsitnije podatke, ma iz kog izvora poticali. A onda se umešala Žanina.
     "O, ostavi ga na miru. On sasvim dovoljno razume", rekla je uviđavno. "Pusti ga prosto da se svikne na tu ideju." Preturala je po ormančiću sa hranom da bi našla jedan od onih sivo-zelenih paketića, i uzgred je kazala: "Šta mislite, zašto ona sprava pišti?"
     Pol je oslušnuo, a zatim je otrčao do hrpe raznoraznih drangulija. Monitor povezan sa njihovim ručnim kamerama emitovao je slab signal. Bip, bip, bip. On ga okrete tako da svi mogu da gledaju sliku, psujući u sebi.
     Bila je to kamera koju su ostavili pored grma sa bobičastim voćem da strpljivo snima nepromenjen prizor ali da da alarmni signal kad god otkrije da se nešto kreće.
     I otkrila je. Jedno lice mrko ih je posmatralo.
     Lervi je osetila kako drhti od užasa. "Hiči", prošaputala je.
     Ali ako je tako, ovo lice nije odavalo da se iza njega krije um sposoban da naseli jednu galaksiju. Kao da je išao četvoronoške, zabrinuto piljeći u kameru, dok se iza njega nalazilo još četvoro ili petoro istih kao on. Na licu nije imao bradu. Čelo mu je bilo zavaljeno ka lobanji prekrivenoj nekim paperjem; više obrastao dlakama po licu nego po glavi. Da je na lobanji imao i potiljačni greben, ličio bi na gorilu. Sve u svemu, dosta je ličio na crtež koji je brodski kompjuter rekonstruisao prema Vonovom opisu, ali je bio sirovijeg izgleda, više nalik na životinju. Pa ipak, ovo nisu bile životinje. Kad se lice malo pomerilo u stranu, Lervi je videla da drugi, okupljeni oko grma sa bobičastim voćem, imaju na sebi nešto što životinje nikada same od sebe ne nose. Imali su na sebi odeću. U njoj su se čak nazirali tragovi modnih detalja, raznobojne zakrpe prišivene na njihove tunike, nešto nalik na tetovirane znake na otkrivenim delovima kože, čak i niska nazubljenih perli oko vrata jednog mužjaka. "Pretpostavljam", izjavila je Lervi, nesigurno, "da čak i Hičiji mogu vremenom da se degenerišu. A oni su baš imali dovoljno vremena."
     Slika poče vrtoglavo da se obrće. "Proklet bio", odreza Pol. "Nije toliko degenerisan da ne primeti kameru. Sad ju je podigao. Vone! Misliš li ti da oni znaju da smo mi ovde?"
     Dečak je ravnodušno slegao ramenima. "Naravno da znaju. Odmah su saznali, znate. Samo ih to jednostavno ne zanima."
     Lervi se zagrcnu. "Šta hoćeš time da kažeš, Vone? Kako znaš da neće krenuti u potragu za nama?"
     Slika se smirila; starac koji je podigao kameru pružio je sad drugome. Von je posmatrao šta se dešava, zatim je kazao: "Rekao sam vam, oni gotovo nikada ne dolaze u ovaj deo plavih. Odnosno nikada u crvene; a nemaju razloga da idu u zelene. Tamo ništa nije ispravno, ne rade čak ni oluci za dopremanje hrane niti čitači. Skoro uvek se zadržavaju u zlatnim. Osim kad tamo pojedu sve bobičasto voće, pa hoće još."
     Sa monitora se začuo nekakav cvileći glas, i slika je ponovo počela da se okreće u kovitlac. Zaustavila se tačno na jednoj ženki, koja je sisala prst; i koja je zatim zlokobno pružila ruku prema kameri. Slika se okrenula pa onda nestala. "Pole! Šta su to uradili?"
     "Slomili je, pretpostavljam", rekao je on pošto nije uspeo da ponovo dobije sliku mada je pritiskao raznu dugmad. "Postavlja se pitanje šta mi sad da radimo? Zar nismo bili dosta ovde? Zar ne bi trebalo da pomišljamo na odlazak?"
     Lervi je o tome i te kako razmišljala. Svi su razmišljali. Ali ma koliko pažljivo da su ispitivali Vona, dečko je tvrdoglavo tvrdio da nemaju čega da se boje. Starci ga nikada nisu gnjavili u hodnicima sa crvenom vlaknastom sjajnom šarom na zidovima. On ih nikada nije spazio u zelenima... mada, razume se, on je tamo retko išao i inače. Retko u plavim. I, a da, razume se, oni su znali da se ovde nalaze ljudska bića... mrtvaci su ga ubedili da starci imaju sprave kojima osluškuju, a ponekad i posmatraju, sve oko sebe... kad nisu polomljene, razume se. Ali jednostavno njih to mnogo ne zanima. "Ako ne idemo u zlatne oni nam neće dosađivati", rekao je samouvereno. "Osim, naravno, ako odande ne izađu."
     "Vone", zareža Pol, "ne mogu ti reći koliko se zbog tvojih reči osećam siguran."
     Pokazalo se međutim da je to samo bio dečakov način da kaže da su izgledi da tako bude vrlo dobri. "Ja odlazim u zlatne samo radi uzbuđenja", hvalisao se on. "I zbog knjiga. I nikad me nisu uhvatili, znate."
     "A šta ako Hičiji dođu ovamo radi uzbuđenja ili knjiga?" pitao je Pol.
     "Zbog knjiga! Pa šta bi oni radili s knjigama? Zbog bobičastog voća, može biti. Ponekad se dovezu na mašinama. Mali Džim kaže da su te sprave za popravku polomljenih stvari. Ali ne uvek. A te mašine ne rade baš dobro, niti često. Osim toga čuju se iz daljine!"
     Svi su ćutali jedan trenutak, i zgledali se. Onda je Lervi kazala: "Evo šta ja mislim. Hajde da ostanemo ovde nedelju dana. Čini mi se da na taj način ne iskušavamo svoju sreću suviše. Mi imamo, šta je Pole?... još pet kamera. Postavićemo ih svuda unaokolo i povezati sa monitorom. Ako dobro pazimo, možda ćemo moći tako da ih sakrijemo da ih Hičiji ne pronađu. Istražićemo sve crvene hodnike, jer oni su bezbedni, i koliko možemo plavih i zelenih. Prikupićemo uzorke. Napraviti snimke... ja bih da dobro pogledam te mašine za vršenje popravki. Kad uradimo što više možemo od svega ovoga, onda... onda ćemo videti koliko nam još vremena ostaje. A onda ćemo doneti odluku da li da idemo u zlatne."
     "Ali ne duže od nedelju dana. Od ovog časa", ponovio je Pol. Nije navaljivao. Samo je proveravao da li je dobro razumeo.
     "Ne duže", potvrdila je Lervi, a Žanina i Von su zaklimali glavom.
     Pa ipak, četrdeset osam sati kasnije bili su u zlatnoj zoni.
     Bili su odlučili da zamene izlomljenu kameru, i tako su, svo četvoro, krenuli istim putem do trostrukog raskršća gde raste grm sa bobičastim voćem, na kome nije bilo zrelog ploda. Von je išao napred, držeći za ruku Žaninu, ali se zatim ona odvojila da bi se sagla i pogledala ostatke nekadašnje kamere. "Dobro su je tresnuli", iščuđavala se. "Nisi nam rekao da su tako snažni, Vone. Pogledajte, je l' ovo krv?"
     Pol je otrže iz njene ruke, poče da je obrće, i namršti se kad ugleda neku crnu sasušenu naslagu duž jedne ivice. "Reklo bi se da su pokušavali da je otvore", kazao je. "Mislim da ja to ne bih mogao golim rukama. Mora da mu se omakla pa se posekao."
     "O, da", piskutao je Von rasejano, "oni su vrlo snažni." Pažnja mu više nije bila usmerena na kameru. Zurio je u dubinu dugačkog zlatnog hodnika, njušeći vazduh, osluškujući više neke udaljene šumove nego slušajući šta oni ovde govore.
     "Zbog tebe sam tako nervozna", kazala je Lervi. "Da li ti nešto čuješ?"
     On, razdražen, sleže ramenima. "Prvo se oseti miris pre nego što im se čuju glasovi, ali, ne, ne osećam nikakav miris. Nisu mnogo blizu. I ja se ne plašim! Ja ovamo često dolazim, da uzmem knjige ili da gledam smešne stvari koje oni rade."
     "Pa, naravno", rekla je Žanina, uzimajući staru kameru od Pola dok je on žurno tražio mesto gde da sakrije novu. Nije bilo mnogo zgodnih mesta. Dekor Hičija bio je oskudan.
     Von se šepurio. "Ja sam išao ovim hodnikom sve donde dokle se vidi!" hvalisao se. "Čak i mesto gde se nalaze knjige je čak tamo dole... vidite li? Neke su u hodniku."
     Lervi je pogledala, ali nije bila sigurna šta je Von hteo da kaže. Nekoliko desetina metara odatle nalazila se gomila svetlucave starudije, ali knjiga nije bilo. Pol, odlepljujući traku sa jedne konzole da bi je zalepio što više na zidu, reče: "Kako samo galamiš o tim tvojim knjigama. Video sam ih ja, znaš, Mobi Dik i Doživljaji Don Kihota. Šta bi Hičiji mogli s njima da rade?"
     Von zapiskuta dostojanstveno; "Vi ste glupi, Pole. To su one koje su mi dali mrtvaci, to nisu prave knjige. Ovo su prave knjige."
     Žanina ga pogleda radoznalo, a onda zađe malo u hodnik. "Ovo nisu knjige", obavestila je ona preko ramena.
     "Naravno da jesu! Ja sam ti rekao da jesu!"
     "Ne, nisu. Dođi da vidiš", Lervi otvori usta da je pozove da se vrati, zatim je oklevala, pa ipak krenula za njom. Hodnik je bio prazan, a Von nije izgledao uznemiren više nego obično. Na pola puta do svetlucave razbacane gomile, ona je videla u šta Žanina gleda, brzo joj se pridružila i podigla jednu s poda.
     "Vone", kazala je, "ja sam ovo već imala prilike da vidim. Ovo su molitvene lepeze Hičija. Na Zemlji ih ima na stotine."
     "Ne, ne!" ljutio se on. "Zašto vi kažete da ja lažem?"
     "Ja ne kažem da ti lažeš, Vone." Ona odmota predmet koji je držala u ruci. Imao je oblik kupastog smotuljka od plastike; lako se otvorio u njenoj ruci, ali čim ga je pustila ponovo se zatvorio. Ovo je bio najčešći artefakt preostao iz kulture Hičija; bilo ih je na desetine u napuštenim tunelima na Veneri, a donosili su ih i svemirski istraživači sa Kapije sa svake uspešne misije. Niko nikada nije uspeo da utvrdi šta su Hičiji s njima radili, i tako su samo Hičiji znali da li je ime koje im je dato odgovarajuće ili ne. "Njih nazivaju 'molitvenim lepezama', Vone."
     "Ne, ne", ljutito je piskutao, uzimajući je od nje, uputivši se paradnim korakom u jednu odaju. "Ne koriste se za molitvu. Nego za čitanje. Evo ovako." Počeo je da umeće svitak u jednu spravu u obliku lale na zidu, zatim je bolje pogledao, pa je bacio na pod. "Ova nije dobra", rekao je, preturajući po gomili lepeza na podu. "Čekajte. Da. Ni ova ne valja, ali na njoj se bar razaznaje šta je." Stavio je svitak u lalu. Nešto je hitro zalepršalo u elektronskoj napravi i lala zajedno sa svitkom je nestala. Obavio ih je obojeni oblak u obliku limuna, a ukazala se slika broširane knjige, otvorene na jednoj stranici ispisanoj uspravnim redovima ideograma. Neki "plehani" glas... ljudski glas! ...poče da deklamuje nešto stakato, na nekom izrazito tonskom jeziku.
     Lervi nije mogla da razume reči, ali posle dve godine provedene na Kapiji, bila je pravi kosmopolita. Zadihano je rekla: "Ja... ja mislim da je ovo japanski! A ovo liči na haiku poeziju! Vone, šta rade Hičiji sa knjigama na japanskom?"
     On reče s visine: "To u stvari nisu napravili starci, Lervi, to su samo kopije drugih knjiga. Sve dobre su ovakve. Mali Džim kaže da su sve trake i knjige mrtvaca, svih mrtvaca, čak i onih koji nisu više ovde, uskladištene u njima, i ja ih stalno čitam."
     "Bože moj", kazala je Lervi. "Koliko puta sam ih imala u rukama a da nisam znala čemu služe."
     Pol zavrte glavom zapanjeno. On pruži ruku ka užarenoj slici da izvadi lepezu iz lale. Ona izađe sasvim lako; slika iščeze a glas zastade usred sloga, dok je on prevrtao svitak u rukama. "Ovo mi uopšte nije jasno", rekao je. "Svi naučnici na svetu pokušali su da dokuče čemu ovo služi. Kako je moguće da se niko nikada nije dosetio?"
     Von sleže ramenima. Više nije bio ljut; radovao se što je uspeo da ovim ljudima pokaže kako zna mnogo više od njih. "Možda su i oni glupi", pištao je on. Zatim, velikodušno; "Ili možda raspolažu samo onima koje niko ne može da razume... izuzev možda staraca, ako bi se uopšte potrudili da ih čitaju."
     "Imaš li možda pri ruci neku takvu, Vone?" zapitala je Lervi.
     On mrzovoljno sleže ramenima. "Ja se nikad oko njih ne trudim", objasnio je on. "Međutim, ako mi ne verujete..." prevrtao je po onim gomilama, sa izrazom lica koji je jasno davao na znanje da samo gube vreme baveći se stvarima koje je on već ispitao i utvrdio da su nezanimljive. "Da. Mislim da je ovo jedna od tih što ne vrede."
     Kad je stavio u lalu, hologram koji se pojavio bio je sjajan ... i zagonetan. Bilo ga je isto tako teško dešifrovati kao i igru raznobojnih svetiljki na kontrolnim uređajima u kosmičkim letelicama Hičija. Još teže. Čudne raznobojne treperave linije koje su se međusobno uvijale, naglo sa raspršiše, a zatim se ponovo međusobno približiše. Ako je ovo bio pisani oblik nekog jezika, onda se on razlikovao od svih zapadnjačkih alfabeta koliko i klinasto pismo. Još i više. Svi jezici na Zemlji imali su neke zajedničke karakteristike, ako ništa drugo bar su svi predstavljani simbolima na ravnoj površini. Ovaj kao da je trebalo da se 'čita' sa trodimenzionalne slike. I bio je propraćen nekakvim isprekidanim zvukom nalik na zujanje komarca, kao telemetrijski prenos programa koji se, greškom, prima preko džepnog radio-prijemnika. Sve u svemu, utisak je bio obeshrabrujući.
     "Nisam ni mislio da će vam se dopasti", primeti Von zlobno.
     "Isključi ga, Vone", rekla je Lervi; a zatim dodala energično; "Mi želimo da ponesemo što je moguće više ovih stvari. Pole, skini košulju. Stavi u nju koliko može da ti stane, i odnesi ih u sobu sa mrtvacima. Ponesi i tu staru kameru; stavi je u jedinicu za bio-testiranje; vidi da li može da analizira Hiči- krv!
     "A šta ćete vi da radite?" upitao je Pol. Ali, već je skinuo košulju i trpao u nju svetlucave "knjige".
     "Sad ćemo mi odmah. Samo ti idi napred, Pole. Von? Možeš li da ih razlikuješ... mislim, koje su one oko kojih se ti ne trudiš?"
     "Naravno da mogu, Lervi. One su mnogo starije, ponekad su malo oštećene... evo vidite."
     "U redu. Vas dvoje, skinite i vi gornji deo odela... koliko treba da se napravi džak za prenošenje. Hajde samo. Čedni ćemo biti nekom drugom prilikom"

  "U redu. Vas dvoje, skinite i vi gornji deo odela... koliko treba da se napravi džak za prenošenje. Hajde samo. Čedni ćemo biti nekom drugom prilikom", kazala je ona skidajući svoje odelo. Ostala je u prslučetu i gaćicama, i vezala rukave i nogavice odela. Mogla je u to da smesti najmanje pedeset ili šezdeset lepeza, računala je u sebi... a sa Vonovom tunikom i Žanininom haljinom, moći će da ponesu najmanje polovinu svih ovih predmeta. I to će biti dovoljno. Neće ona da bude gramzljiva. Ionako je bilo još mnogo takvih na Fabrici hrane... mada su to verovatno one koje je Von tamo preneo, odnosno samo one koje je on mogao da razume. "Ima li aparata za čitanje na Fabrici hrane, Vone?"
     "Naravno", odgovorio je on. "Zašto bih inače odnosio knjige tamo?" On je ljutito prebirao po lepezama mrmljajući za sebe dok je dobacivao najstarije, "nekorisne", Žanini i Lervi. "Meni je zima", žalio se.
     "Svima nam je zima. Ti bi mogla da nosiš prsluče, Žanina", rekla je, gledajući namršteno u svoju sestru.
     Žanina je odgovorila, ljuteći se opravdano, "Nisam nameravala da se skidam. Von ima pravo. I meni je zima."
     "Neće to dugo da traje. Požuri, Vone. I ti, Žanina, hajde da vidimo koliko brzo možemo da proberemo ove Hiči knjige." Sad je njeno odelo bilo gotovo napunjeno, i Von, smrknut ali i dostojanstven u svom kiltu, poče da trpa lepeze u svoju tuniku. Moglo bi, kalkulisala je Lervi, i u kilt da stane još nekoliko desetina. Na kraju krajeva on ima donji veš ispod kilta. Ali, zaista su dosta pokupili. Pol je već bio odneo najmanje trideset ili četrdeset. U njeno odelo je izgleda stalo skoro sedamdeset pet. U svakom slučaju, uvek su mogli da se vrate i pokupe još, ako budu hteli.
     Lervi nije mislila da će hteti. Što je dosta dosta je. Bilo šta drugo da rade na Hiči-nebu, već su bili otkrili jednu stvar od neprocenjive vrednosti. Molitvene lepeze su knjige! Kad se to zna, onda je dobiveno pola bitke; sa takvim saznanjem, naučnici će sigurno naći načina da odgonetnu tajnu kako da ih pročitaju. Ako ne budu na visini svog zadatka, postoje aparati za čitanje na Fabrici hrane; u najgorem slučaju, oni mogu da pročitaju svaku lepezu Veri preko daljinske veze, da šifriraju sliku i ton, i emituju sve to zajedno na Zemlju. Možda bi mogli i da odšrafe nekako jedan od aparata za čitanje iz zida, i da ga ponesu kad krenu natrag... A natrag će krenuti, u to je Lervi odjednom bila sigurna. Ako ne nađu put i način da pomere Fabriku hrane sa njene putanje, oni će je ostaviti. Niko za to ne može da ih krivi. Oni su dosta učinili. Ako treba još nešto da se učini, neka krenu druge grupe istraživača, a dotle... dotle će oni doneti poklone bogatije od svih onih koje su ljudska bića donela otkako je otkriven asteroid Kapija! Biće na odgovarajući način nagrađeni, u to nema nikakve sumnje... ima čak i reč Robineta Brodheda. Prvi put otkako su se otisnuli sa Meseca u plamenu hemijskog pogonskog goriva svojih raketa nosača, Lervi je počela o sebi da misli ne kao o nekome ko pokušava da se dokopa nagrade, već kao o nekome ko ju je dobio. A kako će se tek radovati njen otac...
     "Sad je dosta", rekla je, pomažući Žanini da nosi džak prepun molitvenih lepeza. "Hajde da ih prenesemo pravo na brod."
     Žanina je stiskala nespretni zavežljaj na svojim malim grudima i pokupila slobodnom rukom još nekoliko lepeza. "Po glasu bi se reklo da ti polaziš kući", kazala je.
     "Možda i polazim", razvuče Lervi usta u širok osmeh. "Naravno, moraćemo da sazovemo sastanak i da donesemo odluku... Vone? Šta ti je?"
     On je stajao na vratima, sa košuljom punom lepeza pod miškom. Izgledalo je kao da se skamenio. "Čekali smo predugo", prošaputao je, zureći kroz hodnik. "Eno staraca kod bobičastog voća."
     "O, ne." Ali to je bila istina. Lervi oprezno izviri u hodnik i vide da oni tamo stoje, buljeći naviše u kameru koju je Pol postavio na zidu. Jedan pruži ruku i bez po muke je istrgnu dok je ona posmatrala. "Vone? Ima li neki drugi put koji vodi kući?"
     "Ima, kroz zlatne, ali..." Počeo je da njuši vazduh. "Čini mi se da ih ima i tamo. Osećam ih po mirisu, da, čujem ih!" I to je takođe bilo istina: Lervi je začula slabo veselo, sitno groktanje, sa mesta gde hodnik skreće.
     "Nemamo izbora", rekla je. "Na onoj strani odakle smo došli ima ih samo dvojica. Mi ćemo na prepad prosto da se probijemo pored njih. Hajdemo!" Još uvek noseći u rukama trake, ona gurnu ono dvoje ispred sebe. Možda su Hičiji snažni, ali Von je pričao da su spori. Sa malo, sasvim malo sreće...
     Nisu imali nimalo sreće. Čim su stigli do proširenog dela ona je videla da ih ima više od dvojice, još pola tuceta više; stajali su i gledali u njih ispred ulaza u ostale hodnike. "Pol!" viknu ona pred kamerom. "Mi smo uhvaćeni! Idi na brod, i ako se mi ne izvučemo..." Više ništa nije mogla da kaže, jer su oni navalili na nju; o, da, bili su snažni!
     Gurali su ih tako kroz pet-šest nivoa njihovi porobljivači po jedan sa svake strane, dok su nedotupavno ćurlikali međusobno, ne obraćajući pažnju na njihovo otimanje i njihove priče. Von nije govorio ništa. Pustio je da ga vuku kako im je volja, sve do jedne velike otvorene odaje u obliku vretena, gde ih je čekalo još jedno tuce staraca i jedna ogromna, plavom bojom osvetljena mašina koja je ćuteći sedela iza njih. Da li su Hičiji prinosili žrtve? Ili su obavljali opite na svojim zarobljenicima? Da li će završiti kao oni mrtvaci, koji trabunjaju opsednuti nekim idejama, spremni za sledeću grupu posetilaca? Lervi je sva ova pitanja smatrala zanimljivim, i ni na jedno od njih nije imala odgovor. Još nije osećala strah. Njena osećanja su zaostajala za događajima; pa tek nedavno bila se prepustila osećanju pobede; da bi shvatila ovaj poraz moraće da prođe malo vremena.
     Starci su među sobom ćurlikali, pokazujući rukama na zarobljenike, hodnike, veliku mašinu koja je ćutala, kao borbeni tenk bez topova. Kao noćna mora. Lervi ništa od svega nije razumela, mada je situacija bila dovoljno jasna. Posle nekoliko minuta koliko je trajalo nerazumljivo brbljanje, gurnuli su ih u jednu sobicu, u kojoj su se... gle čuda!... nalazili njima dobro poznati predmeti. Iza zatvorenih vrata Lervi je po njima preturala... odeća; jedan šah; neka davno sasušena hrana. U prednjem delu jedne cipele nalazio se podeblji zamotuljak brazilskih novčanica, u vrednosti preko četvrt miliona dolara, procenjivala je. Znači oni nisu ovde prvi zarobljenici! Ali nigde u ovom kršu nije bilo nečega što bi ličilo na oružje. Okrenula se ka Vonu, koji je bled, drhtao. "Šta će se dogoditi?" pitala je zapovedničkim tonom.
     On je mahao glavom kao što to čine starci. Bio je to jedini odgovor koji je mogao da da. "Moj otac..." poče on, ali je morao prvo da proguta pljuvačku. "Oni su moga oca jedanput uhvatili, i, tačno je, posle su ga pustili. Ali mislim da to nije pravilo, jer mi je otac rekao da nikada ne smem da dopustim da me uhvate."
     Žanina reče: "Bar se Pol izvukao. Možda... možda on može da dovede nekoga u pomoć..." Ali tu je prekinula, ne očekujući da joj neko odgovori. Svaki potvrdan odgovor bio bi puka fantazija, kad se pomisli da bi svakoj letelici kao što je njihova bilo potrebno četiri godine da stigne do Fabrike hrane. Ako bi pomoć i stigla, to ne bi bilo brzo. Ona poče da pretražuje po staroj odeći. "Možemo bar da obučemo nešto od ovoga", kazala je. "Hajde, Vone, oblači se."
     Lervi pođe za njenim primerom, a onda se zaustavi kad začu neki čudan zvuk. To se njena sestra gotovo smejala! "Šta je tako smešno?" odreza ona.
     Žanina navuče neki džemper peko glave pre nego što je odgovorila. Bio joj je preveliki, ali topao. "Upravo sam pomislila na naređenja koja smo dobili", kazala je. "Da obezbedimo uzorke Hiči-tkiva, znate? E, pa ispalo je... da su oni umesto toga obezbedili naše. I to u kompletu."