8.

     Kad je zvonce najavilo dolazak elektronske pošte preko brodskog kompjutera, Pejter se brzo i potpuno probudio. To je prednost koju donosi starost jer je san "plitak" i čovek se odmah razbudi. Mnogo prednosti ionako nema. On ustade, ispra usta, obavi posao u toaletu, opra ruke, a zatim ponese do terminala dva paketa s hranom. "Pokaži mi prispelu poštu", naredi on, nastavljajući da žvaće nešto što je imalo ukus prokislog ječmenog hleba a trebalo je da bude slatka kifla.
     Kad je video šta je stiglo elektronskom poštom, njegovog dobrog raspoloženja nestade. Uglavnom su to bila beskonačna naređenja u vezi sa misijom. Šest pisama je bilo za Žaninu, po jedno za Pola i Doremu, a za njega samo jedna peticija adresirana na Schwarze Peter... a i potpisana od strane osam stotina trideset đaka iz Dortmunda, koji ga mole da se vrati i postane njihov B_rgermeister. "Glupačo jedna!" grdio je on kompjuter. "Zašto me budiš zbog ovakvih trica?" Vera nije odgovorila jer joj on nije ostavio dovoljno vremena da ga prepozna i pretraži po svojim sporim magnetnim mehurovima kako bi pronašla njegovo ime. Mnogo pre nego što je ona uspela to da uradi, on poče da se žali; "A i ova hrana je kao za svinje! Smesta da si se pobrinula za to!"
     Sirota Vera obrisala je naredbu da pokuša da protumači njegovo prvo pitanje i strpljivo se usredsredila na drugo: "U sistemu za reciklažu nalazi se količina materija ispod optimalnog nivoa", rekla je ona, "... g. Herter. Pored toga, moja rutinska procedura obrade podataka već izvesno vreme je u stanju preopterećenosti. Mnogi programi su odloženi."
     "Nemoj više da odlažeš pitanje hrane", zarežao je on, "ili ćeš me ubiti, i onda nema više." On sumornim tonom naredi da mu prikaže naredbe u vezi sa misijom dok se upinjao da sažvaće do kraja svoj doručak. Pristigle naredbe su se nizale dobrih deset minuta na ekranu. Kako samo imaju sjajnih ideja za njega, oni dole na Zemlji! I kad bi samo mogao da se ustostruči, možda bi mogao da posvršava stoti deo poslova koje oni nabrajaju. Pred kraj nije više ni gledao, dok je brižljivo izbrijavao svoje rumeno staro lice i četkao proređenu kosu. Zašto je sistem za reciklažu ispražnjen, pa sad ne može da funkcioniše kako treba? Zato što su se njegove kćeri i njihovi partneri digli i otišli, pa su otišli i njihovi korisni nusproizvodi, kao i sva voda koju je Von pokrao iz sistema. Pokrao! Da, nema druge reči za to. Takođe su odneli i pokretnu jedinicu za bio-testiranje, pa je sada postojao samo jedan sampler u toaletu koji je nadgledao njegovo zdravstveno stanje, a šta bi on znao da kaže o groznici ili srčanoj aritmiji, ako se kod njega pojave? Takođe su odneli sve osim jedne kamere, pa sad on mora tu jednu da nosi sa sobom kud god krene. Takođe su odneli...
     Odneli su sebe, i Schwarze Peter je, prvi put u životu, bio sam samcit.
     Ne samo da je bio sam, nego je bio nemoćan da to izmeni. Ako se njegovi vrate, oni će to učiniti kad oni budu hteli, a nikako ranije. Sve dotle on je rezervna jedinica, drveni vojnik, program u pripravnosti. Njemu su dali ogroman broj zadataka, ali pravo središte akcije nalazilo se na nekom drugom mestu.
     U svom dugom životu Pejter je naučio kako da bude strpljiv, ali nije naučio kako da u tome uživa. Došlo mu je da pobesni što mora da čeka! Da čeka pedeset dana da stigne odgovor sa Zemlje na njegova savršeno razumna pitanja i predloge. Da čeka da mu porodica i onaj mangup od dečka stignu tamo kuda su krenuli (ako uopšte stignu) i da mu se jave (ako budu izvoleli). Čekanje i nije tako strašna stvar ako je čoveku preostalo dovoljno života za čekanje. Međutim, koliko je realno uzev, njemu preostalo? Pretpostavimo da ga udari kap. Pretpostavimo da se pojave simptomi raka. Pretpostavimo da bilo koji deo one komplikovane interakcije... koja nateruje da mu srce kuca a krv struji i creva se pokreću i mozak razmišlja... otkaže na bilo kom mestu. Šta onda?
     A jednog dana do toga će sigurno doći, jer Pejter je star. Toliko je puta slagao koliko mu je godina da više ni sam nije bio siguran. Nisu čak ni njegova deca znala; priče koje je on pričao o mladosti svoga dede bile su, u stvari, priče o njemu samome. Starost sama po sebi nije mu smetala. Medicinski komplet sve to može da sredi, popravi ili zameni, sve dok sam mozak ne bude oštećen, a Pejterov mozak je bio u najboljoj formi, zar nije on taj koji je smišljao i smislio kako da ih ovamo dovede?
     "Ali ovde" nije bilo medicinskog kompleta, i starost nije bila nimalo nevažna.
     Nije on više bio dečak! Ali nekada jeste bio, i još tada je znao da će jednom, jednog dana, posedovati baš ono što sad poseduje: ključ za ono za čim srce žudi. Gradonačelnik Dortmunda? Pa to nije ništa! Mršavi mladi Pejter, najmanji rastom i najmlađi u svom odredu "hitlerjugend" pa ipak njihov predvodnik, obećao je sebi da će imati mnogo više od toga. Čak je znao da će to ispasti nešto nalik na ovo, pojaviće se neka značajna futuristička stvar, a on će jedini biti u stanju da otkrije polugu kojom se njome može upravljati, nalik na oružje, nalik na sekiru, nalik na kosu, kojom bi kaznio ili pokosio ili prepravio svet. Pa evo, sad je tu! A šta on radi? On čeka. To nikad nije tako bilo, u pričama za dečake Juvea i Gejla i Dominika i Francuza Verna. Ljudi u njima nisu se tako trošili bez otpora.
     Ali šta, na kraju krajeva, može čovek da radi?
     I tako dok je čekao da se odgovor na ovo pitanje sam javi, pridržavao se uobičajenog dnevnog reda. Jeo je četiri lagana obroka dnevno, svakog drugog dana po jedan obrok UVKA-hrane, metodično diktirajući Veri svoje utiske o ukusu i sastavu hrane. Naredio je Veri da projektuje novi pokretni uređaj za bio- testiranje od raznih otpadaka instrumenata sa senzorima koji nisu bili potrebni, i sastavljao ga je deo po deo, već prema tome kad je ona imala vremena da dovrši delove projekta. Svako jutro, radio je deset minuta vežbe s tegovima, a svako poslepodne gimnastičke vežbe. Metodično je prepešačio svaku stazu na Fabrici hrane, zavlačeći pri tom svoju ručnu kameru u najmanju pukotinu. Sastavljao je dugačka pisma sa pritužbama za svoje gospodare na Zemlji, i lukavo isticao zašto bi dobro bilo da prekine ovu misiju i vrati se na Zemlju čim uspe da prikupi svoju porodicu, i stvarno je otposlao jedno ili dva. Slao je žustre i odsečne direktive svome advokatu u Štutgartu, šifrovane, obrazlažući svoj položaj, zahtevajući reviziju ugovora. A više od svega, krojio je planove. I to najviše o TrSumeplatz-u.
     Samo retko nije mislio na njega, na to mesto za sanjanje i na njegove zapanjujuće mogućnosti. Kad bi bio potišten i mrzovoljan, pomišljao je da bi Zemlji baš i trebalo da on popravi kauč i pozove Vona da im ponovo pošalje one napade groznice. Kad bi osetio da je dovoljno jak i odlučan otišao bi da ga pogleda, da vidi poklopac kako visi sa jednog ukrasnog ispupčenja na zidu, dok su šarke i šrafovi stalno bili kod njega u džepu. Kako bi lako bilo doneti jedan pištolj-plamenik i odseći ga sa zida, nagurati sve to u brod zajedno sa telekomunikacionim sistemom za mrtvace, kao i sve one ostale stvari i dragocenosti koje bi pronašao; a onda se odlepiti i krenuti ka Zemlji, na dugačku, sporu spiralnu vožnju koja će mu doneti... šta će mu doneti? Bože na nebesima, a šta neće! Slavu! Moć! Blagostanje! Sve one stvari koje mu i inače pripadaju... tako je, kao i njegovu zakonitu imovinu, samo ako se na vreme vrati da može u svemu da použiva.
     Bilo mu je zlo na tu pomisao. Sat je bez prekida otkucavao, otkucavao. Svakog minuta bio je za minut bliži kraju života. Svaki sekund proveden u čekanju bio je sekund ukraden od srećnog života u gospodstvu i raskoši koje je zaradio. Prisiljavao se da jede, sedeći na ivici svoje odaje i čežnjivo gledajući u komandnu ploču broda. "Hrana se nije popravila, Vera!" viknuo je optužujućim tonom.
     Prokleta sprava nije odgovarala. "Vera! Moraš nešto da učiniš u vezi s hranom!" I dalje nije odgovarala, još nekoliko sekundi.
     Zatim je izrekla samo: "Trenutak, molim... g. Herter." Dovoljno da se čoveku smuči. U stvari, on i jeste osećao neku muku, sad je razaznao. Zurio je neprijateljskog pogleda u jelo koje je uporno gurao sebi u usta, a koje je trebalo da bude nekakva šnicla, ili bar nešto što je moguće sličnije tome (koliko su to Verine ograničene sposobnosti za rekombinovanje dozvoljavale), a imalo ukus viskija ili kiselog kupusa, ili obadvoje. Spustio je činiju na pod.
     "Nije mi dobro", izjavio je.
     Pauza. Zatim: "Trenutak, molim... g. Herter." Jadna glupava Vera je samo toliko bila sposobna da kaže. Ona je upravo u svojim procesorima obrađivala seriju poruka primljenih sa Zemlje, nastojala da vodi razgovor sa mrtvacima preko radio-veze brže od brzine svetlosti, šifrovala i emitovala sopstvene telemetrijske podatke... sve u isto vreme. Jednostavno nije imala vremena za njegovu muku i gađenje. Ali nije se moglo poreći da se on osećao sve nelagodnije: iznenadna navala pljuvačke ispod jezika, brzo podrhtavanje dijafragme. Jedva je stigao do toaleta, i, tamo, sve povratio. Poslednji put je opsovao. Nije želeo da doživi da vidi ona bogomprokleta organska jedinjenja prerađena još jednom za prolazak kroz njegova creva. Kad je bio siguran da više neće da povraća on je paradnim korakom otišao do pulta i pritisnuo dugme za poništavanje naredbi. "Sve funkcije ostaju u stanju pripravnosti, osim ove", izdao je naredbu. "Smesta pregledaj moj bio-test."
     "Vrlo dobro", rekla je ona hitro, "...g. Herter." Za trenutak zavladala je tišina dok se jedinica za bio-testiranje u WC-šolji nekako snalazila analizirajući ono što je Pejter tamo upravo izručio. "Vi imate trovanje hranom", glasio je izveštaj. "...g. Herter."
     "Tako, je li! Pa to sam ja već znao. A šta treba da radim?"
     Pauza, dok je njen maleni mozak razmišljao o problemu. "Kad biste mogli da dodate vodu u postrojenje, proces fermentacije i reciklaže bio bi bolji", rekla je ona, "...g. Herter. Najmanje sto litara. Došlo je do velikog gubitka usled isparavanja u znatno povećanom prostoru koji sad postoji, kao i usled toga što su osobe koje su sa vama izvukle veće količine. Moja preporuka je da u postrojenju popunite količinu vode što je moguće pre."
     "Ali ona nije dobra za piće, čak ni za svinje!"
     "Rastvorene materije predstavljaju problem", priznala je ona. "Stoga preporučujem da se bar polovina dodate vode prvo destiluje. Postrojenje bi trebalo da bude u stanju da se postara za preostali deo rastvorenih materija... g. Herter."
     "Bože na nebesima! Zar sad treba još da konstruišem sud za destilovanje i da postanem vodonoša? A šta ćemo sa pokretnom jedinicom za bio-analizu, pa da se to više ne ponavlja?"
     Vera je razmatrala ovo pitanje za trenutak. "Da, mislim da bi to bilo zgodno", složila se ona. "Ako želite, ja ću da obezbedim tehnički crtež. Takođe... g. Herter, možda biste mogli da više koristite UVKA-hranu, pošto čini se ne reagujete odviše negativno na nju."
     "Osim činjenice naravno da ona ima ukus keksa za pse", podrugivao se on. "Vrlo dobro. Napravi odmah tehnički crtež. Hoću to odštampano, uz korišćenje postojećeg materijala, da li razumeš?"
     "Da... g. Herter." Kompjuter je ćutao izvesno vreme, praveći spisak rezervnih delova i materijala, smišljajući spojeve koji će biti potrebni za obavljanje posla. Bio je to ogroman posao za Verinu ograničenu inteligenciju. Pejter nasu šolju vode i ispra njome usta, zatim sav smrknut izvadi iz odmota jednu od najmanje neprivlačnih UVKA-tabli i odgrize jedan ugao za probu. Dok je čakao da vidi da li neće ponovo da povrati iskrsla mu je u pameti mogućnost da će on, u stvari, može biti da umre ovde, i to sam. Nije imao čak ni opciju koju je smatrao da ima, da se prepusti slučaju i vrati na Zemlju sam... ali ne, bar dok prvo ne dopuni vodu kako mu je naređeno, i dok sve ostalo ne obezbedi od mogućeg kvara.
     Pa ipak, ta pomisao je svakog dana postajala sve primamljivija...
     Zacelo, to bi značilo prepustiti slučaju svoje kćeri i svog zeta.
     Ali da li će se oni ikada vratiti? Pretpostavimo da se ne vrate. Pretpostavimo da je taj neuljudni dečko okrenuo pogrešan prekidač, ili da mu je nestalo goriva. Ili bilo šta drugo. Pretpostavimo, ukratko, da su umrli. Mora li znači i on da vene na čokotu dok i sam ne umre? A kakve bi koristi od toga imalo čovečanstvo, ako bi on ovde propao, pa bi cela stvar morala da se pokuša sa nekom novom posadom... a on, Schwarze Peter, izigran i neće dobiti novčanu nagradu, izigran i neće doći do slave i moći, izigran od samog života?
     Ili... pade mu na pamet jedna misao... postoji li neka druga opcija? Ova, prokleta bila, Fabrika hrane tako čvrsto stoji na svom kursu. Šta ako bi on pronašao komandne uređaje koji je drže na tom pravcu? Šta ako bi dokučio kako da promeni taj pravac tako da ga ona prenese na Zemlju ne za tri godine i više, nego smesta, za nekoliko dana. Zacelo, time bi presudio svojoj porodici, zar ne? Ali možda i ne! Možda će se oni vratiti, ukoliko se uopšte budu vratili, baš na Fabriku hrane ma gde se ona nalazila. Čak i ako je u orbiti oko Zemlje! O kako bi to na čudesan način rešilo sve probleme odjedanput...
     On baci preostali deo paketa u klozetsku šolju, da bi popunio rezerve organskih materija. Du bist verr_ckt, Peter!" zareža on u sebi. Slaba tačka u ovom snu nije se mogla prenebregnuti: on je svim silama nastojao, ali kontrolni uređaji na Fabrici hrane nisu mogli da se pronađu.
     Zvuk printera, nalik na cvrčanje pržene slanine, spasao ga je od ovakvih misli. On istrže papir iz mašine i za trenutak je nad njim smrknuto zastao. Toliko posla! Dvadeset sati, u najmanju ruku! I nisu posredi samo sati, nego je tu reč o teškom fizičkom poslu! Moraće da izađe u kosmički prostor da uzme cevi sa potpornika koje su pridržavale pomoćne predajnike, da ih preseče, pa da ih unese unutra; i tek onda da počne da ih zavaruje i uvija u spiralu. I to samo za odsek za kondenzovanje tečnosti u destilatoru! Video je kako počinje da se trese...
     Jedva je stigao do toaleta na vreme. "Vera!" zakreštao je. "Za ovo mi je potrebna terapija!"
     "Odmah... g. Herter. Da. U kutiji sa medicinskim priborom naći ćete tablete sa oznakom..."
     "Glupačo! Kutija s tim priborom odneta je u Trantaliju!"
     "O, da... g. Heter. Samo časak. Da. Ja sam programirala izradu odgovarajućih lekova za vas. Za njihovu pripremu biće potrebno oko dvadeset minuta."
     "Za dvadeset minuta ja mogu i da umrem", režao je on. Ali tu pomoći nije bilo i on je sedeo pušeći se od besa tokom tih dvadeset minuta, dok mu se pritisak dizao. Bolest, glad, usamljenost, premor, ljutnja, strah. Bes! Baš u ovo poslednje na kraju se sve slilo. Bes! Mnogo vektora. Jedan vektorski proizvod. Kad je Verina "apoteka" počela da izbacuje njegove pilule, ona je potisnula sve ostalo. Progutao ih je pohlepno i otišao u svoju sobu da vidi šta će se dalje dogoditi.
     U stvari, izgleda da su one delovale. Ležao je nauznak dok mu se vatra u stomaku nije smirila, i neprimetno je utonuo u san.
     Kad se probudio osećao se bolje, bar u fizičkom smislu. Okrenuo se, oprao zube, iščetkao svoju proređenu žutu kosu, i tek tada je primetio da je oko Verinog pulta upaljeno čitavo božićno drvce od alarmnih svetiljki. Na ekranu jasno crvenim slovima bilo je ispisano:

     URGENTAN ZAHTEV
     ZA PRELAZAK U NORMALAN REŽIM RADA

     On se cerekao u sebi. Bio je zaboravio da poništi poništenje naredbi. Kad je izdao naredbu računaru da se vrati svojim poslovima došlo je trenutno do eksplozije zvonjave i zvonaca svetljenja signalnih lampica, pokuljali su otkucani listovi hartije kao vodopad iz štampača i začuo se jedan glas. Njegove starije kćeri, iz Verine memorije unete na traku: "Zdravo, tatice. Žao nam je što nismo mogli da te dobijemo i da ti javimo da smo dobro stigli. Sad krećemo u istraživanje. Zvaću te kasnije."
     Pošto je Pejter Herter voleo svoju porodicu, radost zbog njihovog bezbednog dolaska do odredišta ispunila mu je srce i krepila ga... satima. Gotovo cela dva dana. Ali radost ne može da buja u životu punom nerviranja i briga. Razgovarao je sa Lervi... dvaput; najviše po trideset sekundi oba puta. Vera prosto nije mogla duže da održi vezu. Vera je bila pod još većim pritiskom i od samog Pejtera, s obzirom na sve one poskidane delove i prepravke koje je doživela, održavanja dvosmerne komunikacije izmeđi Hiči-neba i Zemlje, odlaganja radne naredbe vrhunskog prioriteta kad bi se pojavila neka vest još vrhunskijeg prioriteta. Radio-veza s onim Hiči-objektom nije mogla da propusti veću količinu informacija, pa tako ćaskanje između oca i kćeri nije moglo biti dozvoljeno.
     Što nije bilo nepravično, priznao je Pejter. Takve čudesne stvari koje su pronalazili! Ono što je bilo nepravično to je da je on sam iz toga isključen. Ono što je bilo nepravično to je da je usred ove značajne i vrlo hitne komunikacije, Vera našla vremena da mu dostavi neku papazjaniju od naredbi namenjenih njemu lično. Nijedna nije bila razumna. Neke je bilo nemoguće sprovesti. Namestite ponovo potisne rakete. Napravite popis UVKA- hrane. Povratnom poštom dostavite kompletne analize paketa dužine 2 cm, širine 3 cm, visine 12,5 cm, uvijenih u crveni i ljubičasti omot. Ne podnosite nepotrebne analize! Dostavite analizu metalurškog sastava "kauča za sanjanje". Ne pokušavajte da obavite proučavanje fizičkog sastava "kauča za sanjanje". Ispitajte mrtvace u pogledu pogonskih uređaja Hičija. Ispitajte mrtvace u pogledu kontrolnih tabli. Ispitajte mrtvace. Kako je to bilo lako zapovediti! A kako teško obaviti taj posao, kad oni lupetaju i grde i trućaju i jadikuju kad uopšte uspe da ih čuje, a najčešće mu je i inače zabranjeno da koristi FTL integrisana kola za prenos glasa. Neka naređenja sa Zemlje bila su međusobno protivrečna, dok je većina pristizala bez ikakvog reda, sa zastarelim oznakama prioriteta. A neka nisu uopšte stigla. Ubrzo su se integrisana kola u memoriji sirote Vere približila tački preopterećenja, i ona je pokušala da se oslobodi nepotrebnih podataka tako što ih je izbacivala u obliku odštmpanih listova, pa neka se on sa njima nekako snađe; ali iz toga su nastali drugi problemi, jer je uređaj za reciklažu koji je obezbeđivao papir za štampanje bio onaj isti koji je za njega obezbeđivao hranu, a zalihe organskih materija bile su već iscrpene. Stoga je Pejter morao da otvara i baca u toalet UVKA-hranu a onda da se prihvata rada na prekapniku za destilaciju.
     Čak i da je Vera imala vremena za njega, on nije imao dovoljno vremena za Veru. Navlači skafandar za izlazak u svemir. Obilazi oko trupa Fabrike hrane. Odseci cevi pa ih priveži. Vraćaj se s mukom nazad na brod, uvek se odupirući onom gadnom, tvrdoglavom potisku same Fabrike hrane dok se ona bacaka tamo- amo. Preostalo mu je samo toliko vremena da ponekad baci pogled na slike koje su pristizale sa Hiči-neba. Vera ih je prikazivala redom kako su stizale, jedan po jedan kadar; zatim bi brzo nestajale da naprave mesto za nove, i ako Pejter nije bio u blizini one bi prošle a da ih on ne vidi. Pa ipak, video je dosta, dobri bože! Mrtvaci tako su nezanimljivi. Hodnici na Hiči-nebu. Starci... Pejteru gotovo prestade da kuca srce dok je posmatrao veliko široko lice jednog starca na ekranu. Međutim, vremena je bilo tek da baci pogled, a zatim je dovršio prekapnik pa će sad morati da se prihvati drugog posla. Da napravi jednu obramicu. Da prošije plastične čaršave (opet oduzima nešto od uređaja za reciklažu) da bi napravio kofe. Da nestrpljivo čuči pored jedinog ispravnog... jedva ispravnog... izvora vode, i da drži mekani prstenasti otvor ispod slavine i tako hvata u te džakove smrdljivu vodu koja je samo curila. Da tegli vodu natrag, pa jednu polovinu da sipa u preklapnik, a drugu u rezervoar uređaja za reciklažu. Da spava kad stigne. Da jede kad samog sebe primora. Da se stara za svoje lične važne poruke koje su tu i tamo dolazile, i kad je bio suviše iscrpen da se bavi bilo kakvim fizičkim poslovima. Još jedna poruka iz Dortmunda, ovog puta tri stotine opštinskih radnika... glupava Vera, da mu ona dostavlja takve tričarije! Šifrovano saopštenje od strane njegovog advokata, što znači pola sata je potrebno za dešifrovanje. A evo šta kaže: "Nastojim osigurati povoljnije uslove. Ne obećavam ništa. Izvestite o pristanku na sve direktive." Kakva svinja! Pejter je, psujući seo ispred pulta, tresnuo dugme za poništavanje ostalih komandi i izdiktirao svoj odgovor:
     "Potpuni pristanak na sve glupave direktive će mi doći glave, a šta onda?" I on je ovo poslao sasvim slobodno; neka Brodhed i Korporacija Kapija izvuku iz ovoga kakav god hoće zaključak!
     A možda poruka i ne sadrži laž. Tokom cele ove žurbe i naprezanja, Pejter nije imao vremena da misli na bolove i mučninu. Jeo je UVKA-hranu, kao i nove uredne porcije koje su ponovo počele da pristižu iz uređaja za reciklažu. Čak i kad su imale grozan miris... nekad na terpentin, nekad na buđ... njemu nije bilo muka. Stanje nije bilo idealno. Pejter je znao da mu stres i adrenalin pomažu da izdrži, ali doći će trenutak kad će za to morati da plati. Međutim, činilo mu se da nema načina da izbegne plaćanje kad dođe vreme.
     I tako, kad je najzad procesor za pripremanje hrane ponovo dosta dobro funkcionisao, i kad je uspeo da nekako uhvati korak sa sopstvenim najprešnijim naredbama, on je seo ispred Verinog pulta i gotovo da je već zadremao kad je ugledao nešto najčudnije na svetu. Gledao je smrknuto, ne shvatajući. Šta to onaj idiotski dečko radi sa molitvenom lepezom? Zašto je na sledećoj slici gura u onu glupu stvar koja izgleda kao držač za cveće? A onda je počela da se iscrtava sledeća slika na ekranu, i Pejter glasno uzviknu. Iznenada se na slici pojavila nekakva knjiga... na japanskom, ili kineskom, reklo bi se.
     Bio je već izvan broda i na pola puta do TrSumeplatz-a i tek onda je njegov svesni deo mozga sasvim razgovetno shvatio ono što je jedan njegov deo već bio smesta ukapirao. Molitvene lepeze! One su sadržavale informacije! Nije se zapitao zašto bi te informacije bile na nekom zemaljskom jeziku, ili bar prividno zemaljskom. Shvatio je ono bitno. Bio je rešen da se sam uveri. Dahćući, stigao je do odaje i grozničavo počeo da kopa po "lepezama". Kako se to radi? Zašto za ime boga nije sačekao da bolje vidi, da bude siguran kako se to radi? Ali evo tu su ti svećnjaci, ili saksije za cveće, ili već što god bilo; on prvu lepezu koja mu je došla do ruke ugura u najbližu spravu. I ništa.
     Probao je tako šest zaredom, prvo s užeg kraja, pa sa šireg kraja, na sve moguće načine, pre nego što mu je palo na pamet da možda sve sprave za čitanje nisu ispravne. I kad je probao drugu spravu lepeza mu se gotovo istrgla iz ruke i smesta se pojavila svetlost. Ugledao je šest igračica sa crnim maskama na licu i u crnim trikoima, i začuo pesmu koju nije čuo godinama.
     Bio je to jedan PV zabavni program prenet na traku! Ne. Čak ni to. Bilo je to nešto još starijeg datuma. Mnogo godina starije, otprilike iz prvih godina posle otkrića asteroida Kapija; njegova druga žena je još bila živa, a Žanina se još nije rodila, kad se ova pesma pojavila. I to na običnoj staroj televiziji, pre nego što su piezoelektrična Hiči-kola bila ugrađena u komunikacione sisteme za potrebe ljudskih bića. Možda se nalazila u biblioteci nekog svemirskog istraživača na Kapiji, bez sumnje jednog od mrtvaca, pa je na neki način preneta u molitvenu lepezu.
     Kakva prevara!
     Ali tada se prisetio da je bilo na hiljade molitvenih lepeza, na Zemlji, u tunelima na Veneri, na samoj Kapiji; gde god su bili Hičiji, oni su ih za sobom ostavljali. Bez obzira odakle ova jedna potiče, većinu ostalih mora biti da su za sobom ostavili Hičiji! A već samo to, dragi Bože, već samo to vredi više od same Fabrike hrane, jer to je ključ za celokupno znanje Hičija! Kakva će to biti premija!
     Likujući, Pejter okuša još jednu lepezu (stari film), pa još jednu (sveščica pesama, ovog puta na engleskom, od nekog po imenu Eliot), pa još jednu. Kako je ovo odvratno! Ako je iz ovoga Von dobio predstave o tome šta je ljubav, neki lascivni istraživač na Kapiji koji je poneo ovu pornografiju da mu prođe vreme, nije čudo što se tako skaredno ponašao! Međutim, nije mogao dugo da ostane ljut, pošto je bilo toliko stvari zbog kojih je mogao da se raduje. On istrgnu lepezu iz aparata za čitanje i u tišini začu iz daljine slabašni zvuk Verinog zvonceta kojim je oglašavala da ima nešto najhitnije da saopšti.
     Sam zvuk je izazvao u njemu strah još i pre nego što je stigao natrag na brod, još i pre nego što je zatražio da mu se saopšti poruka i začuo glas svoga zeta, sav prepadnut i hrapav:
     "Najhitnije poništiti ostale naredbe! Predati poruku Pejteru Herteru i smesta relejom obavestiti Zemlju! Lervi, Žaninu, i Vona su uhvatili Hičiji, a čini mi se da sad dolaze po mene."
     Prednost ove novonastale situacije, i to jedina, bila je u tome što je sad, otkako više ne pristižu poruke sa Hiči-neba, Vera bila u stanju lakše da se nosi sa svojim preopterećenim programima. Pejter je strpljivo izmolio da mu pokaže sve slike emitovane pre nego što je bila snimljena Polova poruka, i tako je video grupu Hičija u dnu hodnika, nejasno gušanje, pet-šest puta je pokazana tavanica hodnika, pa nešto što je mogao da bude Vonov potiljak... a zatim ništa. Odnosno ništa što bi bilo nešto. Pejter nije mogao znati da je kameru strpao jedan od staraca u svoju bluzu, ali mogao je da vidi da se ništa ne vidi: nejasne jezive senke, moguće nekakva tkanina.
     Pejter je osećao da mu je u glavi bistro. Ali i prazno. Nije hteo da misli na to koliko je njegov život najedanput postao prazan. Pažljivo je programirao Veru da ponovi verbalne poruke i da odabere one koje su važne, pa ih je ponovo sve preslušao. Tu nije bilo mesta ni za kakvu nadu. Čak ni kad je najzad nova slika počela da se sastavlja na ekranu, pa onda još jedna, pa još jedna. Pola tuceta kadrova potpuno nerazumljivih, možda pesnica stavljena na sočivo, možda snimak golog poda. A onda, u jednom uglu poslednje slike, nešto što je ličilo na... na šta? Na Sturmkampfwagen iz njegovog najranijeg detinjstva? A zatim je nestalo, i kamera se ponovo našla negde odakle se nije videlo ništa, i tako je to potrajalo još pedeset kadrova.
     Ono što je bilo naročito upadljivo bilo je nepostojanje bilo kakvog traga njegovih kćeri, niti Vona. A što se tiče Pola, starac nije imao pojma gde je; posle one poslednje poruke, nestao je.
     U jednom neželjenom kutku mozga prostrujalo mu je saznanje da bi sada on mogao biti, da verovatno jeste, jedini preživeli u ovoj misiji, pa prema tome bilo kakve premije namenjene svima njima sada su samo njegove.
     Zadržao se malo na ovoj pomisli. Ali ona mu ništa nije značila. Sad je tek bio beznadežno usamljen, usamljeniji nego ikada, usamljen baš kao Triša Bover zamrznuta za večita vremena u pogrešnoj orbiti koja je nikuda neće odvesti. Možda bi mogao da se vrati na Zemlju po svoju novčanu nagradu. Možda bi mogao da se sačuva i da ne umre. Ali kako da se sačuva da ne poludi? Pejteru je bilo potrebno mnogo vremena da bi zaspao. Nije se bojao da zaspi. Bojao se buđenja i kad se to dogodilo bilo je upravo onako užasno kao što se bojao da će biti. U prvom trenutku, bio je to dan kao svaki drugi dan, i tek posle podužeg protezanja i zevanja koje je obavio na miru prisetio se šta se dogodilo. "Pejteru Herteru", obratio se samome sebi glasno, "ti si sam na ovom prokletom mestu, i ti ćeš ovde da umreš, tako sam." Primetio je da razgovara sam sa sobom. Već.
     Po ustaljenoj navici, kao svih ovih godina, umio se, isprao usta, očetkao kosu i zatim natenane ištrickao neposlušne dlačice oko ušiju i na zatiljku. Nije bilo važno šta radi, i inače. Izašavši iz toaleta, otvorio je dva paketa UVKA-hrane i pojeo ih metodično pre nego što je zapitao Veru da li ima nekih poruka sa Hiči-neba. "Nema", odgovorila je ona, "g. Herter, ali ima veći broj radnih naloga odozdo."
     "Kasnije", kazao je. Nisu bili važni. Reći će mu da uradi stvari koje je već uradio, možda. Ili će mu reći da uradi stvari koje nema namere da uradi, možda da se otisne napolje, da ponovo namesti potisne rakete, da pokuša još jedanput. Međutim, Fabrika hrane će, razume se, da se odupre svakom potiskivanju suprotnim potiskom jednake jačine i nastaviće da se kreće uz svoje lagano ubrzanje ka Bogu, On će znati kuda, radi Boga, On će znati zašto. U svakom slučaju, ništa što bude dolazilo sa Zemlje tokom narednih pedeset dana neće biti od značaja za ovu novu stvarnost.
     A pre nego što protekne pedeset dana...
     Pre nego što protekne pedeset dana, šta? "Govoriš kao da imaš izbor između više opcija, Pejteru Herteru!" izgrdi on samoga sebe.
     Pa, možda ih i ima, pomisli, samo kad bi mogao da ih dokuči. U međuvremenu, najbolje će za njega biti da čini ono što je uvek činio. Da se brižljivo doteruje. Da obavlja poslove za koje smatra da su razumni. Da se pridržava svojih ustaljenih navika. Naučio je tokom svih ovih decenija života da je najbolji trenutak za njega da creva prazni oko četrdeset pet minuta posle uzimanja doručka; sad je otprilike bio taj trenutak; znači sad je pravo vreme. Dok je čučao u toaletu osetio je opet slabašan, jedva primetan trzaj i namrgodio se. Bilo je neprijatno kad se dešavaju stvari čiji uzrok mu je nepoznat, i to tako da ga prekidaju u poslu koji je obavljao, s uobičajenom efikasnošću. Razume se, čovek ne može da tvrdi da ima mnogo ličnog udela u funkcionisanju sfinktera koji su bili kupljeni i presađeni sa nekog nesrećnog (ili gladnog) davaoca, ili želuca koji je ceo uzet od nekog drugog davaoca. Pa ipak, Pejter je osećao zadovoljstvo što tako dobro funkcioniše.
     Ti si bolesno zainteresovan za rad svojih creva, rekao je sam sebi, ali u sebi.
     Isto tako u sebi... činilo se da nije tako strašno razgovarati sa samim sobom, sve dok se to ne čini naglas... uzeo je samog sebe u odbranu. To nije neopravdano, mislio je. To je samo zato što mu je uzorak uzet u toaletu, od strane jedinice za bio-testiranje, uvek bio pred očima. Tokom tri i po godine ona je nadgledala sve proizvode izlučene iz njihovih organizama. Razume se, to i mora da čini! Kako inače da vodi računa o njihovom zdravstvenom stanju? A ako je pristojno da jedna mašina meri i ocenjuje nečiji izmet, zašto to ne bi bilo pristojno i za tvorca toga izmeta?
     Glasno je rekao, cereći se: Du bist verr_ckt, Peter Herter!"
     Klimnuo je u znak slaganja sa samim sobom dok se brisao i zakopčavao odelo, pošto je sve sabrao u glavi. Da. On je bio lud.
     Prema merilima običnih ljudi.
     Ali koji je to običan čovek ikada bio u položaju u kome se sada nalazi Pejter Herter?
     Prema tome, ako je neko rekao da je on lud, na kraju krajeva, taj nije rekao ništa što je od važnosti. Šta su bila ta merila običnih ljudi u odnosu na Schwarze Petera-a? O njemu se moglo prosuđivati samo poređenjem sa izuzetnim ljudima... a kakva je to šarena banda! Narkomani i pijanci. Preljubnici i izdajnici. Tiko Brae je imao nos od gutaperke, ali niko ga zbog toga nije potcenjivao. Reichsf_hrer nije jeo meso. Fridrih Veliki je provodio mnoge sate, koje je mogao da posveti upravljanju svojim carstvom, komponujući muziku za neke tamo tingl-tangl kamerne ansamble. On priđe računaru i zapita: "Vera, kakav je to bio udarac pre nekoliko minuta?"
     Kompjuter nije odmah odgovorio, upoređujući njegov opis sa svojim telemetrijskim podacima. "Nisam sasvim sigurna... g. Herter. Ali momenat inercije se poklapa ili sa uzletanjem ili sa pristajanjem jednog od teretnih svemirskih brodova koji su primećeni."
     Stajao je tako jedan trenutak držeći se za ivicu stolice ispred pulta. "Budalo jedna!" drao se. "Zašto mi niko nije rekao da je to moguće?"
     "Izvinite... g. Herter", pravdala se ona. "Analiza koja predočava ovu mogućnost otkucana je za vas na papiru. Možda ste je prevideli."
     "Budalo jedna", reče on opet, samo ovog puta nije bio siguran kome se obraća. Brodovi, razume se! Sve vreme se podrazumevalo da ono što Fabrika hrane proizvodi mora nekuda da se šalje. Isto tako se podrazumevalo da brodovi moraju da se vraćaju prazni da bi se ponovo napunili. Za koga? Kuda idu?
     To nije bilo važno. Važno je bilo pojmiti da se oni možda neće uvek vraćati prazni.
     Na to se dalje nadovezalo poimanje da se zna da je najmanje jedan brod koji je bio na Fabrici hrane, sada bio na Hiči-nebu. A ako se vrati, ko odnosno šta bi moglo biti u njemu?
     Pejter je protrljao ruku koja je počela da ga boli. Boli ili ne boli, možda bi ipak mogao nešto da učini! Imao je pred sobom nekoliko nedelja pre nego što taj brod ikako može da se vrati. Mogao bi... šta? A, da! Mogao bi da postavi barikadu u ovom hodniku. Mogao bi nekako da dogura mašine, zalihe... sve što ima masu... i da ga blokira, tako da kad se vrati, ako se vrati, bilo ko da je u njemu biće zaustavljen, ili bar zadržan izvesno vreme. A početi treba sad odmah.
     Nije više odlagao, krenuo je u potragu za stvarima od kojih će da načini barikadu.
     Nije bilo teško pokrenuti čak i vrlo masivne predmete, pri malom potisku na Fabrici hrane. Ali, bilo je zamorno. Ruke su ga i dalje bolele. I vrlo brzo, dok je gurao jedan plavičasti metalni predmet nalik na kratak, zdepast čun u pravcu doka, postao je svestan nekog čudnog čulnog nadražaja koji je, činilo se, dolazio iz zubnih korenova, gotovo kao početak zubobolje; pod jezikom poče da mu luči obilna pljuvačka.
     Pejter je zastao i duboko udahnuo vazduh, prisiljavajući sebe da se opusti.
     Nije vredelo. Znao je on da neće vredeti. Posle nekoliko trenutaka pojavio se bol u grudima, prvo neodređen, kao da mu neko saonikom prelazi preko grudne kosti, zatim mučan, jak pritisak koji ga je gnječio, kao da je saonik bio na njemu a na sankama čovek težak stotinu kilograma.
     Bio je suviše udaljen od Vere da bi tražio da mu da neki lek. Moraće da sačeka da prođe. Ako je lažna stenokardija, ostaće živ. Ako je srčana blokada, neće. Seo je miran i strpljiv, i čekao da vidi da li će biti ono prvo ili ono drugo, a osećanje gneva u njemu je raslo. Nije fer!
     Baš sve to zajedno nije fer! Pet hiljada astronomskih jedinica odavde, spokojno i mirno, ljudi su obavljali svoje poslove, a niti su znali niti hajali što ona osoba koja je mogla toliko toga da im donese... koja im je već donela!... možda umire, u samoći i u bolovima.
     Da li bi oni mogli da budu zahvalni? Da li bi mogli da pokažu znake poštovanja, obzira, makar obične pristojnosti?
     Možda bi im dao priliku. Ako bi se na taj način odazvali, da, on bi im doneo poklone za kakve nikada nisu čuli. Ali ako bi bili nevaljali i neposlušni...
     Onda bi im Schwarze Peter doneo tako užasne poklone da bi se čitav svet tresao i cepteo od straha! U oba slučaja, oni ga nikada ne bi zaboravili... samo ako preživi ovo što mu se sada događa.

9.

     Esi je bila najvažnija od svega. Sedeo sam pored njenog kreveta svaki put kad bi posle operacije izišla iz operacione sale... što je bilo četrnaest puta tokom šest nedelja... i svaki put joj je glas bio sve slabiji, a ona sama sve mršavija. Mene su za to vreme svi progonili, odbrana protiv tužbe u Braziliji stajala je loše, izveštaji sa Fabrike hrane su me zasipali, požar u radionicama hrane još nije bio ugašen. Ali Esi je apsolutno dolazila na prvo mesto. Harijeta je u tom smislu imala određene instrukcije. Ma gde da se nalazim, bilo da sam budan ili da spavam, ako bi me Esi potražila dobila bi vezu sa mnom istog časa. "O da, g-đo Brodhed, Robin će vam se odmah javiti. Ne, ne uznemiravate ga. Upravo se probudio pošto je malo odspavao." Ili, sada je upravo između dva sastanka, ili evo upravo dolazi preko travnjaka sa Tapanskog Mora, ili bilo šta što Esi neće odvratiti od razgovora sa mnom tog istog trenutka. A onda bih ja odlazio u zamračenu sobu, sav pocrneo od sunca i nasmejan i odmoran, i govorio bih joj kako ona dobro izgleda. Moju sobu za bilijar su bili pretvorili u pravu operacionu salu, izneli knjige iz biblioteke koja se nalazila u susednoj sobi i pretvorili je u njenu spavaću sobu. Tu joj je bilo prilično udobno. Bar tako je govorila.
     U stvari, nije uopšte tako loše izgledala. Stavili su joj udlage i presadili kosti, i ubacili u nju dve-tri kile raznih delova i tkiva. Čak su joj vratili i kožu na mesto, odnosno pretpostavljam transplantirali joj nečiju kožu. U licu je izgledala odlično, osim što je s jedne strane imala mali zavoj, preko koga je četkom začešljavala svoju šatiranu plavu kosu. "Dakle, pastuve moj", pozdravila bi me, "kako ide?"
     "Sasvim dobro, sasvim dobro. Malo sam se uželeo", kazao bih ja, trljajući je nosem po vratu. "A kako si ti?"
     "Sasvim dobro." Tako smo se uzajamno umirivali; i nismo lagali, znate. Njoj je svakog dana bilo sve bolje, tako su mi rekli lekari. Meni je svaki dan bilo... ne znam kako je meni svaki dan bilo. Ali, jedva bih dočekao da dođe jutro. Živeo sam sa samo pet sati noćnog sna. Nikad umoran. Nikad se nisam bolje osećao u životu.
     Pa ipak, ona je svaki put bila sve mršavija. Lekari su mi rekli šta moram da radim, pa sam izdao nalog Harijeti a ona je reprogramirala naš jelovnik. Prestali smo da jedemo salate i pečene odreske. Za doručak nema više kafe i voćnih sokova, nego tvoroznyikyi... kolačići sa kravljim sirom, palačinke sa krem- sirom, i puno vrelog kakaoa. Za ručak kavkaski pilav od jagnjetine. Pečena divlja kokoš u sosu od pavlake za večeru. "Ti ćeš me razmaziti, Robine dušo", optuživala me je, a ja sam odgovarao:
     "Samo ću te ugojiti. Ne podnosim mršave žene."
     "Da, u redu. Ali ima nešto što se zove preterani nacionalizam. Zar ne postoji nešto što goji a da nije rusko jelo?"
     "Čekaj dok dođe slatkiš", cerekao sam se ja. "Kolač sa jagodama i šlagom." I to duplom porcijom šlaga iz Devonšira. Bolničarka mi je objasnila da, iz psiholoških razloga, treba početi sa malim porcijama na velikom tanjiru. Esi bi uporno jela sve do kraja, a kako smo postepeno povećavali porcije tako je ona svaki dan jela sve veće količine. Nije prestala da gubi u težini. Ali, sada je to bilo znatno usporeno, i posle šest nedelja lekari su izrazili mišljenje da se njeno stanje, uz određene rezerve, može smatrati stabilnim. Gotovo stabilnim.
     Kad sam joj saopštio ovu dobru vest ona je, u stvari, bila na nogama... privezana za cevi koje su se nalazile pod krevetom, ali u stanju da hoda po sobi. "I vreme je", kazala je, naginjući se da me poljubi. "E, sad. Ti se suviše baviš kod kuće."
     "Za mene je to zadovoljstvo", rekoh ja.
     "To je vrlo ljubazno", rekla je ona trezveno. "Meni je vrlo drago što si stalno bio ovde, Robine. Ali sada kad je meni skoro sasvim dobro, moraš i ti da završavaš neke poslove napolju."
     "Pa i ne moram. Odlično se služim telekomunikacionim uređajima u kompjuterskoj sobi. Razume se, bilo bi lepo kad bismo nas dvoje mogli nekuda da odemo zajedno. Mislim da ti još nisi bila u Braziliji. Možda kroz nekoliko nedelja..."
     "Ne. Ne kroz nekoliko nedelja. I ne sa mnom. Ako je potrebno da nekuda odeš, molim te da to učiniš, Robine."
     Ja sam oklevao. "Pa eto, Morton kaže da bi to moglo da bude korisno."
     Ona hitro zaklima i pozva Harijetu, "G. Brodhed putuje u Braziliju sutra ujutru. Rezervišite mesto itd."
     "Svakako, g-đo Brodhed", oglasila se Harijeta sa pulta iza Esinog kreveta. Zatim je nestala sa ekrana isto tako brzo kao što se pojavila dok je Esi pružila ruke da me zagrli.
     "Ja ću se postarati da sa Brazilijom uspostavim dobre veze", obećala je, "a Harijeta će dobiti instrukcije da te stalno obaveštava o tome kako sam. Evo ovako, Robine. Ako mi zatrebaš bićeš odmah obavešten."
     Ja joj rekoh na uvo, "Pa..."
     Ona promrmlja zagnjurena u moje rame; "Nema tu 'pa'. To je sređeno i, Robine? Volim te mnogo."
     Albert mi kaže da je svaka poruka koju pošaljem preko radio- veze, u stvari, dugačka, tanka niska fotona, nalik na koplje bačeno u kosmički prostor. Serija saopštenja u trajanju od 30 sekundi je devet miliona kilometara duga kolona, u kojoj fotoni jure brzinom svetlosti, i koja je nanizana celom dužinom u savršenom poretku. Ali čak i takvom dugačkom, brzom, tankom koplju potrebna je čitava večnost da stigne na udaljenost od 5.000 astronomskih jedinica. Groznici u kojoj je bila povređena moja žena bilo je potrebno 25 dana da stigne dovde. Naređenja da prestanu da se glupiraju s onim kaučem bila su prešla tek delić puta pre nego što su nam poslali drugi napad groznice, onaj koji nam je napakovala devojčica Žanina. Lagan, doduše. Naša poruka sa čestitkama Herter-Holovima povodom prispeća na Fabriku hrane, tamo negde iza Plutonove orbite, prošla je nezapaženo pored one u kojoj su nas oni obaveštavali da su se pokupili i otišli da se prošepure po Hiči-nebu. Dosad su tamo stigli; a naša poruka kako tamo da postupe odavno je već stigla na Fabriku hrane s tim da bude preko releja poslata dalje... jedanput se desilo da su dva događaja vremenski bila dovoljno bliska da bi nekako bila dovedena u međusobnu vezu.
     Ali u trenutku kad mi budemo saznali kako su dovedeni u vezu, od tog događaja će već proći dvadeset pet dana. Kakva gnjavaža! Želeo sam mnoge stvari sa Fabrike hrane, ali ono što sam u ovom trenutku želeo najviše od svega bio je taj radio- prijemnik brži od svetlosti. Čudo je bilo da tako nešto postoji! Ali kad sam prekoreo Alberta što se tu načisto bio prevario, on se nasmešio onim blagim, smernim osmejkom, zadenuo lulu iza uva i rekao: "Dabome, Robine, ako misliš na onu vrstu iznenađenja koju čovek oseća kad se ispostavi da je jedna neverovatna mogućnost nešto što u stvarnosti postoji. Ali to je uvek postojalo kao mogućnost. Sećaš se. Svemirski brodovi Hičija uvek su bili u stanju da nepogrešivom tačnošću stižu do pokretnih ciljeva. To ukazuje na mogućnost uspostavljanja gotovo trenutnih veza među astronomski udaljenim tačkama... dakle, na radio-vezu bržu od svetlosti."
     "Pa zašto mi onda o tome nisi govorio?" upitao sam.
     On krišom privuče nogu i stopalom počeša članak na drugoj, bosoj nozi. "To je bila samo jedna mogućnost, Robine, procenjena samo kao nula zarez nula pet odsto. Dovoljan uslov, ali ne nužan. Jednostavno nismo imali dovoljno dokaza, do sada."
     Mogao sam da ćaskam s Albertom i na putu za Braziliju. Ali putovao sam redovnom linijom... avioni kompanije nisu dovoljno brzi za ovakve razdaljine... a ja volim da budem s Albertom tamo gde mogu da ga vidim dok razgovaramo, i tako sam proveo vreme u razgovoru sa Mortonom, u dugim poslovnim razgovorima. I razume se bio u vezi sa Harijetom, koja je imala naređenje da se javlja svakog sata, osim kad spavam, i da me ukratko obaveštava o tome kakvo je Esino stanje.
     Čak i hipersonični let, od deset hiljada kilometara na čas, mora malo da potraje, pa sam tako imao vremena da obavim puno poslova. Morton je tražio da sa njim provedem što god mogu više vremena, uglavnom pokušavajući da me odgovori od susreta sa Boverom. "Morate ga uzeti ozbiljno, Robine", gunđao je on kroz slušalicu u mom uvetu. "Bovera zastupaju Anđelos, Karpenter i Gutman, a oni su pravi moćnici, i imaju istinski dobre savetodavne pravne programe."
     "Bolje od tebe?"
     Oklevanje. "Pa... nadam se da ne, Robine."
     "Reci mi nešto, Mortone. Ako Bover nema bogzna kakve izglede na uspeh, zašto se ove moćne ličnosti trude oko njega?"
     Mada nisam mogao da ga vidim, znao sam da će Morton navući onaj svoj odbranaški izraz, napola se izvinjavajući, a napola govoreći vi-laici-to-ne-razumete. "Njegovi izgledi nisu baš tako slabi, Robine. A naši se dosad nisu naročito dobro pokazali. Sve to uzima veće razmere nego što smo mi prvobitno ocenili. Ja pretpostavljam da će im po njihovom mišljenju, veze pomoći da se zabašure neke slabe tačke... i isto tako pretpostavljam da će tražiti neki urnebesno veliki honorar za nepredviđene izdatke. Za vas bi mnogo bolje bilo da zataškate neke od svojih slabih tačaka nego da rizikujete u ovoj stvari sa Boverom, Robine. Vaš dobar prijatelj senator Pregler nalazi se ovog meseca u nadzornom komitetu. Idite prvo do njega."
     "Ići ću ja do njega, ali ne prvo", kazao sam Mortonu i isključio ga dok smo kružili i pripremali se za sletanje. Ugledao sam visoku upravnu zgradu Korporacije Kapija koja je zasenjivala glupavu ravnu tanjirastu strukturu iznad Predstavničkog Doma, a tamo dalje uz jezero presijavali su se limeni krovovi Slobodnog Grada. Stigli smo u pravi čas. Moj zakazani sastanak s udovcem (ili, suprugom, zavisno od toga kako na to gledate) Triše Bover bio je kroz nešto manje od jednog časa, a ja zaista nisam želeo da na njega zakasnim.
     Nije bilo ni potrebno. Već sam sedeo za stolom u bašti hotela Brazilija Palas kad je on stigao. Mršav. Visok. Proćelav. On sede pored mene nervozno, kao da se očajno žuri, ili očajno želi da je na nekom drugom mestu. Ali kad sam mu ponudio da zajedno ručamo, deset minuta je razgledao jelovnik i onda je poručio sve živo što je bilo upisano. Salatu od sirove palmine srži, male slatkovodne račiće iz jezera, pa sve tamo do divnog svežeg ananasa dopremljenog avionom iz Rija. "Ovo je moj omiljeni hotel u Braziliji", obavestio sam ga ljubazno, gostoljubivo, dok je sosom prelivao palminu srž. "Star. Ali dobar. Pretpostavljam da ste već razgledali grad?"
     "Ja ovde živim već osam godina, gospodine Brodhed."
     "A, tako." Nisam znao gde ovaj kučkin sin živi, za mene je on bio samo ime koje donosi neku neprijatnost. "Na putu ovamo, primio sam kratak izveštaj sa Fabrike hrane. Ekipa Herter-Holovih dobro napreduje, pronašli su neke izvanredne stvari. Da li ste čuli da smo četiri mrtvaca identifikovali zapravo kao svemirske istraživače sa Kapije?"
     "Gledao sam nešto u vezi s tim na PV, da, gospodine Brodhed. Vrlo uzbudljivo."
     "Više od toga, Bover. To može da izmeni čitav svet oko nas... a i mi možemo grdno da se obogatimo." On je klimnuo potvrdno glavom, s ustima punim salate. Usta su mu i dalje stalno bila puna, i nisam nikako uspevao da ga izazovem da nešto kaže. "U redu", rekoh, "zašto ne bismo odmah prešli na poslovne razgovore? Ja želim da odustanete od one sudske zabrane."
     On je žvakao i gutao. Spremajući se da strpa sledeći zalogaj rakova nabodenih na viljušku, on reče: "Ja to znam, gospodine Brodhed", i napuni usta.
     Ja otpih lagano veliki gutljaj vina sa mineralnom vodom i rekoh, dobro kontrolišući svoj glas i ton; "Gospodine Bover, ja mislim da vi ne razumete u čemu je problem. Ja ne želim da vas ućutkam. Mi ćemo obojica biti na gubitku ako vi tražite da ta zabrana ostane i dalje na snazi." Ponovo sam sa njim pretresao ceo slučaj, obazrivo, tačno onako kako me je Morton detaljno poučio. Pomenuo sam: intervenciju Korporacije Kapija, suverenu državnu vlast koja daje pravo nad privatnom svojinom za javno korišćenje, problem oko povinovanja sudskoj odluci kad vaša saglasnost može da stigne do odgovarajućih ljudi tek mesec i po dana posle njihovog odlaska i kad su oni već ne znam ni ja šta uradili, sporazumno poravnanje u sporu. "Pokušavam da vam objasnim", rekao sam, "o kakvoj velikoj stvari se radi. Suviše velikoj da bi između nas dvojice postojalo neslaganje. Oni neće da se bakću oko nas, Bover. Oni će prosto da idu dalje i da nas liše prava na svojinu."
     Bover nije prestao da žvaće, ali je slušao, i kad najzad nije imao šta više da žvaće otpio je gutljaj iz šoljice s kafom i rekao: "Mi zaista nemamo o čemu da diskutujemo, gospodine Brodhed."
     "I te kako imamo!"
     "Nemamo, ukoliko obojica ne smatramo da imamo", podvukao je on, "a ja smatram da nemamo. Vi pomalo grešite u nekim stvarima o kojima govorite. Ja ne posedujem više sudsku zabranu. Ja posedujem sudsku presudu".
     "Koju ja mogu da oborim za tili..."
     "Da, možda možete. Ali nikako ne za bilo šta 'tili'. Sudski proces će teći svojim tokom, a to će potrajati. Neću da pravim nikakvu nagodbu. Triša je platila za sve što će iz ovoga da proiziđe. Pošto ona nije među nama da brani svoja prava, pretpostavljam da to moram ja da učinim."
     "Ali to će nas obojicu skupo stajati!"
     "To već može da bude. Tako kaže i moj advokat. On mi je savetovao da ne dolazim na ovaj sastanak."
     "Zašto ste onda došli?"
     On pogleda u ostatke svoga ručka, pa zatim u fontane u dvorištu. Trojica istrživača-povratnika sa Kapije sedela su na ivici ribnjaka u kome se voda presijavala, a pored njih jedna malo pripita Varigova stjuardesa; pevali su i bacali mrvice filovanih kolača zlatnim ribicama. Oni su se obogatili. "Za mene ovo predstavlja prijatnu promenu, gospodine Brodhed", kazao je.
     Sa prozora moga apartmana, negde visoko u novom Palas Taueru, mogao sam da vidim šiljate vrhove katedrale kako blješte na suncu. To je bilo lepše nego da gledam sliku mog pravnog savetnika na ekranu monitora, jer on me je sekirao. "Možda ste čitav ovaj slučaj prejudicirali, Robine. Meni se čini da ne razumete kolike razmere on sada dobija."
     "Pa to sam ja rekao Boveru."
     "Ne, ne, Robine. Nije ovde u pitanju samo akcionarsko društvo Robin Brodhed, čak ne ni samo Korporacija Kapija. Vlada se umešala. I to ne samo potpisnici Konvencije o Kapiji. Ovo može da stigne čak do Ujedinjenih Nacija."
     "O, hajde molim te, Mortone. Zar oni to mogu da učine?"
     "Naravno da mogu, Robine. Suverena državna vlast koja daje pravo nad privatnom svojinom za javno korišćenje. Vaš prijatelj Bover takođe otežava stvar. Podneo je zahtev da po ovom sporu nadzorno lice preuzme staranje kako o vašoj ličnoj tako i o imovini Korporacije, da bi se ostvarilo njeno valjano korišćenje."
     Kučkin sin. On je sigurno za to već znao dok je jeo ručak koji sam mu ja platio. "Šta znači ova reč 'valjano'? Šta sam ja to učinio što nije valjano?"
     "Hoćete li kratak popis, Robine?" Poče da broji na prste. "Pod jedan, prekoračili ste svoja ovlašćenja time što ste Herter- Holovima dali veću slobodu delanja nego što je bilo zamišljeno, što je, pod dva, ekspediciju odvelo na Hiči-nebo, sa svim mogućim posledicama koje iz toga mogu da proisteknu i na taj način, pod tri, doveli naciju u situaciju ozbiljne ugroženosti. Upamtite to. Ozbiljna ugroženost nacije!"
     "To je koješta, Mortone!"
     "Tako je on napisao u svojoj žalbi", zaklima Morton glavom "i, tačno je, možda nekoga možemo da ubedimo da je to koješta. Pre ili posle. Ali u ovom času Korporacija Kapija će odlučiti da li da pokrene akciju ili ne."
     "Što će reći da je bolje da odem kod Senatora." Isključio sam Mortona pozvao Harijetu i zatražio da mi ugovori sastanak.
     "Mogu odmah da vas povežem sa Senatorovim sekretarskim programom", izgovorila je uz smešak, i nestala s ekrana, na kome se pojavila živa slika, prilično ovlaš nacrtana, jedne mlade crnkinje. Simulacija je bila vrlo slaba, ni nalik na programe koje je Esi pravila za mene. Ali na kraju krajeva, Pregler je bio samo senator Sjedinjenih Država.
     "Dobar dan", pozdravila me je ona. "Senator me je zamolio da vas obavestim da je večeras u Rio de Žaniru na sednici komiteta, ali da će mu biti vrlo drago da vas primi sutra ujutro u bilo koje vreme koje vama odgovara. Recimo u deset sati?"
     "Recimo u deset sati", odgovorio sam ja, s izvesnim olakšanjem. Bio sam se malo zabrinuo što se Pregler nije odmah odazvao na moj poziv. Ali sad sam video da je zaista imao razloga: raskošne noćne barove Ipaneme. "Harijeta?" I kad se ona ponovo pojavila, upitao sam: "Kako je gospođa Brodhed?"
     "Bez promene, Robine", smešila se ona. "Sad je budna i slobodna, ako želite s njom da razgovarate."
     "Nego šta, ti mala elektronska dušice", odgovorio sam joj. Ona klimnu i iščeze. Harijeta je stvarno dobar program; ona ne razume svaku reč, ali je u stanju da odluku da ili ne donese po tonu moga glasa, i tako kad se pojavila Esi ja sam kazao: "S. Ja. Lavorovna, dobra si ti."
     "Nego šta, dragi Robine", složila se ona, doterujući se. Onda je ustala i lagano se okretala. "I naši doktori su dobri, sad ćeš da vidiš."
     Bio mi je potreban koji trenutak da shvatim šta se dogodilo. Oko nje nije više bilo onih raznih cevi! S leve strane imala je udlage oblikovane prema telu, ali nije više bila prikopčana na one uređaje! "Bože, ženo moja, šta se to dogodilo?"
     "Možda se dogodilo ozdravljanje", kazala je ona pribrano. "Mada je ovo samo eksperiment. Lekari su malopre otišli, a ja treba sad šest časova da isprobam ovako. Onda će me ponovo pregledati."
     "Pa ti predivno izgledaš." Nekoliko minuta ćaskali smo o običnim stvarima; ona mi je pričala o svojim lekarima, a ja njoj o Braziliji, dok sam je ja zagledao sa svih strana onoliko koliko je to moguće na PV aparatu. Ona je više puta ustajala i teglila se, radujući se osećanju slobode, sve dok se ja nisam zabrinuo. "Jesi li sigurna da sve ovo smeš da radiš?"
     "Rekli su mi da izvesno vreme ne smem ni da mislim na skijanje na vodi ili plesanje. Ali možda mi nije zabranjeno svako drugo zadovoljstvo."
     "Esi, ti raskalašna damo, da li ja to u tvojim očima vidim požudan pogled? Osećaš li se ti dovoljno dobro za tako nešto?"
     "Sasvim dobro, tako je. Pa, ne baš dobro", objašnjavala je ona detaljno, "ali možda kao da smo pre dan-dva ti i ja cele noći mnogo pili. Pomalo sam lomna. Ali smatram da me jedan nežni ljubavnik ne bi povredio."
     "Vraćam se sutra ujutru."
     "Ne vraćaš se sutra ujutru", kazala je ona odlučno. "Vraćaš se kad budeš obavio svoje poslove u Braziliji i ni minut ranije ili, mali moj dečko, ovde nećeš naći partnerku spremnu da izađe u susret tvojim pokvarenim namerama."
     Ja joj rekoh doviđenja sav zajapuren od radosti. Koja je trajala punih dvadeset pet minuta, sve dok nisam stigao da ovu vest proverim sa njenom doktorkom.
     Morao sam malo da pričekam, jer je ona upravo dolazila u Medicinski centar Kolumbija kad sam je pozvao telefonom. "Izvinite, u velikoj sam žurbi, gospodine Brodhed", izvinjavala se ona, svlačeći žaket kostima od sivog tvida. "Moram da pokažem studentima kako se pravi šav na nervnom tkivu kroz otprilike deset minuta."
     "Vi me obično oslovljavate sa Robine, dr Liderman", rekao sam, a moje uzavrelo raspoloženje naglo se ohladilo.
     "Da, tako je... Robine. Nemojte da brinete. Nemam loše vesti." Dok je govorila nastavila je da se svlači, sve dok nije ostala u prslučetu, a onda je navukla bluzu sa rol-kragnom i preko nje bolnički mantil. Vilma Liderman je zgodna žena u izvesnim godinama, ali ja nisam došao ovamo da se divim njenim čarima.
     "Ali nemate ni dobre, je l' tako?"
     "Još nemam. Vi ste razgovarali sa Esi, pa znate da sad probamo da li ona može i bez aparata. Moramo da vidimo koliko može da izdrži njen organizam bez pomagala, a to ćemo znati tek kroz dvadeset četiri časa. Bar ja tako mislim."
     "Esi je rekla kroz šest."
     "Šest časova do očitavanja podataka, dvadeset četiri da se izvrši potpuna obrada. Osim ako se ne pokaže da zbog pojave nekih rđavih znakova mora smesta da bude ponovo priključena na aparate." Obraćala mi se preko ramena, dok se prala četkicom u lavabou. Držeći ispred sebe ruke sa kojih je kapala voda ona sad priđe bliže uređaju za telekomunikacije. "Ne treba da brinete, Robine", kazala je. "Sve je to rutinski postupak. Ona sad ima oko stotinu transplantata u sebi, i mi moramo da budemo sigurni da su se oni primili. Ja ne bih ni pustila da je dosad održavaju da ne smatram da ima bar umereno dobre izglede, Robine."
     "'Umereno dobre' meni ne zvuči sasvim dobro, Vilma!"
     "Bolje nego umereno dobre, ali nemojte navaljivati. I nemojte da brinete. Vi primate redovne zdravstvene biltene, a moj program možete pozvati u svako doba ako želite nešto preko toga... i mene takođe, ako morate. Hoćete da vam kažem kakvi su izgledi? Dva prema jedan da će sve ispasti dobro. Sto prema jedan da ako nešto otkaže to možemo da ispravimo. A sada idem da presadim sve ženske organe jednoj mladoj dami koja želi da bude sigurna da će posle operacije ponovo osećati zadovoljstvo."
     "Mislim da treba da se vratim tamo", kazao sam.
     "Zašto? Vi ne možete ništa da učinite osim da smetate. Robine, obećavam da je neću pustiti da umre dok se vi ne vratite." Začuo se tihi zvuk P.A. signalnog sistema. "To je znak za mene, Robine, čućemo se kasnije."
     Ima trenutaka kad sedim kao u središtu sveta, i kad znam da mi nadohvat ruke stoji bilo koji program koji je moja dobra žena napisala za moj račun i izvlačim koju god hoću činjenicu, upijam značenje svakog objašnjenja i upravljam događajima.
     Ima opet trenutaka kad sedim pred kompletnim pultom. a u glavi mi vrve goruća pitanja ali ja ništa ne doznajem zato što ne znam šta da pitam.
     Ima trenutaka kad toliko mnogo doznajem i bivstvujem i radim da takvi trenuci prolaze munjevitom brzinom i dani su mi puni kao oko; a onda opet, ponekad, plutam po ustavljenoj vodi pokraj glavnog toka, dok svet žurno prolazi pored mene. Bilo je puno stvari koje je trebalo da uradim. Meni se nije radilo. Albert je pucao od mnoštva vesti koje su stizale sa Hiči-neba i Fabrike hrane. Pustio sam ga da se isprazni. Ali izveštaji su upadali u moju svest, a da nisu izazivali nikakvo pitanje čak ni treperenje; kad je završio s izveštajima o arhitektonskim dedukcijama i tumačenjem bulažnjenja mrtvaca ja sam ga isključio. Bilo je to izvanredno zanimljivo, ali iz nekog razloga mene nije zanimalo. Naredio sam Harijeti da se moj simulakrum pozabavi svim rutinskim poslovima i da svakome ko nema nešto bitno kaže da me pozove drugi put. Opružio sam se na tri metra dugačkom vodenom krevetu gledajući u tajanstvene obrise grada Brazilije, i poželeo da je ovo onaj kauč na Fabrici hrane, i da je povezan sa nekim koga volim.
     Zar to ne bi bilo sjajno? Biti u stanju da dosegneš do nekoga ko je na daljini, kao što je Von bio dosegao do čitave Zemlje, i osećati ono što drugi osećaju, pustiti druge da osećaju ono što ti osećaš u sebi? Kako je to divna stvar za ljubavnike!
     Nadovezujući se na tu misao, otkucao sam na pultu Mortonov pozivni znak i kazao mu da ispita mogućnost u vezi sa patentiranjem takve upotrebe onog kauča.
     To nije bilo vrlo romantična reakcija na jednu prilično romatničnu pomisao. Teškoća je bila u tome što nisam bio sasvim siguran s kim bih ja to želeo da se na takav način povežem. Sa svojom dragom ženom, toliko voljenom, toliko potrebnom u ovom trenutku? Ili s nekim ko je bio, mnogo dalje i do koga bi bilo mnogo teže dosegnuti?
     I tako mi je sporo prolazilo dugo popodne u Braziliji, uz jedno kupanje u bazenu, i jedno baškarenje pri zalasku sunca, i jednu obilnu večeru u mom apartmanu u društvu sa flašom vina, a onda sam opet pozvao Alberta da mu postavim pitanja u vezi sa onim što sam zaista želeo da saznam. "Alberte? Gde se, tačno, nalazi sada Klara?"
     On je ćutao, nabijajući duvan u lulu i nabirajući čelo. "Džil-Klara Mojnlin", rekao je naposletku, "se nalazi u jednoj crnoj rupi."
     "Tako je. A šta to znači?"
     On se izvinjavao. "To je teško reći. Hoću da kažem, teško je to objasniti prostim rečima, a teško je i zato što ja to, u stvari, ne znam. Nemam dovoljno podataka."
     "Objasni kako najbolje umeš."
     "Dabome, Robine. Ja bih rekao da se ona nalazi u sekciji kosmičke letelice koja je ostala u orbiti, upravo ispod horizonta događanja onog singulariteta na koji ste naišli... koji se", on nehajno mahnu rukom i iza njega se pojavi jedna školska tabla, "razume se, nalazi upravo kod Švarcšildovog radijusa."
     On je ustao i gurajući svoju neupaljenu lulu u zadnji džep preširokih platnenih pantalona, uzeo kredu i napisao: 2GM/c2
     "Preko te granice, svetlost ne može dalje. To ti dođe kao zaustavljen vrh talasa oscilacije, pri čemu je svetlost stigla najdalje što može. Posle toga, više ne možeš da je vidiš u crnoj rupi. Ništa ne može više iza nje da prodre. Simboli u ovoj formuli, razume se, predstavljaju gravitaciju i masu... a tebi bar, kao starom znalcu brzine veće od brzine svetlosti ne moram da objašnjavam šta označava c2, zar ne? Prema instrumentima koje si ti doneo natrag sa sobom, izgleda da bi ta crna rupa mogla imati šezdeset kilometara u prečniku, i otuda masu, može biti deset puta, veću od sunčeve. Da li ja pričam više nego što bi hteo da znaš?"
     "Malo više, Alberte", rekao sam, vrpoljeći se neudobno na vodenom krevetu. Nisam, u stvari, tačno znao o čemu se raspitujem.
     "Možda bi želeo da znaš da li je ona mrtva, Robi", rekao je on. "O, ne, nije. Ja mislim da nije. U okolnom prostoru ima mnogo zračenja, i bogzna kakvih smicajnih sila. Međutim, ona još nije imala vremena da umre. To zavisi od ugaonog momenta. Ona možda još i ne zna da si ti otišao. Vremenska dilatacija, razumeš. A to je posledica..."
     "Razumem šta je dilatacija vremena", prekinuo sam ga. I zaista sam je razumeo, jer sam imao osećaj da je i sam proživljavam donekle. "Ima li načina da to saznamo?"
     "'Crna rupa ne može se detaljno ispitati', Robi", citirao je on svečanim tonom. "To je ono što se naziva Karter-Verner- Robinson-Hokingov zakon, koji hoće da kaže da se jedine informacije koje se mogu dobiti o crnoj rupi tiču mase, naelektrisanja i ugaonog momenta. Ništa više."
     "Osim ako ne uđeš u nju, kao što je ona uradila."
     "Pa, tako je, Robi", složio se, sedajući na stolicu i vadeći svoju lulu. Duga pauza. Puf, puf. Zatim; "Robine?"
     "Da, Alberte?"
     Izgledao je zbunjeno, odnosno onoliko zbunjeno koliko to može da bude jedna holografska konstrukcija. "Nisam prema tebi bio do kraja fer", kazao je. "Postoje informacije koje dobijamo iz crne rupe. Ali to zadire u oblast kvantne mehanike. A neće ti biti od neke koristi. Ne za ono što ti tražiš."
     Nisam baš bio oduševljen da mi kompjuterski program objašnjava šta ja to "tražim". Naročito zato što ni sam nisam u to bio sasvim siguran. "Pričaj mi o tome!" naredio sam.
     "Ovaj... ne znamo baš mnogo. To počinje od prvog principa Stivena Hokinga. On je istakao da se, u izvesnom smislu, za crnu rupu može tvrditi da ima 'temperaturu'... što podrazumeva neko zračenje. Neke vrste čestica mogu da se otrgnu. Ali ne iz one vrste crnih rupa koje tebe interesuju, Robi."
     "Iz koje vrste mogu da se otrgnu?"
     "Pa, uglavnom iz vrlo sićušnih. Iz onih čija je masa, recimo, kao Mont Everest. Submikroskopskih crnih rupa. Ne većih od nuklearne čestice. One se istinski usijaju, do sto milijardi Kelvina i više. Što se više smanjuju, to kvantni tunelski efekt postaje brži, a one postaju usijanije... i tako se sve više smanjuju i sve više usijavaju dok se prosto ne raspadnu. A velike, ne. Kod njih se dešava suprotno. Što su veće, primaju sve više upadnih čestica kako bi popunile svoju masu, pa je sve teže da se čestica iz njih izvuče. Onakva kao Klarina ima temperaturu verovatno stomilionitih delova Kelvina, što je stvarno niska temperatura, Robine. A pri tom se sve više i više hladi."
     "Znači, iz takvih ne može da se izađe."
     "Ja ne znam da postoji neki način, ne, Robine. Da li sam odgovorio na tvoje pitanje?"
     "Za sada da", kazao sam, oslobađajući ga. Odgovorio je na sva pitanja, osim na ovo: Kako to da me, kad sa mnom razgovara o Klari, zove Robi?
     Esi je sastavljala odlične programe, samo se meni činilo da su počeli da se preklapaju. Ranije sam imao program koji me je s vremena na vreme oslovljavao imenima iz mog detinjstva. Ali to je bio psihijatrijski program. Moram da kažem Esi da sredi ovo pitanje programiranja, jer ja sada sigurno ne osećam nikakvu potrebu za uslugama Sigfrida fon Šrinka.
     Kancelarija senatora Preglera nije se nalazila u zgradi Korporacije Kapija, već na dvadeset šestom spratu zgrade u kojoj su bili smešteni članovi zakonodavnih tela. To je bio znak ljubaznosti brazilskog Kongresa prema kolegi, i to velike ljubaznosti, jer se nalazila samo dva sprata ispod vrha zgrade. Uprkos činjenici da sam ustao u zoru, tamo sam stigao sa zakašnjenjem od nekoliko minuta. Pre toga sam prošetao gradom u rano jutro, pa prolazeći kroz podvožnjake, izronio na parking prostor. Sve pešice. Još uvek kao u nekom privremenom vremenskom zastoju.
     Međutim, Pregler me je vratio u stvarnost, onako dinamičan i dobro raspoložen. "Kakve divne vesti, Robine!" uzviknuo je, odvodeći me u svoju kancelariju i naručujući kafu. "Isuse! Kako smo svi bili glupi!"
     Za trenutak sam pomislio da je Bover odustao od sudskog spora. Što je samo pokazivalo koliko sam još bio glup; on je, u stvari, govorio o najsvežijim izveštajima primljenim posredstvom relejne stanice na Fabrici hrane. Ispostavilo se da su toliko dugo tražene knjige Hičija bile one molitvene lepeze koje smo svi decenijama imali pred očima. "Mislio sam da si ti već sve o tome doznao", izvinjavao se on, pošto mi je ispričao najnovije informacije.
     "Šetao sam", rekoh. Bio je gotovo zbunjen što on meni priča o nečemu tako značajnom, a što se tiče moga sopstvenog projekta. Ali meni malo treba da dođem k sebi. "Čini mi se, senatore"; kazao sam, "da je to veliki poen u prilog poništavanju one sudske zabrane."
     On razvuče usta u širok osmeh. "Znaš da sam pretpostavljao da ćeš steći takav utisak. Hoćeš da mi kažeš zašto ti se tako čini?"
     "Pa, meni to izgleda jasno. Koji je najvažniji cilj ekspedicije? Da saznamo što više o Hičijima. I sad doznajemo da mnogo tih stvari leži tamo unaokolo, i samo čeka da dođemo da ih pokupimo."
     On se namrštio. "Mi ne znamo kako da dešifrujemo te proklete stvari."
     "Znaćemo. Sad kad znamo šta su, naći ćemo načina da ih obradimo. Otkrili smo šta su. Sad nam samo treba 'tehnika'. Treba da..." i zaustavih se u pola rečenice. Imao sam nameru da kažem da će biti dobro da počnemo da otkupljujemo sve molitvene lepeze koje se mogu naći na tržištu, ali to je bila suviše dobra ideja da bih je odao čak i prijatelju. Umesto toga rekao sam: "Treba da nastojimo da dobijemo rezultate što brže. Radi se o tome da Herter-Hol ekspedicija nije više naš jedini posao u ovom trenutku, čime svaka diskusija o nacionalnim interesima mnogo gubi na težini."
     On uze šoljicu s kafom od svoje sekretarice, prave, žive sekretarice koja nije bila ni nalik na onu sa kompjuterskog programa, a zatim sleže ramenima. "To jeste argument. Ja ću ga saopštiti pred komitetom."
     "Nadao sam se da ćeš učiniti više od toga, senatore."
     "Ako hoćeš da kažeš da ti želiš da se cela stvar poništi, Robine, ja za tako nešto nemam ovlašćenja. Ja sam ovde samo da bih nadgledao rad komiteta. I to mesec dana. Ja mogu da se vratim kući i da dignem paklenu galamu u Senatu, i možda ću to i učiniti, ali to je sve što mogu."
     "A šta će da uradi komitet? Hoće li on podržati Boverov zahtev?"
     Oklevao je s odgovorom. "Čini mi se da stvari stoje još gore. Čini mi se da su raspoloženi da ti se sve ekspropriše. Onda stvar prelazi u ruke Korporacije Kapija, što znači ostaje sve tako kako jeste dok se potpisnici ugovora ne reše da nešto izmene. Razume se, gledano na duži rok, tebi će se platiti naknada..."
     Ja tresnuh šoljicom o tacnu. "Do đavola s naknadom! Zar ti misliš da sam ja u ovo ušao zbog para?"
     Pregler i ja smo prilično bliski prijatelji. Ja znam da me on voli, čak mislim i da ima u mene poverenja, ali izraz na njegovom licu uopšte nije bio prijateljski kad je rekao: "Ponekad se zaista pitam zašto si ti u ovo ušao, Robine." Pogledao me je načas bezizražajnim pogledom. Znao sam da zna za mene i Klaru, a znao sam takođe i da je bio gost za Esinim stolom u Tapanu. "Žao mi je što čujem da ti je žena bolesna", rekao je napokon. "Nadam se da će se brzo oporaviti."
     Na izlazu iz njegove kancelarije zadržao sam se da bih odmah izdao nalog Harijeti da obavesti moje ljude da počnu s otkupom svih molitvenih lepeza koje im dođu do ruku. Ona je za mene imala mali milion poruka, ali ja sam imao vremena samo za jednu... sastojala se od obaveštenja da je Esi provela mirnu noć i da će je lekari obići kroz jedan sat. Nisam imao vremana da predahnem, jer sam nekuda morao da idem.
     Nije lako dobiti taksi ispred zgrade Brazilskog Kongresa; vratarima su bila izdata određena naređenja, i oni znaju ko ima prvenstvo. Morao sam da stanem na pločnik i sam zaustavim nekog taksistu. Kad sam mu rekao kuda da vozi, on je tražio da mu adresu ponovim dva puta, a posle toga i da mu je napišem. Nije to bilo zbog mog lošeg portugalskog jezika. On, u stvari, nije želeo da vozi u Slobodni Grad.
     Provezli smo se pored katedrale, pa pored ogomnog zdanja Kapija, zatim zakrčenim bulevarom dok nismo stigli na čistinu visoravni. Dugu dva kilometra. Bio je to zeleni pojas, cordon sanitaire, kojim su Brazilci zaštitili svoju prestonicu; jer, odmah iza njega nalazilo se naselje udžerica. Čim smo u njega ušli, zatvorio sam prozor. Ja sam odrastao u rudnicima hrane u Vajomingu i navikao sam na smrad koji se širi unaokolo dvadeset četiri časa dnevno, ali ovaj smrad je bio drukčiji. Nije zaudaralo na naftu. Ovo je bio smrad otvorenih zahoda i smeća u raspadanju... u naselju sa dva miliona stanovnika koji u svojim domovima nemaju tekuću vodu. Udžerice su ovde u početku nikle kako bi građevinski radnici imali gde da stanuju za vreme dok su gradili prekrasni grad iz snova. I trebalo je da nestanu kad grad bude dovršen. Naselja udžerica nikada ne nestaju. Samo se institucionalizuju.
     Taksista se provlačio gotovo čitav kilometar kroz uske uličice, mrmljajući nešto za sebe, mileći sve vreme. Koze i ljudi su nam se sporo uklanjali s puta. Mališani su mi nešto brzo i nerazgovetno govorili dok su trčali pored nas. Tražio sam da me odveze tačno do jednog mesta, i da tu izađe i raspita se gde živi senjor Hanson Bover, ali pre nego što je doznao ugledao sam Bovera glavom kako sedi na stepenicama od presovane šljake, prislonjenim uz zarđalu staru prikolicu za stanovanje. Čim sam mu platio, taksista je okrenuo kola i odvezao se dalje mnogo brže nego kad smo ovamo dolazili, sada već psujući naglas.
     Bover nije ustao kad me je ugledao. Upravo je jeo nekakvu slatku kiflu, i nije prestao da žvaće. Samo me je posmatrao.
     Prema merilima ove "gradske četvrti", on je živeo u palati. Ove stare prikolice imale su dve do tri prostorije, a on je čak imao i komadić zemlje pored stepeništa na kome je nešto bilo posejano. Teme mu je bilo ćelavo i pocrnelo od sunca, a bio je odeven u prljave kratke pantalone od teksas platna i majicu sa nekim natpisom na portugalskom koji nisam razumeo, koja je takođe izgledala kao prljava. On proguta zalogaj i reče: "Pozvao bih vas na ručak, Brodhed, ali upravo sad ga završavam."
     "Ne treba mi ručak. Želim da se nagodimo. Daću vam pedeset procenata mog učešća u ekspediciji plus milion dolara u gotovu ako odustanete od sudskog gonjenja."
     On je natenane gladio svoje teme. Učinilo mi se čudno što je tako brzo pocrneo, zato što to prethodnog dana nisam primetio... ali sam onda shvatio da nisam primetio ni da je ćelav. Imao je tada periku. I svečano se obukao kad se našao u probranom društvu. No, bez obzira. Nije mi se dopadalo ponašanje ovog čoveka, a takođe mi se nije dopadala ni gomila sveta koja se oko nas skupljala u sve većem broju. "Možemo li o tome da porazgovaramo unutra?" upitao sam ga.
     Nije ništa odgovorio. Ugurao je poslednji zalogaj kifle u usta i žvaćući gledao u mene.
     Sad je stvarno bilo dosta. Progurao sam se pored njega i popeo u kuću.
     Prvo što me je pogodilo bio je smrad... gori od onog napolju, o, sto puta gori. Kavezi naređani jedan preko drugog pokrivali su tri zida, a u svakom kavezu bili su zečevi. Miris je poticao od njihovog izmeta, mnogo kila izmeta. I ne samo od zečeva. Jedno dojenče je dojila, držeći ga na rukama, mlada jako mršava žena. Ne. Devojčica; činilo se da joj je najviše petnaest godina. Buljila je u mene nespokojno, ali nije prestala da doji.
     Znači to je taj odani obožavalac svoje žene čiju uspomenu čuva kao svetinju! Nisam mogao da se uzdržim. Glasno sam se nasmejao.
     Nije bilo baš mnogo pametno to što sam ušao unutra. Bover je ušao za mnom, i zatvorio vrata, tako da je smrad postao još jači. On više nije bio ravnodušan, sad je bio ljut. "Vidim da vam nije po volji kako ja živim", rekao je.
     Slegao sam ramenima. "Nisam došao ovamo da raspravljam o vašem seksualnom životu."
     "Ne. Na to ionako nemate nikakvo pravo. Ne biste ništa razumeli."
     Pokušao sam da razgovor usmerim na ono što je mene zanimalo. "Bover", kazao sam, "ono što sam vam ja ponudio nećete nikada dobiti preko suda jer je to mnogo više nego što ste uopšte imali razloga da se nadate. Molim vas da prihvatite, kako bih mogao da nastavim svoje poslove."
     Ni ovog puta mi nije odgovorio direktno, već se obratio onoj devojci na portugalskom. Ona je ćuteći ustala, umotala dete u neku krpu, i izišla na stepenice, zatvorivši za sobom vrata. Kao da me nije ni čuo, Bover je kazao; "Triša je otišla pre više od osam godina, gospodine Brodhed. Ja nju još volim. Ali ja imam samo jedan život i znam kako malo ima izgleda da ga ponovo delim sa Trišom."
     "Ako budemo u stanju da rešimo problem upravljanja Hiči- brodovima, možda bismo mogli da krenemo i pronađemo Trišu", rekao sam. Nisam nastavio da govorim o tome; ove reči samo su ga podstakle da me gleda sa otvorenim neprijateljstvom, kao da pokušavam da ga prevarim. Rekao sam: "Milion dolara, Bover. Još večeras možete odavde da se iselite. Zauvek. Sa svojom gospođom, i svojim detetom, i svojim zečevima. Za sve će biti obezbeđen medicinski komplet. Za dete budućnost."
     "Već sam rekao da nećete razumeti, Brodhed."
     Trudeći se da se uzdržim, samo sam rekao: "Onda mi pomozite da razumem. Recite mi ono što ne znam."
     Sa stolice na kojoj je pre toga sedela devojka podigao je uprljanu benkicu i nekoliko zihernadli. Za trenutak sam pomislio da je najednom postao gostoljubiv, ali on se tamo sam smesti i reče: "Brodhed, ja već osam godina živim od socijalne pomoći. Brazilske socijalne pomoći. Da nismo gajili zečeve, ne bismo imali meso. Da nismo prodavali njihove kože ja ne bih imao da platim autobusku kartu i dođem kod vas na ručak, ili da odem do kancelarije moga advokata. Milion dolara ne može da mi nadoknadi ni to, ni Trišu."
     I dalje sam nastojao da se obuzdavam, ali smrad je počeo da mi udara u glavu, kao i njegovo držanje. Promenih strategiju. "Imate li vi ikakvog saosećanja za svoje susede, Bover? Zar nećete da im neko pomoge? Mi ovu bedu možemo da okončamo zauvek, Bover, uz pomoć tehnologije Hičija. Obilje hrane za sve! Pristojni stanovi!"
     On strpljivo reče: "Vi znate isto tako dobro kao ja da ono prvo što se ostvari uz pomoć Hiči-tehnologije... bilo koje tehnologije... ne dobijaju ljudi u ovome kvartu. To odlazi bogatima da bi bili još bogatiji. O, možda bi se sve to pre ili kasnije moglo dogoditi, ali kada? Dovoljno brzo da izmeni život mojim susedima?"
     "Da! Ako od mene zavisi, ja ću učiniti da to bude brže!"
     On premišljajući, zaklima. "Vi kažete da ćete vi to učiniti. A ja znam da ja hoću, ako preuzmem kontrolu. Zašto bih ja u vas imao poverenja?"
     "Zato što ti ja dajem svoju reč, tikvane jedan! Zašto misliš da ja požurujem stvari?"
     On se zavali na sedištu, i pogleda u mene. "Što se toga tiče", kazao je, "da, mislim da znam zašto vam se toliko žuri. Nema baš mnogo veze sa mojim susedima ili sa mnom. Moji advokati su se vrlo brižljivo raspitali o vama, Brodhed, tako da ja znam sve o vašoj devojci na Kapiji."
     Nisam imao kud. Eksplodirao sam. "Ako već toliko znaš", drao sam se, "onda znaš i da želim da je izvadim sa mesta na kome sam je ostavio! I reći ću ti još ovo, Bover, ja neću dopustiti da me ti i tvoja mala kamenjarka sprečite u tim pokušajima!"
     Lice mu je iznenada pocrvenelo i sad je bilo isto kao i teme. "A šta vaša žena misli o svemu tome?" upitao je poganim tonom.
     "Zašto je sam ne pitaš? Ukoliko uopšte stigneš da je za života uznemiriš. Idi, ti, Bover, do đavola. Ja sad odlazim. Kako ću da dobijem taksi?" On se na ovo samo zacereka. Podlo. Ja projurih pored žene na doksatu, ne osvrćući se.
     Kad sam stigao natrag u hotel dobro sam znao zašto se onako zacerekao. Bilo je to zbog ona dva sata čekanja na autobus na nekom trgu pored otvorenih zahoda. Neću čak ni da pričam kakva je bila vožnja tim autobusom. Putovao sam ja i pod gorim uslovima, ali ne otkako sam otišao sa Kapije. U hotelskom holu ljudi su stajali u grupicama, i čudno su me gledali dok sam pored njih prolazio. Naravno, svi su oni znali ko sam ja. Svi su znali za Herter-Holove, a moja slika se pojavljivala na piezoviziji zajedno sa njihovim. Svakako da sam znao da izgledam čudno, onako oznojen, i još besan.
     Na mojoj konzoli goreo je čitav vatromet signala kad sam ušao u apartman i zalupio za sobom vrata. Prva stvar koju sam morao da uradim bila je da odem u kupatilo, ali sam preko ramena, kroz otvorena vrata, izgovorio: "Harijeta! Zadrži jedan minut sve poruke a daj mi Mortona. Jednosmernu vezu. Ne treba mi odgovor, samo hoću da mu izdam jedno naređenje." Mortonovo sitno lice pojavilo se u jednom uglu ekrana, neveselo ali spremno. "Mortone, upravo sam se vratio od Bovera. Kazao sam mu sve što mi je palo na pamet, ali ništa nije vredelo. Zato hoću da mi angažuješ privatne detektive. Želim da se svi podaci o njemu istraže kao nikad dosad. Taj kučkin sin je mora biti negde nešto zgrešio. Hoću da ga ucenim. I ako se radi o kazni za parkiranje od pre deset godina, hoću i za to da ga potkažem vlastima. Kreni smesta." On ćuteći klimnu, ali se nije udaljio što je značilo da već radi ono što sam mu kazao ali da i sam želi nešto da mi saopšti, samo ako mu dopustim. Iznad njega videlo se Harijetino lice, veće, u iščekivanju, kako odbrojava minut ćutanja koji sam joj odredio. Vratih se u sobu i rekoh: "U redu, Harijeta, hajde da vidimo. Prvo ono što je najprioritetnije, jednu po jednu stvar."
     "Da, Robine, ali..." Oklevala je obavljajući procenu na brzinu. "Ima dve takve stvari, Robine. Prva, Albert Ajnštajn želi s vama da porazgovara o hvatanju grupe Herter-Hol, očigledno od strane Hičija."
     "Uhvaćeni su! Zašto mi, do đavola..." i tu sam se zaustavio; jasno da nije mogla da mi to kaže, pošto nisam s njom uopšte bio u kontaktu gotovo celo posle podne. Ona nije sačekala da o tome porazmislim nego je nastavila:
     "Međutim, čini mi se da biste želeli da prvo saslušate izveštaj doktorke Liderman, Robine. Ona je sad na vezi i spremna je da sa vama razgovara."
     Prekidoh razmišljanje.
     "Daj je", rekao sam, ali sam znao da nešto mora biti nije u redu kad se Vilma Liderman javlja lično i to uživo. "U čemu je stvar?" pitao sam čim se pojavila na ekranu.
     Bila je obučena u večernju haljinu, s orhidejom na ramenu, prvi put je vidim tako posle našeg venčanja. "Nemojte da se uplašite Robine, ali kod Esi je nastupilo lagano pogoršanje. Ponovo smo je priključili na aparate."
     "Šta?"
     "Nije tako strašno kao što izgleda. Ona je budna i pribrana, nema bolove, stanje joj je stabilno. Ovako možemo da je održavamo koliko god hoćemo..."
     "Pređite sad na 'ali'!"
     "Ali ona odbacuje bubreg, a okolna tkiva se ne regenerišu. Biće joj potrebno mnogo novih transplantata. Nastupila je uremija pre otprilike dva sata pa je sad stavljena na neprekidnu dijalizu. A to nije najgora stvar. U nju smo ubacili toliko delova uzetih sa raznih strana da je u njenom autoimunološkom sistemu došlo do potpune zbrke. Moraćemo da tragamo za odgovarajućim tkivom, a i inače ćemo morati dugo da sprovodimo imunoterapiju."
     "Do vraga! Pa to je kao u srednjem veku!"
     Ona potvrdno klimnu. "Obično uspevamo da nađemo potpuno odgovarajuće tkivo, ali kod Esi to nije slučaj. Ovom prilikom nije. Pre svega ona ima retku krvnu grupu, znate. Ona je Ruskinja, a takve grupe su u ovom delu sveta retke, prema tome..."
     "Nabavite je iz Lenjingrada, za ime Božje!"
     "Pa to sam upravo htela da kažem, da sam proverila banke tkiva u celom svetu. Možemo da nabavimo nešto približno. Istinski približno. Ali u njenom sadašnjem stanju još postoji izvestan rizik."
     Zagledao sam se u nju pažljivo, pokušavajući da razaberem istinu iz njenog tona. "Mislite zato što mora ponovo da se radi, je li?" Ona lagano zavrte glavom. "Mislite zato što može... može da umre? Neću da vam verujem! Zašto onda, do đavola, postoji medicinski komplet?"
     "Robine... ona je od toga već umrla, znate. Morali smo da izvršimo reanimaciju. Postoji granica šoka koji ona može da preživi."
     "Onda k vragu s tom operacijom! Vi ste kazali da je njeno stanje stabilizovano!"
     Vilma je za trenutak pogledala u svoje šake sklopljene u krilu, pa u mene. "Ona je pacijent, Robine, a ne vi."
     "Šta to treba da znači?"
     "Tako je ona odlučila. Odlučila je da ne želi da doživotno bude privezana uz aparate. Sutra ćemo ponovo da pokušamo."
     Sedeo sam tamo buljeći u kompjuter još dugo pošto je Vilma Liderman iščezla sa ekrana a pojavio se lik moje strpljive sekretarice, koja je ćuteći čekala da dobije naređenje. "Uh, Harijeta", rekao sam napokon. "treba mi avionska karta za večeras, da idem kući."
     "Da, Robine", kazala je ona. "Ja sam već izvršila rezervaciju. Večeras nema nijedan direktan let, ali ima jedan sa presedanjem u Karakasu, pa se u Njujork stiže oko pet ujutru. Operacija je zakazana tek za osam."
     "Hvala." Ona je ćutala i čekala dalja naređenja. I Mortonovo glupo lice još je bilo na ekranu, sitno i sa prekornim izrazom, u donjem desnom uglu. Ništa nije govorio, ali se s vremena na vreme iskašljavao ili gutao pljuvačku kako bi mi dao do znanja da čeka. "Mortone", rekao sam, "zar ti nisam rekao da se gubiš?"
     "Ne mogu to da učinim, Robine. Ne mogu dok god imam jednu nerazrešenu dilemu. Izdao si naređenja u vezi sa Boverom..."
     "I jesam, do sto đavola. Ako ne mogu tako da ga se rešim naći ću nekog da ga ubije."
     "Ne treba da brineš", rekao je Morton hitro. "Stigla je poruka od njegovog advokata. On je odlučio da prihvati tvoju ponudu."
     Ja ga pogledah, razrogačenih očiju, držeći otvorena usta. "Ne razumem je ni ja, Robine, kao ni njegovi advokati", dodade on brzo. "Oni su vrlo uzrujani. Ali evo lične poruke za vas, ako ona može nešto da razjasni."
     "Kako glasi?"
     "Znak navoda: 'Možda na kraju krajeva on ipak razume.' Zatvoren navod."
     U ponešto zamršenom životu, koji je takođe naglo počeo da biva dug, proživeo sam mnogo zbrkanih dana, ali je ovaj bio nešto posebno. Napunio sam kadu vrelom vodom u kojoj sam se kiselio pola sata, pokušavajući da izbacim sve misli iz glave. Taj napor mi nije doneo smirenje.
     Do aviona za Karakas preostalo je tri sata. Nisam znao šta za to vreme da radim. Ne da nisam imao šta da radim, daleko od toga. Harijeta je neprestano pokušavala da privuče moju pažnju... jer Morton je želeo da utvrdi tekst ugovora sa Boverom, Albert da razgovara o biološkoj analizi izmeta Hičija koje je neko bio pokupio, svi su hteli sa mnom da razgovaraju, o svemu i svačemu. A ja nisam hteo ništa od svega toga. Zastao sam na jednom mestu u vremenskoj dilataciji, i gledao kako svet munjevito pored mene prolazi. Međutim, on nije munjevito prolazio, on je mileo. Nisam znao kako da postupim. Bilo je lepo što Bover smatra da ja tako dobro razumem. Pitao sam se šta li bi tražio da meni objasni šta ja to razumem.
     Nešto kasnije uspeo sam da sakupim dovoljno energije da dopustim Harijeti da me poveže sa nekoliko osoba kojima je trebalo da saopštim odluke koje sam uspeo da donesem; a još nešto kasnije, uz činijicu krekera sa mlekom, zabavljao sam se slušajući raport najnovijih vesti. Bio je ispunjen pričom o tome kako su Herter-Holovi uhvaćeni, o čemu je mnogo bolje pre mogao da me izvesti Albert nego PV spiker.
     I tada sam se setio da je Albert želeo da razgovara sa mnom, i za trenutak sam se osetio nešto bolje. To je davalo neki smer i smisao mom životu. Imao sam nekoga na koga mogu da se izvičem. "Glupane jedan", obrecnuh se na njega kad se pojavio preda mnom, "magnetne trake postoje već čitav vek. Kako to da ne umeš da ih pročitaš?"
     On mirno pogleda u mene ispod svojih čupavih sedih veđa. "Misliš na 'molitvene lepeze', zar ne, Robine? Razume se da smo pokušali, mnogo puta. Čak smo pretpostavljali da je tu reč o nekakvoj sinergiji, pa smo pokušali sa nekoliko magnetnih polja odjedanput, nepomičnih i oscilirajućih, pa sa različitom brzinom oscilacije. Čak smo probali i sa simultanom mikrotalasnom radijacijom, mada, kako se ispostavilo, pogrešene vrste..."
     Ja sam još bio ošamućen, ali ne toliko da ne bih shvatio šta se ovim implicira. "Hoćeš da kažeš da postoji i tačna vrsta?"
     "Dabome, Robine", smešio se. "Kad smo primili od Herter- Holovih instrumenata dobre grafičke podatke, mi smo ih prosto kopirali. Ista mikrotalasna radijacija koja vlada na Fabrici hrane, fluks od nekoliko mikrovati eliptički polarizovanog mikrotalasa od milion angstrema. Tada dobijamo signal."
     "To je sjajno, Alberte! A šta dobijate?"
     "Pa, ovaj", reče on pružajući se da uzme lulu, "zapravo ne mnogo, još ne. To je uskladišteno u holografskoj memoriji i vremenski je zavisno, pa tako dobijamo neku vrstu nepotpunog oblačića simbola. A, razume se, ne umemo da pročitamo te simbole. To je na Hiči-jeziku, znaš. Ali to je sad, tako reći običan šifrovan zapis. Potreban nam je samo Rozetski kamen."
     "Koliko će to da traje?"
     On sleže ramenima, raširi ruke i zažmiri očima.
     Razmišljao sam jedan trenutak. "Dobro, samo nastavi da pratiš tu stvar. I još nešto. Želim da sve te podatke pročitaš mome advokatskom programu, mikrotalasne frekvencije, šeme, sve. Trebalo bi da to nekako može da se patentira, i ja to želim."
     "Dabome, Robine. Ovaj, da li bi hteo da čuješ nešto u vezi sa mrtvacima?"
     "A šta je s mrtvacima?"
     "Pa eto", reče on "oni nisu svi ljudska bića. U tim memorijama uskladišteni su i neki prilično čudni mali mozgovi, Robine. Mislim da bi to mogli da budu oni koje nazivaš starcima."
     Osetih jezu u potiljku. "Hičiji?"
     "Ne, ne, Robine! Skoro su ljudska bića. Ali nisu. Ne vladaju dobro jezikom, naročito najstariji među njima, a kladim se da ne možeš čak ni da naslutiš koliki ćeš račun dobiti za utrošak kompjuterskog vremena na analize i mapiranje da bi u tome bilo šta razaznao."
     "Bože moj! Ala će Esi biti uzbuđena kad..."
     Tu prekinuh. Na trenutak sam bio zaboravio na Esi.
     "Pa", rekao sam, "to je... zanimljivo. Šta još ima da se kaže?"
     A, u stvari, nije me se ticalo. Bio sam potrošio poslednji naglo narasli nivo adrenalina, i nije mi više preostalo.
     Pustio sam ga da kaže do kraja ono što je imao, ali me to uglavnom nije ni okrznulo. Znalo se da su tri člana Herter- Holove grupe uhvaćena. Hičiji su ih odveli na neko mesto u obliku vretena gde unaokolo leže nekakve stare mašine. Kamere su i dalje slale snimke na kojima nije bilo ničega vrlo uzbudljivog. Mrtvaci su sasvim pomahnitali, trabunjali su nešto bez veze. Nije se znalo gde se nalazi Pol Hol; možda je još bio na slobodi. Možda je još u životu. Pošašavela radio-veza između mrtvaca i Fabrike hrane je funkcionisala... ali nije bilo jasno koliko će još potrajati... čak i ako ima nešto da nam saopšti. Što se tiče organskog sastava Hičija on je bio sasvim iznenađujući, utoliko što se manje razlikovao od humane biohemije nego što bi čovek pomislio. Pustio sam ga da ispriča sve do kraja što je hteo, ne terajući ga da nastavi, a onda sam ponovo počeo da gledam piezoviziju. Na programu su bila dva komičara koji su munjevitom brzinom razmenjivali strašno smešne replike. Na žalost, na portugalskom. Svejedno. Trebalo je utucati još jedan sat, pa sam nastavio da ih gledam. Ako ništa drugo, mogao sam da se divim lepim Kariokama sa voćnom salatom u kosi, sa kojih su komičari otkidali parče po parče oskudnih kostima dok su prolazili pored njih, kikoćući se.
     Harijetina signalna lampica je zasvetlela, jasno crvenom bojom.
     Pre nego što sam se odlučio da li da se odazovem njenom pozivu, slika na PV ekranu je nestala i jedan muški glas je saopštio nešto ozbiljno na protugalskom. Nisam razumeo ni jednu reč, ali sam razumeo sliku koja se gotovo istog časa pojavila.
     Bila je to Fabrika hrane, uzeta iz memorije, snimak koji su načinili Herter-Holovi prilikom dolaska. A u kratkoj rečenici koju je spiker izgovorio, dve reči su zvučale kao "Pejter Herter".
     Moglo je biti.
     Bilo je.
     Slika se nije menjala, ali se začuo glas, i to glas starog Hertera, ljutit i odlučan. "Ova poruka", čulo se, "treba da se emituje smesta u celoj mreži predajnika. Ovo je upozorenje. Kroz dva sata izazvaću napad groznice u trajanju od jednog minuta time što ću ući u kauč i projektovati potrebne ovaj, projekcije. Upozoravam vas da preduzmete sve mere predostrožnosti. Ako to ne učinite, odgovornost snosite vi, a ne ja." Zaustavio se za trenutak, a onda je nastavio. "Zapamtite, imate dva sata od trenutka kad ja počnem da odbrojavam. Ne više. Ubrzo ću vam se javiti ponovo da vam saopštim razlog svemu ovome, kao i na šta ja polažem pravo ako ne želite da se to još mnogo puta desi. Dva sata. Pozor... sad."
     I prestao je da govori.
     Ponovo se pojavio spiker, brbljao je nešto na portugalskom, sa preplašenim izrazom lica. Nije bilo važno što nisam mogao da razumem šta govori.
     Ja sam razumeo ono što je rekao Pejter Herter, i to vrlo dobro. Znači, popravio je kauč za sanjanje i namerava da ga upotrebi. Ne iz neznanja, kao Von. Ne da ga nabrzo isproba, kao ona devojčica, Žanina. On namerava da ga upotrebi kao oružje. Drži pištolj uperen u glavu čitave ljudske rase.
     Prvo što sam pomislio bilo je: nema više nagađanja sa Boverom. Korporacija Kapija će sad sigurno da preuzme stvar u svoje ruke, a ja to ne mogu da im zamerim.

10.

     Najstariji starac počeo je lagano da pokazuje znake života, pokrećući organe jedan po jedan.
     Prvo su na redu bili piezofonski spoljni receptori. Nazovimo ih "ušima". Oni su uvek bili "budni" u tom smislu što su zvuci neprekidno do njih dopirali. Njihovi sićušni komadići kristala stezali su se pri vibriranju vazduha i, kad bi se zvučna slika poklopila sa imenom kojim su najstarijeg starca zvala njegova deca, oni bi na jednom mestu ulazili unutra i aktivirali ono što je odgovaralo njegovom perifernom nervnom sistemu.
     U tom trenutku najstariji starac ne bi još bio budan, ali bi znao da ga neko upravo budi. Oživele bi njegove prave uši, one unutrašnje koje interpretiraju i analiziraju zvuke. Njegova kognitivna kola ispitivala bi signale. Najstariji starac bi tako čuo glasove svoje dece i razumeo šta mu govore. Ali samo ovlaš i nepažljivo, kao kad je sanjiv čovek svestan da oko njega zuji muva. Još ne bi "otvorio oči".
     U ovoj etapi bi već donosio neke odluke. Ako je bio uznemiren s razlogom, najstariji starac bi budio ostala svoja kola. Ako nije, ne bi. Čovek koji spava može dovoljno da se razbudi da bi pljesnuo neku muvu. Kad bi najstarijeg starca budili zbog beznačajnih razloga on je znao kako da "pljesne" svoju decu. Oni ga nisu olako budili. Ali ako bi on odlučio da nastavi da se budi, bilo da obavi neku radnju ili da kazni one koji mu prekidaju san, onda bi najstariji starac aktivirao svoje glavne spoljašnje optičke uređaje, a sa njima zajedno i svu silu sistema za obradu podataka kao i kratkoročnih memorijskih uređaja. Tada bi bio sasvim razbuđen, kao čovek koji gleda u plafon pošto je odremao.
     Unutrašnji časovnici najstarijeg starca govorili su mu da je njegov dremež bio prilično kratak. Kraći od deset godina. Ako za ovo buđenje ne postiji dobar razlog, neko će morati da bude ispljuskan.
     Sada je najstariji starac već bio sasvim svestan svoje okoline, potpuno. Njegov unutrašnji telemetrijski sistem primao je izveštaje o stanju svih njegovih udaljenih senzora, iz celokupne one mase od deset miliona tona u kojoj su živeli on i njegova deca. Stotinu ulaznih signala prošetalo je kroz njegovu kratkoročnu memoriju: reči kojima je bio probuđen; slika troje zarobljenika koje su njegova deca upravo dovela pred njega; kvar u uređajima za popravku u sekciji 4700; činjenica da među uskladištenim sektorima za obaveštavanje vlada neuobičajena živost; podaci o temperaturi; razni propisi; momenti potiska. Njegova dugoročna memorija, mada uspavana, mogla se po potrebi pretražiti.
     Najpametnije njegovo dete stajalo je ispred njega, dok su mu graške znoja curile kroz proređene dlake na obrazima i ustima. Najstariji starac je primetio da je ovo novi vođa, manji rastom i mlađi od onoga koga je zapamtio pre deset godina, ali ovaj je nosio ogrlicu od smotuljaka za čitanje koja simbolizuje taj položaj i sad je čekao da on presudi. Najstariji starac upravi svoja glavna spoljašnja sočiva u njegovom pravcu što je bio znak da može da govori. "Uhvatili smo uljeze i doveli ih ovamo", kazao je vođa, drhteći. "Da li smo dobro postupili?"
     Najstariji starac usmeri svoju pažnju na zarobljenike. Jedan od njih nije bio uljez, već štene za čije je rođenje on dao dozvolu pre petnaest godina, a koji je sad skoro odrastao. Međutim, druga dva zarobljenika, odnosno dve žene bile su mu nepoznate. To je bilo nešto o čemu je vredelo razmisliti. Kad su mu dovodili druge uljeze, on nije iskoristio priliku da stvori novi priplodni fond i posle je bilo prekasno za sve primerke koji su mu bili na raspolaganju. A zatim su prestali da dolaze.
     To je bila prilika koju je najstariji starac propustio, a ona je bila takva da je, sudeći po užasnom iskustvu iz prošlosti, nije smeo propustiti. Najstariji starac je bio svestan toga da tokom nekoliko hiljada godina sudovi koje je donosio nisu uvek bili ispravni, da nije više mogao da se pouzda u svoje mišljenje. Bio je sve sporiji. Bio je podložan pravljenju grešaka. Najstariji starac nije znao kakvu će kaznu on lično morati da plati za greške i to nije želeo da istražuje.
     Počeo je da donosi odluke. Posegao je u svoju dugoročnu memoriju da popravi ranije postupke i njihove rezultate, i ustanovio je da ima sasvim dovoljan broj alternativa. Aktivirao je sistem za kretanje i efektore za prihvatanje. Njegovo krupno metalno telo podiže se na svom postolju i krenu pored vođe prema odaji gde su se nalazili zarobljenici. Čuo je teško disanje svoje dece dok je prolazio kraj njih. Svi su bili preplašeni. Nekoliko mlađih, koji ga nisu dotle videli kako se kreće za razliku od odraslih, užasno su se uplašili. "Dobro ste postupili", izreče on svoj sud, na šta se ču veliki uzdah olakšanja.
     Najstariji starac nije mogao da uđe u odaju jer je bio preveliki, ali je opružio svoje dugačke pipke od mekog metala i dodirnuo zarobljenike. Njega nije zanimalo to što su oni vrištali i otimali se. Njega je u tom trenutku zanimalo samo u kakvom su fizičkom stanju. Bilo je vrlo zadovoljavajuće: dve osobe, uključujući i muškarca, bile su sasvim mlade, što znači da će moći da se koriste mnogo godina. Na način na koji on bude odlučio. Svi su izgleda bili u dobrom zdravstvenom stanju.
     Što se tiče opštenja sa njima, bilo je neprijatno što su njihovo urlanje i psovanje bili na jednom od onih neprijatnih jezika koje su koristili i njihovi prethodnici. Najstariji starac nije razumeo nijednu reč. To nije predstavljalo ozbiljan problem, jer je uvek mogao sa njima da porazgovara uz pomoć uskladištenih inteligencija njihovih prethodnika. Čak su i njegova sopstvena deca, tokom vekova, vršila promene u jeziku tako da on ni s njima ne bi mogao da razgovara da nije iz svake dvanaeste generacije jednog ili dvoje uskladištio da služe kao prevodioci... ništa drugo do prevodioci, jer izgleda da deca najstarijeg starca, na žalost, nisu mogla da se upotrebe ni za šta drugo. Znači, ti problemi mogli su biti rešeni. Što se tiče činjenica, one su bile povoljne. Činjenica: Primerci su u dobrom stanju. Činjinca: Izvesno je da su inteligentni, upotrebljavaju alatke, čak imaju tehnološka znanja. Činjenica: Njegovi su i može sa njima da radi što god nađe za shodno.
     "Hranite ih. Starajte se o njihovoj bezbednosti. Sačekajte dalja uputstva", zapovedao je on deci koja su se skupila oko njega. Zatim je okrenuo nadole svoje spoljašnje receptore da bi razmislio kako da zapravo upotrebi ove uljeze pri sprovođenju onih imperativa koji su bili glavna srž njegovog veoma dugog života.
     Kao inteligentno biće uskladišteno u memoriju mašine, najastariji starac je normalno mogao veoma dugo da živi... možda čak nekoliko hiljada godina... ali ne dovoljno dugo da bi ostvario svoje planove. On je produžio svoj vek time što ga je "razblažio". U stanju pripravnosti, on je jedva uopšte stario. Zato je veći deo vremena provodio nepokretan, ne trošeći energiju. Za to vreme nije spavao, nije čak ni sanjao. Prosto je trajao, dok su njegova deca živela svoj život i sprovodila njegovu volju, a astrofizički događaji tamo napolju polako se nizali jedan za drugim.
     S vremena na vreme, budio se pod pritiskom svojih unutarnjih časovnika, kako bi obavio proveravanja, ispravke, revizije. U drugim prilikama budila bi ga njegova deca. Bilo im je naloženo da to čine kad se ukaže potreba, a vrlo često (mada samo i isključivo po njegovim merilima često) takva potreba se ukazivala.
     Nekada je najstariji starac bio stvorenje od krvi i mesa, životinja baš kao i njegova sadašnja deca ili oni zarobljenici koje su mu doveli. To je trajalo zaista veoma kratko, kraće nego kad se malko odrema, to vreme od trenutka kad je bio istisnut iz majčinih oznojenih zgrčenih slabina pa do užasnog trenutka na kraju, kad je bespomoćno ležao dok su čudne igle zabodene u njegove vene izazivale pospanost a uzvitlani noževi spremno čekali da mu probuše lobanju. Mogao je tih trenutaka vrlo jasno da se priseti kad god je to hteo. Mogao je on svega da se seti, iz onog kratkog ili ovog dugog života, dugog pseudoživota koji je usledio zatim, pod uslovom da može da se seti gde treba ta sećanja da traži u svojim uskladištenim memorijama. Ali nije uvek mogao da se priseti. Suviše je toga bilo uskladišteno.
     Najstariji starac nije imao tačnu predstavu o tome sa koliko je memorija raspolagao, ili koliko je vremena prošlo, u ovom ili onom životu. Čak ni gde se stvari nalaze. Ovo mesto na kome prebivaju on i njegova deca bilo je "Ovde". Ono izvesno drugo mesto, koje je u njegovim mislima zauzimalo vrlo značajan položaj, bilo je "Tamo". Sve ostalo u kosmosu bilo je prosto "Negde drugde", a on se nije trudio da određuje tačan položaj tačaka i njihove uzajamne odnose. Odakle su došli ovi uljezi? Odnekuda. Nije bilo važno odakle su tačno došli. Gde se nalazio izvor hrane koji je posećivao ovaj dečak? Opet negde drugde. Odakle je stigao njegov narod, nekada davno pre nego što je on bio rođen? Nije bilo važno. Središnje Ovde postojalo je već dugo, dugo vremena... duže nego što čovek može da shvati, pa čak i sam najstariji starac. Ovde plovi kroz svemirski prostor otkako je sagrađen i opremljen i lansiran; Ovde je svedok mnogih rađanja i umiranja... gotovo pet miliona slučajeva... mada na njemu nikada nije bilo više od nekoliko stotina živih stvorenja odjednom, a retko više od nekoliko desetina. Ovde je svedok stalnih laganih promena tokom čitavog tog vremena. Novorođenčad su bivala sve veća, mekša, deblja, i bespomoćnija što je vreme proticalo. Odrasli su bivali sve viši, sporiji, manje dlakavi. Ovde je često bio svedok naglih promena, isto tako. U takvim trenucima, deca su dobro postupala ako su budila najstarijeg starca.
     Ponekad su promene bile političke, jer je Ovde proživelo hiljadu različitih društvenih sistema, jedan za drugim. Bilo je perioda kada bi tokom jedne ili dve generacije, čak i po nekoliko vekova, postojeća kultura bila čulna i hedonistička, ili puritanski kruta; kada bi neki pojedinac postao despot ili božanstvo, ili kad se niko ne bi uzdigao iznad ostalih. Nikada nije postojala demokratska republika nalik na one koje su isprobane na Zemlji... Ovde nije bio dovoljno veliki za predstavničku vladu... a samo jedanput postojalo je društvo raslojeno na rasnoj osnovi. (Prestalo je da postoji kad su se oni sa krznom sivosmeđe boje iz nižih klasa digli protiv onih sa krznom čokoladne boje iz viših klasa i zauvek ih zbrisali.) Bilo je Ovde i mnogo raznih ideologija, i čitava zbirka raznih moralnih nazora, ali samo jedna religija... bar tokom poslednjih mnogobrojnih milenijuma. Bilo je mesta samo za jednu, pošto je njen živi bog spavao večito okružen svojom decom, i budio se da bi ih raspalio, odnosno pohvalio, već kako je smatrao za shodno.
     Već čitav niz eona na Ovde nije uopšte bilo pravih ljudi, već samo gomila zbunjenih polusvesnih stvorova suočenih sa izazovima koji su bili izmišljeni da bi ih načinili pametnim. Proces je davao rezultate. Samo sporo. Bilo je potrebno da prođe sto hiljada godina pa da prvi od njih uopšte shvati šta je to pisanje, gotovo još pola miliona pre nego što je ustanovljeno da je jedan među njima dovoljno pametan da bi mu se mogao poveriti neki pravi posao. Ta čast pripala je lično najstarijem starcu. Što nije bilo povoljno. Odonda je niko drugi nije zaslužio.
     A i to je, isto tako, bio neuspeh, što je najstariji starac znao. Negde je bio podbacio. Gde je to napravio grešku?
     On je nema sumnje dao sve od sebe; On je uvek, naročito tokom prvih nekoliko vekova svoga života posle smrti, u telu mašine, bio marljiv i brižljivo je nadgledao svaki korak svoje dece. Kad su pravili greške, kažnjavao je. Kad su dobro postupali, hvalio ih je. Uvek je vodio brigu o tome šta im je potrebno.
     Ali možda je baš to ono u čemu je grešio. Jednom prilikom, vrlo, vrlo davno, probudio se sa strašnim "bolovima" u metalnom oklopu u kome prebiva. Nije to bio telesni bol, već su njegovi senzori slali izveštaj o fizičkom oštećenju; što je bilo isto toliko alarmantno. Njegova deca su se sakupila oko njega u užasnom strahu, i svi su vikali uglas dok su mu pokazivali leš jedne mlade žene, sav izubijan. "Ona je bila luda!" vikali su, drhteći od straha. "Pokušala je da te uništi!"
     Brzom proverom sistema najstariji starac je ustanovio da je posredi beznačajno oštećenje. Upotrebljen je bio neki eksploziv, što ga je, u stvari, koštalo nekoliko efektora i nekoliko uništenih kontrolnih kola, ali sve se to moglo popraviti. Hteo je da sazna zašto je ona to učinila. Jedva su uspeli da mu to polako ispričaju, pošto su bili strašno prepadnuti, ali su mu ispričali: "Ona je želela da te mi uništimo. Rekla je da nam ti nanosiš štetu, i da bez tebe ne umemo da napredujemo. Molimo te da nam oprostiš! Mi znamo da smo pogrešno postupili što je nismo ranije ubili!"
     "Pogrešno ste postupili", rekao je najstariji starac pravično, "ali nije stvar u tome. Ako se bilo koje lice ponovo pojavi među vama, morate me smesta probuditi. Možete ga zatvoriti ako je potrebno. Ali ne sme biti ubijeno".
     A zatim... da li je to bilo nekoliko vekova kasnije? Izgledalo je kao dok trepneš okom. Jednom prilikom ga nisu na vreme probudili. Čitavih dvanaest generacija nisu poštovali zakone, nisu se razmnožavali prema planu, tako da je ukupan broj njegove žive dece opao na samo četiri stanovnika pre nego što su se usudili da ga probude, znajući da će time izazvati njegovu srdžbu. E pa, dobro su je osetili. Ovo je gotovo predstavljalo okončanje svih planova, jer je samo jedno od četvoro dece bilo ženskog pola, a i ona gotovo na kraju reprodukcionog doba. Tada je upotrebio dvanaest godina svog života, budeći se nabusito svakih nekoliko meseci, i upućivao ih, podučavao... brinuo. Uz pomoć znanja iz biologije, uskladištenog negde duboko u njegovim najstarijim memorijskim sistemima, uspeo je da dve bebe koje je žena nekako zanela takođe budu ženskog pola. Pomoću uskladištene sperme preplašenih mužjaka, uspeo je da genski pol bude što je moguće raznovrsniji. Ali samo približno. Neke stvari su zauvek bile izgubljene. Nijedan tobožnji ubica nikada se više nije ustremio na njega. Kad bi se pojavio bar jedan! Niko ni nalik nije se nikada više pojavio.
     Najstariji starac je shvatio da zaista nema nade da dobije takvog potomka od svoje dece. Da je to moglo da se dogodi, dogodilo bi se. Vremena je bilo. Deset hiljada generacija njegove dece otada se rodilo i umrlo, u periodu od četiri miliona godina.
     Kad se najstariji starac ponovo pokrenuo, sva su njegova deca takođe poskočila. Znali su da će nešto preduzeti. Nisu znali šta.
     "Mehanizme za obavljanje popravki u hodnicima 4700 treba zameniti", kazao je. "Neka se za to postaraju tri mehaničara." Začuo se prigušeni uzdah olakšanja iz usta sedamdeset i nekoliko odraslih osoba... kazne je uvek izricao na samom početku, što znači ako ne izriče kazne na samom početku, onda kažnjavanja neće biti. Ovog puta. Tri mehaničara na koja je pokazao nisu osećala isto takvo olakšanje, jer je to za njih značilo nekoliko dana vrlo napornog rada dok nove mašine odguraju do zelenih hodnika a prenesu stare na popravku; međutim, ovako su imali opravdanje da ne budu u blizini zastrašujućeg najstarijeg starca. Smesta su ga prihvatili.
     "Muškog uljeza ćete zatvoriti zajedno sa starijom ženom", rekao je. "Ako će da stvaraju porod najbolje će biti da to odmah počnu, i bolje je da se počne sa starijom ženom. Ima li među vama onih koji imaju iskustva sa raporterom?" Troje dece koja su se opirala, izguraše napred. "Jedan od vas će da upućuje mlađu ženu", izjavio je. "Ima li onih koji imaju iskustva sa pripremanjem uljeza za uskladištenje?"
     "Ja sam pripremao dva poslednja", reče vođa. "Ima osoba koje su mi pomagale, a još su u životu."
     "Postaraj se da se potrebna znanja prenose dalje", naredi najstariji starac. "Ako jedan od vas umre, njega će pripremiti oni ostali, a novi se moraju obučiti." To je bilo umesno. Ako bi se ta znanja izgubila... a životi ovih stvorova bili su tako kratki da su se mnoga znanja zaista izgubila dok je on bio u stanju mirovanja... bilo bi potrebno da odredi neke od njih da na ostalima vežbaju hirurške zahvate na mozgu, kako bi bili spremni u slučaju da odluči da i ovi uljezi, takođe, treba da budu uskladišteni. Nastavljajući da nabraja prioritetne poslove, izdao je nekoliko dodatnih uputstava. Osušene i pri vrhu istanjene biljke treba zameniti. Sve dozvoljene zone koje se nalaze Ovde treba posećivati najmanje jedanput mesečno. I, pošto broj novorođenčadi i dece iznosi samo jedanaest, najmanje petoro dece godišnje treba da se rađa u toku sledećih deset godina.
     Najstariji starac zatim, napola isključi svoje spoljašnje receptore, zauze mesto usred komunikacijskih terminala i priključi se na svoje sisteme dugoročne memorije. Njegova deca se užurbaše po celoj centralnoj vretenastoj prostoriji da izvrše njegove zapovesti dok im je vođa određivao pojedinačne zadatke. Pola tuceta njih ode da povadi grmove bobičastog voća i grožđa i zameni oštećene biljke, drugi odoše da se postaraju za zarobljenike i da obave razne kućne poslove, nekoliko mladih parova behu poslati u svoje odaje da se plode. Ukoliko su imali neke druge planove, morali su ih sada odložiti. Prilikom ovog buđenja najstariji starac nije bio nezadovoljan svojom decom, a da li su oni bili nezadovoljni njime to mu nije padalo ni na pamet da se zapita.
     On je bio obuzet drugim stvarima.
     Stavljajući svoje spoljašnje receptore u stanje pripravnosti, da primaju samo minimum informacija kao kad je on u režimu spavanja, najstariji starac nije otišao na počinak. Ubacio je ove nove činioce u svoju referentnu memoriju. Pojavila se promena. Promena znači opasnost. Promena takođe znači novu šansu, ako joj se pravilno pristupi. Promena se može iskoristiti da se ubrzaju njegovi ciljevi, a ne može joj se dozvoliti da ih ometa. Pozabavio se onim što je bilo od neposredne i taktičke važnosti. Usmerio je pažnju na ono što je bilo strateški važno i predstavljalo krajnji cilj.
     Zadubio se u svoju dugoročnu memoriju. Neki podaci odnosili su se na događaje veoma udaljene u prostoru i vremenu, koji su bili zastrašujući čak i za najstarijeg starca. (Kako se samo usudio na takvu drskost!) Neki su bili sasvim skorašnji, i uopšte nisu delovali zastrašujuće, kao na primer ona inteligentna bića- uljezi koje je dečak nazivao "mrtvacima". U njima nije bilo ničega što zastrašuje. Ali, o, kako su mogli da vam idu na živce!
     Kad su uljezi prvi put greškom dospeli Ovde, slomljeni brodolomnici sa svojim sićušnim brodovima, najstariji starac bio je za trenutak prestravljen. Nije mogao da nađe objašnjenje za njih. Ko su oni? Da li su to oni gospodari kojima on pokušava da služi, koji su došli da ga ukore zbog njegove uobraženosti?
     Ubrzo je shvatio da nisu. Onda, da nisu neki drugi soj slugu onih gospodara, od kojih bi on mogao da nauči nove načine služenja? Nisu ni to. Bili su skitnice. Stigli su na Ovde slučajno, u starim napuštenim svemirskim brodovima koje zapravo nisu ni znali kako da koriste. Kada su se uređaji za određivanje kursa na njihovim brodovima neutralizovali, kao što treba da se desi kad dospeju Ovde, oni su bili užasnuti.
     Nisu bili, kako se ispostavilo, čak ni posebno zanimljivi. On je na njih potrošio mnogo dana svog života kad su se pojavili prvo jedan, zatim još jedan usamljeni pustolov, zatim grupa od njih troje. Ukupno ih je prispelo gotovo dvadesetoro, u devet brodova, ne računajući ono dete koje se tu rodilo, a nijedan nije zavredeo da se onoliko zabrine. Naredio je svojoj deci da prvih nekoliko odmah ubiju, kako bi njihovu inteligenciju uskladištio u mašine i tako im dao oblik koji je za njega bio najpogodniji. Što se tiče ostalih, naredio je da ih poštede, čak da im dozvole da slobodno lutaju unaokolo, kad se učinilo da bi mogli biti zanimljiviji ako vode samostalan život u nekorišćenim zonama Ovde. Dao im je sve što je zapazio da im je potrebno. Nekima od njih podario je čak i besmrtnost, na isti način na koji je i sam bio učinjen besmrtnim... onako kako je besmrtnim učinjeno manje od jedan na sto hiljada njegove dece. Samo je traćio energiju. Živi i svojeglavi, ili uskladišteni za večnost, doneli su više nevolje nego koristi. Preneli su bolesti na njegovu decu, od kojih su neka i umrla. Zarazili su se bolestima od dece, pa su tako i neki uljezi pomrli. A nisu mogli ni dobro da se uskladište. Voljno programirani da bi bili uneti u njegove dugoročne memorije, tehničkim postupcima mašinski obavljenim isto onako kao nad njim pre više hiljada stoleća i onako kako je oduvek učio svoju decu, oni ipak nisu dobro funkcionisali. Osećaj za vreme bio im je manjkav. U odgovorima na postavljena pitanja pravili su greške. U njihovim memorijama nedostajali su mnogi delovi. Neke od njih uopšte nisu mogle da se čitaju. Krivica nije bila do tehničkih postupaka; oni su, prvo i pre svega, sami po sebi manjkavi.
     Kad je najstariji starac učinjen besmrtnim posle svoje telesne smrti, on se probudio tačno onakav kakav je bio. Sva znanje i sve veštine koje je posedovao bili su prekopirani u kompjuterskom skladištu. Isti je slučaj bio i sa njegovom decom, kad bi u neodređenim vremenskim razmacima rešio da ponekog od njih uskladišti. Isti čak i sa njegovim telesnim precima, što je bilo toliko davno da je čak i njegova neobično velika starost bila mala u poređenju s tim. Isti i sa ostalim uskladištenim memorijama koje čak nije ni voleo da pretražuje.
     Ali ne isti s uljezima. Sa njihovim hemizmom nešto nije bilo u redu. Nesavršeno su se registrovali a informacije davali nasumce, i ponekad se nosio mišlju da ih sve izbriše. Smestio je male loptaste memorijske uređaje sa njihovim sistemima za očitavanje u jednu udaljenu zonu Ovde, a njegova deca im nikada nisu prilazila. Odlučio je na kraju da ih ipak sačuva samo iz štedljivosti. Možda će doći vreme kad će mu zatrebati.
     Možda je to vreme sada došlo.
     Nerado, sa osećanjem gadljivosti, kao kad bi čovek pružio ruku da dohvati drugi kamen koji je upao u slivnik, najstariji starac je deblokirao linije koje su ga spajale sa uskladištenim mozgovima uljeza.
     I ustuknuo.
     Troje dece, koja su žurno sa Žaninom obilazila krivinu vretenaste prostorije vodeći je sa mesta gde je bila zatvorena ka raporteru, ugledaše kako efektori najstarijeg starca podrhtavaju a spoljašnja sočiva svetle. Oni se sapletoše i stadoše, čekajući uplašeno da vide šta će dalje da se desi.
     Dalje se ništa nije desilo. Efektori se smiriše. Sočiva pređoše u stanje pripravnosti. Koji trenutak kasnije, deca se pribraše i odvukoše Žaninu do metalnog kauča.
     Međutim unutra, u metalnom oklopu, najstariji starac je doživeo najveći šok u svom budnom stanju. Neko je dirao njegove uskladištene memorije! Ne samo da su bile poludele. Uvek su bile lude; još gore od toga, na neki način sad su više bile pri čistom razumu, ili bar lucidnije, kao da je nešto pokušalo da ih reprogramira. U njima je bilo ulaznih podataka koje im on nikada nije dao. Imale su memorije koje on sa njima nije delio. Ovo nisu podaci iz njihovih prošlih života. Ovo su novi podaci. Govorili su o sistematizovanom znanju takvog obima da se njegovo sopstveno činilo sićušnim. O kosmičkim brodovima i kompjuterima. O živim inteligentnim bićima kojih ima na desetine milijardi. O inteligentnim mašinama koje su bile spore i čak gotovo glupe, po njegovim merilima, a koje su, međutim, posedovale neverovatne količine informacija. Nije čudo što je reagovao fizičkim pokretom kao što bi čovek, naglo otrgnut iz sanjarenja, skočio i zadrhtao.
     Njegovi uskladišteni uljezi su na neki način uspostavili kontakt sa civilizacijom iz koje potiču.
     Za najstarijeg starca bilo je lako da ustanovi kako je ovaj kontakt uspostavljen. Sa Ovde do postrojenja za proizvodnju hrane pomoću komunikacione linije koja se odavno ne koristi. Podaci se interpretiraju i obrađuju na postrojenju za proizvodnju hrane pomoću jedne smešno primitivne mašine. Emituju se preko dugačkih svetlosnih dana do planeta koje kruže oko najbližeg sunca, pomoću mlečnih elektromagnetnih impulsa preko FTL radio-veze. Beda jedna! Dok se ne shvati koliko je mnogo informacija emitovano u oba pravca. Najstariji starac ličio je na stručnjaka za hidrauliku koji stoji u podnožju hidroelektrične brane, i posmatra kako tanak mlaz vode šiklja više stotina metara uvis iz jedne gotovo nevidljive rupice. Mlaz vode je neznatan. Ali to što se tako mnogo vode izlilo kroz tako malen otvor, odavalo je da iza brane postoji pritisak nekog ogromnog tela.
     A ovde je curilo u oba pravca.
     Najstariji starac je priznao da je bio nebrižljiv. Prilikom ispitivanja uskladištenih uljeza, da bi utvrdio šta znaju, dopustio im je da doznaju mnogo. O njemu samom. O Ovde. O tehnologiji koja njime upravlja.
     O njegovom posvećenju određeneom zadatku, i o gospodarima kojima je njegov život stavljen u službu.
     Ipak, rupica je bila malena, a prenosi su bili zbrkani usled nesavršenosti uskladištenih inteligentnih bića. Nije postojao ni jedan deo tih memorija koje najstariji starac nije mogao da ispita. Otvorio ih je i pretražio svaki delić. Nije sa njima "razgovarao". Pustio je da se njihovi mozgovi uliju u njegov. Mrtvaci nisu mogli da se odupru, baš kao što preparirana žaba na stolu za seciranje ne može da se odupre skalpelu onoga koji je raseca.
     Kad je završio, povukao se da bi razmislio.
     Da li su njegovi planovi u opasnosti?
     Aktivirao je svoje unutrašnje skenere i u njegovoj 'glavi' pojavio se trodimenzionalni hologram Galaksije. Koji nije stvarno postojao. Nije bilo položaja iz koga bi bilo koja osoba mogla da ga vidi. Ni on sam nije ga "video", prosto je znao da je tu. Bio je to kao neki trompe-l'oeli, verno naslikan predmet da izgleda kao da je pravi. Optička varka, sem što nije bila optička. Na njemu, se, u velikoj daljini, pojavio jedan predmet, okružen vencem svetlosti. Prošlo je mnogo vekova otkako je najstariji starac dopustio sebi da posmatra taj predmet. Sad je došlo vreme da ga ponovo osmotri.
     Najstariji starac posegnu za davno neuznemiravanim memorijama i aktivira ih.
     Nije bilo lako to preživljavati. Bilo je gotovo ravno onome što ljudsko biće preživljava na kauču psihoanalitičara, jer je ovaj otkrivao misli, sećanja, krivice, brige, i nesigurnosti koje je njegov "svesni" um, tj. kola za donošenje zaključaka i rešavanje problema... već odavno odlučio da ostavi na stranu. Ta sećanja nisu iščezla. Još su čuvala ono čega se "stideo" i "bojao". Da li postupa kao što treba? Da li se on to usudio da radi po sopstvenom nahođenju? Stara zapletena umovanja prolazila su mu velikom brzinom kroz glavu kao što su činila i pre dve stotine hiljada godina, a nisu bila ništa bliže razrešenju. Za najstarijeg starca bilo je nemoguće da pobegne u histeriju ili depresiju. Njegova integrisana kola to nisu dopuštala.
     Međutim, bilo je mogućno da se prestravi.
     Posle duže vremena, završio je svoju introspekciju. Još je osećao strah. Ali se opredelio. Moraće da dejstvuje.
     Daca se u strahu rasturiše kad se najstariji starac opet probudio.
     Njegovi prednji efektori su podrhtavali, ispravili se i pokazali na malo žensko stvorenje, uhvaćeno ispred jednog od obližnjih hodnika. I svako drugo bilo bi podjednako dobro. "Pođi sa mnom", naredio je.
     Žena je jecala, ali je pošla. Njen partner pratio je ukorak dok su žurno išli ka hodniku osvetljenom zlatnom svetlošću. Međutim, njemu nije bilo rečeno da pođe, pa se tako zaustavio, tužno, gledajući za njima. Deset minuta pre toga oni su se parili, poslušno, i sa uživanjem. Sada više nije bio siguran da li će je uopšte ponovo videti.
     Hod starijeg starca nije bio mnogo brži od brze šetnje, pa ipak je uplakana žena kaskala i dahtala da održi sa njim korak. On je klizio, pored mašina, za koje čak ni u njegovim memorijama nije bilo zabeleženo kada su upotrebljavane... mašine za ravnanje zidova, lenderi veliki kao kuće, čudna mala naprava sa šestokrakim propelerom nalik na helikopter, koja je nekada, mada ni sećanje najstarijeg starca nije dopiralo toliko daleko u prošlost, korišćena da Hiči-nebo naseli Hiči-anđelima. Zlatna povesma promeniše boju i postadoše blistavo srebrna, a srebrna boja pređe u najčistiju belu. Hodnik u koji ni jedno od njegove dece nije nikada stupilo samo je čekao na njih, a teška vrata se širom rastvoriše kad im se najstariji starac približio. Kad su stigli do mesta gde žena nikada nije bila, za koje nije znala ni da postoji, na kome povesma na zidovima blistahu u desetak raznih boja a čudnovate šare svetlucahu na pločama postavljenim svuda unaokolo po velikoj, tmastoj odaji, ona je bila bez daha. Ali nije bilo odmora. "Idi tamo", naredio je najstariji starac. "Podešavaj one točkove. Gledaj u moje. Radi isto što i ja." Na dva suprotna kraja odaje međusobno suviše udaljena da bi jedno lice moglo da ih opslužuje, nalazili su se kontrolni uređaji. Pored svakog od njih na podu se nalazila nekakva ćoškasta klupa, koja je mladoj ženi bila vrlo neudobna za sedenje. Ispred obe klupe, nekakva gomila nazubljenih točkića, po deset u jednom redu, i među njima svetiljke u duginim bojama koje su svetlucale slabašno. Najstariji starac nije obraćao pažnju na klupu već efektorom dodirnu najbliži točak, pokrećući ga polagano. Svetiljke zatreptaše i zatalasaše se. Zelena boja postade svetlija i pređe u žutu, pa u bledo narandžastu sa tri reda linija oker boje u sredini. "Podesi prema mojoj šari!" Mlada žena je pokušala da posluša naređenje. Točak se užasno teško pokretao, kao da već užasno dugo nije bio pokretan. (I nije.) Boje su se stapale i kovitlale, i njoj je bilo potrebno beskonačno mnogo vremena da podesi šaru prema onoj na kontrolnom uređaju pred kojim se nalazio najstariji starac. On je nije požurivao niti grdio. Samo je čekao. Znao je da ona čini sve što može. Kad je svih deset točkova pokazivalo šaru koju je on odabrao, suza više nije bilo, a znoj joj je štipao oči i kapao joj kroz retku bradu.
     Boje se nisu u potpunosti slagale. Između udvojenih redundantnih kontrolnih uređaja u metalnim boksovima, na ekranima poređanim u krug, na kojima je trebalo da se pojave koordinate određenog kursa, nije se videlo ništa. Što nije bilo iznenađujuće. Iznenađujuće je moglo da bude to što su, posle osam stotina hiljada godina, kontrolni uređaji uopšte funkcionisali.
     A jesu funkcionisali.
     Najstariji starac dotaknu nešto ispod svog sopstvenog uređaja za regulaciju i ubrzo zatim, na čudesan način, svetiljke potpuno oživeše. Jačina svetlosti se smanjivala i pojačavala naizmenično i sada, pošto su automatski uređaji za fino podešavanje preuzeli kontrolu, dve šare se potpuno izjednačiše. Oživeše i ekrani poređani u krug, prikazujući sliku sastavljenu od svetlucavih tačaka i linija. Mlada žena je sa strahom zurila u ekrane. Nije znala da je ono što vidi zvezdano prostranstvo. Ona nikada nije videla, niti je čula za zvezdu.
     Ali je osetila ono što se zatim dogodilo.
     Kao i svi ostali Ovde. Uljezi u svojim odajama u kojima su bili zatvoreni, blizu stotinu dece rasute po ovom objektu, mlada ženska osoba kao i sam najstariji starac, svi su osetili, osetili su iznenadnu mučninu usled prestanka večne sile teže zamenjene trzajima pseudo-uređaja koji su jasno označili prelazak u bestežinsko stanje.
     Posle više od tri-četvrt miliona godina laganog obrtanja oko Zemljinog vrlo udaljenog sunca, artefakt se otrgao i silovito suknuo novom putanjom.

11.

     Tačno u pet i petnaest ujutru pojavila se blago zelenkasta užarena boja na monitoru pored kreveta S. Ja. Lavorovne-Brodhed. Nije bila dovoljno jaka da poremeti nečiji dubok san, ali ona je i inače bila napola budna. "U redu", doviknula je, "Ja sam već budna, ne moraš da nastavljaš ovaj program. Ali sačekaj jedan trenutak."
     "Da, gospoža", oglasila se njena sekretarica, ali zelena zažarena boja ostala je na ekranu. Ukoliko S. Ja. ne bi pokazivala dalje znake budnog stanja, sekretarica bi tiho zazvonila kroz jedan minut, bez obzira na ono što joj je bilo rečeno da uradi; tako joj je ona naredila da postupi kada je pisala taj program.
     U ovom slučaju to nije bilo potrebno. Esi se probudila potpuno bistre glave. Ovog jutra ide ponovo na operaciju, a Robin neće biti ovde. Pošto je stari Pejter Herter izdao upozorenje pre nego što je atakirao na ljudske duše, bilo je dovoljno vremena da se pripreme. Štete gotovo nije ni bilo. Ne prave štete; ali samo zahvaljujući tome što je usledila histerična užurbanost oko odlaganja i preuređivanja planova, u toku čega je Robinov let sa presedanjem postao beznadežno pobrkan.
     Bilo joj je žao. Šta više, čak je osećala strah. Ali bar je pokušao, tešila je Esi samu sebe. Prijatno je bilo saznanje da je pokušao.
     "Da li smem da jedem?" upitala je.
     "Ne, gospoža Brodhed. Uopšte ništa, čak ni čašu vode", odgovorila je smesta njena sekretarica.
     "Želite li da saslušate poruke?"
     "Pa, možda. Kakve poruke?" Ako su iole zanimljive, saslušaće ih, odlučila je,; uradiće bilo šta što će joj odvratiti misli od operacije, i od ponižavajućih katetera i cevi koje je drže prikovanu za ovaj krevet.
     "Ima od vašeg supruga samo usmena poruka, gospoža, ali ako želite verujem da bih mogla da dobijem i direktnu vezu s njim. Imam adresu, ako je još tamo."
     "Da, probaj." Da bi isprobala svoje snage, Esi je ustala i sela na ivicu kreveta dok je čekala da je spoje s Robinom, odnosno, što je bilo verovatnije, da njenog muža pronađu u holu nekog usputnog aerodroma i pozovu na telefon. Ustala je iz kreveta pazeći da se ono tuce cevi ne zamrsi. Izuzev što je bila slaba, nije se osećala tako loše. Uplašena. Žedna. Čak nesigurna na nogama. Ali bolove nije osećala. Možda bi sve ovo izgledalo ozbiljnije kad bi više bolelo, i možda bi to bilo dobro. Ovi meseci ponižavajućeg mučenja samo su je razdraživali; baš kao Ana Karenjina, i Esi je žudela za patnjom. Kako je danas sve na svetu postalo trivijalizovano! Njen život je visio o koncu, a ona oseća samo sopstvenu telesnu nelagodnost.
     "Gospoža Brodhed?"
     "Da?"
     Na ekranu se pojavila sekretarica i saopštila izvinjavajući se: "Vašeg supruga ne možemo da kontaktiramo u ovom trenutku. On je upravo poleteo na liniji Meksiko Siti-Dalas; sve telekomunikacione veze se trenutno koriste za navigacione svrhe."
     "Meksiko Siti? Dalas?" Jadni čovek! On bi obišao zemljinu kuglu da stigne do nje! Onda mi bar daj da čujem tu snimljenu poruku", naredila je.
     "Da, gospoža." Lice i zelenkasta svetlost iščezoše, a iz elektronskih kola progovori glas njenog muža:
     "Dušo, imam malo teškoća sa avionskim vezama. Imao sam čarter let do Meride, i trebalo je da uhvatim vezu za Majami, ali nisam stigao na vreme. Sad se nadam da ću uhvatiti avion za Dalas pa ću... uostalom na putu sam." Pauza. Po glasu se osećalo da je zle volje, što nije bilo nikakvo čudo, i Esi je mogla gotovo da vidi kako se muči ne bi li našao nešto veselo da joj kaže. Ali on je samo naklapao. Nešto kao velika novost u vezi sa molitvenim lepezama. Nešto o Hičijima koji nisu bili Hičiji, pa onda... pa onda prosto brbljanje. Jadni stvor! Pokušava da bude veseo nje radi. Osluškivala je zvuk njegovog srca, više nego njegovih reči, sve dok nije ponovo zastao, a zatim rekao: "O, do đavola, Esi. Voleo bih da sam tamo. I biću. Što mogu brže. Dotle... Čuvaj se. Ako budeš imala malo slobodnog vremena pre nego, uh, pre nego što Vilma krene, ja sam rekao Albertu da za tebe presnimi sve što je najbitnije. On je dobar stari program..." Duga pauza. "Volim te", rekao je, i to je bilo sve.
     S. Ja. leže ponovo u krevet iz koga se čulo blago zujanje, pitajući se šta da uradi sa ovim sledećim (i možda poslednjim?) satom u svom životu. Osećala je da joj njen muž veoma mnogo nedostaje, naročito ako se ima u vidu činjenica da ga ona u izvesnom smislu smatra dosta luckastim čovekom. "Dobar stari program!" Kako je glupo bilo od njega što antropomorfizuje kompjuterske programe! Njegov program "Albert Ajnštajn", bio je, nije mogla da nađe drugu reč, sladak. I njegova je ideja bila da jedinica za bio-testiranje ima oblik kućnog mezimca. Čak mu je nadenuo i ime! "Bekrija!" To je kao kad bi se nadenulo ime usisivaču ili lovačkoj pušci. Glupost. Osim ako to ne čini neko ko nam je drag... u kom slučaju je tako nešto baš simpatično.
     Ali mašine su mašine. U Institutu u Akademogorsku, na postdiplomskim studijama, S. Ja. Lavorovna je vrlo temeljno naučila da inteligentna mašina nije "ličnost". Njih konstruišemo mi sami, počev od mašina koje brojeve sabiraju do onih koje brojeve proždiru. Nakljukate ih podacima. Projektujete ih tako da u svom skladištu imaju podobne odgovore na različita pitanja i snabdejte ih uputstvima za hijerarhijski redosled podobnosti; i to je sve. Tu i tamo, razume se, iznenadi vas ono što dobijete od programa koji ste sami napisali. I te kako se iznenadite; takva je priroda toga posla. Ali se nigde ne podrazumeva postojanje slobodne volje kod same mašine, niti lični identitet.
     Uprkos tome, bilo je prilično dirljivo gledati ga kako priča viceve sa svojim programima. Dirljiv je to bio čovek. Dirao je na onim mestima gde je bila nezaštićena i najranjivija, jer je u izvesnom smislu bio veoma nalik na jednog drugog muškarca u njenom životu, koji joj je ikada nešto stvarno značio, na njenog oca.
     Kad je Semja Jagrodna bila sasvim mala devojčica, njen otac je zauzimao središnje mesto u njenom svetu... visok, mršav, star čovek, koji je svirao havajsku gitaru i mandolinu i predavao biologiju u gimnaziji. Bio je presrećan što ima pametno i radoznalo dete. Još više bi se radovao da je njena obdarenost naginjala ka naukama vezanim za proučavanje živih bića nego ka fizičkim i tehničkim naukama, ali ju je voleo i takvu kakva je bila. Prenosio joj je znanja o životu onda kad više nije mogao da je podučava u matematici, jer ga je u toj oblasti pretekla. "Moraš dobro da shvatiš šta je to čime ćeš da se baviš", objašnjavao joj je. "Čak i ovde. Čak i sada. Još dok sam ja bio mali, u Staljinovo doba, ženski pokreti su se zalagali za to da devojke predvode mitraljeske čete i da voze traktore. Uvek je priča ista, Semka. Istorijska je činjenica da je matematika za mlade, i da su devojčice u toj oblasti podjednako dobre kao i dečaci sve do petnaeste godine, može biti, ili najviše do dvadesete. A onda, baš kad dečaci počinju da stasaju u Lobačevske i Fermate, devojke stanu. Zašto? Zbog toga što rađaju decu. Zbog toga što se udaju. Zbog ko zna čega. Studiraj! Čitaj! Uči! Shvataj što više! Svakoga dana, po onoliko sati koliko moraš! Ja ću ti pomoći na sve moguće načine." I pomagao joj je; između osme i osamnaeste godine života, Semja Jagrodna Lavorovna vraćala se svaki dan iz škole kući, ostavljala jednu torbu sa knjigama u njihovom stanu, uzimala drugu i trčeći odlazila u staru žutu zgradu u blizini Nevskog Prospekta gde je stanovao njen privatni učitelj. Nikada nije napustila matematiku, za šta je imala da zahvali svome ocu. Nikada, takođe, nije naučila da pleše... niti da proba na hiljade raznih parfema i šminki, ili da ide na sastanke... sve dok nije otišla u Akademogorsk, za šta je takođe imala da zahvali svome ocu. Kada je svet pokušavao da joj silom nametne ulogu žene, on je branio kao tigar. Međutim, kod kuće, razume se, bilo je potrebno kuvati i šiti, i glačati stolice od palisandrovog drveta; a ništa od svega toga nije radio on. Njen otac u fizičkom smislu nije ni najmanje ličio na Robina Brodheda... ali u svakom drugom smislu, bio mu je tako sličan!
     Robin ju je zaprosio u trenutku kad su se poznavali manje od godinu dana. Bila joj je potrebna čitava godina dana da se reši da kaže da. Prvo je o tome razgovarala sa svima koje je poznavala. Sa svojom sobnom koleginicom. Sa dekanom svoga fakulteta. Sa svojim bivšim ljubavnikom, koji se oženio devojkom iz susedstva. Kloni se ovog čoveka, S. Ja., svi su je savetovali. Činilo se da je ovo valjan svet, jer ko je on bio? Indolentni milioner, koji još oplakuje ženu koju je voleo i jednim udarcem sudbine izgubio, opsednut osećanjem krivice, tek prestao sa intenzivnom psihoterapijom koju je godinama primao... kakav savršen opis potpuno beznadežnih izgleda za uspeo brak! Ali... s druge strane... pri svem tom... Pri svem tom, ostavio je na nju utisak. Otišli su u Nju Orleans da provedu pokladni utorak, po cičoj zimi, gotovo sve vreme proveli su sedeći u CafQ du Monde, uopšte nisu ni videli paradu. Ostatak vremena proveli su u hotelu, zaklonjeni od lapavice i gomile sveta, i vodili ljubav, izlazeći iz sobe tek ujutru da pojedu pržene krofne sa naslagama šećera u prahu, i popiju slatku kafu, sa malo cigure, i mleka. Robin se trudio da bude vrlo uglađen. "Hoćemo li danas na kružnu vožnju po reci? Da idemo u umetničku galeriju? Na igranku u noćni klub?" Ali ona je dobro videla da on ne želi ni jednu od ovih stvari, ovaj čovek dva puta stariji od nje koji je želeo da se njome oženi, koji je sedeo obujmivši šakama svoju šolju, za koga već samo to što mora da zgreje ruke predstavlja dovoljno veliki posao za čitav dan. I ona se odlučila.
     Kazala je: "Mislim da bismo se ipak mogli venčati, na kraju krajeva."
     I tako su se venčali. Ne baš toga dana, ali čim su stigli. S. Ja. to nikada nije požalila; nije to bilo nešto zbog čega bi trebalo žaliti. Posle prvih nekoliko nedelja prestala je čak i da brine kako će na kraju ispasti. On nije bio ni ljubomoran, ni škrt čovek. To što je često bio obuzet svojim poslovima, u redu, bila je i ona.
     Postojalo je samo pitanje te žene, Džil-Klare Mojnlin, izgubljene ljubavi.
     Možda je ona bila mrtva. U svakom slučaju, kao da je bila mrtva, jer je tako beznadežno zauvek bila izvan domašaja ljudskih bića. Bilo je dobro poznato da je to tako, na osnovu fundamentalnih zakona fizike... ali, bilo je trenutaka, Esi je bila uverena, kad njen muž nije verovao da je to tako.
     I tada bi se pitala: kad bi uopšte postojala mogućnost da između njih dve izabere jednu, koju bi Robin izabrao?
     I šta ako se ispostavi da zakoni fizike, na kraju, krajeva, naprave tu i tamo neki izuzetak?
     Uzmimo, na primer, te svemirske brodove Hičija, kako bi se na njih mogli primeniti poznati fizički zakoni? Kao i svaku drugu osobu na svetu koja razmišlja, pitanja koja su se ticala Hičija zaokupljala su već dugo S. Ja. Asteroid Kapija bio je otkriven u vreme kad je ona još išla u školu. U novinskim naslovima svakih nekoliko nedelja objavljivane su vesti o novim otkrićima, tokom svih njenih studentskih dana. Neki od njenih kolega su se bacili na specijalizaciju u oblasti teorije upravljačkih sistema Hičija. Dvoje su upravo sad bili na Kapiji. Najmanje troje se otisnulo u svemirskim letelicama i više se nikad nisu vratili.
     Hiči-brodovima nije bilo nemoguće upravljati. Njima se, u stvari, moglo precizno upravljati. Površno se znalo kakav je mehanizam tog procesa. Svaki brod imao je pet glavnih nonijusa, i pet pomoćnih. Oni su određivali koordinate u kosmičkom prostoru (kako?) i, kad jednom krene, brod bi tamo stizao. Još jedanput, kako? Onda se nepogrešivo vraćao na mesto polaska, odnosno obično se vraćao, ukoliko mu ne ponestane goriva ili se ne dogodi neki nesrećan slučaj... pravi trijumf kibernetike kakav, to je S. Ja. znala, nikakav ljudski trud i rad ne bi mogao da ostvari. Teškoća je ležala u tome što sve do ove sekunde nije bilo ljudskog bića koje je dobro znalo kako da protumači te kontrolne uređaje.
     Da, ali one sledeće sekunde, ili one posle nje? Uz pomoć informacija koje su kuljale sa Fabrike hrane i Hiči-neba; uz pomoć onoga što pričaju mrtvaci; uz pomoć bar jednog polustručnog ljudskog pilota, onog dečaka, Vona... uz pomoć svega toga, a naročito uz pomoć poplave novih znanja koja će možda razotkriti molitvene lepeze...
     Koliko će još vremena proći pre nego što se sve te tajne ne razreše? Možda, uopšte, ne baš mnogo.
     S. Ja. je poželela da i sama bude učesnik u tome. Kao njene kolege. Kao njen muž. Još više bi želela da je ne muči sumnja u pogledu toga koju bi ulogu njen muž u tome najviše voleo da odigra. Ali sumnja je ostala. Kad bi Robin mogao da usmeri Hiči- brod ka destinaciji koju bi iz cele vaseljene odabrao, činilo joj se da zna koja bi to destinacija bila.
     Semja Jagrodna Lavorovna-Brodhed pozvala je svoju sekretaricu i zapitala: "Koliko još imam vremena?"
     Program se pojavio i saopštio: "Sada je pet i dvadeset dva. Dr. Liderman treba da stigne u šest i četrdeset pet. Tada će vas pripremiti za operaciju, koja će biti obavljena u osam časova. Imate nešto više od sat i petnaest minuta. Možda biste želeli da odspavate?"
     S. Ja. se zakikotala. Uvek je zabavljalo kad bi joj njen sopstveni program davao savete. Nije, međutim, smatrala da je potrebno da bilo šta odgovori. "Da li je spremljen jelovnik za danas i sutra?" upitala je.
     "Njet, gospoža."
     Osetila je olakšanje, ali i razočaranje. Robin znači bar nije odredio da joj se i danas da hrana koja goji... ili je možda njegov nalog bio poništen, zbog operacije? "Odaberi nešto", naredila je. Program je vrlo dobro umeo da sastavlja jelovnike. Oni su se, u stvari, samo zbog Robina uopšte i baktali oko takvih dosadnih poslova. Ali Robin je bio Robin, i kuvanjem se ponekad bavio iz hobija, i sekao je luk za salatu na najtanje listiće, i satima stojeći mešao paprikaš. Ponekad bi ono što bi ispalo bilo grozno, ponekad ne; Esi nije stavljala primedbe jer je nije mnogo interesovalo šta jede. A takođe jer je bila zahvalna što nije morala da se sama brine o takvim stvarima; bar u ovom pogledu Robin je bio bolji od njenog oca. "Ne, ne, čekaj", dodala je, setivši se nečega. "Kad Robin stigne kući, biće gladan. Serviraj mu užinu... one mekike i kafu iz Nju Orleansa. Kao u CafQ du Monde."
     Da, gospoža." Kako si ti podmukla, pomislila je Esi, smešeći se samoj sebi. Preostao je još jedan sat i dvanaest minuta.
     Neće biti naodmet da odspava.
     S druge strane, nije joj se spavalo.
     Mogla bi, pomislila je, da postavi opet neka pitanja svom medicinskom programu. Ali zaista nije imala želju da još jedanput sluša o operaciji koja joj predstoji. Uzeće tako veliki komad iz tuđeg tela da bi ga stavili u njeno! Bubreg, jeste. Čovek može to da proda i da mu nešto i ostane. Kao student, Esi je poznavala drugove koji su to učinili, možda bi i sama to učinila da je bila samo još malko siromašnija nego što je, u stvari, bila. Ali, mada je o anatomiji znala jedva nešto više od onoga što je čula od svog oca još dok je držao na krilu, znala je dovoljno da bi bila sigurna da osobi, ili osobama, koje su joj dale sva ona druga tkiva nije preostalo dovoljno da bi ostale u životu. Bilo je to mučno osećanje.
     Gotovo isto toliko mučno kao ono drugo osećanje koje je pratilo saznanje da se, čak i pored medicinskog kompleta, posle ovog nasrtaja na njeno telo od strane noževa Vilme Liderman, ona možda više neće ni vratiti.
     Još jedan sat i jedanaest minuta.
     Esi se ponovo uspravi u krevetu. Bilo da će ostati u životu, ili ne, ona je predana supruga isto kao što je nekada bila predana kći, iako je Robin želeo da se ona pozabavi molitvenim lepezama i Hičijima, ona će to učiniti. Obratila se kompjuterskom terminalu. "Molim, 'Albert Ajnštajn' program."

12.

     Kad je Esi kazala: "Molim 'Albert Ajnštajn' program", pokrenula je čitav niz događanja. Vrlo mali broj ovih događanja bio je vidljiv samo pomoću naših čula. Ona se nisu odigravala u makroskopskom fizičkom svetu, već u jednom univerzumu sastavljenom dobrim delom od električnih naboja i puteva koji su operisali na nivou elektrona. Pojdinačni delići bili su sićušni. Celina nije bila takva, budući da se sastojala od nekih šezdeset milijardi gigabitova informacija.
     U Akademogorsku, profesori mlade S. Ja. uputili su je u tajne, u to vreme vladajuće kompjuterske logike, zasnovane na jonskim optičkim sistemima i magnetnim mehurima. Ona je naučila kako da od svojih kompjutera izmami brojne čudesne stvari. Oni su bili u stanju da pronađu prim brojeve od milion cifara ili izračunavaju vreme nadolska plime u muljevite ravnice u toku hiljadu godina. Reči "Kuća" i "Tatica", naškrabane dečjom rukom, mogli su da pretvore u precizan arhitektonski crtež, i u krojačku lutku u obliku muškarca. Mogli su rotiranjem da okrenu kuću, i dodaju joj verandu za sunčanje, i oblože je štukaturom ili prekriju bršljanom. Mogli su da obriju čoveku bradu, dodaju mu periku, obuku ga u odeću u kojoj igra golf ili plovi na jahti, odlazi u restoran ili u bar. Ti programi su bili čudesni po mišljenju devetnaestogodišnje Semke. Oni su je očaravali. Međutim, ona je otada sazrela. U poređenju sa programima koje je sada sastavljala, za svoju sekretaricu, za "Alberta Ajnštajna", kao i za mnoge svoje klijente, ti prvi programi bili su prave karikature zbog svoje sporosti i grešaka. U njih nisu mogla biti ugrađena integrisana kola pozajmljena od tehnologije Hičija, niti kružni memorijski sistem sa 6x1019 bitova.
     Naravno, čak ni Albert nije stalno koristio svih svojih šezdeset milijardi gigabitova. Pre svega, nisu svi bili za zajedničku upotrebu. Čak i u zajedničkim memorijama nalazile su se desetine hiljada programa, domišljatih i komplikovanih kao Albert, kao i desetine miliona mnogo tupavijih. Program nazvan "Albert Ajnštajn" probijao se kroz više hiljada i miliona programa bez smetnji. Saobraćajni znaci su ga upozoravali kad treba da izbegne zauzeta kola. Putokazi su ga upućivali ka podprogramima i uskladištenoj literaturi kako bi obavio svoje funkcije. Njegova putanja nikad nije bila prava linija. Bila je drvo koje se granalo u pravcu raznih odluka, munja koja se krivudavom linijom kretala i zaokretala. Nije to, u stvari, bila istinska "putanja"; Albert se nikada nije kretao. On se nikada nije nalazio na jednom mestu da bi sa njega mogao da krene. Postavlja se pitanje, u najmanju ruku, da li je Albert uopšte nešto "bio". On nije stalno postojao. Kad bi Robin Brodhed završio razgovor sa njim i isključio ga, on bi prestao da postoji, a njegovi podprogrami obavljali su druge poslove. Kad bi ga ponovo uključio on bi se ponovo uobličio od onih integrisanih kola koja su u tom trenutku bila slobodna, prema programu koji je napisala S. Ja. On nije bio stvarniji nego što je to jedna jednačina, i ne manje stvaran nego što je Bog.
     "Molim..." izrekla je S. Ja. Lavorovna-Brodhed.
     Pre nego što je do kraja izgovorila prvi samoglasnik, ulazni element za prijem zvuka u monitoru uputio je poziv njenom sekretarskom programu. Sekretarica se nije pojavila. Ona je očitala prvi trag imena koje je sledilo...
     "... 'Albert Ajnštajn'..." sravnila ga s uskladištenim komandnim signalom, načinila probabilističku procenu preostalog dela imena i izdala uputstvo. Nije sekretarica samo to obavila. Prethodno je prepoznala glas S. Ja. proverivši da je to stvarno glas ovlašćene osobe... osobe koja ju je sastavila, u stvari. Proverila je da li u memoriji ima nesaopštenih poruka, pronašla nekoliko, i odmerila njihovu hitnost. Hitro je prošla kroz telemetrijski dobivene podatke kako bi ocenila Esino fizičko stanje, pregledala memorisane podatke o njenoj predstojećoj operaciji, odmerila odnos između tih poruka i ove sadašnje naredbe, i ocenila da poruke ne moraju biti saopštene, i da, u stvari, za njih može da se postara Esin elektronski zamenik. Za sve ovo bilo je potrebno vrlo malo vremena, a angažovan je samo delić kompletnog sekretarskog programa. Ona nije morala da se priseća, na primer, kako bi trebalo da izgleda ili kako bi trebalo da joj zvuči glas. Pa o tome nije ni vodila računa.
     Na sekretaričinu komandu probudio se "Albert Ajnštajn".
     U prvom trenutku nije znao da je Albert Ajnštajn. Dok je očitavao svoj program, doznao je o sebi nekoliko stvari. Prvo, da je on interaktivni program za saopštavanje informacija, i na to je izvršio pretragu i pronašao adrese glavnih kategorija informacija koje treba da pruži. Drugo, da je on heurističan i normativan, što ga je obavezivalo da ide i traži pravila, data u obliku "dalje" i "stop" ulaznih elemenata, od kojih zavise njegove odluke. Treće, da je on u vlasništvu Robina... koga takođe zovu Robinet, Rob, Robi, Bob i Bobi... Stetli Brodheda i da će morati s njim da bude u interakciji kao neko ko ga "poznaje". To od Albertovog programa zahteva da pretražuje arhivirane podatke o Robinu Brodhedu, i da ih uči napamet... što je predstavljalo posao koji mu je do tog trenutka oduzeo najviše vremena. Kad je sve ovo bilo obavljeno, otkrio je kako se zove i kakav mu je spoljašnji izgled. Izabrao bi po svojoj volji nešto od ovoga... pulover, ili prljavu debelu sivu majicu; papuče ili pocepane tenis-patike iz kojih je virio jedan prst; čarape je ili oblačio ili nije... i takav bi se pojavio na hologramu monitora, prerušen u pravog Alberta Ajnštajna, sa lulom u ruci, šaljivo radoznalog, blagog pogleda, pre nego što bi zamro poslednji odjek komande.
     "... program."
     Vremena je imao dovoljno. Esi je bilo potrebno gotovo četiri deseta dela sekunde da izgovori njegovo ime.
     Pošto mu se obratila na engleskom, on je na istom jeziku pozdravio. "Dobro..." hitra provera lokalnog vremena, "jutro..." brza procena Esinog raspoloženja i zdravstvenog stanja, "g-đo Brodhed". Da je bila obučena za odlazak u kancelariju, on bi je oslovio sa "Lavorovna".
     Esi ga je odmeravala nekoliko sekundi, što je bilo beskonačno dugo vreme za Alberta. On ga nije traćio. Budući da je bio vremenski podešen program, oni delovi njegovog kapaciteta koji se nisu aktivno koristili u svakoj pikosekundi obavljali su druge poslove. One koji su tog časa bili na redu. Dok je ovde čekao, neki njegovi elementi dobili su dozvolu da pomažu ostalim programima da sastave vremensku prognozu za račun jednog sportskog ribarskog broda koji krće iz moreuza Long Ajlend, da jednoj maloj devojčici objasne konjugaciju francuskih glagola, da "ožive" jednu veštačku seks-bombu za račun jednog bogatog, a uvrnutog, starog usamljenika, i da registruje cene zlata na pekinškoj berzi. Gotovo uvek je bilo i drugih poslova koje je trebalo obaviti. Kad ih nije bilo, tu su bili dosijei sa manje hitnim stvarima na "listi čekanja"... kao što su analiza putanje nuklearne čestice, ispravka putanje nekih asteroida, bilansiranje milion čekovnih knjižica... i tih poslova se prihvatao svaki od onih šezdeset milijardi gigabitova koji je u tom trenutku bio slobodan.
     Albert je bio drukčiji od ostalih Robinovih programa... pravnog savetnika, lekara, sekretarice, psihoanalitičara, ili bilo kog od njegovih kompjuterskih zamenika koji su obavljali poslove umesto Robina Brodheda kad bi Robin bio zauzet ili mu se nije radilo. Albert je sa njima imao mnogo zajedničkih datoteka. Oni su slobodno pretraživali arhive jedni kod drugih. Svako od njih je imao svoj delokrug rada, namenjen posebnim poslovima; ali oni svoje zadatke nisu mogli da izvršavaju jedan bez drugog.
     Osim toga, svi su oni pripadali lično Robinu Brodhedu, i bili podređeni njegovoj volji. Albert je bio toliko vešt da je iz konteksta hvatao smisao i izvodio zaključke o tome šta je važno. U svojim reagovanjima nije bio ograničen samo na ono što mu Robin kaže. Bio je sposoban da, na osnovu svega što je Robin ikada rekao, postavlja vrlo sadržajna pitanja svim njegovim programima. Albert nije mogao da oda neko Robinovo poverljivo saopštenje, niti da ne shvati da je nešto poverljivo. Uglavnom.
     Izuzetaka je bilo. Prvo i prvo, osoba koja je napisala Albertov program lako je mogla da otkuca naredbu za poništenje, i to je i učinila.
     "Robin ti je dao instrukcije da za mene pripremiš izvode", obratila se Esi svojoj tvorevini. "Predaj mi ih sada." Ona je kritički, ali takođe i zadivljeno, posmatrala kako je program koji je ona napisala, klimnuo, počešao se iza uveta čibukom i počeo da govori. Albert je vrlo dobar program, pomislila je s ponosom. A budući da je sastavljen od elektronskih impulsa obučenih u krpe... blago kristalaste dihalkogenide sa strukturom mokre krpe za pranje sudova... Albert je sasvim privlačno izgledao.
     Namestila je svoje cevi kako treba i navalila se na jastuke da bi saslušala šta Albert ima da joj ispriča. Sve je to bilo izvanredno zanimljivo. Čak i za nju, čak i u ovom trenutku kad ... kako beše?... za manje od jednog sata i deset minuta nju će oprati i skinuti joj svu odeću i obrijaće je i privremeno prošiti da bi obavili još jedan atak na njenu privatnu ličnost. Pošto je ona od Albertovog programa ovog puta tražila samo odabrane zapise razgovora koji su već obavljeni, znala je da je on mnoge svoje delove već rasporedio na druge poslove. Ali ono što je preostalo, primetila je ona cepidlačeći, bilo je sasvim solidno. Prelazak sa Alberta u interaktivnom stanju kad očekuje njeno pitanje na Alberta koji se priseća razgovora vođenih sa njenim mužem, obavljen je glatko i bez naglih prekida... ako čovek ne obraća pažnju na one sitne greške što je lula sad najedanput bila upaljena, a čarape navučene preko članaka. Zadovoljna, Esi se usredsredila na program. Nije u pitanju samo jedan razgovor, opazila je. Bilo ih je najmanje tri. Robin je mora biti proveo dosta vremena u razgovoru sa svojim programom iz prirodnih nauka dok je bio u Braziliji, i dok je jednim delom svesti registrovala uzbudljive vesti sa Hiči-neba, drugim delom zadovoljno se u sebi smeškala. Baš je zabavno koliko joj je bilo milo što ima dokaze da on svoj hotelski apartman nije upotrebio u druge svrhe! (Odnosno, bar ne isključivo, popravila se ona.) Ne bi mu se moglo zameriti da je umesto ovoga bio izabrao neku živu osobu za društvo. Čak i žensku osobu. Pod ovim okolnostima, kad glavni partner nije u stanju da može baš mnogo da pruži, i ona bi se sigurno osećala slobodna da učini to isto. (To jest, ne sigurno. U Esi je još preostalo dosta od one nekadašnje sovjetske izveštačenosti da bi bilo mesta bar za sumnju u tom pogledu.) Međutim, ona je sebi priznala da joj je milo, a zatim je prionula da sluša one istinski fascinantne stvari o kojima je bila reč. Tolike se stvari događaju! Toliko toga treba asimilovati!
     Prvo, ti Hičiji. Hičiji na Hiči-nebu nisu bili Hičiji! To jest, bar oni starci to nisu bili. To je dokazano uz pomoć testiranja DNK, Albert je ozbiljno uveravao njenog muža, i pri tom podvlačio svoje tvrđenje zamahujući lulom. Bio-testovi nisu pružili odgovor već ih stavili pred jednu zagonetku, pošto osnovni hemizam nije bio kao kod ljudskih bića, a nije se ni u dovoljnoj meri razlikovao da bi poticao od stvorenja koja su se razvila u okolini neke druge zvezde. "Takođe se", kazao je Albert, odbijajući dimove, "postavlja pitanje Hiči-sedišta. Ono ne odgovara ljudskim bićima. Ali isto tako ne odgovara ni starcima. Pa onda, za koga je napravljeno? Avaj, Robine, to mi ne znamo."
     Nešto je zatreperilo, čarape su nestale, lula se bila ugasila i sad Albert, paleći je ponovo, govori o molitvenim lepezama. Albert nije, saopštio je izvinjavajući se, uspeo da odgonetne zagonetku tih lepeza. Literatura o njima bila je ogromna, ali on je ipak celu pretražio. Primenjene su sve moguće vrste energije i svi mogući aparati. Ali one su ostale neme. "Teorijski gledano je moguće", kazao je Albert, paleći lulu, "da su sve lepeze koje su nam Hičiji ostavili bile tako izabrane da bi nas možda stavile na Tantalove muke. Ja u to ne verujem. Raffiniert ist der Herr Hietschie, aber Boschaft ist er nicht."
     Uprkos svemu, Esi se glasno nasmejala. Der Herr Hietschie, ma nemoj! Je li to ona u svoj program unela smisao za šalu! Pomislila je da ga prekine i da mu naredi da joj pokaže odeljak sa instrukcijama, ali taj deo razgovora je već bio prošao i sad je jedan malo manje nabrčkani Albert govorio o astrofizici. Ovde Esi gotovo začepi uši, jer joj je ubrzo bilo dosta tih čudnih priča iz kosmologije. Da li je vaseljena beskonačna ili ograničena? To je se baš nije naročito ticalo. Da li je neka velika količina mase "nedostajala", u tom smislu da količina mase koja se može videti ne može da objasni poznata dejstva gravitacionih sila? U redu, onda neka i dalje nedostaje. Esi nije osećala potrebu da ide da je traži. Nečije fantaziranje o olujnim kretanjima elementarnih čestica, mezotrona, pa onda nečija ideja ... nekoga po imenu Klube... da se masa može stvarati iz ničega, to je nju vrlo malo zanimalo. Ali kad se razgovor poveo o crnim rupama, ona poče vrlo pažljivo da sluša. Nju zapravo sama tema nije zanimala. Nju je zanimalo zašto se Robin za nju zanima.
     A to je, priznala je sama sebi dok je Albert i dalje trabunjao, vrlo sitničarski s njene strane. Robin nije podlo skrivao svoje tajne. On joj je odmah ispričao o ljubavi svog života, o ženi po imenu Džil-Klara Mojnlin koju je ostavio u jednoj crnoj rupi... ispričao joj je, u stvari, mnogo više nego što je želela da zna.
     Kazala mu je: "Dosta".
     Istog časa trodimenzionalni lik u holografu zastade usred reči. Učtivo je gledao u nju, čekajući dalje naredbe.
     "Alberte", upitala je ona oprezno, "zašto si mi ispričao da Robin proučava problem crnih rupa?"
     Lik se nakašljao. "Pa, g-đo Brodhed", reče Albert, "ja sam vam reprodukovao snimak pripremljen posebno za vas".
     "Ne mislim ovaj put. Zašto si mi dobrovoljno dao tu informaciju onaj put?"
     Albert se razvedrio i pokorno kazao: "Ta direktiva nije potekla od moga programa, gospoža".
     "Tako sam i mislila! Ti si bio u vezi sa psihoanalitičkim programom!"
     "Da, gospoža, onako kako ste me vi programirali da postupim."
     "I kakvu je svrhu imala ova intervencija od strane programa Sigfrid fon Šrink?"
     "Nisam sasvim siguran... ali", dodao je on brzo, "možda mogu da pokušam da pogodim. Možda bi po Sigfridovoj proceni vaš muž trebalo da bude iskreniji prema vama."
     "Tom programu nije naloženo da se stara za moje psihičko zdravlje!"
     "Ne, gospoža, ne vaše, već vašeg muža. Gospoža, ako želite dodatne informacije, ja bih predložio da konsultujete taj program, a ne mene."
     "Mogu ja i više od toga!" planu ona. I zaista je mogla. Mogla je da izgovori tri reči... Daite gorod Polimat, pa bi i Albert, i Harijet, i Sigfrid fon Šrink, svi Robinovi programi do poslednjeg bili podvedeni pod njen sopstveni snažni program, Polimat, onaj isti kojim se poslužila da njih sastavi prvo i pre svega, anulirajući program koji je sadržavao sve njihove instrukcije. A onda neka probaju da joj ovako prepredeno izvrdavaju! Onda neka vide da li bi mogli da zadržavaju neke poverljive podatke u svojim memorijama! Onda... "Bože Gospode", reče Esi naglas, "to ja planiram kako da naučim pameti svoje sopstvene programe!"
     "Gospoža?"
     Ona se zagrcnu. Bilo je to nalik na smeh, gotovo jecaj. "Ne", rekla je, "poništi ono gore. Ja mislim da je tvoj program sasvim dobar, Alberte, isto kao i onaj psihoanalitički. Ako psihoanalitički program smatra da Robin treba da se oslobađa unutarnje napetosti, ja tu neću da se mešam i ljubopitljivo zavirujem. Više", dopuni ona svoje reči, pošteno.
     Bilo je čudno, ali za Esi Lavorovnu-Brodhed "poštenje" je bilo važno, čak i u opštenju sa njenim "rukotvorinama". Program kao što je Albert Ajnštajn bio je veliki, složen, istančan, i moćan. Čak ni S. Ja. Lavorovna nije mogla da napiše takav program sama; za to joj je bila potrebna pomoć Polimata. Program kao što je bio Albert Ajnštajn učio je, i rastao, i redefinisao svoje zadatke tokom vremena. Čak ni njegova stvoriteljka nije mogla da kaže zašto on daje ovu, a ne onu informaciju. Moglo se samo uočiti da on funkcioniše, i o njemu se mogao donositi sud po tome kako izvršava primljene naredbe. Nije bilo pošteno svaljivati na njega krivicu, a Esi nije mogla da bude tako nepoštena.
     Ali, dok se nemirno premeštala s jednog mesta na drugo na svojim jastucima (preostalo je još dvadeset dva minuta!) pomislila je kako ni svet nije baš sasvim bio pošten i fer prema njoj. Uopšte nije bio fer! Nije fer što se sva ta bajoslovna čuda pojavljuju pred svetom... upravo sada. Nije fer što se očituju te opasnosti i zabune, upravo sada, kad ona možda neće doživeti da vidi kako će se sve razrešiti. Da li se može raspraviti stvar sa Pejterom Herterom? Da li će ostali članovi njegove grupe biti spaseni? Da li će svemirski istraživači i pouke koje sadrže molitvene lepeze omogućiti da Robin uradi sve one stvari koje je obećao, da nahrani svet, da svi budu zbrinuti i srećni, da dozvoli ljudskoj rasi da istražuje kosmos? Toliko pitanja, a još danas pre smirenja sunca ona će možda već biti mrtva i nikada neće doznati odgovore na njih. To nije bilo fer, sve to zajedno. A najmanje je bilo fer što ukoliko umre na ovoj operaciji, nikada neće saznati, istinski, koju bi od njih dve Robin izabrao, ako bi se nekako ponovo pronašla njegova izgubljena ljubav.
     Shvatila je da vreme izmiče. Albert je strpljivo sedeo u holografu, pokrećući se samo s vremena na vreme da bi sisao svoju lulu ili se počešao zavlačeći ruku pod svoj široki džemper... da bi je podsetio, u stvari, da još uvek stoji u pripravnosti.
     Esina štedljiva kibernetičarska duša ljutito joj je naređivala da ili koristi usluge programa ili neka ga isključi... kakvo užasno rasipanje mašinskog vremena! Ali ona je oklevala. Bilo je još pitanja koja je htela da postavi.
     Na vratima se pojavila bolničarka. "Dobro jutro, g-đo Brodhed", kazala je kad je videla da je Esi potpuno budna.
     "Je li vreme?" upitala je Esi, a glas joj je iznenada postao nesiguran.
     "O, ne, ima još nekoliko minuta. Možete da nastavite sa svojom mašinom ako želite."
     Esi je zavrtela glavom. "Nemam zašto", odgovorila je i oslobodila program. To je bila odluka nasumce doneta. Nije joj palo na pamet da bi neka od nepostavljenih pitanja mogla biti izuzetno važna.
     A kad je Albert Ajnštajn bio oslobođen on nije sebi dozvolio da se odmah dezintegriše.
     "Celina se nikada ne izrekne o bilo čemu", rekao je Henri Džejms. Albertu je Henri Džejms bio poznat samo kao adresa, informacija u koju nikada nije imao prilike da zaviri. Ali on je shvatao značenje ovog pravila. On nikada nije mogao da izrekne sve o bilo čemu, čak ni pred svojim gospodarem. Ne bi bio u skladu sa načinom na koji je programiran, kad bi to učinio.
     Ali koji deo celine da odabere?
     Na svom najnižem strukturnom nivou, Albert je imao ulazne elemente koji su propuštali podatke izvesne određene "važnosti" dok su drugi bili odbacivani. Vrlo jednostavno. Međutim, program je bio redundantan. Neke podatke je prihvatao kroz nekoliko ulaza, ponekad čak kroz stitnu različitih ulaza; i kad bi neki ulazni elementi kazali "dalje", a drugi kazali "stop", šta je trebalo da učini program? Postojali su algoritmi za određivanje važnosti, ali u izvesnim složenim situacijama algoritmi su predstavljali preterano opterećenje čak i za domišljatost svih onih šezdeset milijardi gigabitova... odnosno univerzuma punog jedinica informacija; Majer i Štokmajer su dokazali, odavno, da bez obzira na snagu kompjutera, postoje problemi koji se ne mogu rešiti tokom života svemira. Albertovi problemi nisu bili baš toliko ogromni. Ali on nije mogao da pronađe algoritam koji bi rešio njegov problem, na primer, da li da pominje pitanje zamršenih implikacija koje primena Mahovog principa ima na istoriju Hičija. Još nešto gore. On je bio privatno vlasništvo. Bilo je zanimljivo da svoja nagađanja o toj temi prenese jednom čisto naučnoistraživačkom programu. Ali to njegov osnovni način programiranja nije dozvoljavao.
     I tako se Albert nije dezintegrisao gotovo čitavu jednu mikrosekundu, razmatrajući još jedanput svoje opcije. Da li bi trebalo, kad ga Robin sledeći put pozove, da mu svojevoljno izrazi svoje bojazni u pogledu potencijalno zastrašujuće istine koja se krije iza Hiči-neba?
     Nije uspeo da donese neki zaključak ni za čitav jedan hiljaditi deo sekunde, a njegovi delovi su bili potrebni na drugoj strani.
     Stoga je Albert dao sebi dozvolu da se rastavi na delove.
     Ovaj deo uputio je u sporu memoriju, onaj deo usmerio prema tekućim problemima već kako je bilo potrebno, sve dok se čitav Albert Ajnštajn nije zagnjurio među 6x1019 bitova, kao pesak u vodi, tako da nije ostala ni jedna jedina mrlja. Neki od njegovih programa pridružiše se drugim programima u simuliranju ratne igre, u kojoj je na Ki Vest izvršena invazija od strane ostrva Veliki Kajman. Neki odoše da pomažu programu kontrole saobraćaja kod Dalas-Fort Vorta, dok se avion Robina Brodheda spremao za sletanje. Mnogo, mnogo docnije, neki od njih pomagali su pri nadgledanju Esinih vitalnih funkcija u trenutku kad je dr Vilma Liderman napravila prvi rez. Jedan sitan delić, mnogo sati kasnije, pomagao je da se razreši misterija u vezi sa molitvenim lepezama. A najprostiji, najprimitivniji, najsićušniji delić ostao je da nadgleda program koji je pripremao kafu sa ostrva Akadija i uštipke koji će čekati spremni kad Robin naiđe, i koji će se postarati da kuća bude čista. Šezdeset milijardi gigabitova umeju mnogo toga da rade. Čak i da peru prozore.

13.

     Voleti nekoga je dar neba. Oženiti se nekim to znači potpisati ugovor. Onaj deo mene koji je voleo Esi, voleo je svim srcem, osetio je bol i strah kad se ponovo razbolela, i zamah silne radosti kad je pokazala znake oporavka. Imao sam puno prilika da ispoljim i jedno i drugo osećanje. Esi je dva puta umrla u toku operacije pre nego što sam ja uspeo da stignem kući, i jedanput, dvanaest dana kasnije, kad su morali ponovo da intervenišu. Tom prilikom su namerno izazvali kliničku smrt. Zaustavili rad srca i disanje, i održavali samo mozak u životu. I svaki put kad su je reanimacijom povratili plašio sam se pomisli da će ostati živa... jer ako bude živa to znači da bi mogla još jedanput da umre, a ja to ne bih mogao da podnesem. Međutim, lagano, s mukom, ona poče da dobija u težini, i Vilma mi je saopštila da se sreća preokrenula, kao kad ona spirala u Hiči- brodu počinje da se žari na pola puta, pa znate da ćete putovanje preživeti. Čitavo to vreme, nedelje za nedeljama, proveo sam cunjajući po kući, kako bih bio tu čim Esi bude mogla da me vidi.
     I sve vreme, onaj deo mene koji je potpisao bračni ugovor sa njom ljutio se zbog ove obaveze, želeći da bude slobodan.
     Kako to čovek da objasni? Bila je to dobra prilika da se pojavi osećanje krivice, a krivica je osećanje koje se kod mene pojavi vrlo lako... kao što mi je moj psihoanalitički program stalno ponavljao. A kada sam otišao da vidim Esi koja je izgledala kao sopstvena mumija, srce mi se ispunilo radošću i brigom, dok mi osećanje krivice i ljutnje zavezaše jezik. Dao bih svoj život da ona ozdravi. Ali ta strategija se činila praktično nemogućom, odnosno bar ja nisam video na koji bi se način to postiglo, dok je drugi deo mene, opterećen osećanjem krivice i neprijateljskog raspoloženja, želeo da bude slobodan i dalje uz Klaru, i smišljao kako bi nekako opet mogao da je pronađe.
     Međutim, Esi se oporavljala, stvarno. I brzo se oporavljala. Upale kese ispod očiju popuniše se i ostadoše samo modrice. Cevi joj povadiše iz nizdrva. Jela je kao neko prase. Pred mojim očima počinjala je da se popunjava, grudi počeše da bubre, bokovi opet stekoše snagu da uzdrhte. "Moje čestitke doktoru", rekao sam Vilmi Liderman pošto sam je uhvatio kad je dolazila da poseti svog pacijenta.
     Ona kiselo odgovori: "Da, dobro napreduje."
     "Ne dopada mi se način na koji to kažete", rekoh. "U čemu je stvar?"
     Ona ublaži ton. "Ništa, zaista, Robine. Svi su joj testovi u redu. Međutim, ona toliko žuri!"
     "To je dobro, zar ne?"
     "Do određene granice. A sada", dodala je, "moram da uđem da vidim svog pacijenta. Ustaće iz kreveta za koji dan i, možda se, vratiti na normalu za nedelju ili dve." Kako su to bile lepe vesti! A kako sam ih ja preko volje primio.
     Tokom svih tih nedelja nešto se nadnosilo nada mnom. Ponekad je izgledalo kao zla kob, kao Pejter Herter koji ucenjuje čovečanstvo a ono nije u stanju da mu se odupre, ili kao da su se Hičiji ljutito uskomešali zato što smo provalili u njihov složeni privatni svet. Ponekad mi se činilo da je to dragocena šansa, primljena na dar, nove tehnologije, nove nade, nove čudesne stvari za istraživanje i korišćenje. Mislite da sam razlikovao nadanja od nespokojstva, je l' da? Nije tačno. I jedno i drugo me je đavolski plašilo. Kao što je govorio dobri stari Sigfrid fon Šrink, ja imam mnogo talenta kako za osećanje krivice tako i za osećanje nespokojstva.
     A sve u svemu, imao sam prilično razloga za nespokojstvo. Ne samo zbog Esi. Kada dospete u izvesno životno doba stičete, meni se čini, pravo da vam neke stvari u životu budu u stabilnom stanju. Kao na primer? Kao na primer novac. Ja sam bio navikao na velike pare, a evo sad mi moj kompjuterski advokat govori kako moram da pazim kako trošim. "Ali ja sam Hansonu Boveru obećao milion u gotovu", kazao sam, "i ja ću mu ga isplatiti. Prodaj neku glavnicu."
     "Prodao sam glavnicu, Robine!" Nije bio ljut. Nije bio tako programiran da bi mogao istinski da bude ljut, ali mogao je da bude potišten, i bio je.
     "Pa onda prodaj još. S čim bi bilo najbolje raščistiti?"
     "Nema toga što bi bilo 'najbolje'. Rudnici hrane su u gubitku zbog požara. Uzgajališta riba se još nisu oporavila od gubitka onih mladica. Kroz mesec ili dva..."
     "Meni novac ne treba kroz mesec ili dva. Prodaj." I kad sam potpisao nalog i telefonirao Boveru kako bih znao gde da mu pošaljem njegov milion, on se izgleda iznenadio.
     "Imajući u vidu korake koje preduzima Korporacija Kapija", kazao je on, "ja sam mislio da ćete odustati od našeg dogovora."
     "Nagodba je nagodba", kazao sam ja. "Neka slovo zakona malo pričeka. Ono ne znači mnogo sve dok Kapija ima pravo preče kupovine nada mnom."
     On smesta postade podozriv. Šta je to zbog čega ljudi postaju podozrivi baš onda kad se naročito trudim da budem ljubazan? "Zašto hoćete da odložite sprovođenje slova zakona?", upitao je, trljajući se uznemireno po temenu... je li opet bilo preplanulo od sunca?
     "Ne da ja to 'hoću'", kazao sam, "jednostavno to je sve jedno. Čim vi povučete svoju sudsku zabranu i Kapija će odustati od svojih."
     Pored Boverovog smrknutog lica, pojavila se moja sekretarica. Ona je izgledala kao Dobri Anđeo iz crtanog filma koji šapuće na uvo Boveru, ali, u stvari, se meni obratila: "Šezdeset sekundi do opomene g. Hertera", saopštila je.
     Bio sam zaboravio da nam je stari Pejter poslao još jedno od svojih upozorenja četiri sata pre napada. Rekao sam Boveru: "Vreme je da se pripremimo za narednu ćušku Pejtera Hertera", i zaključio razgovor... baš mene briga da li se on setio, ja sam samo hteo da zaključim ovaj razgovor. Mnogo pripreme nije bilo potrebno. Bilo je promišljeno... ne, bilo je uljudno... od starog Pejtera što nam svaki put šalje opomenu, a onda stupa u dejstvo tačno na vreme. Međutim, opomena je bila važnija za pilote aviona i vozače automobila nego za one koji su sedeli kod kuće kao ja.
     Međutim, tu je bila Esi. Provirio sam na vrata da vidim da možda ne prima infuziju, ili je kateteriziraju ili hrane. Ništa od toga. Ona je spavala... sasvim normalnim snom, njena duga tamno plava kosa bila je rasuta oko nje, i lagano je hrkala. I vraćajući se u udobnu stolicu ispred kompjuterskog pulta osetih u glavi Pejtera.
     Postao sam odličan poznavalac ovakvih invazija uma. Nije to bila neka posebna veština. Čitava ljudska rasa je postala takva, u toku ovih dvanaest godina, još otkako je ono ludo dete, Von, počelo da odlazi na izlete na Fabriku hrane. Njegovi napadi su bili najgori, zato što su tako dugo trajali i zato što smo sa njim delili njegove snove. Snovi imaju moć; snovi su neka vrsta oslobođenog ludila. Nasuprot tome, onaj lagani "ubod" koji nam je poslala Žanina Herter nije bilo ništa, a doze Pejtera Hertera od tačno dva minuta nisu bile gore od semafora u saobraćaju... zastanete za trenutak, i nestrpljivo čekate da prođe, a zatim nastavljate svojim putem. Od Pejtera sam uvek osećao samo ono što je i on osećao... ponekad zavijanje u crevima kao kod starih ljudi, ponekad glad ili žeđ, jednom oslabelu, ljutitu seksualnu žudnju jednog starca, potpuno usamljenog. Kad sam seo, sećam se da sam u sebi rekao da se ovog puta nije osećalo uopšte ništa. Najviše bi se moglo uporediti sa laganom vrtoglavicom, kao kad dugo čučite na jednom mestu, pa kad ustanete morate da sačekate dok ne prođe. Ali nije prolazila. Osećao sam zamagljenost kao da gledam sa dva para očiju, i neodređen bes i nezadovoljstvo starca ... bez reči; samo nekakav zvuk, kao da mi neko šapuće nešto što ne mogu da čujem.
     Nikako nije prestajalo. Zamagljenost se povećala. Počeo sam da se osećam nekako izdvojen, gotovo pomahnitao. Ona udvostručena slika pred očima, koja nikada nije oštra i jasna, počela je da prikazuje stvari koje nikada dotada nisam video. Ne realne stvari. Halucinantne stvari. Žene sa kljunovima kao u ptica grabljivica. Velika svetlucava metalna čudovišta koja su mi se kotrljala ispred očnih kapaka. Maštanja. Snovi.
     Odmerena opominjuća doza u trajanju od dva minuta iskočila je iz koloseka. Kučkin sin je bio zaspao u onom ležaju.
     Hvala Bogu što stari ljudi pate od nesanice! Ovo nije trajalo osam sati, samo nešto više od jednog.
     Ali trajalo je šezdeset i nekoliko neprijatnih minuta. Kad sam osetio kako neželjeni snovi nestaju bez traga iz moje svesti, i kada sam bio siguran da su nestali, odjurio sam u Esinu sobu. Ona je bila potpuno budna, i ležala na jastucima. "Ja sam dobro, Robine", kazala je odmah. "San je bio zanimljiv. Prijatna promena u odnosu na moje sopstvene snove."
     "Ubiću to staro kopile", rekoh ja.
     Esi zatrese glavom i pogleda me sa širokim osmehom na licu. "Nije izvodljivo", reče ona.
     Pa dobro, možda i nije. Ali čim sam se uverio da je Esi dobro, pozvao sam Alberta Ajnštajna: "Treba mi savet. Može li se uopšte išta učiniti da se zaustavi Pejter Herter?"
     On se počeša po nosu.
     "Misliš direktnom akcijom, pretpostavljam. Ne, Robine. Ne pomoću nečega čime sada raspolažemo."
     "Neću to da čujem! Mora biti da nešto postoji!"
     "Dabome, Robine", reče on polako, "ali mislim da ti postavljaš pitanje pogrešnom programu. Indirektni koraci bi mogli da imaju dejstva. Koliko sam ja razumeo, ti imaš neke nerešene probleme pravne prirode. Kad bi mogao da ih razrešiš, možda bi mogao da iziđeš u susret Herterovim zahtevima i na taj način ga zaustaviš."
     "To sam pokušao! Stvar je upravo obrnuta, do sto đavola! Kad bih uspeo da nagovorim Hertera da prestane, onda bih ja možda nagovorio Korporaciju Kapija da mi vrati pravo nadzora. Za to vreme on nas sve dobro zavitlava, i ja želim da to prestane! Zar ne postoje neke smetnje koje bismo mogli da emitujemo?"
     Albert je sisao svoju lulu. "Mislim da ne, Robe", rekao je napokon. "Nemam dovoljno podataka."
     Mene je to zgranulo. "Ti se ne sećaš kako to izgleda?"
     "Robine", reče on strpljivo. "Ja ne osećam ništa. Za tebe je važno da ne smetneš s uma da sam ja samo kompjuterski program. I pri tom nisam pravi program s kojim treba razgovarati o tačnoj prirodi signala koje šalje g. Herter... tvoj psihoanalitički program bi bio od veće pomoći. U analitičkom smislu ja znam šta se dogodilo... ja imam izmerene podatke o toj radijaciji. U iskustvenom smislu, nemam ništa. Na inteligentnu mašinu to ne deluje. A svako ljudsko biće osetilo je nešto. Postoje dokazi da su i sisari koji poseduju veći mozak... ostali primati, delfini, slonovi... takođe bili uznemireni; a možda i drugi sisari, mada su dokazi nepotpuni. Ali ja to nisam neposredno iskusio... Što se tiče emitovanja nekih smetnji, to da, možda bi se to moglo uraditi. Ali kakvo bi dejstvo to imalo, Robine? Vodi računa o tome da bi ometajući signal bio upućen sa neke obližnje tačke, a ne sa tačke udaljene dvadeset pet svetlosnih dana; ako g. Herter može da ga skrene s puta, šta bi jedan signal izbačen nasumce učinio okolnim punktovima?"
     "Bilo bi opasno, pretpostavljam."
     "Dabome, Robine. Verovatno opasnije nego što pretpostavljaš, ali ne mogu da kažem bez eksperimentalne provere. Subjekti bi morali da budu ljudska bića, a ja takve eksperimente ne mogu da obavljam."
     Iza mene se začu Esin glas, koji reče s ponosom: "Da, naravno da ti ne možeš, jer ko bi to bolje znao od mene?"
     Prišla mi je bila nečujno, hodajući bosa po debelom tepihu. Na sebi je imala dugačku kućnu haljinu, a kosa joj je bila uvijena u turban. "Esi, šta kog đavola ti radiš, zašto si ustala iz kreveta?" pobunio sam se ja.
     "Moj krevet mi je užasno dosadio", odgovorila je ona, masirajući mi prstima uvo, "naročito zato što sam u njemu sama. Šta planiraš za večeras, Robine? Jer, ako bi me pozvao, ja bih volela da radim isto što i ti."
     "Ali..." rekoh ja, "Esi..." rekoh, a u stvari sam hteo da kažem ili "Ti to još ne bi trebalo da radiš!" ili "Ne pred kompjuterom!" Nije mi dala priliku da rešim koju od ove dve stvari da kažem. Nagla se i priljubila svoj obraz uz moj, možda zato da bih mogao da osetim kako se ponovo bio zaokruglio.
     "Robine", reče ona veselo, "meni je mnogo bolje nego što ti misliš. Možeš da pitaš doktorku, ako želiš. Ona će ti reći kako sam vrlo brzo prezdravila." Okrenu glavu da me na brzinu poljubi i dodade: "Imam neke svoje poslove koje hoću da obavim u toku narednih nekoliko sati. Molim te nastavi da dotle ćaskaš sa svojim programom. Sigurna sam da Albert ima da ti saopšti mnogo zanimljivih stvari, zar ne, Alberte?"
     "Dabome, g-đo Brodhed", saglasi se program, veselo odbijajući dimove iz svoje lule.
     "Pa, onda, to je sređeno." Ona me potapša po obrazu i okrete se od mene, i moram da kažem da ni najmanje nije izgledala bolesna dok je odlazila natrag u svoju sobu. Kućna haljina nije bila na njoj zategnuta, ali je isticala oblike njenog tela, a ti oblici njenog tela bili su zaista divni. Nisam mogao da poverujem da su skinute naslage zavoja s njene leve strane, ali oni se nisu primećivali.
     Iza mojih leđa, moj program iz prirodnih nauka se nakašlja. Ja se okretoh, a on je, žmirkajući, odbijao dimove iz svoje lule.
     "Tvoja žena vrlo dobro izgleda, Robine", reče on, mudro klimajući.
     "Ponekad Alberte", uzvratih ja, "ne znam do koje si mere ti antropomorfan. No, dobro. Kakve to vrlo zanimljive stvari želiš da mi ispričaš?"
     "Koje god želiš da čuješ, Robine. Da li da produžim da govorim o stvarima u vezi sa Pejterom Herterom? Postoje i neke druge mogućnosti kao, na primer, destrukcija. Hoću reći, ostavljajući za trenutak po strani pravne komplikacije, bilo bi moguće izdati naredbu brodskom kompjuteru, poznatom pod imenom Vera, da raznese rezervoare sa gorivom na orbitalnoj letelici."
     "Ama nemoj, do đavola! Tako bismo uništili najveće blago koje smo dosad pronašli!"
     "Dabome, Robine, i još gore od toga. Šansa da jedna spolja ubačena eksplozija ošteti instalacije koje upotrebljava g. Herter, vrlo je mala. To bi moglo samo da ga razbesni. Ili da ga tamo 'uklješti', pa da radi što hoće, do kraja života."
     "Ostavi to! Zar nemaš nešto lepo da mi ispričaš?"
     "U stvari, Robine", iskezi se on, "imam. Pronašli smo naš Rozetski kamen." On se rastvori u šarene tačkice i nestade. Kad se umesto njega na hologramu pojavi jedna sjajna masa vretenastog oblika, ljubičaste boje, on reče: "Ovako izgleda početak jedne knjige."
     "Ne vidi se ništa!"
     "Nisam još počeo prikazivanje", objasni on. Po visini, oblik me je nadmašivao, a debljina mu je bila otprilike upola manja. Zatim je počeo da se menja pred mojim očima; boja se proredila i postala providna, a onda su počele da se pojavljuju jedna, dve, tri pege, tačke jasno crvene boje koje se uskovitlaše i obrazovaše spiralu. Začulo se neko tužno cvrčanje, kao zvuk telemetrijskih instrumenata ili kao pojačano piskutanje malih tropskih majmuna. Onda se slika stabilizovala. Više se nije čuo nikakav zvuk. Albertov glas progovori:
     "Ovo sam ja zaustavio sliku, Robine. Verovatno je ovo neki jezik, ali mi još nismo uspeli da iz njega izolujemo semantičke jedinice. Međutim, sam 'tekst' je jasan. Ima sto trideset sedam ovih sjajnih tačaka. A sad gledaj, pustiću knjigu da ide dalje."
     Spirala sastavljena od 137 sićušnih zvezdica udvostručila se. Još jedan kotur tačkica podiže se iznad onih prvih i pope do vrha vretenastog oblika, i tamo ostade. Onaj jezik nalik na cvrčanje ponovo se začu a prvobitna spirala poče da se širi, i svaka tačkica poče da opisuje sopstvenu spiralnu putanju. Kad se to završilo videla se jedna velika spirala, sastavljena od 137 manjih spirala, sastavljenih od po 137 tačkica. Zatim cela ta šara crvene boje pređe u narandžastu boju i zaustavi se.
     "Hoćeš li da pokušaš da ovo rastumačiš, Robine?"
     "Pa, toliko baš ne umem da brojim. Ali čini se da je 137 puta 137, je l' tako?"
     "Dabome, Robine. 137 na kvadrat, što znači ukupno 18.769 tačkica. A sad gledaj."
     Kratke zelene linije presekoše spiralu na deset segmenata. Jedan segment se podiže, naviše, zatim se spusti na dno vretenastog oblika i opet dobi crvenu boju. "Ovo ne iznosi tačno deseti deo onog broja, Robine", reče Albert. "Kad se prebroji vidi se da ima 1840 tačkica na dnu. Sad ću da nastavim." Ponovo slika u sredini promeni boju, ovog puta postade žuta. "Obrati pažnju na gornji deo slike." Ja pažljivo pogledah, i videh da je prva tačkica postala narandžasta, treća žuta. A onda je slika u središnjem delu počela da rotira oko vertikalne ose obrazujući trodimenzionalni stub spirala. "Sad imamo ukupno 137 tačkica dignutih na kub u središnjoj figuri. Posle ovoga", reče Albert ljubazno, "postaje malo dosadno za gledanje. Pustiću da ide brže." I pustio je, i tačkaste šare su lepršale unaokolo pa se razdvajale, boje su se menjale od žute do tamnozelene kao avokado, od tamnozelene kao avokado do zelene, od zelene do vodeno plave, od vodeno plave do plave i tako redom kroz ceo spektar, gotovo dva puta. "Vidiš li šta sad imamo? Tri broja, Robine. 137 u sredini. 1840 dole u dnu, 137 na osamnaesti, što je grubo uzev isto što i 10 na trideset osmi, tamo na vrhu. Odnosno, redom, tri vandimenzionalna broja: strukturna konstanta, odnos između protona i elektrona i bron čestica u vasioni. Robine, upravo si slušao kratak kurs iz teorije čestica koji je održao nastavnik-specijalista za Hičije!"
     Ja izrekoh, "Moj Bože!"
     Albert se ponovo pojavio na ekranu, blistajući. "Tačno tako, Robine", rekao je.
     "Ali Alberte! Da li to znači da umeš da pročitaš sve molitvene lepeze?"
     On se snuždi. "Samo one najprostije", reče tužno. "Ova je, u stvari, bila najlakša. Ali ono što dolazi posle toga je sasvin jednostavno. Pročitaćemo sve lepeze i snimiti na trake. Tražićemo korespondance. Pravićemo semantičke hipoteze i testirati ih u svim kontekstima do kojih možemo da dođemo... uspećemo, Robine. Ali će možda malo potrajati."
     "Ja ne želim da potraje", zarežao sam.
     "Dabome, Robine, ali prvo se svaka lepeza mora pronaći, pa pročitati, pa snimiti na traku, pa kodirati radi upoređivanja mašinskim putem, a zatim..."
     "Neću da slušam", rekao sam. "Samo nastavi tako... u čemu je stvar?"
     Izraz lica mu se promenio. "Radi se o finansiranju, Robine", reče on izvinjavajući se. "Ovde se mašine mnogo koriste."
     "Samo nastavi! Sve dok možeš. Narediću Mortonu da proda još koju glavnicu. Šta još ima?"
     "Nešto lepo, Robine", zasmeja se on, i poče da se smanjuje sve dok ne postade samo malo lice u uglu holografa. Boje pokuljaše u središte displeja i pretopiše se u garnituru kontrolnih uređaja Hičija, prikazujući i jednu raznobojnu šaru na pet od ukupno deset polja. "Znaš šta je ovo, Robine? Ovde su predstavljeni svi letovi sa Kapije za koje se zna da su se završili na Hiči-nebu. Svi uzorci koje vidiš identični su kod svih sedam misija za koje se zna. Ostali se razlikuju, ali može se s pravom nagađati da oni nisu direktno povezani sa određivanjem kursa."
     "Šta ti kažeš, Alberte?" zatražih ja njegovo mišljenje. Uhvatio me je nespremnog. Ustanovio sam da sam počeo da se tresem. "Hoćeš da kažeš da bismo ako kontrolne uređaje podesimo tačno prema ovoj šari mogli da odletimo do Hiči-neba?"
     "Nula zarez devedeset pet odsto, da, Robine", zaklima on. "I ja sam već identifikovao tri svemirska broda, dva na Kapiji i jedan na Mesecu, koji prihvataju ovaj kurs."
     Obukao sam džemper i krenuo u šetnju dole do vode. Nisam više ništa hteo da čujem.
     Uređaj za veštačku kišu je bio uključen. Odbacio sam cipele kako bih mogao da osetim pod nogama natopljenu travu meku kao jastuk, i posmatrao kako neki dečaci love grgeče uz obalu Najaka, i pomislio sam: evo šta sam kupio izlažući svoj život opasnosti na Kapiji. A plativši Klarinim životom.
     Pa onda: Da li želim sve ovo da rizikujem, i svoj život, opet?
     Ali ovde se nije radilo o tome da li "želim". Ako bi jedan od onih brodova hteo da ide na Hiči-nebo, a ja mogao da platim donde put ili da se prokrijumčarim, ja bih krenuo.
     Onda je progovorio zdrav razum, i ja sam shvatio da, ipak, ne bih mogao. Ne u mojim godinama. I ne imajući na umu stav Korporacije Kapija prema meni. I, u prvom redu, ne na vreme. Asteroid Kapija ima putanju koja zaklapa prav ugao sa ekliptikom za malo. Na njega se sa Zemlje stiže posle napornog i dugog putovanja; koristeći Hofmanove krive potrebno je dvadeset ili više meseci, pri forsiranom ubrzanju više od šest. Kroz šest meseci oni brodovi bi već otišli i vratili se natrag.
     Ukoliko bi se vratili, razume se.
     Jasna svest o tome donela mi je olakšanje ali isto tako i bolestan osećaj gubitka izmešan sa žudnjom.
     Sigfrid fon Šrink mi nikada nije rekao kako da se oslobodim osećanja ambivalencije (odnosno krivice). Rekao mi je, doduše, kako da se s njima nosim. Recept se sastoji, uglavnom, u tome da se pusti da se dogode. Pre ili kasnije oni sami sagore. (Tvrdi on). U najmanju ruku, ne moraju imati parališuće dejstvo. I tako, puštajući da ovo osećanje ambivalencije istinja i pretvori se u pepeo, šetao sam istovremeno pored vode, sa zadovoljstvom udisao prijatan vazduh pod svodom kupole i sa osećanjem ponosa gledao kuću u kojoj živim, kao i ono krilo u kome se nalazi moja vrlo draga žena, s kojom već neko vreme imam čisto platonske odnose, a koja se, ja se nadam, odmara i oporavlja. Ne znam šta sad radi, ali to ne radi sama. Dva puta se neko dovezao taksijem sa stanice podzemne železnice. Obe osobe su bile ženskog pola; ali upravo se zaustavio još jedan taksi iz koga je izišao muškarac, koji se vrlo nesigurno osvrtao dok je taksi napravio krug i odjurio po sledećeg putnika. Nekako sam sumnjao da je došao kod Esi; ali nisam mogao da se setim nijednog razloga zbog koga bi došao k meni, ili bar zašto nije sa Harijetom mogao da obavi posao. I veoma sam se iznenadio kad se aparat koji se nalazio ispod strehe okrenuo u mom pravcu a iz njega se začuo Harijetin glas: "Robine? Izvesni g. Hagenbuš je stigao. Mislim da treba da ga primite."
     Ovo uopšte nije ličilo na Harijetu. Ali ona je obično bila u pravu, pa tako ja pođoh preko travnjaka, isprah bose noge kod staklenih vrata i uvedoh toga čoveka u svoju radnu sobu. Bio je prilično stara "roba", sa ružičastom ćelom, potkresanim sedim zaliscima i brižljivim američkim izgovorom... ne onakvim kakav se obično sreće kod ljudi koji su rođeni u Sjedinjenim Državama. "Mnogo vam zahvaljujem što ste me primili, g. Brodhed", rekao je, pružajući mi podsetnicu na kojoj je pisalo:
     Herr Doktor Advokat Wm. J. Haagenbusch
     "Ja sam advokat Pita Hertera", kazao je. "Doleteo sam jutros iz Fankfurta pošto želim da se nagodimo."
     Kako je to čudno s vaše strane gospodine, pomislio sam ja; zamislite samo doći lično da biste obavili posao! Ali ako je Harijeta želela da se sastanem s ovom starom personom ona je o tome verovatno razgovarala sa mojim advokatskim programom, pa stoga ja rekoh: "O kakvoj nagodbi je reč?"
     On je čekao da ga ponudim da sedne. Ponudio sam ga. Pretpostavljao sam da je takođe očekivao da poručim kafu ili konjak za dve osobe, ali ja nisam imao posebnu želju da to učinim. On skide svoje rukavice od glatke crne kože, pogleda u svoje sedefasto obojene nokte pa reče: "Moj klijent traži 250.000,000 dolara koje treba uplatiti na poseban konto plus oslobađanje od bilo kakvog gonjenja. Ovu poruku sam primio u šifrovanom obliku juče."
     Ja se glasno nasmejah. "Isuse, Hagenbuš, zašto to saopštavate meni? Ja nemam toliki novac!"
     "Ne, Vi nemate", složio se on. "Osim novca uloženog u poslovno udruženje Herter-Hol i neke akcije u farmi riba, Vi nemate ništa sem dve-tri kuće i nešto lične pokretne imovine. Mislim da biste mogli da prikupite šest ili sedam miliona, ne računajući investiciju u Herter-Holove. Bog zna koliko bi to u ovom času moglo vredeti, kad se uzme sve u obzir."
     Ja sam se zavalio u stolici i gledao ga. "Vi znate da sam se oslobodio onih turističkih poslova. Znači proverili ste šta imam. Samo ste zaboravili rudnike hrane."
     "Ne, ne verujem, gospodine Brodhed. Koliko sam ja razumeo, ta glavnica je prodata danas posle podne."
     Nije bilo naročito prijatno saznati da on o mom finansijskom položaju zna više od mene. Znači, Morton je i to morao da proda! Nisam imao vremena da u ovom času razmišljam kakve to ima implikacije, jer je Hegenbuš pogladio svoje zaliske i nastavio: "Situacija je sledeća, gospodine Brodhed. Ja sam svog klijenta upozorio da se iznuđen ugovor ne može primeniti. On uopšte više ne gaji nadu da bi svoje ciljeve mogao postići putem sporazuma sa Korporacijom Kapija, a čak i sa vašim poslovnim udruženjem. Stoga sam ja primio nove instrukcije od njega: da obezbedim trenutnu isplatu sume koju sam već naveo; da je deponujem na konto u banci, izričito na njegovo ime; i da mu ga predam kada, i ukoliko, se on vrati."
     "Kapiji se neće sviđati da je ucenjuju", kazao sam. "Ipak, možda neće imati izbora."
     "Zaista neće", saglasio se on. "Ono što u planu gospodina Hertera ne valja, to je što on neće funkcionisati. Ja sam uveren da će oni isplatiti novac. Takođe sam uveren da će moji telefonski razgovori biti prisluškivani, u moje kancelarije biće postavljeni prisluškivači, a ministarstva za pravosuđe u svakoj zemlji potpisnici ugovora sa Kapijom podići će tužbu protiv gospodina Hertera kad se vrati. Ja ne želim da me u tim tužbama navode kao saučesnika, gospodine Brodhed. Ja znam šta će se dogoditi. Oni će pronaći novac i uzeti ga natrag. Poništiće raniji ugovor sa gospodinom Herterom zbog njegove neposlušnosti. I poslaće ga... bar njega... na robiju."
     "Vi ste u teškom položaju, gospodine Hagenbuš", rekao sam.
     On se suvo zakikota. Pogled mu nije bio veseo. Gladio je za trenutak svoje zaliske a zatim je osuo: "Vi ne znate! Svakodnevno, dugačka naređenja, šifrovana! Zahtevajte ovo, garantujte ono, vi mi lično odgovarate za ono drugo! A onda ja uputim odgovor kome treba dvadeset pet dana da tamo stigne, a dotle je on već meni pre pedeset dana poslao nova naređenja i njegove misli su sasvim daleko na drugoj strani, pa mi onda on prebacuje i preti mi! On nije dobar čovek, a pogotovu nije mlad. Ja zaista ne verujem da će on doživeti da pokupi ijednu paru od ove ucene... Ali možda i hoće."
     "Zašto s njim ne raskrstite?"
     "Ja bih rado kad bih mogao! Ali ako ja s njim raskrstim, šta onda? Onda on uz sebe nema uopšte nikoga. Šta onda da radim, gospodine Brodhed? Pored toga..." sleže on ramenima, "on je davnašnji prijatelj. Išao je u školu sa mojim ocem. Ne, ne mogu s njim da raskrstim. Isto tako ne mogu da uradim ono što on traži. Ali Vi možda možete. Ne tako što ćete mu isplatiti četvrt milijarde dolara, ne, jer toliki novac Vi nikada niste ni imali. Ali možete da ga načinite svojim partnerom sa podjednakim pravima. Ja mislim da će... ne. Ja mislim da bi on to možda prihvatio."
     "Ali ja sam već..." i tu stadoh. Ako Hagenbuš ne zna da sam ja polovinu svog imanja dao Boveru, ja mu to neću saopštiti. "Zašto ne bih i ja pogazio ugovor?" rekao sam.
     On sleže ramenima. "Mogli biste. Ali ja mislim da nećete. Vi ste za njega pojam, gospodine Brodhed, i ja mislim da on u vas ima poverenja. Znate, meni se čini da znam šta on u svemu ovome želi. Da živi ovako kao Vi, odsad pa sve do kraja života."
     On ustade. "Ne tražim da na sve ovo date svoj pristanak ovog časa", izjavio je. "Imam na raspolaganju možda dvadeset četiri časa pre nego što budem morao da pošaljem odgovor gospodinu Herteru. Molim Vas razmislite, a ja ću Vam se javiti kroz jedan dan."
     Rukovao sam se sa njim, naredio Harijeti da mu pozove taksi, i zajedno sa njim sačekao da taksi priđe i da s njim odjuri u mrak.
     Kad sam se vratio u svoju sobu, Esi je stajala kod prozora, zagledana u svetiljke koje su treperile na Tapanskom Moru. Najedanput sam shvatio ko je danas dolazio kod nje. Od dve posetiteljke, bar jedna je morala biti njena frizerka; ona njena duga, lepa žutomrka kosa, nalik na slapove Nijagare, ponovo je bila rastresena sve do struka, a kad se okrenula i pogledala me smešeći se, bila je to ona ista Esi koja je otputovala za Arizonu, pre toliko dugih nedelja.
     "Toliko si se zadržao sa tim čovečuljkom", primetila je. "Mora biti da si ogladneo." Gledala je u mene tako za trenutak, a onda se zasmejala. Pretpostavljam da su pitanja koja su mi lebdela u glavi bila jasno ispisana na mom licu, jer ona poče redom na njih da odgovara. Prvo, večera je gotova. Nešto lagano, što možemo bilo kad da jedemo. Drugo, servirana je u našoj sobi tako da možeš da dođeš kod mene kad god hoćeš. I, treće, da, Robine, Vilma mi je potvrdila da je sve to sasvim u redu. Mnogo sam bolje nego što ti misliš, dragi moj Robine."
     "Izgledaš stvarno da bolje ne može biti", uzvratih ja, i mora biti da sam se pritom nasmešio jer se njene bele, savršeno oblikovane obrve namrštiše.
     "Smešno ti je što vidiš pohotljivu ženu?" pitala je.
     "O, ne! Ne, uopšte se ne radi o tome", odgovorio sam, zagrlivši je. "Samo sam se pre nekoliko trenutaka pitao zašto bi neko želeo da živi ovako kao ja. Sad znam zašto."
     I tako smo prvo vodili ljubav polako i oprezno, a onda kad sam video da nije tako krhka, postao sam grublji i nasrtljiviji. Zatim smo pojeli gotovo sve što je bilo spremljeno na stočiću za serviranje, pa smo se onda izležavali i ponovo grlili. Onda smo malo kao odremali, onako zagrljeni, a onda je Esi prokomentarisala, zagnjurena u moj potiljak: "Zaista odlično za jednog starog jarca, Robine. Nije loše čak i za jednog sedamnaestogodišnjaka."
     Proteglio sam se i zevnuo, milujući je leđima po trbuhu i grudima. "A ti si mnogo žurila da se oporaviš", prokomentarisao sam ja.
     Nije ništa odgovorila, samo se priljubila uz moj potiljak. Postoji nekakav radarski uređaj koji se ne može ni čuti ni videti, koji mi otkriva istinu. Ležao sam tako jedan trenutak, a onda sam se oslobodio i seo u krevet. "Najdraža moja Esi", kazao sam, "zašto mi ne kažeš?"
     Ležala mi je nadohvat ruke, licem okrenuta prema mojim rebrima. "A šta to?" upita ona nevinim tonom.
     "Ma hajde, Esi." Pošto nije odgovorila, rekao sam, "Zar moram da dižem Vilmu iz kreveta da bi mi kazala?"
     Ona zevnu i uspravi se. Zevanje je bilo namešteno; jer kad me je pogledala, oči su joj imale potpuno budan izraz. "Vilma je jako konzervativna", kazala je, sležući ramenima. "Postoje neki lekovi koji ubrzavaju ozdravljenje, kao kortikosteroidi recimo, koje ona nije htela da mi da. Pri njihovoj upotrebi postoji izvestan mali rizik da će kroz mnogo godina izazvati neke posledice... međutim dotle, nema sumnje, medicinski komplet će već nešto pronaći, uverena sam. I zato sam uporno tražila. Ona se naljutila."
     "Posledice! Misliš na leukemiju!"
     "Da, može biti. Ali najverovatnije ne. I sigurno ne uskoro."
     Ustao sam iz kreveta i onako go seo na ivicu da bih mogao bolje da je vidim. "Esi, zašto?"
     Ona povuče palčeve ispod svoje duge kose i zabaci je unazad da bi mogla da uzvrati moj pogled. "Zato što mi se žurilo", odgovorila je. "Zato što, ti, na kraju krajeva, imaš pravo na ispravnu ženu. Zato što je neprijatno imati kateter, da ne kažem neestetski. Zato što je trebalo ja da odlučim i ja sam tako odlučila." Onda odbaci pokrivač i ponovo leže. "Pogledaj me pažljivo, Robine", ponudila mi je. "Nema čak ni ožiljaka! A unutra, ispod kože, sasvim dobro funkcionišem. Mogu da jedem, varim hranu, praznim creva, da vodim ljubav, začnem tvoje dete ako to budeš želeo. Ne na proleće ili možda dogodine. Sada."
     I sve je to bilo tačno. Mogao sam sam da se uverim. Na njenom izduženom belom telu nije bilo tragova... to jest, bilo je malo; duž leve strane video se umetak nepravilnog oblika od belje kože. Ali morali ste dobro da zagledate da biste videli, a osim toga apsolutno ništa drugo što bi pokazivalo da je pre nekoliko nedelja bila nagnječena, i osakaćena, i, u stvari, mrtva.
     Bilo mi je hladno. Ustao sam da nađem Esin penjoar a i ja svoj da obučem. Na stočiću za serviranje bilo je još malo vruće kafe. "I za mene", reče Esi dok sam sipao.
     "Zar ne bi trebalo sad da odspavaš?"
     "Kad budem umorna", reče ona promućurno, "to će se videti, jer ću da se okrenem i da zaspim. Odavno nismo bili ovako zajedno, Robine. Meni je lepo."
     Prihvatila je šoljicu koju sam joj pružio gledajući u mene preko nje dok je srkutala kafu. "Ali tebi nije", primetila je.
     "Kako da nije!" I bilo mi je lepo; ali me je iskrenost naterala da kažem: "Ponekad mi nije jasno, Esi. Zašto se dešava kad mi ti pokazuješ znake ljubavi da mi se u glavi mota nešto kao osećaj krivice?"
     Ona spusti pored sebe šoljicu i zavali se na jastuk. "Želiš li o tome da mi pričaš, Robine?"
     "Upravo sam ti ispričao." Zatim sam dodao: "Pretpostavljam da, ako ikoga treba da potražim i da mu to ispričam, onda je to stari Sigfrid fon Šrink."
     "Njega možeš u svako doba da potražiš", reče ona.
     "Hm. Ako počnem s njim ponovo, Bog zna da li ću ikada završiti. Uostalom, nije on program s kojim želim da razgovaram. Tolike se stvari događaju, Esi! A sve to bez mog učešća. Osećam kao da sam zaobiđen."
     "Da", reče ona, "znam da se tako osećaš. Ima li nešto što bi radio da se više ne osećaš zaobiđen?"
     "Pa... može biti", odgovorio sam. "Ono u vezi s Pejterom Herterom, na primer. Nosim se jednom ludom mišlju o kojoj bih hteo da porazgovaram s Albertom Ajnštajnom."
     Ona klimnu. "Vrlo dobro, zašto da ne?" Sela je na ivicu kreveta. "Dodaj mi, molim te, moje papuče. Obavimo to sad odmah."
     "Sada? Ali suviše je kasno. Ti ne bi trebalo da..."
     "Robine", poče ona blago, "i ja sam razgovarala sa Sigfridom fon Šrinkom. Dobar je to program, mada ga nisam ja sastavila. Kaže da si ti dobar čovek, Robine, dobro prilagođena ličnost, plemenita, što sve ja mogu da posvedočim, a da ne govorimo koliko si sjajan ljubavnik i koliko je prijatno biti u tvom društvu. Hajdemo u tvoju radnu sobu." Uzela me je za ruku i tako smo ušli u veliku sobu koja je gledala na Tapansko More i seli ispod mog računarskog pulta na udoban dvosed. "Međutim", nastavila je, "Sigfrid kaže da imaš mnogo talenta da izmišljaš razloge kako nešto ne bi uradio. Sad ću da ti pomognem da s tim raščistiš. Daite gorod Polimat." Nije se obratila meni, nego uređajima na pultu, koji se smesta osvetliše. "Daj zajedno programe Albert i Sigfrid", naredila je. "Pretražuj arhive oba programa u interaktivnom stanju. Sad, Robine! Hajde da do kraja isteramo pitanja koja si postavio. Na kraju krajeva, i ja sam za njih zainteresovana."
     Ova moja dugogodišnja supruga, ova S. Ja. Lavorovna kojom sam se oženio, najviše me iznenađuje u trenucima kad to najmanje očekujem. Namestila se udobno pored mene, držeći me za ruku, dok sam ja sasvim otvoreno govorio o stvarima koje bih radio a koje sam najviše želeo da uopšte ne želim. Nije u pitanju bio samo odlazak na Hiči-nebo i Fabriku hrane i sprečavanje starog Pejtera Hertera da napravi haos u svetu. Nego kuda bih ja mogao otići posle toga.
     Međutim, u početku nije izgledalo da ću ma kuda da idem. "Alberte", kazao sam, "ti si mi rekao da si uspeo da podesiš kurs za let do Hiči-neba na osnovu podataka dobijenih sa Kapije. Možeš li ti to da uradiš i za Fabriku hrane?"
     Njih dvojica su sedeli jedan pored drugog u PV aparatu. Albert je odbijao dimove iz svoje lule, Sigfrid je ćuteći i sa sklopljenim rukama, pažljivo slušao. On neće da progovori dok mu se ja ne obratim, a ja to nisam učinio. "Bojim se da ne mogu", reče Albert izvinjavajući se. "Imamo samo jedan poznati slučaj te vrste, kurs Triše Bover, a to sigurno nije dovoljno. Možda nula koma šest verovatnoće da bi brod tamo odleteo. A šta onda, Robine? Ne bi mogao da se vrati. Odnosno bar brod Triše Bover se nije vratio." On se udobno namesti i nastavi: "Postoje, razume se, neke alternative." On pogleda u Sigfrida fon Šrinka koji je sedeo pored njega. "Bilo je moguće izmanipulisati Herterov razum uz pomoć sugestije tako da on izmeni svoje planove."
     "Je l' da bi to moglo da se uradi?" upitao sam ja, obraćajući se i dalje Albertu Ajnštajnu. On sleže ramenima, Sigfrid se malo promeškolji ali nastavi da ćuti.
     "Oh, ne budi dete", izgrdi ga ona. "Odgovori, Sigfride."
     "Gospoža Lavorovna", reče on, bacajući letimične poglede na mene, "ja mislim da ne bi. Verujem da je moj kolega pomenuo ovu mogućnost samo zato da bih ja mogao da je odbacim. Ja sam pažljivo proučio snimke emitovanih signala Pejtera Hertera. Simboli koje sadrže potpuno su jasni. Anđeoske žene sa kljunovima ptica grabljivica... šta predstavlja 'kukast nos', gospoža? Pomislite na Pejterovo detinjstvo, i na ono što je slušao o 'čišćenju' čovečanstva od zlih Jevreja. Ima tu i surovosti, i želje za kažnjavanjem. On je vrlo bolestan, u stvari, već je imao jedan infarkt, i više nije uračunljiv; on je, u stvari, sasvim podetinjio. Ni sugestija niti pozivanje na razum neće vredeti gospoža. Jedina mogućnost bi možda bila dugotrajna psihoanaliza. On verovatno na to ne bi pristao, kompjuter na brodu ne bi mogao to dobro da obavlja a, u svakom slučaju, nema ni dovoljno vremena. Ja vam ne mogu pomoći, gospoža, ne sa stvarnim izgledima na uspeh."
     Nekada davno, davno, proveo sam dve-tri stotine, uglavnom vrlo neprijatnih sati, slušajući Sigfridov razložan glas, koji me je dovodio do ludila, i želeo sam da ga nikad više ne čujem. Ali, znate, nije to bilo tako loše.
     Pored mene, Esi se promeškoljila. "Polimat", rekla je, "neka nam skuvaju još kafe." A meni je kazala: "Čini mi se da ćemo ovde ostati malo duže."
     "Ne znam zašto bismo", usprotivih se ja. "Čini mi se da za moj problem ne postoji rešenje."
     "Ako ti se tako čini", reče ona ležerno, "ne treba da pijemo kafu već možemo da se vratimo u krevet. Inače, meni se ovo baš sviđa, Robine."
     Uostalom, zašto da ne? Ja, začudo, nisam bio ništa više pospan no Esi, bar na izgled. U stvari, osećao sam se sasvim čio i odmoran, a glava mi nikad nije bila bistrija. "Alberte", upitao sam, "da li napreduje čitanje Hiči-knjiga?"
     "Ne baš mnogo, Robine", izvinjavao se on. "Ima još mnogo onakvih matematičkih podataka kakve si video, ali jezik je još uvek nerazumljiv... molim, Robine?"
     Ja pucnuh prstima. Setio sam se nečega što mi se motalo negde u podsvesti. "Boga mu brojevi", kazao sam. "Oni brojevi koji su se pojavili u onoj knjizi. To su oni isti brojevi koje mrtvaci nazivaju 'boga mu brojevima'."
     "Dabome, Robine", klimnu on potvrdno. "To su osnovne vandimenzionalne konstante svemira, to jest bar ovog našeg svemira. Međutim, radi se o Mahovom principu, koji ukazuje..."
     "Ne sada, Alberte! Šta misliš kako su mrtvaci došli do njih?"
     On je ćutao, i mrštio se. Istresao je lulu, bacio letimičan pogled na Sigfrida i onda rekao: "Moja bi pretpostavka bila da su se mrtvaci preko interfejsa spojili sa mašinskom inteligencijom Hičija. Bez sumnje je tako došlo do propuštanja informacija u oba pravca."
     "I ja sam upravo tako mislio! Šta još pretpostavljaš da bi mrtvaci mogli znati?"
     "To je vrlo teško reći. Njihove memorije su pune mana, znaš. U najboljem slučaju komuniciranje sa njima je bilo izuzetno teško a sada je potpuno prekinuto."
     Ja se isprsih na stolici. "A šta ako opet uspostavimo vezu? Šta ako neko ode na Hiči-nebo da s njima porazgovara?"
     On se nakašlja. Nastojeći da mu glas ne zvuči pokroviteljski, kazao je: "Robine, nekoliko članova Herter-Holove grupe, plus dečak, Von, nisu uspeli da dobiju jasne odgovore od njih na ova pitanja. Čak i naše inteligentne mašine nisu se baš sjajno pokazale... mada", on ipak dodade učtivo, "to je u prvom redu zbog toga što moramo da idemo na interfejs sa onim brodskim kompjuterom, Verom. Oni nisu dobro uskladišteni, Robine. Saleću ih razne ideje, iracionalni su i često pričaju bez veze."
     Iza mene je stajala Esi sa poslužavnikom na kome je bila kafa sa šoljicama... gotovo nisam čuo zvonce iz kuhinje koje je javilo da je kafa gotova. "Pitaj ga, Robine", tražila je ona.
     Nisam se pretvarao da ne razumem. "Do đavola", kazao sam "u redu, Sigfride. Ovo je tvoj delokrug rada. Kako da ih vešto nagovorimo da razgovaraju sa nama?"
     Sigfrid se nasmeši i rasplete prste. "Prijatno je opet s tobom razgovarati, Robine", rekao je. "Želeo bih da ti uputim kompliment povodom tvog vrlo vidnog poboljšanja otkako smo poslednji put razgovarali..."
     "Teraj dalje!"
     "Naravno, Robine. Postoji jedna mogućnost. Čini se da je memorija onog jednog ženskog svemirskog istraživača, Henrijete, prilično kompletna, osim što je opsednuta, hoću reći, neverstvom svog muža. Mislim da kada bismo imali jedan kompjuterski program napisan na osnovu izvesnih podataka koje imamo o ličnosti njenog muža i kada bismo ih spojili preko interfejsa..."
     "Da bude njen lažni muž?"
     "U osnovi, tako nešto, Robine", klimnu on potvrdno. "Ne bi morao da bude baš isti kao njen muž. Zato što su mrtvaci uopšte uzev, tako slabo uskladišteni, bilo koji nepodesan odgovor mogao bi da prođe nezapaženo. Razume se, taj program bi bio sasvim..."
     "Dosta, Sigfride. Možeš li ti da napišeš takav program?"
     "Da. Uz pomoć tvoje supruge, da. "
     "A kako ćemo posle toga da stupimo u kontakt sa Henrijetom?"
     On pogleda iskosa u Alberta. "Verujem da u tome može da pomogne moj kolega."
     "Dabome, Sigfride", reče Albert veselo, češući jednu nogu prstima druge noge. "Pod jedan. Sastaviti program, sa pomoćnim podacima. Pod dva. Ubaciti ga u PMLA-2 flip-procesor opremljen gigabit-memorijom koja obavlja brzo pretraživanje, povezanu sa potrebnim jedinicama. Pod tri. Stavi ga u jednu 'peticu' i lansiraj u pravcu Hiči-neba. Onda ga pomoću interfejsa poveži sa Henrijetom i počni ispitivanje. Ja bih tu dao, oh, možda nula koma devet verovatnoće da će da uspe."
     Ja se namrštih. "Zašto svu tu mašineriju da šaljemo čak tamo?"
     On strpljivo odgovori, "Zbog c-a, Robine. Brzine svetlosti. Pošto nemamo FTL radio-vezu, moramo da uputimo mašinu na lice mesta."
     "Kompjuter Herter-Holovih ima FTL radio-stanicu."
     "Suviše je glup, Robine. Suviše spor. A još ti nisam rekao najgoru stvar. Čitav taj elektronski sistem prilično je kabast, znaš. Taman će da napuni jednu 'peticu'. Što znači, stići će na Hiči-nebo sasvim sam, bez ikakve zaštite. A mi ne znamo ko će da ga dočeka na pristaništu."
     Esi je ponovo sela pored mene, onako lepa i sva zainteresovana, i pružila mi šolju s kafom. Ja sam je uzeo mehanički i otpio jedan gutljaj. "Rekao si 'taman da napuni'", precizirao sam ja. "Da li to znači da bi mogao da stane i pilot?"
     "Bojim se da ne, Robine. Ima mesta otprilike za još kojih sto pedeset kilograma."
     "Moja težina je upola manja!" Osetio sam kako Esi budno sluša. Upravo smo stigli do onog mesta, upravo sada. Osetio sam da mi je u glavi bistrije i da sam sigurniji u sebe nego što sam nedeljama bio. Paraliza prouzrokovana neaktivnošću popuštala je iz minuta u minut. Tačno sam znao šta govorim, i bio veoma svestan šta to za Esi znači... ali nisam hteo da se zaustavim.
     "To je tačno, Robine", složio se Albert, "ali želiš li da tamo stigneš mrtav? Tu su još hrana, voda, vazduh. Standardne količine potrebne za putovanje tamo i natrag, sa svim zalihama za regenerisanje, to bi bilo preko tri stotine kilograma, a za to jednostavno..."
     "Prestani, Alberte", kazao sam. "Ti vrlo dobro znaš baš kao i ja da ne govorimo o putovanju tamo i natrag. Govorimo o, kako ono beše? O dvadeset dva dana. Toliko se leti do Henrijete. To je sve što mi je potrebno. Dovoljno za dvadeset dva dana. A onda ću stići na Hiči-nebo i ostalo nije važno."
     Sigfrid je gledao sa vrlo zainteresovanim izrazom na licu, ali nije ništa govorio. Albert je izgledao zabrinut. Složio se, rekavši: "Pa, to je tačno, Robine. Ali je vrlo opasno. Uopšte nema manevarskog prostora za moguću grešku."
     Ja sam zavrteo glavom. Bio sam odjezdio daleko ispred njega u svakom slučaju, daleko ispred mesta do koga je on bio spreman da ide. "Rekao si da na Mesecu ima jedna 'petica' koja prihvata tu destinaciju. Ima li tamo i kako-se-ono-zove, PMAL?"
     "Nema, Robine", odgovori on, ali dodade tužno. "Međutim, ima jedan na Kuru, spreman za odašiljanje na Veneru."
     "Hvala, Alberte", izgovorio sam, upola režeći jer sam ovu izjavu iz njega jedva izvukao, kao da mu vadim zub. A onda sam se zavalio u stolici i počeo da razmišljam o onome što je upravo rečeno.
     Nisam samo ja slušao s napregnutom pažnjom. Esi pored mene spusti šoljicu. "Polimat", izdala je ona naredbu, "pretraži i daj nam Mortona, u interaktivnom režimu. Napred, Robine. Uradi ono što moraš da uradiš."
     Iz aparata se začulo kako neko otvara vrata, i Morton je ušao, rukovao se sa Sigfridom i Albertom, bacajući letimičan pogled na mene preko ramena. Istovremeno je pretraživao podatke i po izrazu njegovog lica znao sam da mu se ne dopada ono što saznaje. Bilo mi je svejedno. Kazao sam: "Mortone! Postoji jedan PMAL-2 uređaj za obradu informacija u lansirnoj bazi u Gijani. Kupi ga za moj račun."
     Okrenuo se prema meni. "Robine", rekao je joguneći se, "meni se čini da vi ne shvatate koliko brzo rasparčavate svoj kapital! Samo ovaj program košta preko hiljadu dolara za jedan minut korišćenja. Ja ću morati da prodam glavnicu..."
     "Prodaj je!"
     "Ne samo to. Ako planirate da sami platite put za sebe i taj kompjuter do Hiči-neba... nemojte! Nemojte čak ni da pomišljate na to! Prvo i prvo, to ne može da se izvede zbog Boverove sudske zabrane. Druga stvar, ako taj problem nekako zaobiđete, bićete izloženi kažnjavanju zbog nepoštovanja sudskih poziva a štete koje..."
     "Nisam te o tome ništa pitao, Mortone. Pretpostavimo da uspem da Bover povuče sudsku zabranu. Da li bi me onda mogli sprečiti?"
     "Da! Ali", dodao je ublažavajući ton, "možda bi mogli, postoje neke šanse da to ne učine. Bar ne na vreme. Pa ipak, kao vaš pravni savetnik, ja moram da kažem..."
     "Ti ne moraš ništa da kažeš. Kupi taj kompjuter. Alberte i Sigfride, programirajte ga onako kako smo se dogovorili. Sad vas trojica izlazite odatle; hoću da dođe Harijeta. Harijeta? Rezerviši mi kartu, Kuru-Mesec, na istom brodu na kome će biti kompjuter koji mi Morton upravo kupuje, i to što pre. I za to isto vreme vidi da li možeš da pronađeš Bovera. Želim da razgovaram s njim. "Kad je ona klimnula potvrdno i iščezla, ja se okrenuh ka Esi. Oči su joj bile vlažne, ali se smešila.
     "Jesi li videla?" rekao sam. "Sigfrid me ni jedanput nije oslovio sa 'Rob' ili 'Bobi'."
     Ona me zagrli i privuče sebi. "Možda smatra da u ovom trenutku ne treba da te tretira kao bebu", kazala je. "A ni ja ne smatram, Robine. Misliš li ti da sam ja želela da se oporavim samo zato da bismo na brzinu vodili ljubav? Ne. Nego i zato da te ne drži ovde u u zatvoru jedna žena za koju ti smatraš da bi bilo ružno da je ostaviš. A i zato da bih mogla da se snađem", dodala je, "kad ti ionako budeš otišao."
     Sleteli smo u Kajen po mrklom mraku i kiši koja je lila kao iz kabla. Bover me je čekao dok sam obavljao carinske formalnosti, upola zaspao u tapaciranoj fotelji u holu za izdavanje prtljaga. Zahvalio sam mu nekoliko puta što je došao da me dočeka, ali on je preko toga prešao. "Imamo samo dva sata", kazao je. "Idemo dalje."
     Harijeta nam je iznajmila jedan helikopter. Uzleteli smo, iznad palmi u trenutku kad se sunce pomaljalo iz Atlantskog Okeana. Kad smo stigli u Kuru bio je već uveliko dan, a lunarni modul je stajao uspravno pored svog kontrolnog tornja. Bio je sićušan u poređenju sa džinovima koji se lansiraju iz baze u Kenediju ili Kaliforniji, međutim, u Gijanskom Svemirskom centru rakete imaju za jednu šestinu bolje radne karakteristike, budući da se on nalazi na samom polutaru, pa stoga ne moraju da budu velike. Kompjuter je već bio utovaren i valjano smešten, i Bover i ja se smesta ukrcasmo. Tresak. Potisak. Ukus doručka koji nije trebalo da pojedem u avionu vraćao mi se u grlo uz osećaj mučnine, a onda je počelo pravo putovanje.
     Za let do Meseca potrebna su tri dana. Za to vreme spavao sam što sam više mogao, ostatak sam provodio u razgovoru sa Boverom. Bio je to najduži period koji sam tokom najmanje dvanaest poslednjih godina proveo van domašaja mojih komunikacionih uređaja, pa sam mislio da će mi se vreme otegnuti. Ono je proletelo munjevitom brzinom. Probudio sam se kad su pogašeni signali dali na znanje da se brzina leta smanjuje, i dok sam posmatrao kako se pred nama pomalja Mesec mesingane boje, već smo bili stigli.
     Uzimajući u obzir koliko sam ja daleko putovao, začuđujuće je da nikada dotle nisam bio na Mesecu. Nisam znao kako tamo izgleda. Sve me je iznenadilo: ono osećanje da pocupkujem i propinjem se usled toga što težim koliko jedna gumena lutka, zvuk piskavog tenora koji je dopirao iz mojih usta u atmosferi koja sadrži dvadeset odsto helijuma. Oni nisu više udisali Hiči-smešu, tamo na Mesecu. Hiči-mašine za kopanje tunela prolazile su kao projektili kroz mesečevo stenje, a kako su sunčevu svetlost do mile volje koristili za pogonsku energiju nije ih ništa koštalo da ih pokreću. Jedini problem je bio ubacivati u tunele vazduh, i zbog toga su dodavali helijum... do koga se lakše i jeftinije dolazi nego do N2.
     Vretenasti prokop Hičija na Mesecu nalazi se u blizini lansirne baze... odnosno, da kažem pravim redom, lansirna baza nalazila se tamo gde jeste, u blizini Fra Maura, jer su na tom mestu Hičiji najviše prokopavali pre milion godina. Sve je bilo ispod zemlje, čak i dokovi za pristajanje, skriveni i zaklonjeni u jednom prokopu. Dvojica američkih astronauta, Šepard i Mičel, proveli su jedan vikend švrljajući jedanput unaokolo na udaljenosti do dvesta kilometara od njega, ali ga nisu opazili. Sada je u vretenstom prostoru živelo više od hiljadu ljudi, a prokopi i novi tuneli granali su se u svim pravcima, dok je Mesečeva površina bila načičkana mikrotalasnim paraboličnim antenama i solarnim kolektorima i metalnim cevima. "Zdravo", rekoh ja prvom snažnijem čoveku koji se činio besposlen. "Kako se zoveš?"
     On je komotno, dugačkim koracima grabio ka meni, držeći među zubima neupaljenu cigaru. "Zašto pitaš?" upita on.
     "Ovim šatlom stigao je neki tovar. Hteo bih da se utovari na 'peticu' koja je sad u doku. Biće potrebno pet-šest ljudi da ti pomognu i verovatno jedan kran, a vrlo je hitno."
     "Aha", reče no. "Imaš li ti napismeno ovlašćenje za to?"
     "Pokzaću ti ga prilikom isplate", odgovorio sam. "A plaća se hiljadu dolara po čoveku, i deset hiljada dolara premije za tebe lično ako svršiš sve najviše za tri sata."
     "Aha. Hajde da pogledamo tovar." Upravo su ga iznosili iz rakete. On ga je pažljivo zagledao, malo se češkao, malo premišljao. Umeo je on i da razgovara. Reč po reč pa se ispostavilo da se zove A. T. Volters, mlađi, i da se rodio u tunelima na Veneri. Sudeći po narukvici znao sam da je okušao sreću na Kapiji, a sudeći po tome što se na Mesecu prihvatao raznih poslova znao sam da sreću nije našao. Pa, nisam ni ja, prva dva puta; a onda je došlo do preokreta. Kakvog, to je teško reći. "Mogu ja ovo da uradim, Brodhed", izjavi on napokon, "ali nemamo na raspolaganju tri sata. Onaj šaljivdžija, Herter, najavio je ponovnu predstavu kroz otprilike devedeset minuta. Moraćemo ovo da obavimo pre toga."
     "Utoliko bolje", kazao sam ja. "A sad, gde se nalazi kancelarija Korporacije Kapija?"
     "Severni deo vretena", odgovori on. "Oni zatvaraju kroz pola sata."
     Utoliko bolje, pomislih ja ponovo, ali nisam rekao naglas. Vukući za sobom Bovera, cupkao sam i propinjao se idući kroz tunel do velike špilje u obliku vretena u kojoj se nalazila glavna uprava za ovu oblast i usput objašnjavajući razloge naše posete, stigosmo do kancelarije direktora Lansirnog centra. "Biće vam potrebno jedno slobodno integrisano kolo za vezu sa Zemljom radi identifikacije", rekao sam joj. "Ja sam Robin Brodhed, a evo mog otiska palca. Ovo je Hanson Bover... da li biste hteli, Bover..." On pritisnu palac na pločicu, pored mog. "A sad recite šta treba", zatražih ja.
     "Ja, Alan Bover", recitovao je on napamet, "ovim povlačim sudsku zabranu izrečenu zbog mene Robinu Brodhedu, iz Korporacije Kapija, a.d."
     "Hvala", rekoh ja. "A sada, Direktorka, dok to overavate, evo potpisane kopije onoga što je Bover upravo izjavio, za vašu arhivu, plus plan misije. Prema mom ugovoru sa Korporacijom Kapija, koji možete da zatražite od vaših kompjutera, ja imam pravo da koristim Kapijinu opremu u vezi sa misijom grupe Herter- Hol. Ja ću to učiniti, a za tu svrhu potrebna mi je 'petica' koja se u ovom trenutku nalazi na lansirnom doku. Videćete iz plana za ovu misiju da ja nameravam da idem na Hiči-nebo, a odatle na Fabriku hrane, gde ću Pejtera Hertera onemogućiti da i dalje nanosi štetu Zemlji, a spašću i Herter-Holove i doneću dragocene podatke s Kapije koji će se obraditi i koristiti. Hteo bih da krenem u roku od jednog sata", dovrših ja svoju izjavu oštrim tonom.
     E, za trenutak je izgledalo da će sve ići kako treba. Direktorka Lansirnog centra pogleda otiske palčeva na pločici, uze u ruku špulmu sa planom misije odmeravajući joj težinu, a onda se razrogačenih očiju zagleda u mene za trenutak, zinuvši. Začuo sam cvileći šum nekakvog isparljivog gasa koji ovde koriste u uređajima za zagrevanje, Karnoov ciklus koji se odvija ispod Fresnelovih sočiva, u reflektorima u obliku artišoke tik iznad nas. Uopšte ništa drugo nisam čuo. Tada ona uzdahnu i reče, "Senatore Pregler, da li ste sve ovo čuli?"
     A iz vazduha iza njenog pisaćeg stola začulo se Preglerovo režanje. "Nego šta nego sam čuo, Mili. Recite Brodhedu da od toga nema ništa. Ne može da dobije brod."
     Ona tri dana putovanja su me upropastila. Automatski su podaci iz pasoša javljeni unapred preko radio-veze, i rukovodeći ljudi su znali da ja dolazim još pre nego što je šatl krenuo iz Francuske Gijane. Slučaj je hteo da baš Pregler lično izađe da me dočeka; čak i da nije on došao, imali su dovoljno vremena da prime naređenje iz centra u Braziliji. Neko vreme sam verovao da bih baš zato što je Pregler u pitanju, mogao da ga nagovorim da to ne učini. Ali nisam mogao. Vikao sam prvo na njega iz sveg glasa trideset minuta, a drugih trideset sam ga moljakao. Nije vredelo. "Što se tiče vašeg plana misije, sve je u redu", priznao je on. "Ono što nije u redu, to ste vi. Vi nemate pravo da koristite opremu Kapije, zato što je Korporacija Kapija juče stekla pravo prvenstva nad vama, dok ste vi bili u vazduhu. Čak i da nije, Robine, ja vas ne bih pustio da idete. Vi ste suviše lično za ovu stvar vezani. A da ne govorimo o tome da ste prestari za takve stvari."
     "Ja sam iskusan pilot sa Kapije!"
     "Vi ste dozlaboga iskusni, Robine. I možda i pomalo ludi. Šta po vašem mišljenju jedan čovek može da uradi na Hiči-nebu? Ne, ne. Mi ćemo da iskoristimo vaš plan. Čak ćemo da vam isplatimo i kompenzaciju za pravo korišćenja... ako se plan sprovede. Ali to ćemo učiniti onako kako treba, sa same Kapije, poslaćemo najmanje tri kosmička broda, od kojih će dva biti puna mladih, zdravih, dobro naoružanih, neustrašivih momaka."
     "Senatore", zalagao sam se ja, "pustite me da idem! Ako pošaljete ovaj kompjuter na Kapiju proći će više meseci... više godina!"
     "Neće, ako ga sad odmah pošaljemo u jednoj 'petici', reče on. "Šest dana. Onda može odmah da poleti ponovo, u konvoju. Ali ne sa vama. Međutim", reče on razložno, "mi ćemo vam sigurno platiti za kompjuter kao i za program. Neka na tome ostane, Robine. Pustite nekog drugog da se izlaže opasnosti. Govorim vam kao prijatelj."
     U redu, on je moj prijatelj i to obojica znamo, ali možda više ne onakav prijatelj kakav je nekad bio, pošto sam mu kazao šta može da uradi sa svojim prijateljstvom. Na kraju me je Bover odvukao odatle. Samo sam još video kako Senator sedi na ivici pisaćeg stola i razrogačeno gleda u mene, sa licem tamno crvenim od besa, i očima koje su izgledale gotove na plač.
     "Baš je ovo maler, gospodine Brodhed", reče Bover saosećajno.
     Ja sam se taman spremao da i njega "sredim", ali sam se na vreme zaustavio. Nije imalo nikakvog smisla. "Kupiću vam kartu za povratak do Kuruka", kazao sam.
     On se nasmešio, pokazujući savršeno oblikovane veštačke zube ... znači potrošio je nešto para i na sebe. "Vi ste me načinili bogatim čovekom, gospodine Brodhed. Ja mogu sam da platim svoju kartu. Isto tako, ovde nisam bio ranije i verovatno neću više dolaziti, pa ću zato malo da ostanem."
     "Kako hoćete."
     "A vi, gospodine Brodhed? Kakvi su vaši planovi?"
     "Nemam planova." Nisam nijedan mogao da smislim. Potrošio sam svoje programe. Ne mogu vam opisati kako se čovek usled toga oseća prazan. Bio sam prikupio svu svoju snagu za još jedan let tajanstvenim Hiči-brodom... pa dobro, ne baš toliko tajanstvenim kao kad sam bio svemirski istraživač na Kapiji. Ali, ipak, prilično jezovit poduhvat. Pred Esi sam postupio onako kako dugo nisam mogao da se rešim da postupim. A sve to uzalud.
     Zurio sam zamišljeno kroz dugačak, prazan tunel gledajući u pravcu dokova. "Možda bih uspeo da se probijem pod paljbom", rekao sam.
     "Gospodine Brodhed! To je... to je..."
     "Oh, ne brinite. Neću to da uradim, i to uglavnom zato što su svi pištolji kojima bih iole umeo da rukujem već utovareni u 'peticu'. A sumnjam da će me pustiti unutra da uzmem jedan od njih."
     On se upiljio u mene. "Pa", reče on, sumnjajući u to", "možda bi i vama prijalo da ovde provedete nekoliko dana..."
     A onda mu se izraz lica promenio.
     Ja sam to jedva primetio; osećao sam isto ono što i on oseća, a to je bilo dovoljno da zaokupi svu moju pažnju. Stari Pejter se opet nalazio u kauču. Bilo je gore nego ikada. Nisam prolazio s

     A onda mu se izraz lica promenio.
     Ja sam to jedva primetio; osećao sam isto ono što i on oseća, a to je bilo dovoljno da zaokupi svu moju pažnju. Stari Pejter se opet nalazio u kauču. Bilo je gore nego ikada. Nisam prolazio samo kroz snove i maštanja... to su svi živi doživljavali. Osećao sam bol. Očajanje. Ludilo. U slepoočnicama sam imao osećaj užasnog pritiska, u rukama i grudima pekla je bolna vatra. Grlo mi je bilo suvo, a onda sam povratio nesvarene kisele ugruške.
     Ovako nešto nikada nam još nije stiglo sa Fabrike hrane.
     No to je zato što nikada ranije niko nije umro u kauču. Nije prestalo ni za minut, ni za deset minuta. Pluća su mi se nadimala dok sam željno udisao vazduh. Baš kao i Boverova. Baš kao i svačija, sva pluća do kojih su dopirali njegovi talasi. Bol nije popuštao; i svaki put kad je izgledalo da je dostigao jednu granicu, provalio bi nastup novog bola; a sve vreme osećao se užas, gnev, strašna patnja čoveka koji je znao da umire, a to mu je bilo mrsko.
     Ali ja sam znao šta je to.
     Znao sam šta je to, i znao sam šta mogu da učinim... šta bar moje telo može da učini, ako samo uspem dovoljno da se saberem da ga nateram da to učini. Primorao sam sebe da napravim jedan korak, pa zatim još jedan. Naterao sam sebe da otkasam s mukom niz onaj široki hodnik, u kome se Bover previjao na podu iza mene dok su se stražari teturali, potpuno nemoćni ispred mene. Projurio sam pored njih spotičući se, a sumnjam da su me uopšte primetili, i uleteo kroz uski hermetički poklopac lendera, i sručio se sav ugruvan i razdrman, naterujući samog sebe da zatvorim i zašipim ta vrata iznad glave.
     I evo me u pogibeljno dobro poznatoj metalnoj rupi od kabine, okruženog komadima buđave, žutomrke plastike. Volters je, barem, obavio svoj deo posla. Nisam imao načina da mu platim, ali da je provukao ruku kroz otvor dok sam zatvarao vrata, bio bih mu dao čitav milion.
     U jednom trenutku Pejter Herter je izdahnuo. Njegovom smrću patnja nije bila okončana. Samo je počela da se stišava. Nisam pre toga mogao da zamislim kako izgleda kad se nađete u duši nekoga ko je umro i ko oseća da je srce prestalo da mu radi, da mu creva popuštaju, a pouzdano osećanje da je smrt nastupila zarilo mu se u mozak. To traje mnogo duže nego što sam ja mislio da je moguće. Trajalo je sve vreme dok sam odvezivao lender i podigao ga uvis uz pomoć njegovih malih mlaznih motora na vodonični pogon do mesta odakle mogu da se aktiviraju Hiči- motori. Pritiskao sam i vukao naviše točkove za određivanje kursa sve dok se nije ukazala ona šara koju mi je Albert pokazao, a koju sam dobro zapamtio.
     A onda čvrsto pritisnuh komandni taster, i vinuh se u visine. U brodu se osetilo trzanje i mučnina usled ubrzanja. Skupine zvezda koje sam video, jedva video kriveći vrat iza memorijskog uređaja, počeše da se stapaju. Sad me više niko nije mogao zaustaviti. Čak ni ja sam.
     Prema svim podacima koje je Albert uspeo da prikupi, ovo putovanje će trajati tačno dvadeset dva dana. Što nije baš dugo... nije sem ako ste stisnuti u jednom brodu koji je već potpuno pun. Bilo je mesta za mene... manje-više. Mogao sam da se proteglim. Mogao sam da ustanem. Mogao bih čak i da legnem, ako bi mi ćudljivo kretanje broda dozvoljavalo da znam gde se nalazi "dole", i ako mi ne bi smetalo da se presavijem napola među onim metalnim delovima. Ono što nisam mogao, tokom ova dvadeset dva dana, to je da se krećem više od pola metra u bilo kom pravcu... ni kad jedem, ni kad spavam, ni kad se umivam ili vršim nuždu; ni kad radim bilo šta drugo.
     Vremena sam imao na pretek da se prisetim kako su ovi letovi u Hiči-brodovima užasavajući, i da to dobro osetim na svojoj koži.
     Vremena je bilo na pretek, takođe, i za učenje. Albert se postarao da za mene snimi sve one podatke, za koje nisam bio dovoljno bistar da ih sam zatražim, i sada su mi te trake stajale na raspolaganju za preslušavanje. One nisu bile naročito zanimljive, a ni reprodukcija nije bila bogzna kakva. Jedini memorijski uređaj bio je PMAL-2; mnoštvo pametnih podataka, ali malo slika. Nije bilo aparata za trodimenzionalni displej, samo jedan uređaj za prikazivanje slike kroz specijalne naočari koje sam koristio kad bi mi oči to dozvoljavale, odnosno ekran veličine dlana... kad ne bi.
     U početku ga nisam koristio. Prosto sam ležao i spavao što sam mogao više. Delimično sam se oporavljao od traume prouzrokovane Pejterovom smrću, koja je tako užasavajuće ličila na moju sopstvenu. Delimično sam eksperimentisao sa sopstvenom svešću... dopuštajući sebi da osećam strah (a imao sam sve moguće razloge da ga osećam!), podstičući samog sebe da osećam krivicu. Postoje osećanja krivice za koja znam da su mi draga, na primer kad razmišljam o obavezama koje nisam izvršio i o datim rečima koje sam prenebregnuo. Bilo je puno takvih slučajeva za razmišljanje, počinjući sa Pejterom (koji bi gotovo sigurno bio u životu da ja nisam dao pristanak da krene u ovu ekspediciju) a završavajući se, ili bolje reći ne završavajući se, sa Klarom zaleđenom u onoj crnoj rupi... ne završavajući se zato što sam uvek mogao da se prisetim i drugih slučajeva. Ovo zadovoljstvo mi je ubrzo dojadilo. Na moje iznenađenje, ustanovio sam da osećanje krivice nema više moć da me savlada, kad ga propustim kroz svest; i tako mi je prošao prvi dan.
     Onda sam prešao na preslušavanje traka. Pustio sam onog polu-Alberta, krutu, upola animiranu karikaturu od programa koji sam tako dobro poznavao i voleo, da mi drži predavanje o Mahovom principu i 'boga mu brojevima' i o još neobičnijim teoretskim razmatranjima astrofizičkih pojava o kojima nisam nikada ni sanjao. Nisam istinski slušao; puštao sam reči da teku pored mene, i tako je prošao drugi dan.
     Zatim sam se, iz tog istog izvora, kljukao uskladištenim podacima koji su se ticali mrtvaca. Sve to sam već bio čuo. Sad sam ponovo preslušavao. Nisam imao ništa bolje da radim, i tako je prošao treći dan.
     Onda su došla na red razna predavanja o Hiči-nebu i poreklu staraca kao i o mogućim strategijama koje treba upotrebiti u Henrijetinom slučaju i mogućim opasnostima koje prete od strane staraca kojih se treba čuvati, i to su bili treći, četvrti, i peti dan.
     Počeo sam da se pitam kako ću da ispunim svih dvadeset dva dana, pa sam krenuo i ponovo preslušao sve te trake, i tako je prošao šesti dan, pa osmi, pa deseti; a jedanaestog dana..."
     Jedanaestog dana sam potpuno isključio kompjuterski uređaj, cereći se u sebi na račun očekivanog uživanja.
     To je bio dan kad sam se nalazio na pola puta. Pritešnjem raznim kaiševima koji su me sputavali, čekao sam onaj jedini događaj koji mi u ovom skučenom prostoru tokom ovog prokletog putovanja može doneti zadovoljstvo; erupciju svetlucavih zlatnih iskrica koja potiče od svetiljki u kristalnoj spirali koja će označiti da je došao trenutak zaokretanja. Nisam tačno znao kada će se to dogoditi. Možda ne u toku prvog sata toga dana (kao što i nije). Možda neće ni u toku drugog ili trećeg... i nije. Tokom tih sati nije, a nije ni tokom četvrtog, ili petog, niti bilo koga drugog sata. Jedanaestog dana to se uopšte nije dogodilo.
     Kao ni dvanaestog.
     Kao ni trinaestog.
     Kao ni četrnaestog; i kada sam najzad iskucao na tastaturi podatke da bih proverio aritmetički račun koji me je mrzelo da obavim u glavi, kompjuter mi je saopštio ono što nisam želeo da čujem.
     Bilo je prekasno.
     Čak i ako bi momenat zaokretanja nastupio svakog časa... čak i tokom sledećeg minuta... neće biti dovoljno vode, hrane i vazduha da izdržim do kraja.
     Čovek može da ekonomiše sa nekim stvarima. I ja počeh. Kvasio sam usne umesto da pijem, spavao sam koliko god sam mogao, disao što sam pliće umeo. I najzad je nastupio trenutak zaokretanja... devetnaestog dana. Sa zakašnjenjem od osam dana.
     Zabave radi dao sam podatke kompjuteru, a od njega sam dobio jasan i ravnodušan odgovor.
     Tačka koja označava polovinu puta nastupila je prekasno. Od sada pa za devetnaest dana brod može i da stigne na Hiči-nebo, ali ne noseći živoga pilota. Dotle ću najmanje šest dana biti mrtav.

14.

     Kad je počela da biva u stanju da razgovara sa starcima, sve su joj se više pričinjavali kao prava bića. Oni zapravo nisu ni bili stari. Odnosno bar ne ono troje koji su je najčešće čuvali i hranili i odvodili na njene sesije u dugim noćima punim snova. Naučili su da je oslovljavaju sa Žanina, ili bar nekako slično tome. S druge strane, njihova imena su bila komplikovana, ali je svako ime imalo skraćen oblik... Tar, ili Tor, ili Huej... i oni su se na njih odazivali, kad su joj bili potrebni ili prosto da se poigraju. Bili su nestašni kao kakva štenad, i isto toliko željni igre. Kad bi ona izišla iz sjajnog plavičastog ležaja, izmrcvarena i preznojena posle još jednog života i još jedne smrti... po završetku još jednog časa na ovom kursu koji joj je najstariji starac bio odredio... jedan od njih bi se uvek našao pored nje da joj nešto guče i mrmolji i da je pomiluje.
     Samo, to nije bilo dovoljno! To nije bila dovoljna uteha za ono što se događalo u snovima, ponavljanim toliko puta.
     Svi su dani proticali na isti način. Nekoliko sati nemirnog spavanja koje nije donosilo odmor. Prilika da se nešto pojede. Možda koja partija šuge ili golicanja sa Huejom ili Torom. Možda po koja šetnja po Nebu, uvek pod stražom. Zatim bi je Tar ili Huej ili neko drugi pažljivo odvukli natrag do onog ležaja i stavili je unutra, i onda bi tokom više sati, što je ponekad izgledalo kao čitav ljudski vek, Žanina bivala neko drugo biće. Tako čudno ponekad! Muško. Žensko. Staro. Ludo. Obogaljeno... sva su bila različita. Nijedno ne baš sasvim ljudsko. Većinom uopšte ne ljudska bića, posebno kad se radilo o onim prvobitnim, najstarijim stvorenjima.
     "Prosanjani" životi, koji su u vremenskom smislu bili najbliži, bili su najsličniji njenom sopstvenom životu. Bar su predstavljali živote stvorenja sličnih Toru ili Taru ili Hueju. Oni obično nisu bili zastrašujući, mada su se svi do jednog završavali smrću. U njima je ona proživljavala haotične, nasumice pokupljene delove iz njihovih uskladištenih memorija koje su se odnosile na njihove kratke i rizične, ili dugačke i razvučene živote. Kad je naučila jezik svojih porobljivača, doznala je da su životi koje je proživljavala bili posebno odabrani (po kojim kriterijumima?) za uskladištenje. Što znači da je svaki predstavljao lekciju za sebe. Svi snovi su za nju predstavljali praktičnu nastavu, razume se, i razume se ona je kroz njih učila. Naučila je kako da razgovara sa živima; kako da razume njihov život i potčinjenosti; da shvati njihovu opsesivnu potrebu da budu poslušni. Oni su bili robovi! Ili maze? Kad bi uradili onako kako im je rekao najstariji starac bili su poslušni, što će reći dobri. A kada, u retkim prilikama, ne bi, on ih je kažnjavao.
     Između dva radna vremena ponekad je viđala Vona, a ponekad svoju sestru. Njih su držali odvojeno, što je predstavljalo određenu politiku. U početku ona nije shvatala zašto; kad je shvatila, smejala se u sebi pred ovom tajnom suviše skrivanom da bi je podelila čak i sa šaljivim Torom. Lervi i Von takođe su učili svoju lekciju, i nije im bilo ništa lakše nego njoj.
     Po završetku prvih šest "snova" bila je u stanju da razgovara sa starcima. Njene usne i grlo nisu baš najspretnije proizvodili njihove cvrkutave, mrmljave samoglasnike, ali je mogla da se sporazume. Što je bilo još mnogo važnije bila je u stanju da izvršava njihova naređenja. Tako je sebe štedela neprijatnosti. Kad bi trebalo da se vrati u svoju ćeliju nisu morali da je guraju, a kad bi došao red na njeno kupanje nisu morali da sa nje skidaju komad po komad odeće. Posle deset lekcija bili su se već sprijateljili. Posle petnaeste ona (kao i Lervi i Von) je znala sve što će oni ikada saznati o Hiči-nebu, uključujući i činjenicu da starci nisu, niti su ikada bili Hičiji.
     Čak ni najstariji starac.
     A ko je bio najstariji starac? To ona iz svojih lekcija nije naučila. Tar i Huej su joj objasnili, najbolje što su umeli, da je najstariji starac Bog. To nije bio zadovoljavajući odgovor. On je bio bog koji je suviše ličio na svoje obožavatelje da bi bio u stanju da izgradi Hiči-nebo ili bilo koji njegov deo, uključujući i njegovo sopstveno telo. Ne. Nebo su sagradili Hičiji, s kojom namerom to samo Hičiji znaju, a najstariji starac nije bio Hiči.
     Tokom celog ovog razdoblja, velika mašina stajala je na istom mestu, nepokretna, gotovo mrtva, čuvajući preostali deo života, koji se sve više smanjivao. Kada bi Žanina prolazila kroz središnju vretenastu špilju ona bi je tamo videla kako i dalje stoji kao kakav kip. Ponekad bi neka bleda boja zatreperila sporo oko njenih spoljnih senzora, kao da se budi, i možda ih prati pogledom kroz poluzatvorene oči. Kad bi se to dogodilo, Huej i Tar bi ubrzavali korake. U takvim prilikama nisu se golicali niti šalili. Obično je vladala potpuna tišina. Jednog dana srela je Vona baš u njenoj senci, ona idući ka ležaju, on vraćajući se sa svog časa, i tada se Huej osmelio da ih pusti da za trenutak popričaju.
     "Jezivo izgleda", rekla je Žanina.
     "Ja bih mogao da ga uništim, ako bi ti to htela", hvalisao se Von bacajući nervozne poglede prko ramena u pravcu mašine. Međutim, on je to rekao na engleskom jeziku, i bio je dovoljno mudar da stražarima ne prevede šta je rekao. Ali, ton njegovog glasa bio je dovoljan da onespokoji Hueja, koji žurno odvede Žaninu.
     Žanina je gotovo zavolela svoje porobljivače, onako kako bi čovek mogao da zavoli jednog velikog, mirnog psa za vuču koji ume da govori. Trebalo joj je mnogo vremena da se navikne na pomisao da je jedno mlado žensko stvorenje kao što je bila Tar uopšte mlado i žensko. Svi su oni imali iste prave dlake na licu i snažno razvijene arkade karakteristične za odrasle mužjake majmuna. Ali počeli su da bivaju zasebne jedinke, a ne samo primerci zajedničke klase "tamničara". Snažnijeg i tamnoputijeg muškarca zvali su Tor, ali to je bio samo jedan slog dugačkog, spretno sastavjenog imena u kome je Žanina bila u stanju da razazna značenje reči "taman". Ona se nije odnosila na njegovu boju. Što se toga tiče, on je bio svetliji od svoje sabraće. Ona se odnosila na nešto u vezi sa nekom pustolovinom iz njegovog detinjstva, u jednom delu neba tako čudnom i tako retko posećivanom da je bilo slabo osvetljeno uprkos večito zažarenim zidovima od Hiči-metala. Tor je svoju bradu doterivao tako da je štrčala naniže u obliku dva roga okrenuta naopako. Najviše je zbijao šale i pokušavao da ih podeli sa svojom zarobljenicom. Tor je bio taj koji se izrugivao Žanini, govoreći da će on, ako je njen muškarac Von toliko neplodan kao što se čini da je dok je u zatvoru zajedno sa Lervi, zatražiti dozvolu od najstarijeg starca da je on sam obremeni. Žanina se, čuvajući svoju skrivenu šalu u vezi sa njihovom neplodnošću, nije uplašila. Nije prema njemu osetila ni odbojnost, jer Tor je bio nekako prijatan satir, a ona je bila uverena da shvata nečiju šalu. Pa ipak, počela je o sebi da misli kao o nekome ko više nije šmrkavo dete. Posle svakog dugačkog sna bivala je sve starija. U snovima je doživljavala seksualno opštenje kakvo joj nije bilo poznato iz iskustva... ponekad kao žena, ponekad ne kao žena... a često bol, i uvek, na kraju, smrt. Registrovanje podataka se ne bi moglo obaviti sa žive osobe, objasnio joj je Huej jedanput kad se nisu šalili; a njegovi pokreti uopšte nisu bili šaljivi dok je opisivao na koji se način mozak otvara i stavlja u mašinu za presnimavanje. Postala je još malo starija dok joj je on ovo pričao.
     Što su dalje odmicali, snovi su postajali sve čudniji i vremenski udaljeniji. "Sad ćeš se vratiti u vrlo stara vremena", rekao joj je Tor. "Ovaj san", govorio je odvodeći je do kauča, "je od svih najstariji, pa prema tome i poslednji. Možda."
     Zastala je ispred svetlucavog kauča. "Je l' to opet neka šala, Tore, ili zagonetka?"
     "Nije." On je ozbiljnim pokretima obe ruke cimao onu svoju rakljastu bradu. "Ovaj ti se neće dopasti, Danina."
     "Baš ti hvala."
     On se iscerio, tako da mu se nabrala koža oko tužnih, blagih očiju. "Ali to je poslednji koji ja mogu da ti dam. Možda... možda će ti najstariji starac dati neki od svojih sopstvenih snova. Priča se da je on to ponekad radio, ali ja ne znam kad je to bilo. Niko živi se toga ne seća."
     Žanina proguta pljuvačku. "Zvuči jezivo", kazala je.
     On ljubazno nastavi: "Mene je mnogo uplašio kad sam ga sanjao, Danina, ali ne zaboravi da je to samo san, za tebe." I on zatvori poklopac čaurastog ležaja nad njom, a Žanina se za trenutak otimala da ne zaspi, ali kao i uvek nije uspela... posče ćega se pretvorila u neko drugo biće.
     Postojalo je nekada jedno stvorenje. Bilo je žensko; ali nije bilo beslovesno, ako je verovati Dekartu, jer je bilo svesno svoga postojanja, pa je stoga bilo "ona".
     Nije imala imena. Ali je bila među svojom sabraćom obeležena jednim velikim ožiljkom koji se protezao od uveta do nosa, jer ju je kopito neke umiruće divlje zveri gotovo usmrtilo. Oko joj se na toj strani zalečilo ali je kapak ostao izobličen, pa joj ime Zrikavica sasvim odgovara.
     Zrikavica je imala svoj dom. On nije bio nešto naročito. Prosto jedno skrovište ugaženo na mestu gde se nalazilo nešto nalik na biljku papirus, delimično zaklonjeno zemljanim brežuljkom. Ali Zrikavica i njeni rođaci su se svaki dan vraćali u ta gnezda i po tome su se razlikovali od svih drugih živih bića koja su im bila slična. U jednom pogledu oni su se sasvim razlikovali od svih drugih bića s kojima su zajedno rasli, i to zbog toga što su upotrebljavali predmete koji nisu bili delovi njihovog tela da pomoću njih obavljaju poslove. Zrikavica nije bila lepa. Jedva da je bila visoka nešto preko metra. Nije imala obrve... dlake na glavi bile su joj sa njima spojene, i samo nos i jagodice nisu bili obrasli... i nije imala bradu vrednu pomena. Na rukama je imala prste, ali su oni obično bili stisnuti tako da su na zadnjoj strani šake bile žuljevite i pune ožiljaka, a prsti se nisu međusobno dobro rastavjali... gotovo kao ni prsti na nogama, kojima je isto tako dobro mogla da hvata stvari, a još bolje da se njima zarije u osetljive delove stvorenja koje bi bilo te sreće da mu se oko vrata nađu njene ruke pri pokušaju da pobegne. Zrikavica je bila bremenita, mada sama za to nije znala. Zrikavica je postala potpuno odrasla i sasvim plodna kad je nastupila njena peta kišna sezona. Za svojih trinaest godina života bila je bremenita devet ili deset puta, i nikada to nije znala sve dok ne bi bila primorana da opazi da više ne može da trči tako brzo, da joj oteklina u trbuhu smeta pri čeprkanju po utrobi kakve zveri i da su joj ponovo nabrekle bradavice pune mleka. Od pedeset članova koliko je brojala njena zajednica, bar četiri člana bila su njena deca. Više od dvanaest mužjaka bili su, odnosno mogli su biti, očevi te dece. Zrikavica je znala u kakvom je odnosu s ovim drugima, ali ne i sa prvo pomenutim članovima. Bar jedan od mladih mužjaka, za koga je znala da je njeno dete, mogao je isto tako biti i otac nekog drugog njenog deteta, ali takva ideja ne bi Zrikavicu uznemirila, čak i da je mogla njome da se pozabavi. Ono što je radila sa mužjacima kad bi meso ispod njene mršave zadnjice nabubrelo i pocrvenelo, u njenoj glavi nije bilo dovođeno u vezu sa porađanjem. Nije dovođeno u vezu ni sa uživanjem, isto tako. To je ona osećala kao svrab koji treba počešati kad god se pojavi. Zrikavica nije imala načina da definiše "zadovoljstvo", izuzev možda kao odsustvo bola. Čak i na ovaj način definisani, malobrojni su bili takvi trenuci tokom celog njenog života.
     Kad je zauralo zvuk Hiči-lendera i u plamenu se pojavio iznad oblaka, Zrikavica i cela njena zajednica potrčali su u zaklon. Niko od njih nije ga video kad se prizemljio.
     Ako ribaska mreža zagrabi morsku zvezdu sa dna mora, i jedna ašovasta alatka je podigne iz kofe pune mulja i izruči u tank, a biolog je pričvrsti uz podlogu čiodama i secira njen nervni sistem... da li morska zvezda zna šta se dešava?
     Zrikavica je imala više svesti o samoj sebi od morske zvezde. Ali jedva da je imala više iskustva u tome kako da je uobliči. Ništa što joj se dogodilo od trenutka kad je ugledala jarku svetlost koja joj je išla u oči, ona nije shvatala. Ona nije osetila vrh koplja natopljenog anestetičkim sredstvom koje ju je uspavalo. Ona nije znala da su je odneli u lender i strpali tamo zajedno sa još dvanaestoro njenih saplemenika. Ona nije osetila stravičan pritisak kad je uzletela, kao ni bestežinsko stanje tokom dugotrajnog putovanja. Nije znala uopšte nište sve dok joj nije bilo dozvoljeno da se ponovo probudi, a onda nije shvatala šta se s njom dešava. Ništa nije izgledalo poznato!
     Voda, na primer. Voda koju je Zrikavica pila nije više poticala sa blatnjave ivice reke. Bila je u nekom sjajnom, tvrdom koritu. Kad se sagla da je polapće ispod njene površine ništa nije vrebalo da je napadne.
     Dalje, sunce i nebo. Sunca nije bilo! Nije bilo oblaka, i nije bilo kiše. Postojali su tvrdi, svetlucavi plavičasti zidovi, i iznad glave svetlucavo plavi krov.
     Hrana. Nije bilo nijednog živog stvora da se uhvati i raskomada. Postojalo je pljosnato, gumasto grumenje bez ukusa koje se žvakalo. Ono bi joj napunilo želudac, a moglo je u svako doba da se dobije. Bez obzira koliko bi ona i njena sabraća pojeli, uvek je bilo još.
     Prizori i zvuci i mirisi... bili su užasavajući! Osećao se smrad kakav nikad pre toga nije osetila, koji ju je pekao u nosu i strašno plašio. Miris je poticao od nečeg živog, ali ona nikada nije videla stvorenje kome je on pripadao. Odsustvo uobičajenih mirisa takođe je bilo zabrinjavajuće. Ne miriše na jelene. Ne miriše na antilope. Ne miriše na mačke (ovo je bila sreća). Ne miriše čak ni na njen sopstveni izmet, odnosno ne mnogo, jer u njihovom domu nije bilo travnatih površina po kojima bi gazili, a mesta na kojima su se skupljali za spavanje čišćena su i ispirana svaki put kad oni iz njih iziđu. Tu se rodilo njeno dete, a za to vreme ostali saplemenici su se bunili zbog njenog groktanja jer su hteli da spavaju. Kad se probudila da bi ga privukla k sebi, kako bi ublažila vreli pritisak u svojim bradavicama, njega više nije bilo. Nikada ga više nije videla.
     Zrikavicino novorođenče bilo je prvo mladunče koje je nestalo odmah po rođenju. Ali ne i poslednje. Tokom petnaest godina mala porodica Australopitekusa i dalje se hranila i parila i rađala mladunce i starila, a broj njenih članova se smanjivao zato što su mladunci bili oduzimani od njih čim bi se rodili. Jedna od ženki bi čučala naprežući se i porađala se cvileći. Onda bi svi zaspali, a kad bi se probudili prinove više nije bilo. S vremena na vreme poneki odrasli član bi umro, ili bi osetio da mu se približava kraj pa bi ležao sklupčan i stenjao tako da su znali da neće ponovo ustati. I posle takvog događaja opet bi svi zaspali; a taj odrasli član, odnosno telo tog odraslog člana, ne bi više bilo tu kad se oni probude. Bilo ih je tridesetoro, pa dvadesetoro pa desetoro... pa onda samo jedan. Zrikavica je bila poslednja, vrlo, vrlo stara ženka u dvadeset devetoj svojoj godini. Znala je da je stara. Nije znala da umire, samo je osećala užasan bolni pritisak u trbuhu zbog koga je dahtala i jecala. Nije znala kad je nastupila smrt. Samo je znala da je taj određeni bol prestao, a onda je bila svesna nekog drugačijeg bola. Ne pravog bola. Neobičnosti. Utrnulosti. Mogla je da vidi, ali je videla na neki čudan pljosnat način, sve je bilo čudno treperavo, u jednom čudnom izobličenom spektru boja. Nije bila svikla na svoj novi vid, i nije raspoznavala ono što je videla. Pokušala je da pokrene oči ali se one nisu pokretale. Pokušala je da pokrene glavu, ili ruke, ili noge i nije mogla jer ih nije imala. Ostala je u tom stanju prilično dugo.
     Zrikavica nije bila do kraja zgotovljena, u onom smislu kome je živ ali otvoren nervni sistem morske zvezde u rukama biologa do kraja zgotovljen, kao preparat. Ona je bila eksperiment.
     Nije predstavljala naročito uspeo poduhvat. Pokušaj da se njen identitet sačuva u kompjuterskoj memoriji nije bio neuspešan iz razloga istih kao kod ranijih pokušaja, sa drugim članovima njenog plemena: zbog hemizma koji ne odgovara primaocima; nepotpunog prenosa informacija; pogrešnog kodiranja. Nailazeći redom na sve ove probleme, Hiči-eksperimentatori su ih rešavali jedan po jedan. Eksperiment sa njom je bio neuspešan, odnosno uspeo je samo delimično, iz drugog razloga. Nije bilo dovoljno identiteta u tom biću koje se razaznavalo kao Zrikavica, a koji bi se mogao sačuvati. Ona nije bila biografija, čak ni žurnal. Bila je donekle nalik na podatak iz popisa, podvučena bolovima i ilustrovana strahom.
     Ali to nije bio jedini eksperiment koji su Hičiji u to vreme obavljali.
     Na drugom kraju ove ogromne mašine koja se kretala u orbiti udaljenoj pola svetlosne godine od Zemljinog sunca, pokradene bebe počele su da napreduju. One su vodile život posve drukčiji od Zrikavičinog... život pod nadzorom automatskih mašina, pokusnih testova i programiranih zahteva. Hičiji su shvatili da ovi australopitekusi, iako veoma daleko od inteligentnih bića, u sebi sadrže zametke pametnijih potomaka. Tako su rešili da proces ubrzaju.
     Nisu mnogo uznapredovali u svom razvitku za onih petnaest godina, od odvođenja kolonije iz njenog preistorijskog staništa u Africi do Zrikavičine smrti. Hičiji se nisu obeshrabrili. Za petnaest godina nisu ni očekivali da će se mnogo dogoditi. Njihovi planovi bili su na mnogo duži rok.
     Pošto su ih njihovi planovi takođe pozivali, i to sve zajedno, da budu negde drugde mnogo pre nego što se makar i najmanje istinske inteligencije zaiskri u očima jednog od Zrikavičinih potomaka, shodno tome su i gradili. Tako su sagradili i programirali taj artefakt da je mogao da traje beskonačno dugo. Sredili su pitanje njegovog snabdevanja UVKA- hranom iz podesnog procesora koji je prerađivao kometni materijal, koji su oni već bili pustili u pogon zbog napajanja drugih njihovih instalacija, a potencijalno je bio podjednako dugoročan. Konstruisali su mašine koje će proveravati umeća potomaka novorođenčadi s vremena na vreme, i ponoviti, kad god to bude potrebno, pokušaj da arhiviraju njihove identitete u kompjuterske memorije radi kasnije provere... ukoliko se iko od njih ikada vrati da vidi kako je eksperiment prošao. Smatrali su da je to vrlo malo verovatno, imajući u vidu druge njihove planove.
     Ipak su njihovi planovi obuhvatali mnogobrojne alternative, koje su sve pripremili istovremeno jer su bili veoma zainteresovani za cilj postavljen njihovim planovima. Možda se niko od njih nikada neće vratiti. Ali možda neko hoće.
     Pošto Zrikavica nije mogla da komunicira, niti nešto da radi što bi bilo od bilo kakve koristi, Hiči-eksperimentatori su iz štedljivosti izbacili afektivne delove njene uskladištene memorije i držali je na polici samo kao neku knjigu u biblioteci, da bi mogle da je konsultuju osobe koje naiđu kasnije, bez obzira koje vrste bile. (To je bilo ono što je Žanina morala da "konsultuje", proživljavajući ponovo sve što je Zrikavica proživela pre stotine hiljada godina.) Ostavili su izvesne podatke i putokaze koje bi mogao da koristi bilo koji naraštaj koji bude u stanju da ih razume. Onda su sve za sobom doveli u red, kao što su uvek činili. Otišli su pustivši da se ostali deo ovog eksperimenta, jednog od tolikih njihovih eksperimenata, dalje odvija.
     Tokom osam stotina hiljada godina.
     "Danina" jadikovao je Huej, "Danina, jesi li mrtva?"
     Ona pogleda naviše u njegovo lice, nesposobna isprva da usredsredi svoj pogled, tako da je on ličio na nejasan mesec sa širokim licem i dvostrukim kometinim repom koji je za njim mahao. "Pomozi mi da ustanem, Huej", jecala je ona. "Odvedi me natrag." Od svih sesija, ova je bila najgora. Osećala se silovana, oskrnavljena, proširena, promenjena. Njen svet nikada više neće biti isti. Žanini nije bila poznata reč "australopitekus", ali je znala da je život koji je upravo proživela bio život neke životinje. Gore od životinje, jer se negde u Zrikavici krila iskra izumevanja mišljenja, pa prema tome i nepotrebna sposobnost da se plaši.
     Žanina je bila iscrpena i osećala se starijom od najstarijeg starca. Sa svojih tek napunjenih petnaest godina, više nije bila dete. Taj konto je već bio prekoračen. Za nju više nije preostalo nimalo detinjstva. Pred sobicom sa iskošenim zidom koja je bila namenjena njoj lično ona zastade. Huej sa zebnjom upita: "Danina? Šta je sad?"
     "Imam jednu šalu da ti ispričam", kazala je.
     "Ne izgledaš kao da ti je do šale", reče on.
     "Ipak, smešna je. Slušaj. Najstariji starac je zatvorio Vona zajedno sa mojom sestrom radi stvaranja potomstva. Ali moja sestra ne može da rađa. Ona je imala jednu operaciju i više nikada ne može da ima dete."
     "To nije dobra šala", pobunio se on. "Niko tako nešto ne bi hteo da uradi!"
     "Ona je uradila, Huej." Zatim je dodala brzo, "Nemoj da se bojiš. Nećeš biti kažnjen. Samo sad dovedi dečaka kod mene."
     Njegove blage oči bile su prepune suza. "Kako mogu da se ne plašim? Možda bi trebalo da probudim najstarijeg starca i da mu kažem..." Onda suze potekoše iz očiju; bio je užasno uplašen.
     Ona ga je tešila i nagovarala, sve dok nisu naišli i drugi starci i on im ispriča užasnu šalu. Žanina leže na svoj ležaj i začepi uši da ne bi slušala njihovo uzbuđeno, tužno torokanje. Nije spavala, ali je ležala zatvorenih očiju kad je na vratima začula Vona i Tora. Kad su dečka gurnuli unutra ona ustade da se s njim pozdravi.
     "Vone", kazala je, "želim da me obujmiš svojim rukama."
     On je gledao u nju namćorastim pogledom. Niko mu nije rekao o čemu se ovde radi, a i on, Von, je baš otaljao svoju lekciju na kauču sa Zrikavicom. Izgledao je užasno. Nije uopšte imao prilike da se dovoljno oporavi od onog gripa, nije se odmorio, nije se još privikao na ogromne promene u svom životu otkako se susreo sa Herter-Holovima. Imao je velike podočnjake i ranice u uglovima usana. Noge su mu bile prljave, baš kao i njegova otrcana odeća. "Da li se bojiš da ćeš pasti?" viknu ona piskutavim glasom.
     "Ne bojim se da ću da padnem, i želim da sa mnom razgovaraš onako kako treba. Nemoj da skičiš."
     Izgledao je uplašeno, ali je podesio glas da zazvuči nešto dublje onako kako ga je ona učila. "Pa onda zašto?"
     "Oh, Vone." Ona zatrese nestrpljivo glavom i priđe korak napred i privi se uz njega. Nije više bilo potrebno da mu kaže šta da radi. Ruke mu se automatski obaviše oko nje... obe u istoj visini, kao da je ona bure koje treba podići sa zemlje, pritisnuvši dlanovima njene plećke. Ona priljubi svoje usne uz njegove, čvrsto, držeći zatvorena usta, a zatim se povuče unazad. "Sećaš se šta je ovo, Vone?"
     "Naravno! To je 'ljubljenje'."
     "Ali mi to radimo pogrešno, Vone. Čekaj malo. Hajde opet dok ja radim ovo." Ona proturi vrh jezika između gotovo stisnutih usana i pređe njime više puta preko njegovih zatvorenih usana. "Ja mislim", reče, sklanjajući glavu u stranu, "da je ovo bolji način, je l' da? Onda osećam... onda osećam... osećam malkice kao da ću da povraćam."
     Preplašen, on pokuša da ustukne, ali ga ona nije puštala. "Ne istinski da povraćam, nego baš nekako čudno."
     On je kruto stajao uz nju, lica okrenutog u stranu, ali je izgledao zabrinut. Brižljivo kontrolišući visinu glasa, rekao je: "Mali Džim kaže da ljudi ovo rade pre snošaja. Odnosno jedna osoba ponekad to radi da bi videla da li je druga uspaljena."
     "Uspaljena, Vone! Fuj! Kaži 'zaljubljena'."
     "Ja mislim da 'zaljubljen' znači nešto drugo", reče on tvrdoglavo, "ali u svakom slučaju ljubiti je u vezi sa sparivati. Mali Džim kaže..."
     Ona mu stavi ruke na ramena. "Mali Džim nije ovde."
     "Nije, ali Pol kaže da on ne želi da mi..."
     "Pol nije ovde", reče ona, milujući njegov mršavi potiljak vrhovima prstiju da vidi kako to izgleda. "Ni Lervi nije ovde. Uostalom, ono što oni misle uopšte nije važno." A izgledalo je, zaključila je ona, vrlo čudnovato. Nije, u stvari, imala osećaj da će da povraća, već kao da joj se unutra u trbuhu nešto "preudešava", osećala je nekakvu senzaciju kakva joj je dotle bila nepoznata. Uopšte nije bila neprijatna. "Pusti me da ti skinem odeću, Vone, a onda ti skini moju.
     Pošto su opet uvežbavali poljupce, ona reče: "Ja mislim da ne treba da ostanemo u stojećem položaju." Zatim malo kasnije, kad su već legli, ona otvori oči i zagleda se netremice u njegove širom otvorene oči.
     Odižući se kako bi zauzeo bolji položaj, on je i dalje oklevao. "Ako ja ono uradim", kazao je on, "ti ćeš možda ostati u drugom stanju."
     "Ako ti ono ne uradiš", kazala je ona, "ja mislim da ću umreti."
     Kad se mnogo sati kasnije Žanina probudila, Von je već bio budan i obučen, i sedeo je u uglu sobe, naslonjen na zid išaran povesmima zlatne boje. Žanina oseti kako je srce vuče k njemu. On je izgledao onako kao što će izgledati kroz pedeset godina. Kao da su bol i patnja decenijama urezivali brazde na njegovom mladom licu.
     "Volim te, Vone", kazala je ona.
     On se promeškolji i zapiskuta: "Oh, da." Zatim, videći šta je uradio, umesto toga zamumla: "Oh, da, Žanina. I ja tebe volim. Ali ne znam šta će oni da urade."
     "Verovatno ti neće naneti zlo, Vone."
     Prezrivo: "Kome? Meni? Ja zbog tebe brinem, Žanina. Ja sam ovde proveo ceo život i pre ili kasnije to bi se dogodilo. Ali ti ... ja sam zbog tebe zabrinut." Zatim tmurno dodade: "Oni tamo napolju mnogo galame. Nešto se događa."
     "Ne verujem da će nam naneti neko zlo... mislim, još neko zlo", ispravi se Žanina, misleći na kauč za sanjanje. Piskutavi povici su se sve više približavali. Ona se brzo obuče osvrćući se unaokolo, dok se čulo kako Tor doziva Hueja ispred vrata.
     Ni po čemu se nije moglo videti šta se ovde dogodilo. Nije bilo čak ni kapljice krvi. Ali kad je Tor otvorio vrata, zabrinut i usplahiren, zastao je i pogledao u njih iskosa sumnjičavo, pa je zatim onjušio vazduh. "Možda ja ipak neću morati da te oplođujem, Danina", kazao je, ljubazno ali uplašeno. "Ali Danina! Uvon! Dogodilo se nešto užasno! Tar je zaspala, a stara žena je pobegla!"
     Onda su Vona i Žaninu odvukli do vretenaste odaje, u kojoj su se nalazili gotovo svi starci. Oni su se uspaničeno motali u krug. Troje ih je ležalo oprućeno i hrkalo na mestu gde su ih izručili... Tar i još dva Lervina stažara koji su izneverili na svom poslu, i kada su ih otkrili onako čvrsto zaspale, doneli su ih, prestrašeni i osramoćeni, da im presudi najstariji starac. On je ležao nepokretan, ali budan na svom postolju, dok su iz njegovog perimetra izbijali čitavi vodopadi raznih boja.
     Stvorenjima od krvi i mesa najstariji starac nije odavao ništa od svojih premišljanja. On je od metala. On uliva strahopoštovanje. Njega ne mogu ni da razumeju niti da ga osporavaju. Ni Žanina ni Von, niti i jedno od blizu stotinu njegove prestravljene dece, nisu mogli da vide strah i ljutnju koji su besneli u njegovim memorijskim uređajima. Stah da su njegovi planovi ugroženi. Bes što su njegova deca podbacila u sprovođenju njegovih naređenja.
     Ono troje koji su se oglušili moraće da budu kažnjeni, da bi služili za primer. Nešto više od stotinu drugih takođe će morati da budu kažnjeni... nešto lakšom kaznom, kako se rasa ne bi zatrla ... zato što se nisu starali da ono troje izvršavaju svoju dužnost. Što se tiče uljeza... za njih nije postojala dovoljno stroga kazna! Možda ih treba zbrisati, kao svakog nametnika koji preti da naškodi svome domaćinu. Možda učiniti i nešto gore od toga. Možda u njegovoj moći uopšte nema tako oštre kazne.
     Ali šta je još u njegovoj moći? Napregnuo se i ustao. Žanina je videla ustalasano treperenje svetiljki, koje se zatim umirilo obrazujući određenu šaru dok se najstariji starac uspravio u svojoj visini i progovorio. "Žensku osobu treba ponovo uhvatiti i konzervirati", kazao je. "To treba smesta uraditi."
     Stajao je tako, nesigurno se zanoseći; njegovi udovi, što će reći njegovi efektori nisu ga dobro slušali. Spustio se još jedanput na kolena dok je razmišljao o opcijama koje mu stoje na raspolaganju. Naprezanje oko odlaska u kontrolnu odaju gde je podesio novi kurs... zbrka u njegovoj glavi koja ga je dovela dotle da to učini... bitisanje dugo pola miliona godina, sve je to uzelo svoj danak. Bilo mu je potrebno vreme da se "ispava"... to jest, vreme za koje će njegovi autonomni sistemi da utvrde i poprave oštećenja koja se mogu popraviti, a možda za to i neće biti dovoljno vremena. "Ne budite me ponovo pre nego što se sve ovo obavi", kazao je, dok svetiljke nasumce ne zatreperiše, a zatim se polagano pogasiše.
     Žanina je, u Vonovom zagrljaju... dok se on telom upola naginjao ka najstarijem starcu, a upola zakriljavao devojku, tresući se od straha... vrlo dobro znala da "konzerviran" znači ubijen. I ona se uplašila.
     Ali je, takođe, bila zgranuta.
     Starci koji su za vreme suđenja i donošenja presude hrkali, nisu pospali slučajno. Žanina je prepoznala delovanje uspavljujućih hitaca iz pištolja. Žanina je znala da niko iz njene grupe takav pištolj nije imao.
     Iz tog razloga, Žanina se nije previše iznenadila kada su, jedan sat kasnije u svojoj ćeliji, začuli prigušeno mrmljanje koje je dolazilo spolja.
     Nije se iznenadila kad je videla kako je njena sestra utrčala unutra, mašući pištoljem i dajući im znake; nije se iznenadila kad se iza Lervi pojavio Pol, sav u dronjcima, prolazeći preko uspravnog Tora. Nije se čak iznenadila, odnosno nije se mnogo iznenadila, kad je videla da je sa njima još jedan naoružan čovek koga je gotovo prepoznala. Nije bila sigurna. Upoznala ga je još dok je bila dete. Ali on je ličio na osobu koju je viđala na PV programima emitovanim preko relejne stanice sa Zemlje, kao i prilikom veselih poruka koje im je upućivao o raznim godišnjicama i praznicima. Robin Brodhed.

15.

     Ni u najgorim prilikama... čak ni kad se osećao starijim od najstarijeg starca i istinski mrtav kao Pejter... nije Pol izgledao onako kao ono kukavno stvorenje koje je na njega izmahivalo pištoljem proturenim kroz ulazni otvor svog svemirskog broda. Ispod zamršene brade, stare gotovo mesec dana, videlo se lice nalik na mumiju. Zaudarao je.
     "Bilo bi bolje da se okupaš!" brecnu se Pol na njega. "I sklanjaj taj glupavi pištolj."
     Mumija se skljoka uz hermetički poklopac broda. "Vi ste Pol Hol", reče, gledajući ga iskosa. "Za ime božje, imate li nešto za jelo?"
     Pol je razrogačenih očiju gledao unutra. "Zar tu unutra nema još puno hrane?" On se uvuče u brod i otkri, razume se, naslagane pakete UVKA-hrane tačno onako kako su ih oni ostavili. Mumija je uzimala vodu, rasporivši pri tom najmanje tri džaka; pod broda je bio sav ispljuskan i zaprljan. Pol mu pruži jedan paket s hranom. "Samo govorite tiho", naredi on. "A ko ste vi?"
     "Ja sam Robin Brodhed. Šta se s ovim radi?"
     "Grize se", odbrusi Pol razgnevljeno, manje zbog samog ovog čoveka, odnosno zbog njegovog vonja, više zato što se sam još tresao. Užasno se bojao da će to biti neki starac kad ga je tako neočekivano sreo. Ali... Robin Brodhed! Šta on ovde radi?
     Međutim, nije mogao baš sada da mu postavi to pitanje. Brodhed je gotovo doslovce umirao od gladi. Prevrtao je u rukama pljosnat u obliku jastuka komad hrane, mršteći se i tresući se, a onda odgize jedan ugao. Čim je ustanovio da može da ga žvaće, on navali halapljivo, dok su mu mrvice ispadale iz usta. Ukočenog pogleda buljio je naviše u Pola dok je u usta trpao više nego što su zubi stizali da izgrizu. "Polako", reče mu Pol, uznemiren. Ali, bilo je suviše kasno. Nepoznata hrana, posle toliko dugog gladovanja, učinila je ono što se moglo i očekivati. Brodhed se zagrcnu, zapuši usta i sve povrati. "Proklet bio!" zareža Pol. "Osetiće miris čak tamo u vretenastoj špilji!"
     Brodhed se zavali unazad, jedva dišući. "Izvinite", promrmljao je. "Ja sam mislio da ću umreti. Gotovo se to i dogodilo. Možete li mi dati malo vode?"
     Pol mu dade da proguta dva-tri gutljaja, a zatim mu dopusti da odgrize ćošak jednog od onih mrkožutih paketa, koji su imali najblaži ukus. "Polako!" naredio je. "Posle ću vam dati još." Međutim, počeo je da shvata koliko je lepo što pored sebe ima još jedno ljudsko biće posle... koliko ono vremena?... najmanje dva meseca pritajivanja i skrivanja i krojenja planova. "Ja ne znam šta vi ovde radite", rekao je napokon, "ali se radujem što vas vidim."
     Brodhed je olizao poslednje mrvice sa usana i uspeo nekako da razvuče usta u osmeh. "Pa, to je bar prosto", kazao je, očiju pohlepno uprtih u preostali deo hrane u Polovoj ruci. "Došao sam da vas spasem."
     Brodhed je bio dehidrirao i u gotovo obamrlom stanju, ali više nije istinski umirao od gladi. Polako je gutao komadiće koje mu je Pol davao i tražio još; a kad je i to pojeo, bio je čak u stanju da pomogne Polu da pospreme onaj vašar koji je napravio. Pol mu je našao čistu odeću u oskudnoj Vonovoj garderobi koja se nalazila na brodu... sve mu je bilo jako dugačko i jako tesno, ali kilt se ne mora baš obaviti oko celog struka... a onda ga je odveo do najvećeg korita za vodu da se opere. Ne zbog kicošenja. Iz straha. Starci nisu imali ništa bolji sluh od ljudskih bića, a videli su čak i slabije. Ali nosevi su im bili zapanjujuće oštri. Pošto je proveo dve nedelje uspevajući sa najvećom mukom da ga ne uhvate, lutajući u paničnom strahu po Hiči-nebu otkako su Lervi i Von bili uhvaćeni, Pol je naučio da treba da se kupa tri puta dnevno.
     I još mnogo štošta.
     Zauzeo je busiju na tromeđi hodnika, stražareći dok je Brodhed sa sebe spirao najgori sloj prljavštine nataložen u toku trideset dana provedenih u kosmičkom Hiči brodu. Njih da spasava! Prvo i prvo, to nije istina... Brodhedove namere su bile mnogo prepredenije i složenije od toga. Na drugom mestu, Brodhedovi planovi se nisu poklapali s onima koji su u Polovoj glavi sazrevali već dva meseca. Imao je predstavu o tome kako da izmami informacije od mrtvaca i krajnje neodređene predstave o tome šta da radi sa tim informacijama kad ih bude dobio. I on očekuje od Pola da mu pomogne da nose one dve-tri hiljade kila mašinerije po Hiči-nebu, bez obzira na opasnost, bez obzira što Pol možda ima neke sopstvene planove. I sad spasioci od spasenog traže da preuzmu komandu. A Pol za to treba da im bude zahvalan!
     E pa, priznade on samom sebi, okrećući se polako kako bi držao na oku sve hodnike... mada su starci sada manje revnosno patrolirali nego na početku... on bi stvarno bio zahvalan da se Brodhed pojavio u početku, u onim danima ispunjenim panikom kad je trčao i skrivao se i nije se usuđivao ni da stane ni da nekud krene; ili dve nedelje kasnije, kad je počeo da smišlja jedan plan, i kada se osmelio da ode u sobu sa mrtvacima i uspostavi vezu sa Fabrikom hrane... i kada je saznao da je Pejter Herter mrtav. Brodski kompjuter nije mu bio od koristi, budući da je suviše glup i suviše preopterećen da bi čak slao poruke na Zemlju preko relejne stanice. Mrtvaci su bili ludački. Izluđujući. Bio je sam samcit. Ali polako, srčanost mu se vraćala i on je počeo da pravi planove. Čak i da dela. Kad je ustanovio da sme sasvim da se približi starcima, pod uslovom da je dovoljno opran te da za sobom ne ostavlja nikakav miris, počeo je da sprovodi svoj plan. Špijunirao je. Smišljao. Proučavao. Registrovao... to je bilo najteže od svega. Veoma je teško pratiti ponašanje svoga neprijatelja, otkriti kojim se stazama kreće i u kojim prilikama se najverovatnije neće nalaziti na nekom mestu, kad nemate čime to da zapišete. A nemate ni sat. A ne znate kad se smenjuju dan i noć, što je nezamislivo među ovim zidovima od Hiči-metala koji neprekidno svetlucaju plavičastom bojom. Najzad mu je palo na pamet da se ravna prema navikama samih staraca i po tome određuje vreme. Kad bi ugledao kako se jedna grupa staraca uputila prema vretenastoj odaji u kojoj je najstariji starac ležao nepokretan, značilo je da se spremaju na spavanje. Kad bi video kako jedna grupa odatle odlazi, počinjao je nov dan. Oni su svi spavali u isto vreme, to jest gotovo svi, sledeći neki imperativ koji njemu nije uopšte bio jasan; i tako bi se on u nekim trenucima osmelio i odlazio sve bliže onom mestu na kome su Von, Žanina i Lervi bili zatvoreni. Čak ih je i ugledao jednom ili dva puta, usudivši se da se sakrije iza jednog grma sa bobičastim voćem sve dok starci nisu počeli da se meškolje i zure između grana, a onda je odjurio kao bez duše. Sad zna. Sve je on već isplanirao. Staraca je ukupno bilo negde oko stotinu, i oni su se obično kretali u grupama od po dvoje ili troje.
     Preostalo je pitanje kako da s njima izađe na kraj, čak i kad ih je samo dvoje ili troje.
     Pol Hol, mršaviji i srditiji nego što je ikada bio u svom životu, smatrao je da zna kako da to izvede. U prvim danima paničnog bežanja i sakrivanja, pošto su ostali bili zarobljeni, on je lutao sve dublje i dublje zelenim i crvenim hodnicima Hiči- neba. U nekima od njih čak je i svetlost bila oskudna i slaba. U nekima od njih vazduh je mirisao nezdravo kiselo, i kad bi tamo prespavao budio se sa teškom glavom u kojoj je tuklo. U svima njima nalazili su se razni predmeti, mašine, neke naprave... stvari; neke od njih su još tiho kuckale ili zujale. Neke su treperile neprekidno se prelivajući u duginim bojama.
     Nije mogao da ostane na nekom od tih mesta, jer tamo nije bilo ni vode ni hrane, a nije uspeo da nađe ono što se jako trudio da nađe. Pravog oružja nije bilo. Možda Hičijima ono nije bilo potrebno. Ali na jednoj mašini vrata su s jedne strane bila od metalnih šipki koje, kad ih je istrgao, nisu izazvale eksploziju niti je njega udarila struja, kao što je on napola bio uveren da će se dogoditi. Tako je stekao koplje. Nekoliko puta je naišao na nešto što je ličilo na manje, komplikovanije verzije mašina za prosecanje tunela koji su pripadali Hičijima.
     A neke od njih su bile u ispravnom stanju. Kad su Hičiji gradili, gradili su za večnost.
     Polu je trebalo tri dana eksperimentisanja ispunjenih strahovanjem, žeđi i odgonetanjem, da bi bar jednu od njih stavio u pogon, prekidajući rad da bi otpuzao natrag u zlatne hodnike ili do broda i uzeo hrane i vode, uvek ubeđen da će tutnjava mašine dovesti starce na njegov trag pre nego što završi posao. Ali nije. Naučio je da treba da pritisne bradavičasto ispupčenje koje je visilo sa dvokrake komandne poluge da bi svetiljke zasvetlele, da pogura masivne kvrgave točkove napred ili nazad da bi se mašina pomerila napred ili nazad, da pritisne ovalnu papučicu usled čega bi se ispred mašine rasula plavičasto- ljubičasta svetlost, koja je omekšavala čak i Hiči-metal. To je stvaralo buku. Pol se jako plašio da ne uništi nešto što bi moglo da dovede do havarije samog Hiči-neba, ili da navuče za njim poteru.
     On je znao kuda su starci odlazili, i u koje vreme.
     Imao je koplje kojim bi mogao da ubije jednog starca, možda da savlada i njih dvoje ili troje ukoliko iznenada na njih naiđe.
     Poštovao je mašinu kojom bi mogao da uništi mnoštvo staraca, kad bi samo mogao da ih natera da se pred njim postroje.
     Sve mu je to pomoglo da stvori strategiju koja bi možda mogla i da uspe. Bila je riskantna... o, Bože, bila je riskantna! Zavisila je od pola tuceta različitih stvari do kojih bi došlo u trenutku borbe. Mada je izgledalo da ga starci traže nenaoružani, ko može da kaže da se neće setiti da treba da krenu naoružani? A kakvo oružje bi mogli da imaju? Znači, trebalo bi da ubije vešto i pažljivo nekolicinu, i to jednog po jednog, da ne bi privukao pažnju čitavog plemena sve dok za to ne bude spreman... a onda sve da ih privuče, odnosno najveći deo, kako bi one preostale mogao da likvidira uz pomoć svoga koplja. (Da li je ovo zaista dobra kockarska opklada?) U prvom redu, to znači da najstariji starac, velika mašina koju je Pol samo na trenutak video jedanput ili dvaput sa velike daljine i o čijim moćima nije znao ništa, neće da se umeša u sve to, ali koliko je tako nešto verovatno?
     Pouzdane odgovore nije imao. Imao je nadu. Najstariji starac je suviše glomazan da bi se lako mogao provlačiti kroz bilo koje druge hodnike osim kroz one sa zlatnim povesmima. Izgledalo je da se on uopšte retko pokreće. Možda bi i mogao da se vešto izvuče, pre nego što pred proždiručom sumaglicom što će suknuti iz mašine za prosecanje tunela... koja ovde, u stvari, ne bi ni mogla biti mašina za prosecanje tunela, samo se činilo da radi otprilike na isti način. Doduše, na svakom koraku suočavao se s preprekama.
     Ali je na svakom koraku postojala bar mala šansa za uspeh. I naposletku se dogodilo da ga nije rizik zaustavio u njegovim namerama.
     Onaj Pol Hol koji se kradom šunjao unaokolo i kovao planove po Hiči-nebu, napola izludeo od besa i straha i brige zbog svoje žene i ostalih, nije bio potpuno lud. To je bio onaj isti Pol Hol zbog čije blagosti i strpljenja se Dorema Herter i udala za njega, koji je uz nju prihvatio njenu drsku malu sestru, koja se ponekad ponašala kao pravo derle, i njenog džangrizavog oca. On je zaista želeo da ih spase i vrati im slobodu. Čak i po cenu opasnosti. On sam je uvek mogao da se izvuče iz ove opasne situacije, dovoljno je da se uvuče u Vonov raketoplan, ali bezbedan, vrati na Fabriku hrane i posle toga... lagano, sam i žalostan, na kraju stigne na Zemlju i uvali se u bogatstvo.
     Ali, osim opasnosti, koju bi još cenu morao da plati?
     Cena je možda bila zatiranje jedne čitave populacije živih i inteligentnih stvorenja. Oni jesu odveli njegovu ženu, ali joj nisu stvarno naneli zlo. I, ma koliko pokušavao, Pol nije mogao sebe da ubedi da ima pravo da ih potamani.
     A evo sad ovde ovog "spasioca", ovog više mrtvog nego živog prokletnika, po imenu Robin Brodhed, koji je ovlašno slušao kako Pol priča o svom planu i oholo se smeškao, a zatim rekao, prilično učtivo: "Vi ste još uvek moj službenik, Hol. Uradićemo onako kako ja kažem."
     "Znam to, do đavola."
     Brodhed je ostao i dalje sasvim učtiv, čak je bio i razložan ... čudo jedno kako je dobro izgledao posle jedne kupke i nešto malo hrane. "Najvažnija stvar je", kazao je, "da utvrdimo gde su glavne prepreke. Pomozite mi da odvučemo ovu spravu za obradu informacija do mesta na kome se nalaze mrtvaci, i onda je to gotovo. To je prvo po redu."
     "Prvo po redu je da spasemo moju ženu!"
     "Ali zašto, Hol? Njoj je sasvim dobro tamo gde je... i vi ste to sami kazali. Naravno neće tamo zauvek ostati. Jedan dan, možda. Doznaćemo koliko možemo od mrtvaca. Sve ćemo to da snimimo na trake, iscedićemo sve iz njih ako možemo. Onda uzimamo trake i smeštamo ih u moj brod, i onda..."
     "Ne."
     "Da!"
     "Ne, i govorite tiše, dovraga!" Obojica se podbočiše, kao deca u školskom dvorištu kad se spremaju da se pobiju, obojica besni i crveni u licu, gledajući netremice jedan drugog u oči. "O, do đavola, Pole! Da li mislite na isto što i ja?"
     Pol Hol spusti ruke. Trenutak kasnije rekao je; "U stvari, mislim kako bismo nas dvojica bolje uradili da smislimo šta je najbolje učiniti, umesto što se prepiremo ko će da odlučuje."
     Brodhed razvuče usta u osmeh. "I ja sam na to mislio, u redu. Znate koji je moj problem? Ja sam toliko iznenađen što sam još živ da ne umem da se prilagodim toj činjenici." Bilo im je potrebno šest sati da odvuku i postave PMAL-2 procesor gde su želeli, ali šest sati propisnog rada. Obojica su bili na samoj granici iscrpenosti i bilo je razumno da odspavaju, ali oni su, obojica, goreli od nestrpljenja. Kad su glavni generator priključili na banku podataka Albertov glas, ranije snimljen, davao im je uputstva, korak po korak kako da urade ostalo... sam procesor postavili su popreko u hodnik, vokoder-terminale smestili u sobu kod mrtvaca, pored radio-stanice. Robin pogleda u Pola, Pol sleže ramenima gledajući u Robina, Robin uključi program. Tačno iza vrata, začuo se sa terminala jednoličan, ulagujući glas: "enrijeta? enrijeta, dušo, možeš li da se odazoveš?"
     Pauza. Nema odgovora. Program koji je Albert napisao uz pomoć Sigfrida fon Šrinka, napravi ponovo pokušaj: "Henrijeta, ovde Tom. Molim te da se odazoveš." Bilo bi brže da otkucaju na tastaturi Henrijetinu šifru da bi privukli njenu pažnju, ali to bi se teže uklopilo u ideju da je njen davno izgubljeni muž stupio s njom u kontakt pozivajući je preko radio-veze sa neke udaljene orbitalne stanice.
     Onaj glas pokuša još jedanput, pa još jedanput. Pol smrknuto prošaputa: "Ne pali."
     "Dajte mu još koju šansu", reče Robin, ali ne više sa pouzdanjem. Stajali su tako nervozno, dok se glas mrtvog kompjutera i dalje trudio. A onda napokon, začu se suzdržani šapat. "Tom? Tomazino, jesi li to ti?"
     Pol Hol je bio normalno ljudsko biće, možda malo isceđeno i izobličeno usled četiri godine provedene u zatvorenom prostoru i nekoliko stotina dana provedenih u strahu tokom putovanja. Pa ipak, dovoljno normalan da bi u ovakvoj prilici osetio da je zagolican; međutim, ono što je čuo bilo je više nego što je želeo da čuje. Gledao je, zbunjeno se smeškajući, u Robina Brodheda, koji mu je uzvratio nelagodnim pogledom i sleganjem ramenima. Ponižavajuće je slušati tuđe povređene izlive nežnosti i pakosne ljubomorne izjave. To se može ublažiti samo tako ako se smejete; detektiv angažovan zbog razvoda braka daće društvu u kancelariji jednog dokonog dana da preslušava prokrijumčarenu traku koja je snimljena ispod kreveta uz pomoć prisluškivača, i to zato da bi se razgalili. Ali ovo nije bilo smešno! Henrijeta, svejedno koja Henrijeta, čak i "duh" iz mašine po imenu Henrijeta, nije smešna u trenutku žudnje, kad je ovako varaju i izmamljuju njene tajne. Program koji je pokušavao da je pridobije bio je vešto napisan. On se pravdao i preklinjao, čak je i jecao, jecajima čije je šuštanje poticalo od šuštanja trake, na što se Henrijetin jednoličan glas sa trake zagušio jecajima iznemoglim od tuge i beznadne radosti. A zatim je, kao da je bio tako programiran, krenuo u napad. Da li bi ti... Draga Henrijeta... da li bi ti mogla... Da li bi ti umela da mi kažeš kako se upravlja Hiči- brodom?
     Pauza. Oklevanje. Onda glas mrtve žene reče: "Pa... umela bih, Tomazino." Opet pauza, koja je trajala sve dok programirani varalica nije uskočio govoreći:
     "Pošto bi ti to mogla, dušo, mislim da bih onda mogao da dođem kod tebe. Ja sam u nekakvom brodu. On ima pilotsku kabinu. Kad bih znao kako da rukujem uređajima..."
     Polu se činilo neverovatnim da čak i jedna loše uskladištena mašinska inteligencija može da podlegne ovakvim ulagivanjima. Ali Henrijeta je i te kako podlegla. Bilo mu je odvratno što učestvuje u ovoj prevari, ali je i te kako učestvovao, a kad je Henrijeta jednom počela, više nije mogla da se zaustavi. Hoćeš tajnu upravljanja Hiči-brodovima? Naravno, dragi Tomazino! Mrtva žena je upozorila svog lažnog ljubavnika da bude spreman za prijem, a onda je mašina počela da sipa kao iz rukava, pišteći i pucketajući, pričajući nešto u čemu Pol nije mogao da razazna nijednu reč čak nijedan glas; ali Robin Brodhed, koji je slušao glas kompjutera preko slušalica na ušima, razvukao je usne u širok osmeh i zaklimao glavom podižući uvis palac i kažiprst i opisujući njima krug kao znak da su uspeli. Pol mu je dao znak da govori tiše i povukao ga kroz hodnik. "Ako ste doznali", šapnu mu on, "onda hajdemo odavde!"
     "O, i te kako sam doznao!" likovao je Robin. "Sve je ispričala! Bila je u direktnoj vezi sa nekom mašinom, koja svim ovim upravlja, i pretraživala njenu memoriju a ova njenu, tako da je ispričala celu priču."
     "Sjajno. Hajde sad da nađemo Lervi!"
     Brodhed pogleda u njega, i reče ne ljutito nego molećivo. "Samo još nekoliko minuta. Ko zna šta još može da kaže!"
     "Ne!"
     "Da!"... i oni se pogledaše oči u oči, a onda zavrteše glavama. "Kompromisno rešenje", reče Robin Brodhed. "Petnaest minuta, može? I onda idemo da spasavamo vašu ženu."
     Odšunjaše se natrag kroz hodnik sa osmehom na licu, zadovoljni ali puni griže savesti; međutim, zadovoljstva ubrzo nestade. Glasovi više nisu imali neugodno prisan ton. Gore od toga. Sada su se gotovo svađali. Bilo je nekog brecanja i režanja u jednoličnom metalnom glasu koji je rekao: "Baš si ti svinja, Tome."
     Program je preterano razumno izjavljivao? "Ali Henrijeta, dušo, ja samo pokušavam da saznam..."
     "Ono što pokušavaš da saznaš", zaškripao je njen glas, "zavisi od toga koliko si uopšte u stanju da naučiš. Ja pokušavam da ti kažem nešto važnije! Pokušala sam i ranije. Pokušavala sam sve vreme dok smo ovamo putovali, ali, ne, ti nećeš da slušaš, jedino što si želeo to je da se u lenderu otisneš sa onom kučkom..."
     Program je znao kada treba da bude pomirljiv. "Izvini, Henrijeta, dušo. Ako ti želiš da ja naučim nešto iz astrofizike, ja ću to uraditi."
     "Nego šta ćeš!" Pauza. "Strašno je važno, Tome!" Pauza. Zatim: "Počinjemo od velikog praska. Slušaš li, Tome?"
     "Naravno da slušam, dušo", reče program svojim najponiznijim i najprijatnijim glasom.
     "U redu! To je samo početak nastajanja kosmosa, i mi ga prilično dobro poznajemo... izuzev jedne male neodređene prelazne tačke koja je malo maglovita. Nazovimo je Tačka iks."
     "Hoćeš li mi reći šta je 'Tačka iks', dušo?"
     "Zaveži, Tome! Slušaj! Pre Tačke iks, čitav kosmos bio je, ukratko, sabijen u jednu sićušnu grudvu, prečnika od samo nekoliko kilometara, super gustu, super vrelu, tako stisnutu da nije imala neku strukturu. Onda je počela da se širi... do Tačke iks, i taj deo je prilično jasan. Je l' ti dovde jasno, Tome?"
     "Da, dušo. To su, u stvari, osnovi kosmologije, zar ne?"
     Pauza. "Samo slušaj pažljivo", reče najzad Henrijetin glas. "Zatim, posle Tačke iks, ona je nastavila da se širi. Dok se širila, mali komadići 'materije' počeli su iz nje da se kondenzuju. Prvo nuklearne čestice, hardoni i mezoni, elektroni i protoni, neutroni i kvarkovi. Zatim 'prava' materija. Pravi vodonikovi atomi, zatim čak i atomi helijuma. Rasprsnuti gas je počeo sve sporije da se širi. Usled uskomešanosti, on se pokidao u ogromne oblake. Sila teže zgrudvala je oblake u bezoblične mase. Kako su se oni smanjivali toplota izazvana skupljanjem, pokrenula je nuklearnu reakciju. Oni su zaplamteli. Tako su rođene prve zvezde. Ostalo", zaključi ona, "je ono što se sada pred našim očima događa."
     Program prihvati svoj "šlagvort". "To mi je jasno, Henrijeta. O koliko dugom periodu je reč?"
     "A, to je dobro pitanje", kazala je, glasom koji nije bio nimalo ljubazan. "Od početka velikog praska do Tačke iks, tri sekunde. Od Tačke iks do sadašnjeg trenutka, otprilike osamnaest milijardi godina. I sad smo tu gde smo."
     Program nije bio napisan tako da može da se nosi sa sarkastičnim primedbama, pa ipak je bilo nešto sarkazma u jednoličnom metalnom glasu. Trudio se koliko je mogao. "Hvala ti, dušo", kazao je, "a hoćeš li sad da mi kažeš šta je to posebno kod Tačke iks?"
     "Govorila bih ti ja o tome čitav minut, mili moj Tomazino", rekla je ona veselo, "samo što ti nisi moj mili Tomazino. Ta blentava glava nije bila u stanju da razume i jednu reč od onoga o čemu sam govorila, a ja ne volim kad me neko laže."
     Bez obzira što je program i dalje pokušavao da je nagovori, pa čak i onda kad je Robin odbacio svako pretvaranje i obratio joj se direktno, Henrijeta više nije htela da kaže ni reč. "Neka ide do đavola!" reče najzad Brodhed. "Dosta ćemo mi još imati briga u toku sledećih nekoliko sati. Ne moramo sad zbog toga da se vraćamo osamnaest milijardi godina unazad."
     On pritisnu jedno dugme sa strane na procesoru i uhvati u ruku ono što je odande ispalo: debelu, namotanu, traku koja je zabeležila sve ono što je Henrijeta govorila. Izmahnu njome visoko iznad glave. "Ovo je ono za šta sam došao", rekao je, sa širokim osmehom na licu. "A sada, Pole, hajde da se pobrinemo za vaš mali problem... pa onda da idemo kući da trošimo naše milione!"
     U dubokom, nemirnom dremežu najstarijeg starca nije bilo snova, ali je bilo razgnevljenosti.
     Razlozi za razgnevljenost pristizali su sve brže i brže, i bivali sve nametljiviji. Od vremena kad su stigli prvi svemirski istraživači sa Kapije i onako ga prestravili do trenutka kad je (kako je verovao) i poslednjeg od njih "otpisao", prošao je samo jedan tren... samo nekoliko godina, u stvari. A do trenutka kad su oni tuđinci i onaj dečak bili uhvaćeni, jedva jedan otkucaj srca; a do trenutka kad su ga ponovo probudili da mu saopšte da je ona žena pobegla nije uopšte prošlo nimalo vremena! Jedva koliko njemu treba da isključi senzore i efektore i da se skrasi na mestu; a sad opet nema mira. Deca su se uspaničeno svađala. Ali nije njega uznemirila samo njihova galama. Galama nije mogla da probudi najstarijeg starca; samo ako ga fizički napadnu, ili mu se neko direktno obrati. Ono što ga je u ovoj urnebesnoj graji najviše ljutilo bilo je to što nije bila baš direktno njemu upućena, ali opet i nije da nije bila. Bilo je to raspravljanje, uzajamno dokazivanje; nekoliko uplašenih glasova zahtevalo je da im se nešto smesta kaže, dok je nekoliko drugih, još uplašenijih, iznosilo razloge protiv toga.
     Nisu smeli tako da rade. Pola miliona godina najstariji starac je učio svoju decu lepom ponašanju. Ako im je potreban, treba njemu da se obrate. Nije bilo dopušteno da ga bude zbog beznačajnih stvari, naročito ne tek onako. Pogotovu sada. Pogotovu kada je svaki napor oko buđenja sve više habao njegovu drevnu konstrukciju tako da se nazirao trenutak kad više neće uopšte biti u stanju da se probudi.
     Urnebesna graja nije prestajala.
     Najstariji starac je aktivirao svoje spoljne senzore i upiljio se u svoju decu. Zašto ih je tu tako malo? Zašto gotovo polovina od njih leži opružena na podu, i očigledno spava?
     S mukom je aktivirao svoj komunikacioni sistem i ustao: "Šta se to dešava?"
     Kada su mu oni, prestrašeni, nekako odgovorili i kad je najstariji starac shvatio šta govore, po njegovom oklopu počeše da jure raznobojni talasi, koji se zatim zamagliše. Žena nije ponovo uhvaćena. Mlada žena i dečak su takođe nestali. Još dvadesetoro dece nađeno je u beznadežno čvrstom snu, a desetine druge dece, koja su otišla da pretražuju artefakt, nikako se ne vraćaju.
     Nešto je užasno zakazalo.
     Čak i na samom kraju svoga korisnog života najstariji starac je bio izvanredna mašina. Bilo je u njemu retko korišćenih rezervnih uređaja, moćne energije koja nije bila pokretana stotinama hiljada godina. On se podiže na svojim valjcima kako bi nadvisio decu koja su se tresla od straha i zaroni u svoje najdublje i najmanje korišćene memorijske uređaje tražeći od njih da ga usmere i pouče. Na prednjoj strani oklopa, između dva spoljašnja optička receptora, dva uglačana plavičasta dugmeta počeše lagano da zuje, dok je na gornjoj strani oklopa plitka parabolična antena zasvetlela bledoljubičastom svetlošću. Već hiljadama godina najstariji starac nije upotrebio nijedan od svojih jačih kaznenih efektora, ali prikupivši informacije od svojih brojnih memorijskih uređaja, počeo je čvrsto da veruje da je došlo vreme da ih ponovo upotrebi. Potražio je čak ulaz u uskladištene mozgove ljudskih bića, i dobio vezu sa Henrijetom; on je znao šta je ona ispričala, kao i šta su je pitali novi uljezi. On je shvatao (dok Henrijeta nije) značenje oružja kojim je Robin Brodhed mahao; u najstarijim memorijama, onim koje su poticale iz vremena pre nego što je i on sam bio živo biće od krvi i mesa, postojalo je koplje kojim su uspavljivani njegovi preci, a ovo je očito bilo vrlo slično njemu.
     Naišla je nevolja veća od bilo koje za koju je dotle znao, i takve vrste da s njom nije mogao lako da iziđe na kraj. Kad bi mogao do njih da stigne... ali ne može. Njegova velika masa ne može da se provlači kroz hodnike ovog artefakta, osim kroz one sa zlatnim povesmima; oružje spremno da uništava nema pred sobom određenu metu. A deca? Da, može biti. Možda bi oni mogli da ulove i savladaju druge mete; izvesno je vredno truda da im naredi da to učine, onoj nekolicini preživelih, i to je i uradio. Međutim, u racionalnom, mehaničkom umu najstarijeg starca bila je očuvana sposobnost da proceni situaciju. Vrlo dobro je shvatio kakvi su izgledi na uspeh. Loši.
     Postavljalo se pitanje da li je njegov veliki plan ugrožen?
     Odgovor je bio... jeste. Ali postojalo je, ipak, nešto što može da uradi. Duša tog plana nalazila se na mestu odakle se upravlja artefaktom. On je bio nervni centar čitave ove konstrukcije; u njemu se on drznuo da pristupi izvođenju poslednje etape svoga plana.
     Pre nego što je skovao odluku do kraja već je počeo da je izvodi. Glomazna metalna masa se pokrenula i okrenula, a zatim otkotrljala preko vretenaste špilje u pravcu širokog tunela koji je vodio u kontrolnu odaju. Kad stigne donde, biće bezbedan. Neka samo dođu ako hoće! Oružje je bilo spremno. Na njega je potrošio mnogo snage koje je ionako imao sve manje, i zato se sporo i nesigurno kretao, ali mu je prostalo još dovoljno snage. Može da se zabarikadira i da pusti da ona bića od krvi i mesa urade što god hoće, i tada...
     Zaustavio se. Prerd njim se nalazila jedna od mašina za ravnanje zidova koja je bila pomerena s mesta, tačno usred hodika, a iza nje...
     Da je bio samo malko manje iscrpen, za delić sekunde brži... Ali nije. Zapljusnula ga je vrelina iz mašine za ravnanje zidova. Oslepeo je. Ogluveo je. Osetio je kako izbočine na njegovom oklopu sagorevaju, ostio je kako se veliki mekani valjci na kojima se kotrljao tope i lepe za pod.
     Najstariji starac nije umeo da oseti bol. Nije umeo da oseti duševnu patnju. Prestao je da funkcioniše.
     Ova bića od krvi i mesa preuzela su kontrolu nad njegovim artefaktom, i zauvek okončala njegove planove.

16.

     Ja se zovem Robin Brodhed, i najbogatija sam osoba u čitavom sunčevom sistemu. Jedina osoba koja mi je u tom pogledu približna jeste stari Bover, a on bi mi bio još mnogo približniji da polovinu svoga novca nije bacio na uklanjanje udžerica i obnavljanje gradskih naselja i da od preostalih para dobar deo nije utrošio na pretraživanje svake stope svemirskog prostranstva iza Plutonove orbite, u potrazi za brodom s ostacima njegove žene, Triše. (Šta će s njom da uradi ako je bude pronašao, ja nemam pojma.) Preživeli članovi Herter-Holove grupe takođe su užasno bogati. Što je dobro, naročito za Vona i Žaninu, koji moraju da sređuju svoju složenu vezu u jednom složenom, negostoljubivom svetu. Zdravlje moje žene Esi je ne može biti bolje. Ja je volim. Kad umrem, što će reći kad ni medicinski komplet više ne bude u stanju da me zakrpi imam jedan mali plan kako da se postupi sa jednom drugom osobom koju volim, i to mi pruža osećaj zadovoljstva. Gotovo sve mi pruža osećaj zadovoljstva. Jedini izuzetak je moj savetodavac za naučna pitanja, Albert, koji neprestano nastoji da mi objasni Mahov princip.
     Kad smo u svoje ruke preuzeli Hiči-nebo, time smo sve postigli. Naučili smo kako da upravljamo brodovima Hičija. Kako da gradimo brodove Hičija, uključujući i teorijsko znanje koje omogućuje kretanje brže od kretanja svetlosti. Ne, nisu posredi "kosmički superprostor" niti "četvrta domenzija". Posredi je nešto vrlo jednostavno. Ubrzanje dovodi do povećanja mase, tako kaže Ajnštajn... onaj pravi, ne Albert. Međutim, ako je masa u stanju apsolutnog mirovanja nula, onda nije važno koliko je puta povećanje. Ona ostaje nula. Albert kaže da se masa može stvoriti, i to dokazuje pomoću osnovnih principa logike: ona postoji, stoga se može stvoriti. Stoga se može ukloniti, pošto ono što se može učiniti da postoji takođe se može učiniti da prestane da postoji. U tome je tajna Hičija, i tako smo uz Albertovu pomoć koji je sačinio eksperiment, i Mortonovu pomoć koji je primorao Korporaciju Kapija da stavi na raspolaganje svemirske brodove, mi to isprobali. Ja nisam potrošio nijedan cent; jedna od prednosti velikog bogatstva je to što vi ne morate da ga trošite. Sve što treba da učinite to je da naložite drugim ljudima da ga umesto vas troše, a za tako nešto postoje savetodavni pravni programi.
     I tako smo smesta uputili dve 'petice' sa Kapije. Jedna je koristila samo pogonsku energiju lendera, i u njoj su se nalazila dva čoveka i jedan valjak od čvrstog aluminijuma opremljen detektorima za utvrđivanje deformacija. U drugoj se nalazila kompletna posada, spremna za obavljanje prave misije. Brod sa instrumentima imao je televizijsku predajnu kameru čija je slika bila trostruka: jedna je prikazivala instrument za merenje gravitacije, druga drugi brod, treća digitalni satni mehanizam na principu fotoćelije sastavljene od atoma cezijuma.
     Posmatran mojim očima, ovaj eksperiment nije ništa pokazivao. Drugi brod je počeo da se gubi iz vidokruga, a instrument za merenje gravitacione sile zabaležio je njegovo gubljenje iz vidokruga. Ala mi je to nešto! Međutim, Albert je bio ushićen. "Njegova masa počela je da se gubi pre njega, Robine. Bože moj. Bilo ko je, bilo kada, tokom poslednjih dvanaest godina mogao da obavi ovaj eksperiment! Ovo će doneti premiju za naučni doprinos od najmanje deset miliona dolara!"
     "Razmeni to u sitne pare", rekao sam ja, tegleći se, i prevrnuo se na drugu stranu da poljubim Esi, jer smo se mi u tom trenutku slučajno nalazili u krevetu.
     "Vrlo zanimljivo, Robine, dušo", rekla je ona sanjivo, uzvraćajući mi poljubac. Albert razvuče usta u širok osmeh i skrenu pogled u stranu, delom zato što je Esi nešto baratala oko njegovog programa, a delom zato što je znao isto tako dobro kao ja da je ono što je kazala bilo učtivo, ali neistinito. Moju Esi nije mnogo zanimala astrofizika. Ono što je nju zanimalo bila je mogućnost da se poigra praveći inteligentne Hiči-mašine, i to ju je veoma mnogo zanimalo. Radila je po osamnaest sati dnevno sve dok nije istražila sve glavne sisteme koji su preostali od najstarijeg starca, pa onda mrtvace, tj. mrtve ljude, kao i mrtve ne-ljude čija je memorija sezala unatrag do afričke savane pre blizu milion godina. Nije ona mnogo marila za ono što se nalazi u memorijama; ali kako se tamo nalazi to je već spadalo u njenu najužu oblast, a ona je bila vrlo dobar stručnjak. To što je preudesila Albertov program bilo je najmanje što je Esi dobila od osvajanja Hiči-neba. Ono što smo svi mi dobili bilo je zaista veoma mnogo. Sjajne mape Galaksije, na kojima je bilo označeno svako mesto na kome su bili Hičiji. Sjajne mape crnih rupa, na kojima je bilo označeno gde se sada nalaze. Čak i gde se nalazi Klara. Kao jedan maleni dar pride, ja sam čak dobio odgovor na pitanje koje je mene iz čisto ličnih razloga zanimalo: zašto sam ja još u životu? Svemirski brod koji me je nosio ka Hiči-nebu prebacio se u smanjenu brzinu posle devetnaest dana. Po svim zakonima analogije i zdravog razuma, to je značilo da će mi trebati još devetnaest dana da tamo stignem, a dotle bih sigurno bio mrtav; on je, u stvari, prispeo za pet dana. I ja uopšte nisam bio mrtav, odnosno ne sasvim, ali zašto?
     Albert mi je dao odgovor na ovo pitanje. Svi letovi uopšte koji su uspešno okončani u nekom Hiči-brodu obavljeni su između dva tela koja su, relativno uzev, bila manje ili više u stanju mirovanja... razlika između njihovih relativnih brzina iznosila je nekoliko desetina do najviše nekoliko stotina kilometara u sekundi. Ne više. Nedovoljno da bi bilo od značaja. Međutim, moj let je bio upravljen ka objektu koji se i sam veoma brzo kretao. Gotovo se sav sastojao od ubrzanja. Usporavanje je predstavljalo samo mali delić ubrzavanja. I zato sam živ.
     I sve je to bilo vrlo lepo, a ipak...
     A ipak sve ima svoju cenu.
     Oduvek je imalo. Svaki veliki skok napred tražio je da se plati neka skrivena cena, tokom cele istorije. Čovek je izmislio poljoprivredu. To je značilo da neko ima da sadi pamuk a neko da okopava kukuruz. I tako se pojavilo ropstvo. Čovek je izmislio automobil, a udeo u dobiti predstavljaju zagađen vazduh i izginuli po drumovima. Čovek je bio ljubopitljiv da sazna kako sunce sija, i ta ljubopitljivost mu je donela hidrogensku bombu. Čovek je otkrio artefakte koje su načinili Hičiji i odgonetnuo neke od njihovih tajni. I šta smo dobili? Pre svega, dobili smo Petera, koji je gotovo pomorio ljudski rod, koristeći moć kakvu nikada niko pre njega nije imao. Drugo, pred nama su se otvorila neka sasvim nova pitanja, a ja još nisam prikupio dovoljno snage da čujem odgovore na njih. Pitanja na koja Albert želi da pokuša da da odgovor, u vezi sa Mahovim principom; i ono pitanje koje je postavila Henrijeta, govoreći o Tački iks i "nedostajućoj masi". I jedno vrlo veliko pitanje u mojoj sopstvenoj glavi. Kad je najstariji starac izveo Hiči-nebo iz njegove orbite i uputio ga kroz svemirsko prostranstvo ka središtu Galaksije, gde je, tačno, namerio da stigne?
     Najjeziviji, čini mi se, a isto tako i najprijatniji, to znam, trenutak u mom životu bio je kad smo sagoreli pipke najstarijeg starca, i naoružani Henrijetinim uputstvima, seli za kontrolnu tablu na Hiči-nebu. Bile su potrebne dve osobe da je pokrenu. Lervi Herter-Hol i ja bili smo među prisutnima dva najiskusnija pilota... ako ne računate Vona, koji je otišao zajedno sa Žaninom da sakupi budne starce i da im saopšti da je došlo do promene uprave. Lervi je zauzela desno sedište a ja sam zauzeo levo (pitajući se uporno kakve li su to neobično oblikovane zadnjice prve na njima sedele?). I tako smo krenuli. Trebalo nam je više od mesec dana da stignemo natrag u orbitu oko Meseca, a tu tačku sam ja odabrao. Nije to bilo izgubljenih mesec dana, jer je na Hiči-nebu bilo puno posla; samo se ono prilično sporo kretalo, a meni se jako žurilo da stignem kući.
     Bila mi je potrebna sva hrabrost koju sam mogao da skupim da bih pritisnuo ono dugme, ali, znate, nije to baš bilo tako teško. Kad smo jednom shvatili da se u glavnoj banci podataka u kontrolnim uređajima nalaze kodovi za sve unapred određene destinacije... ima ih više od petnaest hiljada, po celoj Galaksiji i van nje... ostalo je bilo samo pitanje koje je čiji kod. Onda smo, svi onako prezadovoljni sami sobom, odlučili da se napravimo važni. Stigla nam je jedna kreštava poruka od radio- astronoma zbog toga što im svojim kretanjem u lunarnoj orbiti ometamo rad paraboličnih antena svaki put kad tuda prođemo. Zato smo se pomerili. Taj posao se obavlja na pomoćnim pultovima, koje se niko nikada nije usudio da dotakne tokom leta i koji, čini se, nisu mnogo važni pri prvom lansiranju. Dakle, glavni pultovi, unapred programirani ciljevi; pomoćni pultovi bilo koja tačka koju želite, pod uslovom da možete da date njene galaktičke koordinate. Ali vic je u tome što pomoćne ne možete da koristite dok ne poništite sve sheme na glavnim pultovima i to tako što ih sve doterate na nulu... tada se svaka od njih oboji tamnocrvenom bojom... i ako je bilo koji svemirski istraživač kojim slučajem to učinio na svoju ruku, letilica više nije bila programirana da se vrati na Kapiju. Kako sve izgleda jednostavno kad se nešto zna. I tako smo mi premestili taj veliki vražji artefakt, težak pola miliona kilograma, u orbitu oko Zemlje, a onda smo potražili svoje društvo.
     Ja sam najviše želeo da budem u društvu svoje supruge. Zatim u društvu mog naučnog programa, Alberta Ajnštajna, zbog čega Esi zapravo ne bi imala pravo da se ljuti, znate, jer ga je ona sama napisala. Nismo još rešili da li da ja odem dole kod nje ili ona da se popne ovamo kod mene, mada se u njenoj glavi to pitanje nije postavljalo. Ona je htela da se što pre domogne inteligentnih mašina sa Hiči-neba, rekao bih, bar isto toliko koliko sam ja hteo da se domognem nje. U svakom slučaju, kad oblećete oko Zemlje za 100 minuta, transmisija signala može dobro da se tempira. Čim bismo stigli u odgovarajuću zonu, kompjuter koji je Albert za mene programirao stupio bi s njim u vezu, dajući mu sve dotad primljene podatke, a u trenutku kad bih ja bio spreman da s njim razgovaram, on bi bio spreman da sa mnom razgovara.
     Za mene to naravno nije bilo isto. Jer ćaskati s Albertom u koloru, na trodimenzionalnom holografu kod kuće bilo je mnogo zabavnije nego s onim crno-belim Albertom na ravnoj ploči na Hiči-nebu. Ali to je bilo sve što sam ovde imao dok ne stigne neki novi uređaj sa Zemlje, a u svakom slučaju to je bio onaj isti Albert. "Milo mi je što te opet vidim, Robine", rekao je on blagonaklono, upirući u mene čibuk svoje lule. "Pretpostavljam da znaš da te ovde čeka oko milion poruka."
     "Neka čeka." U svakom slučaju, već sam ih primio oko milion, tako mi se bar činilo. Svi su mi uglavnom poručivali kako su bili prvo uznemireni, da bi na kraju bili ushićeni; i kako sam ponovo veoma bogat. "Želim prvo da čujem", rekao sam, "ono što ti imaš meni da kažeš."
     "Dabome, Robine." On istrese lulu, gledajući pravo u mene. "Pa evo", rekao je, "prvo u vezi sa tehnologijom. Sad nam je poznata opšta teorija o pogonskoj energiji Hičija, i počinjemo da koristimo radio brži od svetlosti. Što se tiče integrisanih kola za obradu informacija u mrtvacima i tako dalje... kao što već sigurno znaš", tu namignu, "gospoža Lavorovna-Brodhed je na putu i uskoro će ti se pridružiti. Smatram da sa sigurnušću tu možemo da očekujemo znatan napredak, vrlo brzo. Kroz nekoliko dana jedna posada sastavljena od dobrovoljaca odlazi na Fabriku hrane. Prilično smo uvereni da se i ona, takođe, može staviti pod kontrolu, i u tom slučaju biće prebačena u neku blisku orbitu radi proučavanja i, mislim da mogu to da obećam, kopiranja. Pretpostavljam da ne želiš sada da slušaš i o nekim manje važnim tehnološkim aspektima?
     "Zaista ne", odgovorio sam. "Odnosno ne baš ovog časa."
     "Onda", reče on, klimajući dok je ponovo punio lulu, "dozvoli da izložim neka teoretska razmatranja. Na prvom mestu je pitanje crnih rupa. Nedvosmisleno smo locirali onu u kojoj se nalazi tvoja prijateljica, Džil-Klara Mojnlin. Ja verujem da bi bilo izvodljivo uputiti jedan svemirski brod, i to prilično bezbedno, koji bi tamo stigao bez većih oštećenja. Međutim, povratak, to je nešto drugo. Čini se da uskladišteni podaci Hičija ne sadrže kuvarski recept za izvlačenje bilo čega iz crne rupe. Teorijski, da. Ali ako bi neko želeo da teoriju pretvori u praksu bilo bi potrebno istraživanje i razvoj. I to prilično. Ja bih skoro rekao da se rezultati mogu očekivati tek, recimo, kroz nekoliko godina. Verovatnije kroz nekoliko decenija. Znam", reče on, naginjući se napred sa ozbiljnim izrazom na licu, "da je to za tebe lično važno, Robine. To može i za sve nas da bude izuzetno važno, a pod tim podrazumevam ne samo ljudsku rasu nego i inteligentne mašine." Nikada dosad nisam ga video tako ozbiljnog. "Vidiš", reče on, "destinacija artefakta, tj. Hiči- neba, takođe je nedvosmisleno utvrđena. Mogu li da ti pokažem sliku?"
     To je čista retorika, naravno. Nisam ništa odgovorio, a on nije sačekao. Smanjivši se, smestio se u donji ugao ravnog ekrana, koji je ispunila glavna slika. Nabacana bela boja, koja je imala oblik vrlo diletantski nacrtanog turskog polumeseca. Nesimetričnog. Bio je nakrivljen na jednu stranu, a sve ostalo na slici bilo je crno izuzev što su oko vrhova polumeseca bile neke svetle tačkice nepravilno rasute, koje su produžavale srpove obrazujući jednu nejasnu elipsu.
     "Velika je šteta što ovo ne možeš da vidiš u boji, Robine", reče Albert, gledajući u mene iskosa iz ugla ekrana. "Boja je plavičasta a ne bela. Da ti kažem šta je to pred tobom? To je materija koja se okreće oko nekog vrlo velikog nebeskog objekta. Materija s tvoje leve strane, koja ide ka nama, kreće se dovoljno brzo tako da emituje svetlost. Materija s tvoje desne strane, koja se udaljava, kreće se sporije u odnosu na nas. Ono što vidimo je materija koja se pretvara u radijaciju na ulazu u jednu strašno veliku crnu rupu, smeštenu u središtu naše Galaksije."
     "Mislio sam da brzina svetlosti nije relativna!" obrecnuo sam se ja.
     On se uvećao i ponovo ispunio ekran. "I nije, Robine, ali brzina kretanja materije u orbiti od koje ona potiče jeste. Ova slika je iz arhive sa Kapije, i sve do pre vrlo kratkog vremena nije se znalo kakav položaj zauzima u svemirskom prostranstvu. Međutim, sada je jasno da se nalazi, to jest da u izvesnom smislu obrazuje, središnju tačku galaksije."
     Zaćutao je da bi pripalio lulu, gledajući me i dalje netremice. Ipak, to nije sasvim tačno. Slika kasni za delić sekunde, i čak ni Albertova integrisana kola tu ne mogu ništa da poprave; kad se ja pomerim, njegov pogled ostaje uperen na mesto gde sam pre toga bio, što može malo da zbuni čoveka. Nisam ga požurivao, i kad je najzad pripalio lulu uvlačeći vazduh više puta, on reče:
     "Robine, često nisam siguran koje informacije da ti dam od svoje volje. Kad mi postaviš pitanje, to je onda nešto drugo. O svakoj temi koju odabereš, ja ću ti pričati sve što znam dok god si voljan da slušaš. Takođe ću ti reći šta bi moglo da bude, ako zatražiš neku hipotezu; a ja ću ti sam izložiti hipoteze kada, shodno ograničavajućim instrukcijama koje su upisane u moj program, to bude podesno. Gospoža Lavorovna-Brodhed napisala je vrlo složene instrukcije u vezi sa donošenjem takvih odluka s moje strane ali, sve u svemu, one se mogu svesti na jednu jednačinu. Uzmimo da P predstavlja 'procenu vrednosti' neke hipoteze. Uzmimo da V predstavlja verovatnoću njene tačnosti. Ako zbir PV iznosi najmanje jedan, onda sam treba da ti iznesem tu hipotezu, i to ću i učiniti. Međutim, Robine, oh, vrlo je teško odrediti tačne numeričke vrednosti za P i V! Baš u ovom slučaju koji je trenutno sporan, nikako nisam siguran kako da procenim vrednost njegove verovatnoće. A to je izuzetno važno. Na svaki način, ona se može smatrati neograničenom."
     Ovde sam bio već sav preznojen. Ono što pouzdano znam o Albertovom programu to je da što mu više vremena treba da mi nešto ispriča, to manje veruje da će mi se dopasti da to čujem. "Alberte", kazao sam, "produži, do đavola."
     "Dabome, Robine", kazao je on, klimajući, mada protiveći se u sebi mom požurivanju, "ali dozvoli mi da prvo kažem da je ova pretpostavka u skladu ne samo sa poznatim činjenicama iz astrofizike, doduše vrlo složenim, već daje odgovore i na neka druga pitanja, kao na primer, kuda su Hiči-nebo zaputilo kada si ga ti skrenuo s kursa i zašto su sami Hičiji iščezli. Pre nego što ti saopštim tu pretpostavku moram u pojedinostima da razmotrim četiri glavne tačke, i to ovako.
     Jedan. Veličine koje je Mali Džim nazvao 'boga mu brojevima'. To su numeričke veličine, uglavnom pripadaju vrsti koja se naziva 'vandimenzionalna', jer su iste za svaku jedinicu mere. Odnos između mase elektrona i protona. Dirakov broj kojim se izražava razlika između elektromagnetne i gravitacione sile. Edingtonova strukturna konstanta. I tako dalje. Mi te brojeve znamo sa velikom tačnošću. Ono što ne znamo to je zašto su takvi kakvi su. Zašto ne bi strukturna konstanta iznosila, recimo, 150 umesto 137... plus? Kad bismo mi razumeli astrofiziku ... kad bismo imali potpunu teoriju... bili bismo u stanju da te brojeve izvedemo na osnovu teorije. Mi imamo jednu dobru teoriju, ali ne možemo iz nje da dedukujemo te brojeve. Zašto? Da li je mogućno", upita on svečanim tonom "da su ovi brojevi na neki način slučajno takvi?"
     On zastade, odbi nekoliko dimova iz svoje lule, a zatim podiže uvis dva prsta. "Dva. Mahov princip. I kod njega se takođe postavlja jedno pitanje, možda nešto lakše. Moj pokojni prethodnik", reče on, namignuvši malo... verujem da bi meni pokazao da je o ovome, zaista lakše govoriti... "moj pokojni prethodnik darovao nam je teoriju relativiteta, za koju se obično smatra da pokazuje da je sve relativno u odnosu na nešto drugo, izuzimajući jedino brzinu svetlosti. Kad si ti kod svoje kuće na Tapanskom Moru, Robine, tvoja težina iznosi oko osamdeset pet kilograma. To će reći, to je mera koja pokazuje koliko se ti i planeta Zemlja uzajamno privlačite; to je tvoja težina, u izvesnom smislu, u odnosu na Zemlju. Postoji takođe jedno svojstvo koje se naziva 'masa'. 'Masa' se najbolje određuje na osnovu sile koja je potrebna da izvede jedan predmet, recimo tebe, iz stanja mirovanja. Obično smatramo da su 'masa' i 'težina' otprilike podjednake, a na površini Zemlje to jeste tako, samo što se uzima da je masa inherentno svojstvo materija, dok je težina uvek relativna u odnosu na nešto drugo. Ali", on opet namignu, "hajde da izvedemo jedan gedanke- eksperiment, onako u glavi, Robine. Pretpostavimo da si ti jedino biće u svemiru. Druga materija ne postoji. Koliko bi ti težio? Nikoliko. Kolika bi bila tvoja masa? A, tu se postavlja pitanje. Pretpostavimo da imaš jedan mali pojas sa raketnim pogonom i da si rešio da ubrzaš svoje kretanje. Posle izmeriš ubrzanje i izračunaš kolika je sila bila potrebna da te pokrene, i izračunaš svoju masu... je l' tako? Ne, Robine, ne. Zato što nema ničega prema čemu bi odredio kretanje! 'Kretanje', kao pojam, nema samo po sebi značenja. Znači da sama masa... prema Mahovom principu... zavisi od nekakvog spoljašnjeg sistema, pa je Mah smatrao da bi to moglo biti ono što je on nazvao 'sveukupni svemir', i tako je osmišljena. A shodno Mahovom principu, onako kako su ga moj prethodnik i ostali proširili i na druge stvari, takvu istu zavisnost nalazimo i kod svih drugih 'inherentnih' osobina materije, energije i prostora... uključujući 'boga mu brojeve'. Robine, mnogo sam te zamorio?"
     "Da znaš da jesi, Alberte", zarežao sam ja, "ali teraj dalje!"
     On se nasmešio i podigao uvis tri prsta. "Tri. Ono što je Henrijeta nazvala 'Tačka iks'. Kao što se sećaš, Henrijeta nije uspela da odbrani svoju doktorsku disertaciju, ali ja sam njenu disertaciju pažljivo pročitao i mogu da kažem šta je ona pod tim mislila. Tokom prve tri sekunde posle velikog praska, što će reći nastanka vaseljene kakvu mi danas poznajemo, čitava vaseljena bila je relativno kompaktna, strašno vrela, i potpuno simetričnog oblika. Henrijeta je u svojoj disertaciji nadugačko citirala jednog starog matematičara iz Kembridža po imenu Tong B. Tang i druge; oni su izneli tvrdnju da se posle tog trenutka, posle onoga što je Henrijeta nazvala 'Tačka iks', ta simetrija 'zamrzla'. Sve konstante koje mi danas primećujemo fiksirane su na toj tački. Svi boga mu brojevi. Oni nisu postojali pre 'Tačke iks'. Oni postoje, i nepromenjivi su, sve odonda.
     Znači, na Tački iks u vremenskom kontinuuma, tri sekunde posle velikog praska, nešto se dogodilo. Mogao je to biti sasvim slučajan događaj... uskomešanost usled rasprskavanja oblaka.
     A mogao je biti hotimičan."
     Zaćutao je i pušio neko vreme, gledajući u mene. Pošto nisam reagovao, on uzdahnu i podiže uvis četiri prsta. "Četvrto, Robine, i poslednje. Stvarno se izvinjavam zbog ovog dugačkog uvoda. Poslednja važna stvar u Henrijetinoj pretpostavci bila je u vezi sa 'nedostajućom masom'. Čini se da jednostavno u vaseljeni nema dovoljno mase koja bi se uklopila u inače veoma uspešne teorije o velikom prasku. Tu je Henrijeta napravila jedan ogroman 'iskorak' u svojoj doktorskoj disertaciji. Iznela je tvrdnju da su Hičiji naučili na koji način da stvore masu i da je unište... i u tome je, kao što danas znamo, bila u pravu, mada je to samo bilo njeno promišljanje, a visoki stručnjaci pred kojima je branila svoju disertaciju to su živo osporili. Zatim je načinila još jedan 'iskorak'. Iznela je tvrdnju da su Hičiji, u stvari, prouzrokovali nestajanje izvesne količine mase. Ne na nekom svemirskom brodu, mada bi da se njeno nagađanje toga ticalo bila u pravu. Nego u mnogo širem smislu. Na nivou ukupne vaseljene, u stvari. Njena pretpostavka je bila da su oni pažljivo proučili 'boga mu brojeve' i kao i mi došli do izvesnih zaključaka koji izgledaju tačni. Ovde stvar postaje malo zamršena, Robine, pa obrati pažnju... ali skoro smo stigli do kraja.
     Vidiš, te fundamentalne konstante kao na primer 'boga mu brojevi' određuju da li život može ili ne može da postoji u vaseljeni. Uz vrlo mnogo drugih stvari, razume se. Ali ako bi neke od njih bile malo veće ili malo manje, život ne bi mogao da postoji. Uviđaš li šta logički proizlazi iz te tvrdnje? Da, mislim da uviđaš. To je jednostavan silogizam. Gornja premisa, 'boga mu brojevi' nije određena zakonima prirode već je mogla biti drukčija da su se u 'Tački iks' zbili izvesni drugačiji događaji. Donja premisa, kad bi oni bili drukčiji u ovom ili onom smislu, vaseljena bi sa manje gostoljubivosti prihvatila život. Zaključak? E, u tome je suština stvari. Zaključak: Kad bi bili drukčiji u nekom drugom smislu, vaseljena bi sa više gostoljubivosti prihvatila život."
     I onda je prestao da govori, i sedeo je i gledao u mene, zavukavši ruku u jednu papuču kako bi se počešao po tabanu. Ne znam ko bi od nas dvojice duže čekao da onaj drugi prvo progovori. Ja sam pokušavao da svarim gomilu veoma nesvarljivih ideja, a što se tiče starog Alberta, on je rešio da mi da dovoljno vremena da ih svarim. Presekao nas je Pol Hol koji je kasom utrčao u malo pregrađeno odeljence koje je pripadalo meni lično, vičući: "Imamo društvo! Hej, Robine! Stigli su nam gosti!"
     Prvo mi je pala na pamet Esi, naravno; razgovarali smo; znao sam da mora da sad u najmanju ruku putuje ka lansirnom centru Kenedi, ukoliko već nije tamo i čeka da se ustalimo u ovoj orbiti kako bi uzletela. Ukočeno sam gledao u Pola pa onda u svoj sat. "Nije mogla već da stigne", rekao sam, jer zaista nije mogla.
     Lice mu je bilo nasmejano. "Dođite da vidite onu jadnu kopilad", cerekao se.
     A oni su to zaista i bili. Njih šestorica, zgurani u jednu "peticu". Uzleteli su sa Kapije manje od dvadeset četiri sata posle mog poletanja sa Meseca, noseći toliko oružja da bi bilo dovoljno da se slisti čitava divizija staraca, spremni na štednju da bi zaradili. Preleteli su sve ono prostranstvo idući za Hiči- nebom a onda se okrenuli i sve to ponovo preleteli da bi se vratili. Negde usput mora biti da smo prošli pored njih i ne znajući. Jadna kopilad! Međutim, to su bili prilično pristojni momci, koji su se dobrovoljno prijavili, i krenuli u misiju koja je morala izgledati neizvesna čak i po Kapijinim merilima. Obećao sam im da će učestvovati u podeli dobiti... toliko velikoj da će za sve biti dovoljno. Nije njihova krivica što nam nisu potrebni, naročito ako se uzme u obzir koliko su nam mogli biti potrebni.
     I tako smo ih srdačno primili. Žanina ih je radosno provela svuda unaokolo. Von ih je, cereći se i mašući svojim pištoljem za uspavljivanje, predstavio ljubaznim starcima, koji su se mirno držali uprkos ovoj novoj invaziji. A kad je i sve to prošlo, shvatio sam da mi više od svega treba hrana i san, pa sam to sebi priuštio.
     Kad sam se probudio, prva vest koju sam primio bila je da je Esi na putu, ali da će stići tek kroz izvesno vreme. Vrteo sam se malo unaokolo, pokušavajući da se setim svega što mi je Albert ispričao, pokušavajući da sebi u glavi predstavim sliku velikog praska i onog kritičnog trenutka koji se dogodio u trećoj sekundi kada se sve zamrzlo... ali nisam sasvim uspeo. I tako sam ponovo pozvao Alberta i upitao ga: "Ta veća gostoljubivost, šta je to?"
     "A, Robine", odvratio je on... nikada ga ne možete uhvatiti nespremnog... "to je pitanje na koje ja ne umem da odgovorim. Mi čak ne znamo koje su sve Mahove karakteristike svemira, ali možda ... možda", rekao je, a koža oko očiju koja mu se nabrčkala pokazivala je da samo nagađa da bi meni ugodio, "možda besmrtnost?! Možda ubrzana sinaptička funkcija organskog mozga, tj. viša inteligencija? Možda samo veći broj planeta koje su pogodne za razvitak života? Bilo šta od toga gore navedenog. Ili sve od toga. Ono što je važno to je da možemo teoretski da smatramo da bi takve 'gostoljubive' karakteristike mogle postojati, i da bi trebalo da mogu da se dedukuju na osnovu ispravne teorije. Henrijeta je dotle stigla. A onda je pošla malo dalje. Pretpostavimo da Hičiji (nabacila je ona) savladaju malo više od nas astrofiziku i odluče o tome koje bi karakteristike bile one prave... i krenu da ih ostvare! Kako bi postupili u tom slučaju? Pa evo, jedan način bi bio da stisnu vaseljenu dovodeći je u praiskonsko stanje, i da ponovo sve krene od početka uz veliki prasak! Kako bi se to moglo dogoditi? Ako si u stanju da stvaraš i uništavaš masu... onda lako! Napraviš hokus-pokus. Zaustaviš širenje. Nateraš je da se ponovo zbija. Onda nekako udesiš da ostaneš izvan tačke zgušnjavanja, sačekaš da se ponovo rasprsne... i onda, dok si izvan monolitnog bloka, učiniš što je potrebno učiniti da bi promenio vandimenzionalne brojeve u vaseljeni, i tako nastane jedna nova vaseljena koja će biti... pa, eto, nazovimo je rajem."
     Moje oči samo što ne iskočiše. "Je li to moguće?"
     "Za tebe ili za mene? Sada? Ne. Apsolutno nemoguće. Ne bismo znali odakle da počnemo."
     "Ne za mene ili za tebe, glupane! Za Hičije!"
     "Ah, Robine", reče on žalosno, "ko bi to znao? Ja ne vidim kako bi se to izvelo, ali to ne znači da i oni ne vide. Ja ne umem čak ni da pretpostavim šta treba uraditi sa vaseljenom tako da ispadne dobra. Ali to možda neće biti potrebno. Moraš da pođeš od pretpostavke da oni na neki način bitišu, u suštini, večito. To je neophodno čak i da bi se samo jednom ono izvelo. A ako si večit, pa onda možeš prosto da vršiš izmene nasumce da bi video šta će se dogoditi, sve dok ne dobiješ vaseljenu koja ti je po volji."
     Za trenutak je natenane razgledao svoju lulu zamišljeno, a onda je stavio neupaljenu u džep na majici. "Eto, dotle je stigla Henrijeta u svojoj disertaciji pre nego što su na nju stvarno navalili. Jer zatim je kazala da bi 'nedostajuća masa' mogla, u stvari, da se uzme kao dokaz da su Hičiji zbilja počeli da remete miran razvoj vaseljene... ona je kazala da oni uklanjaju masu iz spoljnih galaksija kako bi ih naterali da brže odstupe. Možda, smatrala je ona, oni dodaju isto tako masu u sredinu... ako je tamo ima. I kazala je da bi se time moglo objasniti zašto su Hičiji pobegli. Pokrenuli su taj proces, prema njenom nagađanju, a onda otišli da se negde sakriju, u nekoj vrsti bezvremenog stazisa, možda nešto nalik na veliku crnu rupu, dok se ciklus ne završi, kada će oni biti spremni da iziđu odande i sve počnu opet iz početka. E, tu je onoj komisiji prekipelo! Nije ni čudo. Možeš li da zamisliš grupicu profesora fizike koji se nađu pred nečim ovakvim? Rekli su joj da treba da pokuša da dobije doktorat iz psihologije Hičija umesto iz astrofizike. Rekli su joj da nije ponudila ništa do sama nagađanja i pretpostavke... nikakav način za proveru teorije, samo nagađanje. I to loša nagađanja, po njihovom mišljenju. I tako su joj odbili disertaciju, i ona nije stekla stepen doktora nauka, i tako je otišla na Kapiju da bude svemirski istraživač, i završila onako kako znamo. Kao mrtva. A", reče on zamišljeno, ponovo vadeći svoju lulu, "ja, u stvari, smatram, Robine, da je ona napravila grešku, ili u najmanju ruku da je bila aljkava. Mi imamo vrlo malo dokaza o tome da su Hičiji na bilo koji moguć način delovali na materiju u bilo kojoj galaksiji osim u našoj sopstvenoj, a ona je govorila o sveukupnoj vaseljeni."
     "Ali nisi siguran?"
     "Nisam ni najmanje, Robine."
     Zaurlao sam: "Zar nemaš bar neku vražju pretpostavku?"
     "Dabome da imam, Robine", reče on snuždeno, "ali samo pretpostavku. Molim te, smiri se. Vidiš, razmera je pogrešna. Vaseljena je suviše velika, po svemu što nam je poznato. A vreme je suviše kratko. Hičiji su ovde bili pre manje od milion godina, a period širenja kosmosa do danas iznosi negde oko dvadeset hiljada puta toliko... a vreme skupljanja jedva da bi moglo biti kraće. Sa matematičkog gledišta vrlo je malo verovatno da bi oni izabrali da se baš tada pojave."
     "Pojave?"
     On se nakašlja. "Izostavio sam jednu etapu, Robine. Ima tu još jedna pretpostavka, i to izgleda samo moja. Pretpostavimo da je ovo svemir koji su Hičiji izgradili. Pretpostavimo da se razvio u manje gostoljubiv, pa im se nije svideo, pa su ga naterali da se stisne kako bi načinili jedan drugi, i to je ovaj u kome smo mi sada. To se ne uklapa loše, znaš. Mogli su oni da iziđu i pogledaju unaokolo, možda su ustanovili da je baš onako kako su želeli. I sada su možda oni koji su obavili to osmatranje otišli da dovedu ostale."
     "Alberte! Za ime božje!"
     On blagim tonom reče: "Robine, ja ne bih govorio o ovim stvarima da ne moram. To je samo pretpostavka. Čini mi se da ti nemaš pojma kolike mi teškoće stvara pravljenje ovakvih pretpostavki, i ja ne bih bio u stanju da to činim izuzev... pa dobro, evo u čemu je stvar. Postoji jedan mogućni način da nešto preživi kontrakciju i jedan novi veliki prasak, i to na mestu gde se vreme potpuno zaustavilo. Kakvo je to mesto? Pa, neka crna rupa. Velika. Dovoljno velika crna rupa koja ne gubi masu usled delovanja tunelskog efekta, pa je tako u stanju beskonačno dugo da preživi. Ja znam gde postoji jedna takve crna rupa, Robine. Sa masom oko petnaest hiljada puta većom od sunca. Lociranom, u središtu naše Galaksije." On baci letimičan pogled na svoj časovnik i izraz lica mu se promeni. "Ako sam dobro izračunao, Robine", rekao je, "tvoja žena treba upravo da stigne.
     "Ajnštajne! Prva vražja stvar koju će uraditi to je da tvoj program preradi!"
     On namignu. "Ona je to već uradila, Robine", podvukao je on, "i jedna od stvari kojima me je naučila jeste da smanjujem napetost, kad zatreba, uz pomoć šaljivih komentara koji mogu doneti i liču korist."
     "Hoćeš da kažeš da sam to ja sav u napetom stanju?"
     "Pa, ne baš tako, Robine", reče on. "Sve ovo su samo teoretske pretpostavke... ukoliko su uopšte i to. I mereno ljudskim vekom, možda je sve to još vrlo daleko. Ali možda i nije. Ta crna rupa u središu naše Galaksije je u najmanju ruku jedno mogućno mesto gde su Hičiji otišli, koje, mereno brzinom leta jednog Hiči-broda, baš i nije toliko udaljeno. A... rekao sam da smo utvrdili koju destinaciju je odabrao najstariji starac? Tu je odgovor, Robine. Brod je leteo pravo ka toj crnoj rupi u trenutku kad si mu ti promenio kurs."
     Meni je višenedeljni boravak na Hiči-nebu već bio dosadio. Esi se zabavljala kao nikad u životu baveći se inteligentnim mašinama. Ali pošto meni Esi nije bila dosadna, to sam se tu zadržao sve dok ona napokon nije priznala da je sve što je mogla da koristi presnimila na mekane trake, i tako smo se četrdeset osam sati kasnije našli ponovo na Tapanskom moru. A devedeset minuta posle toga stigla je tamo Vilma Liderman sa svim mogućim priborom, i obavila nad Esi kontrolni pregled do poslednje mrvice ispod noktiju na nozi. Nisam bio zabrinut. Video sam da je Esi dobro, a Vilma koja je pristala da ostane da s nama nešto popije, i sama je to isto izjavila. Zatim je htela da razgovaramo o medicinskoj spravi kojom su mrtvaci održavali Vona u dobroj kondiciji, sve dok nije odrastao, i pre nego što je otišla utanačili smo osnivanje jedne kompanije za istraživanje i razvoj sa kapitalom od milion dolara... s tim da Vilma bude predsednica kompanije... koja će ispitati šta bi moglo tu da se uradi, a sve je to bilo tako lako. Eto kako je sve lako, kad sve ide po vašoj želji.

     Ili gotovo sve. Ja sam i dalje osećao neku nelagodnost pri pomisli da su Hičiji (ukoliko su to Hičiji) na onom mestu usred Galaksije (ukoliko su tamo). To vam tako narušava mir, znate. Da je Albert predočio da će Hičiji da se pojave donoseći oganj i razaranje (ili prosto samo da se pojave) u roku od nekoliko narednih godina, ja bih se sigurno užasno zbog toga zabrinuo. Da je rekao kroz deset, ili čak i kroz sto godina, onda bih imao vremena da se zamislim i verovatno osetim pravi strah. Ali kad je u pitanju astronomsko vreme... e nek' ide k vragu! Da li je lako brinuti se zbog nečega što će se možda dogoditi tek kroz milijardu godina?
     Pa ipak, ta misao me nikako nije napuštala.
     Zbog nje sam bio nervozan tokom cele večere, pošto je Vilma već otišla, i kad sam uneo kafu Esi je sedela sklupčana ispred kamina, i onako vrlo doterana, i obučena u pantalone od trikoa, prolazeći četkom kroz svoju dugu kosu, pogledala je najviše u mene i kazala: "Verovatno se neće dogoditi, znaš, Robine."
     "Kako možeš da budeš tako sigirna? Postoji petnaest hiljada destinacija za koje su Hičiji programirali one brodove. A mi smo ih proverili, koliko? Manje od sto pedeset, od kojih je jedna bila Hiči-nebo. Po zakonu aritmetičke sredine postoji negde još stotinu takvih istih, i ko može da kaže da jedna od njih ne juri sada velikom brzinom da obavesti Hičije šta mi ovog časa radimo?"
     "Dragi moj Robine", reče ona, okrete se i protrlja me nosem drugarski, "pij tu kafu. Ti nemaš pojma o statističkoj matematici a, osim toga, ko može da kaže da bi nam oni namerno naneli zlo?"
     "Ne bi morali namerno! Ja znam šta bi se dogodilo, za ime Boga. To je očigledno. To se upravo dogodilo Tahićanima, Tasmancima, Eskimima, Američkim Indijancima... uvek se to tako događalo, tokom cele istorije. Narod koji se nađe pred nekom nadmoćnijom kulturom biva uništen. Niko to ne radi namerno. Takav narod jednostavno ne može da preživi!"
     "Zar uvek, Robine?"
     "Oh, hajde molim te!"
     "Ne, ne, ja to ozbiljno kažem", nastavila je ona uporno. "Protivprimer: šta se dogodilo kad su stari Rimljani otkrili Gale?"
     "Na mrtvo su ih pokorili, eto šta se dogodilo!"
     "Tačno. Ne, gotovo tačno. Ali onda, koju stotinu godina kasnije, ko je koga pokorio, Robine? Varvari su pokorili Rim, Robine."
     "Ne govorim ja o pokoravanju! Ja govorim o rasnom kompleksu inferiornosti. Šta se dešava sa bilo kojom rasom koja dođe u dodir sa rasom koja je od nje visprenija?"
     "E, pod različitim okolnostima dešavaju se različite stvari, Robine. Grci su bili vispreniji od Rimljana, Robine. Rimljani u životu nisu ništa novo smislili, osim u pogledu gradnje i u pogledu ubijanja. Njima to nije smetalo. Čak su dovodili Grke i u svoje domove, da ih podučavaju u svemu što se tiče poezije i istorije i prirodnih nauka. Kao robove. Dragi moj Robine, "reče ona, ostavi šoljicu i priđe da sedne pored mene, "znanje je neka vrsta pomoćnog sredstva. Reci mi, kad tražiš informacije, koga ideš da pitaš?"
     Ja se zamislih za trenutak. "Pa, Alberta, uglavnom", priznadoh. "Vidim ja o čemu ti govoriš, ali to je drukčije. Zadatak je kompjutera da zna više od mene i da brže misli od mene, na neki način. Zato kompjuteri postoje."
     "Baš tako, dragi moj Robine. Koliko ja vidim, tebe nisu razorili." Ona svojim obrazom protrlja moj obraz a onda sede uspravno. "Ti si nervozan", prosudila je. "Šta bi sad voleo da radiš?"
     "Mogu li da biram?" upitao sam ja, pružajući k njoj ruke, na šta ona zavrte glavom.
     "Ne mislim to, u svakom slučaju ne sad ovog časa. Hoćeš da gledaš PV? Snimila sam nešto dok ste ti i Vilma kovali one planove, što je bilo na vestima večeras gde se vide tvoji dobri prijatelji u poseti postojbini svojih predaka."
     "Starci u Africi? Video sam to danas posle podne." Neki lokalni preduzetnik je smislio kako bi bio dobar potez da starcima pokaže Klisuru Olduvai. Bio je u pravu. Starcima se ona nije mnogo dopala... strašno im je smetala vrućina, džandrljivo su međusobno piskutali što moraju da se fotografišu, bili su dosta ravnodušni prema avionskom letu. Ali te stvari se prikazuju u vestima. Kao što su prikazali Pola i Lervi, kako se u Dortmundu dogovaraju oko podizanja mauzoleja za Lervinog oca, čim njegovi ostaci stignu sa Fabrike hrane. Kao što su prikazali Vona, koji se obogatio pojavljujući se na piezoviziji kao 'dećak sa Hiči- neba'; kao što su prikazali Žaninu kako se sjajno zabavlja prilikom konačnog ličnog susreta s pevačkim zvezdama s kojima se dotle samo dopisivala. Tako su prikazali i mene. Svi smo mi bili strašno bogati i slavni. Šta time žele da postignu na kraju krajeva, to ja ne znam. Ali šta ja želim, to mi je napokon postalo jasno. "Uzmi džemper, Esi", rekao sam. "Idemo malo u šetnju."
     Odšetali smo do same ivice ledene vode, držeći se za ruke. "Gle, pada sneg", objavila je Esi, zureći u krov kupole sedam stotina metara iznad nas. Obično se ona ne vidi, ali ove noći, uz upaljene grejače koji onemogućavaju da je sneg i led zdrobe, videlo se kako se mlečna kupola, ispresecana odsjajima svetlosti sa zemlje, proteže od jednog do drugog obzorja.
     "Da nije ovde suviše hladno za tebe?"
     "Možda jeste baš ovde, pored vode", priznala je ona. Popesmo se natrag uz padinu do male palmove šumice pokraj izvora i sedosmo na klupu zagledani u svetiljke na Tapanskom moru. Vazduh pod kupolom nikada nije istinski hladan, ali tu je Hadson, koji protiče kroz sedam ili osam stotina kilometara nepokrivenog terena pre nego što stigne do brane kod Palisada, i s vremena na vreme u zimskim mesecima delovi ledenih santi provuku se ispod pregradnih zidova i tako dospeju do našeg pristaništa.
     "Esi", rekoh ja, "nešto sam razmišljao."
     "Znam, mili moj Robine", reče ona.
     "O najstarijem starcu. Kompjuteru."
     "O, zar?" Ona odiže stopala sa zemlje da ne bi dodirivala travu nakvašenu zalutalom vodom sa izvora. "Izvrsna mašina", reče ona. "Sasvim pitoma, pošto si joj ti povadio zube. Pod uslovom da joj se ne dozvoli da ima spoljašnje efektore, ili da se kreće, ili da priđe kontrolnim uređajima bilo koje vrste... da, sasvim pitoma."
     "Ono što ja želim da znam", rekoh ja, "to je da li bi ti mogla jednu takvu mašinu da napraviš za jedno ljudsko biće."
     "A!" reče ona. "Hm. Da, mislim da bih mogla. Trebalo bi mi malo vremena, razume se, i veoma mnogo para, ali da."
     "I mogla bi u nju da uskladištiš jedno ljudsko biće... mislim, pošto ta osoba umire. Isto onako dobro kao što su bili uskladišteni mrtvaci?"
     "I mnogo bolje, rekla bih. Biće nekih teškoća. Uglavnom biohemijske prirode, što nije moja struka." Ona se zavali, gledajući naviše u kupolu koja se prelivala u duginim bojama i reče, odmeravajući reči: "Kad ja sastavljam kompjuterski program, Robine, ja razgovaram sa kompjuterom, na određenom jeziku. Kažem mu šta je on i šta će da radi. Hičji nisu tako postupali. Njihovo programiranje počiva na direktnom hemijskom očitavanju mozga. Mozak staraca nije u hemijskom smislu identičan sa tvojim ili mojim, pa su zato mrtvaci uskladišteni mnogo lošije. Međutim, starci su se mora biti znatno razlikovali od pravih Hičija, kojima je prvobitni proces bio namenjen. Hičiji su uspeli da taj proces modifikuju bez nekih velikih teškoća, što znači da se to može učiniti. Da. Kad umreš, dragi moj Robine, biće mogućno učitati tvoj mozak u mašinu, zatim staviti mašinu u Hiči-brod i uputiti je u crnu rupu u sazvežđu Strelca YY da tamo pozdravi Džil-Klaru Mojnlin i objasni joj da za onaj događaj ti ne snosiš krivicu. Za to ti ja garantujem, samo ne smeš da umreš, recimo, još pet do osam godina, dok se ne obavi potreban istraživački rad. Hoćeš li to da mi obećaš, molim te?"
     Ima trenutaka kad me tako nespremnog uhvate da ne znam da li da plačem, da se ljutim, ili da se smejem. Ovom prilikom brzo sam se podigao na noge i ukočenim pogledom zagledao u svoju dragu ženu. Zatim sam odlučio koju od ove tri stvari da uradim, i nasmejao sam se. "Ponekad me zaprepastiš, Esi", kazao sam.
     "Ali zašto, Robine?" Ona se ispruži i uhvati me za ruku. "Zamislimo da je bilo obrnuto, a? Pretpostavimo da sam ja bila ta koja je pre mnogo godina doživela jednu veliku ličnu tragediju. Potpuno istu kao što je tvoja, Robine. U kojoj je neko koga sam mnogo volela tako nastradao, i na takav način da nikada više nisam mogla da vidim tu osobu niti da joj objasnim šta se dogodilo. Zar ti ne misliš da bih ja veoma mnogo želela s njom bar da razgovaram ponovo, na neki način, i da joj kažem kako se osećam?"
     Zaustio sam da joj odgovorim, ali ona je ustala i stavila mi prst na usta. "Samo retoričko pitanje, Robine. Mi oboje znamo odgovor. Ako je tvoja Klara još živa, sigurno jako želi da joj se javiš. U to nema nikakve sumnje. Prema tome", kazala je, "plan ovako izgleda. Ti ćeš umreti... ne uskoro, nadam se. Mozak odlazi u mašinu. Možda ću da napravim jednu kopiju za sebe, dozvoljavaš? Ali jedna kopija odleće ka crnoj rupi da taži Klaru, i nalazi je, i kaže joj: 'Klaro, dušo, ono što se desilo nije moglo da se izbegne, ali ja želim da znaš da bih dao život da sam mogao da te spasem'. I onda, Robine, znaš li šta će Klara da odgovori toj čudnoj mašini koja se pojavljuje iz neke nedođije, možda samo nekoliko sati, po njenom vremenu, posle samog događaja?"
     Nisam znao! Poenta je u tome što ja nisam znao! Ali nisam to rekao, jer mi Esi nije dala priliku. Kazala je; "Onda će Klara da odgovori: 'Pa, Robine dušo, ja znam da bi. Zato što si ti od svih ljudi koji su ikad hodali po svetu onaj kome ja najviše verujem i koga najviše poštujem i volim'. Ja znam da bi ona to rekla, Robine, jer bi to za nju bila istina. Kao što je i za mene."