3. Reč ima Albert



Zovem se Albert Ajnštajn, odnosno tako me zove Robinet Brodhed, i mislim da bi trebalo da vam objasnim neke stvari.

Uprkos svim onim visprenim pogrešnim počecima priče, Robin je propustio da vam prenese dobar broj podataka koje ja smatram neophodnim. Između ostalog, ko su Neprijatelji. Pomoći ću mu. To uvek i činim; pomažem Robinetu Brodhedu.

Najpre da vam objasnim svoju situaciju.

Pre svega, ja nisam 'pravi' Albert Ajnštajn. On je mrtav. Umro je mnogo godina pre nego što je bilo moguće, bar kad su ljudi u pitanju, da se nečija ličnost uskladišti kao baza podataka nakon što joj se istroši onaj fizički, telesni deo. Zato više ne postoji ona istinska kopija pravog Alberta Ajnštajna. Ja sam, u najboljem slučaju, samo približna slika onoga što bi on bio da je postao kao ja.

Ono što ja jesam potpuno je drukčije od bilo kakve rekonstrukcije jednog ljudskog bića. U osnovi, ja sam samo jedan obični sistem za skladištenje i ponovno pronalaženje podataka, koga su maštovito ulepšali određenom spoljnom pojavom. (Onako kako su ljudi nekada skrivali svoj telefonski aparat pored postelje u ukrasnog plišanog mecu). Da bih delovao nekako više prijateljski svom korisniku, taj moj korisnik, Robinet, zahtevao je da izgledam i da se ponašam kao čovek. I tako mu je moj programer poklonio mene. Učinila je to drage volje. Ona voli da se šali sa Robinetom, jer mu nije samo programer već i supruga, S. Ja. Lavorovna-Brodhed.

Dakle, moj izgled i ponašanje su takvi kakvi su samo zato da bi se zadovoljio jedan Robinov mali prohtev.

Mislim da bi bilo pošteno da kažem da je Robin osoba sa mnogo prohteva, a i veoma ćudljiva. Ne omalovažavam ga. On tu ne može ništa. Jer, Robin je počeo svoj život kao čovek od krvi i mesa.

Zato je propatio, jer je imao sve one nedostatke koje imaju telesna bića. Um mu je bio neprecizan; u svakom slučaju, nije bio matematički. Bio je proizvod jednog običnog telesnog mozga, koga stalno zapljuskuju plime i oseke hormona, koga stalno skreću na stranputicu senzorni imputi kao što su patnja i uživanje, i koji je savršeno u stanju da se zaplete u programske elemente koji su potpuno izvan mojih iskustava, kao što su 'sumnja', 'osećanje krivice', 'ljubomora', 'strah'. I to mi je neki život. U stvari, zaista je pravo čudo da uopšte može tako dobro da funkcioniše. Ja to nikada ne bih bio u stanju. Istini za volju, ne mogu da kažem da se u to razumem, jer ja sam tako nešto nikada nisam osetio, izuzev kao analog.

Ali to ne znači da ne znam kako da postupim u takvim situacijama. Programi Esi Brodhed mogu gotovo sve. "Razumevanje" je tu savršeno nepotrebno - da biste ušli u svemirski brod i pritisnuli komande ne morate razumeti princip na kome radi. Ja mogu da predvidim kako će određeni podsticaji delovati na Robinovo ponašanje bar isto toliko dobro koliko i on, i nije mi potrebno da 'razumem', da bih to mogao.

Na kraju krajeva, ja ne razumem ni kvadratni koren od minus jedan, ali me to ne sprečava da ga korisno upotrebim u jednačinama. I uspešno. E na I puta Pi na kvadrat jednako je -1. I uopšte nije bitno što su sve te količine iracionalne, transcedentalne, imaginarne ili negativne.

A nije bitno ni što je sam Robin sve to. Jeste. Sve to. Pogotovo je negativan, najveći deo vremena, i to ga sprečava da bude u onom iracionalnom, a kamoli transcendentalnom stanju 'srećan'.

Baš glupo od njega. Prema svim objektivnim merilima Robinet Brodhed je uspeo u životu. Ima sve ono što ljudska bića žele. Ima ogromno bogatstvo - doduše, sada ga ne poseduje on lično, jer je on sada uskladišten, a ljudi imaju nekakve smešne pravne začkoljice o pokojnikovom pravu vlasništva; ali bogatstvo je preneto na njegovu još fizički živu suprugu (ili 'udovicu'), i ima ga toliko mnogo da Robin treba samo da kaže ako poželi da potroši nekoliko stotina miliona na ovo ili na ono. On čak i tu mudro koristi svoje bogatstvo. Najveći deo troši na Brodhedov institut za ekstrasolarna istraživanja, koji ima ogranke po mestima kao što su London, Brazilija, Jahore, planeta Pegi, i još u desetak raznih mesta u nekadašnjim Sjedinjenim Državama, a da i ne pominjem njegovu flotu istraživačkih brodova koja je stalno zauzeta njuškanjem po Galaksiji. Zato mu život ima 'smisla', a on sam ima mnogo 'moći'. šta nam je još ostalo? 'Zdravlje'? Naravno, ima i njega; ako bilo šta na njemu zakaže, smesta će biti ispravljeno. 'Ljubav?' Nego šta! Ima suprugu kakve nema na svetu, S. Ja. Lavorovnu-Brodhed - ili bar njenu uskladištenu simulaciju, a ta simulacija je u osnovi savršena, jer je S. Ja. lično progrmirala svoju dvojnicu.

Jednom reči, ako neko ko je od krvi i mesa, ili bar neko ko je takav nekada bio, ima razloga da bude srećan, onda je to Robin.

Što nam istovremeno pokazuje da 'razum' u njegovoj psihologiji ne zauzima vladajuće mesto. Veoma često je baš nesrećan. Tipični primeri su njegova beskonačna razmišljanja i smušenost o tome koga je on to u stvari voleo, i šta je on to podrazumevao pod pojmom 'ljubavi', i da li je bio 'pošten' i 'veran' svojim raznoraznim ljubavnicama.

Na primer:

Robin je voleo Džel-Klaru Mojnlin, u vreme dok su još oboje bili od krvi i mesa. Pa su se posvađali. Pa su se pomirili. A onda je, sticajem okolnosti koje nijedno od njih dvoje nije bilo u mogućnosti da spreči, on nju napustio u crnoj rupi gde je provela trideset godina.

Naravno, to je zaista bilo loše. Ali ne njegovom krivicom. A ipak je proveo sate i sate na kauču moga kolege, računarskog psihoanalitičara Sigfrida fon Šrinka, da bi svoj um 'oslobodio osećanja krivice' zbog kojeg je veoma mnogo 'patio'.

Iracionalno? Nego šta. Ali tu nije kraj priče.

U međuvremenu, dok mu je Klara bila beznadežno van domašaja - i to, koliko je tada mogao da zna, zauvek - sreo je i 'zaljubio se' i oženio se mojom stvoriteljkom, S. Ja. Lavorovnom. Prema svim merilima kojima ja raspolažem za ocenjivanje takvih stvari, to mu je bio odličan potez. Ali onda se opet pojavila Klara. Kada je Robin morao da se suoči da činjenicom da 'voli' i jednu i drugu istovremeno, jednostavno je zapao u stanje tuge.

Sve se još više pogoršalo zato što je nekako u to vreme i umro. (To jest, njegovo fizičko telo se bilo istrošilo i morao je biti uskladišten u gigabitskom prostoru). Čovek bi normalno pomislio da će to samo uprostiti situaciju. Jer, očigledno je da takve biološke stvari više nije trebalo da ga se tiču. Pa, ništa biološko na njemu više nije ni postojalo. Ali, ne, tako ne može kada je u pitanju Robin Brodhed!

A Robin, uprkos svemu, nije beznadežno glup. (Hoću da kažem, kada se ima u vidu da je nekada bio čovek od krvi i mesa). Isto tako dobro zna kao i ja da pitanja kao što su 'vernost' i 'ljubomora' i 'seksualni prestup' u antropološkom smislu imaju isključivo veze sa činjenicom da 'ljubav' podrazumeva 'polno opštenje' a ovo opet 'razmnožavanje' - te da se ljubomora, u osnovi, svodi na pitanje kako obezbediti da dete koje odgajaš bude zaista i genetski tvoje. Zna on to dobro. Na žalost, ne može i da oseti. Čak i sama činjenica da on, pre svega, nikada nije biološki začeo ni jedno jedino dete, ništa ne menja na stvari.

O kakvim li samo koještarijama brinu ti ljudi od krvi i mesa! Čak nastavljaju da brinu i onda kada su već unapređeni u nematerijalni oblik postojanja, kao ja.

Ali Robin se zaista mnogo brinuo, a kada se on brine, brinem se i ja. O njemu. Jer i to je jedna od stvari za koje sam programiran.

Primećujem da postajem opširan, gotovo isto onako kao Robin.

Šta mogu, tu pomoći nema. "Kakav gazda, takav sluga", kaže jedna stara poslovica ljudi od krvi i mesa - čak i kada je taj 'sluga' isključivo sintetička tvorevina koja se sastoji od podprograma i baza podataka, kao što sam ja.

Sada prelazim na Neprijatelje.

Oni su jedna rasa inteligentnih bića, bestelesnih (u stvari, nematerijalnih), koje su otkrili Hiči. Neprijatelji (Hiči su ih nazvali 'Mučke Ubice', a to su prihvatili i mnogi ljudi, ali meni se taj naziv nikad nije dopadao) su prosto zbrisali bar četiri civilizacije i još nekoliko veoma oštetili.

Bilo je očigledno da nisu trpeli fizička bića ma koje vrste.

Čak se pokazalo da ne trpe ni materiju ma kakve vrste. Na neki način - čak ni ja nisam uspeo da otkrijem kako - uspeli su da vasioni dodaju toliko mnogo mase da se njeno širenje usporilo. Jednom u budućnosti ona će kolabirati u samu sebe i počeće opet da se širi; jedini logični zaključak je da će se tada Neprijatelji nekako ponovo umešati i učiniti da ta druga vasiona postane gostoljubivija za njih.

Objektivno gledano, taj projekat je elegantan i zadivljujući. Ali Robina nikada nisam uspeo da ubedim u to; ostao je pristrasan i na strani materije, valjda zato što je imao nesreću da odatle potekne.

Neprijatelji su još prisutni, zatvoreni u svoju vlastitu crnu rupu - onu atipičnu crnu rupu koja ne sadrži materiju, već koja guta energiju. (Energija od koje se sastoji njena masa su, naravno, sami Neprijatelji). Takva crna rupa je dobila i ime. Zove se kugelblic.

Kada smo Robin i ja prvi put sreli Hičija po imenu Zapovednik i njegovu posadu, bila je to prava trauma za Hičije.

Oni su svojevremeno rešili pitanje 'Mučkih Ubica' tako što su pobegli i sakrili se. Nisu prosto mogli da poveruju da će ljudska bića biti toliko nepromišljena da se opredele za nešto drugo. Ispričali su nam šta se dešava i bili zgranuti kada smo mi odbili da sledimo njihov primer.

Kada se Zapovednik na kraju uverio da je čovečanstvo (ubrajajući tu, ovom prilikom, i ovakve kao što sam ja) rešilo da sačuva našu Galaksiju, pomirio se sa neizbežnim. Nije mu se dopalo. Ali, prihvatio je. Vratio se istim putem natrag, tamo odakle su Hiči pobegli kada su shvatili koliko su Neprijatelji opasni: u veliku crnu rupu u jezgru Galaksije. Zadatak mu je bio da obavesti ostale Hičije da im je sve planove upropastila ta bezobrazna rasa ljudskih bića, i da ih nagovori da nam pomognu.

Bilo je zaista prilično hitno. Hiči su raspolagali ogromnim resursima. Iako smo već decenijama proučavali njihovu tehnologiju i pokušavali da je povežemo sa svojom - pre nego što je ikada neki živi čovek ugledao živog Hičija - još je bilo za nas mnogo nepoznanica. Zato je Zapovednik obećao da će pokrenuti Hičije da nam pomognu da bismo se - odmah - pripremili za onaj dan kada će Neprijatelji možda izaći da unište još nekoliko vrsta živih bića u vasioni.

Na žalost, za Hičije 'odmah' nije značilo ni približno ono što 'odmah' znači nama - čak i kad među 'nas' ubrojimo ona žalosno usporena ljudska biće od krvi i mesa. Satovi u crnim rupama kasne. Faktor dilatacije vremena u jezgru učinio ih je sporijim u odnosu na ljudske za, otprilike, četrdeset hiljada prema jedan.

Srećom, 'odmah' je za njih značilo što pre mogu, i oni su se odazvali - u stvari, zaprepašćujuće brzo - kad se sve uzme u obzir. Prvi hiči-brod koji je iskrsnuo iz njihove ergosfere pojavio se, takoreći, istog časa - što znači posle samo osamnaest godina! Drugi je prispeo već devet godina posle prvoga.

Mogli su da stignu tako brzo zato što su stalno održavali određen broj brodova u stanju pripravnosti. A oni prvi Hiči koji su stigli do nas bili su nam od neprocenjive koristi. Pomogli su nam da sagradimo Stražarski točak, da bi neprestano držali na oku kugelblic, i pomogli su nam da pronađemo sva skrovišta, širom Galaksije, u kojima su Hiči držali svoje aparate 'na ledu' ... a to je, opet, često podrazumevalo i vasionske istraživače sa Kapije koji su stigli dotle i ostali 'na ledu' - jer nisu umeli da se vrate.



Mislim da bi sada trebalo da vam kažem i nešto više o analima Hičija, da vam objasnim zašto su se onoliko uplašili.

Prema već ustaljenoj praksi, stotine hiči-brodova bili su stalno na nekom putovanju, istražujući i otkrivajući nove svetove. Hiči su bili radoznali isto koliko i ljudska bića, i isto tako čvrsto rešeni da otkriju sve što se otkriti može.

U nauci je postojalo veoma mnogo teoretskih problema koji su ih kopkali. Hteli su da saznaju i odgovor na problem 'nedostajuće mase' - okolnost da težina celokupne materije koja se može opaziti u vasioni nije dovoljna da objasni primećeno kretanje galaksije. Da li protoni zaista propadaju? Da li je pre Velikog praska nešto već postojalo, i ako jeste, šta je to bilo?

Ljudski naučnici su takođe lupali glavu o tome, još u ono vreme dok nismo upoznali Hičije. Ali Hiči su bili u velikoj prednosti u odnosu na te nekadašnje ljude (uključujući i mog slavnog imenjaka). Mogli su da izađu u vasionu i pogledaju.

Tako su i učinili. Slali su ekspedicije da proučavaju nove i supernove i netronske zvezde i bele patuljke i pulsare. Merili su protok materije između bliskih parova dvojnih zvezda, i izmerili kretanje radijacije usisnih gasova oko crnih rupa. Čak su naučili i da zavire u Švarcšildove omotače oko crnih rupa, što je kasnije dovelo do razvoja nekih korisnih tehnologija; a da i ne pominjem da su takođe bili veoma radoznali da otkriju na koji se način čestice spajaju u atome, atomi u molekule, a molekuli postaju živa bića, poput njih samih.

Mogu da sažmem u jednu jedinu reč šta su to Hiči želeli. Želeli su sve.

Ali ni za čim nisu tako ozbiljno i prilježno tragali po svemiru kao za razumnim oblicima života, drukčijim od njih samih.

Vremenom su uspeli da otkriju dva takva primera - bolje rečeno, gotovo da su uspeli.

Prvo otkriće im je bilo sasvim slučajno, i odmah nakon radosti donelo im je razočaranje. Bili su iznenađeni kada su na jednoj maloj, ledenoj planeti, koja inače ne bi zavredela da je još jednom pogledaju, otkrili neke čudne nepravilnosti u magnetskim poljima. U početku nikome to nije izgledalo zanimljivo. A zatim, tokom jednog rutinskog pregleda, posada Hičija na jednom istraživačkom brodu proverila je izveštaje instrumenata jedne robot-sonde. Planeta je bila udaljena više od 200 a.j. od svoje već poluugašene zvezde K-3, i u svakom slučaju nije bila mesto gde biste mogli očekivati da će se razviti život. Površinska temperatura joj je bila približno 200 K, i na njenom ledenom pokrivaču nije se ništa micalo. Ali kada su istraživači Hičija zvučnim talasima ispitali led, otkrili su sahranjene u njemu ogromne mase metala. Kada je uzbuđena posada zatražila toplotne bušilice i poslala ih dole, da vidi šta je posredi, pronašli su zgrade! Fabrike! Mašine!

I nijedno jedino živo biće.

Morali su da prihvate obeshrabrujuću činjinicu da su na toj planeti nekada postojala razumna bića na odmaklom stupnju ranog industrijskog standarda - sudeći, bar, prema ostacima koje su iskopali - ali da ih tamo više nema.

Datiranje ledenih jezgara pokazalo je da su Hiči zakasnili pola miliona godina da pronađu nekoga u životu, ali to još nije bilo ono najgore. Najgori su bili nalazi geologa i geohemičara koji su nepobitno dokazali da se ta i takva planeta nije mogla razviti prirodnom evolucijom na toj i takvoj orbiti; sastav joj je bio sličan Venerinom, Zemljinom i Marsovom, dakle onakav kakav se može naći samo u blizini primarnih zvezda.

Nešto je tu planetu zavitlalo tako daleko od njenog sunca da se zaledila.

Naravno, mogla je to biti neka astronomska slučajnost, kao što je (iako statistički neverovatno) blisko mimoilaženje sa nekom zvezdom. Ali nijedan Hiči nije mogao u to da poveruje iako su svi to želeli.

A onda su otkrili drugu veliku tragediju.

Nije se odmah videlo da je u pitanju tragedija. Naprotiv, bila je to velika nada, koja je potrajala veoma dugo - više od jednog stoleća! Počelo je kada je jedna letelica Hičija nanjušila radio-prenos, pratila ga do izvora, i otkrila istinski, neporecivi artefakt neke visokorazvijene tehnološke civilizacije koji je putovao kroz međuzvezdani prostor.

Na njemu nije bilo žive posade. Nije je ni moglo biti, izuzev, možda, mikroorganizama. Taj predmet je bio ogromna, neizrecivo tanka metalna paukova mreža, koja je u prečniku imala hiljadu kilometara, ali je bila tako vilinski svilenkasta i meka da je cela težila manje od čovečjeg nokta.

Hičijima nije dugo trebalo da shvate šta imaju pred sobom. Na spojevima tankih niti nalazili su se predmeti nalik na tranzistore i trake od piezoelektričnih materijala. Taj predmet je bio kalkulator. Bio je uz to i kompjuter, kamera, radio-odašiljač - sve to čudesnom veštinom spojeno u tanani splet koji biste mogli smrviti stisnuvši ga u šaku.

Bio je to robot-jedrenjak, na svetlosni pogon.

Dokaz je bio nepobitan: u vasioni su postojala razumna živa bića, poput Hičija! Ne samo razumna bića, već bića na tehnološkom nivou, bića koja putuju međuzvezdanim prostorima. Odmah su shvatili da je to ultrasvetlosna međuzvezdana sonda, zvana 'zvezdana pahuljica', koja je izletela da istraži Galaksiju pomoću radijacionog pritiska, da obiđe druge zvezde i da radio-talasima šalje izveštaje svojim tvorcima, negde na njihovoj rodnoj planeti.

Ali gde se nalazila ta njihova planeta?

Posada na hiči-brodu je, na žalost, propustila da izmeri tačno usmerenje mreže u trenutku kada ju je uhvatila. Iako su joj približno znali pravac, sa mogućim odstupanjima u okviru od nekoliko stepeni, taj opseg od nekoliko stepeni obuhvatao je nekoliko stotina miliona zvezda, što bliskih što dalekih.

Tokom sledećih stoleća, svaki hiči-brod koji je odlazio u vasionu, bez obzira na odredište, nosio je sa sobom posebni radio-prijemnik, namenjen samo jednom zadatku. Bio je stalno uključen, i bavio se isključivo osluškivanjem, ne bi li otkrio pesmu još neke od tih zvezdanih pahuljica.

I našli su ih.

Prva je bila oštećena; usmerenje joj više nije bilo savršeno - ali ipak je bilo dovoljno da im suzi izbor na približno milion zvezda, što je značilo poboljšanje za dva reda veličine. A onda su pronašli jednu sasvim novu, u odličnom stanju, savršeno usmerenu do najmanje pojedinosti.

Istraživači Hičija sjatili su se odmah u taj deo Galaksije. Još je trebalo pretražiti mnogo zvezda, ali njihov broj se sada merio stotinama, a ne milionima. Sve su ih pretražili. Ova nije imala planeta. Ove dve su bile bliske dvojne zvezde, gde se na planetama, čak i da su postojale, ne bi mogao razviti život. Ostale su bile isuviše nove i sjajne, isuviše mlade da bi život i njihovoj blizini imao priliku da evoluira ...

Preostala je još jedna.

Na prvi pogled nije mnogo obećavala. Onako tinjajuća, malena i mračna, nije čak mogla da bude ni neutronska zvezda. Ali, ipak, mora da su već prošle stotine hiljada godina od kada je bila nova. Planete su joj bile sažežene i gole. Na njima više nije bilo ničega što bi se moglo nazvati živim stvorenjem.

Doduše, bila je na pravom mestu. Doduše, imala je i planete ...

Na njenoj četvrtoj planeti... niz ruševina protezao se preko doline koja je nekada očevidno bila brana; jedan tunel bio je zatrpan obrušenim padinama neke planine - da, to je bilo mesto odakle su poletele one zvezdane pahuljice.

I Hiči su još jednom stigli prekasno.

To već počinje da izgleda, pomislili su Hiči, kao da neko kruži Galaksijom i uništava civilizacije pre nego što oni uspeju da dopru do njih.

Ili pre nego što te civilizacije uspeju da pošalju nekog svog živog predstavnika u međuzvezdani prostor.

I tada su Hiči napravili ono poslednje, užasno otkriće. Poslali su u svemir jednu ekspediciju kojom je rukovodila ona čudesna hiči-žena po imenu Tangenta, i pred njima su se iznenada složili delovi celokupne košmarne slike.



Neću vam ja pričati o Tangenti.

Zbog toga što će to uskoro uraditi Robin. On o tome još nema pojma. Ne zna da će tu priču i on sam uskoro čuti iz prve ruke. Znao bi, da mi je dozvolio da mu kažem za tu osobu - odnosno za nekoliko osoba čije će mu prisustvo na Kapiji uskoro biti veoma važno. Ali Robin ume da bude tako tvrdoglav kad neće da me sasluša dok mu govorim stvari koje bi zaista trebalo da zna.

Dakle, ja ovde završvama; izvinite što sam često skretao sa teme. Dozvolite da ipak dodam još nešto. Nije potpuno nevažno.

Malopre sam rekao da, iako 'znam' da je E na I puta Pi na kvadrat jednako -1, ne razumem 'zašto' je to tako. Hoću da kažem da nemam nikakvog intuitivnog razloga da pretpostavim da bi (osnova prirodnih logaritama) podignuta na stepen (kvadratnog korena od minus jedan) puta (odnos između obima i prečnika kruga) trebalo da bude jednako bilo čemu, a najmanje prostom negativnom celom broju kao što je minus jedan.

Nisam bio sasvim otvoren.

Ja ne znam tačno zbog čega je to tako, ali imam neke svoje pretpostavke. Na žalost, one su u vezi sa pojavama poput 'nodostajajuće mase' i sa onim mučnim pitanjem zbog čega opažamo samo tri dimenzije u prostoru, a ne devet - ali kad počnem o tome, onda čak i Robin odbija da me sluša.

4. Neke zvanice na prijemu



Na Kapiji je postojalo i jedno mesto koje sam prosto morao još jednom da posetim.

Pošto sam se već zamorio od sumornog razmišljanja o svemu onom o čemu sam morao da mislim, i od slušanja drugih kako mi govore: "Hej, Robinet, bogovski izgledaš!" otišao sam na to mesto. Zvalo se Nivo Bejb, istočni kvadrant, tunel 8, soba 51, i nekada je bilo moj dom, tokom nekoliko meseci punih mučnih strepnji.

Otišao sam tamo sasvim sam. Nisam želeo da odvajam Esi od njenog starog lenjingradskog pajtaša, a osim toga, onaj deo moga života koji je ostao spakovan u toj prljavoj maloj rupi nije bio u kome je i ona učestvovala. Stajao sam tako buljeći unutra, pokušavajući da je upijem u sebe. Čak sam aktivirao i perceptore koje obično zanemarujem, jer nisam želeo da je vidim. Hteo sam i da je omirišem, da je osetim.

Izgledala je, mirisala i ostavljala utisak bede, i gotovo sam se utopio u ogromnom, vrelom talasu nostalgije koji me je zapljusnuo.

Soba 51 bila je ona mala pregrađena prostorija koja mi je dodeljena kada sam prvi put došao na Kapiju - Gospode! Koliko od tada ima decenija!

Bila je malo bolje očišćena i mnogo bolje nameštena. Više to nije bila rupa u kojoj je jedan prepadnuti vasionski istraživač sa Kapije skrivao svoj golemi strah. Sada je pripadala nekom od onih malaksalih gerijatrijskih pacijenata, koji je došao na Rinklrok zato što je tu imao najbolje uslove da još malo ostane u svom istrošenom, telesnom obličju. Izgledala je drukčije. Bila je opremljena pravom posteljom, premda uzanom, umesto mojom nekadašnjom visećom ležaljkom. Na zidu se nalazio ugrađen nov-novcat aparat za PV komunikaciju, i umivaonik na sklapanje, sa pravom tekućom vodom, i još milion drugih raskoši koje ja nisam imao. Onaj laponac se nekuda oteturao, bez sumnje na prijem. U svakom slučaju, nije ga bilo. Mogao sam potpuno sam da uživam u svoj toj klaustrofobičnoj raskoši, veličine pristojnog plakara.

Duboko sam 'udahnuo'.

Još jedna velika razlika. Više nije smrdelo. Otarasili su se onog zadaha nekadašnje Kapije koji vam se uvlačio u odeću i kožu, onoga više puta korišćenog vazduha koji su svi udisali - i znojili se u njemu, i prdeli u njega - godinama i godinama. Sada se samo još osećao slabi miris zelenila koje je raslo, bez sumnje, iz sadnica koje su doneli da potpomognu sistemima za dopunjavanje kiseonika. Zidovi su još svetlucali sjajem hiči-metala - isključivo plavim; na Kapiji nije nikada bilo nijedne druge boje.

Promene? Dabome da je bilo promena. Ali to je još bila ona ista soba, i koliko li sam samo bede i strepnje svojevremeno bio nagurao u nju!

Živeo sam kao i svi vasionski israživači na Kapiji - brojeći minute do onog časa kada ću se ukrcati na let, bilo kakav let, ili će me izbaciti sa asteroida zato što sam ostao bez prebijene pare. Dugo razmišljajući nad spiskovima ekspedicija koje su tražile nove članove posade, pokušavajući da pogodim na kojoj bi mogao da steknem bogatstvo - a u stvari, pokušavajući da vidim na kojoj ću bar moći da ostanem živ. U toj istoj sobi sam vodio ljubav sa Džej-Klarom Mojnlin, onda kada to nismo radili kod nje. U njoj sam plakao do ludila kada sam se, sa poslednjeg putovanja zajedno s njom vratio ... bez nje.

Učinilo mi se da sam tu, samo za onoliko odvratnih meseci koje sam proveo na Kapiji, proživeo više nego za vreme svih onih potonjih decenija.

Ne znam koliko sam milisekundi proveo tako, utonuo u bolećivu nostalgiju, pre nego što sam začuo iza svojih leđa jedan glas, kako kaže: "Vidi Robina! Da znaš, odnekud sam bila sigurna da ću te naći baš ovde, kako tuguješ."

Zvala se Šeri Lofat.



Moram priznati da mi je bilo veoma drago što opet vidim Šeri, ali da mi je bilo isto toliko milo što je Esi u tom trenutku bila zauzeta na drugoj strani, i cirkala sa svojim starim drugom u piću. Esi uopšte nije bila ljubomorna. Ali moglo se desiti da napravi izuzetak kad je u pitanju Šeri Lofat.

Šeri je virila kroz otškrinuta vrata, gledajući me. Nije izgledala ni minut starija nego kada sam je poslednji put video, pre više od pola veka. U stvari, izgledala je čak mnogo bolje nego tada, jer tada je bila upravo izašla iz bolnice, vrativši se sa neke ekspedicije koja je ispala loše po nju u svakom pogledu, izuzev u finansijskom. Sada nije izgledala samo 'dobro', već i više od toga. Izgledala je krajnje privlačno, jer je na sebi imala, pored širokog osmeha, još samo pletenu majicu i gaćice.

Smesta sam prepoznao tu odeću. "Dopada ti se?" upita me, naginjući se da me poljubi. "Obukla sam je samo zbog tebe. Sećaš li se?"

Odgovorih joj pomalo zaobilazno. "Ja sam sad oženjen čovek", promrmljao sam. To je bilo tek toliko da je obavesti na čemu smo, ali mene nije sprečilo da joj uzvratim poljubac, pošto sam to rekao.

"Ta nemoj, a ko nije?" uzvrati mi ona mirno. "Ja imam četvoro dece, samo da znaš. Da i ne pominjemo troje unučića i jedno praunuče."

"Gospode Bože!" Beše to sve što sam rekao.

Zatim se malo odmaknuh da je bolje pogledam. Ona se već bila provukla kroz otškrinuta vrata i okačila se kragnom svoje majice o jednu kuku na zidu. To smo običavali ponekad da radimo, dok smo još svi bili u telesnom obličju, budući da je Kapija predstavljala ulaz u vasionu zato što je rotaciona 'sila teže' na esteroidu bila tako mala da je bilo udobnije visiti nego sedeti. Zaista mi se dopadala ta njena odeća. Teško da ću je ikada zaboraviti. Imala je baš nju na sebi kada je prvi put došla u moj krevet.

"Nisam znao ni da si umrla", rekoh joj, da pokažem da mi je milo što je vidim.

Njoj se izgleda nije dopala ova tema, kao da se još nije sasvim privikla. "Desilo se tek prošle godine. Naravno, tada nisam izgledala ovako mlada. Reklo bi se da umiranje ne znači izgubiti baš sve." Uhvatila se za bradu, premeravajući me pogledom. "Stalno te viđam u dnevnim novostima, Robine. Uspeo si."

"I ti si", odgovorih joj, prisećajući se. "Vratila si se kući sa nekih pet ili šest miliona dolara, zar ne? Od one kutije za alat Hičija, koju si pronašla.

"Pre će biti deset miliona, ako uračunaš i prodaju prava korišćenja." Smešila se ona.

"Bogata gospo!"

Ona slegnu ramenima. "Lepo sam se provela zahvaljujući tom novcu. Kupila sam dve pokrajine obradive zemlje na planeti Pegi, udala se, izvela porodicu na put, umrla... Bilo je, sve u svemu, baš lepo. Izuzev ovog poslednjeg. Ali govoreći o tebi nisam mislila samo na veliki novac, koji si očigledno stekao. Šta ono kažu za tebe? 'Najbogatiji čovek u vasioni'? Trebalo je da ostanem uz tebe, dok sam to još mogla."

Već neko vreme bio sam svestan da je sišla sa kuke da bi mi prišla bliže. Sad sam odjednom primetio da je držim za ruku. "Izvini", rekoh i pustih joj ruku.

"Šta da izvinim?"

Odgovor bi bio da kad već mora da pita, neće razumeti ni ako joj odgovorim, ali nisam morao to da kažem. Ona uzdahnu. "Čini mi se da nisam ja ona dama koju ovog časa imaš na umu."

"Paaa ..."

"Oh, ne ljutim se, Robine. Na časnu reč. Samo sam pomislila kako bi bilo kad bi bilo kao nekad. Ah", nastavi ona, "iskreno rečeno, čudi me da onda nisi s njom i onim momkom... kako se ono zvaše?"

"Sergej Borbosnoj?"

Ali ona nestrpljivo zavrte glavom. "Ma, ne, ni nalik na to. Zove se... čekaj malo... ah, da, Eskladar. Harbin Eskladar."

Razrogačio sam oči, jer sam, naravno, znao ko je Eskladar. Nekada je bio prilično čuven. Ne mogu reći da sam se ikad sreo s njim. Zapravo, nikada to nisam ni poželeo, bar ne u početku, jer Harbin Eskladar je bio terorista - a šta bi moja draga portabl-Esi tražila u društvu jednog bivšeg teroriste?

Ali Šeri je nastavljala bez predaha. "Naravno, ti se u poslednje vreme krećeš u visokom društvu. Znam da si poznavao Odija Voltersa. Pretpostavljam da si blizak i sa Blistavom i sa svima njima ..."

"Blistava?" Teško sam uspevao da pratim šta Šeri govori, ali ta reč me je sledila. Iako ju je izgovorila na engleskom, to je bilo ime Hičija.

Gledala me je iznenađeno. "Zar nisi znao? Pobogu, Robine, izgleda da sam bar jednom uspela da budem ispred tebe! Zar nisi video kada je pristao jedan hiči-brod?"

Odjednom mi se opet učini da će biti zanimljivije ako se vratim na prijem. Dabome da sam malopre video hiči-brod, ali mi nije bilo ni na kraj pameti da bi se na njemu mogao nalaziti i jedan Hiči.



Mislim da je bilo neučtivo što sam se tako izvukao. Sudeći po izrazu lica to je mislila i Šeri, ali meni je bilo drago što sam našao izgovor da odem. Ipak ne želim da iskušavam do kraja Esinu divnu osobinu da ne bude ljubomorna, i premda sam, poljubivši Šeri na rastanku rekao: "Videćemo se uskoro", nisam tako i mislio.

Ostavši opet sam u gigabitskom prostoru, viknuo sam Albertovo ime. Obreo se pored mene pre nego što sam postao svestan da je tu. "Da?"

Rekao sam mu ljutito: "Nisi mi kazao da na Roku ima Hičija. Šta će oni ovde?"

On mi se ravnodušno nasmeši češući se po nozi. "U odgovor na tvoje drugo pitanje, Robine, oni i te kako imaju prava da budu ovde. Ovaj prijem je organizovan da bi se ponovo okupili svi oni koji su nekada davno bili na Kapiji, zar ne? A sva tri Hičija koja su sada ovde spadaju među takve. Bili su na Kapiji veoma davno. A u odgovor na tvoje prvo pitanje..." On u šali napravi izraz lica kao da je kriv za nešto"... Mogu ti reći, Robine, da već duže vremena pokušavam da ti saopštim da ovde ima osoba koje bi ti bile zanimljive. Mislio sam da ću biti nepristojan ako te prekidam. Ako mi dozvoliš, sada bi ..."

"Sada bi mogao da mi ispričaš o tim Hičijima! O Eskladaru već znam."

"Oh?" Albert je za trenutak ostao bez reči. Takvo lice ne viđam često na njemu. A onda poslušno reče: "Brod sa Hičijima došao je pravo iz jezgra, a ona tri Hičija za koje mislim da će te naročito zanimati zovu se Mumezon, Humka i Blistava. Blistava je naročito interesantna, jer je bila na istom brodu sa Tangentom kada je ekspedicija išla na planetu Sporaća."

To me je smesta razbudilo. "Tangenta!"

"Tačno tako, Robine." Lice mu je sijalo. "A uz to ..."

"Hoću da ih vidim", rekoh, ućutkavši ga pokretom ruke. "Gde su?"

"Na Nivou Džejn, Robine, na nekadašnjem vežbalištu; sada je to sala za rekreaciju. Ali zar ne smem da ti kažem i za druge? Za Eskladara već znaš, i pretpostavljam da već znaš i za Dena Mečnikova, i ..."

"Prvo samo ono najvažnije, Alberte", naredih mu. "Ovoga časa želim samo da vidim nekoga ko je zaista poznavao Tangentu!"

Izgledao je uvređen. "Molim te? Makar samo poruku od Gospođe Brodhed?"

Tu poruku mi do sada nije pomenuo. "Pa, svakako", složih se. "Šta čekaš?"

Delovao je kao da je uvređen, ali ono što je rekao - Tačno Esinim glasom i njenim načinom govora - bilo je: "Kaži mom matorom glupom Robinu da nemam ništa protiv da se vidi sa svojom bivšom curom, ali samo da je gleda, da je ne dodiruje."

Mislim da sam počeo da crvenim. Nadam se da Albert nije stigao to da vidi, jer sam mu mahnuo rukom da ode čim je završio rečenicu, i već sam bio na putu ka Nivou Džejn.

Tako svest pravi strašljivce od svih nas... i pravi nas glupavim, čak i kad nešto zaista treba da čujemo.



Kada bih hteo, mogao bih da obletim Zemljinu kuglu za četrdeset milisekundi, tako da mi, u osnovi, nije bilo potrebno nimalo vremena da siđem sa Nivoa Bejb na Nivo Džejn. Pogotovo što (stalno vas na to podsećam) ja nisam u stvarnosti bio na Nivou Bejb, a nisam bio ni na Nivou Džejn, kad sam se tamo obreo.

Ali ono što čoveku u telesnom obličju izgleda kao trenutak, nekome poput mene može da bude poprilično razdoblje. Imao sam, dakle, vremena da razmislim o nekoliko pitanja.

Da li sam dobro čuo? Da li je moja žena Esi u društvu Harbina Eskladara? Istina, vreme terorizma bilo je već davno prošlo. Većina ovih čudovišnih ljudi koji su podmetali požare i bombe i uništavali već odavno behu mrtvi bez ostatka, ili na robiji, ili su se preobratili, a ti preobraćeni, poput Harbina Eskladara, sada već, ipak, pripadaju normalnom svetu. Platili su svoj dug društvu.

Problem je bio što ja nisam mogao da verujem da će Esi smatrati da su se odužili njoj lično. Ne uzimajući u obzir što su je dva puta zamalo ubili, i nameravali da treći put ubiju nas oboje, ali su promašili. Esi to nije shvatala kao napad na nju lično. Isto kao (čini mi se) ni ja: teororisti koji su zatirali sve na i inače nesrećnoj Zemlji, u ono vreme kada su svi u svemu oskudevali i kada su hiljade pometenih ljudi pokušavali da poprave stvar time što su još više umanjivali priliku da svi imaju sve, ti teroristi nisu bili obični zločinci. Bili su gadovi. Istina, taj Eskladar (sećam se kao kroz maglu) na kraju je ipak prešao na stranu dobrih momaka sa belim šeširima. Čak je odao i neke od najvećih i najpokvarenijih vođa, i tako spasao mnogo više ljudskih života i imanja nego što ih je sam uništio.

Ali ipak ...

Kada sam ugledao Hičija, zaboravio sam na Eskladara. Srećom, nisu bili od krvi i mesa (ukoliko bi se ti koštunjavi Hiči ikada mogli nazvati 'mesom'). Bili su Prastari Preci, i to je bilo dobro, jer je značilo da mogu s njima normalno da razgovaram.

Ne bih znao gde su da mi Albert nije pomenuo da je reč o nekadašnjem vežbalištu na Kapiji. Sada više nije ličilo na vežbalište. Sada je to bila sunčana mala prostorija (sunčevo svetlo, naravno, poticali je iz elektronskih cevi), sa stolovima i stolicama, i puno svetla. Ljudi su u rukama držali čaše sa pićem. Hiči ne piju. Ali na sličan način i iz sličnih razloga grickaju; najviše vole neku vrstu gljivastog rastinja snažnog opojnog dejstva, i ovi Hiči imali su pred sobom plitke činije sa tim stvarima za grickanje. "Zdravo", rekoh veselo, prilazeći im. "Ja sam Robinet Brodhed."

Uvek mi iskazuju izvesno poštovanje. Oni oko stola bez gunđanja mi napraviše mesta, a žena među njima savi obe šake u znak učtivog pozdrava. "Nadali smo se da ćemo imati priliku da se upoznamo s vama", reče ona. "Znamo vas po imenu, svaki Hiči zna za vas."

Naučili su naš običaj da se rukujemo, i to smo i učinili. Ti Prastari Preci behu tek stigli iz jezgra - krenuli su pre gotovo jedanaest godina, prema našem satu, ali prema njihovom pre samo nekoliko nedelja. Veći deo tog vremena proveli su putujući kroz duboki prostor, od jezgra do Zemlje. Izrazio sam svoje iznenađenje što vidim Hičije na mestu koje sam oduvek smatrao isključivim vlasništvom ljudskog roda, i jedan od uskladištenih ljudi primeti: "Oh, ali oni imaju sva prava da budu ovde, gospodine Brodhed. Na ovaj prijem su pozvani svi koji su ikada radili na Kapiji, a svaki od njih je ovde nekada radio."

Podišla me je jeza. Poslednji put kada je živi (ili uskladišteni) Hiči bio na Kapiji bilo je pre, otprilike, četiri stotine hiljada godina.

"Znači, vi ste oni što ste nam ostavili brodove", rekoh, smešeći se, i podigavši čašu u njihovom pravcu. Odgovorili su uzevši po komadić pečurke vrhovima prstiju i podigavši ga prema meni, a žena reče:

"Tako je. Mumezon vam je ostavio ono što zovete Fabrikom hrane, na onom mestu koje ste nazvali Oblak Urt. Humka je ostavio onaj brod na Veneri, koji je otkrio vaš Silvester Maklin. Ja nisam ostavila ništa; samo sam jednom prilikom posetila ovaj sistem."

"Ali bila si sa Tangentom", počeh, i tada osetih kako me neko lupka po ramenu. Okrenuo sam se i ugledao svoju dragu portabl-Esi.

"Robine, mili?" poče ona.

"Jesi li uspela da se otrgneš od očaravajućeg Harbina Eskladara, a?" upitah je ljubazno. "Drago mi je da si stigla. Ovo je Blistava ..."

Zbunjeno je vrela glavom. "Nisam bila s tim Harbinom Eskladarom. Ne mari. Htela sam da proverim da li znaš ..."

"Nisi me razumela", prekinoh je, sav uzbuđen. "Upravo smo počeli da razgovaramo o Tangenti. Hoćeš li da nam ispričaš o tom putovanju, Blistava?"

"Ako želite ..."

Ali Esi se ponovo umeša. "Molim te, Robine, moramo o nečemu da razgovaramo. Dejn Mečnikov je potražio advokata."

To me je načas zbunilo, jer sam bio toliko daleko potisnuo Dejna Mečnikova iz svojih misli da nisam ni pomislio koji bi mogli biti razlozi da traži advokata. Zbog mene. To je trebalo da me otrezni, ali sam samo slegao ramenima. "Kasnije, dušo, molim te."

Esi samo uzdahnu, a ja se ponovo naoštrih da čujem priču.

Ne možete mi zameriti. Priča o Tangenti bila je važna. Da nije bilo njene ekspedicije sve bi bilo sasvim drukčije. Ne samo u istoriji Hičija. U vaskolikoj istoriji. U stvari, istorija ljudskog roda bi bila drukčija, pa je možda ne bi ni bilo. I zato sam odložio sve ostalo da bih na miru saslušao ono što će Blistava ispričati o tom čuvenom putovanju, ne pomislivši ni za trenutak da prisustvo Dejna Mečnikova na asteroidu znači da je ovde još neko, takođe prisutan.

5. Plima na vrhuncu



Hiči su po prirodi bili veliki istraživači, a u svim njihovim analima Tangentino putovanje bilo je zabeleženo kao najčuvenije.

Ta ekspedicija je bila dobro isplanirana, i imala izvanrednog vođu. Tangenta je bila veoma mudra. Zahvaljujući prevashodno njenoj mudrosti, Hiči su uspešno pobegli sa asteroida Kapija i od svega ostalog.

Tangenti nije bilo teško da bude mudra. Raspolagala je pre svega vlastitim velikim znanjem i iskustvom, a zatim i onim živih članova svoje posade, kao što je bila Blistava. Ali iznad svega, imala je i jedno dvanaest do trinaest pokojnika da njenu domišljatost dopune svojom. Na sve to dodajte i njenu ogromnu hrabrost, preduzimljivost i poštovanje drugih. Sigurno bi vam se dopala - ako izuzmemo da bi ljudskim očima delovala veoma smešno. Naravno, pošto je bila Hiči, tu nije bilo leka.

Kada sam rekao da je Tangenta bila istraživač, nisam mislio da je pravila geografska otkrića, kao Magelan ili kapetan Kuk. Tangentina istraživanja nisu imala nikakve veze sa geografijom. Pre nego što se rodila, ogromni vasionski putujući teleskopi Hičija već su bili odavno otkrili svu geografiju koja će Hičijima ikada biti potrebna. Uočili su svaku zvezdu i gotovo svaku planetu u Galaksiji - sve u svemu nekoliko stotina milijardi geografskih jedinica, svaku od njih fotografisali, spektroskopirali i uneli u kataloge centralne datoteke.

Zato Tangenta nije imala problema sa mapama i geografskim prikazima. Imala je zanimljivije stvari za razmišljanje.

Tangenta se bavila istraživanjem stvorenja. Živih bića. Njen zadatak je bio da prouči organska stvorenja koja su naseljavala pojedina mesta u toj geografiji.

Još jedna činjenica koju ne smemo zaboraviti kad je u pitanju Tangenta jeste da je bila neviđena lepotica.

Meni lično ne odgovaraju merila Hičija. Meni svaki Hiči izgleda kao Hiči, i ne bih se ni za živu glavu oženio nekom od njih. Mene bi Tangentina pojava verovatno podsetila na nešto iz mog detinjstva u Rudnicima hrane, u Vajomingu. Kad sam bio mali, slavili smo noć uoči Svih Svetih sa jezivim maškarama i držali u kući izdubljene bundeve sa korom na kojoj bi isekli rupe u obliku groznog lica i zapalili bi unutra sveću; a jedna od najomiljenijih prikaza, koju bi svakog oktobra svaki razredni starešina izvlačio iz ormana, bio je kostur od kartona sa pokretnim rukama i nogama, lobanjom umesto lica, i na kome se svaka koska dobro videla.

Tangenta je veoma mnogo ličila na jednu od tih maškara, samo što je ona bila prava. Živa. Kosti su joj se providele. Kao kod svih Hičija, kostur je bio prekriven grubom, čvrstom, mišićavom kožom, prijatnom na dodir koliko i smrvljen hrastov žir. Pošto je bila ženskog pola bila je ćelava - muškarci bi ponekad imali nešto malo dlaka na temenu, žene nikada. Imala je oči za koje nijedan pisac zabavne muzike ne bi uspeo da pronađe stihove, jer su, u osnovi, izgledale užasno; zenice poput plavih, razlivenih mrlja, a celo oko manje-više ružičasto. Udovi su joj bili debeli koliko i u šestogodišnjeg, na smrt pregladnelog deteta, ali ni blizu toliko seksi - bar nekom ljudskom biću. Karlica joj je bila široka. Na njena dva donja kraja nadovezivale su se noge, a između tih tanušnih i široko razmaknutih nogu nosila je tipični hiči-uređaj za održavanje životnih uslova. Bila je to kruškolika vrećica koja je proizvodila mikrotalase koji su Hičijima isto toliko neophodni za zdrav opstanak koliko je biljkama na Zemlji bitno da imaju sunčevu svetlost, a pored toga sadržavala je i mnoštvo korisnih ili prosto prijatnih alatki i stvarčica. Ubrajajući i uskladištene umove umrlih predaka, koji su Hičijima služili umesto kompjutera.

Zvuči prosto zanosno, zar ne?

Ne. Ali lepota se gleda očima vaspitanim u određenoj kulturi. U očima Hičija (tim svetlucavim, ružičastim, nalik na oči gmizavaca), a naročito u očima muških Hičija, Tangenta je prosto obarala s nogu.

U ušima Hičija, već i samo njeno ime imalo je seksi prizvuk. Uzela je ime Tangenta, kao što su svi Hičiji uzimali svoja odrasla imena, čim je dovoljno sazrela da se zainteresuje za nešto apstraktno. Kod nje je to bila geometrija. Ali jezik Hičija omogućava mnogo dvosmislenosti i igre rečima, tako da su joj uskoro dali nadimak koji je zvučao veoma nalik na reč 'tangenta', i koji se približno (i pristojnim izrazima) može prevesti kao 'ona-što-izaziva-da-se-spuštene-stvari-isprave'.

Sve ovo nema nikakve veze sa njenim odlikama koje su je učinile vođom ekspedicije, ali je isto toliko zadivljujuće. Bila je dika i ponos čitavog Hiči-roda.

Utoliko je bilo tragičnije što je imala znatnog udela u njihovom padu.



Na onom epohalnom putovanju Tangenta je bila zapovednik ogromnog hiči-broda. Nosio je hiljadu raznoraznih instrumenata i uređaja, a posada je brojala dvadeset i jednu osobu. Uključujući i Blistavu, koja je bila pilot za penetraciju. Brod nije bio naročito velik, ali je bio od naročite vrste. Tangentin brod bio je konstruisan za određenu svrhu, a svrha je bila skrojena prema njenim specijalnim zadacima.

Mogao je da sleti na planetu.

Malo je koji međuzvezdani brod Hičija mogao to da uradi, a uglavnom nije ni morao. Bili su konstruisani da uđu u orbitu neke planete i da probleme sletanja i ponovnog uzletanja prepuste specijalizovanim letelicama. Tangentin brod je, međutim, predstavljao izuzetak. Nije mogao da 'sleti' u bukvalnom smislu, jer planeta koju je trebalo da istraži teško da je imala ikakvu čvrstu površinu za sletanje, izuzev jedne grudve metalizovanog vodonika, okružene sa oko dve hiljade kilometara zaleđene, ubistveno teške, bljuzgave atmosfere. Ali imala je nešto što je Hičijima bilo mnogo važnije:

Na njoj je bilo života.

Bilo je života i na Tangentinom brodu. Svaki od dvadeset i jednog člana posade bio je specijalista za po jednu od mnogo različitih operacija koje će biti potrebne. Moja nova prijateljica Blistava, na primer, bila je pilot za penetraciju, koji će uvesti brod u ledenu, muljevitu, gustu 'atmosferu' planete Sporaća. Tom veštinom raspolagao je malo koji Hiči, i ona je bila veoma školovana osoba. Dakle, na tom brodu je bilo mnogo života, i to žustrog, veselog života. Hiči nisu bili nekakve bezosećajne mašine. Umeli su da budu isto onako okoreli ili osećajni kao i ljudska bića, samo na svoj vlastiti način, onako kako je to Hičijima svojstveno. I povremeno su zbog toga imali problema, baš kao i ljudi.

Tri hiči-muškarca koja su u tom pogledu predstavljali Tangentin lični problem, zvali su se Kvark, Angstrom 3754, i Traži-pa-Kaži.

Neću ovim da vas navedem na pomisao da su to zaista bila njihova imena, čak i kada bi ih bukvalno preveli sa hiči-jezika. To je tek najpribližniji prevod za koji sam ja sposoban. Kvark je tako nazvan po jednoj čestici manjoj od atoma: Angstrom 3754 dobio je ime po boji te talasne dužine; a Traži-pa-Kaži je bila komanda kojom su se obraćali bazama podataka svojih predaka kada su želeli da od njih nešto saznaju.

Tangenta je mislila da su baš dobri momci. Svaki od njih trojice je ovaloploćivao po jednu od tri muške vrline koje su Hiči najviše cenili. Kvark je bio hrabar, Angstrom jak, a Traži-pa-Kaži nežan. Svaki od njih bi joj bio dobar par. Pošto se Tangentino vreme za vođenje ljubavi približavalo, dobro je bilo što je imala na raspolaganju muškarca koji će joj po svemu savršeno odgovarati.

Plima napretka civilizacije Hičija bila je na vrhuncu. U istoriji ljudskog roda ne postoji ništa približno tako ogromno i veličanstveno kao ep o Hičijima. Pre mnogo vekova, engleske kraljice, nizozemski trgovci i španski sveštenici slali su razne pustolove da hvataju roblje, skupljaju začine, kopaju zlato - da otkrivaju i pljačkaju sav neistraženi svet. Ali to je bio samo jedan jedini svet.

Hiči su osvojili milijarde svetova.

Ovo zvuči svirepo. Hiči, međutim, nisu bili svirepi. Niti su urođenike lišavali ma čega što je za njih imalo neku vrednost, čak i kad bi to bile glinene tablice ili čauri školjke.

Prvo, nije bilo potrebno. Hiči nikada nisu morali da porobe neke urođenike da bi vadili dragocene rude. Bilo je mnogo lakše pronaći u vasioni neki asteroid koji je imao odgovarajući sastav, a potom ga odvući do fabrike koja će ga celog progutati i izbaciti finalne proizvode. Čak nisu morali ni da gaje egzotične namirnice, ili začinske ili lekovite biljke. Umeli su da uzmu hemijske uzorke bilo koje organske materije i da je reprodukuju iz njenih elemenata.

A drugi razlog što nisu bezobzirni prema urođenicima bio je taj što gotovo nikada nisu ni nailazili na urođenike.

Hiči su u čitavoj Galaksiji pronašli manje od osamdeset hiljada svetova na kojima je život bio iole iznad prokariotskog nivoa. I nijednu planetu naseljenu civilizovanim razumnim bićima koja bi se dala uporediti sa njima.

Bilo je nekoliko slučajeva kada su samo malo promašili.

Jedan od takvih malih promašaja bila je i dobra stara Zemlja. Promašili su stoga što su stigli u nevreme; poranili su za nekih pola miliona godina. Na Zemlji se, u to vreme, ono što bi se najpribližnije moglo smatrati razumom nalazilo u čupavoj, kosoj lobanji jednog pogurenog i smrdljivog malog primata koga mi damas zovemo australopitek. Suviše rano, sa žaljenjem su konstatovali Hiči kada su ga otkrili; uzeli su samo nekoliko primeraka i otišli. Drugi bliski promašaj bilo je zatupasto stvorenje bez ruku, koje je živelo u mulju jedne planete zvezde tipa F-9, nedaleko od Kanopusa. Ako i nisu bili razumna bića, ipak su evolucijom stigli do stupnja praznoverja. (I tu i ostali; kada su ih otkrili ljudi, krstili su ih 'Vudu Svinje'). Tu i tamo pronašli su jedva primetne tragove izumrlih civilizacija, od kojih su neke bile zbunjujuće usamljene na datoj planeti. Bilo je i nekoliko takvih koje će tek postati zanimljive, onih za koje se moglo očekivati da će kroz milion godina dospeti do nekakvog društvenog ustrojstva ...

I, napokon, bila su tu bića koja je Tangenta upravo ispitivala. Nazvali su ih 'Sporaćima'.

Sporaći su bili, u stvari, dosta inteligentni. Imali su i mašine! Imali su i vladu. Imali su i jezik - čak i poeziju. Sporaći nisu bili jedina bića koja su imala takve stvari i koje su Hiči do tada uspeli da otkriju, ali su - po svemu sudeći - najviše obećavali.

Samo kad bi se s njima moglo razgovarati!



I tako se Tangentin brod smestio u orbitu, i istraživači su se zagledali u uzburkanu planetu pod sobom. "Baš ružna planeta", primeti Angstrom obraćajući se Tangenti. "Podseća me na onu gde žive Vudu Svinje, sećaš se?"

"Sećam se", zaljubljeno odvrati Tangenta. U stvari, setila se kako se tada bila naslonila na Angstromovu ruku koja je lutala po njoj i nežno joj draškala ispupčene tetive po leđima, na način koji joj je bio dobro poznat.

"Uopšte ne liči na tu planeti!" ljubomorno primeti Traži-pa-Kaži. "Ona je bila vrela; na ovoj se gasovi smrzavaju. Na ovoj ne bismo mogli da dišemo čak i kad bi bilo dovoljno toplo, jer bi nas metan potrovao, a tamo smo mogli da šetamo među Vudu Svinjama čak i bez maski - naravno, da nije onako smrdelo."

Tangenta dodirnu Angstroma, s puno ljubavi. "Ali taj nam smrad nije smetao, zar ne?" upita ga ona. A zatim, razmislivši malo, pomilova i Traži-pa-Kaži. Iako nije propustila da uoči nijednu pojedinost na planeti i budući savršeno svesna kuckanja i pištanja brodskih senzora, koji su bili zauzeti upijanjem podataka sa instrumenata koji su pre mnogo godina bili ostavljeni na planeti - nije, takođe, propuštala nijednu seksualnu aluziju.

Tangenta im se ljubazno obrati: "Obojica sada imate posla - Kvark takođe, a i ja. Hajde da ga obavimo."



U stvari (reče Blistava, nostalgično se češkajući po stomaku), onih osamdeset sedam članova posade koji nisu neposredno učestvovali, svejedno su bili dirnuti Tangentinom romansom. Voleli su je. Želeli su joj dobro. Osim toga, svet Hičija je oduvek bio naklonjen ljubavnicima, baš kao i naš.

Pri kraju drugog dana putovanja Traži-pa-Kaži mrzovoljno saopšti da su Preci ne samo spremni, već da bukvalno gore od želje da što pre razgovaraju sa Tangentom. Ona uzdahnu i zauze svoje mesto u komandnoj kabini. Sedela je, manje-više, na vlastitoj vrećici; sedište joj je bilo konstruisano tako da se njena vrećica mogla utičnicom uključiti u neposrednu vezu sa svim ostalim vrećicama sa Precima na brodu. Takav sistem je bio veoma koristan. Međutim, nije uvek bio i udoban.

Prastari Preci nisu imali ni vid ni sluh, pošto su bili samo uskladišteni umovi u banci podataka, baš kao i ja. Ali oni najoštroumniji i najiskusniji među njima naučili su da čitaju protok elektrona na instrumentima ili ekranima gotovo isto tako kao da imaju oči i uši. Najstariji Predak na brodu bio je odavno preminuli muškarac po imenu Gruševina. Gruševina je bio VIP. Bio je najčuvenija osoba na brodu - možda još uvaženija od same Tangente - jer je još za života bio na toj planeti.

Tangenta oslušnu Pretke. U početku čuo se samo nerazgovetni žagor. Svaki Predak u brodskoj banci podataka hteo je da govori. Ali jedini koji je u tom trenutku imao pravo na reč bio je Gruševina. Brzo je ućutkao sve ostale.

"Prekontrolisao sam zapise pomoću monitora", odmah je rekao. "Devet kanala za snimanje koje smo ostavili na planeti nisu ništa zabeležili. Još ne znam da li su se pokvarili, ili Sporaći, prosto, nikada nisu posetili ta mesta. Ali ostalih pedeset i jedan su puni; u svakom se u proseku nalazi tri stotine hiljada morfema."

"To je strašno mnogo!" oduševljeno povika Tangenta. "Na svakom kanalu, dakle, ima materijala čak za čitavu jednu knjigu!"

"Više", ispravi je Gruševina. "S obzirom na to da je jezik Sporaća izuzetno sažet. Slušaj. Sada ću ti pustiti deo jednog snimka..."

Začuo se duboki zvuk koji je podsećao na trubljenje - Tangenta je više osetila kako je prožima, nego što ga je čula...

"A sada taj isti snimak, uz odgovarajuće ubrzanje i prebacivanje frekvencije na onoliko bita na koliko smo mi navikli ..."

Trubljenje se pretvori u hitro, prodorno cvrkutanje. Tangenta je nervozno slušala. Bolelo ju je u ušima. "Jesi li nešto od toga preveo?" zapita ga, ne toliko da dobije odgovor - znala je da bi je odmah obavestili da su postigli neki veći uspeh - koliko da prekine to bučanje.

Ali na njeno iznenađenje, Prastari Predak smesta graknu: "Nego šta! Mnogo! Na prislušnoj stanici broj sedamnaest ima nešto što bi ti nazvala političkim sastankom. Nešto u vezi sa samim mestom gde se održava; izgleda da je ili nekakvo sveto mesto, ili da je opasno zagađeno, i Sporaći upravo raspravljaju šta da preduzmu. Diskusija još traje ..."

"Zar posle šezdeset i jedne godine?"

"Ali, Tangenta, to je ipak samo sedam sati prema njihovom vremenu."

"Dobro, dobro", obradova se Tangenta. Ovo je bilo ogromno dostignuće; jedan od najboljih načina da se stekne uvid u drugu kulturu jeste da se prouči kako se u njoj rešavaju pitanja od javnog značaja. "Jesi li siguran da je baš to? Da li su ti prevodi pouzdani?"

"Pa ..." sumnjičavo odvrati Gruševina, "prilično pouzdani. Kad bismo samo sada ovde imali i Veznu-Silu". Vezna-Sila je bio nekadašnji Gruševinin drug, s kojim je zajedno obavio mnogo ekspedicija. Njih dvojica su bili izvanredan par naučnika. Jednoga dana, bez sumnje, biće ponovo zajedno. Ali u to vreme Vezna-Sila je već bio prestar da se opet otisne u vasionu, a još je dovoljno dobro držao da ne umre.

"Koliko je to 'prilično pouzdano'?"

"Da kažemo da je polovina rečnika Sporaća koji nam je poznat izvučena na osnovu konteksta. Možda sam neko značenje pogrešno protumačio."

"To bi bilo loše po tebe", obrecnu se Tangenta, ali se smesta obuzda. "Sigurna sam da dobro obavljaš posao", dodade umirujućim tonom. Nadala se da je zaista tako.



Blistava nije učestvovala u prvom putovanju na kome je bio Gruševina, ali pre nego što je krenula sa Tangentom naučila je zaista mnogo o Sporaćima. To je, uostalom, učinila sva posada. Jer Sporaći su Hičijima, ipak, bili veoma važni. Recimo, isto onoliko koliko je pravovremeno otkrivanje raka bilo značajno za jedno ljudsko biće, pre nego što je ušao u upotrebu medicinski komplet.

Civilizacija Sporaća bila je zaista prastara. Po broju godina bila je daleko starija od hičijevske, ali to nije imalo većeg značaja jer se u njoj nije mnogo šta dogodilo. Sami Sporaći su bili i hladni i usporeni - otuda im to ime. Polako su plivali kroz muljevite gasove; hemijski sastav tela bio im je isto toliko nezanimljiv kao i kretanje, a takav im je bio i govor.

Takvo je bilo i širenje impulsa kroz njihov nervni sistem - što će reći, njihove misli. Kada prva hiči-ekspedicija više nije mogla da sumnja da ti ljigavi, gmizavi stvorovi poseduju um, njeni članovi su istovremeno osetili i oduševljenje i odbojnost. Jer, kakve je koristi bilo od otkrivanja jedne druge vrste inteligentnih bića, kada je za najobičniju razmenu misli poput ove ...

"Odvedi me vašem vođi."

"Kakvom vođi?"

... bilo potrebno svih šest meseci?

Prvi istraživački brod Hičija zadržao se godinu dana u orbiti planete Sporaća. Gruševina i Vezna-Sila spustili su sonde u muljevitu atmosferu i s mukom postepeno stali da prepoznaju jedva čujne glasove koji su bili prvi korak ka rečniku. Išlo je teško. I nimalo jednostavno. Sonde su bile spuštene manje-više nasumice, samo u pravcu onih mesta gde su i sonari velikog dometa uspeli da otkriju skupove živih bića. Kad bi najzad sonde uspele da prodru do tih mesta, skupova najčešće više nije bilo. One koje su bile najbolje usmerene snimile su lagane, duboke jecaje. Odašiljači su preneli te zvuke u orbitu, stručnjaci za snimanje su ih ubrzavali i prenosilil u okvire čujnosti, i tek nedeljama kasnije na traci se mogla razaznati po neka reč.

Ali hiči-semantičari su bili veoma dovitljivi. Kada je istekla ta godina provedena u orbiti uspeli su da identifikuju dovoljno reči da napune jednu traku. Onda su na omanju ploču ugravirali sliku jednog Hičija, sliku jednog Sporaća, sliku jedinice za zvučni plejbek, i sliku same ploče. Sve te slike su urezali u ravne površine od kristala, tako da su Sporaći mogli da ih opipaju - jer, bili su slepi.

Onda su Hiči sve to umnožili u šezdeset primeraka i po jedan spustili u svaku od šezdeset naseobina Sporaća.

Na trakama je pisalo:

Pozdravljamo vas.

Mi smo prijatelji.

Govorite u ovo i čućemo vas.

Uskoro ćemo vam odgovoriti.

'Uskoro' je, u ovom trenutku, značilo posle mnogo vremena. Pošto su to obavili, otišli su. Posada je bila pomalo smrknuta. Nije imalo smisla čekati na odgovor. Najbolje je bilo da se vrate tek kada Sporaći budu imali dovoljno vremena da otkriju poruke, prebrode prvi šok, i odgovore. Čak i tada će neizbežno morati da protekne poduže razdoblje posvećeno glupom raspitivanju i beskorisnim pauzama dok ne stignu odgovori; ali za to im nije bilo potreban živi Hiči. Izabrali su najmanje vrednog Prastarog Pretka, objasnili joj kakva će pitanja, najverovatnije, dobiti i kakve odgovore - i požurivanja i propitivanje - treba da uputi natrag, a zatim su je ostavili u orbiti da usamljena provede nekoliko žalosnih decenija. Svaki Hiči u posadi želeo je da je on na njenom mestu i da on dobije te odgovore, ali malo ih je bilo koji su se mogli nadati da će to doživeti - prema najpovoljnijim procenama potrajaće više od pola veka pre nego što se od Sporaća dobiju kakve-takve pouzdane informacije.

I toliko je i potrajalo.



Dvadeset dana nakon ulaska u orbitu planete Sporaća Tangenta je bila spremna, da spremnija ne može biti, za početak rada ekspedicije.

Prastari Predak koju su ostavili za sobom, na žalost, više nije funkcionisala, ali je obavila svoj zadatak. Pitanja su bila postavljena i odgovori na njih poslati, i dobijeni podaci uskladišteni. Radar, ili bolje rečeno aparat koji je Hičijima služio u iste svrhe kao i radar ljudima, ustanovio je gde su se u tom trenutku nalazile fizičke skupine koje su predstavljale društvene zajednice Sporaća, kao i svi drugi predmeti koji su bili dovoljno čvrsti ili veliki da predstavljaju opasnost za navigaciju. Uspostavljena je FTL radio-veza sa planetom Hičija i preko nje poslati svi podaci, a drhtavi starac Vezna-Sila poslao im je bodreće poruke, potvrdivši dotadašnje prevode i podstičući ih da nastave. Specijalni uređaji na Tangentinom brodu koji će im omogućiti da sprovedu svoj najvažniji zadatak bili su provereni i testirani, uz objavu da su spremni.

Hiči su imali još jedan aparat za koji su se nadali da će im dobro poslužiti, ali su se prevarili. Bio je to određeni instrument za komunikaciju. Odašiljao je i primao vrstu podataka - recimo, nešto što biste vi nazvali 'osećanjima'. Nije ni slao ni primao 'informacije' u klasičnom smislu - nije se, na primer, mogao koristiti da se naruči još hiljadu kilotona metala ili da se naredi brodu da promeni pravac. Ali Hiči koji ima na glavi njegov mrežasti šlem od metalnih žica mogao je da 'čuje' emocije nekoga ko se nalazio čak na drugoj planeti.

To je bila Stolica Snova, kako smo je vremenom nazvali.

Među Hičijima se taj aparat koristio za ono što je kod njih bila policijska kontrola. Hiči nisu otkrivali prestupe; sprečavali su ih unapred. Umeli su da već u ranim fazama otkriju ono što odašilje um koji je toliko poremećen da je sposoban za neki društveno štetan čin, pogotovo nasilje. I odmah bi slali tim stručnjaka za savetovanje i intervencije, da primene korektivnu terapiju.

Stolice Snova su takođe bile od velike pomoći kada je trebalo odlučiti da li su, na primer, 'Vudu Svinje' na stupnju razvoja koji se dovoljno približio razumu da opravda dalje posmatranje, jer su im 'osećanja' već bila daleko složenija nego kod nižih životinja. Dakle, bio je to instrument koji su Hiči redovno upotrebljavali u svojim najbitnijim traganjima da nađu sebi društvo u vasioni. Nadali su se da će Tangentina orbitalna letelica moći jednostavno da oslušne Sporaće i 'čuje' kako su raspoloženi, šta ih brine, a šta raduje.

U stvari, Stolica Snova na njenom brodu je obavila posao. Samo što im to nije bilo od koristi. Emocije Sporaća, kao i sve ostalo, bile su beznadežno usporene. Kvark, tako, u jednom trenutku mrzovoljno skidajući sa glave mrežastu kacigu, primeti: "Ovako bismo mogli i da čujemo šta slojeviti kame oseća kad mu se pomene metamorfoza."

"Ipak nastavi", naredi Tangenta. "Kada napokon budemo mogli da razumemo Sporaće, pokazaće se da je svakako bilo vredno truda."

Kasnije se setila tih svojih reči, i pitala se kako je mogla onako strašno da pogreši.

Ispričao sam vam već gomilu stvari o Tangenti i njenim kolegama na brodu, ali vam još nisam objasnio zbog čega je to važno. Verujte mi, bilo je veoma značajno. Ne samo za Tangentu i čitavu hiči-rasu, već i za čovečanstvo uopšte, a za mene posebno. Naročito za mene.

Ali moj dobri stari Albert mi uvek kaže da sam mnogo opširan, i zato ću nastojati da se držim samo onog najbitnijeg. Najbitnije je bilo da su Tangenta i njena posada uradili ono što hiči-brodovi skoro nikada ne rade. Pokrenuli su svoju specijalno oklopljenu i opremljenu vasionsku letelicu i zagnjurili je u guste, ledene, ubistvene gasove Sporaća, da bi ih posetili na njihovoj rodnoj ledini.

'Ledina', takođe, nije ona prava reč - uvek mi je strašno teško da nađem prave reči, jer one koje sam naučio na Zemlji, dok sam još bio u telesnom obličju, u suštini više ne odgovaraju. Sporaći nisu imali nikakvu ledinu, u smislu zemljišta na kome bi se mogle graditi kuće. Nisu imali nikakvo zemljište. Njihova specifična gravitacija bila je toliko blizu specifične gravitacije gasova u kojima su živeli da su uronjeni plivali u njima, zajedno sa svojim domaćinstvom, kućnom opremom, i onim što bi se kod Sporaća moglo smatrati fabrikama, farmama, kancelarijama i školama. Naravno, ni ljudi ni Hiči ne bi mogli da žive u takvom okruženju bez zaštitne opreme. Iako su hiči-inženjeri bili veoma predostrožni (znam neke ljude koji bi ih nazvali čak i kukavicama), uvek je postojala bojazan da bi im brod mogao biti smrvljen u onom stravičnom pritisku u kome su živeli Sporaći.

Zato su, pre nego što su ušli u atmosferu planete, proverili, ponovo proverili i proverili sve što se proveriti moglo. Gruševina i ostali Prastari Preci obavljali su dva posla istovremeno, nastavljali posao oko prevođenja i uz to skladištili i analizirali sve podatke o stanju brodskih sistema.

"Sve spremno?" konačno upita Tangenta, koja je sedela na komandnom mestu u upravljačkoj kabini, uključujući se u mreže kao i svi ostali. Jedan za drugim, svi šefovi sekcija raportiraše da su spremni, i ona duboko udahnu vazduh. "Sada bismo mogli da počnemo spuštanje", reče ona smireno pilotu za penetraciju, Blistavoj.

Blistava naredi navigatoru: "Počnite spuštanje."

Brod smanji svoju orbitalnu brzinu i kliznu nadole u ledene, guste vihore otrovnih gasova u kojima su živeli Sporaći.

Brod stade da poskakuje, ali bio je sagrađen da to izdrži. Navigacija je išla naslepo, bar u optičkom smislu; ali brod je imao sonarne i elektronske oči, i dok su se približavali na ekranima monitora u kabini mogli su da vide obrise i skupove sporaćkih 'kuća' i drugih objekata. "Ja ne bih napredovala tako brzo", upozori ih Tangenta, "zbog opasnosti kavitacije."

Blistava se složi. "Uspori", naredi ona, i ogromni brod stade da mili u pravcu najbliže arkologije Sporaća.

Sva posada je kao omađijama zurila u ekrane, sa čuđenjem i oduševljenjem. Počeli su da se pomaljaju rasplinuti oblici pojedinih predmeta. Bilo je tu građevina nalik na obale i stvorova nalik na gumene igračke u obliku ameba i meduza, s kojima se igraju bebe. Sporaći su bili gotovo isto tako nepomični kao i njihove 'zgrade'. Sve ženke, i većina mužjaka, kretali su se toliko sporo da oko Hičija nije moglo da vidi nikakav pokret; samo pojedini mužjaci, kada bi bili u stanju koje su oni nazivali 'uzbuđenošću', ispoljavali su uočljivo kretanje. Broj takvih se sve više povećavao dok je brod prilazio sve bliže i bliže i njihova učmala čula im stavljala na znanje da se nešto događa.

Tada je Tangenta napravila svoju prvu grešku.

Poverovala je da se mužjaci kreću zato što ih uplašila neočekivana pojava hiči-brodova. Zaboga, pa to ih je moralo uplašiti - kao kada bi se neka munjevita kapsula za pristajanje iznenada pojavila iznad kakve primitivne ljudske naseobine, koja pre toga nije videla ni avion, a kamoli svemirsku letelicu. Ali ti mužjaci nisu poleteli na sve strane tako brzo i samoubilački zato što su se prepali. Bolelo ih je. Niskofrekventni zvuk koji je proizvodio hiči-brod stavljao je Sporaće na paklene muke. Prosto su ludeli od njega, i ubrzo su oni slabiji među njima i poumirali.

Da li bi Hiči ikada zaista uspeli da zadovolje svoju žarku želju za međuzvezdanim druženjem sa Sporaćima?

Ne vidim kako. Moje vlastito iskustvo govori suprotno: Hičijima je bilo isto tako teško da saobraćaju sa Sporaćima kao i nama, uskladištenim osobama, da uspostavimo ma kakve odnose sa ljudima od krvi i mesa u okvirima realnog vremena. U principu od toga ima više muke nego koristi. Ali kada ja razgovaram sa telesnim ljudima izbliza, oni obično ne umiru od toga.



Posle toga na brodu više nije bilo radosti (reče Blistava, mrzovoljno slegnuvši stomačnim mišićima). Iščekivanje je bilo isuviše slatko; razočaranje isuviše podmuklo.

Postalo je još gore.

Ekspedicija se stalno ljuljala na ivici neuspeha. Iako su sonde nastavljale da s vremena na vreme šalju po koju reč u uređaje za snimanje, svi pokušaji da se Sporaćima približe u njihovom domaćem okruženju uvek su vodili u katastrofu ili razočarenje - razočarenje za Hičije, katastrofu za njihove nove 'prijatelje'.

A onda je u orbitu pristigla i vest od kuće.

Bila je to poruka od Vezne-Sile, i ono što je rekao, onako starački razdražljivo, i uz prebacivanje nekoga kome je krivo što nije bio na licu mesta, moglo bi se slobodno prevesti ovako: "Zeznuli ste stvar. Delovi koji su od značaja među prikupljenim podacima ne odnose se na običaje i državno ustrojstvo Sporaća. To je njihova poezija."

Prastari Preci na brodu prepoznali su tu poeziju kao poeziju - nekakvu kombinaciju pesama velikih kitova i starih skandinavskih eda sa Zemlje. Nalik edama, i ove su govorile o velikim bitkama iz vremena davnih, i te bitke su bile veoma značajne.

Ispevane su o stvorenjima bez tela, koja su se pojavila i izazvala strahovita razaranja. Sporaći su ih nazvali imenom koje odgovara pojmu 'Mučkih Ubica', i Vezna-Sila je tvrdio da oni zaista i jesu bez tela - da su stvoreni od energije; da su se zaista bili pojavili i izazvali strahovita razaranja...

"Ono što ste mislili da su samo legende", grdio ih je Vezna-Sila u svojoj poruci, "nisu priče o bogovima i đavolima već neposredno opisivanje jedne istinske posete od strane bića koja su, izgleda, bila neprijateljski raspoložena prema ma kakvom organskom obliku života. I imamo sve razloge da verujemo da su ta bića još prisutna negde u svemiru."

Tako su Hiči prvi put saznali za Neprijatelje.

6. Ljubav



Kada je Blistava završila svoju priču oko nas se već iskupila poveća grupa ljudi. Svako je imao nešto da pita, ali trebalo im je nekoliko trenutaka da svoja pitanja formulišu. Blistava je sedela ćutke, trljajući se po rebrima. Čuo se tihi zvuk kao od struganja, kao da neko prstom prevlači preko rebraste daske za pranje rublja.

Jedan omanji crnac, koga nisam poznavao, započe prvi. "Izvinite, ali nisam vas razumeo. Otkud je Tangenta znala da su to Neprijatelji?" Govorio je engleski, i ja tek tada postadoh svestan da je neko sve vreme prevodio ono što je Blistava govorila. Taj neko bio je Albert.

Dok je Blistavoj prevodio mališino pitanje na jezik Hičija, ja ga pogledah. On slegnu ramenima umesto odgovora, što je (pretpostavljam) trebalo da znači - pa dobro, i ja sam hteo da čujem tu priču.

Blistava je takođe slegla ramenima umesto odgovora - bolje rečeno, napravila je onaj brzi trzaj trbušnim mišićima koji kod Hičija odgovaraju tom gestu. "Nismo to tada znali", odgovori ona. "To smo saznali tek kasnije, kada je Vezna-Sila napravio dubinsku strukturalnu analizu sporaćkih eda. Tada je postalo jasno da te Mučke Ubice koje su upale među njih nisu bile poreklom sa iste planete. Naravno, bilo je tu i mnogo drugih podataka."

"Naravno", zacvrkuta Albert. "Nedostajuća masa, na primer".

"Tako je", složi se Blistava. "Nedostajuća masa. Našim astrofizičarima to već duže vreme predstavlja problem, a verujem i vašim." Ona zamišljeno posegnu za još jednom činijicom sa onom gljivastom materijom, dok je Albert za to vreme objašnjavao ostalima kako se ispostavilo da 'nepostojeća masa' nije prirodna pojava u vasioni, već veštačka tvorevina Neprijatelja; i na tom mestu sam prestao da ga slušam. O tome stalno slušam od Alberta. I stalno prestajem da slušam. Slušanje Blistave koja nam je pričala o užasnom Tangentinom putovanju bilo je, naravno, nešto sasvim drugo. Takvu priču uvek mogu da slušam načuljenih ušiju. Ali kada se Albert upusti u svoja razmatranja tipa zbog čega, e, onda mi misli odlutaju. Već znam da će sada da pređe na devetodimenzinalni prostor i Makovu hipotezu.

I prešao je, Blistavu je to, izgleda, zanimalo. Mene nije. Zavalio sam se u naslon stolice, mahnuo konobarici da mi donese još jednu turu 'raketnog soka' - maltene smrtonosnog belog viskija u kome su, nekada davno, vasionski istraživači sa Kapije utapali svoje brige - i pustio ga da priča.

Nisam ga slušao. Prepustio sam se mislima o jadnoj, nagrđenoj Tangenti pre svih onih stotina hiljada godina, i o njenom baksuznom putovanju.

Oduvek sam bio meka srca kada je u pitanju Tangenta - eto, ni ovaj izraz nije tačan. Opet te reči. Tako loše prenose pravo značenje! Ja nemam srce, znači da ne može biti ni 'meko'. (Esi kaže da u meni više ništa ne može biti 'meko' izuzev softvera, što je jedna kibernetičarska igra reči). A ni 'oduvek' nije prava reč, jer za Tangentu sam saznao tek pre trideset - ili bi možda trebalo da kažem trideset miliona? - godina. Ali često mislim na nju, i saosećam s njom, jer i u mene su pucali, i znam kako je to.

Povukao sam gutljaj raketnog soka, prijateljski osmatrajući skupinu oko stola. Ostali su bili daleko više od mene očarani načinom na koji su Albert i Blistava razmenjivali kosmološke doskočice, ali njima Albert nije žive po džepovima poslednjih pedeset (ili pedeset miliona) godina. Posle toliko vremena već sasvim dobro upoznate program. Razmišljao sam o tome da, u opštim crtama, sada već unapred znam šta se Albert sprema da kaže. Čak znam i šta znači kada mi s vremena na vreme dobaci poneki pogled, onako iskosa, dok govori. Prebacivao mi je, nesvesno, što mu nisam dozvolio da mi kaže nešto što je veoma želeo da mi saopšti.

Uputio sam mu prijateljski osmeh, da mu stavim do znanja da sam ga razumeo ... a pomalo i da ga podsetim da sam ja onaj ko odlučuje šta će se reći, kada i kome.

A onda osetih na svom potiljku nečiju nežnu ruku. Pripadala je Esi. Zadovoljno naslonih glavu na nju, upravo u trenutku kada mi Albert dobaci još jedan od onih pogleda, istovremeno se obraćajući Blistavoj: "Pretpostavljam da ste imali priliku da se upoznate sa Odijem Voltersom III, ovde, na prijemu."

To me smesta razbudi. Okrenuh se Esi i prošaputah: "Nisam znao da je i Odi tu."

"Izgleda da ima mnogo stvari koje ne želiš da znaš o ljudima u telesnom obličju ovde prisutnim", šapnu mi Esi u uvo. Potiljak mi se naježi od tona kojim je to rekla; bila je to mešavina ljubavi i strogosti. Taj ton Esi upotrebljava kad misli da sam izuzetno glup, ili ćaknut, ili tvrdoglav.

"Gospode", rekoh, setivši se odjednom. "Dejn Mečnikov."

"Dejn Mečnikov", složi se ona, "takođe je prisutan ovde na Roku, u svom telesnom obličju. Zajedno sa osobom koja ga je spasla."

"Gospode", uzviknuh ponovo. Dejn Mečnikov! I on je bio na onoj ekspediciji u crnu rupu zbog koje me je više od pola veka grizla savest. Ostavio sam tamo i njega i sve ostale, a među ostalima je bila ...

"Džel - Klara Mojnlin, tako je", prošapta Esi. "Sada su u Central parku."



Central - park nije bogzna kakav. Kada smo Klara i ja bili zajedno i bili vasionski istraživači on se sastojao od nekih desetak dudovih i pomorandžinih stabala i jedva nešto više žbunova.

Nije se mnogo izmenio. Bazenčić koji smo nekada zvali Jezero Superior još se povijao, sledeći oblik asteroida. Park je sada bio malo gušći, ali sam među žbunjem bez teškoća uočio nekih dvanaestak ljudskih prilika. Osmoro ili desetoro bili su veterani koji su živeli na Rinklroku, svi odreda od krvi i mesa, i stajali su kao kipovi u raznim pozama ispod drveća. Nekolicina su bili zvanice sa prijema, poput mene, samo u telesnom obličju, i među njima sam bez po muke prepoznao onu nepomičnu statuu od mesa koja je bila Džel - Klara Mojnlin.

Nije se nimalo promenila, bar ne u fizičkom smislu.

Ali se u drugom pogledu promenila do kraja. Nije bila sama. Nalazila se, u stvari, između dva muškarca; i što je još gore, jednog od njih je držala za ruku, dok je drugi bio prebacio ruku preko njenog ramena.

Već samo to je za mene predstavljalo gadan udarac; jer prema onome što sam poslednje znao o Klari, jedina osoba koju bi držala za ruku, ili koja bi grlila nju, bio sam ja.

Trebalo mi je malo vremena da shvatim da je čovek s kojim se držala za ruke bio Dejn Mečnikov - pa, najzad, zaista ga već odavno nisam video. Onoga drugog nisam poznavao. Bio je visok, vitak i zgodan, i ako već to nije bilo dovoljno da ga prokunem, dodaću da mu je ruka počivala na Klarinom ramenu s ljubavlju i naviknuto.

Kad sam još bio mladić i zaljubljen u ovu ili onu osobu, ponekad me je hvatala žarka želja da je savršeno upoznam. Do kraja. I na sve moguće načine; a jedan od njih je bio mašta. Maštao sam kako ću je zateći (ma ko ta osoba bila u datom trenutku) u dubokom snu, tako da je ničim ne bih mogao probuditi; i onda ću se prikrasti svojoj usnuloj dragani, i bez njenog znanja istražiti sva ona tajna mesta. Videću da li ima čuperak dlake pod pazuhom. Proveriću kada je poslednji put očistila nokat na nožnom palcu. Zaviriću joj u nozdrve i u uši - i sve ću to uraditi, razumete, kada ona ne zna, jer iako smo jedno drugo do mile volje istraživali, ipak je to sasvim drugo kad oboje znamo za to. Moj raniji program za psihoanalizu, Sigfrid fon Šrink, gledao je na ovu moju maštariju kao i na većinu drugih, sa prihvatanjem i ne baš mnogo odobravanja; zajedno smo u njoj pronalazili značenja koja mi baš nisu prijala. I kao i većina drugih maštarija, ni ova nije više delovala tako primamljivo kada sam dospeo u situaciju da je ostvarim.

A to je bilo upravo sada. Tu je bila Klara, kao izrezana u večnom kamenu.

Bila je tu i Esi, da priguši želju za istraživanjem, ali ona bi otišla kad bih je zamolio. Nije progovorila ni reč, ni zucnula. Samo je ćutke i na oprezu stajala iza mojih leđa, dok sam ja, nevidljiv u gigabitskom prostoru, i dalje nepomično zurio u ženu koju sam oplakivao skoro čitavog svog života.

Klara je izgledala veoma dobro. Teško je bilo poverovati da je ona, u stvari, starija od mene - što će reći šest meseci starija od Gospoda Boga. Moj rođendan je padao gotovo u isti dan kad i otkriće Kapije, čiju smo stogodišnjicu upravo slavili. A Klara se rodila još petnaestak godina pre toga.

Uopšte nije tako izgledala. Nije izgledala ni dan starija.

Delimično zahvaljujući i medicinskom kompletu, naravno. Klara je bila prilično bogata žena i mogla je da plati sve moguće obnove i zamene tkiva još mnogo pre no što su one u osnovi postale besplatne za sve. Uz to je provela još i trideset godina u vremenskom zastoju crne rupe, gde sam je ja bio napustio da bih spasao sebe - i utrošio svih tih trideset godina da nekako prebrodim osećaj krivice zbog toga - i tokom svih tih dugih godina ona je ostarila samo nekoliko minuta, zbog vremenskog usporenja. Mereno vremenom koje je prošlo od njenog rođenja, bila je već daleko prevalila stotu. Mereno po časovniku njenog vlastitog tela, svakako joj je bilo preko šezdeset. Mereno po tome kako je izgledala ...

Izgledala je onako kako je meni oduvek izgledala. Izgledala je zaista dobro.

Stajala je tako, prepletenih prstiju sa Dejnom Mečnikovim, lica okrenutog čoveku koji je beše obgrlio preko ramena. Obrve su joj bile crne i debele, kao i uvek, a lice je bilo Klarino lice, ono lice za kojim sam plakao trideset godina.

"Nemoj je prepasti, Robine, gade jedan", naredi Esi iza mojih leđa. U pravi čas. Upravo sam se spremao da se ukažem pred njima, i ne pomislivši da njoj taj susret neće biti nimalo lakši nego meni, i da će joj biti potrebno vremena, užasno mnogo vremena, da se snađe.

"Pa, šta da radim?" upitah, ne skidajući pogled sa Klare.

"Pa, to", odgovori Esi, grdeći me, "da se ponašaš kao svako pristojno ljudsko biće, jesi li čuo? Daj ženi vremena da se pribere! Recimo, pojavićeš se najpre na ivici šume i polako poći prema njoj. Daj joj vremena da te ugleda kako se približavaš i da se malo pripremi za taj, prilično bolni susret, pre nego što progovoriš."

"Ali to će trajati čitavu večnost!"

"Neka traje, glupane", progunđa Esi otresito. "Ionako treba da uradiš još neke stvari. One na koje nisi obratio pažnju, je li tako? Zar ne znaš da te traži Kasatin dvojnik?"

"Do đavola s njim", promumlah rasejano. Bio sam toliko zauzet proučavanjem lica i obličja moje davno izgubljene ljubavi, da nisam imao strpljenja za bilo šta drugo - ni pameti za bilo šta drugo, takođe; tek posle mnogo mikrosekundi sam se setio da što duže budem odlagao naš razgovor, utoliko ću joj kasnije čuti glas.

"U pravu si", priznadoh nevoljno. "Zaista bih mogao da se vidim i sa tim kopiletom. Samo, da počnem ovde."

Skriven iza povijenog limunovog stabla, obasutog zlatnim plodovima, odvojio sam od sebe jednog dvojnika i poslao ga u pravcu onog društva. A sam sam pokorno pošao za Esi u pravcu Vretena, gde me je, po njenim rečima, čekao Kasata.

Proći će mnogo vremena dok moj dvojnik stigne do Klare, obrati joj se, sačeka njen odgovor - mnogo, mnogo milisekundi. Poželeh svom svojom dušom da mogu skratiti to vreme - jer, kako bih mogao toliko da čekam?

I isto tako, svom dušom, poželeo sam da mogu da ga produžim. Jer - kako da počnem razgovor?

Džulio Kasata me je skrenuo sa tih - kako to ono Esi kaže? - glupih bolećivosti. Tu je on veoma dobar. On mu dođe kao ujed komarca koji vam za trenutak skrene pažnju na neprijatan način, ali bar vam skrene pažnju.

Kada smo ga pronašli, bio je u Plavom paklu. Esi me, smešeći se, stisnu za ruku. Kasata je sedeo za jednim od stočića sa pićem ispred sebe, milujući, pun uspomena, mladu ženu koju pre toga nikada nisam video.

A ni tada je nisam dugo gledao, jer Kasata je, čim je primetio da smo tu, odmah sve izmenio. Zvanice sa prijema, devojka i Plavi pakao nestadoše; nalazili smo se u njegovoj kancelariji na satelitu USPMU. Kosa mu je smesta bila očešljana, mundir mu se sam od sebe zakopčao i utegao, i on je preko svog čeličnog pisaćeg stola piljio u nas ledenim pogledom. Pokazao je rukom na dve metalne stolice, "Sedite", naredi on.

"Mani se tih gluposti, Džulio", reče Esi hladnokrvno. "Hoćeš da razgovaraš s nama - u redu, razgovaraćemo. Ali ne ovde. Suviše je ružno."

On joj dobaci pogled kakvim bi general-major pogledao nadporučnika. A onda odluči da bude dobroćudan. "Kako ti kažeš, draga moja. Izaberi."

Esi šmrknu, pogleda u mene, počeka malo, a onda izbrisa vojničku kancelariju. Nađosmo se u poznatom ambijentu naše Verne Drage, zajedno sa foteljama i trosedima, barom i tihom muzikom.

"Da", prijateljski klimnu Kasata, sa odobravanjem gledajući oko sebe. "Ovde je mnogo bolje. Lepo ste ovo namestili. Mogu li sam da se poslužim?" Ne čekajući našu dozvolu, odmah se uputio prema baru.

"A sad se seti svih onih gluposti", započe Esi. "Hajde, gukni, Džulio. Stavio si zabranu na naš brod, je li tako? Zašto?"

"Samo prolazna neprijatnost, draga moja", namignu Kasata dok je sebi nalivao čivas bez ičega. "Samo sam hteo da budem siguran da ću dobiti priliku da sa vama porazgovaram."

Čak i izbegavanje da nekoga nervirate može prokleto da nervira. "Razgovaraj, dakle", obrecnuh se ja. Esi mi dobaci brz, upozoravajući pogled, jer je razabrala ton kojim sam to rekao. Jedva sam uspevao da se obuzdam. Nisam bio nimalo raspoložen da razgovaram sa Džuliom Kasatom.

Neki ljudi misle da mi, uskladištene osobe, nikada nismo napeti ili uzbuđeni, zato što smo samo podacima sastavljeni u program. Ali greše. Bar kada sam ja u pitanju, a pogotovo u tom trenutku. Pre toga sam prošao kroz celu jednu ludu igru emocija - pre svega, uzbuđenje u očekivanju zabave; zatim uzvišena i svečana osećanja dok sam slušao priču o Tangentinom tragičnom putovanju; konačno, razdiranje uzajamno protivrečnim osećanjima kada sam slučajno nabasao na Klaru. Zaista nisam bio raspoložen da uživam u razgovoru sa Kasatom.

Naravno, nikada ne bih ni uživao u razgovoru s Kasatom i ne vidim kako bi bilo ko to mogao. On ne ume da razgovara drukčije nego da naređuje ili da vređa; on ne raspravlja - samo tvrdi nešto. I tu se nikada ne menja. Uzeo je dubok gutljaj skoča, pogledao me pravo u oči i rekao:

"Ti si prava napast, Brodhede."

Ova primedba nije obećavala ništa dobro. Esi, koja je upravo počela da mi priprema mai-tai, trže se i zamalo da ga ne prosu. Zabrinuto me je pogledala. Esina politika je da kada se nađemo u ovakvoj situaciji, sve bitke vodi ona. Misli da se ja isuviše uzbuđujem i da zato ne treba da ja budem onaj koji će se drati.

Ali ovoga puta sam je prevario, i samo vrlo učtivo dodao: "Oprosti ako si zbog nas imao neprijatnosti, Džulio. Hoćeš li biti dobar da mi objasniš zašto si ono malo pre rekao?"

Ispoljio sam upravo fantastično vladanje sobom! Daleko više nego što ta ništarija zaslužuje. Mnogo više nego što bih inače učinio za njega, da nisam u poslednjem trenutku shvatio da bi trebalo da ga sažaljevam.

Shvatio sam da je on, uprkos svemu, osuđen na smrt.



General major Džulio Kasata i ja se odavno poznajemo - nema svrhe da sabiram godine; sva aritmetika se pobrka kada ste u gigabitskom vremenu. Mnogo puta smo se sreli, i meni ti susreti nikada nisu prijali.

On, sam, nije bio uskladištena ličnost. Bolje rečeno, najčešće nije bio. Poput mnogih ljudi u telesnom obličju i on, kad mora hitno da saobraća sa nama, uskladištenim dušama, napravi sebi dvojnika i pošalje ga da razgovara sa nama. To nije baš sasvim isto kao razgovor u četiri oka u stvarnom vremenu, ali razlika je čisto psihološka. U stvari, mučno psihološka. On od samog sebe napravi input i pretvori se u kompjuterski uskladišteni um, i takav nas potraži - ma s kim od nas da želi da razgovara, a ponekad sam ja taj. Onda kaže ono što ima da kaže, sasluša šta mi njemu kažemo, i tako vodi razgovor u obliku bestelesnog skupa bitova u gigabitskom prostoru isto kao što bi to činio da smo svi od krvi i mesa i da sedimo oko stola - ne, u stvari, ne baš sasvim isto; daleko bolje, bar utoliko što se sve odvija mnogo brže. Zatim onaj Džulio od krvi i mesa pozove svog dvojnika-Džulija da se vrati i sasluša ga dok mu ovaj ispriča kako je bilo.

Sve to je jednostavno i nimalo mučno. Onaj mučni deo nastupi kasnije.

Dvojnik postavlja upravo onakva pitanja kakva bi postavio i Kasata u telesnom obličju, suprotstavlja se mišljenjima kojima bi se i on suprotstavljao, kaže ono što bi i on rekao - pošto tako mora, jer i jeste on. To nije isto kao kad pošaljete ambasadora i čekate da vam prenese odgovor, jer i najbolji ambasador, pod pretpostavkom da svoj posao radi isto tako dobro kao dvojnik, u svakom slučaju ne može da ga obavi za kratko vreme. Dvojnicima, u najgorem slučaju, dovoljno je nekoliko sekundi ako se sastanak održava na drugoj planeti - i nešto duže, naravno, ako se osoba s kojom čovek u telesnom obličju želi da razgovara nalazi s one strane Galaksije. Još pre nego što se takav čovek zapita kakav će biti ishod razgovora, dvojnik se već vratio i saopštava mu.

To je onaj lepši deo priče.

A sad dolazi onaj koji nije tako lep; jer, šta ćete s tim dvojnikom nakon što je obavio svoj posao?

Naravno, možete ga ostaviti uskladištenog; u gigabitskom prostoru ima mesta do mile volje, i jedna uskladištena osoba više ili manje ne mari ništa. Ali nekima smeta da se njihove kopije muvaju po svetu. Naročito ako su kao Kasata. Budući da je vojnik, on i misli kao vojnik. Njegova uskladištena kopija, koja zna sve ono što i on zna, nije samo neprijatni 'slobodnjak'. On je opasan za državnu bezbednost. Neko bi mogao da ga pronađe i podvrgne ga ispitivanju! Da mu zapreti! (Čime?) Da ga stavi na muke (Kako?) Možda da mu tabane primiče vatri (kad bi imao tabane) - no, dobro, ne znam tačno šta se odigrava u Kasatinoj glavi, i svaki dan iznova zahvaljujem Bogu što ne znam.

Sve je to, naravno, koješta, ali dvojnici su Kasatino vlasništvo, i ako on misli da će neki izmišljeni neprijatelj ma kada uspeti da preko njih dozna poverljive podatke, niko u to ne sme da se meša. On je zamenik komandanta USPMU, Udružene Straže protiv Mučkih Ubica. To znači da je odgovoran za veliki broj odbrambenih programa u slučaju da se Ubice pojave iz svog kugelblica. Prema tome, ako želi da razgovara sa nekim na daljinu, što on i čini, on takve razgovore vodi skoro svakog dana, a to opet znači da bi kad bi on svoje dvojnike skladištio, postojale stotine hiljada general-majora Džulia Kasate.

Zato nije dovoljno da ih uskladišti. On ih ubija.

Tako se bar sam Kasata oseća. Kada pogubi svog dvojnika, oseća se kao da je ubio blizanca.

A još jedna grozota u vezi s tim je da i sam dvojnik - on lično, do đavola - zna da će tako biti.

Zato naši razgovori ponekad ispadnu - nekako tužni.



Eto, zato nisam Džulia Kasatu iskidao u proklete simulirane komadiće zbog njegovog bezobrazluka. Bio je iznenađen koliko i Esi. Razmotao je novu cigaru, buljeći u mene. "Je l' s tobom sve u redu?" zapitao je.

'Sve u redu' nije bila ni približna dijagnoza, zato što me je mučilo pitanje koliko se moj dvojnik do sada približio Klari i kako će ona reagovati kada ga ugleda, ali mi nije bilo ni na kraj pameti da o tome govorim sa Džulijem Kasatom. Zato samo rekoh:

"Biće, kad mi budeš rekao o čemu je reč."

Bio sam veoma učtiv, ali Kasata nikada nije bio pristalica teorije da učtivost treba da bude obostrana. Odgrizao je zubima vrh cigare i ispljunuo odvratni komadić duvana na pod, sve vreme ne skidajući pogled sa mene. "Nisi tako velika zverka kao što misliš, Brodhede", reče on napokon. Uspeo sam da zadržim osmeh na licu, iako sam u sebi počinjao da ključam. "Misliš da se zabrana odnosi samo na tebe? Grešiš. Onaj hiči-brod je stigao pravo iz jezgra, znaš."

Nisam znao. Takođe, nisam video ni zbog čega je to važno, i to sam mu rekao.

"Strogo pov. Materijal, Brodhede", zagrmi Kasata. "Ti Prastari Preci Hičija brbljaju na sve strane. Trebalo ih je najpre preslišati u USPMU!"

"Tako je", rekoh, klimnuvši. "To bi imalo smisla, pošto su stvari koje su se dogodile pre pola miliona godina važne vojne tajne, zar ne?"

"Ne samo ono od pre pola miliona godina! Oni znaju sve o sadašnjem stanju borbene spremnosti u jezgru! A ovde su i Hiči u telesnom obličju, plus onaj bata Volters koji je sam bio tamo i sve video svojim očima."

Duboko sam udahnuo. Pre svega sam hteo da ga pitam, po ko zna koji put, od koga on to krije te svoje tajne. Ali to bi samo značilo obnavljanje jedne stare prepirke, a meni se već i onako smučilo od Kasatinog društva. Stoga sam samo rekao, i dalje učtivo: "Rekao si da sam napast, ali ja ipak još ne vidim kakve veze s tim ima hiči-brod."

Do tada je već bio dobro razgoreo svoju cigaru. On mi dunu dim u lice i odgovori: "Nikakve. To su dve različite stvari. Došao sam ovamo zbog tog broda, ali i zato da te upozorim da se skloniš s puta."

"Sklonim s kojeg puta i zašto?" upitah, i osetih kako se Esi uzvrpoljila, pošto se već umorila od divljenja mom samosavlađivanju i pošto joj je postajalo sve teže da održi vlastito.

"Zbog toga što si civil", objasni on. "I zbog toga što zavlačiš nos u poslove USPMU. Smetaš nam, a situacija je takva da više ne možemo dozvoliti civilima da nam se svuda petljaju."

Počeo sam da nazirem šta ga to žulja. Nasmešio sam se Esi, tek da je umirim, da shvati da se ne spremam da zgromim tog bezobraznog generala. I nisam se spremao - bar zasad. "Manevri nisu uspeli", pokušah, tek koliko za početak.

Kasata se zagrcnu i iskašlja dim od cigare. "Otkud znaš?"

Slegoh kratko ramenima. "Pa, to je bar očigledno. Da su uspeli, vaši momci za odnose sa javnošću već bi nagurali slike u svaku emisiju vesti. Ne razmećete se - znači, nemate zbog čega. A oni od kojih hoćete da sakrijete istinu su ljudi koji vas plaćaju. Kao, na primer, ja."

"Pametnjakoviću", zareža on. "Ako se izlaneš, ja ću se lično postarati za tebe."

"A kako to misliš da uradiš?"

Opet je bio onaj stari, vojničina, sav od olova, uključujući i mozak. "Za početak", reče on, "poništavam svoj status poverljive ličnosti USPMU, i to od ovog časa."

Esi se sada učinilo da je prevršio. "Džulio", upade ona oštro, "jesi li ti pri sebi?"

Umirujuće joj spustih ruku na mišicu, a onda mu se ponovo obratih, ali ovog puta ozbiljnim glasom. "Džulio, upravo ovog časa imam na umu mnoge stvari, ali USPMU nije jedna od njih. U svakom slučaju nije među prvima. Nisam imao nikakve namere da u bliskoj budućnosti uznemiravam ma koga u USPMU - ali sada si se ti pojavio sa svojim oholim naredbama. I zato ću se od sada, naravno, starati da proverim sve što se dešava u USPMU."

"Uhapsiću te", zaurla on.

Počeo sam da se zaista zabavljam. "Nećeš. Nemaš tu vlast. I nemaš nalog. Jer, ja imam Institut."

To ga je načas pomelo. Brodhedov Institut za ekstrasolarna istraživanja bio mi je jedna od najboljih ideja u životu. Osnovao sam ga davno, veoma davno, iz sasvim drugih razloga - pa, dobro, iskreno rečeno, iz poreskih razloga. Ali sam ga dobro opremio. Dao sam mu osnivački akt koji mu je omogućavao da radi sve što hoće izvan našeg sunčevog sistema, i postarao sam se da upravni odbor napunim ljudima koji će raditi ono što im ja kažem.

Kasata se brzo oporavio. "Vraga nemam nalog! Naređujem!"

Prodorno sam ga posmatrao. Onda pozvah: "Alberte?" On iskrsnu pred nama, žmirkajući na mene preko svoje lule. "Emituj poruku", naredih mu. "Prenesi moje uputstvo svim ograncima Instituta, da, počev od ovog trenutka, prekinu svaku saradnju sa Udruženom Stražom protiv Mučkih Ubica i da nijednom od njihovih ljudi u buduće ne dozvole pristup u naše prostorije niti našim podacima. Razlog: direktna naredba Džulia Kasate, general-majora USPMU."

Učtivo sam se okrenuo prema njemu. "Imaš li nešto da primetiš na ovo?"

Počeo je da se preznojava. "Nećeš valjda to zaista da uradiš", promumla on. Ton mu je bilo smešan, polupreklinjući, polurežeći. "Pa, mi smo svi na istoj strani! Neprijatelji su neprijatelji sviju nas!"

"Lepo, Džulio", odvratih ja. "Milo mi je što to čujem od tebe. Imao sam utisak da misliš da su oni tvoje privatno vlasništvo. Ne brini. Neću prekinuti rad Instituta. Nastaviće svoje proučavanje; izviđački brodovi će i dalje leteti; nastavićemo da prikupljamo podatke o Neprijateljima. Samo se više nećemo truditi da ih dostavljamo USPMU. Tako. Dakle, da li da Albert šalje poruku ili ne?"

Trenutak je još otresao pepeo sa cigare, pogružen. "Ne", promrmlja napokon.

"Izvini! Nisam te dobro čuo."

"Ne!" ponovi on očajno zaklimavši glavom. "Ali on ima da pukne od besa."

Rekao je 'on', a jedini 'on' na koga je mogao misliti bio je general Kasata u telesnom obličju. Što je, naravno, bio i on.



"Rekao je 'on'", obratih se Esi, pošto se Kasata mračno pokupio.

"Zanimljivo, slažem se", odvrati ona trezveno. "Džulio-dvojnik je počeo Džulija-telesnog da posmatra kao odvojenu individuu."

"Da ne postaje šiz?"

"Postaje uplašen", ispravi me ona. "Postaje mu jasno da mu je vreme odbrojano. Siroti čovečuljak." A potom dodade, ustručavajući se pomalo... "Robine, dragi? Shvatam da su ti sada misli na drugoj strani..."

Nisam potvrdio, jer to bi bilo grubo; ali nisam ni porekao, jer bih slagao. Čak i dok sam se svađao sa Džulijom Kasatom, kradom sam zirkao na prizor u Central-parku. Moj dvojnik je konačno dospeo do Klare i pozdravio je, i ona je upravo počinjala da izgovara... "Robine! Mi..."

"... smem li nešto da ti savetujem?"

"Naravno da smeš", zbunjeno joj odgovorih. Da sam imao krvne sudove da mi pocrveni lice (i pravo lice da pocrveni), verovatno bi se to i dogodilo. Možda i jeste, i ovako.

"Savet je", reče ona, "da se opustiš."

"Naravno", prihvatih, klimnuvši. Rekao bih 'naravno', ma šta da mi je kazala. "A, sada, ako nemaš ništa protiv, ja bih, hm ..."

"Znam šta bi voleo da uradiš. Samo, tu je taj problem razlike u vremenu, zar ne? Tako da, u stvari, nema potrebe da žuriš, Robine, mili. Možemo li pre toga malo da porazgovaramo?"

Još trenutak sam ostao nepomičan. (Klara je upravo završila "... lo mi je", i upravo rastavljala usne da počne ponovo: "što te vidim!") Sada sam već bio potpuno zbunjen. Nije lako reći jednoj ženi da veoma mnogo želiš da razgovaraš sa drugom, pogotovo kada ti savest nije čista onako kao što meni, čini se, nikada nije čista kad su u pitanju moja supruga, Esi, i moja davno izgubljena ljubav, Džel-Klara Mojnlin.

S druge strane, Esi je bila potpuno u pravu. Uopšte nisam morao da žurim. Posmatrala me je s ljubavlju i zabrinuto. "Na mukama si, a, dragi Robine?" dobaci mi.

Jedina pametna rečenica koju sam mogao da smislim bila je: "Mnogo te volim, Esi."

Nije izgledala kao da mi uzvraća ljubav, izgledala je ogorčena. "Da, naravno", odgovori ona, sležući ramenima. "Nemoj da menjamo temu. Ti voliš mene, ja volim tebe, nijedno od nas ne sumnja u to; ali to ne ulazi u temu o kojoj sad razgovaramo. Razgovaramo o tome šta osećaš prema veoma lepoj dami koju takođe voliš, Džel-Klari Mojnlin, i kakve će komplikacije nastati iz svega toga."

Zvučalo je još gore, sad, kada je sve glasno izgovorila. Nije me nimalo utešilo. "O tome smo razgovarali milion puta!" zakukah iskreno.

"Zašto ne još milion puta? Hajde, opusti se, dragi Robine. Imaš još hiljadu pet stotina, ili čak možda i svih hiljadu osam stotina milisekundi pre nego što Klara završi rečenicu da je veoma prijatno iznenađena što ste se sreli. Dakle, da ti i ja u međuvremenu porazgovaramo, osim ako ti to ne želiš?"

Razmislio sam još malo i predao se. "Zašto da ne?" rekoh. I zaista, nije bilo nikakvog razloga.

Takođe, nije bilo razloga da se ne opustim. Kao što je Esi već bila rekla, o tome smo već mnogo puta razgovarali, jednom čak svu noć i veći deo sledećeg dana. To je bilo davno - oh, milijarde i milijarde sekundi - i tada sam razgovarao sa pravom Esi, onom od krvi i mesa. (Naravno, u to vreme sam i ja bio još od krvi i mesa). Upravo smo se bili venčali. Sedeli smo na verandi svoje kuće, pijuckajući ledeni čaj i posmatrajući jedrilice na Tapanskom moru, i bio je to zaista olakšavajući razgovor, pun ljubavi.

Očigledno je i Esi pamtila taj naš davni, telesni razgovor isto tako dobro kao i ja, jer kada je htela da nam bude udobno, upravo bi nas tamo odvela. Naravno, ne 'stvarno' u smislu da smo se tamo fizički obreli - ali, šta 'stvarno' stvarno znači? Mogao sam da vidim jedrilice i večernji povetarac je bio mlak.

"Kako je lepo", rekoh s puno odobravanja, osećajući kako počinjem da se opuštam. "Biti bestelesni niz podataka ima i svojih prednosti."

Esi to ravnodušno potvrdi. Sa zadovoljstvom je razgledala oko sebe našu staru kuću, a onda ponovo započe: "Prošli put smo pili čaj. Hoćeš li sada nešto jesti, Robine?"

"Konjak i pivo od đumbira", odgovorih i već u sledećem trenutku naša verna stara kućna pomoćnica, Markeza, pojavi se sa poslužavnikom. Povukao sam duboki gutljaj, razmišljajući.

Razmišljao sam isuviše dugo i Esi konačno izgubi strpljenje. "Da počnemo, Robine, dragi. Šta ti se mota po glavi? Bojiš li se da razgovaraš sa Klarom?"

"Ne! Hoću da kažem", rekoh naglo, prećutavši nalet negodovanja. "Ne. Nije to. Mi smo već jednom razgovarali, onda kada su se pojavili ona i Von u onom hiči-brodu."

"Istina je", oprezno se saglasi Esi.

"Ne, zaista! To je u redu. Isterali smo na čistinu sve što bi moglo da bude loše. Više me ne brine pomisao da bi me mogla okriviti da sam je ostavio na cedilu u crnoj rupi, ako to imaš na umu."

Esi se zavali u stolicu i stade ozbiljno da me posmatra. "Ono što ja imam na umu, Robine", reče ona strpljivo, "nije uopšte važno. Ono što ti imaš na umu jeste stvar koju treba da obelodanimo. Ako nije posredi sukob između Klare i tebe, šta je onda? Da li se možda brineš da ćemo ona i ja jedna drugoj iskopati oči? To se neće desiti, Robine! Na stranu čisto tehnički problemi koji nastaju iz činjenice da je ona telo, a ja samo duša."

"Ne, naravno da ne. Ne brine me da ćete se vas dve sresti ... zapravo."

"A tako! A nezapravo?"

"Pa...šta ako stvarna-Esi naleti na nju?"

Portabl-Esi me je ćutke gledala još neko vreme, a onda zamišljeno povuče duboki gutljaj pića, "Stvarna-Esi, ha?"

"Samo mi je palo na pamet", počeh se izvinjavati.

"Razumem te. Volela bih da mogu još bolje da te razumem. Pitaš me da li postoje izgledi da se telesna-ja pojavim na Rinklroku?"

Promislih o tome. Nisam bio baš sasvim siguran šta hoću da kažem, nisam nameravao da o tome uopšte govorim ... Naravno, kao što mi je matori Sigfrid fon Šrink nekada govorio, upravo ono što kažeš a ne nameravaš da kažeš najviše kaže.

I tačno je da ovde ima nečega što je zaista osetljiva tema. Portabl-Esi je samo dvojnik. Stvarna-Esi, Esi od krvi i mesa, još je živa i zdrava.

A pored toga je i ljudsko biće. Uzevši u obzir medicinski komplet i sve ostalo, iako se nalazi u odmaklijem životnom dobu, ona nije samo žena već i zaista lepa, čulna, normalna žena.

Ona je takođe moja supruga. (Ili je to bila.)

Ona je takođe supruga čiji muž više nije u mogućnosti da, kako se to kaže, obavlja svoje bračne dužnosti.

A sve to postaje briga koja me izjeda i samo se nadovezuje na ostale takve, izjedajuće brige, za koje mi Sigfrid (i Albert, i portabl-Esi i svi drugi koje znam) stalno govore da ne treba da se zbog njih posipam pepelom. Taj mi njihov savet ne pomaže; izgleda da ja tu ipak ne mogu ništa. Ali ima toga još. Telesna, stvarna-Esi je takođe tačna kopija portabl-Esi - ili, bolje rečeno, ona je original one verne kopije koja je portabl-Esi - moja verna supruga, ljubavnica, savetodavac, prijateljica, poverljiva osoba, i konstrukt u gigabitskom prostoru.

Zato je ja veoma dobro poznajem. Što je još gore, ona poznaje mene - i to bolje - jer ona nije samo sve ono što sam malopre nabrojao, ona je takođe - pa, dobro, moja stvoriteljka.

Pošto je Esi bolje poznata u izvesnim krugovima kao dr S. Ja. Lavorovna-Brodhed, jedna od najvećih svetskih znalaca obrade podataka ma koje vrste, ona je sama stvorila većinu naših programa. Dakle, kad kažem da je kopija verna, to i znači da je verna. Esi čak samu sebe modernizuje - hoću da kažem, stvarna-Esi s vremena na vreme unosi izmene u portabl-Esi, da bi stalno održala vernost kopije. Zato se moja protabl-Esi nimalo ne razlikuje, bar koliko ja mogu da primetim, od one telesne, ili stvarne Esi ...

Ali ja se nikada ne viđam sa stvarnom-Esi. Ne bih to podneo.

Nazovite to kako hoćete. Pažnjom. Ljubomorom. Uvrnutošću. Ma šta da je posredi, spreman sam da prihvatim kao životnu činjenicu da je bolje da se ne viđam sa originalom moje drage žene. Imam jasnu predstavu o tome šta bih saznao da to slučajno uradim. U sadašnjim okolnostima, ona ili s vremena na vreme uzima ljubavnika ili je luđa nego što ja mislim.

Voljan sam da prihvatim mogućnost da se to događa. Čak dopuštam da je to pošteno. Ali ne želim da znam o tome.

Zato sam i rekao portabl-Esi: "Ne. Mislim da stvarna-Esi ne bi bila toliko ljubomorna da se slučajno pojavi, i mislim da ne bi ni Klara. Osim toga, ja i ne želim da znam gde je sada Esi i šta radi - ili ne radi", brzo dodadoh, pošto portabl-Esi upravo beše otvorila usta. "I molim te, nemoj mi reći šta sada radi, čak i ako je to nešto što bih voleo da čujem. Jer, nije to uopšte ono što me muči."

Esi je izgledala zbunjena. Uzela je još jedan gutljaj pića, sa onim izrazom lica koji dobije kada pokušava da odgonetne zamršenu arhitektoniku lavirintskih procesa u mome umu.

Konačno, sleže ramenima. "Dobro, prihvatam to što kažeš", reče ona, nekako preterano odlučno. "Znači, nisi zbog toga 'glupi' ovog puta. Ali ako nije to, šta je onda? Da nije radoznalost u vezi sa Klarom Mojnlin, kako je živela sve ove godine, zbog čega je Dejn Mečnikov s njom?"

Podigao sam pogled. "Iskreno rečeno, pitao sam se ..."

"Nema potrebe da se pitaš! Sasvim je jednostavno. Posle susreta s tobom Klara je želela da nekud otputuje. Dugo je tumarala po svetu. Konačno je otputovala veoma daleko. Vratila se u crnu rupu iz koje se tek bila izvukla, izbavila i ostale članove ekspedicije - uključujući i Dejna Mečnikova."

"Oh!" Beše to jedino što sam bio u stanju da izreknem.

Izgleda da ovo, zbog nečega, nije prijalo Esi. Dobacila mi je jedan ljutit pogled, a onda polako rekla: "Mislim da govoriš istinu, Robine. Ne muče tebe misli o Klari. Ipak je očevidno da si se od nedavno sneveselio. Hoćeš li mi najzad reći, ako možeš, zašto?"

"Ako ti ne znaš, otkud ću ja znati?" odvratih, iznenada se razbesnevši.

"Što će reći", uzdahnu ona, "da sam ja, kao pisac originala, u boljem položaju da napravim generalni remont tvoga programa, povadim sve bubice i opet napravim od tebe srećnog čoveka?"

"Ne!"

"Ne", složi se i ona, "dabome da ne. Odavno smo se dogovorili da ne diramo prvobitni program Robineta Brodheda, njegovu mušičavost i sve ostalo. E, pa, u tom slučaju nam preostaje samo onaj staromodni metod oslobađanja od buba u glavi. Pričanje. Ispričaj mi sve, Robine, počev od onoga što ti prvo padne na pamet, kao sa starim Sigfridom fon Šrinkom!"

I ja duboko uzdahnuh i suočih se ponovo sa temom koju sam dugo vremena izbegavao.

"Smrtnost!" rekoh naglo, gotovo prošištavši.



Nekoliko hiljada milisekundi docnije opet sam bio u Central-parku, posmatrajući Džel-Klaru Mojnlin kako napušta svoje društvo i prilazi dvojniku-meni, pitajući se zašto sam morao ono da kažem.

Omaklo mi se. Nemam nameru da vam sada opisujem dugotrajni razgovor sa Esi, koji je potom usledio, i koji se sve vreme vrteo u krugu, jer iako radim takve stvari, ne volim da o njima pričam. Nigde nas to nije moglo odvesti. Ja, bar, nisam imao razloga da se brinem o smrtnosti, jer - kao što je Esi mudro primetila - kako neko može umreti ako je već mrtav?

Ali na kraju me to ipak nije ni najmanje razvedrilo.

Pogled na Klaru takođe nije, i zato sam potražio druge razbibrige dok sam čekao da bilo Klara bilo dvojnik-ja kažemo nešto onom ledničkom sporošću. Za mene je bila novost da se Odi Volters III nalazi na Roku, i potražio sam ga.

Ali ni to nije mnogo pomoglo.

Doduše, bio je tu, ili gotovo da jeste. Pošto je bio u telesnom obličju, upravo se nalazio u stanju dolaženja. Upravo se iskrcavao, i uopšte nije bilo zabavno posmatrati ga kako se polako, p-o-s-t-e-p-e-n-o, izvlači iz doka za pristajanje i stupa na prilaznu rampu.

Tek da bi nešto progovorili, obratih se Esi. "Nimalo se nije promenio." I nije. Sa onim žabljim licem i čvrstim pogledom koji je ulivao poverenje bio je to onaj isti čovek od pre trideset i više godina, kad sam ga prvi put sreo.

"Prirodno. Pa, bio je u jezgru", odgovori Esi. Nije gledala u njega. Gledala je u mene - pretpostavljam, da vidi da li ću opet napraviti neku glupost. Zato u jednom trenutku nisam bio sasvim siguran na koga je od nas dvojice mislila kada je rekla: "Jadnik."

U odgovor sam promrmljao nešto neodređeno. Nismo samo mi bili prisutni; okupili su se bili čak i ljudi od krvi i mesa, radoznali da vide brod koji je bio tamo gde se malo koji brod sa ljudskom posadom ikada odvažio da priđe. Posmatrati njih i Odija bilo je otprilike isto toliko uzbudljivo koliko i posmatranje mahovine kako raste, i ja sam počeo da se vrpoljim. Nisam više mislio na Odija. Mislio sam na Klaru. Mislio sam na Esi. Mislio sam na Džulija Kasatu, i iznad svega, moje vlastite, neprijatne, ljigave, intimne zabrinutosti opet su mi zaposele misli. A osećao sam vapijuću potrebu za nečim što će mi skrenuti te misli. Ovo stajanje između nepomičnih ljudskih kipova nije vredelo. "Voleo bih", rekoh napokon, "da čujem njegovu priču."

"Pa, hajde", pozva me Esi.

"Šta? Oh, misliš da pokrenem dvojnika, i kada on izađe ..."

"Nikakvog dvojnika, glupane", progunđa Esi. "Zar ne vidiš? Odi nosi vrećicu. U vrećici je, bez sumnje, neki Prastari Predak. Prastari Predak nije telesno biće, već uskladištena ineteligencija, gotovo isto tako dobra kao ti i ja. Prema tome, pitaj tog Pretka, zašto ne bi?"

Pogledah s ljubavlju u moju ljubav. "Kako si ti visprena, Esi", rekoh oduševljeno, "i upravo čarobna osoba." Posegnuh za vrećicom. Zaista sam želeo da čujem šta se dogodilo s Odijem dok je boravio tamo. Gotovo isto toliko sam želeo - želeo - želeo da saznam, zaista, šta ja to zapravo želim.

7. Izlazak iz jezgra



Imao sam zaista dobar razlog da upravo tada poželim da čujem Odijevu priču.

Možda će, sa strogo linearnog gledišta jedne osobe od krvi i mesa, ovo ličiti na, do dođavola, još jednu prokletu digresiju. Linearno gledano, možda i jeste. Ali ja nisam linearan. Ja obavljam paralelnu obradu podataka, nekada i više od desetak stvari istovremeno, u okviru prosečne milisekunde, a ovde su se odvijali zaista paralelni događaji.

Siguran sam da je Odi znao za tu paralelnost kada se dobrovoljno prijavio na hiči-brod koji se vraćao u jezgro. Možda samo nije o svemu razmislio. Mogao je imati samo približnu predstavu o onome u šta se upušta. Ali evo te paralele: ma kako se to završilo, on je bez sumnje shvatio da će to biti bolje nego da pokuša da sredi svoj život. Odijev život je bio gotovo isto tako zapetljan kao i moj, pošto je i on imao dve ljubavi istovremeno.

Tako je Odi ugrabio priliku i otišao. Poveo je sa sobom našu prijateljicu, Dženi Ji-đing, koja je bila jedna od njegovih ljubavi. Ali ni ona, kao što ćete videti, nije bila dugog veka.

Odi je bio profesionalni pilot. Vrhunski pilot. Odi je upravljao brodovima na vazdušni pogon na Veneri, onim bržim od svetlosti na Zemlji, šatlom na asteroidu Kapija, privatnim mlaznim čarterima na planeti Pegi, i dugolinijskim međuzvezdanim vasionskim letelicama u svim pravcima. U Odijevim očima jedan hiči-brod bio je isti kao i svaki drugi hiči-brod, a on sam nije nimalo sumnjao da će umeti da upravlja bilo čim. "Smem li da vam postavim kurs?" upitao je Hičija, Zapovednika, zato što je hteo da počne posao kako treba i pokaže dobru volju.

Zapovednik je takođe želeo da počne posao kako treba, i zato je ljubazno mahnuo rukom brodskom pilotu da se skloni, i Odi je seo na njegovo mesto.

Sedišta Hičija napravljena su za osobe koje između nogu nose vrećice. Ljudska bića to obično ne čine, i zato većina hiči-brodova prilagođenih ljudskoj upotrebi imaju razapetu mrežu preko otvora na rašljastom sedištu. Ovaj to, naravno, nije imao.

Odi nije hteo da počne da se već od prve žali. Uradio je kako je najbolje umeo. Ugurao je svoju zadnjicu u stolicu u obliku slova V, pročitao koordinate kursa, i upravljački točak iz sve snage gurnuo u odgovarajući položaj. Za to je bilo potrebno imati snage. Prošlo je već izvesno vreme od kada je Odi morao tako da radi; novi brodovi, izgrađeni na Zemlji, bili su lakši za upravljanje. Da bi održao razgovor, prostenjao je: "Mnogi od prvobitnih letača su se čudili ovim točkovima."

"Zaista?" učtivo upita Zapovednik. "A šta je tu čudno?"

"Pa ... zašto ih je tako teško okrenuti?"

Zapovednik začuđeno pogleda u svoju posadu, a zatim opet u Odija. Potom nemarno ispruži vrh prsta i dodirnu točak i ovaj se pokrenuo kao od šale. "Šta je tu teško?" upita on, šišteći, onako kako Hiči izražavaju nervozu ili zabrinutost.

Odi baci pogled na krhko, mršavo telo Hičija. Jedva je vratio točak u položaj na kome su vertikalne oznake zasijale jarko ružičasto. Morao je da napinje mišiće kao nikad do sada.

Kada je pružio ruku ka dugmetu za pokretanje broda, progutao je knedlu. Postalo mu je jasno da će ovo putovanje biti puno iznenađenja.

Brod je zadrhtao, i ekran na monitoru prekrilo je neujednačeno sivilo, što je pokazivalo da se već kreću brže od svetlosti. Posao pilota bio je time za neko vreme obavljen, ali Odiju se nije ustajalo; jer dokle god se nalazio u pilotskom sedištu imao je osećanje da donekle vlada situacijom. Pokušao je da još malo produži razgovor.

"Uvek smo se čudili ovim kontrolama", započe on. "Znate, ima ih pet? Neki naši učenjaci su mislili da Hiči veruju u petodimenzionalni prostor."

Zapovednik u magnovenju glasno zašišta, i tetive koje su mu se ocrtavale na upalom grudnom košu stadoše da se uvijaju dok se naprezao da shvati. Vladao je već sasvim dobro engleskim jezikom, ali ponekad bi mu izmakla po neka nijansa značenja. "Veruju, Odi Volterse? To nije verovanje. Uopšte se ne postavlja pitanje vere, kao u onom vašem pojmu religije."

"To sigurno", mrko odvrati Odi. "Ali verujete li vi zaista da je tako?"

"Ne, ni u kom slučaju", iznenađeno odgovori Zapovednik. "Prostor nema pet dimenzija."

Odi se nasmeši. "E sad mi je laknulo; oduvek mi je bilo teško da predstavim sebi ..."

"Ima devet", objasni Zapovednik.



Žureći ka jezgru, zastali su usput samo jednom, i to na kratko, pošto je Zapovednik bio ostavio neke hiči-letelice da čekaju u nestabilnim orbitama. Neće valjati, objasnio je. Tokom godina koje budu proveli u jezgru mašine bi mogle postepeno da odlutaju i unište se, a Hiči su uvek gledali da izbegnu uništavanje korisnih stvari. Ali Odi ga više nije slušao. "Godine?" reče on. "Mislio sam da će ovo putovanje trajati samo nekoliko meseci! Koliko godina?"

"Pa, dosta, rekao bih", odgovori Zapovednik. "Nama će biti samo nekoliko meseci. Ali kad stignemo Kući, kao što znate, bićemo u crnoj rupi." I zato, kada je Zapovednik ostavio jednog od članova svoje posade da se postara o praznim brodovima, Dženi Ji-đing se odlučila da ostane s njim. Ona bi rado, rekla je, sela u jedan od tih brodova i vratila se na Zemlju, ako Zapovednik nema ništa protiv; jer ona zaista nije imala u planu da provede godine na putu.

Zapovednik nije imao ništa protiv. Začudo, nije imao ni Odi. Već ga je dovoljno zbunjivala ona zbrka oko pitanja koju zaista voli od njih dve, da je jedva dočekao nekoliko meseci (ili godina) bez tih problema.

Njegova mi je situacija odnekud poznata.



Mora da je to putovanje bilo čudesno i puno iznenađenja Odiju, koji se odjednom našao u hiči-brodu, u društvu Hičija. A kad smo već kod toga, ni Hičijima nije bilo jednostavno, iako su oni već jednom ranije doživeli boravak sa dvonošcima koji su bili izrazito debeli i dlakavi, ali Odi još nikada nije putovao na istom brodu sa živim kosturima.

No, nisu samo Odi i njegovi domaćini imali te probleme. Svi smo ih kasnije iskusili, i to više puta, i to je već stara priča. Isto tako nema mnogo smisla opisivati Odijeve teškoće sa devetodimenzionalnim prostorom (nimalo gore od mojih sa Albertom Ajnštajnom) i nastojanjima da shvati aritmetiku Hičija. Prirodno da mu je sve na brodu bilo neobično i neočekivano - 'stolice' napravljene da se u njih može smestiti vrećica Hičija, 'postelja' koja je u stvari bila džak ispunjen nekom suvom, šuštavom materijom u koju se trebalo ukopati i... najbolje da preskočimo toalete.

Privikavanje je postalo lakše kada je, tokom vremena, počeo svoje saputnike da shvata kao pojedine 'ličnosti', a ne samo kao pet primeraka zajedničke kategorije 'Hičija'.

Zapovednika je najlakše izdvojio od ostalih. Bio je najtamnije boje, onaj sa najkovrdžavijom, približnom slikom kose na lobanji, onaj koji je najbolje govorio engleski. Bela-Buka je bila omanja ženska, gotovo bledozlatne boje, kojoj se približavalo vreme za ljubav, i koja se zbog toga brinula. Melez je imao velikih teškoća sa ono malo engleskih reči koje je pokušavao da izgovori; Probod je imao mnogo smisla za humor i uživao je da sa ostalima razmenjuje masne viceve - povremeno čak i sa Odijem, a Zapovednik im je bio prevodilac.

Privikavanje je postalo još lakše kada je Zapovednik dobio divnu ideju da Odiju pokloni jednu hiči-vrećicu, naravno, malo izmenjenu. Kako je objasnio Odiju, jedan deo vrećice koju su Hiči nosili Odiju ne bi koristio, a možda bi mu čak bio i opasan po zdravlje. To je bio majušni generator mikrotalasne radijacije. Evolucija Hičija odvijala se na jednoj, inače, prijatnoj planeti zvezde koja se slučajno nalazila u blizini velikog i aktivnog oblaka gasova; bremsštralung radijacija mikrotalasnih frekvencija obasipala je taj svet još od onog doba kad na njemu nije bilo života, tako da su Hiči bili evolucijom uslovljeni da je podnose - čak i da imaju potrebu za njom, onako kako ljudima treba sunčeva svetlost. Kada su počeli da se upuštaju u tako daleka putovanja da radijacija nije mogla više do njih da dopre, bili su prinuđeni da ponesu sa sobom vlastite izvore mikrotalasne radijacije.

Zatim, kada su nešto kasnije u svojoj istoriji naučili kako da sačuvaju za potomstvo ono što je bilo najbitnije kod preminulih Hičija, počeli su da upotrebljavaju svoje vrećice i za to. U svakoj se sada nalazio uskladišteni transkript po jednog Prastarog Pretka.

Čak su i Odiju poklonili jednog takvog Pretka.

Na njegovo iznenađenje, ona uopšte nije bila prastara. Umrla je tek pre nekoliko nedelja; bila je za života Zapovednikova dragana i zvala se Duplo.

To je bio poslednji korak u postepenom Odijevom usvajanju činjenice da su Hiči 'osobe'.

Kako je vasiona mala, zar ne?



Onako kako se Odi privikavao na Zapovednika i Zapovednik se privikavao na Odija - dovoljno da započne s njim razgovor koji mu je stalno bio na umu. Ulučio je priliku kada ga je Odi zapitao o Neprijateljima.

To je, napokon, zaista bio najvažniji problem koji je vasiona postavila i pred ljudski rod. Neprijatelji. Mučke Ubice. Neprijateljska, ubilačka stvorenja čije je samo postojanje nateralo Hičije da se spakuju i pobegnu u bezbedno skrovište u jezgru galaksije.

Na Odijevo traženje Zapovednik je stalno iznova morao da ponavlja priču, često uz upadice ostalih članova posade; ipak je ostala teško shvatljiva. "Sve mi je jasno u pogledu Tangentinog putovanja", rekao je Odi, "i jasno mi je da ste otkrili da su mnoge civilizacije bile uništene, ali kako ste odatle došli na ideju o skupljanju i smanjivanju vasione?"

Hiči se uzajamno pogledaše. "Čini mi se da se prvobitno bio pojavio problem parametra usporavanja", objasni Potkovica.

Zapovedniku zaigraše bicepsi u znak da se slaže. "Jeste, parametar usporavanja. Naravno, u početku je to pitanje zanimalo samo teoretičare astrofizike, to vam je jasno."

"Biće mi još jasnije kada mi objasnite šta je to parametar usporavanja", zavapi Odi.

"Mogli bismo ga takođe nazvati efektom nenormalnog kočenja", predloži Bela-Buka sa drugog kraja prostorije.

Zapovednik presavi svoje titrajuće bicepse u znak da se slaže i nastavi: "To samo znači da su naši astronomi primetili da se vasiona širi nešto sporije nego što bi se po zakonu energije moglo očekivati. Nešto ju je usporavalo."

"I vi ste zaključili da su to Neprijatelji?"

"Imajući u vidu sve druge podatke tome u prilog", Zapovednik reče svečano, "i nakon odbacivanja svih ostalih mogućnosti, postalo je jasno da ne može biti ništa drugo osim neprirodne intervencije kosmičkih razmera. Neprijatelji su bili jedini kandidati."

"Vidim da vas je to moralo uznemiriti", zaključi Odi.

"Uznemiriti?" zahripa Zapovednik. "Sve nam je poremetilo." Zamišljeno je buljio u Odija onim ružičastim očima sa razlivenom mrljom zenice u sredini. Brzo se obazreo na ostale Hičije, a zatim počeo da šmrče, što je kod Hičija odgovaralo našem kašljucanju da pročistimo grlo pre nego što pređemo na neku ozbiljnu temu. "Još nije kasno", izjavi on.

Odi stade da žmirka. "Kasno - za šta?"

"Još nije kasno da se vaš narod preseli kod nas u jezgro", objasni Zapovednik, polako i jasno izgovarajući svaku reč, da bi bio siguran da će ga Odi razumeti. "Ako dođe, vaš ljudski rod će se u jezgru osećati kao kod kuće."

"Čini mi se", učtivo reče Odi, nastojeći da svemu da jedan ležerniji prizvuk, "da bi možda ipak bilo malčice prenaseljeno?"

"Prenaseljeno? Zašto prenaseljeno?" upita Zapovednik, dok mu se jedan obraz trzao - što je odgovaralo mršetnju obrva. Mi smo pažljivo izradili karte ove Galaksije, i kada smo se povukli u jezgro izabrali smo najbolje planete i odvukli ih sa sobom. Napolju više nije preostalo mnogo takvih koje bi bile pogodne za život vašem rodu - ili našem."

Odi ugrabi priliku da se opravdano podiči u ime ljudskog roda. "Da, ali mi ih pretvaramo u pogodne", ponosito objasni. "Na primer, več smo istražili i uradili kartografiju šest planeta koje bi savršeno odgovarale ljudskim bićima, izuzev što su im temperaturni opsezi nešto sniženi. Ali to možemo da podesimo. Zasejavamo atmosfere tih planeta hlorofluorougljenicima. Oni zadržavaju toplotu - poput ugljen-dioksida - što izaziva efekat staklene bašte, koji će ..."

"Poznat mi je ugljen-dioksid", hrapavo reče Zapovednik. Takođe su mi poznati hlorofluorougljenici i, jeste, istina je da neka od tih jedinjenja, kad jednom tamo uđu, ostaju u atmosferi mnogo vekova. I slažem se da bi to, u izvesnim slučajevima, moglo da podigne za nekoliko stepeni srednju vrednost temperature na planeti."

"Pa, eto, nekoliko stepeni je sve što je nekima od tih planeta još potrebno", ubedljivo reče Odi. "A tu je i Venera. Ona je daleko najtoplija. Ali mi ćemo uskoro rasejati čestice koje odbijaju sunčevu svetlost po njenoj gornjoj atmosferi. Kasnije možemo i na drugim planetama uraditi to isto - već smo odabrali dve-tri. Možemo posejati život tamo gde nikada nije postojao, da napravi svoj vlastiti Gea efekat. Ako moramo, pomerićemo neke planete u bolje orbite..."

Zapovednik je očigledno počinjao da se nervira. "Ali mi smo sve to već uradili u našem jezgru", navaljivao je. "Znate li koliko planeta pogodnih za naseljavanje već imamo tamo? Više od osam stotina i pedeset, od kojih većinu nisu zauzele još ni naše prethodnice. Kao što vidite, planirali smo da dugo ostanemo."

"Da", saglasi se Odi oprezno, "vidim".

Zapovednik tiho zašišta u nedoumici. Bio je svestan da u tonu Odijevog glasa ima nečega, ali nije mogao da pogodi šta je to. Ušmrknuvši se opet, nastavi. "Znači, možete nam se pridružiti! Neke planete su, doduše, lepše od drugih, ali siguran sam da ćete dobiti neke od najboljih. Sav vaš ljudski rod stao bi samo na jednu! - najviše dve-tri", popravi se, pošto je još malo promislio.

"I šta bi radio?" zapita Odi.

Zapovednik žmirnu u njegovom pravcu. "Pobogu - pa, čekao bi, naravno", odgovori on. "Postoji mogućnost da tamo budemo bezbedni, Odi Volterse. Naročito ako odmah prekinemo sve radio-prenose i što pre započnemo prevoz u jezgro svih ljudskih bića i uređaja koji koriste energiju."

"Uređaja koji koriste energiju?"

"Uređaja koji zrače primetnim količinama energije. To bi odalo naše prisustvo", objasni Zapovednik.

"Ah, tako", klimnu Odi, smesta uočivši slabu tačku. "Ali vi ste već postavili automatske senzore. Zar ne mislite da su i Neprijatelji mogli to da učine?"

"Možda i jesu", mračno odgovori Zapovednik. "Nisam rekao da ćemo sigurno biti bezbedni. Rekao sam samo da je to moguće. I ako već nisu otkrili ovaj vaš - ispad - možemo boraviti tamo unutra milionima, ako je potrebno i milijardama godina i čekati."

"Čekati na šta, Zapovedniče?"

"Pa - naravno, čekati dok, možda, ne evoluira neka druga rasa koja će im se suprotstaviti!"

Odi je pažljivo, malo ironično, pogledom proučavao Hičija. Postalo je jasno da ih razdvaja nešto više od razlika u jeziku.

"Jedna već jeste", otkri mu on, blagim glasom. "Mi."



Još neko vreme nakon ovog razgovora Odi se brinuo da nije možda uvredio Zapovednika. Na kraju krajeva, on je ipak sve Hičije posredno optužio da su kukavice. Ali Odi nije znao da je Zapovednik to shvatio kao kompliment.

Ako zavidim Odiju na bilo kom delu njegovog putovanja, onda je to prodiranje u crnu rupu. Daleko od toga da je Odi u tome uživao. Niko ne bi; bilo je jezivo.

Kad su se približili toj blistavoj, uzavreloj, žestoko zračećoj pećnici gasova koje je usisavala crna rupa i kojima je bio obeležen pristup skrovištu Hičija, Zapovednik je naredio svima da se zavuku u svoje čauraste ležajeve i vežu unutra. Bela-Buka uključi dotok energije u kristalnu spiralu koju su Hiči nazivali 'razbijačem poretka'. Zablistala je kao dijamant. Temperatura je narasla. Brod je počeo da podrhtava.

Zapovednik je već naučio da tumači jezik ljudskog tela isto onako dobro kao Odi hičijevskog - što će reći ne baš najbolje - ali mu nije promaklo bledilo oko Odijevih usana. "Kao da si se uplašio", primeti on.

Prema merilima Hičija, ta primedba nije bila uvredljiva. Tako ju je shvatio i Odi. "Da", odgovori on, netremice gledajući u vrtoglavo komešanje usisnih gasova. "Užasno, užasno se bojim da uđem u crnu rupu."

"Baš čudno", zamišljeno primeti Zapovednik. "Mi smo to već mnogo puta uradili, i za ovaj brod nema nikakve opasnosti. Reci mi: čega se više plašiš - ove penetracije ili Neprijatelja."

Odi promisli malo. Bile su to dve potpuno drukčije vrste straha. "Rekao bih", reče najzad, polako, "Neprijatelja."

Mišići na Zapovednikovim obrazima zaigraše u znak odobravanja. "To ti ni u kom slučaju nije nerazumno", reče on. "Mudro je. A sada, ulazimo."

Iz onog dijamantskog vadičepa odjednom bljunu oblak varnice; hiljade njih pogodiše Odija i ostale, ali nisu pekle; nisu im učinile ništa, već kao da su samo prošle kroz njihova tela i izbile na drugu stranu. Iznenadno naginjanje broda odbaci Odija iz sve snage na već napete kaiševe njegove bezbednosne čaure; ona je bila konstruisana za telesnu masu Hičija a ne za neko krupnije čovečje telo, i zato je opasno zaškripala.

Potrajalo je prilično dugo. Odi nije imao načina da izmeri koliko, ali sigurno je bilo mnogo minuta, možda čitav sat i više, i sve vreme nije nimalo izgubilo u žestini. Čuo je rapave glasove posade koja je međusobno dovikivala zapovesti, i poluonesvešćen se pitao da li Hiči imaju želudac ili ne... i pitao se da li će umreti...

i tada se odjednom sve završilo.

Hiči su počeli da se razmotavaju. Zapovednik radoznalo baci pogled na Odija i doviknu mu: "Hoćeš li da vidiš naše jezgro?" Mahnuo je mršavom rukom u pravcu ekrana... "Eno ga."



Na ekranu je blistala zaslepljujuća svetlost.

Jezgro Hičija je prepuno sunaca. Deset hiljada sunaca - više nego što ih ima u prostoru od hiljadu svetlosnih godina oko Zemlje - bilo je sabijeno u loptasti prostor od svega dvadeset svetlosnih godina u prečniku. Tu su bile zlataste zvezde i zvezde koje su sijale prigušeno purpurnim sjajem, i zaslepljujuće plavo-bele zvezde. Bile su zastupljene sve boje Hercšprung-Raselovog zvezdanog spektra, tako da je na svakoj planeti u jezgru noćno nebo bilo preplavljeno bojama - tako da je, u stvari, i sam pojam 'noći' bio pretvoren u nekakvu neobičnu i teško zamislivu apstrakciju, jer u jezgru nije bilo mesta koje bi ikada ostalo neosvetljeno.

Voleo bih da sam to mogao da vidim.

Nema mnogo ljudi kojima zavidim i nema mnogo stvari na kojima bih im zavideo, ali sam pozavideo Odiju Voltersu kad sam čuo šta je video. Gusti skup zvezda - više nego u ma kom sazvežđu - uostalom, pa i morao je takav da bude, zar ne? Inače bi se svako loptasto sazvežđe automatski pretvaralo u crnu rupu. A sazvežđa nalik na božićnu jelku! Mislim, raznobojna. Čak i kada se gleda sa Zemlje zvezde se razlikuju po boji, to svi znamo, ali te boje im je teško uočiti. Toliko su daleko i tako slabo sijaju da uglavnom ostavljaju utisak raznih nijansi prljavobelog. Ali u jezgru...

U jezgru, crveno je kao rubin i zeleno kao smaragd i plavo kao safir i žuto sija kao zlato, a belo je, Bože mili, belo je zaslepljujuće. I ne postoji gradacija od zvezda prvog reda do onih jedva primetnih ili nevidljivih. One sjajne su daleko sjajnije od naših zvezda prvog reda. I teško da postoji neka zvezda na granici vidljivosti, jer nema udaljenih zvezda.

Zaista sam zavideo Odiju na onome što je video...

U stvari, ono što je video bio je samo ekran hiči-broda. Nikada nije stupio nogom na neku od planeta Hičija. Nije imao vremena.

Vreme koje je Odi proveo u jezgru, od početka do kraja, nije iznosilo ni koliko jedno normalno noćno spavanje. Naravno, on nije spavao. Nije ni mogao imati vremena za to. Jedva da je, u stvari, stigao i da predahne, jer bilo je očajno mnogo da se vidi i da se uradi.

Da nije bilo pomoći Prastarih Predaka sve bi toliko beskonačno trajalo da bi bilo potpuno svejedno da li je Odi dospeo u jezgro ili ne. Ali Zapovednikove poruke su već bile primljene - samo nekoliko trenutaka ranije, po merilima Hičija. Njihovi aparati za prenos radili su brzinom uskladištenih informacija a približno tako i Prastari Preci.

Upozoreni samo nekoliko minuta ranije, Hiči ne bi imali vremena da urade bilo šta, sem da bleje i da se tresu od straha, ali ovako su se smesta organizovali. Stalno su držali dežurnu flotilu brodova i posade upravo za ovakve prilike i ona je odmah krenula. Tokom prva četiri sata svoga boravka u jezgru, po lokalnom vremenu, Odi je video kako odleće šest velikih hiči-brodova punih na brzinu regrutovane, često zbunjene upravljačke posade, i istoričara, specijalista za Stolice Snova, diplomata - ili bar onih koji bi kod Hičija trebalo da budu diplomate. (Odnosi sa stranim silama nikada nisu bili značajni za Hičije, pošto nikada nisu ni uspeli da pronađu neku stranu silu da s njom održavaju odnose.)

Te prve ekipe hiči-specijalista na brodovima bile su trenutno na dežurstvu, očekujući upravo takav poziv.

Verovatno da niko od njih nije verovao da će ga zaista i dobiti. "Neće valjda baš u mojoj smeni!" - možda se molio svaki od montiranih umova svojih predaka. Takve posade su dežurale već veoma dugo - hiljadama vekova, po galaktičkom vremenu. Čak i po satovima u jezgru, bile su to decenije.

Nijedna posada nije stalno bila na dežurstvu toliko dugo vremena. Smenjivali su se svakih osam ili devet meseci - kad bi se njihovo lokalno vreme prevelo na naše - i potom se vraćali svojim domovima i životu na koji su navikli. To je sve mnogo ličilo na službu u Nacionalnoj gardi u ranoj istoriji Sjedinjenih Država. I oni bi, kao i članovi Nacionalne garde, bili neprijatno iznenađeni kada se ispostavi da je opasnost zbog koje dežuraju postala stvarna i neposredna.

Bar polovina Hičija imala je porodice. Polovina tih sa porodicama imala je dozvolu da sa sobom vodi bračnog druga i potomstvo, baš kao što su i američki vojnici u mirno vreme vodili sa sobom žene i decu. Ali sličnost se tu i završavala. Vojnici koji bi iznenada dobili naredbu da pođu u rat obično su imali dovoljno vremena da svoje porodice nekuda sklone. Hiči nisu. Oni su bili stacionirani u samim vasionskim brodovima u kojima su i kretali na put, tako da su se u tih prvih šest brodova našle i trudne žene, mala deca, i priličan broj hiči-dece školskog uzrasta. Većina njih je bila izvan sebe od straha. Retko ko je želeo da pođe na taj izlet u nepoznato... a to je uglavnom važilo i za samu aktivnu posadu.

Odi ništa od svega toga nije video svojim očima, već samo preko ekrana za komunikaciju u Zapovednikovom vasionskom brodu. Onom u kojem je došao i u kojem je ostao sve vreme.



Pre nego što je počeo peti sat njegovog boravka u jezgru još jedan vasionski brod je imao vremena da stigne do njih.

Dva broda su se spojila. Onaj drugi je bio mnogo veći od Zapovednikovog. Na njemu je bilo gotovo trideset osoba i sve su se one provukle što su brže mogle kroz spojene otvore za pristajanje, da bi iz prve ruke osmotrile tu retku zverku, to 'ljudsko biće'.

Odmah potom tri novopridošla Hičija su ljubazno i sa puno pažnje uzela od Odija njegovu vrećicu. Tako je odmah bio lišen umirujućeg prisustva svoje Duplo. Shvatio je i zbog čega je to bilo neophodno; nijedan od pridošlih Hičija nije znao engleski, a, sem toga, od uskladištenog uma Prastarog Pretka mogli su dobiti sve informacije koje je ona nedeljama prikupljala od Odija za mnogo kraće nego da im je on kazao. Ali to je bilo samo objašnjenje; nije učinilo da mu nedostatak vrećice padne manje teško.

Druga stvar koja ga je pogodila bila je to što su svi njegovi poznati drugari sa broda bili odvučeni uskomešanom bujicom pridošlica, koje su se sabile u grupice oko svakog Hičija sa broda, razgovarajući, gestikulirajući, i da, zaudarajući. Miris amonijaka, svojstven svim Hičijima, postao je neizdrživ, pogotovo što ih se toliko mnogo ukrcalo u unutrašnjost broda. Odi se već bio toliko navikao da gotovo više i nije primećivao taj smrad, a sem toga, oni koji su ga do tada proizvodili bili su mu prijatelji. Ovi novi bili su stranci.

I treće, šestoro novoprispelih Hičija se okupilo oko njega, cvrkućući i brbljajući tako brzo da nije mogao da im razazna jednu reč od druge. Najzad je shvatio da ga mole da se ne pomera. Onako kako je najbolje umeo izveo je pokret nadlakticom kojim Hiči nešto potvrđuju, pitajući se zbog čega od njega traže da se ne miče.

Ispostavilo se da je u pitanju bio sistematski telesni pregled. Za tren oka su mu skinuli odelo i već u sledećem trenutku sa svih strana su počeli da ga muvaju, bockaju i zaviruju u njega. Ugurali su mu sićušne, male sonde u uši, nozdrve i anus. Neprimetno su mu odsekli i povadili sićušne uzorke kože, kose, noktiju i pljuvačke. Sve to nije ni najmanje bolelo, ali je bilo prokleto ponižavajuće.

A na Zemlji je, Odi je dobro znao, do tada već moralo proći veoma mnogo vremena. Svaki polagani otkucaj sata u jezgru, napolju, u Galaksiji, značio je vrtoglavo promicanje dana i meseci.

A ono poslednje, ili gotovo poslednje što se dogodilo, najviše ga je iznenadilo.

Kada su završili sa najpotpunijim lekarskim pregledom koje je jedno ljudsko biće imalo za tako kratko vreme, dozvolili su mu da se opet obuče. Tada ga jedna omanja, bledunjava hiči-žena umirujuće dodirnu po ramenu. Izgovarajući reči polako i razgovetno, kao da se obraća mački ona mu reče: "Završili smo s vašim Prastarim Pretkom. Sada je možete dobiti natrag."

"Baš vam hvala", zareža Odi, i ote joj vrećicu iz ruke.

"Duplo će vam reći šta ćete sada morati da uradite." Hiči-žena se nasmeši - naravno, to je bilo ono grčenje obraza koje odgovara našem osmehu.

"Kladim se da hoće", ogorčeno odreza Odi, opasujući vrećicu i saginjući se.

Glas Duplo zvučao je iscrpljeno. Ispumpali su je do kraja, i to je za nju bilo zaista veoma mučno; a onda su je napumpali novim informacijama, što takođe nije bilo lako. "Treba da održiš govor", odmah ga je obavestila. "Nemoj pokušavati da upotrebljavaš naš jezik, ne znaš ga dovoljno ..."

"Zašto da ne?" iznenađeno zapita Odi; u stvari, verovao je da je do sada stekao već sasvim podnošljiv naglasak, s obzirom na to da je čovek.

"Znaš samo jezik Rada, a ne i jezik Osećanja", objasni mu Duplo, "a ova tema za sve nas ima ogroman emotivni značaj. Zato govori na engleskom; ja ću prevoditi publici."

Odi se namršti. "Kakvoj publici?"

"Pa, svim Hičijima, naravno. Moraš im ti sam reći da će ljudi pomoći Hičijima da reše problem Neprijatelja."

"Uh, do đavola", prasnu Odi, psujući što mora da se drži tako nedostojanstveno, da bude takoreći presavijen napola da bi bio što bliže vrećici; psujući Neprijatelje; a najviše od svega psujući što je samome sebi dozvolio da se onako glupo i brzopleto prijavi za ovu misiju. "Mrzim da držim govore! Uostalom, šta bih ja to mogao da im kažem a da ti to već nisi znala?"

"Ništa, dabome", složi se Duplo. "Ali biće lepše ako to čuju od tebe."



I tako je sledećih desetak minuta (dok su mimo njih jurili meseci i godine) Odi održao govor.

U izvesnom smislu to je značilo olakšanje, jer se ono mnoštvo Hičija odmaklo od njega, da mu napravi mesta; ugledao je među njima nekolicinu kako upravljaju neke predmete prema njemu i zaključio da su ti predmeti verovatno nekakve kamere. Ali s druge strane, ovo je bilo najgore od svega, jer još dok je govorio palo mu je na pamet da Hiči uvek govore i misle bukvalno, i da je prema tome Duplo, kad mu je rekla 'svi Hiči' zaista i mislila na sve Hičije. Na milijarde njih! Koji svi užasnuto i oduševljeno gledaju i kritikuju pojavu tog zastrašujućeg stvora sa druge planete - njega!

Zaista su ga gledali! Svi do jednog. Sve one milijarde i milijarde Hičija u jezgru. Deca po školama i obdaništima, radnici koji su zastali usred posla, stari i mladi - mrtvi takođe, jer montirani umovi Prastarih Predaka ne bi nikada propustili ovakav doživljaj. Na planetama unutar ogromne kupole, po raznim naseobinama u prostoru, na upravo odlazećim vasionskim brodovima koji su se uzdizali da s mukom prodru kroz Švarcšildov omotač... svi su gledali samo u njega.

Odi je imao nezamislivu tremu.

Ali obavio je posao. "Ja, ovaj, ja..." počeo je a onda duboko udahnuo vazduh i počeo iznova. "Ja sam, ovaj, to jest, ja sam samo jedna jedina osoba, vidite, i ja ne mogu govoriti u ime svih. Ali znam kakvi su ljudi - mislim ljudska bića. I mi nećemo pobeći i sakriti se kao vi, momci. Bez uvrede. Hoću da kažem, znam da niste mogli drukčije..."

Slegao je ramenima i zavrteo glavom. "Oprostite ako sam vas uvredio", reče on i u tom času zaboravi na kamere, na sve one milijarde i milijarde posmatrača. "Hoću samo da vam predstavim kako stoje stvari. Mi smo već navikli da se borimo, vidite. Uživamo u tome. Brzo se prilagođavamo - pogledajte samo kako smo brzo naučili da radimo sve ono što i vi radite, a često i bolje od vas. Možda nećemo uspeti u borbi protiv Neprijatelja, ali sigurno ćemo pokušati. Ne želim ovim da vam bilo šta obećam - nemam prava da obećavam u ma čije ime, osim u svoje. Sve što hoću da kažem to je da znam da će tako biti. Eto, to je sve. I", završi on, "hvala vam na pažnji."

I ostao je tako, uporno se smešeći i ne progovorivši više ni reč, sve dok Hiči sa kamerama nisu, oklevajući, počeli da ih spuštaju.

Opet se razleže žamor razgovora; Odi nije mogao da pogodi o čemu govore, pošto se niko nije njemu obraćao. Ali tada se ona žena-Hiči, koja mu je bila vratila Duplo, saže za trenutak do svoje vrećice i priđe mu.

"Moram vam reći, sledeće, Odi Volterse Treći", obrati mu se ona. "Zamolila sam Prastare Pretke da mi prevedu, tako da je značenje tačno, i govoriću na engleskom."

Udahnula je vazduh, za trenutak nemo micala usnama tankim kao oštrica brijača preslišavajući se šta će da kaže, i napokon rekla, mašući člancima ruku prema njemu dok je govorila:

"Hrabrost nije mudrost.

Mudrost treba da rukovodi ponašanjem.

Hrabrost ponekad može da bude samoubilačka."

Eto, kako su mi Preci kazali da vam kažem ono što sam želela da vam kažem."

Odi je malo pričekao, ali izgleda da je to bilo sve. Zato je samo odgovorio: "Hvala. A sada, izvinite, moram u kupatilo."



I tu je Odi malo pričekao. Već dugo su ga muvali, bockali i prikazivali svetu, i pored činjenice da mu se bešika napunila; a povukao se i zato što je želeo da nekoliko minuta proboravi nasamo. Skinuo je vrećicu i ostavio je pred vratima, jer nije hteo da čak ni Duplo bude s njim.

Dok je punio urinom šolju u obliku lale, dok je prao ruke, dok je zagledao svoje lice u rotirajućem ogledalu - nije prestajao da razmišlja. U glavi mu je vreme stalno otkucavalo drukčijim tempom. Proteklo je deset sekundi dok je ušao i zatvorio vrata - a tamo napolju prošlo je skoro pola miliona sekundi, u odnosu od približno četrdeset hiljada prema jedan. Pet sekundi da otvori šlic. Možda ceo minut da urinira. Još dva minuta da opere ruke i pogleda se u ogledalu.

Pokušao je da izračuna: koliki je zbir svega toga? Brojevi su mu bežali iz glave; vođen već višenedeljnom navikom, pokušavao je da ih pretvori u aritmetiku Hičija i nije uspevao; ali pomislio je, sigurno je tamo napolju prošlo bar osam do devet meseci samo dok je on jednom napravio pi-pi.

Obično pražnjenje bešike je tako dobilo i veoma neobičnu dimenziju, već na samu pomisao da je - za vreme dok je on to radio - tamo u spoljnom svetu jedno dete moglo da bude začeto, izneto i rođeno.

Otvorio je vrata i objavio svima: "Hoću da se vratim kući."

Zapovednik se probi kroz gomilu i priđe mu. "Šta si rekao, Odi?" upita on, odrečno mašući člancima ruku; ovoga puta to je značilo samo da nije razumeo, ali Odi je to shvatio kao odbijanje.

"Ne, ja mislim ozbiljno", odlučno potvrdi Odi. "Hoću da se vratim pre nego što se svi moji poznanici ne presele u dom staraca."

"Šta si rekao, Odi?" ponovo upita Zapovednik. Onda malo razmisli. "Ah, shvatio sam", reče. "Ti misliš da mi ovde želimo da te zadržimo duže vremena. Neće biti potrebno. Videli su te. Vest je raširena. Uskoro će stići i druga ljudska bića, koja će biti spremna za duži boravak."

"Znači li to da mogu da idem?" zapita Odi.

"Dabome da možeš. Jedan brod nam se upravo približava. Jedan iz one flotile sa aparatima, stručnjacima i Prastarim Precima, koja je na putu da izađe. Možeš se ukrcati na njega. Kada budu prošli kroz ergosferu, vreme proteklo u spoljnoj Galaksiji biće..." On brzo sagnu glavu da proveri koju reč sa svojim Prastarim Pretkom. "Pa, po merenju zavisnom od rotacije tvoje planete oko vaše primarne zvezde, četrdeset četiri i po godine."

8. Ponovo u Central-parku



Za vreme dok sam ja slušao, govorio, radio i boravio na svim tim drugim mestima baveći se svim tim drugim stvarima - slušajući Odijevu priču, sekirajući se zbog generala Džulija Kasate, razmatrajući svoje probleme, provodeći se na prijemu - evo šta se u okvirima sporog vremena događalo između Klare i mene:

Koračao sam prema Džel Klari Mojnlin sa širokim, ljubaznim osmehom na (dvojnikovom) licu. "Zdravo, Klaro", rekao sam.

Ona je iznenađeno podigla pogled. "Robine! Milo mi je što te vidim! Odvojila se od one dvojice muškaraca s kojima je bila i pošla mi u susret. Kada je pružila ruku da me zagrli i poljubi, morao sam da ustuknem. Postoje izvesni nedostaci kod uskladištene osobe kad pokuša da bude srdačna sa osobom od krvi i mesa, a jedan od njih je nematerijalnost. Možete ih voleti. Ali ne možete ih poljubiti.

"Izvini", upravo zaustih, ali je ona već dobila pokajnički izraz na licu, govoreći:

"Uh, do đavola, sasvim sam smetnula s uma. Ovo ne smemo da uradimo, je l' da? Ali ti zaista izvanredno izgledaš, Robine."

"Izgledam onako kako hoću", rekoh kratko. "Ja sam umro, znaš."

Trebalo joj je malo vremena da se pribere i uzvrati osmehom na moj smešak, ali je to ipak uradila. "Onda mogu samo da kažem da imaš dobar ukus. Nadam se da ću i ja umeti to tako dobro kad me budu strpali u konzervu." I već je iza njenih leđa dolazio Dejn Mečnikov.

"Zdravo, Robine", kazao je. Kazao je to potpuno nezainteresovano. Nije bio baš srećan što me vidi, ali ni besan. Gledao me je onako kako je oduvek gledao na sve i svakoga - bez velikog interesovanja, ili zainteresovan tek u onoj meri u kojoj bi ta osoba ili ta stvar mogli da mu pomognu ili odmognu u onom što je nameravao.

"Izvini", rekao sam, "ali ne možemo da se rukujemo." 'Izvini' je, čini mi se, postala moja omiljena reč, pa sam je opet upotrebio. "Izvini što si morao da ostaneš u onoj crnoj rupi. Zaista me raduje što si uspeo da izađeš." I da bi se stvari raščistile, jer Mečnikov je oduvek pripadao onoj vrsti momaka koji vole čiste račune, on je odgovorio: "Nisam ja uspeo da izađem. Klara se vratila i spasla nas."

Tek tada mi se vratilo u sećanje ono što je Albert pomenuo o Mečnikovu - da traži pravni savet.



Morate, ipak imati na umu da nisam ja bio taj koji je razgovarao s njima, već moj dvojnik.

Ima dva načina da se razgovara pomoću dvojnika. Prvi je da samo uputite dvojnika određenoj osobi i prepustite mu da sam obavi razgovor - on će to uraditi isto tako dobro kao i vi. Drugi se način primenjuje kada od nečeg strepite, ili ste nervozni i nestrpljivi, i hoćete što pre da znate šta se dešava. Tako sam se ja tada osećao, i u takvim situacijama vi upravlajte dvojnikom. To znači da sam ja svom dvojniku saopštavao rečenice u delićima milisekunde, a dvojnik ih je zatim izgovarao brzinom koja odgovara saobraćanju sa telesnim ljudima. Jeste li uspeli to sebi da predstavite? Izgledalo je kao kad neko društvo hoće da peva, ali samo jedan zna reči a ostali se povode za njim:

"U pećini, u kanjonu..."

"U PEĆINI U KANJONU..."

"... kopajući rudu tu..."

"... KOPAJUĆI RUDU TU..."

"... beše rudar, od četres devet..."

i tako dalje, samo što ja nisam vodio skupinu pijanaca u maršu oko klavira već davao potrebne reči i rečenice svom dvojniku.

A između dve rečenice imao sam vremena do mile volje da mislim i posmatram.

Iako su se kretali sporije od puževa, video sam da je Mečnikov ispružio ruku da se rukujemo. To je već samo po sebi slutilo na dobro. Shvatio bih to kao znak da me on ne smatra krivim zato što sam ga napustio, zajedno sa Klarom i svima ostalima, u crnoj rupi ... da nisam znao da se već obratio advokatima.

Onaj drugi čovek u Klarinom društvu bio mi je potpuno nepoznat. Kada sam ga odmerio od glave do pete, nije mi se mnogo dopalo ono što sam odmerio. Kučkin sin je bio lep. Visok, opaljen od sunca, nasmejan i bez okruglog trbuščića, i upravo je opet onako intimno stavljao ruku Klari preko ramena, premda je ona u tom trenutku razgovarala sa mnom.

Ubedio sam samog sebe da to nema nikakvog značaja. Zar Klara nije, takođe, držala Dejna Mečnikova za ruku - a zašto i ne bi? Bili su stari prijatelji - na žalost, jedno vreme i više od toga. Sve je to bilo sasvim prirodno. Taj drugi momak ju je zagrlio oko ramena? Pa, šta. Nije to moralo da znači ništa naročito. Možda joj je bio neki rod, a možda, čak, ko zna, psihoanalitičar ili nešto slično, koji joj upravo pomaže da prebrodi šok zbog ponovnog susreta sa mnom.

Pogled na Klarino lice nije mi pomogao da nađem odgovor na neko od tih pitanja, ali sam bar uživao da ga gledam i da se sećam svih onih nekadašnjih trenutaka kada sam ga takođe gledao, zaljubljeno.

Nije se bila promenila. Još je izgledala sasvim isto kao moja večita i duboko voljena Jedina (ili bar jedna od malobrojnih) Verna Draga. Ova sadašnja Džel-Klara Mojnlin uopšte se nije razlikovala od Klare koju sam ostavio u vasioni u blizini kugelblica, tek što sam umro - a ona, opet, nije bila ni za dlaku drukčija od one koju sam decenijama pre toga ostavio u crnoj rupi.

Njen izgled se nije mogao pripisati isključivo medicinskom kompletu. Stvarna-Esi je bila najbolji primer šta i koliko može medicinski komplet. Ona je izgledala mladalački i veoma privlačno. Ali iako se sa osobama od krvi i mesa mogu postići prava čuda, vreme ipak pomalo čini svoje. Samo što se u određenim razmacima malo pomera unazad. Uz to, što važi za većinu ljudi, dokle god možete da se obnavljate, možete istovremeno i malo da se ulepšate - da dobijete prćastiji nos ili prirodno (prirodno!) kovrdžavu kosu; čak je i Esi to činila - pomalo.

Klara nije. Crne obrve su joj još bile tek malčice predebele, stas nešto temeljniji nego što je (sećam se) ona sama želela. Njena mladost nije bila održavana. Ona je ostala mlada, a to je moglo biti isključivo na jedan način.

Bila se vratila u crnu rupu. Dobrovoljno se vratila tamo gde sam je ja bio ostavio potopljenu, gde je vreme bilo usporeno tako da se jedva kretalo, i dok su u mom životu prolazile decenije, u njenom su to bile tek nedelje i meseci.

Prosto nisam mogao da odvojim pogled od nje. Iako je prošlo već više od pola veka od kad smo Klara i ja vodili ljubav, bez po muke sam video - naravno, samo u sećanju; nisam učinio ništa nepristojno - mekoću Klarine kože, dve rupice na bedrima, tamo gde se završava kičma, njen dodir i ukus njenih usana. Čudan neki osećaj. Nije to bila nikakva bludna želja za njenim telom. Nisam bio u stanju da poželim da joj strgnem odeću i povalim je na licu mesta, usred travnjaka u Central-parku, dok se nad nama nadnose rascvetane grane višnje, a Mečnikov i onaj zgodni momak bez stomačića bulje u nas. Ne, ni nalik na to. U stvari, nisam uopšte želeo da vodim ljubav s njom, bar ne u onom žudnom i opipljivom smislu. I to ne samo zato što je to (naravno) bilo nemoguće. Nemogućnost ne sprečava jebežljivost.

Stvar je bila u tome da ja - bez obzira na to šta sam trenutno želeo ili nisam želeo da uradim sa Klarom - nikako nisam hteo da to mogu uraditi Mečnikov ili onaj drugi momak.

Znam šta je to. Zove se 'ljubomora', i moram priznati da sam svojevremeno mnogo patio od nje.



Dejn Mečnikov je za to vreme uspeo da izgovori već celu jednu rečenicu: "Meni izgledaš sasvim drukčije", rekao je.

On se nije smešio. To nije ništa značilo, jer u ono nekadašnje vreme na Kapiji Mečnikov nikada nije bio mnogo smešljiv momak. I prirodno je bilo da njemu izgleda da sam se promenio, pošto me on nije video mnogo duže od Klare - još od Kapije.

Video sam da je došlo vreme da se obavestim o tom pitanju advokata, i zato sam učinio ono što uvek činim kada su mi hitno potrebni saveti i objašnjenja. Glasno sam ih pozvao: "Alberte!"



Naravno, nisam baš govorio 'naglas' - hoću da kažem onako kako bi Klara ili ona dva čoveka mogli da me čuju. I kada se Albert pojavio nisu ga mogli videti nimalo bolje nego pravog mene, onoga koji nije bio dvojnik.

I to je bilo dobro. Albert je bio raspoložen da se malo poigra.

Predstavljao je zaista redak prizor. Jedan od onih svojih dronjavih starih džempera, iz čiste afektacije, bio je obmotao oko glave kao turban. Poigrao se i svojim izgledom. Oči su mu bile sužene i kao oivičene crnom šminkom. Lice tamnije. Kosa crna kao zift. "Kud ti okom, tu ja skokom, o, Gospodaru", izgovorio je pevuckavim tonom, glumeći strahopoštovanje. "Oh, zašto ti zazivaš svoga duha iz njegove lepe tople boce?"

Kad imate verni program za skladištenje i pronalaženje podataka kao što je Albert Ajnštajn, nije vam potrebna dvorska budala. "Pajacu jedan", brecnuh se. "Sad ću pozvati Esi da te reprogramira ako se ne upristojiš. Zašto izvodiš tu komediju?"

"Oh, Gospodaru", odvrati on priklonivši glavu, "tvoj ponizni glasnik strepi od opravdanog gneva vašeg gospodstva, kad bude čulo ovaj loš glas."

"Ne seri", obrecnuh se ponovo. Ali morao sam da priznam da me je nasmejao, i da je to zaista način da čovek lakše podnese loše vesti. "U redu", dodadoh klimnuvši da mu pokažem da već znam kakav mi to loš glas nosi. "Kaži mi za Mečnikova. Bio je u ekspediciji u crnu rupu i sada se vratio. Upravo sam skontao da misli da ima pravo na deo naučnog bonusa koji sam ja dobio za ekspediciju, je li tako?"

Albert me pogleda nekako čudno, a onda potvrdi, razmotavajući džemper sa glave. "Tako je, Robine. Ali nije samo on. Kada se Klara vratila u crnu rupu sa Harbinom Eskladarom ..."

"Stoj! S kim?"

"Pa evo, to je Harbin Eskladar", reče on pokazujući na onog drugog muškarca. "Rekao si mi da znaš za njega."

"Alberte", uzdahnuh, preraspoređujući istovremeno u glavi zaključke i nesporazume da bi se uklopili u novi sistem, "do sada si već mogao da naučiš kad ti ja kažem da znam bilo šta - da lažem."

Posmatrao me je, ozbiljna lica. "Tog sam se i bojao", zaključi najzad. "Na žalost, tu je i ona loša vest."

Zastao je, kao da ne može da se odluči kako da produži, tako da sam morao da ga podstaknem. "Rekao si da su se njih dvoje vratili u crnu rupu gde sam ih sve bio ostavio."

On zavrte glavom. "Oh, Robine", uzdahnu on - ali hvala Bogu, nije počeo opet da mi priča o mojim nerazumnim osećanjima krivice. Samo je rekao: "Jeste, u pravu si. On i Klara su zajedno otišli na to mesto da ih spasu, i spasli su celu posadu: oba Denija, Suzi Hereiru, one devojke iz Siere Leone..."

"Znam i sam ko je sve bio u ekspediciji", prekinuh ga. "Bože moj! Znači, svi su se vratili!"

"Jesu, Robine, tako je." On klimnu. "I svi oni, u izvesnom smislu, imaju pravo na podelu dobiti. Zato je Dejn Mečnikov išao kod advokata. A sada..." On nastavi zamišljeno, zavukavši ruku u džep i izvukavši lulu - u međuvremenu lice mu je neupadljivo vratilo svoj uobičajeni izgled, kosa mu opet postala seda i razbarušena... "Sada bez sumnje nailazimo na neizvesna i nesvakidašnja etička i pravna pitanja. Kao što se sećaš iz prethodnog procesa, postoji princip koji pravnici nazivaju 'kuda june tu i uže', što znači da sve tvoje kasnije stečeno bogatstvo može donekle da se tretira kao proizišlo iz onog prvobitnog Naučnog Bonusa koji si dobio za tu ekspediciju. I u kome bi, naravno, svi oni ravnopravno učestvovali da su se vratili zajedno s tobom."

"Znači, moraću da im dam novac?"

"Moraću je možda prejaka reč, ali onako uopšteno, to bi bilo to, Robine. Kao što si uradio kada se Klara prvi put pojavila; sto miliona dolara je bila suma koju si preneo na nju da se odrekne daljeg prava učešća. Pošto mi je postalo jasno da će se to pitanje ponovo postaviti, uzeo sam slobodu da naložim tvom pravnom programu da stupi u vezu sa advokatom gospodina Mečnikova. Ta suma je izgledala prihvatljiva. I verujem da bi nekakva nagodba otprilike u istom iznosu zadovoljila i sve ostale. Naravno, može se desiti da neko zatraži više. Ali sumnjam da bi uspeo više i da dobije; postoji, naravno, i zakon o granicama mogućnosti potražnje."

"Oh", uzdahnuh s olakšanjem. Nemam tačnu predstavu koliko sam 'bogat' u okvirima od nekoliko desetina milijardi dolara, ali jedna milijarda ovamo ili onamo neće mnogo izmeniti situaciju. "Učinilo mi se da si rekao da su vesti loše."

On zapali lulu. "Još ti nisam saopštio lošu vest, Robine", reče on.

Gledao sam ga. Pućkao je na lulu, žmireći put mene kroz oblačiće dima. "Hajde, do đavola!"

"Taj drugi čovek, Harbin Eskladar", započe on.

"Da, i šta u vezi s njim, proklet da si?"

"Klara ga je upoznala nakon što nas je napustila na Vernoj Dragoj. On je takođe bio pilot. Njih dvoje su odlučili da se vrate u crnu rupu, i Klara je od Huana Henrikea Santosa-Šmica iznajmila brod koji je bio sposoban da izdrži takvo putovanje. I pre nego što su otputovali... ovaj... pa, eto, Robine, Klara se udala za Eskladara."

Ima iznenađenja za koja instinktivno znate, čim ste ih čuli, da je trebalo da budete pripremljeni za njih. Ovo je, međutim, iskrslo kao grom iz vedra neba. "Hvala, Alberte", izgovorio sam nekako šuplje, mahnuvši mu da se udalji. Uzdisao je ali je ipak otišao.

Više nisam imao srca da razgovaram sa Klarom. Dao sam uputstva svome dvojniku šta će dalje da kaže njoj, Mečnikovu, čak i onom tipu Harbinu Eskladaru. Ali nisam više ostao u blizini dok se to odigravalo. Povukao sam se u gigabitski prostor i sav se umotao u njega.

Znam da Albert smatra da isuviše mnogo vremena provodim u svojim mislima. Ne želim da poreknem nijednu njegovu reč. To, međutim, ne znači i da se s njim slažem. Nikako. Nisam nimalo pametniji nego što on misli da jesam, ali nisam, bogami, ni toliko uvrnut. Ono što ja u osnovi jesam jeste ljudsko biće. Neka sam ja samo obični digitalni transkript jednog ljudskog bića, ali kada su me prenosili u uskladištenje preneli su i sve ono ljudsko u meni, i ja još osećam sve ono što ide uz telesno obličje. I dobro i loše.

Radim onako kako najbolje umem - najčešće - i više od toga ne mogu.

Znam ja šta je važno. Razumeo sam isto tako dobro kao i Albert da su Neprijatelji strašni. Imao bih košmare kad bih sanjao (što i jesam, kad sam se pravio da spavam, ali to je već druga tema) kako nam se vasiona ruši na glavu, i zapadao bih u mnogo veće napade uzbuđenja i očaja kad samo pomislim na onu njihovu bandu, tamo napolju u kugleblicu, koja bi svaki čas mogla da se pojavi i da nam uradi ono što su već uradili Sporaćima, narodu koji je stvorio zvezdanu pahuljicu i onima što su sahranjeni u ledu.

Ali ima važnog i važnog. Još sam ostao dovoljno čovek da mislim da su međuljudski odnosi važni. Čak i kad su u prošlom vremenu, i kad je preostala još samo potreba da se uverite da niko nikome više ništa ne zamera.

Kada se Albert vratio tamo gde boravi kad meni nije potreban, ma gde to bilo, ja sam ostao da još dugo lebdim u gigabitskom prostoru ne radeći ništa. Dugo. Toliko dugo da je, kad sam opet zavirio u onaj prizor u Central-parku, Klara upravo stigla do: "Robine, hoću da te upoznam sa mojim..."

Smešno. Nisam hteo da čujem tu reč, 'muž'. Zato sam pobegao.



Nisam se baš najbolje izrazio. Nisam pobegao, već pribegao. A osoba kojoj sam pribegao bila je Esi. Upravo se nalazila na podijumu za igranje u Plavom paklu, igrajući polku iz sve snage sa nekim bradonjom, i kad sam ih prekinuo zacvrkutala je: "Oh, baš divno što si došao, Robine! Jesi li čuo? Zabrana je povučena!"

"Divno", promumlah, spotakavši se o vlastite noge. Ona mi pažljivije zagleda lice, uzdahnu, i povede me sa podijuma.

"Išlo je loše sa Džl-Klarom Mojnlin", nagađala je.

Slegao sam ramenima. "Još ide. Ostavio sam dvojnika." Pustio sam da me ugura u stolicu i da se sama smesti preko puta, laktova oslonjenih na sto, brade na laktove, pažljivo me posmatrajući od glave do pete.

"Ah", uzviknu ona, klimnuvši pošto je postavila dijagnozu, "opet one glupe priče. Muka. Anemija. Opet te divne stvari, je li tako? A iznad svega ta Džel-Klara Mojnlin?"

Odvratih joj, odmeravajući svaku reč: "Ne baš iznad svega, ne, zato što bi trajalo čitavu večnost da ti sad pričam sve što me muči, ali da, i ona je jedna od tih stvari. Udala se, znaš."

"Uh." Nije dodala - pa i ti si se oženio - tako da sam morao sam to da uradim.

"Nije samo to što se udala, jer i ja sam se oženio, naravno ... i ne bih nikako voleo da je drukčije, na časnu reč, Esi ...

Namrštila se. "Oh, Robine! Nikada ne bih pomislila da će to početi da me gnjavi, ali seti se samo koliko često mi to pominješ!"

"Pominjem ti to samo zato što tako jeste!" pobunih se, pošto su mi osećanja pretrpela mali udarac.

"Ali već znamo da jeste."

"Pa, rekao bih da znaš", priznadoh. Nisam znao kako da nastavim. Otkrio sam da mi se u ruci nalazi čaša sa pićem i otpih jedan gutljaj.

Esi uzdahnu. "Baš umeš da pokvariš provod, Robine. Tako sam se bogovski osećala kad tebe nije bilo."

"Oprosti, ali na časnu reč, Esi, nimalo nisam raspoložen."

"Evo, opet počinju glupe priče", izdahnu ona, sa mučeničkim izrazom na licu. "Okej. Hajde, kazuj šta ti se mota po tom jadnom, izmučenom umu. Šta je ono najgore?"

"Sve", ispalih kao iz puške. I pošto mi nije delovala kao da joj je sve jasno, dodao sam: "Jedna prokleta stvar za drugom, zar ne?"

"A tako", prihvati ona i malo razmisli. Zatim uzdahnu. "Bože, kakvo si ti mračno stvorenje, Robine, dragi. Možda bi opet trebalo da porazgovaraš sa onim programom za otkačene, Sigfridom fon Šrinkom?"

"Ne!"

"Tako znači", ponovi ona i razmisli još malo, a zatim reče: "Znaš šta, matori moj mračnjače? Kako bi bilo da malo šturnemo sa ovog prijema i pogledamo neke porodične filmove, a?"

Nisam ni sanjao da bi mi to mogla predložiti. "Kakve porodične filmove?" iznenađeno je upitah. Nije mi odgovorila. Takođe, nije ni sačekala da ja pristanem. Počela je odmah da ih prikazuje.

Galama u Vretenu i prizor vasionskih istraživača sa Kapije koji su se zabavljali iščile. Više nismo bili na istom mestu. Bili smo na nekom drugom, i posamatrali dečaka koji je sedeo na klupi.

Naravno, to nisu bili stvarni filmovi, kao što, uostalom, ništa u gigabitskom prostoru nije 'stvarno'. Bile su to obične kompjuterske simulacije. Kao i sve drugo što bi neko od nas dvoje hteo da zamisli, ostavljale su krajnje uverljiv utisak 'stvarnog' u svemu - u izgledu, zvuku, čak i mirisu, čak i osećanju svežine koje stvara hladni vazduh, čak i u onoj zagušljivosti koju zagađeni vazduh stvara u našim (nepostojećim) organima za disanje.

Sve mi se to činilo veoma poznatim. Gledali smo mene - mene kao dete - pre mnogo decenija.

Osetio sam kako drhtim, što nikako nije bilo usled hladnog vazduha. Dečak Robinet Brodhed je na klupi u parku, zguren da bi se zagrejao. To se zvalo parkom. U stvari, bila je to veoma bedna prevara. Da su stvari stajale drukčije, bilo bi čak veoma živopisno, jer iza deteta-mene uzduzale su se planine Vajominga. Ali ne, nisu bile lepe. Bile su to zadimljene, sive gromade u zagađenom vazduhu. Čestice ugljovodonika koje su lebdele u njemu mogle su se videti i golim okom, a grane svakog zakržljalog drveta bile su prekrivene debelim slojem čađi i prljavštine. Ja - dete koje sam bio ja - bilo je obučeno u skladu sa klimom, koja je bila opaka: čovek je morao da navuče tri džempera, veže šal, navuče rukavice na ruke i pletenu kapu preko ušiju. Iz nosa mi je curelo. Čitao sam knjigu. Radio sam - šta? Oh, možda sam imao deset godina; i kašljucao sam dok sam čitao.

"Sećaš li se, Robine, dragi? Ovo su zlatni dani tvoje mladosti", reče Esi, stojeći onako nevidljiva pored mene.

"Zlatni dani moje mladosti", zarežah besmisleno. "Opet si njuškala po mojom memorijama", optužih je - ali bez istinskog gneva, jer mi smo oboje, naravno, još mnogo pre toga i mnogo potpunije prodrli jedno drugom u uskladištena sećanja.

"Ali samo pogledaj, Robine, dragi", nastavi ona. "Gledaj kako je to stvarno bilo."

Gledao sam i da mi se ne kaže. Nisam bio u stanju da skrenem pogled. I bez ikakvih teškoća sam, takođe, odmah prepoznao o čemu je reč. Bio sam u Rudnicima hrane, gde sam proveo sve svoje detinjstvo: u rudnicima škriljca u Vajomingu, gde se vadio kamen i pekao dok ne nastanu keratogeni, a onda su se tim ugljem hranile gljivice kvasca i bakterije da bi proizvele jednoćelijske belančevine kojima se hranio najveći deo pregladnelog i previše razmnoženog ljudskog roda. U tim rudarskim gradićima doživotno niste bili u stanju da sperete sa sebe miris ulja, a to doživotno obično i nije dugo trajalo.

"Pa, dobro", dodao sam, "nikada nisam ni rekao da je u ono vreme bilo bolje."

"Tačno, Robine!" pobedonosno uzviknu Esi. "Zlatno doba tvoje mladosti bilo je izrazito loše. Mnogo gore nego sada, zar ne? Sada više nijedno dete ne mora da raste udišući odvratni vazduh pun ugljovodonika, niti da umre zato što ne može da mu se plati odgovarajuće lečenje."

"Oh da, istina je to što kažeš", rekao sam, "ali ipak..."

"Sačekaj još nešto da vidiš. Koju ti to ono knjigu čitaš? Rekla bih da nisu ni Haklberi Fin ni Mala sirena."

Zagledao sam se malo bolje da pomognem Esi, i tada sam, preneražen, ugledao naslov.

Bila je u pravu. Nije to bila nikakva dečija knjiga. Bila su to Uputstva za korisnike programa zdravstvenog osiguranja i jasno sam se setio kako sam ih prokrijumčario iz kuće kad majka nije videla, da bih mogao da saznam kakva nam se to katastrofa približava.

"Mama je bila bolesna", zajecao sam. "Nismo imali dovoljno uplaćenog osiguranja za oboje, i ona... ona je..."

"Ona je odložila svoju operaciju da bi ti mogao biti izlečen, Robine", tiho potvrdi Esi. "Da, ali to je bilo kasnije. Ovom prilikom još nije bilo to. Ovde su tebi bili potrebni bolja ishrana i vitaminski dodaci, a niste imali dovoljno novca."

Počelo je da mi biva sve mučnije. "Pogledaj mi kutnjake", rekoh.

"Nije bilo novaca ni da se poprave, Robine. Vrlo ružno doba za decu, tačno?"

"I tako ti izigravaš duha svih minulih Božića", rekoh, pokušavajući da smanjim napetost tako što ću je zbuniti citatima koje neće razumeti.

Ali kad su vam na raspolaganju gigabitski izvori informacija, onda ste u stanju da mnogo štošta razumete. "Ne, a ni ti nisi Skrud", dobaci mi ona, "ipak, razmisli malo. U tim vremenima, koja baš i nisu bila tako davna, Zemlja je bila prenaseljenja. Izgladnela. Puna sukoba i gneva. Terorista, Robine. Sećaš li se tog nasilja i besmislenog ubijanja?"

"Sećam se svega."

"Naravno. A sada, šta se dogodilo, Robine? Reći ću ti. Ti si se pojavio. Ti i stotine takvih, ludih, očajnih vasionskih istraživača na hiči-brodovima sa Kapije. Pronašli ste tehnologiju Hičija i doneli je na Zemlju. Pronašli divne nove planete za naseljavanje - nešto kao otkriće Amerike, samo hiljadu puta veće - i pronašli ste način da se ljudi tamo presele. Sad više na Zemlji nema prenaseljenih mesta, Robine. Ljudi su otišli na druga mesta, izgradili bolje gradove. Čak nisu morali ni da naškode Zemlji da bi to uradili! Vazduh nije uništen benzinskim motorima i raketnim mlaznjacima; koristimo petlje da bismo stigli u orbitu, a odatle, bilo gde! Niko više nije toliko siromašan da ne može platiti lečenje, Robine. Čak i presađivanje organa - a organi se prave od UVKA materijala, tako da više ne moraš da čekaš da bi neko umro da sa njegovog leša ugrabiš polovne delove. Jesam li u pravu, Robine? Fabrika hrane Hičija sada proizvodi organe; a sve su to novine u čijem si nastajanju i ti imao velikog udela. Život u telesnom obličju smo produžili za mnogo decenija, provedenih u dobrom zdravlju; a potom se umovi transkribuju, ovako kao naši, da bi živeli još mnogo duže - što je, opet, jedna novina koju si ti delimično finansirao i ja sama delimično doprinela da nastane, tako da ni smrt više nije kraj svega. Zar ti tu ne vidiš nikakav boljitak? Ne zbog toga što ga nema! Već zbog toga što matori i namrgođeni Robinet Brodhed cepidlački zagleda ovu raskošnu gozbu na svačijem tanjiru i vidi samo ono što će biti krajnji proizvod - naime, govna."

"Ali", usprotivih se tvrdoglavo, "još su tu Neprijatelji."

Esi prsnu u smeh. Izgleda da joj je zaista bilo smešno. Slika nestade. Opet smo bili u Vretenu, i ona se nagnu preko stola, da me poljubi u obraz.

"Neprijatelji", reče mi s ljubavlju. "Oh, da, Robine, srce moje. Neprijatelji su ona jedna prokleta stvar za drugom, kako ti kažeš. Ali i s njima ćemo kao i sa svim ostalim. Sređivaćemo te proklete stvari jednu po jednu. A sada da se vratimo onom važnom poslu što smo ga započeli: zaigrajmo!"



Čarobna žena, ta moja Esi. Pa, bila Stvarna ili ne.

I bila je potpuno u pravu; sve što je rekla bilo je logički neoborivo, i ja sam se povinovao logici. Ne mogu reći da sam se zaista razveselio, ali novokain je, bar, umirio bol - ma šta da je taj bol u stvari bio - tako da sam mogao da obavljam sve kretnje čoveka koji se lepo zabavlja. Tako sam i činio. Plesao sam. Učestvovao u svemu što se dešavalo na prijemu. Kružio sam od jedne grupice uskladištenih starih prijatelja do druge, i pridružio se Esi i još nekolicini u Plavom paklu. Jedna grupa je polako igrala na podijumu uz muziku koju mi ostali nismo čuli - Džulio Kasata je bio jedan od njih, krećući se poput zombija sa ljupkom malom Japankom u naručju. Izgleda da igračima nije zasmetalo kada smo stali da pevamo stare pesme. Pevao sam zajedno sa ostalima, čak i kada su prešli na ruske balade o trolejbusima i putu za Smolensk - nije marilo što ne znam reči, kao što sam već rekao, kada živite u gigabitskom prostoru onda saznate sve što želite, u trenutku kada to poželite... a da ja slučajno i nisam, Albert Ajnštajn bi se sigurno pojavio i rekao mi.

Osetih kako me je kucnuo po ramenu, dok smo svi stajali oslonjeni na starinski klavir, i popdigavši pogled, ugledao sam njegovo nasmejano lice. "Imaš veoma dobar glas, Robine", polaskao mi je, "i već si sasvim tečno naučio da govoriš ruski."

"Hajde i ti s nama", pozvah ga.

"Mislim da neću", odvrati on. "Robine? Nešto se dogodilo. Sve radio-komunikacione linije su se prekinule pre hiljadu pet stotina milisekundi."

"Oh?" Nisam odmah shvatio šta mi govori. A onda sam progutao knedlu i uzviknuo: "Oh! To se još nikad nije desilo!"

"Nije, Robine. Došao sam ovamo zato što sam mislio da bi možda general Kasata znao nešto o tome." Bacio je pogled u pravcu Kasate i njegove dame koji su polako i bez određenog cilja šetali unaokolo.

"Da ga pitamo?"

Albert se namršti, razmišljajući, i pre nego što je stigao da odgovori, Esi napusti raspevano društvo i priđe nam. "Šta je sad?" ljutito zapita, i kad joj je Albert objasnio, bila je iskreno zaprepašćena. "Nije moguće da je kvar! Ima mnogo nezavisnih linija, i sve su višestruko redudantne!"

"Ni ja ne mislim da je u pitanju kvar, gospođo Brodhed", saglasi se Albert.

"Pa, šta je onda?" zapita ona. "Opet neka USPMU glupost?"

"Nema sumnje da je u pitanju naređenje USPMU, ali to naređenje je, mislim, bilo izdato zbog nečega što se moralo dogoditi na Zemlji. Ne mogu da pogodim šta bi to moglo biti."



[Edit by Ace_Ventura: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

9. Na Mureji



Gotovo svi putnici na izbegličkom letu sa Stražarskog točka bili su deca, i plakala su celim putem. Malo su se osokolili kad su stigli u Zemljinu orbitu, ali ne mnogo. Šatl-letelice u petlji sjatiše se da ih prihvate i obesiše se o transportni brod, kao prasići kad sisaju krmaču.

Deca su imala zlu sreću da je prvi brod koji je stigao do njih pripadao USPMU. Bio je krcat stručnjacima za kontrašpijunažu.

Zahvaljujući tome, sledećih nekoliko sati deci nije bilo nimalo lako. Analitičari USPU su ih 'ispitivali', uporno ponavljajući uvek ista pitanja u nadi da će pribaviti neki novi podatak koji bi im mogao biti od pomoći kod odlučivanja koliko je 'lažna uzbuna' zaista bila lažna.

Prirodno, nijedno od dece nije im moglo dati takvo obaveštenje. Trajalo je dugo dok se agenti USPMU nisu konačno uverili u to, ali, na kraju, i nevoljno, ipak su dozvolili ljubaznijim ljudima i programima da preuzmu brigu o deci.

Nova smena je bila zadužena da pronađe na Zemlji smeštaj za decu. Za neku decu bilo je lako, jer su već imala rođake na Zemlji. Ostala su bila raspoređena po školama po čitavoj planeti.

Kijavko, Harold i Oniko našli su mesto među poslednjima. Rešili su da budu zajedno delom iz prijateljstva, ali još više zbog toga što nijedno od njih nije znalo francuski ili ruski, što je značilo da škole u Parizu i Lenjingradu ne mogu doći u obzir, a uz to nijedno od njih nije se još osećalo spremnim da se upusti u vrevu velegrada. Tako su iz kombinacije ispali i Sidnej, Njujork i Čikago, i kada je program za smeštaj našao mesto za svu ostalu decu, ovo troje još je bilo neraspoređeno.

"Volela bih da bude neko toplo mestašce, i ne mnogo daleko od Japana", izjavi Oniko. Kijavko, pošto je ionako morao da odustane od nade da će naći neku koloniju Hičija koja bi ga prihvatila, pridružio se njenom zahtevu.

Program za smeštaj vodila je jedna vaspitačica, srednjih godina, svetlih očiju, tiha glasa. Iako je imala ljudski oblik, Kijavko je osetio da iz nje izbija dobrota. Zagledala se u ekran svoga monitora - koji nije postojao, isto kao ni ona - u magnovenju kao da nije mogla da pročita šta na njemu piše, a onda se zadovoljno nasmešila Kijavku.

"Imam tri prazna mesta na Mureji, Sternatutore. To je veoma blizu Tahitija."

"Hvala", učtivo odgovori Kijavko, gledajući i ne prepoznavajući mapu koju mu je pokazala. Ime ostrva mu ništa nije značilo. Jedna ljudska naseobina bila je ista kao i druga, jer sve su bile podjednako, i veoma, drukčije od svega što je poznavao jedan hiči-dečak. Ali Harold, koji se uz malo durenja pomirio sa činjenicom da neće odmah moći da ga odvedu na planetu Pegi, povika iza njegovih leđa:

"Hej, burazeru! I ja sam s vama, hoćeš? I ako bude lepo, možda ćeš moći i da ga kupiš, kao što si rekla, Oniko!"



Šatl ih je spustio, truckajući se u vazdušnom omotaču, kroz petlju do Nove Gvineje. Onda je došlo najrazvučenije putovanje, stratosferskim mlaznjakom do aerodroma Faa-Faa-Faa, u Papitiju. Upraviteljica škole je ukazala pridošlicama posebnu čast, jer ih je lično dočekala i prevezla čamcem na susedno ostrvo. "Vidi ono tamo!", rekla je, držeći Oniko za ruku dok su se deca grčevito držala za sedišta otvorenog čamca za lov na kitove koji je jurio na inercijski pogon. "Tik iza onog rta, u zalivu, vidiš li one bele kućice na obali? One što im se s jedne strane nalazi povrtnjak zasejan tarom, a s druge strane plantaže papaje? To je vaša škola."

Nije pomenula druge, sumornije zgrade, koje su bile malo više u planini. Harold je bio isuviše zauzet povraćajući preko ivice čamca da bi pitao za njih, Kijavko izvan sebe od nostalgije, bez plakanja, za dalekim jezgrom, a Oniko isuviše omamljena strahovitom silom teže na Zemlji, da bi mogli da reaguju na bilo šta.

Za Oniko je sve to bilo bolno, ako već ne i opasno po zdravlje. Bila je prosto smrvljena. Na Zemlji njeno mršavo telašce nije bilo teže od trideset kilograma, ali i to je bilo dvadesetak više nego što su njeni neizvežbani mišići i kosti ikada morali da nose.

Svim malim izbeglicama bila je neophodna priprema za Zemljinu težu, pošto su proveli neko vreme na Stražarskom točku. Sve vreme dugog leta do Zemlje dobijali su za piće stvari prepune kalcijuma, kao mleko, vruće čokoladno mleko i, najneobičnije od svega, 'supu od sira', i morali su tri sata dnevno da vežbaju na točku i raznim mašinama sa oprugama. Za većinu dece to je bila samo mera predostrožnosti. Za Oniko to je bila jedina mogućnost da izbegne da joj se polome kosti. Lekarski programi su za nju napravili specijalni raspored, i ona je provodila sate i sate na stolu gde joj je zujeći sonar jačao kosti, a električni impulsi nagonili svaki mišić da joj se grči i trza. Kad su se približili orbiti robotolekar joj je umirujuće rekao da je sasvim dobro nadoknadila manjak kalcijuma. Trebalo bi da ne brine da će polomiti neku kost - naravno, ako malo pripazi, koristi štap kad hoda i ne skače sa bilo kakve visine. Ali ako su joj kosti i bile ojačane da podnesu teške napore, ni približno toliko nije bilo urađeno s njenim mišićima. Zamarala se pri svakom koraku. Svaki put kad ustane bolelo je. I zato joj je od svih egzotičnih stvari u prvim danima provedenim u Pripremnoj školi Zapadne Polinezije najviše zadovoljstva pričinjavao zaliv.

Doduše, voda nije bila samo izvor zadovoljstva, već i straha. Ispod tih ljupkih, zelenih talasića krila su se živa bića! Ali ona je prihvatila tvrdnju robotovaspitača da je nijedno od njih ne može povrediti, i kada bi se zagnjurila u mlaku, preslanu vodu zaliva, kosti joj nisu trpele gotovo nikakvo opterećenje. Stoga, kad god bi ulučila priliku blaženo bi se brčkala po njoj. Ujutro, pre časova, za vreme odmora, čak i kad se smrkne i kad joj (takođe čudesni i strašni) 'Mesec' osvetli namreškanu površinu vode.

Kijavku se more nije činilo ni naročito uzbudljivo niti, uopšte, zabavno. Viđao je on mora i na svojoj planeti, u jezgru. Zašto i ne bi? Nisu ih smatrali naročito podesnim za odmor i osveženje, jer Hiči ne plivaju. Kosti i mišići ne mogu dobro da se održe na vodi bez pozamašnog masnog omotača, a debeli Hiči ne postoje. I zato, tek da Oniko pravi društvo, popustio bi ponekad iskušenju da se provoza u gumenom čamcu. Ali zaista retko bi dozvolio sebi da uđe u vodu dublju od svoje visine.

Harold se, u početku, na Mureji osećao kao kod kuće.

Zemlja je bila veoma slična planeti Pegi, kako je objasnio svojim drugovima iz razreda. Ne, ispravio ga je pri tom jedan od tih drugova, obrnutim redom; planeta Pegi je veoma slična Zemlji. U stvari, tako je i bilo. Baš zbog te sličnosti ljudi su bili tako spremni da se nasele na njoj, nekada, kada je plodnost ljudskih tela nadmašila mogućnosti planete da ih sve nosi. Dobro, možda je i tako, složio se Harold, ali svaka budala može već na prvi pogled da se uveri da je planeta Pegi bolja.

Harold je bio razočaran, da ne kažemo besan, kad su ostala deca ispoljila da ih nimalo ne interesuje da to čuju od njega.

Sva tri deteta sa Točka bila su u podjednako nezgodnoj situaciji. Bili su stranci. Poslednje pridošlice u školi, upisane kada je školska godina već daleko odmakla. Prijateljske i ostale veze već su odavno bile uspostavljene. Naravno, upraviteljica je zamolila sve đake da budu posebno učtivi i puni obzira prema malim beskućnicima iz međugalaktičkog prostora. Đaci su to i činili, izvesno vreme. Ali ne za dugo. Pošto su im postavili pitanja (Jeste li već videli nekog Neprijatelje? Kada će da izađu?) i zapazili da na njih ne dobijaju zadovoljavajuće odgovore, moćne uzajamne veze između cimera i igrača u istom timu opet su se stegle i izgurale ih napolje. Ni ružno, ni nasilnički. Ali napolje.

Oniko i Kijavko su bili u još gorem položaju. Kijavko je bio jedini Hiči u školi, a Oniko jedino dete vaspitano na način Hičija. Najprostije rečeno, isuviše su se razlikovali od ostalih da bi se mogli lako sprijateljiti sa njima. Harold u početku nije imao takve probleme. On je sam sebi bio jedini problem. Zagledao se u veličanstveni središnji planinski vrh na Mureji i podrugivao se: "I vi to zovete planinom? Na planeti Pegi postoji vrh visok četrnaest kilometara!" Posmatrao bi slike Njujork Sitija i Brazilije, i prezrivo bi prokomentarisao da na planeti Pegi ljudi čiste svoje gradove. Nakon što se na času istorije umetnosti raspravljalo o Velikom kineskom zidu, čulo se kako Harold za vreme odmora govori da na planeti Pegi, hvala Bogu, ljudi nisu toliko glupi da čuvaju stare otpatke. Pošto je u školi bilo đaka iz Katmandua, Njujorka, Brazilije, Beidžinga, Napulja, Haroldov prezir prema njihovim lokalnim turističkim znamenitostima nije baš doprineo da ga zavole. Robotovaspitači su ih molili da pokažu malo dobre volje, ali đaci nisu osećali obavezu da ih poslušaju.

Na kraju je Harold postao još veći stranac u školi nego Oniko ili Kijavko. Njih dvoje su vredno učili. Kad su imali slobodnog vremena provodili su ga u datotekama, učeći čak i ono što nisu morali. Oboje su ubrzo postali najbolji đaci u svojim razredima, i Harold koji se mučio samo da bi održao pristojni prosek od C+, počeo je da im zavidi. Jednoga dana, dok je robotonastavnik delio po razredu ocenjene testove, sijalica iznad Haroldove glave se upali i on skoči sa stolice i povika: "Nastavniče! Nije pošteno. Ovo dvoje uvek imaju bolje ocene zato što podvaljuju!"

"Polako, Harolde", strogo reče robotonastavnik - bio je poslednji čas toga dana, i svi đaci su postajali nemirni, čak i nervozni. "Ne misliš valjda da Sternatutor i Oniko podvaljuju!"

"A kako bi ste vi to nazvali? Stalno nose sa sobom one vrećice sa bazama podataka i koriste ih. Video sam ih kad su to radili!"

"Slušaj, Harolde", strogo reče robotonastavnik, "ti znaš da Sternatutor, kao svi Hiči, iz zdravstvenih razloga mora uvek da ima uz sebe izvor niskofrekventnog talasnog zračenja..."

"Ali Oniko ne mora!"

Robotonastavnik zavrte glavom. "Ne smeš da upotrebljavaš reči poput 'podvaljivanja' samo zato što neki đak nosi na sebi svoj lični sistem za skladištenje i ponovno pronalaženje podataka. Ti imaš svoju vlastitu konzolu na klupi, zar ne? A sada, molim te, vrati se na svoje mesto, da bismo mogli da objasnimo domaći zadatak iz konceptualizacije."

Istog popodneva, dole u zalivu, Harold je sav ukrućen sedeo na plaži punoj ljuštura školjki, dok se Oniko brčkala u plićaku, a Kijavko kopao pesak da nađe komadiće korala. "Žao mi je što si nas omrznuo", odjednom se oglasi Kijavko.

"Šta to govoriš? Pa, mi smo prijatelji! Naravno da vas volim", slaga žurno Harold.

"Ne, ne mislim da nas voliš", javi se i Oniko, koja je bila samo dva metra udaljena od njih. "Zašto, Harolde? Jesam li ti ikada nanela neko zlo?"

"Nisi, ali ti su ljudsko biće. Zašto se onda ponašaš kao Hiči?"

"Šta ima lošeg u ponašanju Hičija?" upita Kijavko, šišteći od ljutine.

"Paaa", odgovori Harold razložno, "sigurno da ne možeš iz te kože, ali vi ste takve kukavice, znaš. Pobegli ste i sakrili se od Neprijatelja. Nije da vas krivim", dodade on, iako je sav njegov izgled govorio da ih veoma mnogo okrivljuje, "jer i moj otac kaže da su Hiči po prirodi 'modri'."

"Ja sam baš smeđ", ponosito izjavi Kijavko; boja kože je bila počela da mu se menja, što je bio znak da sazreva.

"Ne mislim na kožu. Hoću da kažem modri od straha. To je zato što niste toliko polno moćni kao mi, ljudi."

Oniko se, pljuskajući, primače da bolje čuje, žmirkajući jer joj je voda ulazila u oči. "Ovako nešto još nikada nisam čula!" pobuni se ona.

"U pitanju je biologija", objasni Harold. "Tata mi je sve objasnio. Ljudska bića su polno najmoćnija u Galaksiji, zato su tako hrabra i pametna. Pogledaj, na primer, neku nižu životinju, recimo lava, ili gorilu, ili vuka..."

"Nijednu od tih nisam nikada videla ..."

"Nisi, ali videla si ih valjda na slici, zar ne? A ti Kijavko? Dobro. Jesi li ikada video ženku gorile sa sisama kao u devojke?" Uhvatio je Kijavkov pogled na Onikine ravne grudi i ljutito dodao: "Oh, zaboga, pa ne mislim sada. Mislim kad odrastete. Žene ljudskog roda imaju velike sise sve vreme, ne samo kad doje bebe, kao te glupe životnje. Žene ljudskog roda mogu, da znate, polno da opšte sve vreme, ne samo jedanput godišnje ili nešto slično. To objašnjava sve, je li vam jasno? Na taj način nas je evolucija učinila boljim, jer naše žene mogu da nateraju muškarce da sve vreme ostanu uz njih. Eto, tako je počela civilizacija, recimo pre nekoliko stotina hiljada godina."

Oniko s mukom poče da izlazi iz vode, mršteći se. Nastojeći da sledi Haroldov način zaključivanja, ona upita: "Kakve to ima veze sa hrabrošću?"

"Pa, baš zbog nje su ljudska bića toliko uspela! Tata mi je sve objasnio. Očevi su ostajali uz žene sve vreme zato što su želeli da, recimo, vode ljubav, vidite? I tako su oni počeli da dobavljaju hranu i sve ostalo, a majke su zato mogle bolje da odgajaju decu. Kod Hičija toga nema."

"Moji roditelji su uvek zajedno", napeto odvrati Kijavko. Još nije bio načisto da li treba da se naljuti na Harolda, ali njegovi argumenti su ga zbunjivali.

"Možda zato što su počeli da nas podražavaju", sumnjičavo odvrati Harold, a Kijavko se zamisli, jer je odnekud imao osećaj da je to možda tačno. Znao je da u jezgru Hiči žive u većim zajednicama, ne u najužoj porodici. "U svakom slučaju oni, ovaj, polno ne opšte sve vreme, onako kao moji mama i tata, zar ne?"

"Sigurno da ne opšte!" povika Kijavko, duboko sablažnjen. Žene Hičija vode ljubav samo kada za njih nastupi biološki pogodno vreme za to. Otac mu je to još davno objasnio. Ženino telo joj samo kaže kad je vreme, a onda ona kaže muškarcu - na neki način - izgleda da za to nisu potrebne reči, ali Bremsštralung je u tom delu priče postao odjednom dosta nejasan.

"Vidiš li, dakle?" pobedonosno uzviknu Harold. "A muškarci ljudskog roda, upravo zbog toga stalno nastoje da se istaknu pred svojim devojkama! U starim vremenima možda su to činili lovom, ili ratovanjem sa nekim drugim plemenom. Sada rade druge stvari, igraju fudbal ili prave naučna otkrića - ili idu u ekspedicije, shvataš li? Zato smo mi hrabriji."

"Moj tata mi je rekao da se deda strahovito plašio kada je otišao sa Kapije", javi se Oniko sumnjičavo, trljajući se peškirom.

Harold sleže ramenima. "Uvek ima pojedinačnih izuzetaka."

"A išle su i žene. Na artefaktu je bilo gotovo isto toliko žena koliko i muškaraca."

"Zaboga, Oniko", očajnički uzdahnu Harold, "ja ti govorim o jednoj opštoj zakonitosti, a ne o pojedinačnim slučajevima. Uostalom, ti ni ne znaš kakav je svet ljudi, jer nikada nisi ni živela na nekom od njih, kao što je planeta Pegi."

Oniko se s mukom uspravi uz svoju štaku. "Mislim da ni na Zemlji nije baš sve sasvim tako, Harolde."

"Ama, jeste. Zar ti nisam upravo rekao?"

"Ne, mislim da nisi bio u pravu. Ja sam i sama nešto malo istraživala od kada smo ovde. Kijavko? Dodaj mi moju vrećicu; čini mi se da sam to zapisala u svoj dnevnik."

Opasala je vrećicu i sagnula se prema njoj. Zatim, uspravljajući se na jedvite jade, ona objavi: "Tako je, bila sam u pravu. Slušajte: zastareli način življenja u najužoj porodici sve je ređi na Zemlji. Mnogi brakovi su bez potomstva. U brakovima sa decom najčešće su oba roditelja zaposlena; takođe se sve više povećava broj porodica sa samo jednim roditeljem. Kao što vidiš, nije baš sve onako kako kažeš, Harolde."

Harold samo prezrivo šmrknu. "Samo mali klinci pišu dnevnike", reče on. "Kad si počela?"

Ona ga zamišljeno pogleda. "Ne sećam se tačno. Još dok smo bili na Točku."

"Hej, pa i ja vodim dnevnik", uzviknu Kijavko. "Pretpostavljam da si mi ti rekla, pa sam ja onda zaključio da je to dobra ideja."

Oniko se namršti. "A meni se čini da si ti meni prvi rekao." Onda napravi grimasu. "Ali ovoga časa bih želela samo da se što pre vratim u spavaonicu, da bih mogla malo da prilegnem pre večere, molim vas."



Osećam potrebu da vam se izvinim zato što sam vas toliko mnogo potezao gore-dole po vremenu (iako ni blizu onoliko koliko ću tek to činiti, na žalost). Mislim da bi bio red da okvir događaja koji će uslediti vremenski malo bolje odredim. Dakle, nisu se odigravali za vreme dok smo Esi i ja bili na Točku, već mnogo miliona milisekundi ranije. U vreme kad smo Esi i ja tek počinjali da razgovaramo da li da idemo na Rinklrok, na proslavu stogodišnjice, ili da ne idemo, i kad mi je život još izgledao miran i udoban. Nisam ni slutio šta se sprema.

Naravno, ni deca nisu naslućivala šta se sprema. Gledala su svoja posla, a posao im je bio da budu deca. Kada je, po običaju koji je vladao u školi, Kijavko otišao na svoj prvi od redovnih petnaestodnevnih pregleda, robotolekar je bio zadovoljan što ga vidi; nije često dobijao priliku da pregleda zdravog Hičija, sa njegovim dvostrukim srcem, unutrašnjim organima takoreći bez sala, i žilavom muskulaturom. "Sve je to po normativima", reče on, s odobravanjem razgledajući rezultate pregleda na monitorima. "Jedino izgleda da ne spavaš baš najbolje, Kijavko."

"Ponekad mi se dešava da teško zaspim", nevoljno odgovori Kijavko. "A onda sanjam..."

"Oh?" Robotolekar je uzeo na sebe oblik mladog čoveka i zatražio, uz umirujući smešak: "Pričaj mi o tome."

Kijavko je oklevao. Najzad reče, nekako preko volje: "Pa, znate, nemam čaurasti ležaj."

"A tako", reče program. Kijavko je čekao da nastavi. Nije hteo ovom mašinskom programu da objašnjava kako je malom Hičiju kad mora da zaspi na postelji, i ništa ne može da navuče preko glave sem čaršava. Hiči spavaju umotani sa svih strana, najradije nekim toplim, mekim, grudvastim materijalom, tako da mogu potpuno da se ukopaju u njega; to je bio jedini pravi način da se spava, i nisu ga mogla zameniti ćebad ili čaršavi. Koliko je otac bio u pravu, onda kad mu je zabranio da spava u postelji, čežnjivo pomisli Kijavko.

Nije morao da se upušta u pojedinosti. Baze podataka robotolekara već su mu sve objasnile. "Naručio sam ti čaurasti ležaj", blagonaklono mu saopšti program. "A sada da pređemo na te tvoje snove ..."

"Molim?" ojađeno upita Kijavko. Nije želeo da priča o tim snovima. Nikada nije ni sa kim progovorio o tome, čak ni sa Oniko; čak nije voleo ni da ih se seti kad se probudi.

"Dakle? Šta sanjaš?"

Kijavko je odugovlačio sa odgovorom. Šta sanja? Šta ne sanja! "Sanjam svoje roditelje", započe on, "i našu kuću. Mislim na našu istinsku kuću, tamo u jezgru..."

"Naravno", smešeći se odobri robotolekar.

"A onda, imam i druge snove. Drukčije..." Kijavko zastade za trenutak, razmišljajući. "Plašim se od njih. Oni... eto, ponekad sanjam te bube. Čitave oblake buba. Roje se, lete, trepere..." (obleću ga i zavlače mu se u odeću, usta, pod kožu, bodu ga, ali to ga ne boli...) "One su kao svici", završi , obuzet drhtavicom.

"Jesi li ikad video živog svica?" strpljivo ga upita program.

"Nisam. Samo na slikama. Na njih sam mislio."

"Svici ne ujedaju, Kijavko", skrenu mu pažnju robotolekar. "A ujedi onih insekata koji to čine izazivaju svrab i bol. Osećaš li nešto od toga?"

"Ne. Ništa nalik na to... bar, ne u pravom smislu", ispravi se Kijavko. "Ali, osećam nekakav, ne znam kako da kažem, kao svrab u glavi. Hoću da kažem, nešto što me tera - ne znam - prosto, tera me da učim."

"Šta da učiš, Kijavko?"

"Pa, svašta", odgovori dečak nekako nelagodno. Kijavko je bio svestan da ne ume da opiše to što sanja. Šta drugo možete, kad pokušate san da pretočite u reči? Snovi su bili meki, nestvarni i bezoblični. Reči, pak, čvrste i snažne. Jezik Osećanja Hičija bolje bi odgovarao, ali program je izabrao da govori na engleskom, a Kijavko je bio isuviše učtiv da bi se požalio.

Ali program potvrdi glavom da ga je razumeo. "Da, da, Kijavko", ljubazno mu reče, "takvi snovi su simbolični. Možda predstavljaju tvoje savršeno normalno detinje interesovanje za seksualnost tvojih roditelja. Možda se odnose na traume koje si doživeo. Možda nisi još svestan toga Kijavko, ali ti si za poslednjih nekoliko nedelja preživeo više stresnih situacija nego što većina odraslih doživi za nekoliko godina."

"Oh", reče Kijavko. U stvari, on je i te kako bio svestan toga.

"Takođe", uzdahnu program, "postoji, u poslednje vreme, još jedno opšte osećanje strepnje. Ne strepe samo deca. Odrasli, i ljudi i Hiči, čak i montirani umovi; svi bez razlike. Ti, naravno, shvataš da mislim na Neprijatelje."

"Zaista su strašni", složi se Kijavko.

"Pogotovo jednom osetljivom detetu, koje je čak i samo donekle iskusilo tu vrstu opšteg straha, iako neosnovanog - reklo bi se - na Stražarskom točku." Robotolekar se nakašlja, pokazujući da se sprema da promeni temu. "A sada, pričaj mi o tim svojim dnevnicima?" Sav je sijao od ljubaznosti.

Kijavko tiho siknu, a onda se prilagodi novom kursu. "Pomažu mi da ne čeznem mnogo za kućom", reče on, ne zato što je to bila istina - nisu mu pomagali - već zato što je Kijavko naučio ono što svako dete, ljudsko ili hičijevsko, kad-tad nauči: kada ti odrasli postavljaju teška pitanja, daj im lake odgovore, one koje očekuju od tebe.

"Odlična terapija", klimnu robotolekar. "Ali čemu onolike pojedinosti, Kijavko? Onolike stranice ispunjene podacima! Čovek bi pomislio da prikupljaš materijal za neku enciklopediju. Zar ti se ne čini da bi trebalo da manje vremena provodiš na tim stvarima, a više u igranju sa drugovima iz razreda?"

"Trudiću se", obeća Kijavko, i kada ga je robotolekar najzad pustio da ode, nastavio je da ponavlja u sebi delove svoga dnevnika, celim putem do spavaonice. Obično su počinjali istom primedbom: "Ljudski programi nemaju pojma o hiči-deci."

Ali kada je opet nastavio da piše svoj dnevnik, nije ta rečenica bila ono što je uneo u njega.



Ne tiče me se šta Albert kaže, i dalje mi je žao Kijavka. I Oniko. I... oh, do đavola, žao mi je čak i Harolda Vrožeka. Harold zaista nije bio loše dete. Samo što nije dovoljno uvežbao ljubaznost.

Njih troje su i dalje provodili više vremena zajedno nego u društvu sa drugih tri stotine i nekoliko đaka, iako je Harold mrzeo to što Oniko i Kijavko uporno provode sate nad bazama podataka. "Zaboga", kukao je, "zar zaista hoćete da naučite sve što se naučiti može?"

"Dopada nam se", jednostavno je rekla Oniko. Harold raširi ruke, mireći se sa sudbinom. Ali onda poče polako da odlazi za njima u radne kabinete, i - pošto mu ništa bolje nije preostajalo - poče i on polako da uči. Na opšte iznenađenje, ocene stadoše da mu rastu.

Izuzev usamljenosti i neprijatnih snova, Kijavku se boravak u školi prilično dopao. Plaža je bila odlična, kad se već navikao na vodu; robotofiskulturnik je izmislio neku vrstu amova sa mešinama koje je Kijavko mogao da nosi, i on je ubrzo plivao uporedo sa najboljima. Časovi su bili zanimljivi. Sa drugim đacima se lepo slagao, ako već i nisu bili bliski prijatelji. A ostrvo je bilo prekrasno, iako puno neobičnih i katkad zabrinjavajućih stvari. Na primer, odmah iznad škole nalazio se pašnjak. Na njemu su pasli ogromni, rogati preživari. Kada je Kijavko potražio u bazama podataka video je da se zovu 'stoka', a kada je otkrio zbog čega se stoka uglavnom gaji, zgrozio se. Kijavko je sve prethodne četiri godine proveo na Stražarskom točku rešen da ne misli o najomiljenijem izvoru belančevina svojih školskih drugova. Sada se našao licem u lice sa mučućim, balegajućim izvorima pečenja i pljeskavica. Odvratno! Devedeset pet odsto Kijavkove ishrane, kao kod svih pravih Hičija, poticalo je od zaleđenih gasova kometa - ili od ma kojeg trenutno dostupnog izvora četiri osnovna elementa čovekove hrane - ugljenika, vodonika, kiseonika i azota. Dodajte još nekoliko elemenata u malenim količinama i UVKA hrana je mogla da se pretvori u šta god želite. Bila je jeftina. Bila je maksimalno hranljiva, pošto se izrađivala u skladu sa svim zahtevima telesne ishrane. I zbog nje se nije moralo ubijati ništa što oseća bol.

Polovina obroka u školi ionako su bili UVKA. Jedna Fabrika hrane plivala je u plićacima obližnjeg ostrva Tahiti, isisavajući svoje sirovine iz mora i vazduha. Ali ljudska deca, kao i odrasli ljudi, izgleda da su istinski uživala pri pomisli da krvavi 'bifteci' koje jedu potiču od živih životinja - iako ne baš od onih sa pašnjaka odmah iznad škole, jer su one bile nagradno krdo, namenjeno posebnim ciljevima.

O tim ciljevima nije razgovarao sa svojim školskim drugovima. Srećom po njega, jer gajenje životinja za jelo (kao što bi Kijavko u tom slučaju otkrio) nije ono najstrašnije za šta se mogu koristiti.

Drugog meseca Kijavkovog boravka na ostrvu Mureji, dogodile su se dve dobre stvari.

Prvo, stigao mu je čaurasti ležaj i bio postavljen u njegovu pregradu u spavaonici, tako da je od sada mogao da se ušuška u rastresite, sunđeraste grudve, lake za ukopavanje, i da preko glave navuče poklopac kad hoće da zaspi, kao svaki pravi Hiči. Drugovi iz spavaonice su ga zbog toga poprilično zadirkivali, ali Kijavko je sve mirno podneo. Ružni snovi su se ipak i dalje nastavili, ali sve zajedno je bilo daleko bolje od hladnih i negostoljubivih čaršava i ćebadi, sa kojima su se morala zadovoljiti jadna ljudska deca.

Drugo, upravnica škole je otkrila koliko je redovni medicinski program loše prilagođen hiči-detetu, i potrudila se da nabavi jedan pogodniji. Taj novi program uzeo je na sebe oblik prelepog, mladog hiči-muškarca, bakrenaste kože i dubokih očiju. Na vrhu glatke lobanje imao je gotovo centimetar dugačak čuperak dlaka, i ramena i vratne tetive su mu se ljubazno počele grčiti kad se pozdravio sa Kijavkom. Na prvi pogled mu se veoma dopao taj novi robotolekar, a kad je došlo vreme za naredni pregled, jedva je čekao da se sastane sa njim. Oniko je po rasporedu trebalo da ode na pregled u isto vreme. Kijavko joj je pažljivo pomogao da prođe kroz uzanu čekaonicu, iako je ona sad već umela sasvim dobro da se snađe uz pomoć štapa, i veselo je pozdravio robotosestru.

Na njihovo iznenađenje, robotosestra ih oboje uvede u istu sobu. Kijavkov mladi Hiči i Onikina sredovečna žena sedeli su za istim stolom, ispred kojeg su se nalazile dve stolice za decu.

"Hteli smo da razgovaramo sa vama zajedno", reče Onikina robotolekarka - na hiči-jeziku! - "zato što vi imate mnogo zajedničkog."

"Oboje sanjate iste snove", pridruži joj se hiči-prilika. "Majušne svetleće stvorove koji zuje oko vas, čak vas i ubadaju. Ali vam nikada ne nanose bol."

"I ti snovi se stalno ponavljaju", objasni ona ženska prilika.

"Tako je", prihvati Kijavko, gledajući u Oniko. Ona klimnu.

"I ni jedno ni drugo ne pokazujete mnogo interesovanja za sport", dodade žena. "Mogu da shvatim kad si ti u pitanju Oniko, jer još nisi dovoljno fizički ojačala za veće napore. Ali ti si, Sternatutore, u odličnoj kondiciji. Nijedno od vas čak ni ne gleda sportske programe na PV, je li tako? Ni fudbal, ni košarku, ni džaj alaj, baš ništa."

"Pa, ja mislim da su veoma dosadni", priznade Kijavko.

"Oslušni malo svoje vlastite reči, Sternatutore", reče hiči-robotolekar. "Da li ti to liči na desetogodišnje dete?"

"Zašto? Meni zvuči sasvim normalno", šmrknu Oniko. Žena klimnu.

"Da, možda po vašim merilima", reče ona. "Oboje se, izgleda, interesujete isključivo za one stvari za koje se interesuju odrasli. Pogledali smo u vaše zapise za skladištenje. Razumemo zbog čega je svako od vas dvoje provelo mnogo sati nastojeći da sazna sve što može o Neprijateljima. To bi, svakako, trebalo svi mi da uradimo - nema sumnje da nam je to znanje veoma važno! Ipak, veoma malo vaših školskih drugova izgleda pobuđeno da se bavi istom oblašću. Ali, Oniko, zbog čega tebe toliko interesuje prevoz brzinom većom od svetlosne?"

Ona je izgledala zbunjeno. "Pa, prosto, zanimljivo je, čini mi se. Zar nije svako zainteresovan za to?"

"Ne u toj meri, niti za vanzemaljska bića kao što su Sporaći, i Muljavci i Vudu Svinje."

"Ali oni su nekako zabavni", branila se Oniko.

"Da", reče hiči-robotolekar, preuzimajući reč. "A ono što tebe najviše interesuje, Sternatutore, takođe je, rekao bih, sasvim zabavno i veoma važno. Položaj baza i skladišta Hičija; istorija njihovih istraživanja vasione; principi na kojima se zasniva penetracija u crne rupe. Ali vidiš, Sternatutore, čak i savršeno normalna radoznalost dovedena do krajnosti može da bude .. Izvinite", iznenada reče, bacivši pogled na ženu ispred sebe. A žena se oglasi odjednom potpuno drukčijim tonom:

"Deco, počinje veoma važna emisija vesti. Upravnica škole želi da je vide svi đaci, i zato ćemo, da bismo je svima prikazali, pre vremena završiti ovaj razgovor." I njih dvoje se okrenuše, zajedno sa pokretnim stolicama, da bi videli zid iza svojih leđa. On se osvetli i postade nalik na treperavu, srebrnastu sumaglicu, koja se posetepno razbistri. Ukaza se lice jednog muškarca, ozbiljnog izraza, mnogo veće od prirodne veličine. Još dok se pojavljivao, čule su se reči:

"... i evo drugog dela dešifrovane poruke."

Lice zastade i poče da sluša jedan drugi glas čiji se zvor nije video i koji je govorio užurbano, ravnomerno, kao mašina. "Ukupan broj vrsta", govorio je glas, "koje trenutno postoje u Galaksiji i već su ovladale tehnologijom ili, bar, daju osnove za pretpostavku da će se razviti do tog stupnja, iznosi jedanaest. Od njih su samo tri ovladale međuzvezdanim letovima, a jedna od te tri koristi u te svrhe sisteme propulzije zasnovane na Ajnštajnovoj teoriji. Preostale dve potpuno će ovladati vasionskim letovima tokom sledećih nekoliko stoleća. Sve ostale su tek dostigle različite nivoe upotrebe alata."

Glas zaneme, a lice na ekranu, očiju suženih od zabrinutosti, nastavi izveštaj. "Celokupna poruka, kada se uspori na brzinu normalne čujnosti, traje približno devet sati. Samo neki njeni delovi su do sada presnimljeni radi proučavanja u uslovima stvarnog vremena. Međutim, da pomognemo onima koji su se upravo uključili u naš program - poruka je bila u obliku urgentnog prenosa. Izvor poruke još nije pronađen, ali se zna da je ubačena u prenosnu mrežu Zemljinih satelita i odatle usmerena u pravcu kugelblica, navodno sa Tokijskog tornja. Sve linije zemaljskog porekla koje vode do Tornja upravo se istražuju." Lice malo zastade, gledajući pogledom tvrdim kao čelik u publiku. "Naravno, zabranjeno je svako saobraćanje brzinom većom od brzine svetlosti u pravcu Stražarskog točka ili kugelblica, prema naredbi o vanrednom stanju koju je izdala Udružena Straža protiv Mučkih Ubica pre deset nedelja."

Neko kretanje pored Kijavka prenu ga iz posmatračkog zanosa koji je izazvala emisija. On se osvrnu. Oniko je bila ustala iz stolice i sada je hramala prema vratima.

"Izvinite", promuca Kijavko, i pođe za njom. U hodniku se Oniko nasloni na zid, jecajući.

"Šta ti je?" uplašeno je upita. "Pa, jeste... sigurno da je sve to strašno, ali možda je u pitanju samo neka tehnička greška, ili neki šaljivdžija, ili..."

"Oh, Kijavko", zapomagala je devojčica, "Zar ti nije jasno?"

On zinu da odgovori, ali ga ona preduhitri. "Ta poruka, znaš li odakle je? Iz mog dnevnika!"

10. Daleko u vremenu



Kasata je sanjivo plesao, vukući noge, dva koraka desno, dva levo, zatvorenih očiju, dok mu je na ramenu počivala glava male Japanke. Neverovatno! Izgledala je kao savršeno normalno i zdravorazumsko ljudsko biće, a ipak se privijala uz takvog čoveka! Zarežao sam: "Kasata, šta se, do đavola, događa?"

Pogledao me je nekako čudno, ne umem to drukčije da opišem. Pogled mu nije bio ni pun izvinjenja, ni oholosti. Najviše je ličilo na - ne znam - možda bi prava reč bila 'pogled osuđenog na smrt'. A to je sigurno i bio. Kada se vrati svom telesnom originalu čekalo ga je pogubljenje, i ništa drugo. Ali on je to oduvek znao, pa ipak nije tako gledao. Kao čovek koji čeka da padne sekira.

Učtivo je otpustio svoju partnerku, poljubio je u čelo i okrenuo se meni. "Hoćeš da razgovaraš sa mnom?"

"Tako je, proklet bio, ja ..."

Odveo me je u stranu. "Pa, i mogli bismo, zašto da ne?" uzdahnuo je, "ali nemoj ovde. I nemoj ni na tvom brodu. Hajdemo na neko lepo mesto. Negde gde bih mogao da uživam."

Upravo sam otvorio usta da mu kažem da je mene baš briga da li će on uživati ili neće, ali Albert me preteče: "Šta kažeš da to bude La Rue de la Paix, generale Kasata? Neka lepa baštica na levoj obali?"

"Nešto takvo bi mi baš odgovaralo", složi se Kasata... I evo, već smo se obreli tamo, sedeći oko metalnog stola na sunčanoj strani bulevara, pod prugastim suncobranom na kome je bila ispisana reklama za nekakav aperitiv, dok je kelner opasan belom keceljom čekao na naše narudžbine.

"Lepo si ovo izveo, Alberte", reče Kasata sa odobravanjem, ali meni je već bilo svega dosta.

"Prekini s tim foliranjem", prasnuh. "Zašto ste zabranili sve zemaljske radio-prenose?"

Kasata sa kelnerovog poslužavnika uze kampari sa sodom i zamišljeno ga pomirisa. "Ne znam", odgovori on, i dodade: "Za sada."

"Ali znaš zašto si stavio zabranu na moj brod!"

"To da, Robine. To je bila naredba."

"A zabranjivanje leta onom brodu iz jezgra?" ubaci Esi, ne čekajući da na nju dođe red - jer ja još ni izdaleka nisam bio završio sa Kasatom. On sleže ramenima. Esi je samo to i čekala. Dobacila mu je jedan ubilački pogled, a onda se okrenula meni. "I ti ćeš da poveruješ u to? Čak i Prstari Preci Hičija moraju od sada prvo da se prijave kod USPMU! A onda će oni da reše, pre nego što dozvole dalje prenošenje podataka, da li smo mi ostali dovoljno odrasli da ih saznamo!"

Kasata samo ponovi: "Naređenje". Onda malo bolje pogleda u Esi i reče pomirljivo: "To je samo obična formalnost, gospođo Brodhed."

"Glupa formalnost! Robine? Pošalji naredbu Institutu; ovi nekulturni pajaci ne zaslužuju da s njima dalje sarađujemo."

"Polako, čekajte malo", žurno upade Kasata, trudeći se koliko god je mogao da ostane ljubazan. "Ovo je mera vanrednog stanja. Kasnije, ubeđen sam, ako vi i Robinet budete zatražili ma kakva obaveštenja, neće biti ni najmanje teškoće - hoću da kažem, prave teškoće; ali njih treba da saslušaju stručnjaci USPMU pre nego što budu dostupne javnosti, to je bar očigledno."

"Ni najmanje 'očigledno'! Nema tu ničeg 'očiglednog'!" Okrenula se prema meni, sipajući vatru iz očiju. "Robine, kaži ovoj vojničini da nije u pitanju nikakva lična povlastica namenjena tebi ili meni, već informacije koje pripadaju svima bez razlike."

"Te informacije pripadaju svima bez razlike, Kasata", rekoh ja mirno.

Ali Esi nije htela da popusti. "Ama, reci mu, Robine!" Prasnula je tako žestoko da su se prolaznici na Rue de la Paix radoznalo osvrnuli prema našem stolu. Naravno, ni oni nisu bili stvarni, već samo deo dekora, ali kada Esi programira dekor, tu nema da nema. Jedna ljupka crnokosa ženica kao da je bila izuzetno privučena ka nama - više nego što bi se moglo očekivati od običnih kulisa. Pogledao sam je malo bolje, i otkrio da je to žena s kojom je Kasata plesao; očigledno je ostavio za sobom trag bacajući usput mrvice hleba, tako da je ona uspela da se ušunja u naš novi ambijent.

Krenuo sam, kud puklo da puklo. "Nemaš izbora. Vidi, Kasata, tu ne može biti reči o poverljivom materijalu koji treba čuvati od neprijatelja. Pa, ne postoje nikakvi neprijatelji, izuzev naravno Neprijatelja. Zar ti misliš da smo mi njihovi špijuni?"

"Pa sigurno da ne mislim", odgovori on nelagodno, nastojeći da nam se ne zameri. "Ali to su naredbe sa visokog nivoa."

"Mi spadamo u taj visoki nivo!"

On mi uzvrati slegnuvši ramenima sa izrazom ja-samo-radim-ono-što-su-mi-rekli. "Znam da spadate, samo..." On zastade, pošto je ugledao devojku na ivici skupine ljudi. Bez reči zavrte glavom; ona se nasmeši, posla mu poljubac rukom i nestade u gomili.

"Oprostite", reče on, "ono mi je prijateljica; dao sam joj znak da ne može da nam priđe. Šta si ono malopre rekao?"

"Prokleto dobro znaš šta sam rekao!" zarežah. I nastavio bih, ali Kasata iznenada promeni izraz lica.

Više me nije slušao. Lice mu se ukočilo. Oči su mu postale bezizrazne, kao da osluškuje nešto što mi ostali nismo mogli da čujemo.

To je zaista i činio; prepoznao sam taj pogled. Tako izgledaju uskladišteni kada primaju poruke na tajnom kanalu. Čak sam unapred znao šta će nam reći. Namrštio se, stresao se, još za trenutak je bludeo pogledom, a onda je to i rekao.

"Uh, do đavola", reče general Džulio Kasata.

Osetio sam kako se Esina ruka kradom zavlači pod moju. I ona je predosećala da će se nešto loše dogoditi. "Kaži nam!" zatražih.

On duboko uzdahnu. "Moram da se vratim u USPMU", reče nam. "Povezi me, hoćeš li?"

Ovoga puta je on iznenadio mene. Prvo što sam rekao bilo je samo: "Molim?" a onda sam se pribrao. "Ti vrlo brzo menjaš odluke, Kasata! Najpre mi kažeš da se sklonim s puta, onda mi zamrzneš brod..."

"Pusti to", nestrpljivo odgovori on. "Ovo sada je drugi par rukava. Moram što pre da stignem, a tvoj brod je najbrži. Hoćeš li da me povezeš?"

"Paaa... možda, ali... Ali šta..."

"Upravo su mi javili", objasni mi. "Prekid komunikacija nije bila vežba, već ozbiljna stvar. Mislim da Neprijatelji imaju bazu na Zemlji."



Ukrcavanje uskladištenog uma kao što je general Kasata (ili, kad smo već na toj temi, i ja) ne zahteva mnogo prostora. Sve što treba da ponesete jeste čip sa memorijom, lepezu podataka, traku ili kocku, da sve to stavite u brod, i - putuj igumane. Kasati se žurilo. Još dok me je molio da ga povezem već je bio naredio robotoradniku da sve to spakuje, i čim je ovaj stigao do doka za pristajanje odvojili smo se i poleteli.

Ukupno vreme potrebno za prevoz bilo je manje od tri minuta.

Prilično dugo.

Ta tri minuta mi ipak nisu prošla uzalud. Dok smo čekali dugo, predugo, na robotoradnika da sa jednog doka prenese stvari na drugi, ja sam se opraštao od svoje izgubljene ljubavi.

Nije dugo trajalo. Vest o prekidu komunikacija već je stigla i do ljudi od krvi i mesa, i taj svet nalik na kamene kipove približavao se PV ekranu, na kome se, u emisiji vesti, javljalo asterodu da su sve radio-veze s njim prekinute.

Moj dvojnik je dosta zaostao za drugima, i stajao je usamljen i neveseo. Odmah sam video zašto. Eno Klare, i eno njenog ... njenog muža... kako se grle čvršće nego ikad.

Poželeo sam...

Poželeo sam najviše (ili bar najrazumnije) da bolje upoznam Harbina Eskladara. Baš čudno što se Klara udala za nekadašnjeg teroristu! Baš čudno da se uopšte udala za nekog drugog a ne za mene, pomislio sam...

A onda sam pomislio, Robine, matora budalo, briši odatle što pre. I zum! već sam bio na Vernoj Dragoj, i bum! već sam zalupio vrata za sobom, i mi smo poleteli.

"Robine! Hodi, pogledaj!" vikala je Esi, i ja se stuštih u upravljačku kabinu da poslušam njeno naređenje. Džulio Kasata je, onako ispod ekrana, delovao tužno kao prebijeno pseto, dok je Esi besno upirala prstom u sliku na njemu. "Ratni brodovi!" vikala je. "Pogledaj, Robine, ratoborci iz USPMU se spremaju da zatru ceo svet!"

Kasata je sevao očima na mene. "Poludeću od te tvoje žene", viknu mi. Nisam ga ni pogledao. Gledao sam u ekran. U onom magnovenju pre nego što smo dostigli brzinu veću od brzine svetlosti, monitori su uhvatili sliku USPMU, udaljenog sto hiljada kilometara; čak i iz ove naše udaljene orbite, iz koje je izgledao gotovo zaklonjen ogromnom Zemljinom kuglom, mogao sam da vidim da USPMU nije usamljen. Mnogobrojne tačkice su se rojile oko njega.

Vasionski brodovi. Esi je bila u pravu. Ratni brodovi.

A potom smo već ušli u ubrzanje veće od brzine svetlosti. Ekran se zamaglio, i Kasata nam se suprotstavio. "Ne spremaju sa da napadnu ma koga. Tu su samo iz predostrožnosti."

"Iz predostrožnosti su poslali celu flotu sa oružjem na gotovs", prasnu Esi. "Od takvih predostrožnosti nastaju ratovi!"

"Znači, ti bi radije da sedimo skrštenih ruku," upita on. "Uostalom, uskoro ćeš i sama biti tamo. Pa onda, ako hoćeš, možeš da se žališ njemu lično... hteo sam da kažem..."

Prekide sam sebe u pola reči, i opet je delovao očajno; zato što je taj 'on', naravno, bio on sam, odnosno njegova telesna verzija.

Ali dobro je rekao. "I te kako ćemo se žaliti", rekoh mu. "Počev od pitanja zašto se ona 'poruka' krila od nas."

Kasata mu se svađalački pridruži. "Vidiš li! Stalno se džapaš, a pojma nemaš. Poruka je bila emitovana putem urgentnog prenosa, onako kako je primljena. Kladim se da ju je Albert snimio."

Albert potvrdi, gotovo se izvinjavajući. "Bio je to, Robine, samo sažeti izveštaj o svemu najvažnijem što se odnosi na Hičije i ljudski rod. U njemu nije bilo ničega što sam ne bi mogao da pročitaš u Enciklopediji Britanici i sličnim knjigama."

"Ha", reče Esi, nabusito, ali odmah ućuta. Malo je razmislila, a onda sleže ramenima. "Momci, poslužite se pićem i tako dalje", reče ona, setivši se svojih dužnosti domaćice. "A ja ću se povući da malo oslušnem taj vaš urgentni prenos."

Krenuo sam za njom, jer je Esino društvo, i kad je u najgorem raspoloženju, ipak prijatnije od Kasatinog, ali on me zaustavi. "Robine", reče, "nisam hteo da govorim pred njom ...

Zapanjeno sam ga pogledao. Nisam mogao da poverujem da bi on i ja ikada mogli da imamo neku zajedničku tajnu. "Reč je o onom momku za koga se udala tvoja bivša cura", dodade brzo.

"Ah, tako", rekoh. Ali to, izgleda, Kasati nije bilo dovoljno. Zatim sam dodao: "Nikada ga ranije nisam sreo, ali čini mi se da se zove Harbin Eskladar."

"Da, da, zove se Eskladar", divlje progovori Kasata, "znam ja njega dobro. Mrzim ga kao psa!"

Moram priznati da me je to smesta oraspoložilo. Veoma bi mi prijao razgovor o tome za kakvog se gada Klara udala. "Popij nešto", rekoh malo ljubaznije.

Izgledalo je kao da se predomišlja, a onda sleže ramenima. "Jednu onako, s nogu", reče on. "Sećaš li ga se? Uostalom, da li se sećaš mene od pre jedno trideset do četrdeset godina, onda kada smo se upoznali? U to vreme sam bio brigadir?"

"Svakako. Toga se dobro sećam", rekoh puneći čaše.

Uzeo mi je čašu iz ruke, i ne pogledavši šta je u njoj. "Da li ti je ikada palo na pamet da se zapitaš zašto su morale da prođu sve ove godine pre nego što sam napredovao za samo dva bedna čina?"

U stvari, zaista nije. Nisam nikada mnogo mislio na Kasatu, a još manje kako napreduje, jer njegova pojava je uvek za mene značila lošu vest, čak i tada u Svemirskom Pentagonu, kada sam još bio od krvi i mesa i vojska se bavila još samo teroristima. Moje mišljenje o Kasati, u to vreme, bilo je da je on čir na licu ljudskog roda. Od tada se nimalo nije promenio, ali sam ipak učtivo rekao: "Mislim da nikad nisam uspeo da saznam zašto."

"Zbog Eskladara! Eto zašto! Bio mi je ađutant i malo je nedostajalo pa da me izbace iz službe zbog njega! Kučkin sin je radio na crno u slobodno vreme, a ono čime se bavio prekovremeno bile su terorističke akcije. Pripadao je tajnoj terorističkoj ćeliji generala Boprea Hajmata, u samom Svemirskom Pentagonu!"

Prošlo je neko vreme pre nego što sam rekao: "Oh!" i ovog puta Kasata ljutito klimnu, kao da je time sve bilo rečeno.

U neku ruku je i bilo, jer onaj ko je proživeo doba bede i terorizma zna i bez mnogo priče kako je to izgledalo. To se nije moglo lako zaboraviti. Dvadeset i više godina, po celoj planeti podmetali su bombe, silovali, pustošili i pljačkali ljude kojima je bes bio toliko nadvladao razum da je jedini način koji su mogli da smisle da njime izraze svoje nezadovoljstvo bio da nekoga ubiju. I to ne samo jednog nekog; stotine hiljada ljudi umiralo je od zatrovanih voda, pod ruševinama zgrada i u bombardovanim gradovima. I to čak ne ni određeni ljudi, jer teroristi nisu štedeli nikog, ni nevinog ni krivog - odnosno, onog koga su oni smatrali krivim.

Najgore od svega bilo je to da su ljudi od poverenja, armijski oficiri najvišeg ranga, čak i šefovi država, bili tajni članovi terorističkih grupa. U samom Svemirskom Pentagonu bila je otkrivena čitava jedna banda.

"Ali Eskladar je provalio tajnu", rekoh, prisetivši se.

Kasata pokuša da se nasmeje. Ispalo je poput režanja. "Okrenuo je verom da bi spasao svoju kožu", reče on, pa dodade, oklevajući: "No, dobro, možda baš i nije samo zato da bi se spasao. Bio je idealista, čini mi se. Ali u mom slučaju, to nije ništa značilo. Bio mi je ađutant, i zbog njega sam morao dvadeset godina da čekam na unapređenje."

Ispio je čašu. Razvedrivši se, on zausti: "E pa, neću da me dugo čeka..." i tu se preseče, ali prekasno.

"Ko te to čeka?" upitah, a on mi namignu.

"Pa, znaš Robine", poče on skrušeno, "mislio sam da se nećeš ljutiti ako ja, ovaj, ako pored mene povezeš i... pa, znaš već ..."

"Žensku", rekoh bez nagađanja, vrlo pametno. "Imamo, znači i jednog slepog putnika."

On se osokoli. "Pa, znaš, ona je samo mrtvac u konzervi, kao i ti. Učtivost nikada nije bila Kasatina jača strana. "Naredio sam da njeno uskladištenje ukrcaju zajedno s mojim. Za ime Boga, pa ionako ne zauzima mnogo mesta, a meni je ostalo još samo..."

Zaćutao je, ne rekavši čega mu je još tako malo preostalo. Bio je za nijansu, samo za nijansu, suviše ponosan da moli.

Nije morao. "Kako se zove", upitah.

"Ališa Lo. To je ona sa kojom sam plesao."

"Pa, dobro", rekoh ja, "samo za ovaj jedan let. U redu. Idi i pravi društvo svojoj prijateljici."

Nisam dodao: "I ne izlazi mi više na oči". Nisam morao. On to sigurno neće uraditi, a da sam ja na njegovom mestu, mislim da ni ja ne bih drukčije postupio.

I tako je od svega ostalo da se prebrodi samo još to beskonačno putovanje.

Da bi se sa Rinklroka do USPMU stiglo brže od svetlosti, putuje se Vernom Dragom samo dvadeset tri minuta. U stvari, to je veoma sporo. Čak i nije brže od svetlosti, jer jedanaest i po minuta je potrebno da se postigne to ubrzanje, i jedanaest i po minuta da se uspori pre sletanja, tako da samo putovanje traje - pa recimo, jedan i po treptaj oka. Ipak, dvadeset tri minuta nije mnogo - mereno onako kako to rade ljudi u telesnom obličju.

Mi ne merimo tim standardima. Ali, oh, koliko samo milisekundi ima u jednom minutu!

Dok nismo odmakli nešto dalje od asteroida, i dok Albert nije postavio kurs ka satelitu, ja sam (metaforički) grizao svoje metaforičke nokte. Nastojimo da Vernu Dragu uvek održimo manje-više u okvirima Sunčevog sistema i gotovo nikada se ne udaljavamo mnogo od Zemlje, tako da stalno mogu da budem u vezi sa mnogobrojnim projektima koje sam pokrenuo na Zemlji da se ne bih dosađivao - doduše, prenos i tu kasni, ali to kašnjenje se meri sekundama, ne večnostima. Sada, međutim, nije ni toga bilo. Sada je bio prekid na vezama. Mogao sam sasvim lepo da šaljem poruke (iako je Kasata i to besno zabranio), ali nisam mogao dobiti ni ciglu rečcu u odgovor.

Od zabave su mi preostali samo Esi, Albert i moje uspomene. Kasata nije tu mogao mnogo da posluži. Moje uspomene su, doduše, obilate (one obuhvataju, ipak, sve što smo mogli da uguramo u datoteke Verne Drage, a to je mnogo), ali one najkorisnije odnosile su se uglavnom na Klaru i bile su tužne.

Razgovarati sa Esi, međutim, uvek je prijatno... ili, gotovo uvek. Nije prijatno jedino kada se zapetljam u mrežu vlastitih razdražljivosti, briga ili tuge, i bojim se da se upravo sada nalazim u njima. Pošto nam je uredila okruženje u Džahoru, jednu lepu palatu koja je gledala na moreuze i Singapur, a ja ostao da sedim, mračna pogleda, ne obraćajući pažnju na malezijsku hranu koju nam je ona naručila, pogledala me je jednim od onih Bože-moj-opet-postaje-glup pogleda. "Nešto te muči", ustvrdila je. Slegao sam ramenima. "Možda nisi gladan", pokušala je da mi pomogne, zabadajući štapiće u činijicu pirinča pomešanog sa nekim crnim stvarima i pohlepno žvaćući. "Robine", reče ona, "možeš da biraš jednu od dve stvari. Da razgovaraš sa mnom. Da razgovaraš sa Albertom-Sigfridom, ili ma kojom drugom prokletom spodobom, ali razgovaraj, pobogu. Nema svrhe lupati tu sirotu staru glavu sam samcit."

"Pokušaću", odgovorih, jer ono što je rekla bila je istina. Opet sam postajao 'glupi'.



Albert me je pronašao na Rinklroku, ili bolje rečeno, na simulaciji koju sam stvorio da odgovara mom raspoloženju. Bio sam na Nivou Tango, tamo gde su pristajali brodovi, i tumarao sam unaokolo zagledajući mesta sa kojih su nekada odleteli ljudi koje sam poznavao, da se više nikad ne vrate.

"Izgledao si mi malo tužan", reče on, izvinjavajući se. "Pomislio sam da bih mogao da dođem i vidim mogu li nekako da ti pomognem."

"Ne možeš", odgovorih mu, ali mu nisam kazao da ode. Pogotovo što sam bio siguran da ga je Esi poslala za mnom.

Izvukao je lulu iz džepa, zapalio je, zamišljeno pućkao neko vreme, a onda upitao: "Hoćeš li da ti ja kažem na šta sada misliš?"

"Nikako", odgovorio sam.

"Je li to zato što misliš da mi je dosadilo da uvek slušam istu priču, Robine", zapita on, i u tim kobajagi očima pojavi se istinska simpatija.

Oklevao sam, a onda sam se otisnuo. "Ovoga časa mislim na sve, Alberte", rekoh. "Ne, stani, znam šta ćeš sada da kažeš. Pitaćeš me šta se nalazi na vrhu toga 'svega'. Neka bude. Neprijatelji. Plašim ih se."

"Da, Robine, oni čoveku pružaju zaista mnogo razloga za strah", reče on umirujućim tonom. "Neprijatelji su nam sigurno, svima velika opasnost."

"Ne, ne", usprotivih se nestrpljivo. "Ne mislim samo na opasnost. Teško je to razumeti, eto, to hoću da ti kažem."

"Tako znači", prihvati on, pušeći i dalje svoju lulu i gledajući me netremice.

"Hoću da kažem, nije mi sasvim jasno šta se dešava sa svemirom", pokušah da objasnim.

"Ne, Robine", složi se on ljubazno, "zaista ti nije jasno. Ali moglo bi da bude. Kada bi mi dozvolio da ti objasnim devetodimenzionalni prostor i još nekoliko pojmova..."

"O tome da mi nisi ni zucnuo", naredih, znajući unapred da grešim. I ja imam prava da se uzjogunim, kao svaki čovek, i s tim se svi slažu, ali ponekad mi se čini da ipak preterujem.



Vidite, meni su dostupna beskrajna znanja, jer mene su ogromno uvećali.

Ne volim da to što se sa mnom dogodilo nazivam ogromnim uvećanjem kad razgovaram sa ljudim od krvi i mesa, jer oni odmah pomisle da se osećam superiornijim. Neću da tako misle, pogotovo što sam zaista superiorniji od njih. Ti beskrajni izvori podataka su samo jedna od razlika između mene i njih.

Naravno, dostupne datoteke nisu zaista beskrajne. Albert ne voli da upotrebljavam reči nalik na 'beskrajno' za sve što se može brojati, i pošto sve to znanje postoji negde u obliku čipova, lepeza podataka, ili uskladištenja ma kakve vrste, neko bi sigurno mogao da prebroji ta uskladištenja. Neko. Ja ne. Nisam čak ni pokušao da prebrojim podatke iz kvantne mehanike, a kamoli da pokušam da ih usvojim, jer sam se bojao.

Bože mili, kako sam se samo bojao! Čega? Ne samo Neprijatelja, iako su bili strašni. Bojao sam se vlastite ogromnosti, koju se nisam usuđivao da istražim do kraja.

Bojao sam se, strašno sam se bojao, da ako dozvolim da se toliko proširim da obuhvatim sve to znanje više neću moći da ostanem Robinet Brodhed. Bojao sam se da ću prestati da budem čovek. Bojao sam se da će se onaj majušni delić podataka koji sam bio ja jednostavno utopiti i nestati u tom mnoštvu.

Kada je neko samo uskladištena materija jednog ljudskog bića onda se bori iz sve snage da očuva svoju ljudskost.

Albert je zbog toga često gubio strpljenje sa mnom. Govorio mi je da nemam tri čiste. Čak me je i Esi grdila, s vremena na vreme. Govorila mi je, otprilike, ovako: "Dragi, glupi Robine, zašto ne uzmeš ono što je ionako tvoje?" I onda bi mi pričala anegdote iz svog detinjstva, da me ohrabri. "Kada sam bila mlada devojka na akademiji, i lupala glavu nad nekim prokletim besmislenim citatom iz, recimo, Bulove algebre ili teorije građenja čipova, u biblioteci 'Lenjin', često bih se, užasnuta, osvrnula oko sebe. Istinski užasnuta, dragi Robine! Ugledala bih kako me okružuju svih deset miliona tomova, i tada bi mi pozlilo. Ne šalim se, Robine, pozlilo. Gotovo fizički. Samo što ne bih povratila pri pomisli da ću morati da progutam sve te zelene, sive i žute knjige, da naučim sve što se može naučiti. Izgledalo mi je nemoguće!"

Vatreno sam je prekinuo. "Baš to, Esi, i ja ..."

"Ali tebi to nije nemoguće, Robine!" presekla me je strogo. "Otvori usta, Robine! Žvaći! Gutaj!"

Nisam mogao.

Ili nisam hteo. Čvrsto sam se držao svog fizičkog ljudskog oblika (iako nestvarnog) i svojih telesnih ljudskih ograničenosti, iako samonametnutih.

Naravno, s vremena na vreme bih se i ja umočio u to beskrajno more. Samo se umočio. Samo sam grickao okrajke velike gozbe. Kada bih poželeo da pogledam u - kako vi kažete - jednu određenu knjigu, pristupio bih odgovarajućoj memoriji. Strogo sam vodio računa da gledam samo u tu jednu 'knjigu' i da ne obraćam pažnju na beskrajan niz polica sa 'knjigama' svuda oko sebe.

Ili još bolje, pozvao bih svoju svitu služinčadi.

Nekada su to radili kraljevi. Imao sam sve kraljevske prerogative. Postupao sam kao i oni. Kada bi oni poželeli da saznaju nešto o kontrapunktu, poslali bi po Hendla ili Salijerija. Ako bi ih za časak zainteresovalo kada će biti sledeće pomračenje, Tiho Brahe je dolazio u kasu. Uvek su imali pri ruci bogatu svitu filosofa, alhemičara, matematičara i teologa. Dvor Fridriha Velikog, na primer, gotovo da je bio univerzitet, okrenut naglavce. Na njemu se nalazio nastavnički kadar svih dusciplina, u onom broju koliko je mogao da ih nahrani, a studentsko telo se sastojalo samo od jednog čoveka. Njega.

Kraljevskije od ma kog pravog kralja, ja sam sebi mogao da dozvolim i nešto bolje. Mogao sam da prizovem svakog velikog naučnika iz svake oblasti. Nisu bili skupi, pošto nisam morao da ih hranim, da im izdržavam ljubavnice, čak nisu bili ni 'oni'. Bili su svi zajedno predprogramirani u jedan jedini program za skladištenje podataka i njihovo ponovno pronalaženje u svakoj prilici, u Alberta Ajnštajna.

Zato, kad sam se požalio Esi: "Voleo bih da shvatim šta znače sve te priče o skupljanju vasione", ona me je samo pogledala.

"Ha", rekla je, "samo toliko."

"Ne, ozbiljno govorim", rekoh, i zaista je bilo tako.

"Pitaj Alberta", uputi me ona, sva ozarena.

"Uh, do đavola! Znaš i sama šta to znači. On će mi reći sve što želim da znam, ali će onda nastaviti da govori, sve dok se ne nakupi mnogo više od onoga što želim da znam."

"Dragi moj Robine", blago će ona, "zar ne misliš da Albert zna bolje od tebe koliko je to, dovoljno?"

"Uh, do đavola", rekoh.



Ali sada, stojeći zajedno sa Albertom u sumračnom metalnom tunelu (simulacije) dokova za pristajanje na asteroidu, osetio sam da je došlo vreme. Više nije bilo pomoći.

"Alberte, okej", započeh, "otvori mi glavu. Ćušni sve to unutra. Čini mi se da ću ipak moći da podnesem, samo ako ti budeš mogao."

On mi uputi jedan blistav osmeh. "Neće boleti, Robine", obeća on, ali se gotovo istog časa ispravi: "Ali neće biti ni mnogo prijatno. Moram priznati da će tu biti teškog rada. Možda..." On se osvrnu oko sebe. "Možda bismo mogli početi tako što ćemo preći na neko udobnije mesto. Ako mi dozvoliš?"

Naravno, nije sačekao da mu dozvolim. Odmah nas je smestio u radnu sobu naše kuće na Tapanskom moru. Počeo sam malo da se opuštam. Pljesnuo sam rukama robotousluzi da mi donese veliku čašu sa pićem i udobno sam se zavalio u naslonjaču. Albert me je ispitivački posmatrao, ali nije progovorio ni reči, sve dok mu ja nisam rekao: "Spreman sam".

On sede, pućkajući na lulu, i poče da me posmatra. "Spreman na šta?" upita.

"Da te saslušam dok mi budeš pričao sve ono što već milion godina čekaš da mi kažeš."

"Ali, Robine..." On se nasmeši. "Toga ima veoma mnogo. Da li bi mogao određenije da mi kažeš? Koju to stvar ovoga časa želiš da ti objasnim?"

"Hoću da znam šta će Neprijatelji dobiti time što će izazvati kolaps vasione?"

Albert malo razmisli, pa uzdahnu. "E, moj Robine", reče on tužno.

"Ne", rekoh mu, "izostavi to 'E moj Robine' i priču o tome da je odavno već trebalo da te to pitam, i objašnjenja da najpre moram da naučim kvantnu mehaniku ili nešto slično pre nego što pokušam da shvatim. Hoću da znam odmah."

"Što si ti neki nezgodan naredbodavac, Robine", požali se on iskreno.

"Hajde! Molim te!"

On zastade da sabere misli, nabijajući duvan u lulu. "Čini mi se da ću ipak morati da ti ispričam sve od početka", reče on, "onako kako sam već ranije pokušavao, a ti odbijao da me slušaš."

Pripremio sam se za veliki napor. "Opet ćeš početi sa tvojim devetodimenzionalnim prostorom, zar ne?"

"S njim i mnogim drugim stvarima, Robine", potvrdi on odlučno. "Sve je to u uzajamnoj vezi. Inače će odgovor na tvoje pitanje biti besmislen."

"Uprosti što više možeš", zamolih ga.

On me iznenađeno pogleda. "Ovog puta misliš ozbiljno, je li? Naravno da ću uprostiti, dragi moj dečko. Znaš li šta mislim? Mislim da je najbolje da počnem tako što ti neću ništa pričati; samo ću ti pokazati slike."

Zatreptao sam očima. "Slike?"

"Pokazaću ti rođenje i smrt univerzuma", reče on, zadovoljan samim sobom. "Jer, to si me, u stvari, pitao, znaš."

"Zar to?"

"Baš to. Problem je u tome što ti jednostavno odbijaš da shvatiš kakvo si složeno pitanje postavio. Dosta će potrajati, najmanje nekoliko hiljada milisekundi, ako se postaraš da me ne prekidaš ..."

"Prekidaću te kad god budem hteo, Alberte."

On klimnu, prihvatajući. "Hoćeš. I to je jedan od razloga što će tako dugo potrajati. Ali ako si voljan da tome posvetiš onoliko vremena koliko treba..."

"Za ime Boga, počni već jednom!"

"Već sam počeo, Robine. Samo trenutak. Treba mi malo vremena da podesim oštrinu slike... evo", završi on, blistajući od zadovoljstva.

I onda nestade. Blistavog lica i svega ostalog.

Poslednje što sam video bio je Albertov osmeh. Zadržao se u magnovenju, a onda više nije bilo ničega.

"Ti se to sa mnom igraš Alise u zemlji čuda", optužio sam - optužio nikoga i ništa, jer ničega više nije bilo da se okusi, vidi, napipa ili namiriše.



Ali nešto se čulo, a to je bio Albertov umirujući glas. "Ovo je samo mala šala za početak, Robine, jer od sada nadalje postaje veoma ozbiljno. Sad. Šta vidiš?"

"Ništa", odgovorih.

"Tačno. To je ono što vidiš. Ali ono što ovog časa gledaš je sve. Sav svemir, Robine. Pred tobom su sva materija, energija, vreme i prostor koji su ikada bili i koji će ikada biti. Ovo je primordijalni atom, Robine, monoblok, ono što je prasnulo kad se dogodio Veliki prasak."

"Ne vidim ni jednu jedinu prokletu stvar."

"Prirodno. Ne možeš da vidiš bez svetlosti, a svetlost još nije izmišljena."

"Alberte", rekoh, "učini mi jednu uslugu. Mrzim ovo osećanje da se ne nalazim nigde. Zar ne možeš da me pustiš da makar malo, malecno, vidim nešto?"

Za trenutak je vladala tišina. Onda se ukaza prisen Albertovog nasmejanog lica. "Pa, pretpostavljam da neće ništa škoditi ako se bar nas dvojica budemo videli", pristade on. "Je li ovako bolje?"

"Uveliko bolje" - kao ceo svet.

"Odlično. Samo, imaj na umu da prava svetlost još ne postoji. Nema svetlosti bez fotona, a svi fotoni se još nalaze u toj jednoj jedinoj, nevidljivoj tački. Štaviše", nastavi on s uživanjem, "čak i kad bi mogao da vidiš, ne bi bilo mesta sa kog bi mogao da gledaš, jer još ne postoji prostor da bi u njemu moglo da postoji neko 'mesto'. Ni prostor još nije bio izmišljen - ili preciznije rečeno, sav prostor, sva svetlost i sve ostalo još se nalazi u onoj jednoj tački tamo."

"U tom slučaju", rekoh nabusito, "šta podrazumevaš pod 'tamo'?"

"Ah, Robine", povika on oduševljeno. "Ti ipak nisi baš toliko glup! Ovo ti je zaista odlično pitanje - na žalost, kao većina najboljih pitanja i ovo je besmisleno. Odgovor na to pitanje mora biti pogrešan. Ne postoji nikakvo 'tamo'; 'tamo' je samo privid kojim nastojim da ti pokažem nešto što se po definiciji ne može pokazati."

Hrabrost je počela da me napušta. "Alberte", rekoh, "ako ova predstava treba i dalje da ide ovako..."

"Ne, sačekaj", naloži on. "Nemoj već sada da odustaješ. Predstava još nije ni počela, Robine; tek postavljam kulise. Da bi shvatio postanak vasione, moraš odbaciti sve unapred stvorene pojmove o 'vremenu' i 'prostoru' i 'viđenju'. Ništa od svega toga još ne postoji, nekih osamnaest milijardi godina ranije."

"Ako još ne postoji vreme", lukavo rekoh, "otkud znaš da je to bilo pre osamnaest milijardi godina?"

"Još jedno odlično pitanje! I isti odličan odgovor! Istina je da pre Velikog praska nije postojalo vreme. Prema tome, ovo što sada gledaš moglo je postojati i pre osamnaest milijardi godina. Ili pre osamnaest milijardi, biliona, triliona, kvadriliona, i koliko-god-hoćeš godina. Pitanje je bespredmetno. Ali ta... stvar... je postojala, Robine, i onda se rasprsla."

Ustuknuo sam. Zaista se rasprsla, pred samim mojim očima! Ništa je odjednom postalo nešto, jedna nepodnošljiva svetla tačka, i ta tačka je eksplodirala.

Kao da mi je vodonična bomba eksplodirala u krilu. Prosto sam osetio kako se skupljam, isparavam, pretvaram u plazmu i rasprskavam. Strahovita grmljavina treštala je u mojim nepostojećim ušima i lomila se o moje bestelesno telo.

"Bože moj", zaurlah.

"Možda i jeste", reče Albert zamišljeno. Kao da mu se dopala ova ideja. "Ne u smislu određene božanske ličnosti, hoću da kažem... ti me isuviše dobro razumeš da bi pomislio da tako nešto želim da kažem. Ali sigurno je bilo Postanja; i ovo je to."

"Šta se dogodilo?"

"Kako šta? Veliki prasak je upravo prasnuo", iznenađeno odgovori Albert. "To je ono što si video. Mislio sam da ćeš ga prepoznati. Nastala je vasiona."

"I zastala", rekoh, upravo dolazeći k sebi, jer ogromna eksplozija kao da se zaledila.

"Da, ja sam je zaustavio, zato što hoću da dobro razgledaš ovaj prizor. Vasiona još nije veoma stara - tek je prošlo približno deset na minus trideset sekundi. Ne mogu ti mnogo toga reći o onome što je bilo pre toga, jer ni sam ne znam mnogo. Ne mogu ti čak kazati ni koliko je bila velika vasiona, ili ono, kako-se-ono-zvaše, što je postojalo pre vasione. Veće od protona, najverovatnije. Manje od loptice za stoni tenis - možda. Mogu ti, međutim, reći - čini mi se - da je najjača sila u tome bila verovatno jaka nuklearna sila, ili možda, sila gravitacije - gravitacija je naravno morala biti jaka, pošto je ta stvar bila toliko zagonetna. Veoma jaka. A i veoma visoka temperatura. Ne znam tačno kolika. Možda najviša moguća. Postoje određeni teoretski argumenti da najviša moguća temperatura iznosi oko deset na dvanaesti kelvina - ako hoćeš izložiću ti taj argument..."

"Samo ako je apsolutno neophnodno, molim te!"

"Mislim da ta pojedinost nije apsolutno neophodna", reče on pomalo oklevajući. "Dobro. A sada da ti kažem šta još ne znam. Ne znam mnogo ni o fazi koju upravo posmatraš, osim što ti mogu skrenuti pažnju na nekoliko stvari koje možda nisi odmah zapazio. Na primer, ovaj vatreni oblak koji upravo gledaš sadrži u sebi sve. Sadrži atome i čestice od kojih se sada sastojimo ti, ja, Verna Draga, Stražarski točak, Zemlja, Sunce, planeta Jupiter, Magelanovi oblaci, sve galaksije u sazvežđu Device..."

"I sve drugo, dobro, shvatio sam", rekoh, da bih ga zaustavio. "Jasno mi je. Velik je."

"Ah", reče on slavodobitno, "ali nije ti jasno. Nije velik. Malo sam improvizovao, znaš. Mnogo sam ga uveličao, jer Veliki prasak nije uopšte bio velik. Šta misliš, koliko je velika ova vatrena lopta?"

"Ne mogu da pogodim. Hiljadu svetlsonih godina u prečniku?"

On zamišljeno zavrte glavom. "Mislim da nije. Manja. Možda pre Praska nije uopšte imala nikakvu veličinu, jer prostor još nije bio izmišljen, a ovo što vidiš nije mnogo kasnije. U svakom slučaju, mala je. A ipak je sadržala sve. Jesi li do sada uspeo to da shvatiš?"

Samo sam ga pogledao, i on popusti. "Znam da ti je dosadno, Robine, ali hoću da budem siguran da si razumeo. A sada o Prasku. Naravno, nije još postojao zvuk. Nije bilo ničega da prenosi zvuk. Kad smo već kod toga, nije postojalo ni neko mesto na koje bi ga mogao preneti; ovo je bila samo još jedna moja mala improvizacija. Ali mnogo je značajnije da Veliki prasak nije bila eksplozija poput one koja počne od petarde i onda se širi u vazduhu onako kako se šire gasovi, zato što..."

"Zato što nije postojao vazduh, je li? Niti prostor?"

"Vrlo dobro, Robine! Ali taj Prasak se razlikovao od svih drugih još po nečemu. Nije se širio kao balon, ili hemikalija, ili atomska eksplozija. Bio je sasvim drukčiji. Jesi li video one japanske figurice od hartije koje se stavljaju u akvarijum? One koje polako upijaju vodu i postaju sve veće? Više je ličilo na to, Robine. Ali ono što je počelo da prožima delove te prvobitne - stvari, ili kako već hoćeš da je nazovemo, primordijalnog atoma, bilo kako - nije bila voda. Bio je to prostor. Vasiona nije eksplodirala. Bubrila je. Širila se veoma brzo i veoma daleko, i još se širi."

"Oh." Beše to sve što sam rekao.

Albert me ispitivački pogleda. Onda uzdahnu, i oblak nastavi da se širi.

Potpuno nas je okružio. Pomislio sam da će nas progutati. Nije, ali smo bili uronjeni u more strahovite svetlosti. Odnekud iz njenog središta dopirao je Albertov glas.

"Sada ću nas vratiti nekoliko svetlosnih godina unazad", objasni on. "Ne znam koliko, ali tek da ga možemo posmatrati sa pristojnog odstojanja." Ogromna plamena lopta se skupi i odlete od nas, sve dok nije dostigla veličinu punog Meseca.

"Sada je vasiona već prilično stara", reče on. "Oko stoti deo sekunde. Vrela je. Temperatura joj iznosi približno deset na jedanaesti kelvina, i gusta je. Ne mislim onoliko gusta kao materija. Materija još ne postoji. Isuviše je gusto za nju. Vasiona je sada jedna masa elektrona, pozitrona, neutrona i fotona. Gustina joj je veća od gustine vode za oko četiri puta deset na deveti. Znaš li šta to znači?"

"Mislim da znam koliko je gusto gusto; ali koliko je vrelo vrelo?"

"Ne znam kako da ti objasnim, jer ne postoji ništa toliko vrelo da bi se moglo uporediti", odgovori Albert zamišljeno. "Sada ću morati da upotrebim jedan od onih izraza koje ne podnosiš. Cela stvar se nalazi u 'termičkoj ravnoteži'."

"E, pa, slušaj Alberte..." započeh.

"Ne. Slušaj ti mene", odseče on. "To samo znači da sve te čestice stalno deluju jedna na drugu i menjaju se. Zamisli to kao milijardu milijardi prekidača za sijalice, koje se stalno nasumice pale i gase. U svakom trenutku upaljeno je isto onoliko koliko je i pogašeno, tako da je ukupna srazmera uvek ista; to je ta ravnoteža. Naravno, ovde nemamo prekidače, već elektrone i pozitrone koji se uzajamno potiru da bi proizveli neutrine i fotone i tako dalje; ali to se događa u jednom pravcu isto onoliko puta koliko i u drugom. Rezultat je ravnoteža. Iako je unutar tog stanja ravnoteže sve bez prestanka skakalo unaokolo kao ludo."

"Jasno mi je Alberte", rekoh, "ali ako treba da pređemo osamnaest milijardi godina, onda si se đavolski mnogo zadržao na prvom stotom delu sekunde."

"Oh", reče on, "otići ćemo još mnogo dalje. Nemoj unapred da praviš zaključke, molim te, Robine. Krećemo." I daleki plameni oblak poče da se širi. "Deseti deo sekunde - sad je temperatura opala na tri puta deset na deseti kelvina. Jedan sekund - opala je još jednom za faktor tri. Sad - tu smo, pusti da se začas zaustavimo. Ovo je četrnaest sekundi nakon Velikog praska. Ohladilo se za još jedan faktor; sada je samo tri puta deset na deveti kelvina. To znači da je ravnoteža na trenutak poremećena, pošto se sada elektroni i pozitroni mogu uzajamno potirati mnogo brže nego što se mogu ponovo stvarati u suprotnoj reakciji. Vratićemo se da zaokružimo ovu tačku, Robine, jer tu leži odgovor na tvoje pitanje."

"Pa, dobro", rekoh što sam opreznije mogao. "U stvari, ako ti je svejedno, zašto mi odmah ne daš odgovor, pa da preskočimo ostatak predstave?"

"Nije mi svejedno", strogo reče on, "jer ga nećeš razumeti. Ali ubrzaćemo. Evo, sada smo već nekoliko minuta posle Praska. Temperatura je ponovo opala za dve trećine; sada je samo deset na deveti kelvina. U stvari, već je toliko ohlađeno da su nastali protoni i neutroni - čak su i počeli da se spajaju u jezgra vodonika i helijuma. Nastala je materija - ili tek što nije; jer, to su samo jezgra, još nemamo cele atome. I sva ta takozvana materija ukupno predstavlja samo majušni delić mase vasione. Najveći deo se sastoji od svetlosti i neutrina. Ima nešto elektrona, i gotovo da i nema pozitrona."

"Otkud to?" iznenađeno upitah. "Šta se desilo sa svim onim pozitronima?"

"U prvobitnoj količini bilo je više elektrona nego pozitrona. Kada se uzajamno potiranje završilo, preostali su elektroni."

"Zašto?"

"E, Robine", ozbiljno reče on, "ovo ti je bilo najbolje pitanje. Daću ti odgovor, i uopšte ne očekujem da ćeš ga razumeti: pošto su elektroni i pozitroni, kao uostalom sve druge čestice, u harmoničnom odnosu zatvorenih nizova, brojevi koji se stvaraju u osnovi su proizvoljni. Hoćeš li da zađemo u teoriju supernizova? Mislim da nećeš. Zapamti samo reč 'proizvoljan', pa da nastavimo."

"Čekaj malo, Alberte", rekoh. "Gde smo stali?"

"Otprilike dve stotine sekundi posle Velikog praska."

"A-ha", rekoh. "Alberte? Još su pred nama milijarde i milijarde godina ..."

"Više od toga, Robine. Mnogo više."

"Divno. A ovoliko nam je trebalo za nekoliko minuta. Ipak, znaš..."

"Robine", reče on, "možemo prestati kad god ti kažeš, ali kako da ti onda odgovorim na pitanja koja ćeš mi sigurno i dalje postavljati? Možemo napraviti pauzu, ako ti treba malo vremena da sve ovo usvojiš. Ili, još bolje, ja ću malo ubrzati."

"Paaa, dobro, rekoh, buljeći bez imalo zadovoljstva u onu uskomešanu, zaslepljujuću kuglu svega što postoji.



U stvari, nisam želeo pauzu. Želeo sam da se to već jednom završi.

Priznajem da Albert zna šta je dobro za mene. Ono što on ne razume to je da je 'dobro' apstraktni pojam, i da ono što je dobro za mene može često da bude upravo ono što ne želim. Gotovo sam zažalio što sam pokrenuo celu stvar, jer mi nije ni najmanje prijalo.

Ali sam tačno znao koji bih od tri Albertova predloga prihvatio. Najradije prvi, jer sam već zaista počeo da se zamaram od toplote i pritiska i, povrh svega, od ovog sedenja nigde i usred ničega. Drugi valjani izbor bio bi da napravimo pauzu i da se malo opustim u Esinom društvu.

Zato sam izabrao ono treće. "Malo ubrzaj, hoćeš li, Alberte?"

"Svakako, Robine. Krećemo." Kugla poče preteći da se nadima. Još nije bilo ničega drugog sem nje. Nije bilo zvezda, ni planeta, čak ni grudvica u tom pudingu; bila je prosto nekakva neodređena masa, veoma sjajna. Ipak, kao da je nešto manje nego pre uništavala oči svojim sjajem.

"Sada smo već dobro odmakli", veselo objavi Albert. "Prošlo je već pola miliona godina. Temperatura je grdno opala, što znači da je opao i prosek energije svakog fotona. Prema tome, i masa je opala. Od sada nadalje materija u vasioni dominira nad radijacijom i, evo nas" - kugla se nadula i potamnela. "Sada smo odmakli već nekoliko stotina hiljada godina i temperatura je opala za još hiljadu stepeni. Prema Vajnbergovom zakonu: vreme potrebno da se vasiona ohladi i pređe iz jednog temperaturnog stanja u drugo srazmerno je razlici obrnutih kvadrata dveju temperatura. Pretpostavljam da ni to ne moraš da razumeš u tančine, Robine, dodade on, nekako čežnjivo, "iako postoji zaista elegantan postupak dokazivanja u desetodimenzionalnoj supersimetriji..."

"Smesta prekini, Alberte! Zašto je ta prokleta stvar tako potamnela?"

"Ah", uskliknu on opet se razveselivši, "i ovo je zanimljivo zapažanje. Sada već ima toliko mnogo čestica koje liče na nukleone i elektrone da zaklanjaju svetlost. Zato je vasiona postala neprozirna. Ali to će se promeniti. Do sada smo imali elektrone i imali smo protone, ali vasiona je bila toliko vrela da su ostajali odvojeni. Kao slobodne čestice. Nisu mogli da se spajaju. Bolje rečeno, sve vreme su se spajali da stvore atome, ali toplota ih je uvek ponovo razdvajala. Dalje odmotavamo film..." Kugla se opet raširi i iznenada postade svetlija. "I odjedanput, vidi, Robine! Smeša se razbistrila! Svetlost opet prosijava! Elektroni i protoni su se spojili u atome, a fotoni opet mogu slobodno da se kreću!"

Zastao je. Nestvarno lice mu je blistalo od zadovoljstva.

Duboko sam razmišljao neko vreme, netremice gledajući u kuglu. Počela je da se ukazuje - oh, pa ne baš istinska struktura, ali bar nagoveštaji da se nešto tamo unutra dešava, kao planeta Uran kad se gleda izdaleka. "Alberte?" pozvah ga. "Sve je ovo divno i krasno, ali vidi, još ima mnogo fotona, je li tako? Zašto se onda ne sudaraju i ne prave još više čestica, tako da sve ponovo postane neprovidno?"

"Oh, Robine", reče on srdačno. "Ponekad mi se zaista učini da ipak nisi glup. Odgovoriću ti. Sećaš li se moje famozne jednačine E je jednako MC na kvadrat? Fotoni imaju energiju, E. Kad se dva fotona sudare i zbir njihovih energija postane jednak masi čestice, M, puta kvadrat brzine svetlosti, onda u tom sudaru mogu da stvore takvu česticu. Dok je vasiona bila još mlada - temperaturni prag je negde oko deset na deveti kelvina - imali su dovoljno energije i mogli su da stvaraju đavolski velike čestice. Ali vasiona se ohladila. Sada više ne mogu. Prosto, Robine, nisu više u stanju."

"Vidi, vidi", rekoh. "Znaš šta? Za trenutak mi se učinilo da počinjem da shvatam!"

"Nemoj ponižavati samoga sebe", izgrdi me on - misleći, pretpostavljam, da taj posao treba da prepustim njemu. Poćutao je malo, i onda iznenada stao da se uzbuđuje. "Ali još ti ništa nisam rekao o stvaranju kvarka i hadrona. Nisam ni pomenuo ubrzanje, a to je važno. Vidiš, da bi model funkcionisao, moraš uzeti u obzir činjenicu da je u jednom trenutku Velikog praska širenje postalo brže. Mogu ti dati jednu analogiju. To je kao da imaš eksploziju koja traje izvesno duže vreme, tako da se, umesto da počne da jenjava, ona širi još brže. Pravo objašnjenje je složenije, i..."

"Alberte! Moram li ja sve to da znam?"

"U stvari ne moraš, Robine", reče on nakon kraće pauze. Glas mu je imao čežnjiv prizvuk, ali bez upornosti.

"Zašto onda ne bi još malo premotao film?"

"Pa, dobro. Hoću."



Pretpostavljam da svako dete voli električne vozove. Posmatrati kako Albertov model vasione raste bilo je kao da imate đavolski ogroman komplet vozova za igru, veći no što bi ijedan dečak mogao da zamisli.

Naravno, ja nisam mogao da upravljam njima. Ali i samo gledanje bilo je veoma zabavno. Kugla se zamutila. Zakovitlala i počela da se raspada. Naša 'kamera' je zumirala jednu grudvicu i ja ugledah kako se i ona raspada u još manje gromuljice. Stvarale su se skupine i metagalaksije, i same galaksije počinjale su da se okreću kao točkovi vatrometa, pretvarajući se u one poznate, spiralne oblike. Pojedine svetleće tačke su se rasprskavale i gasnule; nove su se stvarale u središtima maglina.

"Sada već imamo zvezde, Robine", oglasi se Albert pored mene. "Prvu generaciju. Magline vodonika i helijuma su se spajale i kondenzovale i u njihovoj unutrašnjosti je započinjala atomska fuzija. Tu su se stvorili svi teži elementi, oni od kojih se sastojalo tvoje fizičko telo - ugljenik, azot, kiseonik, gvožđe, svi elementi teži od helijuma. Potom, kada bi eksplodirali kao supernove..." On uperi prst na jednu određenu zvezdu, koja odmah poslušno eksplodira i pretvori se u maleni vihor varnica... "Svi ti elementi nastavljali su da lebde u vasioni, svaki za sebe, sve dok se ne bi ponovo skupili i formirali novu zvezdu i njene planete. A potom bi od njih nastajale i druge stvari. Na primer ti, Robine."

"Hoćeš da kažeš da su svi atomi od kojih se ja sastojim nekada bili u nekom zvezdanom jezgru?" uzviknuh uzbuđeno.

"Od kojih se sastojalo tvoje fizičko telo", ispravi me on. "Da, Robine. U stvari i naša Galaksija se sada tamo nalazi. Dobro zagledaj, da vidiš da li ćeš uspeti da je pronađeš."

On opet ukoči sliku magline koja se širila, da bih mogao da je razgledam. "Sve izgledaju isto", požalih se.

"Da, većina je stvarno veoma slična", priznade on. "Ali postoji

M-31 i Magelanovi oblaci. A ova spirala tu, to smo mi."

Pokazivao je na svetleći vrtlog svitaca, okruženih drugim takvim rojevima svitaca u ogromnoj, tu i tamo svetlim tačkama isprskanoj tmini. "Ne vidim ni tebe ni sebe tamo", rekoh, pokušavši da se našalim.

Ali on je to shvatio ozbiljno. Nakašljao se. "Bojim se da sam pustio da već malo zađemo u budućnost", pravdao se. "Celokupna istorija ljudskog roda, uključujući i stvaranje Sunčevog sistema i Sunčevo širenje u crvenog džina već se dogodilo. To si propustio."

Okrenuo sam se da pogledam u njegovo lice, nalik na senku. "Nisam siguran da bih voleo da saznam kako je bilo", rekoh ozlojeđeno, i gotovo da sam tako i mislio.

On me pogleda sa blagim prekorom. "Ali to je stvarnost, Robine, takva kakva je. To je istina, dopala ti se ili ne. Pretpostavljam da bi te ona donekle uzdrmala osećanje vlastitog značaja u svemiru..."

"E, tu si prokleto u pravu!"

"Pa, dobro", prihvati on, "nema tu ničeg lošeg. Ali nemoj previše da se pokunjiš. Zapamti, ovo - sve ovo - Neprijatelji žele da promene."

"Krasno! I to bi trebalo da me uteši?"

On me je neko vreme proučavao pogledom. "Ne baš da te uteši, to ne. Ali da te navede da trezvenije gledaš na stvari. Na kraju krajeva, imaj na umu da ti, i ja, i sve ostalo čovečanstvo i Hičiji i montirani umovi - da svi mi imamo samo dve mogućnosti. Da pustimo Neprijatelje da rade ono što već rade. Ili da pokušamo da im se suprotstavimo."

"A kako bismo to, prema tvom mišljenju, mogli da uradimo?"

On se zamišljeno zagleda u ukočenu sliku modela. "Da li da još malo razmotam film?"

"Izbegavaš da mi odgovoriš?"

"Znam, Robine. Nastaviću sa prikazivanjem modela. Možda ćeš, kada budeš shvatio sve posledice, i sam moći da doprineseš rešenju tog problema. Možda i nećeš. Možda je rešenje nemoguće; ali ja ipak ne vidim da mi, ili bilo ko drugi pre ili posle, imamo bilo kakav izbor sem da pokušamo; a pokušaji mogu biti sasvim delotvorni i kad se ne zna šta sve podrazumevaju."

"Bojim se!"

"Samo se ludak ne bi bojao, Robine. A sada, hoćeš li da gledaš šta je dalje bilo ili nećeš?"

"Pa, ne znam!"

I zaista nisam bio siguran. Počinjao sam zaista da gubim živce. Buljio sam u onaj mrljama pokriveni sjaj koji je nekada nosio u sebi i mene i Esi i Klaru i sve faraone i kraljeve i svece i razbojnike i hiči-istraživače i pesnike Sporaće i dinosauruse i trilobite - sve što je postojalo i čega više nema, već odavno nema, što je otplovilo u prošlost, isto onako daleko kao i postanak samog Sunca.

Tako je. Bojao sam se. Bilo je isuviše ogromno.

Nikada u životu nisam se osećao ovako sićušnim, bespomoćnim i nestvarnim. Nikada ni u jednom od svoja dva života. Bilo je to gore od umiranja, gore čak i od onog kad su me ogromno uvećali. I to je, bez sumnje, bilo užasavajuće, ali bar je imalo neku budućnost.

A sada budućnosti više nije bilo... Kao da gledam u vlastitu raku.

"Hoćeš da gledaš?" upita Albert nestrpljivo. "Nastavljam."

Galaksija se zavrte kao čigra. Znao sam da joj svaki okretaj traje čeetvrt milijarde godina, ali ona se vrtela kao luda, i istovremeno se događalo još nešto. Okolne, prateće galaksije počele su polako da se odmiču. "Šire se", povikah.

"Tako je", složi se Albert. "Vasiona se širi. Više nije u stanju da stvara novu materiju ili energiju, ali i dalje stvara prostor. Sve se od svega razmiče i udaljava."

"Ali zvezde u Galaksiji to ne čine."

"Još ne. Bar, ne za sada. Samo gledaj; i dalje odmičemo u budućnost, primičući se stotoj milijardi godina."

Galaksija se okretala sve brže i brže, tako da na kraju više nisam mogao da razlikujem kretanje; sve se pretvorilo u zamućenu mrlju. Ali sam video da se čak i naša grupa polako pomera i nestaje.

"Zaustaviću za trenutak", reče Albert. "Tako. Da li primećuješ nešto na našoj galaksiji?"

"Neko je pogasio mnogo zvezda."

"Tačno. Potamnela je. Ono što je pogasilo zvezde, to je vreme. Ostarile su. Poumirale. Primetićeš da Galaksija više nije tako bela, postala je crvenkasta. Velike bele zvezde umiru prve; stare, crvene, umiru polako. Čak i male zvezde tipa F i G, žuti patuljci koji nisu veći od našeg Sunca, sagorele su sve svoje atomsko gorivo. I one mutne i crvene uskoro će se pogasiti. Gledaj."

Polako, sasvim polako, Galaksija... se ugasila.

Više se ništa nije videlo, sem zamućenih obrisa naših nestvarnih tela, i Albertovog nestvarnog lica. Netremice zagledanog u daljinu. Zamišljenog.

Tužnog.



Za mene reč 'tužan' nije ni izdaleka mogla da opiše kako sam se osećao. Sve što mi se ikada pre toga dogodilo, svaki onaj strah bez oblika i lica, zbog kojeg sam provodio besane noći - ličio je na dečiju igru.

Gledao sam Kraj.

Ili sam bar tako mislio, tako osećao, i sve sitne ljudske radosti i tuge smanjile su se i pretvarale u ništavilo, u poređenju s ovim osećanjem; ali kada sam upitao: "Da li je to; onda, kraj vasione?" Albert se iznenadio.

"Oh, ne, nikako, Robine", odgovori on. "Otkud ti takva ideja?"

"Ali nema više ničega!"

On zavrte svojom nestvarnom glavom. "Grešiš. Sve je još tu. Ostarilo je, i zvezde su se pogasile, to da. Ali još postoje. Većina njih čak je i zadržala svoje planete. Naravno, i one su mrtve. Nisu mnogo toplije od apsolutne nule; na njima nema više života, ako na to misliš."

"Jeste, baš na to mislim!"

"Da, Robine", reče on strpljivo, "ali to je samo tvoja atropomorfna predrasuda. Vasiona se i dalje hladi, baš kao što i dalje stvara prostor u kome se širi. Ali ona je mrtva. I ostaće mrtva zauvek... ukoliko..."

"Ukoliko se ne dogodi - šta?" dreknuh ja.

Albert uzdahnu. "Hajde da se opet negde raskomotimo", predloži on.

Kada sam se ponovo obreo u svetu, najpre sam zažmurio, pa opet otvorio oči.

Nestalo je one užasne pomrčine oko nas. Opet sam sedeo na verandi svoje kuće na Tapanskom moru, sa još nepopijenim i još hladnim pićem u ruci, a Albert je hladnokrvno punio lulu, sedeći u naslonjači od pruća.

"Bože moj", izgovorio sam malaksalo.

On samo klimnu, duboko utonuo u misli. Jednim gutljajem iskapio sam čašu i zazvonio da mi donesu drugu.

"Tako će biti ako vasiona nastavi da se širi", reče Albert prenuvši se.

"Jezivo je!"

"Jeste", složi se on, "čak je i mene uplašilo, Robine." On kresnu šibicu o đon svoje iskrzane cipele i poče da pućka, paleći lulu. "Moram da ti skrenem pažnju da je ova demonstracija trajala duže nego što sam predvideo. Ali tek što nismo ušli u dok satelita Udružene Straže protiv Mučkih Ubica. Ako hoćeš da ga vidiš izbliza..."

"To može da sačeka!" presekoh ga. "Doveo si me donde, a šta se zbiva dalje? Kakve veze ima sve ovo što si mi pokazao sa Neprijateljima?"

"Ah, da", reče on zamišljeno. "Neprijatelji."

Još neko vreme je ostao zadubljen u misli, sisajući kamiš svoje lule, zagledan nekuda u prostor. Kada je progovorio, zvučalo je kao da govori o nečem sasvim drugom.

"Znaš", reče on, "dok sam još bio... živ... kosmolozi su naveliko raspravljali o tome da li će vasiona nastaviti da se širi, kao što sam ti upravo prikazao, ili će se samo širiti do određene tačke, a onda upasti natrag, u samu sebe, nalik na vodu u vodoskoku. Jasno ti je da, u osnovi, sve zavisi od toga kolika je stvarna gustina vasione?"

"Mislim da jeste", rekoh, pokušavajući da ga pratim.

"Molim te, budi siguran", oštro mi spočitnu. "To je kamen temeljac na kome počiva sav argument. Ako u vasioni ima dovoljno materije, onda će zbir njene gravitacije u jednom trenutku zaustaviti širenje vasione, i ona će potom početi da se skuplja. Ako nema, neće. U tom slučaju će nastaviti da se širi, kao što si upravo video."

"Sad sam siguran, Alberte."

"Da? Dobro. Kritična tačka gustine - to jest ukupne mase svega u vasioni, podeljene sa ukupnom zapreminom vasione - ispostavilo se da iznosi približno pet puta deset na minus trideseti grama po kubnom centimetru. Prostije rečeno, to je otprilike jednako jednom atomu vodonika u prostoru zapremine tvoga tela."

"Nije baš mnogo, zar ne?"

"Na žalost", uzdahnu on, "to je strašno mnogo. Vasiona nije toliko gusta. U prosečnoj zapremini nema toliko atoma. Ljudi već odavno tragaju za masom, ali još nikom nije pošlo za rukom da otkrije dovoljno zvezda, kosmičke prašine, planeta, fizičkih tela bilo koje vrste, ili fotona i energije, što bi svi zajedno moglo da odgovara tolikoj količini mase. Da bi vasiona prestala da se širi moralo bi postojati bar deset puta toliko mase koliko je do sada otkriveno. Možda i sto puta toliko. Možda i više. Pa, nismo još otkrili ni toliko mase oko vlastitih jezgara. To je ta čuvena 'nedostajuća masa'. Hičijima je zadala dosta glavobolje, a i mnogima od mojih kolega... Ali sada, Robine", napomenu on setno, "mislim da smo našli odgovor. Izmereni parametri dekceleracije su tačni. Masa je pogrešno procenjivana. Prepuštena sama sebi, vasiona bi se širila u beskonačnost, bio bi to otvoren svemir. Ali Neprijatelji su ga zatvorili."

Uhvatilo me je gadno mucanje, jer sam još bio potresen od užasnog prizora i one grozomorne priče. Robotosluga mi prinese sledeći koktel margarita, i ja progutah veliki gutljaj pre nego što upitah: "Ali kako oni to mogu da urade?"

On prekorono sleže ramenima. "Otkud ja to znam! Mogu samo da nagađam da su nekako stvorili dodatnu masu, ali to je samo jedna od mogućih pretpostavki; u svakom slučaju, nije ni bitno u odnosu na tvoje pitanje. Mislim, na tvoje prvobitno pitanje; sećaš li ga se?"

"Dabome!" Onda se malo ispravih. "To jest, odnosilo se na... Ah, sad se sećam! Hteo sam da znam kakve će koristi imati Neprijatelji ako izazovu kolaps vasione, i umesto da mi odgovoriš odveo si me bog zna dokle u budućnost."

Delovao je malo pokajnički, ali samo malo. "Može biti da sam se zaneo", priznade on, "ali bilo je zanimljivo, zar ne? I zaista bitno u odnosu na tvoje pitanje. Čuj, hajde da još jednom pogledamo vasionu za jedno bilion godina..."

"Ama, pusti me da popijem ovo na miru, do đavola!"

"Dobro, dobro, u redu", stade on da me umiruje. "Samo ću ti je prikazati; možeš lepo ostati tu gde si, a ja neću uklanjati sadašnje okruženje. Evo!"

Ogromni okvir tame prostre se preko vidika i Tapanskog mora. Jedrilice i ribarski čamci nestadoše, zajedno sa brdima na drugoj obali, i umesto njih se ukaza već poznata crna praznina, isprskana jedva vidljivim crvenim tačkicama.

"Sada posmatramo ono što se dešava milion milion godina od sadašnjeg trenutka", reče on lagodno, pokazujući mi kamišom svoje lule.

"A šta su one crvene bubuljice? Pusti da ja pogodim - crvene patuljaste zvezde?" rekoh mirno. "Zato što su sve velike već izgorele? Ali zašto opet idemo u budućnost?"

"Zato što čak i za Neprijatelje vasiona ima veliki momentum", objasni on. "Ne može tek tako da se zaustavi i preokrene. Mora nastaviti da se širi još neko vreme, sve dok povećana vučna sila 'nedostajuće mase' koju su oni - nekako - dodali, ne počne da vuče unazad. Nalazimo se na granici širenja i sada ću ti pokazati šta se zatim događa. Videćemo kako se vasiona skuplja, a ja ću ubrzati prikaz, tako da se dosta brzo možemo vratiti. Gledaj šta se zbiva."

Klimnuo sam udobno zavaljen na naslon, pijuckajući. Možda je nestvarni alkohol umirujuće delovao na moj nervni metabolizam, ili je to možda bilo samo zato što sam sedeo u udobnoj stolici u okruženju koje mi je prijalo, tek - ovog puta nije mi izgledalo strašno. Ispružio sam bose noge i stao da mrdam prstima ispred one ogromne crne pozadine, koja je upravo progutala more, obeležavajući napredovanje galaksija onako kako su opet počele da se primiču jedna drugoj. Nisu mi izgledale naročito sjajne. "Zar više nema velikih zvezda?" upitao sam razočarano.

"Nema. Kako bi i moglo da ih bude? Mrtve su. Ali gledaj, sada ću još malo da ubrzam."

Crna pozadina stala je da prelazi u sivilo, koje je, opet, postajalo sve svetlije, iako su same galaksije ostale iste.

"Ima više svetla!" povikah odjednom. "Šta se događa?" Ima li zvezda koje ne mogu da vidim?"

"Ne, ne. To je radijacija, Robine. Postaje svetlije zato što dolazi do pomeranja ka plavom. Da li si razumeo? Dokle god se vasiona širila, radijacija se sa udaljenih tela pomerala u pravcu crvene boje spektra - Doplerov efekat, sećaš se? Zato što su se sve više udaljavale od nas. Ali sada su počele da nam se približavaju, zato što se vasiona skuplja. Prema tome, šta će morati da se dogodi?"

"Svetlost će se pomeriti ka plavoj boji spektra?" usudih se.

"Odlično, Robine! Tačno tako. Svetlost se pomera prema plavom, i to sva svetlost - čak i ona koja je izvan granice naše vidljivosti. To znači da fotoni imaju sve više energije. Temperatura vasione - prosečna temperatura - već je poprilično porasla u odnosu na apsolutnu nulu, i naglo otopljava. Vidiš li one male crne bobice koje lebde u skupinama?"

"Liče mi na suvo grožđe u žele-pudingu."

"Dobro, neka ti bude. U suštini, one su sve što je p

11. Hajmat



Pričao sam vam o nekim dobrim ljudima i o nekima koji su imali mane, a sada je došlo vreme da vam pričam o jednom zaista lošem čoveku. Neće vam se dopasti, ali morate ga upoznati. Pomenuo sam ga tek uzgred, kad sam govorio o teroristima, ali nisam bio pravedan prema njemu. Svakako bih voleo da on dobije po pravdi - što više po pravdi, po mogućstvu bar omču oko vrata - ali to se nije dogodilo. Na žalost.

Zove se Bopre Hajmat, i nekada je bio general sa dve zvezdice u Svemirskom Pentagonu.

To je onaj Hajmat koji je svojevremeno ubedio Klarinog muža da se mir i pravda mogu postići samo ako se mnogo ljudi raznese bombama. I to mu je bio jedan od najmanjih zločina.

Između ostalog, jednom je i mene pokušao da ubije.

Možda je pokušao i dvaput, pošto na njegovom suđenju nije sve izišlo na videlo. U mom slučaju nije uspeo. Ali sa nekoliko stotina drugih ljudi - najmanje nekoliko stotina - bio je delotvorniji. Hajmat na suđenju nije hteo da prizna da je kriv za ubistva. Nije htreo da se to zove ubistvima. Nazivao je to revolucionarnom pravdom, jer on je bio terorista. Ali sud, s druge strane, bez imalo teškoća nazvao je to ubistvima - nazvao svaki pojedini slučaj po jednim ubistvom - i za svako od njih osudio ga je na doživotnu robiju. I pošto Hajmat nije bio samo neki zblanuti mazgov, već general od poverenja u američkoj svemirskoj vojsci, presuđeno je da kazne ima da odsluži jednu za drugom. Zbir svih njegovih kazni sveo se na najmanje osam hiljada sedam stotina pedeset godina robije, ali od onda je prošlo neko vreme i Hajmat je sada imao da odsluži još samo osam hiljada šest stotina sedamdeset tri godine.

Imao je sve razloge da veruje da će sve te godine odslužiti do poslednjeg dana, jer čak i osuđenici su imali pravo na posmrtno uskladištenje. Njegova robija se neće završiti sama od sebe kad bude umro.

U stvari, sada mi se već prilično dopada da pričam o generalu Bopreu Hajmatu. Čak mi predstavlja prijatno olakšanje. Posle Albertovog prikaza ogromnosti i večnosti, od koga sam sav obamro od straha, prosto mi je laknulo što mogu da pričam o jednom običnom, malom čoveku, koji je samo ogavan i ništa više.

Hajmatu je svaki dan bio isti. Počinjao je ovako:

Kad se probudio, robotocura je još bila nepomična i sklupčana pored njega u krevetu, ali je znao da ne spava. Takođe je znao da nije žensko biće već mašina, ali pošto su Hajmatovo društvo činile isključivo mašine, on je već prestao da primećuje razliku.

Kada je Hajmat prebacio noge preko ivice kreveta, i ona je počela da ustaje. Gurnuo ju je natrag u postelju. Ne onoliko grubo kao što je s njom postupao prethodne noći. I ne baš mnogo nežno, jer ona je (na žalost) bila veoma snažna.

Gledala ga je neko vreme kako se oblači, pre nego što je zapitala: "Kuda ćeš?"

"Pa", odgovori Hajmat, "mislim da ću otići do obale, onda preplivati moreuz i sesti u avion za Los Anđeles, gde nameravam da dignem u vazduh jedno-dve zgrade." On sačeka malo na odgovor, ali nije ga bilo. Nije ga ni očekivao. Nedostajao joj je smisao za humor, što je bilo tipično za sve njih. To ga je uvek iznova razočaravalo. Hajmatu bi život bio mnogo lepši da je mogao da se šali i smeje sa svojim robotocurama - iako, naravno, ne toliko kao kad bi mogao da ih natera da plaču od bola. Zatvorske vlasti su mu dale konstrukte u ženskom obliku koji su izgledali i mirisali i imali ukus pravih ženskih tela; zbog čega nisu bili bar toliko uviđavni da ih naprave tako da mogu i da osećaju?

Hajmatu nije padalo na pamet da ne zaslužuje ničiju uviđavnost, pa ni zatvorskih vlasti.

Kad je izašao, robotostražar pred vratima namignu i prošapta: "Šta kažeš, Hajmate, a? Je l' bilo k'o što treba?"

"Pa, da vidiš i nije." Ne zaustavljajući se u hodu, Hajmat je dovršavao razgovor a da se nije ni osvrnuo na njega. "Rekao sam ti da volim plavuše. Malog rasta i mlade. Lomljive."

Stražar doviknu za njim: "Videću šta mogu da uradim za noćas", ali Hajmat nije odgovorio. Razmišljao je o reči koju je upravo upotrebio - 'lomljive' - i o onome što je pri tom osetio. Lomljive. Jedna malecka, lomljiva plavuša. Od krvi i mesa! Prava, živa ženica, sa malim lomljivim udovima uvrnutim i polomljenim, koja vrišti, lica izobličenog od bola...

Tu je prekinuo sa maštanjem. Ne zato što ga je postidelo, jer Hajmat je odavno prešao sve granice stida. Prekinuo je zato što je isuviše mnogo uživao, tako očajnički čeznuo za tim , da se uplašio da će mu se možda nešto od toga osećanja pojaviti na licu; a jedina pobeda nad drugima koja mu je još preostala bila je da neke tajne sačuva za sebe.



Hajmatov zatvor na ostrvu bio je veoma daleko od ma kog kontinenta i ma kog većeg grada. Bio je izgrađen da se u njemu smesti trideset i osam nepopravljivih prestupnika, koji neće moći da iziđu, bez obzira šta planirali i šta učinili.

Sada je ta cela konstrukcija postala preglomazna, zato što je jedini preživeli i još aktivni osuđenik u tom zatvoru bio sam Hajmat. Trideset i osam nepopravljivih prestupnika više nisu bili tu. Nije ih toliko bilo ni u celom svetu. Od kako je doba terorizma i gladi prošlo, njihov broj je veoma opao. Oh, dakako, sociopati su se s vremena na vreme još pojavljivali, ali ono što je Albert nazvao (u vreme kad smo on i ja raspravljali o tome) 'preduslovima za oportunistički kriminal' postalo je veoma retko.

Pre svega zbog toga što su životni uslovi postali znatno bolji. U galaksiji nastanjenoj ljudima više nigde nije bilo mesta u kojima bi odrasla čitava pokolenja koja će vršiti prepade, ubijati ili uništavati samo zato što ne znaju kako drukčije da daju oduška svojoj bedi. Najgori osuđenici, većinom još negde po zatvorima, bili su starci iz epohe terorizma i masovnih zločina nad čovečanstvom, i samo mali broj takvih je još bio među živima. Većina nezadovoljnika je već odavno popustila pred predlozima vlasti i nagodila se da pređe u drugu vrstu robije, na nekoj od kolonija gde se teško i mnogo moralo raditi da bi se preživelo. Oni preostali uglavnom su već bili ili dovoljno rehabilitovani ili dovoljno mrtvi. Sam Hajmat bio je starac - stariji od mene, imao je najmanje sto trideset godina. Naravno, dobio je medicinski komplet. Mogao je da poživi još najmanje pedesetak godina u telesnom obličju, jer i zatvorenike su krpili i prepravljali kad god je to bilo potrebno; i kad bi umirali, to se uglavnom nije dešavalo zbog starosti, bolesti ili nesrećnim slučajem. Skoro uvek je razlog bila obična, smrtna dosada. Jednog jutra, istog kao i sva druga, probudili bi se, pogledali oko sebe i odlučili da im je baš zaista dosta svega i da mašinsko uskladištenje ne može biti gore od ovoga. Onda bi ulučili pravu priliku i ubili se.

Ali ne i Hajmat.

Jedini živi drugar u istom zatvoru bio mu je nekadašnji maršal Sovjetskog Saveza po imenu Pernecki. Kao Hajmat, i on je bio terorist-krtica, koji je koristio svoj visoki položaj u vojsci da im omogući da ubijaju i razaraju. Njih dvojica su najpre bili kolege u konspirativnom podzemlju, zatim na robiji koja je dozlaboga dugo trajala. Ne baš prijatelji, zapravo. Ni jedan ni drugi nikada nisu imali pravog prijatelja. Ali dovoljno bliski u zatvoru da Hajmat jednog dana doživi istinsko iznenađenje kada je saznao da je Pernecki samom sebi prosto sagoreo probavni trakt tečnošću za čišćenje odvodnih cevi.

Nije mu, međutim, uspelo da se ubije. Robotostražari su to smesta primetili, i Pernecki se sada nalazio na odeljenju za intenzivnu negu u zatvorskoj bolnici.

Svaki pravac kretanja je podjednako dobar onome koji se nikuda nije uputio, i Hajmat odluči da poseti Perneckog.

Zatvorska bolnica bila je velika koliko i sam stambeni kompleks za osuđenike. Imala je sto trideset bolničkih postelja, i svaka se mogla izolovati pregradama od neprobojnog stakla i čelika. Pernecki je bio jedini pacijent.

Idući u pravcu bolnice, Hajmat pređe preko prostranog, toplog travnjaka oivičenog drvećem palmi i belog sleza, ne obraćajući pažnju na robotobaštovane, koji su brali cveće za njegov sto i uklanjali opalo palmovo lišće. Ali nije mogao da ne obrati pažnju na robotosestru u sobi za prijem. Kad je ušao, ona proviri kroz otvorena vrata i doviknu mu, uz osmeh, pun profesionalne vedrine: "Dobro jutro, generale Hajmat! Nešto ste mi zajapureni. Hoćete li da vam izmerim pritisak?"

"Ni slučajno", prezrivo se odazva Hajmat, ali se ipak zaustavi dovoljno blizu da bi mogli da razgovaraju. Prema medicinskom osoblju uvek je bio učtiviji nego prema ostalim zatvorskim službenicima - njegova teorija, koju se nikada nije odvažio da proveri, bila je da su neki od njih, ponekad, ipak bili živi ljudi. A to mu je ušlo i u naviku, zato što se u prisustvu medicinskog osoblja uvek više osećao kao pacijent nego kao zatvorenik. Igranje određene uloge Hajmatu je bilo veoma važno. Odlično je redom odigrao uloge kadeta u Vest Pointu, potporučnika, komandanta čete, divizije G-2, generala sa dve zvezdice - vojnika konspirativnog oslobodilačkog pokreta! - robijaša. "Neću da mi merite krvni pritisak", reče on, "zato što već savršeno dobro znate koliki je i zato što samo želite da mi date neki lek koji ja neću. Ali da vam kažem nešto. Da ste jedno šest centimetara niži i jedno deset godina mlađi, možda bih vam dozvolio da mi ga malo podignete. Naročito ako biste uz to bili i plavuša." (I to lomljiva.)

Profesionalni osmeh medicinske sestre ostade i dalje profesionalan. "Mnogo tražite od mene", promrljala je.

"Vaša je dužnost da mi pružite sve što mi je potrebno", odgovori on. Razgovor je več počeo da mu postaje dosadan. Odluči da ovo ionako nije ljudsko biće i udalji se.

Niko ga nije zaustavio. A i zašto bi? Ni zidovi od nesalomljivog stakla nisu bili podignuti oko Perneckovog kreveta. Za to je bilo još manje razloga. Presađeni organi u njemu još ni izdaleka nisu bili prihvaćeni, i on je bio vezan za sisteme za održavanje života čvršće nego da su ga vezali lancima.

Hajmat spusti pogled na svog poslednjeg živog drugara, dobro ututkanog u postelji, sa cevčicama u nozdravama i malenim pumpama koje su crple sadržinu. "Slušaj, Pjotr", reče mu on, "spremaš se za mrtvace?"

Rus ne odgovori. Nedeljama nije davao glasa od sebe. Jedino je izdajnički monitor, koji je bio smešten čelo nogu njegove postelje, pokazivao uzburkanim, i ponekad eruptivnim sinusoidama talasa na svom ekranu da je on ne samo živ, već povremeno čak i budan. "Skoro si već počeo da mi nedostaješ", zamišljeno reče Hajmat i zapali cigaretu, ne obraćajući pažnju na znake koji su upozoravali na povećano prisustvo kiseonika i opasnost od požara. Robotočuvar se neupadljivo primače, ali se nije mešao.

Nekada je to bilo odeljenje za vojnike u zatvoru. Kroz staklena vrata ormana sa odelima Hajmat je mogao da vidi povešane uniforme, američke plave i kaki, ruske bele u žućkastosmeđe, koje više niko neće obući. "Ako ustaneš", ulagivao se Hajmat, "skinuću ovu kretensku bolničku odeću i obući ću svoju generalštapsku uniformu. Možeš i ti. Onda možemo da se igramo rata, ili nešto slično; sećaš se kako si ti raznosio atomskim bombama Njujork i Vašington, a ja ceo tvoj kompleks projektila?"

Bolesnik je ćutao. I ovo je počinjalo da biva dosadno, odluči Hajmat. "No, dobro", reče i dunu dim Perneckom u lice, "pa znali smo od početka da dobitnici gubitnike uvek izvode na sud. Prešli smo se, i izgubili."

Kada se Hajmat okrenuo da ode, sovjetski maršal jedva primetno pomeri glavu i namignu mu. "Ah, Pjotr!" povika Hajmat. "Znači, ti sada prelaziš njih!"

Maršalove usne se otvoriše. "Sinoć", prošapta on. "Kamioni. Saznaj nešto."

A onda zatvori i oči i usta i više ništa od toga nije hteo da otvori.



Naravno, nijedan od robotoslužbenika u zatvoru ne bi odgovorio da ga je Hajmat pitao. Morao je sam da otkrije o čemu je to Pernecki govorio.

Prokrstario je čitav zatvorski krug, sva tri kvadratna kilometra na padini brda, sa srceparajućim pogledom na more, koje nijedan zatvorenik neće nikada dosegnuti. Većina zgrada u kojima su bile zatvorske ćelije bila je prazna i zapečaćena. Zgrada za održavanje - izvori električne energije, silosi za otpatke i perionica - nisu bile prazne, zato što su morale stalno da brekću i rade svoj posao. Ali i one su bile zapečaćene, kad je Hajmat bio u pitanju.

Sve ostalo je bilo otvoreno, ali tog ostalog nije bilo mnogo. Zatvor je imao svoje poljoprivredno imanje; na njemu su radili zatvorenici dokle god ih je bilo u nekom većem broju, ali i sada su ga održavali robotoradnici zato što su se na njemu proizvodile vredne, iako ponekad neobične biljke. Ali nije uspeo da vidi ništa što nije oduvek bilo tu. Ni oko bazena, ni u sali za gimnastiku, ni u ogromnoj, praznoj sali za zabavu i odmor, gde su stajale društvene igre, knjige i ekrani.

Šta je onda, Pernecki mislio kad je pominjao kamione?

Hajmat se zapita da li bi bilo vredno truda pogledati u Arhivu sa uskladištenim pokojnicima. A trebalo se potruditi zato što je ta zgrada stajala podalje od ostalih, na uzbrdici, blizu spoljnih zidova zatvora, i valjalo je ispeti se do nje po popriličnoj strmini. Hajmat se već dugo nije izlagao tom naporu.

Čim je to shvatio, smesta je odlučio da krene. Uvek je dobro kad se redovno proveravaju ivice zatvorskog kruga. Jednog dana, samo za trenutak, neko bi mogao da se provuče, i onda bi se ukazala prilika da...

Da - šta?

Hajmat se kiselo nasmeja u brk samom sebi, dok se uspinjao po stazi oivičenoj cvećem, koja je vodila u Arhiv sa mrtvacima. Da pobegne, naravno. I posle svih ovih godina, ta ga je nada održavala da ne klone.

'Nada' je prejaka reč. Hajmat se nije nadao da će zaista uspeti da pobegne, ili bar da će ostati na slobodi, čak i ako mu pođe za rukom da se nekako izvuče iz zatvora. Svet je bio isuviše pun lukavih i budnih kompjuterskih programa da bi iole potrajalo pre nego što neki od njih ne razotkriju bilo kakvo prerušavanje.

Ali s druge strane...

Ili s druge strane, razmišljao je Hajmat, dobro pazeći da mu se na licu ne pokaže izraz koji bi mogao da primeti neki od robotoradnika u blizini - s druge strane, neko ko je dovoljno odvažan i hrabar, prirodni vođa obdaren harizmom i moći, neko kao on - mogao bi vrlo lako da preokrene situaciju! Seti se samo Napoleona kad se vratio sa Elbe! Kako je narod pohrlio k njemu! Kako su odjednom vojske izronile niotkuda! Kad bi već bio na slobodi našao bi sledbenike, i oni sa mašinama i špijunima mogli bi da se ubrišu, narod bi ga štitio. U to Hajmat nije ni najmanje posumnjao. Duboko u srcu bio je siguran da je ljudski rod, bez obzira na to koliko zavarava sam sebe, isto onako pohlepan i ohol kao i on sam, i da u suštini samo želi da dobije vođu koji će mu reći da su pohlepa i oholost dopustivi, čak i hvalevredni oblici ponašanja.

Ali pre svega trebalo je pobeći.

Hajmat se zaustavi na raskrsnici dve staze, malo zaduvan. Bio je to težak uspon za čoveka od preko sto godina, čak i sa toliko novih organa u sebi da je već odavno izgubio račun, a i sunce je peklo. On razočarano baci pogled po zidovima oko zatvorskog kruga. Nisu se nimalo promenili. Čak nisu bili ni zidovi; bio je prvo jedan krug žive ograde, ukrašene cvetovima ali prepune senzora; zatim prazan prostor, pa još jedan krug, isto tako prijatan za oko ali, ovog puta, ispunjen parališućom strujom i - za svaki slučaj, i treći krug iza prethodnih, ali struja u njemu bila je smrtonosna. Pokojni major Adrijan Vinterkup im je svima to pokazao, jer tako je bio rešio da izvrši samoubistvo. Eksperiment je uspeo. (Ili bar toliko uspeo koliko i svako drugo umiranje, pošto bi vas, nakon toga, ipak uskladištili i stavili u Arhiv sa mrtvacima.)

Za svaki slučaj, ti vredni robotobaštovani, koje ste uvek mogli da vidite negde u krugu, za tren oka bi se pretvorili u robotostražare. Jer i oni su vas uvek mogli da vide.

Hajmat uzdahnu i krenu levom stazom, koja je vodila ka Arhivu.

Nije često odlazio na to mesto. Nijedan živi zatvorenik nije voleo da ga posećuje, zato što je znao da će kad-tad postati mrtav zatvorenik, i da će onda biti tamo. Niko ne voli da gleda u svoj vlastiti grob.

Naravno, pet ili šest hiljada zaista nepopravljivih osuđenika koji su bili uskladišteni u Arhiv za mrtvace nisu bili istinski mrtvi; bili su samo 'mrtvaci'. Major Vinterkup je, na primer, još bio tamo; odnosno, tamo je bio njegov mašinski uskladišteni analog, zato što su robotostražari na vreme spasli njegovo mrtvo telo. Ne da bi ga oživeli, to ne. Ipak, pre nego što su brzi procesi raspadanja učinili da sadržaj tog pobesnelog mozga ode u nepovrat. Smrt nije promenila Vinterkupa; ostao je onaj isti bezobzirni, bezglavi Hajmatov ađutant iz slavnih dana, kad su koristili svoj ugled u društvu da podmeću bombe, ubijaju i uništavaju u ime veličanstvenog novog sveta koji treba da nastane.

A ovo, ogorčeno pomisli Hajmat, ovo je taj novi svet, ali u njegovom stvaranju nisu učestvovali ni on ni major Vinterkup.

Dok je koračao ka niskoj zgradi, pastelne boje, u kojoj se nalazio Arhiv sa mrtvacima, pomislio je za trenutak da potraži vezu sa Vinterkupom, ili nekim drugim od Pokojnika, tek da malo popriča s njima, promene radi. Ali svi oni su bili tako prokleto dosadni. Smrt im nije bila prekinula robiju. Svi će zauvek ostati u Arhivu, i nijedan se nije ni za dlaku promenio otkad je umro...

Hajmat stade kao ukopan, i razrogačeno se zagleda u Arhiv.

Iza ugla, tako da se nije video sa staze, nalazio se glavni ulaz za utovar i istovar, ali on nikada nije video da se koristi. Sada jeste. Dva ogromna kamiona, koja su se normalno kretala na vazdušnom jastuku, sada su ležala na zemlji pred ulazom; uređaj za stvaranje vazdušnog sloja bio im je isključen, a desetak robotoradnika vredno su unosili u zgradu rešetkaste police sa lepezama podataka i smotanim kablovima.

"Molim vas, generale, Hajmat", reče jedan robotoradnik iza njegovih leđa, "ne prilazite. Zabranjeno je."

"Došli su sinoć, dok sam spavao!" reče Hajmat, buljeći i dalje. "Ali šta je to?"

"Spajanje", odgovori robotobaštovan, kao da se izvinjava. "Zatvor Pensakola se ukida i svi koji su u njemu sele se ovamo."

Hajmat se brzo povratio. Prvo pravilo njegovog zatvorskog bitisanja glasilo je da nikada ne sme dozvoliti da robotočuvari vide šta misli ili oseća, i zato je samo rekao, uz ljubazan osmeh: "Izgleda da smo se mi, neprijatelji društva, toliko proredili da vi više nemate šta da radite. Da li vas je strah da ćete izgubiti posao?"

"Oh, ne, generale Hajmat", ozbiljno odgovori robotobaštovan. "Samo će nas preraspodeliti na druge poslove, tamo gde smo potrebni. Ukidaju samo Pensakolu. Mi ovde, kao što vidite, prihvatamo njihove klijente."

"Ah da, njihove klijente", prihvati Hajmat, uputivši robotobaštovanu blistav osmeh, dok se istovremeno pitao da li bi se isplatilo da pokuša da ga uništi. Dali su mu oblik polinežanskog mladića, toliko veran da su mu se čak videle i graške znoja na grudima bez dlaka. "Mogu, dakle, da pretpostavim da se svi klijenti iz Pensakole nalaze sada u našem Arhivu."

"A ne, generale. Ima i jedan živ. Prema našim podacima, vi se poznajete. Siril Bejzingstouk."

Hajmat za trenutak izgubi prisustvo duha. "Bejzingstouk?" zinu on u pravcu robotobaštovana. Siril Bejzingstouk bio je jedan od najvećih terorističkih vođa, možda čak jedini koji je upravljao organizacijom koja je bila velika i ubistvena gotovo kao i Hajmatova. "Ali Bejzingstouk je bio uslovno pomilovan pre godinu dana", dodade on. "Bilo je u vestima."

"Jeste, bio je, generale Hajmat." Robotobaštovan klimnu. "Ali postao je povratnik. Dok je bio na slobodi pobio je trideset pet ljudi."



Razumeti je isto što i oprostiti, kažu mi. Ali ja im ne verujem.

Mislim da prilično dobro mogu da razumem ljude kao što su Hajmat i Bejzingstouk. Kao i svi drugi teroristi, od kamenog doba naovamo, oni su ubijali i razarali iz principa, i uspeli su da ubede sebe da taj princip opravdava krvoproliće i užase koje su stvarali.

Ali nisu uspeli da ubede mene. Video sam neke od žrtvi. Zamalo pa da i Esi i ja postanemo to isto, kada je Hajmatov udarni vod razneo eksplozivom Lofstromovu petlju na kojoj su mislili da se nalazimo. I pošto smo bili očevici, bili smo i svedoci na Hajmatovom suđenju, i to sam čuo i o drugima. Ali najviše sam slušao o Hajmatu, i posmatrao ga kako sedi vojnički krut na optuženičkoj klupi, slika i prilika savršenog modernog general-majora u svečanoj beloj uniformi i nepomična lica koje izražava tačno ono što treba. Pažljivo i učtivo je slušao dok su svedoci do tančina opisivali kako je on, u svojstvu general-majora Odbrambenih snaga Sjedinjenih Država, organizovao ilegalne bande koje su raznosile lansirne petlje, obarale satelite, trovale izvore vode za piće, i čak uspele da ukradu jedan kauč-za-sanjanje pomoću koga su trovale ceo svet napadima ludila. Naravno, na kraju su ga uhvatili. Ipak je uspeo da ih sve zavarava skoro deset godina, sedeći ozbiljna lica na sastancima štaba gde se raspravljalo o merama koje treba preduzeti protiv terorista, sve dok se ljudi poput Ekladara nisu urazumili, i pomogli policijskim snagama u svetu da konačno dovedu Hajmata u vezu sa kasapljenjem i podmetanjem bombi. U njegovim očima to nisu bili zločini. Samo strateški potezi.

Hajmatovo suđenje doživeo sam veoma neobično. Kratko vreme pre toga bio sam umro, i to je bila prva prilika u kojoj sam se pojavio u javnosti kao holografsko telo, dok je moja ličnost bila uskladištena u gigabitskom prostoru. U to vreme je tako nešto još uvek bilo retkost, i Hajmatovi advokati pokušali su da me isključe kao svedoka, zato što nisam bio 'osoba'. Naravno, nisu uspeli. Ali i da jesu ne bi se ništa izmenilo, jer je drugih svedoka bilo koliko hoćete.

Hajmat se očevidno nije uzbuđivao. Svoje hapšenje i sudsko gonjenje smatrao je slučajnom nezgodom. Cinično i samouvereno prepustio je da istorija izrekne presudu o njemu, jer nije nimalo sumnjao u to kakva će biti presuda suda. Ali kada sam ja svedočio, on je insistirao da mi sam postavlja pitanja, dok su se njegovi advokati pušili od besa. "I vi, Brodhede", rekao je odmah. "Vi imate obraza da mene optužite za izdaju, a vi ste taj koji se druži sa neprijateljima čovečanstva! Mi ne treba da pregovaramo sa Hičijima! Pobijte se, zarobite ih - opkolite ono njihovo skrovište u jezgru, postreljajte ih..."

Predstava je bila prosto nezamisliva. Kada ga je sudija najzad prekinuo, Hajmat se učtivo poklonio sudu, nasmešio se, rekao: "Nemam drugih pitanja za ovu napravu koja sebe naziva Robinetom Brodhedom", i vratio se da i dalje održava ponosni i samouvereni izraz lica za sve vreme suđenja.

Eto, to vam je bio Hajmat. Siril Bejzingstouk je bio, ako ništa drugo, još gori od njega.



Susret dva penzionisana čudovišta protekao je u opreznoj atmosferi. Dobro su se poznavali.

Hajmat je pohitao natrag u salu za zabavu i odmor i tamo već zatekao Bejzingstouka, koji je natenane razgledao PV kasete, da vidi kakva se zabava može naći u ovom novom obitavalištu.

Bez osmeha su stegli jedan drugom ruku, a onda se odmakli za jedan korak, da se malo bolje pogledaju.

Siril Bejzingstouk je bio iz Kirasaoa, modrocrne boje kože i isto tako star kao Hajmat (ili ja), ali medicinski savršeno doteran, tako da je izgledao kao da je, recimo, u četrdeset petoj godini života. "Milo mi je što te vidim, Bo", kazao je, a glas mu je bio dubok, zvučan i prijateljski. Bejzingstouk je govorio engleski bez stranog akcenta - možda tek sa nagoveštajem nečeg što je ličilo na nemački, a po svoj je prilici bio holandski, i poticalo od dobrih frizijskih kaluđera koji su mu predavali engleski u katoličkoj školi. Bejzingstouk je bio rođen na ostrvu, ali nije bilo ni traga od onog: Hosstrvo, covece!" u njegovom izgovoru. Da ga ne vidite, nikad ne biste pogodili da to govori crnac, iako je svaku reč izgovarao nekako izražajnije od običnog Amerikanca - samoglasnici su bili zvučniji i nekako zaokruženi, intonacija jasnija.

Bejzingstouk baci pogled kroz prozor, prema laguni koja se videla u daljini. "Ovde nije rđavo, Bopre", reče on. "Kada su mi rekli da će me preseliti, mislio sam da će to biti daleko gore. Možda na onu planetu, Afroditu - onu što kruži oko razbuktale zvezde, tako da se može živeti samo u tunelima ispod površine tla."

Hajmat klimnu, iako mu je već odavno bilo sasvim svejedno gde se nalazi. Prisetivši se da je on, u izvesnom smislu, domaćin, naruči robotokelneru da im donese pića. "Na žalost", nasmeši se on, "ovde je alkohol zabranjen."

"Bio je i u Pensakoli", objasni Bejzingstouk. "Zato mi je bilo veoma milo kad su me pustili, uslovno, premda ja, ako se sećaš, nikad nisam bio od onih koji vole da popiju."

Hajmat klimnu, proučavajući ga pogledom. "Sirile?" odvaži se.

"Da, Bo?"

"Već si bio napolju. Onda si prekršio reč. Zašto si pobio one ljude?"

"Pa, znaš", reče Bejzingstouk, uzimajući od robotokelnera svoje pivo od đumbira, "naljutili su me, eto."

"To sam i mislio", suvo se složi Hajmat. "Ali morao si znati da će te vratiti ovamo."

"Jesam, ali ja ipak imam svoj ponos. Ili je to bila navika? Mislim da je ipak ovo drugo."

"Tako nešto bi rekao javni tužilac", primeti Hajmat oštro.

"A možda bi taj javni tužilac ipak bio u pravu. Bo, kad su u pitanju ljudi poput tebe i mene. Nisam morao da ubijem te ljude. Prosto, odvikao sam se od sveta, znaš. Gurali smo se i muvali da uđemo u autobus. Ja sam pao. Oni su svi počeli da se smeju. Bio je tu i jedan policajac sa brzometnim revolverom, i on se takođe smejao. Ustao sam, i oduzeo mu revolver..."

"I pogodio trideset i petoro ljudi."

"A ne, Bo. Pogodio sam gotovo devedeset, ali samo trideset i pet je umrlo. To jest, tako kažu." On se nasmeši. "Nisam išao da brojim leševe."

Učtivo klimnu Hajmatu, koji je sedeo ćutke, pijuckajući, i Bejzingstouk iz dosade pusti da ekranom promiču slike Martinika, Kirasoa i Devičanskih ostrva. "Kako je tamo divno", uzdahnu on. "Da požalim što sam pobio one ljude."

Hajmat se glasno zakikota, klimajući glavom. "Oh, Sirile! Da li je istina da nam je ubijanje ušlo u naviku?"

"Ako su u pitanju ponos ili principi, možda i jeste", reče uglađeno Bejzingstouk.

"Znači, nikada ne bi smeli da nas puste na slobodu?"

"Ah, Bo", veselo odvrati Bejzingstouk. "Pa, nikada ni neće, to bar znaš."

Hajmat se napravi da nije čuo. "Da li ti misliš da je to istina, da smo stvarno nepopravljivi?"

"Mislim..." poče Bejzingstouk zamišljeno. "Ne. Čekaj da ti nešto pokažem." On prošapta nešto kontrolnim uređajima, PV ekrani zatitraše i ponovo se ukaza slika Kirasaoa. "Vidiš, Bo", reče on, nameštajući se udobnije i spremajući se za jedno poduže, prijatno ćaskanje, "u mom slučaju to ti je ponos. Kad sam bio mali bili smo veoma siromašni, ali smo uvek ostajali ponositi. Ništa sem ponosa nismo ni imali. Tek kad-kad dovoljno da se najedemo. Držali smo kafić za turiste, ali i sve naše komšije su držale kafiće, tako da nikad nismo mogli da zaradimo. Imali smo samo ono što je bilo besplatno - bogovsko sunce, pesak, prekrasne male kolibre, palme. Nismo imali ni cipela. Znaš li ti kako izgleda kad nemaš ni cipele?"

"Pa, ovaj..."

"Ne, ne znaš..." Bejzingstouk se nasmeši, "... Jer ti si Amerikanac i bogataš. Vidiš li onaj most?"

On pokaza na panoramu koja se videla na PV ekranu, zaliv premošćen na dva mesta. "Ne onu visoku rugobu. Onaj drugi. Onaj pontonski. Sa rampama koje motori otvaraju i zatvaraju na ulazu i izlazu, onaj tamo, s kraja."

"Dobro, pa šta?" upita Hajmat, počinjući već da razmišlja da li je dobio drugara koji će mu pomoći da odagna dosadu, ili će je samo povećati.

"E vidiš, to ti je ponos čoveka bez cipela, Bo. Naučio sam ga od mog dede."

"Čuj, Bejzile", reče Hajmat, "baš mi je drago što smo se opet sreli i tako to, ali zar baš moraš da me..."

"Strpi se malo, Bo! Ako imaš ponosa, moraš imati malo i strpljenja; tako me je učio moj deda. I on je bio descamisado - čovek bez cipela. Kad je taj most još bio nov, plaćalo se za prelaz. Dva centa... ali samo za bogataše, to jest za one koji su nosili cipele. Bosonogi su prelazili besplatno. Ali ni bogataši koji su nosili cipele nisu bili mutavi; skinuli bi ih i sakrili, prešli most, i na drugoj strani bi ih opet obuli."

Hajmat je već počinjao da se ljuti. "Ali tvoj deda nije imao cipele!"

"Nije, ali je imao ponosa. Kao ti. Kao ja. I zato bi sačekao ispred mosta da naiđe neko u cipelama. Onda bi od njega uzeo cipele na zajam, zato da plati dva centa i pređe most ne okrnjivši svoj ponos. Je li ti jasno šta hoću da kažem, Bo? Ponos je skupa stvar. Obojicu nas je mnogo koštao."

Svojevremeno nisam hteo da prestanem da pričam o deci zato što su bila dirljiva; teško mi je da prestanem da pričam i o Hajmatu i Bejzingstouku, ali iz sasvim drugih razloga. Ako su mi ikada dve osobe bile ogavne, onda su to oni. Po sredi je ona privlačnost koju izazivaju jeza i užas.

Kada je Siril Bejzingstouk došao da se pridruži Bopreu Hajmatu, deca na Točku su upravo bila obaveštena da će ih evakuisati. To se pojavilo i u dnevnim vestima. I Bejzingstouk i Hajmat su se zainteresovali; verovatno su u potaji navijali za Neprijatelje, ako su uopšte za nekoga navijali, iako je to u obojici moralo izazivati unutrašnje sukobe. (Ponosili su se ljudskim rodom? Osećali odbojnost prema onom njegovom većem delu koji ih je strpao u zatvor?) Imali su oni i drugih sukoba, od kojih se oni međusobni nisu ubrajali među najmanje. Ni Hajmat ni Bejzingstouk nisu mnogo voleli da budu u društvu sa sebi ravnima.

U stvari, jedan drugom su bili dosadni. Kad god bi Hajmat našao Bejzingstouka kako sanjari ispred VP prikaza Kirasaoa, Sanmartena ili Venecuelanskog primorja, kazao bi: "Zašto puštaš mozak na otavu? Ja koristim vreme u zatvoru! Nauči nešto. Bar neki novi jezik, kao ja."

A to je zaista i činio. Po jedan novi jezik, i to savršeno, svakih nekoliko godina; imajući u vidu obilje vremena kojim je raspolagao, već je tečno govorio mandarinski kineski, hiči, ruski, tamilski, starogrčki i još osam drugih jezika. "I s kim ćeš razogovarati na njima?" upitao ga je Bejzingstouk, ne skidajući pogled sa tropskog pejzaža pred sobom.

"To nije bitno! Bitno je da oštriš mozak!"

A Bejzingstouk bi konačno podigao pogled i kazao: "Za šta?"



Ako je Bejzingstouku bilo preko glave Hajmatovog zanovetanja, Hajmatu su se smučile Bejzingstoukove uspomene bez kraja i konca. Svaki put kad bi crnac započeo neku priču, general je već i sam umeo da je završi. "Kad sam bio mali", počinjao bi Bejzingstouk, a Hajmat bi se smesta pridružio, pevuckavim glasom:

"Bili ste veoma siromašni."

"Da, Hajmate, veoma siromašni. Držali smo kafić za turiste..."

"Ali niste mogli da zaradite, zato što su sve vaše komšije takođe držale kafiće."

"Tačno. Uopšte nismo mogli. I zato bi mi, dečaci, ponekad uhvatili neku iguanu i pokušavali da nađemo nekog turistu da je prodamo. Ali niko nije hteo da ima iguanu."

"Ali kad tad bi je neko i kupio, iz sažaljenja prema vama."

"Bi. I onda smo mi išli za njim da vidimo gde će je pustiti, i onda smo je opet hvatali i prodavali."

"I posle nekog vremena bi je pojeli."

"Da, da, Bo. Iguana je dobra za jelo. Kao pile. Jesam li ti ja već pričao ovu priču?"

Nije to bila obična dosada. Bilo je, kao što su obojica uzajamno konstatovali, u onome drugom nečega što je istinski išlo na nerve. Bejzingstouku su bili odvratni Hajmatovi seksualni prohtevi. "Ali zašto moraš da ih mučiš, Bo? Pa, ionako nisu živa bića?"

"Zato što mi to pričinjava zadovoljstvo. Čuvari moraju da se staraju o mojim potrebama; ovo je jedna od njih. I to se tebe ne tiče, Bejzile. I ne može da ti smeta, a od tih bućkuriša koje ti jedeš zaudara ceo zatvor."

"Ali to je jedna od mojih potreba, Bo", rekao bi Bejzingstouk. Robotokuvarima je bio dao tačna uputstva i, oni su ga, naravno, poslušali. Hajmat je morao da prizna da neke od tih stvari i nisu bile tako rđave. Jedna ružna voćka imala je divan ukus, i neke od školjki bile su prosto božanstvene. Ali bilo je i groznih stvari. Najgori je bio nekakav paprikaš od zelenih paprika i crnog luka sa usoljenim, suvim bakalarom koji je imao ukus i miris baš kao ono đubre u kantama iza ribljih restorana, kad se kiseli celu noć. Zvalo se čiki, i kad ga nisu pravili od trule ribe pravili su ga od nečeg što je bilo gotovo isto tako odvratno, na primer, jarčevina.

Hajmat je pokušao da ublaži težinu Bejzingstoukovog prisustva tako što ga je predstavio Perneckom, ali sovjetski maršal nije čak ni otvorio oči, a kamoli pristao da razgovara sa pridošlicom. Kad su izašli iz zatvorske bolnice, Bejzingstouk je upitao: "Zašto on to radi, Bopre? Na kraju krajeva, ipak je pri svesti."

"Mislim da mu je to neki plan za besktvo. Možda zamišlja da će ga prebaciti u neku drugu bolnicu, izvan zatvora, ako se bude stalno pravio da spava, i da će onda moći nešto da pokuša."

"Neće ga prebaciti."

"Znam", reče Hajmat, osvrćući se oko sebe. "Pa, Sirile? Hoćeš li danas da malo bolje razgledaš teren?"

Bejzingstouk pogleda nizbrdo, ka treperavom, blistavom zalivu i pučini Tihog okeana koja se nazirala u daljini, a onda se čežnjivo osvrnu u pravcu sale za odmor i zabavu. Ali Hajmat je odlučno odbio da i dalje gleda s njim filmove, a Hajmat je ipak bio kakva-takva publika. "Pa, dobro", pristade on. "Šta su one zgrade koje se vide na obali?"

"Mislim da je to neka škola. A tamo je malo pristanište, gde su bagerima iskopali lagunu tako da može da primi čak i manje brodove."

"Da vidim to pristanište", predloži Bejzingstouk. "I mi smo imali takvo u Kirasaou, malo podalje od velikog. Bilo je za iskrcavanje robova, Bo. U staro vreme, kad prispe brod natovaren robljem, nisu ih vodili kroz ceo grad, da ih svi vide; dovezli bi ih nekoliko kilometara od glavne luke..."

"U luku za roblje", zavrći Hajmat umesto njega, "gde se nalazila platforma na koju su ih izvodili na licitaciju. Da. Hajdemo do farme za bebe."

"Ne volim te stvari!" nabusito reče Bejzingstouk. Ali kada je Hajmat krenuo nizbrdo bez njega, on dodade: "Ipak, praviću ti društvo."

Farma za bebe nalazila se uz samu ivicu spoljnje ograde zatvorskog kruga. To je bio poseban pašnjak, odvojen živom ogradom od svega ostalog, na kome je paslo nekoliko divnih krava. Zatvorenicima je bio zabranjen pristup.

Hajmata je zabavljalo kad je video koliko se Siril osećao neprijatno. "Ovo je izopačeno, Bo", promrmljao je starac. "Oh, kako mi je žao što nismo uspeli! Naterali bismo ih da zaborave na takve stvari. Trebalo je da ih nateramo da urlaju."

"To smo i činili", reče Hajmat.

"Trebalo je da budemo još gori. Odvratna mi je i sama pomisao da se ljudsko dete nalazi u utrobi jedne krave. Kad sam ja bio sasvim mali dečko..."

"Možda", ubaci Hajmat da bi prekinuo pričanje uspomena, "ne bi osećao toliku odvratnost prema vanmateričnom rađanju kada bi bio žena, Sirile. Trudnoća je mučna stvar."

"Mučna, nego šta! A zašto da se ne muče? Mi smo se mučili. Kad sam bio mali..."

"Da, znam kako je bilo kad si bio mali", dočeka ga Hajmat, ali to nije sprečilo Sirila da mu opet ne ispriča sve ispočetka.

Hajmat prestade da ga sluša. Na ostrvu je bilo prijatno i toplo, ali neki vetrić sa mora počeo je da se oseća na brdu. Mogao je da oseti i jedva primetni miris stoke na livadi, gde su se robotopastiri muvali unaokolo, mereći temperaturu i druge životne uslove svojih štićenika.

U suštini, razmišljao je Hajmat, ovakvo rađanje dece pomoću zamenika nije bilo loše. Naravno, pod pretpostavkom da je uopšte dobro rađati decu. On sam tražio je seksualna zadovoljstva na sasvim drugom planu, ali dvoje ljudi koji žele da osnuju porodicu mogu u ovome videti neki smisao. Začeli bi bebu kao što se to obično radi, onim smešnim i klizavim uzajamnim ubadanjem; Hajmat je bio dovoljno širokogrud da prihvati činjenicu da se većina ljudi pali na to. Prema tome, ako im je to predstavljalo zadovoljstvo, zbog čega bi se to zadovoljstvo kasnije pretvorilo u bol za jedno od njih dvoje? Ništa lakše nego izvući iz žene već oplođenu jajnu ćeliju. Pogotovo što je već dobila sva nasledna svojstva. Spirale DNK su već odigrale svoj valcer i napravile novu kombinaciju; hereditet je već bio uspostavljen. Glavni kuvar, da tako kažemo, već je smešao svoj sufle koji je bio njegov piece-de-resistance. Sad mu je još samo bila potrebna topla pećnica da naraste, a to nije morala biti baš ljudska pećnica. Moglo je da posluži bilo šta, pod uslovom da je kičmenjak i sisar. Krave su u tu svrhu bile odlične.

Na farmi za bebe nije bilo mnogo krava, zato što na ostrvu nije više bilo mnogo ljudskih porodica kojima su bile potrebne. Ali Hajmat je prebrojao deset, dvanaest, petnaest - sve ukupno osamnaest zamenika majki, koje su mirno pasle dok su im robotopastiri stavljali toplomere i zavirivali im u uši.

"Ovo je ogavno", jedva izgovori Siril Bejzingstouk.

"Nije, zašto?" usprotivi se Hajmat. "One ne uzimaju drogu, ne puše, ne rade ništa čime bi ljudske majke možda naškodile bebama. Ne. Da smo mi pobedili, ja bih se lično postarao da se ovako nešto zavede."

"Ja ne bih", ljubazno se nadoveza Bejzingstouk.

Nasmešiše se jedan drugome, dva ostarela gladijatora koje je zabavljala pomisao na poslednji uzajamni sukob koji se nikada neće desiti. Matora budala, pomisli veselo Hajmat; naravno, postalo bi neophodno da se otarasimo i njega - da je revolucija uspela.

"Bo?" pozva ga Bejzingstouk. "Pogledaj."

Jedna od majki je mukala, malo uznemirena. Merili su joj temperaturu, ali robotopastir izgleda nije držao toplomer kako treba. Krava se uzvrte i oslobodi zadnji deo tela, otkasa nekoliko koraka u stranu i stade da pase.

"Nije se ni pomerio", zbunjeno reče Hajmat.

Bejzingstouk pogleda svih četiri-pet pastira jednog po jednog, pa se osvrnu na robotobaštovane i na još udaljenije robotoradnike rasejane po stazama. Svi su stajali ukočeni i nepokretni. Čak behu utihnuli i zvuci uređaja za pravljenje vazdušnog jastuka ispod njihovih kolica za prevoz tereta.

"Nijedan se ne mrda, Bo", reče Bejzingstouk. "Svi su mrtvi."



Pašnjak na kome je bila farma za bebe nalazio se na najnižoj ivici zatvorskog kruga. Odatle se teren opet strmo uzdizao, i Hajmat napravi kiselo lice. Kad je neko starac onda je starac, čak i uz sve moguće zamene tkiva i dodatnu kalcifikaciju kostiju. "Ako siđemo", reče on, "posle ćemo opet morati da se penjemo."

"Hoćemo li, momče?" tiho upita Bejzingstouk. "Pogledaj."

"Hm, to je samo trenutni prekid na električnoj mreži", promrmlja Hajmat. "Oživeće za koji trenutak."

"Da. Ali naš trenutak će tada već proći."

"Ali, Bejzile", razložno reče Hajmat, "u redu, hajde da pretpostavimo da su pokretne jedinice trenutno izbačene iz stroja, ali ograde još uvek stoje."

Bejzingstouk ga pažljivo pogleda. Nije progovorio ni reč. Samo se okrenuo, podigao rukom žicu koja je opasivala pašnjak sa kravama i provukao se ispod nje.

Hajmat je nervozno buljio za njim. Naravno, stražari tek što se nisu probudili. I čak i kad bi njihova nepomičnost potrajala dovoljno da dva zatvorenika pređu, recimo, prostrani kravlji pašnjak, ono što je kazao za ograde možda i dalje važi. Nisu stražari bili ti koji su sprečavali zatvorenike da izađu, već lukavo smišljeni i neprelazni niz elektronskih ograda. Delovale su tri puta; bol, obamrlost, smrt. Bilo je teško proći prvu i gotovo nemoguće preći drugu - a nije imalo smisla, jer tu je bila ona treća. On reče samom sebi da Bejzingstouk, prosto, ne zna, da još nije imao priliku da iskusi; jer Hajmat je jednom stvarno pokušao. Samo jednom je uspeo da pređe užasnu liniju razdirućeg bola, samo zato da bi ga druga onesvestila, i probudio se u svom krevetu, dok mu se robotostražar smeškao u brk.

To što su robotoradnici privremeno nemoćni nema nikakve veze sa ogradama, govorio je sebi. Kakva budala je taj Bejzingstouk!

I dok su mu se misli još vrtele po glavi, Bopre Hajmat je podizao rukom žicu i hitao za onim drugim, oprezno zaobilazeći kravlju balegu u travi, zaustavivši se tek koliko da šutne jednog robotopastira, da proveri da li je zaista nepokretan.

Bio je.

Sav zadihan, sustigao je Bejzingstouka na samoj ivici zatvorskog kruga. Žice koje su izazivale bol sasvim su se dobro videle - radi stoke, ne radi zatvorenika - ispred žive ograde od hibiskusa i rascvetane divizime.

Jedan robotobaštovan beše se nagnuo nad žbun divizime i ostao tako, ukočen, sa podignutom rukom u kojoj se nalazio ašovčić za vađenje busenja. Hajmat, zamišljen, pljunu na njega.

"Nema struje, čoveče", tiho reče Bejzingstouk.

Hajmat reče, gutajući knedlu: "Idi ti prvi, Sirile. Ako te uhvati, ja ću te povući unazad."

Bejzingstouk prsnu u grohotan smeh. "E, baš si mi junačina, Bo! Hajde, idemo zajedno!"

12. USPMU

Nikad nemoj zaboraviti da sve ima svoj kraj - stalno mi govori Albert. Rekao bih da on misli da je to neka uteha.

Ali istina je. Čak se i ono beskonačno putovanje od Rinklroka do USPMU najzad završilo.

USPMU se nalazi na satelitu u geostacionarnoj orbiti, ili bolje rečeno, to su pet satelita koji se okreću jedan oko drugog u parazitskim orbitama, na visini od nekoliko desetina hiljada kilometara iznad Konakrija u Africi. Nekada su bili na drugom mestu - tačno iznad ostrava Galapagos - ali to je bilo iz drugih razloga. Tada su se zvali Svemirski Pentagon.

Kada smo izašli iz orbite nisam gledao u njih. Gledao sam dole, na Zemlju, koja se prostirala ispod nas, ogromna i prostrana. Zora se upravo rodila iznad Gvinejskog zaliva, ali onaj istureni deo kopna zapadne Afrike još je bio u mraku. Uživao sam u tom prizoru. I dalje sam ubeđen da je Zemlja valjda najlepša od svih planeta. Gledao sam kako sunčevi zraci počinju da obasjavaju planinske vrhove na Zapadu, gledao ono božanstveno plavetnilo Atlantskog okeana pravo ispod nas, i upravo sam opet počinjao da osećam ljubav prema toj nemirnoj, staroj planeti, kad začuh Esin krik: "Uništili su je!"

Trebalo mi je malo vremena dok sam shvatio da ne misli na planetu. "Oprosti", rekoh, "nisam gledao u ekran." U stvari, nije gledala ni ona. Mi uglavnom koristimo ekran samo iz navike. Kad zaista želimo da nešto dobro zagledamo, nije nam nimalo teže da se direktno uključimo u spoljašnje senzore Verne Drage. Tako sam se i ja uključio i video ono što je videla Esi.

U zajedničkoj orbiti nalazilo se mnogo više od pet objekata, ne računajući flotilu USPMU krstarica, koje su se neumorno kretale unaokolo. Svet se sjatio oko USPMU, i njihove letelice su se nalazile u orbitama za pristajanje. Mora da je bilo više od desetak tih šatla, ali ono o čemu je govorila Esi bila je ogromna, zgužvana masa tankog metala. Nisam odmah mogao da je prepoznam.

Nekada je to bila glavna pokretačka jedinica međuzvezdanog jedrenjaka na svetlosni pogon. Video sam ga jedanput, ranije, dok je još bio nov i izgledao veličanstveno, i tada je nosio posadu Sporaća koja je bila krenula da istraži neku drugu zvezdu. "Zašto je tako slupan?" upitao sam Džulija Kasatu.

Ljutito me je pogledao. Upravo je bio zauzet razgovorom preko radio-veze, a onaj na koga je besneo nisam bio ja. Bio je to komandant straže USPMU, ali nije mnogo vredelo ljutiti se ni na njega, jer on, pre svega, nije bio ljudsko biće. "Ponavljam", govorio je, "ja sam dvojnik general-majora Džulija Kasate, i tražim smesta dozvolu za sletanje. Te glupe mašine", zarežao je, pogledavši Alberta pre nego što je pogledao mene. "Pitali ste me za jedrenjak? Pa, njega je upravo tvoj prokleti Institut dovukao ovamo, da ga prouči. Šta misliš, šta je trebalo da radimo sa njim? Da ga stalno vučemo natrag, dok ga je Sunce neprestano vuklo da izađe iz orbite?... Da, hvala", izgovorio je u uređaj za komunikaciju i klimnuo glavom Ališi Lo da nas spusti.

Ali to nije išlo tako glatko.

Satelit USPMU prema kome smo bili usmereni bio je Delta, konzerva teška četrdeset hiljada tona. Odmah se videlo da je to satelit Glavnog štaba. Da bi glavešinama bilo udobnije, odnosno onima od njih koji su bili od krvi i mesa, taj satelit je rotirao nešto brže od ostalih. Njima je tako bilo lakše da se orijentišu šta je gore a šta dole, što je bila određena pogodnost, ali ne i za Ališu Lo.

Ipak, vešto je uspela da nas spiralnom putanjom uvede u dok za pristajanje. Izvela je to kao pravi virtuoz, koji je zaslužio bolju publiku od Esi i mene. Mi je nismo ni gledali. Posmatrali smo onu flotu krstarica USPMU, koje su ličile na ajkule, očigledno spremne za akciju - ma koje vrste. "Nadam se da neće napraviti neku glupost", promrmljah.

"Ako bilo šta urade", trezveno reče Esi, "to će već biti glupost. Ne postoji nikakav pametan potez, u ovoj situaciji."

I tada smo prešli na satelit USPMU.

Svet poput Esi i mene ukrcava se na novu svemirsku letelicu tako što se priključi na njen sistem interne komunikacije; posle toga, možemo stići svuda gde dopiru kablovi, a možda i malo dalje. Na Delta-USPMU stigli smo do prve komore u koju je vodio otvor za ukrcavanje i tu smo stali. Nije bilo uređaja za komunikaciju, bar ne onih koji su nama bili dostupni za korišćenje. Komandir straže, mašinski program u vidu mlađanog žutokljunog poručnika, obratio nam se sa puno vojničke učtivosti, ali nepopustljivo. "General Kasata može da produži, dame i gospodo, ali vi ostali morate ostati u salonu obezbeđenja."

Naravno, mi na to nikako nismo pristali. Nisam valjda zato došao na USPMU da sedim u salonu.

Da Kasata nije smesta produžio dalje, ja bih ga zamolio da im on objasni. Ovako sam objasnio sam. Poručnik me je učtivo saslušao i preduzeo odgovarajuće korake. Preneo je sve višoj instanci.

Ta viša instanca bila je oniža, temmeljno građena žena po imenu Mohandan Dar Havandhi. Čim je ušla uzela je da nas posmatra, i to toliko dugo da sam odjednom bio ubeđen da je prava, fizička ličnost od krvi i mesa, ali to je bio samo njen način ponašanja. Tek kada je otvorila usta postalo je jasno da je mašinski uskladištena, kao i svi oni, ali sve što je rekla kad je otvorila usta bilo je kratko "Ne".

"Ali, komandante Havandhi", umirujuće je prela Esi, "ovo je gospodin Robinet Brodhed."

"To znam", rekla je komandant.

"Onda takođe znate da je gospodin Robinet Brodhed jedan od rukovodilaca Brodhedove fondacije, i da mu je javna bezbednost odobrila pristup svim ekstrasolarnim podacima."

"Tako je", reče komandanat, "ali mi se nalazimo u vanrednom stanju. Sva odobrenja javne bezbednosti izdata u mirno vreme sada su ukinuta. Naravno", reče ona uz osmeh, tako da joj se ukazaše zlatni zubi - kako su samo neki od nas verne kopije svojih originala u telesnom obličju - "vaše kretanje ne mora biti ograničeno isključivo na salon bezbednosti, ako vam je tako milije."

"Pa, znate", rekoh uz pomirljiv smešak, "u tom slučaju mi bismo samo..."

"Možete se, ako želite, vratiti na svoj brod", odreza ona i više je ništa nije moglo umilostiviti.

Te vojničine! S njima nema diskusije. Mi smo, dabome, pokušali. Ukazali smo joj na činjenicu da je 'bezbednost' samo jedna zastarela komedija, bilo da jesmo ili nismo u vanrednom stanju, zato što je jedini neprijatelj od koga se treba čuvati pedeset hiljada svetlosnih godina daleko, u kugelblicu. Ona se nije ni potrudila da nam kaže da to nije tačno, pošto je poruka poslata odnekud mnogo bliže. Samo je vrtela glavom. Probali smo da je zaplašimo pričom da ćemo se obratiti maršalima i šefovima država. Odgovorila je da to svakako možemo da uradimo, čim bude ukinuta zabrana svih civilnih radio-prenosa. Nije nam, pri tom, ponudila nikakvu mogućnost da naslutimo kada bi to moglo biti. Probali smo da joj priđemo onako, drugarski. Pitali smo je šta rade sve te letelice oko USPMU. Nije nam uopšte odgovorila; ne, od nje sigurno nećemo izvući nijednu vojnu tajnu.

U stvari, nije potrajalo tako dugo kao što nam se učinilo - najviše nekoliko hiljada milisekundi - zato što se vratio Džulio Kasata, odnosno njegov dvojnik. Na naše iznenađenje, Kasata kao da je bio pomalo zadovoljan. "Moj gazda u telesnom obličju sada je na sastanku", reče nam on, "tako da neću morati odmah da, ovaj, da odem kod njega." Nagradio nas je jednim osmehom - ali ne sve podjednako; mlada žena po imenu Ališa Lo dobila je najveći deo tog osmeha. "Dakle, šta biste voleli da radimo, da nam prođe vreme? Hoćete da razgledamo USPMU?"

"Ne smemo", rekosmo, pokazujući na komandanta.

"Smete, nego šta", reče on sa onom samouverenošću viših činova. Zatim joj se neposredno obrati. "Komandante Havandhi, više niste zaduženi za ove goste. Ja ću ih lično provesti kroz bazu."



Svih pet satelita USPMU zajedno imaju masu od dve stotine hiljada tona i na njima je stacionirano oko trideset hiljada ljudi - što u telesnom obličju, što uskladištenih. Dva satelita su isključivo centri za komunikaciju i obradu podataka. Tu nema ništa da se vidi. Gama je sva hardver, vojni hardver; puna je visoko-eksplozivnih bombi i hiči-mašina za bušenje tunela, prepravljenih, umesto stena, za probijanje oklopa na vasionskim brodovima i tvrđavama. Nismo očekivali ni da će nas tamo pustiti da uđemo, premda je Albert već sve znao o svakom, i najmanjem komadu artiljerijsko-tehničke opreme. Alfa je mesto za odmor i zabavu posade satelita, i nismo imali nikakvog razloga da tamo odemo - nisu nam bili potrebni odmor i zabava kako ih oni shvataju.

Ipak, kada su nam se otvorile elektronske ograde koje su sprečavale pristup u USPMU neovlašćenim montiranim umovima, stala je da me nervira činjenica da smo ograničeni samo na Deltu. Kasata je pokušao da me umiri. "Ne ljuti se na staru gospođu", reče on cereći se. "Ona je bila komesar za razmenu kad je ovo još bio Svemirski Pentagon, i misli da je od tada sve krenulo nizbrdo." Pogledao je na sat - koji nije postojao, kao ni moj. "Imamo na raspolaganju najmanje deset hiljada milisekundi, a ovde ima mnogo zanimljivih stvari - Sporaća, Muljavaca, Vudu Svinja, pored ostalog - mislim na ono ostalo što smem da vam pokažem. Šta hoćete da vidite?"

"Ja neću da vidim ništa", obrecnuh se. "Nisam došao ovamo u turistički obilazak za dva dolara. Hoću da razgovaram sa ljudima! Hoću da saznam šta se dešava..."

"I onda", dodade Kasata, "hoćeš i sam da se uključiš u to, je li tako?"

Besno sam slegao ramenima. U 'salonu bezbednosti' imao sam vremena da do mile volje povećam sebi pritisak, a Džulio Kasata mu ničim nije pomogao da spadne. Rekao bih mu toliko da se puši, ali sam se ograničio na samo jednu reč:

"Da."

Kasata je i sam uvek bio nervozan. Njegov telesni original samo mu je odložio pogubljenje, ništa više. "Praviš gužvu, Brodhede", dobaci mi.

"Dovoljno sam moćan da je pravim, i to veliku."

On mi se za trenutak unese u lice, a onda sleže ramenima. "Nije to moja stvar", reče napokon. "Nije čak ni njegova. Glavnokomandujuće telo propisuje šta treba da se radi. Dakle, šta smo rešili? Hoćemo li u turistički obilazak za dva dolara ili u salon bezbednosti?"



Esi i ja smo već videli kako USPMU satelit izgleda iznutra, u ono vreme kada je glavnokomandujuće telo još poštovalo momka koji je rukovodio Brodhedovom fondacijom. Video je i Albert. Ališa Lo je bila mnogo radoznalija. U njenim očima to je bilo jedno od onih tajnih mesta o kojima slušate, ali se nikada ne nadate da ćete ih i videti, kao unutrašnjost Fort Noksa, ili Velikog mormonskog hrama u Solt Lejk Sitiju.

Jasno vam je u stvari da nismo nikuda 'išli'. Nismo morali. Kasata nas je uključio u USPMU-Delta sistem za komunikacije i videli smo sve što je on dozvolio da vidimo. Kao domaćin bio je veoma uljudan, i uradio je nešto još bolje; stvorio nam je neku vrstu oficirskog kluba u kome smo mogli da sednemo za postavljen sto sa pićima i zakuskom, pored razbuktale vatre u kaminu. Na suprotnom zidu sobe bilo je - ono što nam je pokazivao.

Kada je Kasata kao uzgred predložio da pogledamo jedno gnezdo Sporaća, Ališa je bila ushićena - kao što je on, uostalom, i očekivao da će biti.

Sporaći su bili 'prvi' u čovekovoj istoriji, odnosno bili su prvi inteligentni vanzemaljci koje su ljudi videli. Zapravo, ne baš 'videli'. Osetili. Odi Volters, igrajući se pre više decenija jednim kaučem za sanjanje, otkrio je njihov ogromni, žalosni, nezgrapan vasionski jedrenjak u međuzvezdanom prostoru.

Bio je to veoma važan događaj, ali njegove posledice bile su još mnogo značajnije, jer su i Sporaći otkrili Odija. I to je Hičijima otkrilo da se ljudi poput nas kreću po Galaksiji, i to ih je navelo da uz plač i škrgut zuba napuste svoju kućicu-skrivalicu u jezgru.

"Mislila sam da su nam Hiči oteli taj brod Sporaća i vratili ga na njegovu planetu", poče Ališa.

"Jesu", složi se Kasata, "ali naš stari Brodhed, ovde prisutan, preoteo im ga je i vratio ga ovamo da ga proučavaju. Ili je to uradio njegov Institut. Sporaćima je bilo svejedno. Ionako su očekivali da će na putu provesti bar još hiljadu godina. Njihov jedrenjak je još u orbiti, odmah tu, napolju ispred USPMU..."

"Videla sam ga. Izgleda gadno spljeskan", primeti Esi strogo.

"A šta smo drugo mogli? Kad ga razvijete, ta prokleta stvar ima četrdeset hiljada kilometara u dužinu. Uostalom, ionako im više neće biti potreban. Hoćete li da ih vidite ili nećete?"

"Oh, da", reče Ališa Lo, prekinuvši prepirku. Kasata mahnu rukom i oni se pojaviše.

Spraći nisu nimalo lepi. Neki kažu da izgledaju kao tropski cvet. Drugi misle da podsećaju na one stvorove iz velikih podmorskih dubina sa mnogo pipaka; teško je odrediti na šta liče, jer ne liče ni na šta zemaljsko. Mužjaci su znatno veći od ženki, ali ženkama to nije jedini problem. Ženke osim problema i nemaju ništa drugo, jer kod Sporaća ne postoje takve stvari kao što su ženska prava. Ali ženke Sporaća se ne sekiraju mnogo zbog toga, jer se uopšte i ne bave razmišljanjem. Život im se sastoji isključivo od rađanja. Po jedno novorođenče svakog ciklusa, a ciklus obuhvata nešto manje od četiri meseca. Ako je gospa imala sreću da je mužjak poseti u pravo vreme, dete će biti muško. Ako ne, žensko. Mužjaci Sporaća kao da nisu mnogo raspoloženi za seks (što nije nikakvo čudo, kad vidiš kakve su im ženke), tako da ženke nemaju priliku da često uživaju u njihovim milovanjima.

Zato se stalno rađa bezbroj ženki Sporaća.

Međutim, ne ostaju večito neiskorišćene. S vremena na vreme neki mužjak izabere sebi izuzetno debeljuškastu i privlačnu žensku. Pa je pojede.

Može se pretpostaviti da se ženkama to baš ne dopada. Ali nijedna ženka Sporaća se do sada još nije požalila. Ne može, i kad bi htela. One su neme.

Mužjaci, pak, ne prestaju da brbljaju - ili da pevaju - odnosno da čitavog života, bez prestanka, proizvode nekakve zvuke. To možda ne biste ni primetili, čak i kad biste slučajno sedeli tik uz nekog Sporaća koji se dere na sva usta - pod pretpostavkom da je to uopšte izvodljivo, jer za ljude od krvi i mesa njihova životna sredina je ledena, sa ogromnim pritiskom, i otrovna. Osetili biste samo neko slabo podrhtavanje, kao da vam teški kamion prolazi ispod prozora. Sporaći su spori. Takvi su im i glasovi; njihov najprirodniji koloraturni sopran ne može da se uzdigne iznad dvadeset do dvadeset pet herca. Zato ne biste ni čuli šta pevaju.

Bilo je nekoliko tuceta tih stvorenja, mužjaka i ženki, koja su lebdela u pihtijastoj masi kojom je bio ispunjen njihov vasionski brod. Jedan mužjak je bio sasvim sam, u odvojenom odeljku. Ostali su bili u opštem rezervoaru, okruženi svakojakim čudnim predmetima koji su lebdeli u masi zajedno s njima: nameštaj i kućni aparati, pretpostavljao sam, od kojih se sastoji jedan udoban sporaćki dom, i nikada ne bi mogao da razlikujem njih od nameštaja da nisam već ranije video Sporaće na slikama. Nisam opažao nikakav pokret. Još po nečemu su izgledali čudno. Ne sećam se tačno koja bi trebalo da bude prirodna boja Sporaća, ali izgledali su kao da ih je obojio neko ko ih se sećao još manje od mene.

"Jedan se pokrenuo!" povika Esi.

To je baš vešto primetila. Onaj u odvojenoj komori upravo je, jedva primetno, stao da pruža jedan pipak. Išlo je strahovito sporo, čak i po merilima ljudi od krvi i mesa (svoja i da ne pominjem!). Po merilima Spraća, međutim, on se previjao od strahovitog uzbuđenja, i to veoma brzo; mogli ste uočiti kako se pihtijasta masa oko njega malo namreškala, ustalasana pritiskom njegovog tela.

"Taj je jedan od novih", reče Kasata. "Završili su sa isleđivanjem prvobitne posade, i zato su, pre šest nedelja, uvezli još šest mužjaka sa planete Sporaća."

"Zašto je ovaj izdvojen od ostalih?" upita Ališa Lo.

"On je u visokom modu, i zato sada možemo da mu postavljamo pitanja. Bacakaju se ovako, vidite? Kad bi bio sa drugima u visokom modu, rasturili bi prostor za stanovanje."

"Primećujem da ih ne posmatramo pri normalnom svetlu", reče Albert gotovo profesorskim tonom.

"U pravu ste. Ovo je tomografija, jer pri običnom svetlu ne biste ništa mogli da vidite kroz taj mulj u kome žive. Hoćete li da čujete šta peva?"

Nije sačekao odgovor, već je ubacio audio-program. Nismo slušali Sporaća neposredno, već mašinski prevod. Glas je recitovao:



Ogromne zaslepljujuće svespaljujuće zveri

Šibale su i stvarale duboke prodore

I mnoge smrti i vrlo bolne rane...



"Ovo je upravo poslednja strofa", objasni Kasata. "On ovako priča jedan sat. Moramo ih pustiti da se između dve seanse odmore. Ne mogu dugo da izdrže u visokom modu, a kad su u normalnom stanju ne možemo uopšte da saobraćamo sa njima. Hoćete li još malo da ih razgledate?"

"Ono što ja želim, generale Kasata, jeste da razgovaram sa nekim ko ovde ima vlast", rekoh dosta oštro. "Koliko ćemo još, do đavola, morati da se zamajavamo unaokolo?"

Ali Esi mi stavi svoju meku, slatku šaku na usta. "General će nam reći čim bude mogao, zar ne, Džulio? Ionako nemamo nikakva pametnija posla."

... ženkama takođe.



završi se prevod, i ja stadoh da pomišljam da i sam izazovem mnoge smrti i vrlo bolne rane.



Eto vidite, opet smo se uhvatili u zamku one razlike između gigabitskog i običnog vremena.

U osnovi, ne smatram sebe baš nekim strpljivim čovekom, ali, oh, koliko sam još strpljiviji morao da postanem! Naročito u saobraćanju sa ljudim od krvi i mesa. A da ne pominjem njihov izuzetno razdražujući i nepomirljivi deo, vojsku.

Izložio sam svoje stavove o tom pitanju Džuliju Kasati, za njegovo dobro. Samo je još više razvukao usta. Uživao je. Dabome, s njegovog stanovišta, što duže budemo čekali, utoliko duže će on moći da 'živi' - odnosno njegov dvojnik, a tom dvojniku se očigledno nije žurilo na pogubljenje. Malo me je iznenadilo što nije ponudio da ljupku Ališu Lo povede u još jedno malo turističko razgledanje udvoje - mogu zamisliti kakvo je razgledanje imao na umu - a možda bi to i učinio da Albert nije dobio ideju.

Učtivo se nakašljao i upitao: "Verujem, generale Kasata, da Sporaći nisu jedina vanzemaljska bića čije primerke imate?"

Kasata podiže obrve. "Valjda ne mislite na Vudu Svinje?"

"Da, na Vudu Svinje. I na Muljavce. Institut je obezbedio kolonije i jednih i drugih radi proučavanja. Da li možemo i njih da pogledamo?"

Ako postoji nešto nezanimljivije od Muljavaca, to su Vudu Svinje, ali to naravno ne možete znati dok ne probate. "Oh, Džulio", povika Ališa Lo, "smemo li?" Dabome, postajalo je jasno da smemo.

Kasata sleže ramenima i promeni prizor. Gledali smo na kameniti bazen pun sivozelene vode, u kome se jedno pola tuceta ribolikih stvorenja sunčalo pod bledonarandžastim svetlom. Čuli smo i zvuk, groktanje i skičanje Muljavaca koji su ćeretali između sebe.

Pošto sam video sve što me je interesovalo o Muljavcima, obratio sam pažnju na sto sa zakuskom. Nije da sam bio gladan - ili čak 'gladan'. Samo sam želeo da se sve ovo što pre završi.

Prikupio sam sve ono strpljenje što sam ga stekao dugotrajnim vežbanjem. Nije mi se dopadalo, ali nisam video drugog izlaza. Stvarni-Kasata je još bio na sastanku, a dvojnik-Kasata nam je bio samo dobar domaćin - iako, pomislio sam, uglavnom svojoj novoj devojci. Ali, kad se čoveku ruši nebo nad glavom nije vreme za posetu zoološkom vrtu!



Dok mi je robotokelner u belom žaketu pružao sendvič sa mešavinom iseckane pileće džigerice i crnog luka - naravno, sve to u simulaciji, kao i sam robotokelner - Albert prošeta kroz prostoriju i priđe mi. "Jednu dobru nemačku kriglu, molim", dobaci on kelneru, i nasmeši se. "Ne zanima te šta Muljavci pričaju jedan sa drugim, a, Robe?"

"Oni nikad nemaju šta da kažu." Mrzovoljno sam zagrizao svoj sendvič. Bio je izvrstan, ali nije to bilo ono što sam želeo.

"Po svoj prilici, nema nikakve koristi da ih čovek nešto pita", složi se Albert, prihvatajući kriglu tamnog piva. Morao sam priznati da su Muljavci intelignetni, manje-više, jer imaju jezik. Ono što im nedostaje, to su ruke. Žive u moru, i ona dva patrljka od peraja im ne koriste više nego fokama njihova. Da ne dišu plućima, verovatno nikad ne bismo saznali da postoje, jer nemaju ni gradova, ni oruđa, ni - što je najvažnije - pismo. Zato nemaju pisanu istoriju? Nemaju je ni Sporaći, ali njihov je životni vek tako dugačak (ili tako spor) da njihovi bardi pamte ede koje su verodostojne bar koliko i Homerovi epovi. "Imam neke vesti koje će te, možda, zanimati", reče Albert, pošto je pošteno povukao uz krigle.

Dobri, stari Albert! "Ispij to, pa da te častim još jednim", povikao sam. "Govori!"

"Ništa naročito", poče on, "ali ja, naravno, i dalje održavam vezu sa datotekama na Vernoj Dragoj. U njima postoji izvestan broj rubrika za koje sam mislio da se mogu povezati sa sadašnjom situacijom. Prilično je potrajalo dok ih nisam sve pronašao, i u prvih nekoliko hiljada nije bilo mnogo korisnih podataka. Onda sam proverio registre doseljenika za poslednjih nekoliko meseci unazad."

"Našao si nešto", rekoh užurbano, da ga podstaknem da ne gnjavi. Nisu me samo ljudi od krvi i mesa učili strpljenju.

"Jesam. Bar tako mislim", ispravi se. "Kao što se sećaš, većina dece evakuisane sa Stražarnog točka vraćena je na Zemlju. Prema registrima doseljenika, najmanje sedmoro te dece sada se nalazi u oblasti koju opslužuje komunikaciona mreža zapadnog Pacifika. Naravno, to je ona mreža iz koje su potekle komunikacije sa kugelblicom."

Blenuo sam u njega zaprepašćeno i s nevericom. "Zašto bi ljudska deca radila za Mučke Ubice", upitah ga.

"Ne mislim da to čine", zamišljeno odgovori on, uzimajući drugu kriglu, "iako ni takvu mogućnost ne smemo prenebregnuti. Ali znamo da su ta deca bila još na Točku kada su stražari otkrili nešto sumnjivo, i da su sada na Zemlji; moguće je makar pretpostaviti da su Ubice doputovale s njima."

Osetio sam kako me podilazi jeza. "Moramo obavestiti USPMU!"

"Naravno", klimnuo je glavom Albert. "Već sam to obavio. Bojim se da će to imati za posledicu znatno produženje sastanka na kome se trenutno nalazi pravi general Kasata."

"Uh, majku mu", lanuh neobzirno.

"Međutim..." Albert se lako nasmeši. "Mislim da to ipak neće trajati previše dugo, jer sam već napravio kratak izvod svih podataka i predao ga komandantu Havandhi da ga prenese na sastanak."

"I šta bih ja sad trebalo da radim? Da još malo zijam u Muljavce?"

"Mislim", reče Albert, "da su se i ostali zasitili Muljavaca i da se spremaju da pređu na Vudu Svinje!"

"Već sam video Vudu Svinje!"

"Trenutno nemamo nikakva pametnija posla, zar ne?" Malo je oklevao, pa zatim dodao: "Osim toga, voleo bih da malo bolje pogledaš rezbarije Vudu Svinja. Mislim da su izvanredno zanimljive."



Gledajući Vudu Svinje nikako nisam mogao da odgonetnem šta je to tako zanimljivo Albert otkrio na njima. Gadile su mi se, i ništa više - a da i ne pominjem da sam goreo od nestrpljenja koje sam s mukom suzbijao. Vudu Svinje su živele u prljavom blatu. Nikad nisam mogao da shvatim zašto se ne udave od muke u vlastitiom kalu, ali one kao da nisu marile.

U tome se sastojala ta svinjska narav Vudu Svinja. Jer one, inače, nisu izgledale svinjoliko. Najviše su ličile na mravojeda koji ima plavu kožu; na prednjem i zadnjem delu tela bile su donekle sužene. Ali su se ponašale kao svinje. Ono u čemu su živele nije se moglo nazvati kavezom. To je bio pravi svinjac.

Živele su u vlastitim otpacima. Kaljuga im se nije sastojala samo od blata i svinjskih govana. Taj glib je bio pun malih ukrasa, kao puding od trulog voća i izlučevina garniran suvim grožđem, a taj garnirung su bile rezbarije koje je Albert pomenuo.

Pošto je Albert to posebno naglasio, pažljivo sam počeo da razgledam rezbarije Vudu Svinja. Nisam mogao da uočim šta ga je to zainteresovalo. Te rezbarije nisu bile ništa novo. Mogle su se naći u svakom muzeju. Jednom sam čak i uzeo jednu od njih u ruku - oprezno, jer je odisala mirisom svinjca, i posle sveg onog iskuvavanja i ribanja. Bili su to samo izrezbareni komadići neke drvenaste biljke, ili zuba, ili kosti. Dugački desetak do dvanaest centimetara; ako su rezbarije bile na zubu, taj zub nije pripadao Vudu Svinji. One nisu imale zube. Imale su samo vrlo tvrdu, abrazivnu pločicu na vrhu nosa - ili rila, ili čeljusti, kako god hoćete da to nazovete. Zubi su pripadali životinjama koje su im služile za hranu, od kojih je takođe bilo uvezeno nekoliko desetina primeraka zajedno sa Svinjama, kada smo još uspostavljali njihovu naseobinu. Činjenica da su za rezbarije koristile zube drugih životinja ni u kom slučaju se nije mogla smatrati dokazom nekakve delikatnosti i obzira od strane Svinja, jer kad bi slučajno koristile kosti one su najčešće bile poreklom od njihovih bližnjih i najdražih bića, koja su preminula i bila prožderana. 'Rezbarija', takođe, nije bila prava reč. Svinje su glodale te komadiće dok im ne daju željeni oblik, jer nisu imale nikakav rezbarski alat. Nisu imale ni jezik.

Sve u svemu, kad dobro promislim, njihov koeficijent inteligencije bio je kao u pacova torbara...

Osim što su stvarale, i uporno i uvek iznova stvarale ta umetnička dela.

'Umetnički' je takođe možda prejaka reč, jer tema im je bila uvek ista. Rezbarije su ličile na lutke. Najpribližnije koliko mogu da ih opišem, ličile su na stvorenje sa šest udova, telom lava i glavom i grudima gorile, i na planeti sa koje su Svinje poticale nije bilo ničega što bi makar izdaleka podsećalo na nešto takvo.

"I šta ti je tu neobično?" upitao sam Alberta.

"A šta ti misliš, zašto ih Svinje stalno rezbare?" uzvrati mi on protivpitanjem.

Društvo stade da se igra pogađanja. "Sakralni predmeti", upita Kasata.

"Lutke", nagađala je Ališa Lo. "Treba im nešto što će da maze."

"Posetioci iz vasione", reče moja draga portabl-Esi.

I Albert je nagradi osmehom punim odobravanja.



Često se događa da ne znam na šta Albert cilja, i to je bilo i ovog puta. Upravo kad je postalo najinteresantnije da se razgovor nastavi, Kasata se trže i ispravi. "Poruka", reče on. "Izvinite me", i nestade.

Nije se, zapravo, on vratio. U početku smo samo izgubili privid i zvučnu sliku onog prijatnog ćošeta koje je stvorio za nas. Čuli smo samo glas. Takođe ne njegov, u početku. Bio je to odjek koji sam prepoznao kao glas Sporaćevog prevodioca:



Ogromni behu i stravično vreli

I narod se u strahu tiskao međusobno



A potom se začu uzbuđen Kasatin glas: "Dođite! Dođite na sastanak štaba!" A onda se pojavi on sam, blistajući onim veseljem vojnika koji je najzad našao priliku da se malo pobije s nekim. "Narode, uspeli su!" vikao je. "Otkrili su odakle dolaze poruke Mučkim Ubicama. Sada opkoljavaju ceo taj sektor i presecaju sve veze s njim, i mi nastupamo!"