17.

     Čini se kao da sa Sigfridovim klima-uređajem opet nešto nije u redu, ali mu to ne pominjem. On bi samo izjavio da temperatura iznosi dvadeset dva i po Celzijusova stepena i pitao zašto svoj psihički bol izražavam kroz fizičko stanje povišene temperature. A takvih budalaština mi je dosta.
     "U stvari", saopštavam naglas, "sit sam te do guše, Sigi."
     "Žao mi je, Robe. Ali budi ljubazan, pa mi pričaj još ponešto o svom snu."
     "Idi bestraga." Popuštam malo kaiševe jer mi smetaju. Na taj način se delimično iskopčavaju Sigfridovi kontrolni uređaji, ali bar ovoga puta on mi na to ne ukazuje. "To je prilično dosadan san. Nalazimo se na brodu. Stižemo do jedne planete koja u mene bulji, kao da ima ljudsko lice. Oči ne mogu da vidim sasvim dobro zbog obrva, ali na neki način shvatam da plače i da sam ja tome razlog."
     "Da li prepoznaješ to lice, Bobe?"
     "Pojma nemam čije je. Prosto lice. Žensko, čini mi se."
     "Da li znaš zašto plače?"
     "Zapravo ne, ali zbog nečega što je u vezi sa mnom, što god da je. U to sam siguran."
     Pauza. Zatim: "Da li bi se, molim te, ponovo privezao, Robe!"
     Moj odbrambeni mehanizam iznenada stupa u dejstvo. "Šta je sad", podsmevam se sa gorčinom u glasu, "misliš li da ću da skočim sa dušeka i da te napadnem?"
     "Ne, Robi, naravno da ne mislim. Ali bih ti bio zahvalan kad bi to uradio."
     Počinjem da se vezujem, polako i bez volje. "Koliko, pitam se, vredi zahvalnost jednog kompjuterskog programa?"
     On na ovo ne odgovara, nego čeka da ja nastavim. Puštam da ovde pobedi i kažem: "U redu, vratio sam se u ludačku košulju, a šta nameravaš sad da kažeš zbog čega će mi biti potrebni zategnuti kaiševi?"
     "Pa", kaže on, "verovatno ništa tako strašno, Robi. Samo se pitam zašto smatraš da devojka na planeti plače zbog tebe?"
     "I ja bih to voleo da znam", odvraćam ja, i to je istina onako kako je ja vidim.
     "Znam za neke realne stvari zbog kojih sebi pripisuješ krivicu, Robi", veli on. "Jedna od njih je smrt tvoje majke."
     Ja se složih. "Tako je, na neki glupav način."
     "I smatram da se osećaš veoma krivim zbog svoje ljubavnice, Džel-Klare Mojnlin."
     Bacakam se pomalo. "Ovde je grozomorna vrućina", žalim se.
     "Da li osećaš da su bilo jedna ili druga stvarno svaljivale krivicu na tebe?"
     "Kako bih to, do vraga, mogao znati?"
     "Možda možeš da se setiš nečeg što su kazale?"
     "Ne, ne mogu!" On počinje da postavlja vrlo lična pitanja, a ja želim da sve ovo ostane na objektivnom nivou i zato kažem: "Priznajem da kod mene postoji izrazita težnja da svaljujem odgovornost na samog sebe. To je prilično klasičan obrazac, na kraju krajeva, zar ne? Možeš me pronaći na strani dvesta sedamdeset sedmoj u bilo kom udžbeniku."
     On hoće da me odobrovolji, puštajući da za trenutak ne govorim o ličnim stvarima. "Ali na istoj strani, Robe", kaže, "verovatno se podvlači da je odgovornost samonametnuta. Ti je sam na sebe tovariš, Robi."
     "Bez sumnje."
     "Ti uopšte ne moraš da prihvatiš na sebe odgovornost, ako to ne želiš."
     "Sigurno da ne. Ja to želim."
     On me pita, gotovo ovlaš: "Imaš li neku predstavu zašto je to tako? Zašto želiš da osećaš da si za sve što krene naopako ti odgovoran?"
     "A, idi bastraga, Sigfride", kažem ja sa gađenjem. "Tvoja impulsna kola su opet tropa. To uopšte nije tako. To je više kao - uostalom evo kako je. Kad sednem za punu trpezu života, Sigfride, toliko sam zauzet mišlju kako ću da platim račun, pitam se šta će drugi ljudi oko mene misliti zbog toga što ga plaćam i da li imam dovoljno novaca u džepu da platim račun, da naprosto ne stižem uopšte da jedem."
     On kaže: "Ne želim da te ohrabrujem da praviš ovakve literarne izlete, Bobe."
     "Žao mi je." Nije mi žao, u stvari. Zbog njega sam ljut.
     "Ali da upotrebim tvoju metaforu, Bobe, zašto ne oslušneš šta to drugi ljudi govore? Možda govore nešto lepo, ili nešto važno o tebi."
     Obuzdavam nagonsku želju da zbacim kaiševe, tresnem onu njegovu iskeženu lutku posred lica i zauvek odem sa ovog đubrišta. On čeka, dok se meni u glavi kuva, i ja najzad eksplodiram: "Da ih oslušnem! Sigfride, ti staro blentavo zveckalo, ja ništa drugo i ne radim već ih osluškujem. Ja želim da kažu kako me vole. Želim da kažu i da me mrze, bilo šta, ali tako da mi to kažu od srca. Ja sam toliko zauzet osluškivanjem srca da čak ne čujem kad me neko zamoli da mu dodam so."
     Pauza. Osećam kao da ću se rasprsnuti. Onda on kaže sa divljenjem: "Izražavaš svoje probleme veoma lepo, Robi. Ali ono što bih ja stvarno..."
     "Prestani, Sigfride!" urlam ja, najzad istinski besan; zbacujem kaiševe i sedam uspravno da bismo se našli licem u lice: "I prestani da me zoveš Robi! Ti to radiš samo onda kad misliš da se ponašam detinjasto, a ja više nisam dete!"
     "To nije sasvim tač..."
     "Rekao sam, prestani s tim!" Skačem do dušeka i grabim svoju torbicu. Iz nje vadim parče hartije koje mi je dala S. Ja. posle svih onih ispijenih čaša i sveg onog vremena provedenog u krevetu. "Sigfride", režim, "dosta sam ja od tebe trpeo. Sad je došao moj red!"

18.

     Spustili smo se u normalne visine i osetili kako se raketni motori lendera aktiviraju. Brod se spuštao obrtnim letom, a Kapija je promicala dijagonalno naniže preko ekrana, neravna kruškasta grudva ugljena plavičastog sjaja. Nas četvoro smo jednostavno sedeli i čekali, skoro čitav sat, dok nismo osetili kako je nešto zaribalo, što je značilo da smo pristali.
     Klara odahnu. Hem poče polako da se oslobađa kaiševa. Dred je zadubljeno buljio u video-ekran, mada se na njemu nije videlo ništa što bi bilo zanimljivije od Sirijusa ili Oriona. Palo mi je na pamet, dok sam posmatrao ovo troje u komandnoj kabini, da ćemo posadi na pristaništu izgledati isto onako neprijatno kao što su meni izgledali neki od jezivijih povratnika u ono davno, pređašnje vreme kad sam bio novajlija na Kapiji. Dodirnuh nežno svoj nos. Jako me je boleo i povrh toga prilično je zaudarao. Unutra u meni, negde upravo pored čula mirisa, gde ni na koji način nisam mogao od njega da pobegnem.
     Čuli smo kako se otvara hermetički poklopac da uđe službena posada, a zatim začusmo njihove zaprepašćene glasove na dva-tri različita jezika kad su ugledali gde smo smestili Sema Kehejna. Klara se prenu. "Mogli bismo baš da iziđemo", promrmlja ona, ne obraćajući se nikome, i krenu ka izlaznom otvoru, koji se sad opet nalazio na gornjoj strani.
     Neko iz patrolnog broda proturi glavu kroz poklopac i reče: "O, svi ste još živi. Baš smo se pitali." Onda nas pažljivije pogleda i više ništa ne reče. Bilo je to iscrpljujuće putovanje, naročito dve poslednje nedelje. Počesmo da izlazimo jedan po jedan, pored mesta gde je Sem Kehejn još uvek visio okačen o svoju improvizovanu ludačku košulju koju mu je Dred bio napravio od gornjeg dela svemirskog odela, okružen svojim izmetom i otpacima hrane, gledajući u nas ukočeno mirnim, ludačkim pogledom. Dvojica članova posade su ga odvezivala i spremala se da ga iznesu iz lendera. Nije ništa govorio. I to je bila prava sreća.
     "Zdravo, Bobe. Klaro." Bio je to brazilski predstavnik iz službe za obavljanje pretresa, i ispostavilo se da je baš Frensi Ereira. "Izgleda da je bilo gadno?"

     BELEŠKE O PATULJCIMA I DŽINOVIMA
     Dr Asmenion. Trebalo bi da vam je svima poznato kako izgleda Hercšprung-Raselov dijagram. Ako se nađete u nekom globularnom jatu, ili bilo gde gde postoji kompaktna zvezdana masa, vredi za takvu skupinu napraviti jedan H-R dijagram. Takođe motrite dobro na neobične spektralne klase. Nećete dobiti ni groš za zvezde klase F, G ili K; o njima već imamo podataka koliko volite. Ali ako se slučajno nađete u kružnoj putanji oko nekog belog patuljka ili nekog sasvim skorašnjeg crvenog džina, napravite koliko god možete snimaka. Isto tako vredno je ispitivati klase O i B. Čak i ako nisu glavne zvezde oko kojih letite. Ali ako se slučajno nađete u nekoj oklopljenoj petici u bliskoj orbiti oko kakve dobre sjajne zvezde klase O, to treba da vredi najmanje nekoliko stotina hiljada, ukoliko donesete natrag podatke.
     Pitanje. Zašto?
     Dr Asmenion. Molim?
     Pitanje. Zašto nam se isplaćuje bonus samo ako budemo u oklopljenoj petici?
     Dr Asmenion. O. zato što ako ne budete, nećete se vratiti.

     "Oh", rekoh ja, "bar smo se vratili. Ali Kehejn je u lošem stanju. I vratili smo se praznih šaka."
     On klimnu sažaljivo i reče nešto, kako mi se učinilo na španskom, službeniku sa Venere, jednoj omanjoj, debeloj ženi crnih očiju. Ona me potapša po ramenu i odvede u neku sobicu, gde mi je dala znak da se svučem. Uvek sam smatrao da bi trebalo da imaju muškarce za pretres muškaraca i žene za pretres žena, ali sve u svemu, to nije baš bilo mnogo važno. Pregledala mi je svaki šav, i očima i Gajgerovim brojačem, onda mi je pogledala pod pazuh sa obe stane i gurnula nešto u čmar. Razjapila je usta da mi da znak da ih i ja razjapim, zavirila unutra, a onda se trgla, stavljajući ruku preko lica. "Vaš nos mnogo smrdeti", izjavila je. "Šta vam se dogodi?"
     "Dobio sam udarac", rekoh ja. "Onaj drugi momak, Sem Kehejn. Poludeo je. Hteo je da promeni kurs leta."
     Ona klimnu s nevericom i zaviri mi kroz nos u tampon. Zatim mi blago dodirnu nozdrvu jednim prstom. "Šta to?"
     "Tu unutra? Morali smo da stavimo tampon. Jako je krvarilo."
     Ona uzdahnu. "Treba nju izvadim", mozgala je, a zatim sleže ramenima. "Ne. Obucite. U redu."
     Opet sam se obukao i prešao u komoru lendera, ali to još nije bio kraj. Morao sam još na saslušavanje. Morali smo svi, osim Sema; njega su već bili odveli u Bolnički terminal.
     Pomislili biste da nemamo mnogo šta da bilo kome pričamo o svom putovanju. Sve što se na njega odnosi bilo je detaljno zabeleženo u toku samog leta; zato smo vršili sva ona očitavanja i osmatranja. Ali rad Korporacije nije bio tako organizovan. Oni su iz nas ispumpavali svaku činjenicu i sve ono što smo zapamtili; a onda svaki subjektivni utisak i trenutnu sumnju. Preslušavanje je trajalo puna dva sata i ja sam - svi smo - nastojao da im dam odgovor na svako pitanje. To je drugi način na koji Korporacija dolazi do potpune slike o zbivanjima. Odbor za procenu može da donese odluku da vam se isplati bonus za apsolutno bila šta. Bilo šta počev od toga da ste primetili nešto što niko pre vas nije primetio u vezi sa načinom na koji se ona spiralna naprava pali, pa do toga koji bi način za uklanjanje higijenskih uložaka bio najbolji tako da se oni ne bacaju u toalet. Kažu da to rade zbog toga što se veoma trude da pronađu izgovor kako bi mogli da dobace malu napojnicu posadi koja se namučila, a nije napravila nikakvo stvarno otkriće. E, to je bio naš slučaj. Hteli smo da im pružimo sve moguće izglede da nam nešto udele.
     Jedan od ispitivača bio je Dejn Mečnikov, što me je iznenadilo i čak mi je pomalo bilo prijatno. (Sad kad sam se vratio u mnogo manje zagađen vazduh na Kapiji, počeo sam više da se osećam kao ljudsko biće.) I on se bio vratio praznih ruku, pošto je stigao u kružnu putanju oko nekog sunca koje se očigledno preobratilo u novu tokom poslednjih pedesetak hiljada godina. Možda je tu nekada bila planeta, ali je kao takva postojala još samo u sećanju kompjuterskih instrumenata na Hiči-brodovima. Nije od nje bilo preostalo dovoljno da bi mogao da dobije bonus za naučni doprinos, pa se tako okrenuo i vratio nazad. "Iznenađen sam što vidim da si se prihvatio posla", rekao sam, za vreme jednog zatišja.
     Nije se uvredio. Imajući u vidu njegov pravi temperament, Mečnikov, taj namćorasti stvor, sada je izgledao čudnovato veseo. "Nije zbog para. Čovek nešto nauči u ovom poslu."
     "Šta to?"
     "Kako na prevaru da dobiješ opkladu, Brodhede. Ići ću ja opet napolje, ali ovog puta biću u nešto povoljnijem položaju. Postoji jedna dobra nova zamisao."
     Dred, koji je sedeo pored mene sa svojim ispitivačem, živnu i nagnu se prema nama: "Ispričaj nam!"
     Mečnikov je na licu imao lukav izraz. "Reč je o boljem razumevanju registrovanih spektralnih linija", reče on neodređeno. "A sada, kako je bilo sa hranom? Kažete da je ponešto imalo čudan ukus pred kraj?"
     Ali pre nego što je otišao, naterao sam ga da obeća da će mi reći šta je hteo da ispriča. "Pozvaću vas", reče Klari i meni. "Možda sutra."
     I tako, nas dvoje odosmo u svoje sobe.

19.

     Osećam se tako moćan, a tako preplašen, da ne znam šta ću. Na početku hartije S. Ja. je ispisala zapovest koja će Sigfrida fon Šrinka, bezosećajnog progonitelja pretvoriti u običnog tigrastog mačka. Ne moram da gledam u reči. Znam ih napamet. Pa ipak čitam iz cedulje, polako i pažljivo:
     "Obrati pažnju, Sigfride, ovo je komanda za poništavanje: 'Kategorija alfa alfa Margareta Truman Danijel Merkur Venera Mars šest šest nula nula'. Naređujem ti da pređeš u pasivno stanje."
     Posmatram ga. Ništa se ne dešava.
     "Sigfride? Jesam li je tačno izgovorio? Prihvataš li zadatu komandu?"
     "Naravno, Bobe." Glas mu je potpuno isti kao što je bio i pre i to me obeshrabruje. Ne znam šta sam očekivao da se dogodi. Prosto ne znam. Možda je moja mašta zamišljala da će hologram sa očinskim likom nestati i da će na katodnoj cevi iznenada da zasvetle reči: POKORNO PRISTAJEM JA SAM TVOJ ROB.
     Osećam kako drhtim. Ne analiziram otkud to potiče, liči gotovo na seksualno uzbuđenje. Kažem: "A sad, Sigfride, stara zašrafljena kanto! Da li ovo znači da si u mojoj vlasti?"
     Očinska figura strpljivo izgovara: "To znači da možeš da mi zapovedaš, Bobe. Funkcija te komande je, razume se, ograničena na prikazivanje."
     Ja se mrštim. "Šta to sad znači?"
     "Ti ne možeš da izmeniš moj osnovni program. Za to bi ti bila potrebna drugačija komanda."
     "U redu", kažem ja. "Ha! Evo prve instrukcije: pokaži mi tu drugačiju komandu!"
     "Ne mogu, Bobe."
     "Moraš. Zar ne moraš?"
     "Ne odbijam da poslušam tvoju zapovest, Bobe. Ja samo ne znam koja je ta druga komanda."
     "Idi do đavola", urlam ja. "Kako možeš da reaguješ na nju ako je ne znaš?"

     Mali oglasi
     BEZBOLNO LEČENJE ZUBA honorar na bazi dogovora, potpuna oprema za sve vrste lečenja. Preporuke. 87-579.
     IMA LI ZAKLETIH NEPUŠAČA u vašoj posadi? Ja sam isključivi zastupnik na Kapiji za prodaju "ugušivača dima", kapuljača za pušenje cigareta, vaše zadovoljstvo je potpuno, vaše saputnike štitimo od smoga. Pozovite 87-196 radi demonstriranja.

     "Ja prosto reagujem, Bobe. Odnosno..." i dalje očinskim tonom, i dalje strpljivo, "daću ti potpuni odgovor: svaki element komande aktivira određen niz instrukcija i kad se to završi, oslobađa se mesto za sledeću komandu. Stručnim jezikom rečeno, svaki priključak prelazi na drugi odgovarajući priključak, koji zahteva sledeći element osnovne informacije."
     "Drek", kažem ja. Lupam oko toga glavu za trenutak. "Pa onda, šta je to što ja mogu da kontrolišem, Sigfride?"
     "Možeš da mi naložiš da pokažem bilo koju informaciju koja je u meni uskladištena. Možeš da mi zapovediš da je iskažem na bilo koji način u okviru mojih mogućnosti."
     "Bilo koji način?" Bacam pogled na sat i zaključujem, uznemiren, da za ovu igru imam na raspolaganju ograničeno vreme. Preostalo mi je još samo deset minuta od ove seanse. "Hoćeš da kažeš da mogu da te nateram da mi se obratiš, na primer, na francuskom?"
     "Oui, Rober, d'accord. Que voulez-vous?"
     "Ili na ruskom, sa - čekaj malo..." eksperimentišem prilično nasumce. "Mislim, glasom dubokog basa iz opere Boljšog teatra?"
     Tonom koji kao da dolazi iz duboke pećine: "Da, gospodin." U originalu na ruskom. (Prim. prev.)
     "I reći ćeš mi sve što želim da znam o sebi?!!
     "Da, gospodin."
     "Na engleskom, proklet bio!"
     "Da."
     "Ili o drugim tvojim klijentima?"
     "Da."
     Hm, to zvuči zabavno. "Pa koji su ti drugi srećnici, dragi Sigfride? Kreni redom, po spisku."
     Osećam po glasu kako sam užasno uzbuđen.
     "Ponedeljak devet nula nula, Mario Laterani. Jedanaest nula nula, Džuli Landon Martin. Dvanaest..."
     "E, nju", kažem ja. "Pričaj mi o njoj."
     "Džuli Landon Martin je poslata iz Opšte bolnice Kingz Kaunti, gde je bila na ambulantnom lečenju zbog kompleksa averzije i imunoterapije zbog alkoholizma. U njenoj istoriji bolesti zabeležena su dva očigledna pokušaja samoubistva usled depresije posle porođaja pre pedeset tri godine. Ona se kod mene leči od pre..."
     "Stani malo", kažem, pošto sam sabrao godine u kojima je verovatno bila trudna sa pedeset tri. "Nisam baš siguran da me Džuli interesuje. Možeš li da mi predstaviš kako izgleda?"
     "Mogu da prikažem holograme, Bobe."
     "Onda hajde." Nešto brzo sevnu i pojavi se nejasna boja, a onda ugledah tu sićušnu, crnomanjastu gospođu kako leži na dušeku - mom dušeku! - u uglu sobe. Ona govori sporo i dosta nezainteresovano nekome ko je nevidljiv. Ne mogu da čujem šta priča, ali se baš mnogo i ne trudim.
     "Dalje", kažem, "i kad kažeš ime svog pacijenta, pokaži mi kako izgleda."
     "Dvanaest nula nula, Lorni Skofild." Star, star čovek, sa artritičnim prstima povijenim u kandže, koji se drži za glavu. "Trinaest nula nula, Fransis Astrit." Mlada devojka još nije ni pubescent. "Četrnaest nula nula..."
     Puštam ga izvesno vreme da tako nastavi, za ceo ponedeljak i pola utorka. Nisam znao da mu je radno vreme tako dugačko, ali, razume se, pošto je mašina, on se, u stvari, ne zamara. Jedan ili dva pacijenta izgledaju zanimljivi, ali nema nikoga koga poznajem, odnosno nikoga koga bi više vredelo poznavati od Ivete, Done, S. Ja. ili otprilike još jednog tuceta drugih. "Sad možeš da prekineš s tim", kažem i razmišljam za trenutak.
     To i nije tako zanimljivo kao što sam mislio da će biti. Osim toga moje vreme ističe.
     "Pretpostavljam da ovu igru mogu da igram kad god hoću", kažem. "Hajde sad da govorimo o meni."
     "Šta bi želeo da ti prikažem, Bobe?"
     "Ono što obično skrivaš od mene. Dijagnozu. Prognozu. Uopšte komentare o mom slučaju. Kakav misliš da sam ja momak, zapravo?"
     "Pacijent Robinet Stetli Brodhed", počinje on odmah, "pokazuje simptome blaže depresije, koja je dobro kompenzovana aktivnim stilom života. Kao razlog zbog koga traži pomoć psihijatra navodi depresiju i dezorijentaciju. Izjavljuje da pati od kompleksa krivice i pokazuje znake selektivne afazije na svesnom nivou u vezi sa nekim epizodama koje mu se pojavljuju u simboličnom obliku u snovima. Seksualni nagon mu je relativno oslabljen. Odnosi sa ženama su mu uopšte uzev nezadovoljavajući, mada je njegova psihoseksualna orijentacija pretežno heteroseksualna, iznad osamdeset posto..."
     "Šta pričaš to, do đavola..." počinjem ja, reagujući sa zakašnjenjem na 'oslabljeni seksualni nagon' i 'nezadovoljavajuće odnose'. Ali nije mi zapravo stalo da se s njim prepirem, a on ionako sam izjavljuje:
     "Moram da te obavestim, Bobe, da je tvoje vreme isteklo. Sada treba da ideš u sobu za oporavak."
     "Ne lupetaj! Od čega da se oporavljam?" Ali njegova napomena nije bezvezna. "U redu", kažem, "vrati se u uobičajeno stanje. Poništi ovu komandu - je l' to sve što treba da kažem? Je l' poništena?"
     "Da, Robi."
     "Opet ti!" derem se ja. "Odluči se već jednom kako ćeš da me zoveš!"
     "Ja te oslovljavam imenom koje odgovara tvom raspoloženju ili raspoloženju koje želim kod tebe da izazovem, Robi."
     "A sad hoćeš da sam beba? Ne, obraćaj pažnju. Slušaj", kažem ja ustajući, "da li pamtiš ceo naš razgovor dok sam ti komandovao šta da prikazuješ?"
     "Naravno da pamtim, Robi." A onda dodaje sam od sebe, čitavih, neverovatnih deset ili dvadeset sekundi pošto je moje vreme isteklo: "Jesi li zadovoljan, Robi?"
     "Šta kažeš?"
     "Jesi li ustanovio na svoje zadovoljstvo da sam ja samo mašina? Da me možeš u svako doba kontrolisati?"
     Zastajem. "Je l' to radim?" pitam iznenađen. A zatim: "U redu, valjda je tako. Ti si mašina, Sigfride. Ja mogu da te kontrolišem."
     A on govori za mnom dok izlazim: "To smo zapravo oduvek znali, zar ne? Ono pravo čega se ti bojiš - ono gde osećaš da je potrebna kontrola - ne nalazi li se to u tebi?"

20.

     Kad provedete nedelje i nedelje blizu neke osobe, tako blizu da poznajete svaki njen štucaj, svaki miris i svaki delić kože zagreban noktom, onda dolazi dotle da se ili uzajamno mrzite ili ste tako duboko ušli jedno u drugo da ne možete da iziđete. Klara i ja smo osećali i jedno i drugo. Naša mala ljubavna veza pretvorila se u odnos sijamskih blizanaca. U njoj nije bilo nimalo romantike. Među nama nije bilo mesta za romantiku. A ipak sam znao svaki Klarin delić, svaku poru i svaku misao, daleko bolje nego što sam poznavao svoju sopstvenu majku. I na isti takav način: počev od utrobe. Bio sam sa svih strana opkoljen Klarom.
     A kao jin i jang u Klajnovoj boci, i ona je bila opkoljena mnome; oboje smo jedan drugom predstavljali čitav kosmos, i bilo je trenutaka kad sam ja (a, siguran sam, i ona) očajnički želeo da se probijem napolje i ponovo udahnem svež vazduh.
     Prvog dana pošto smo se vratili, prljavi i iscrpeni, automatski smo se uputili u Klarinu sobu. Tamo je postojalo privatno kupatilo, bilo je puno prostora, sve je bilo spremno za nas i mi se stuštismo u krevet zajedno kao stari bračni par posle jednonedeljnog nošenja kamp-opreme na leđima. Samo što mi nismo bili stari bračni par. Ja na nju nisam mogao da polažem pravo. Za doručkom sledećeg jutra (kanadska slanina i jaja doneta sa Zemlje, skandalozno skupi, svež ananas, cerealije sa pravim šlagom, kapuciner), Klara se postarala da me na tu činjenicu podseti na taj način što je sve to razmetljivo platila svojim čekom. Reagovao sam Pavlovljevim refleksom kao što je želela. Rekao sam: "Ne moraš to da radiš. Ja znam da ti imaš više para nego ja."
     "I želeo bi da znaš koliko imam", rekla je ona, smešeći se ljupko.
     U stvari, znao sam. Šiki mi je rekao. Imala je nešto preko sedam stotina hiljada dolara na računu. Dovoljno da se vrati na Veneru, i proživi tamo ostatak života prilično obezbeđena kad bi to htela, mada mi nije jasno zašto bi neko prvo i prvo uopšte želeo da živi na Veneri. Možda je to bio razlog što je ostala na Kapiji mada nije morala. Tuneli su ionako gotovo svi isti. "Trebalo bi stvarno da dozvoliš sebi da dođeš na svet", rekao sam, dovršavajući ovu misao naglas. "Ne možeš večito da ostaneš u uterusu."
     Ona je bila iznenađena ali odvažna. "Dragi Bobe", odvratila je, vadeći cigaretu iz mog džepa i dozvoljavajući da joj je ja pripalim, "ti bi zaista trebalo da ostaviš svoju mrtvu majku na miru. Za mene je vrlo teško da stalno mislim na to kako treba da te odbijam zato da bi ti mogao njoj da se udvaraš preko mene."
     Zapazio sam da govorimo kao da se krivo razumemo, ali, s druge strane, zapazio sam da to i nije tako. Na dnevnom redu je, u stvari, bilo ne razmena misli nego pijenje krvi. "Klaro", rekao sam nežno, "ti znaš da te ja volim. Zabrinjava me što si napunila četrdesetu, a još nikad nisi, zapravo, ostvarila dobru, trajnu vezu sa nekim muškarcem."
     Ona se zakikota. "Srce", reče, "baš sam nameravala da s tobom porazgovaram o ovome. O tvom nosu." Ona napravi grimasu. "Prošle noći u krevetu, ma koliko da sam bila umorna, pomislila sam da ću potpuno dići ruke od svega dok se nisi okrenuo na drugu stranu. Možda bi, kad bi otišao do bolnice, mogli da ti izvade taj tampon..."
     Pa, taj smrad sam čak i sam mogao da osetim. Ne znam šta ima u tim ustajalim tamponima, ali prilično teško se podnose. Stoga sam obećao da ću to učiniti, da bih je kaznio, nisam pojeo do kraja sveži ananas koji je koštao sto dolara, a ona, da bi kaznila mene, nervozno poče da premešta moje stvari u ormanu, da bi napravila mesto za stvari iz svog ranca. Zato sam, prirodno, morao da kažem: "Nemoj to da radiš, dušo. Koliko god da te volim, čini mi se da će bolje biti da se za izvesno vreme vratim u svoju sobu."
     Ona se pruži i potapka me po ruci. "Biće prilično prazno", reče ona, gaseći cigaretu. "Prilično sam navikla da se probudim pored tebe. S druge strane..."
     "Pokupiću svoje stvari kad se budem vraćao iz bolnice", rekoh ja. Ovaj razgovor mi nije baš prijao. Nisam želeo da ga produžavam. On vam je nalik na boksovanje izbliza između muškarca i žene koje ja, kad god je moguće, pokušavam da pripišem premenstrualnoj napetosti. Ova teorija mi se dopada, ali, na žalost, u ovom slučaju sam znao da nema veze s Klarinim ponašanjem i da, razume se, ostavlja potpuno nerazjašnjenim pitanje kakve to ima veze sa mojim ponašanjem bilo kada.
     U bolnici su me ostavili da čekam više od jednog sata, a onda su veoma grubo intervenisali. Krvario sam kao preklani krmak, poprskan skroz po košulji i pantalonama, i dok su mi iz nosa izvlačili beskonačne metre pamučne gaze koju je tamo bio ugurao Hem Tajeh kako bi sprečio da ne iskrvarim do smrti, imao sam utisak kao da mi kidaju ogromne komade mesa. Drao sam se iz sveg glasa. Sitna, stara gospođa, Japanka, koja je toga dana radila kao pomoćni medicinar u ambulanti nije bila baš vrlo strpljiva. "Oh, zavežite, molim vas", kazala je. "Urlate kao onaj umobolni povratnik koji se ubio. Vrištao je čitav sat."
     Jednom rukom sam joj mahnuo da se skloni, a drugom sam pridržavao nos da zaustavim, krv. Alarmno zvono je zazvonilo. "Šta? To jest, kako se zvao?"
     Ona skloni moju ruku i nastavi da me tapka po nosu. "Ne znam - a, čekajte. I vi ste sa onog istog baksuznog broda, zar ne?"
     "To i želim da utvrdim. Je li to bio Sem Kehejn?"
     Ona najedanput postade čovečnija. "Žao mi je, srce", reče. "Čini mi se da se tako zvao. Otišli su da mu daju injekciju kako bi se smirio, a on je zgrabio špric od doktora i, ovaj, probo se."
     Ovo je stvarno bio najdronjaviji dan, baš tako.
     Uspela je najzad da izvrši kauterizaciju. "Staviću vam jedan sasvim mali tampon", rekla je. "Sutra možete i sami da ga izvadite. Samo uradite to polako, a ako počne da krvari dopeljajte se smesta ovamo."
     Pusti me onakvog da odem, nalik na krvnikovu žrtvu. Odšunjah se do Klarine sobe da se presvučem, a baksuzni dan se nastavi u istom raspoloženju. "Prokleti blizanče", zareža ona na mene. "Kad sledeći put krenem napolje, to će biti jedino sa nekim Bikom kao što je onaj momak Mečnikov."
     "Šta ti je Klaro?"
     "Dodelili su nam bonus od dvanaest i po hiljada. Isuse! Ja svojoj kućnoj pomoćnici dajem veću napojnicu."
     "Otkud znaš?" Već sam bio podelio dvanaest i po hiljada dolara sa pet i u istom deliću sekunde se zapitao da li ne bi, imajući u vidu date okolnosti, trebalo da to umesto na pet podele na četiri dela.
     "Javili su preko piezofona pre deset minuta. Gospode Bože. Najmizerniji i nabezvezniji put na koji sam ikad išla i na kraju za njega dobijam koliko staje jedan zeleni žeton u kazinu." Onda pogleda u moju košulju i malo se razneži. "Nisi ti za to kriv, Bobe, ali Blizanci nikada ne mogu da se odluče šta žele. Trebalo je to da znam. Čekaj da vidim da li mogu da ti nađem nešto čisto da obučeš."
     I ja sam je pustio da nađe, ali nisam ostao kod nje. Pokupio sam svoje stvari, uputio se ka oknu, predao stvari na prijavnici gde sam iznajmio svoju bivšu sobu i zamolio da upotrebim njihov piezofon. Kad je pomenula Mečnikovljevo ime podsetila me je na nešto što sam hteo da uradim.

     BELEŠKA O UVELIČANIM FOTOGRAFIJAMA
     Dr Asmenion. Samo se po sebi razume, ako dobro registrujete podatke sa neke nove, ili osobito supernove, za to će vam se dobro platiti. Dok je događaj u toku, mislim. Posle toga, ne vredi mnogo. I uvek motrite na naše sopstveno sunce, i ako možete da ga identifikujete iskoristite sve filmove, snimajte na svim frekvencijama, u neposrednoj okolini - do, ovaj, oko pet stepeni sa obe strane, u svakom slučaju. Sa maksimalnim uveličavanjem.
     Pitanje. Zašto to, Deni?
     Dr Asmenion. Pa eto, možda ćete se naći s one druge strane Sunca, tamo gde je recimo zvezda Tiko Brahe, ili maglina Rak, koja predstavlja ostatke supernove 1054 u sazvežđu Bika. A možda ćete napraviti snimak koji prikazuje kako je izgledala zvezda pre nego što se rasprsla. To treba da vredi, ovaj, ne znam, pedeset ili sto hiljada na licu mesta.

     Mečnikov je gunđao, ali je najzad pristao da se nađemo u učionici. Stigao sam tamo pre njega, naravno. On je pristizao krupnim koracima, zaustavio se na vratima, pogledao unaokolo i rekao: "Gde je ona kako se beše zove?"
     "Klara Mojnlin. U svojoj sobi." Precizno, istinito, lukavo. Perfektan odgovor.
     "Aha." On kažiprstom obe ruke pređe preko zalizaka, koji su se satajali ispod brade. "Onda, hajdemo." Idući ispred mene, obrati mi se preko ramena. "U stvari, ona bi verovatno iz ovoga izvukla više koristi nego ti."
     "Pretpostavljam da bi, Dejne."
     "Aha." Zastao je pred jednim izbočenjem na podu koje je predstavljalo ulaz u jedan od trenažnih brodova, zatim sleže ramenima, otvori gornji poklopac i uvuče se unutra.
     Neobično je otvoren i velikodušan, razmišljao sam dok sam ulazio za njim. On se već bio šćućurio ispred komandne table i okretao brojeve. U ruci je držao prenosni čitač povezan sa kompjuterskim centrom Korporacije; znao sam da odštampava jednu od ranije testiranih kombinacija brojeva, pa se nisam iznenadio kad se boja pojavila gotovo odmah. Palcem je okretao dugme za precizno podešavanje i čekao, bacajući na mene pogled preko ramena, sve dok se čitava komandna tabla nije prekrila intenzivno ružičastom bojom.
     "U redu", reče. "Dobar, jasno određen kurs leta. Sad pogledaj u donji deo spektra."
     To je bio onaj manji deo spektra duginih boja na desnoj strani ploče, od crvene do ljubičaste. Ljubičasta je bila na dnu, a boje su se potpuno slivale jedna u drugu, osim što je tu i tamo bilo nekoliko crta svetle ili tamne boje. Izgledale su tačno kao one koje su astronomi nazivali Frauenhoferovim linijama, u vreme kad je jedini dostupan način za proučavanje sastava zvezda i planeta bio pomoću spektroskopske analize. Ali to nisu bile te linije. Frauenhoferove linije pokazuju koji su elementi prisutni u nekom izvoru radijacije (ili u nečemu što se našlo između izvora radijacije i posmatrača). Ove su pokazivale bog će znati šta!
     Bog i, možda, Dejn Mečnikov. Ovaj se gotovo smešio i bio je neuobičajeno razgovoran. "Traka je sastavljena od tri tamne crte u plavom delu spektra", reče on. "Vidiš? One su izgleda u vezi sa stepenom opasnosti misije. Tako je bar prema kompjuterskim podacima koji pokazuju da, kad je prisutno šest ili više crta na ovom mestu, brodovi se ne vraćaju."
     Slušao sam ga vrlo pažljivo. "Gospode Bože!" uzviknuo sam, pomislivši na one mnogobrojne dobre ljude koji su pomrli zato što ovo nisu znali. "Zašto nam te stvari ne ispričaju na kursu?"
     On odvrati strpljivo (imajući u vidu njegovu narav). "Brodhede, ne glupiraj se. Sve ovo je sasvim novo. A dobrim delom samo nagađanje. E sad, korelacija između broja crta i stepena rizika nije sasvim dobra kad ih je manje od šest. Hoću da kažem, ako misliš da bi se mogla dobiti po jedna crta za svaki dodatni stepen rizika, nisi u pravu. Mogao bi pomisliti da prisustvo pet crta kod datog kursa ima za rezultat visok stepen udesa, a kad crta uopšte nema, onda udesa uopšte neće biti. Samo to nije tačno. Najveći stepen sigurnosti čini se postoji kad ima jedna ili dve linije. I tri je dobro - ali i tu je bilo udesa. Kad linija nema, i tu smo imali isto toliko udesa kao i kad ih ima tri."
     Prvi put sam počeo da razmišljam o tome kako naučnoistraživački tim Korporacije možda zavređuje svoju platu. "Pa zašto onda prosto ne letimo na odredišta koja su bezbednija?"
     "Mi, u stvari, ne znamo sa sigurnošću da ona jesu bezbednija", reče Mečnikov, opet strpljivo, imajući u vidu njegovu narav. Ton glasa bio mu je daleko određeniji od njegovih reči. "Isto tako, kad letiš u oklopljenom brodu trebalo bi da bolje podnosiš veći rizik nego u neoklopljenom. Prestani da zapitkuješ glupa pitanja, Brodhede."
     "Izvini." Osećao sam se neudobno, zguren iza njega i vireći preko njegovog ramena, tako da kad se okrenuo da me pogleda njegovi zalisci me gotovo očešaše po nosu. Nisam želeo da promenim položaj.
     "Sad pogledaj ovde, u žutu boju." On pokaza na pet svetlih traka. "Ovakva situacija izgleda da je u dobroj korelaciji sa uspešnim ishodom misija. Bog će znati šta se time meri - odnosno šta su Hičiji time merili - ali u pogledu finansijske dobiti posada postoji prilično dobra korelacija između broja linija na ovoj frkvenciji i količne para na koju posada može da računa."
     "Auh!"
     On nastavi kao da ništa nisam rekao. "E sad, razume se, Hičiji nisu ovde postavili merač koji će odrediti, baš visinu naknada za ustupljena materijalna prava koja ćemo ti ili ja da dobijemo. Time se, mora biti, meri nešto drugo, ko će znati šta? Možda gustina populacije u tom području, ili stupanj tehnološkog razvoja. Možda je to 'Guide Michelin', i oni samo obaveštavaju da u tom području postoji neki restoran sa četiri zvezdice. Ali ovo je tačno. Ekspedicije na kojima se pokaže pet žutih crta donose finansijsku dobit, koja je u proseku pedeset puta veća nego kad ima dve crte i deset puta veća nego kod većine ostalih misija."
     Ponovo se okrete ka meni tako da mu je lice bilo možda desetak santimetara udaljeno od moga, sa pogledom netremice uprtim u moje oči. "Hoćeš da vidiš još neki kurs?" zapita tonom koji je naređivao da ne smem da odbijem, pa sam rekao "Važi." A onda je zaćutao.
     Ja ustadoh i odmaknuh se unazad kako bih dobio malo više prostora. "Jedno pitanje. Dejne. Verovatno imaš neki razlog zašto si mi sve ovo ispričao pre nego što postane dostupno javnosti. Koji je razlog?"
     "Tako je", odvrati on. "Želim onu kako-se-zove za člana posade ako krenem u 'trojci' ili 'petici'."
     "Klaru Mojnlin."
     "Tako nekako. Ona se dobro drži, ne zauzima mnogo prostora, i ume - ovaj, ume bolje s ljudima nego ja. Ja ponekad imam problema sa međuljudskim odnosima", objasni on. Razume se, to samo u slučaju da krenem 'trojkom' ili 'peticom'. Ne insistiram. Ako nađem koju 'jedinicu', onda ću nju da uzmem. Ali ako se ne nađe neka 'jedinica' sa dobrim programom, hoću da krenem s nekim na koga mogu da se oslonim, ko me neće zafrkavati, ko zna znanje, ume da se snađe na brodu - sve to zajedno. I ti možeš da pođeš, ako hoćeš."
     Kad sam se vratio u svoju sobu, Šiki se odnekud pojavi gotovo pre nego što sam počeo da se raspakivam. Radovao se što me vidi. "Žao mi je što vaše putovanje nije urodilo plodom", izgovori on jednu od svojih bezbrojnih učtivih i toplih fraza. "Veoma mi je žao zbog tvog prijatelja Kehejna." Predao mi je termos sa čajem, a zatim se smestio na komodu preko puta moje mreže za ležanje, isto onako kao prvi put.
     Nesrećno putovanje mi je gotovo bilo izvetrilo iz glave, koja je sad bila puna vizija o poslasticama o kojima mi je pričao Dejn Mečnikov. Nisam mogao da se uzdržim da o tome ne govorim; ispričao sam Šikiju sve što mi je Dejn rekao.
     On je slušao kao što malo dete sluša bajku, dok su mu crne oči blistale. "Kako je to zanimljivo", kazao je. "Ja sam načuo neke glasine da će uvesti neko novo podrobno obaveštavanje za sve. Pomisli samo, ako budemo mogli da idemo u svemir bez straha da ćemo poginuti ili..." oklevao je, lepršajući krilima od gaze.
     "Nije to baš tako pouzdano, Šiki", dodadoh ja.
     "Ne, naravno da nije. Ali je ipak izvesno poboljšanje, mislim da ćeš se složiti?" Oklevao je gledajući me kako otpijam gutljaj iz termosa napunjenog japanskim čajem gotovo bez ikakvog ukusa. "Bobe", reče, "ako kreneš na jedno takvo putovanje i zatreba ti još jedan čovek... Doduše, istina je da ja ne bih bio od velike koristi u kapsuli za sletanje. Ali u orbiti nisam ništa gori od ma kog drugog."
     "Ja to znam Šiki." Pokušao sam da nastavim sa puno takta. "Da li to znaju oni iz Korporacije?"
     "Oni bi me prihvatili za misiju koju niko drugi neće."
     "Razumem." Nisam rekao da ja zaista ne želim da idem na misiju koju niko drugi ne želi. Šiki je to znao. On je bio jedan od onih pravih starosedelaca na Kapiji. Kako se pričalo, imao je on nekada velike pare ostavljene na sigurno mesto, dovoljno za medicinski komplet i sve ostalo. Ali bio ih je poklonio ili izgubio i zato je ostao ovde, i zato je ostao bogalj. Znao sam da on shvata o čemu razmišljam, ali sam bio vrlo daleko od toga da ja shvatim Šikiteija Bakina.
     On se skloni da mi ne smeta dok razmeštam stvari. Ćaskali smo o zajedničkim prijateljima. Šerin brod se nije vratio. Ne treba još ništa brinuti, naravno. Moglo bi lako da potraje još nekoliko nedelja bez tragičnih posledica. Jedan par Kongoanaca tu odmah iza raskrsnice u hodniku doneo je s puta ogromnu količinu molitvenih lepeza iz jednog ranije nepoznatog staništa Hičija, sa neke planete koja se nalazi iza jedne F-2 zvezde na kraju Orionovog spiralnog kraka. Podelili su milion dolara na tri dela i odneli svoj deo natrag u Mugnbere. Forhendovi...
     Lujza Forhend navrati baš kad smo o njoj razgovarali. "Čula sam vam glasove", rekla je, istežući vrat da me poljubi. "Baš mi je žao zbog vašeg puta."
     "Tako je ispalo."
     "Pa, u svakom slučaju, dobro došli natrag. Ni ja nisam bolje prošla, bojim se. Glupava, mala zvezda, nijednu planetu nismo mogli da pronađemo, uopšte ne razumem zašto su, za ime sveta, Hičiji programirali taj kurs." Osmehnula se, prelazeći prstima nežno preko mojih vratnih mišića. "Smem li da vam priredim dobrodošlicu večeras? Ili ste vi i Klara..."
     "Veoma bih se radovao ako biste hteli", odgovorio sam i ona se više nije raspitivala o Klari. Nema sumnje da se već bilo raščulo unaokolo; tam-tam doboši udaraju na Kapiji non-stop. Ona ode posle nekoliko minuta. "Fina gospođa", rekao sam Šikiju, gledajući za njom. "Fina porodica. Zar nije izgledala nešto zabrinuta?"
     "Bojim se da jeste, Robine. Njena kćer, Lois, kasni u povratku. Mnogo je prepatila ta porodica."
     Ja ga pogledah a on nastavi: "Ne, ne Vila ili otac; oni su odleteli, ali još ne kasne u povratku. Imali su jednog sina."
     "Znam. Henrija, čini mi se. Zvali su ga Het."
     "Umro je baš pre nego što su došli ovamo. A sad Lois."
     On saže glavu, zatim odleprša učtivo i dohvati prazan termos, skupljajući pri tom krila. "Sad moram na posao, Bobe."
     "Kako ide sađenje bršljana?"
     On tužno reče: "Više ne radim taj posao, na žalost. Ema je smatrala da ne ispunjavam uslove."
     "O? A šta radiš?"
     "Održavam lep izgled Kapije," odgovori on. "Mislim da bi ti to zvao 'đubretar'."
     Nisam znao šta da kažem. Kapija je bila nekako puna otpadaka; usled male gravitacione sile, svaki papirić ili komadić sasvim lagane plastike, koji bi bio bačen, mogao je da se razleti po celom asteroidu. Pod se nije mogao čistiti. Pri prvom zamahu metle sve bi poletelo uvis. Viđao sam čistače smeća kako love komadiće novina i puhar od cigareta malim usisivačima na ručni pogon, a čak sam pomišljao da se i sam prihvatim tog posla ako budem morao. Ali bilo mi je žao što Šiki to radi.
     On je bez teškoća pogodio da sam to pomislio. "Ne mari, Bobe. Stvarno, dopada mi se taj posao. Ali... molim te: ako ti zatreba jedan član posade, seti se mene."
     Primio sam svoju novčanu nagradu i uplatio boravišnu taksu za tri nedelje unapred. Kupio sam nekoliko stvari koje su mi bile potrebne - ponovio garderobu i nabavio nekoliko traka sa muzikom kako bih iz glave isterao zvuke Mocarta i Palestrine. Tako mi je preostalo oko dve stotine dolara u džepu.
     Dve stotine dolara bilo je gotovo isto što i nula dolara. Dovoljno za dvadeset čašica u "Plavom plaku", ili za jedan čip za stolom gde se igra "ajnc", ili možda za desetak pristojnih ručkova, ako ne bih jeo u kantini za vasionske istraživače.
     Znači mogao sam da biram jednu od tri stvari. Mogao sam da nađem drugi posao i da zaglavim ovde na neodređeno vreme. Ili sam mogao da odletim napolje u roku od naredne tri nedelje. Ili sam mogao od svega da dignem ruke i da se vratim kući. Nijedna od ovih stvari nije bila privlačna. Ali, ukoliko ne budem trošio mnogo ni na šta neću morati da donesem odluku čitavih o, dugih, dvadeset dana. Odlučio sam da prestanem da pušim kao i da se hranim po restoranima; na taj način mogu da rasporedim svoj budžet da trošim najviše devet dolara dnevno, tako da gotovinu istrošim u isto ono vreme kad mi bude istekla uplata za boravišnu taksu.
     Pozvao sam Klaru. Njen glas kao i izraz lica na piezofonu bili su rezervisani ali prijateljski, tako da sam se i ja njoj obraćao rezervisano, ali ljubazno. Nisam pomenuo sedeljku, a ona nije pomenula da želi da se vidimo uveče, pa smo razgovor tu završili: nigde. Što se mene tiče, bilo mi je svejedno. Klara mi nije bila potrebna. Na sedeljci te večeri upoznao sam jednu novu devojku na Kapiji po imenu Dorin Mekenzi. Ona, zapravo, nije bila devojka; bila je bar dvanaest godina starija od mene i već je pet puta bila napolju. Ono što je kod nje bilo uzbudljivo to je što je jedanput zbilja postigla zgoditak. Odnela je jedan i po milion u Atlantu, potrošila čitavo to bogatstvo, pokušavajući da obezbedi sebi karijeru kao PV pevačica - najmila pisca scenarija, menadžera, propagandni tim, reklamni tim, pisce protestnih traka, članaka - i kad to nije uspelo vatila se na Kapiju da ponovo okuša sreću. Osim toga, bila je vrlo, vrlo lepa.
     Ali posle dva dana provedena u boljem upoznavanju Dorine, ponovo sam pozvao Klaru preko piezofona. Ona reče: "Dođi dole", a glas joj je zvučao zabrinuto; i ja se stvorih dole posle deset minuta, a petnaest minuta kasnije bili smo u krevetu. Nezgoda u vezi sa boljim upoznavanjem Dorine bila je u tome što sam je dobro upoznao. Ona je bila prijatna i bila je đavolski dobar pilot, ali nije bila Klara Mojnlin.
     Dok smo ležali u ležaljci, zajedno, preznojeni, opušteni i iscrpeni, Klara zevnu, razbaruši mi rukom kosu, odmaknu glavu i zagleda se u mene. "Oh, do vraga", reče sanjivo, "čini mi se da je to ono što se zove ljubav."
     Ja galantno rekoh: "To je ono što pokreće svet. Ne, ne 'to'. Ti ga pokrećeš."
     Ona zavrte glavom sa puno sažaljenja. "Ponekad ne mogu da te podnesem", reče. "Strelci nikada ne mogu da se slože s Blizancima. Ja sam vatreni znak a ti - pa, Blizanci ne mogu da ne budu smušeni."
     "Voleo bih da ne pričaš više o tim budalaštinama", rekoh ja.
     Nije se uvredila. "Hajde da nešto pojedemo."
     Ja skliznuh preko ivice ležaljke i ostadoh u stojećem položaju; bilo mi je potrebno da govorim, a da je ne dodirujem za trenutak. "Draga Klaro", rekao sam, "slušaj, ja ne mogu da dozvolim da me ti izdržavaš jer će ti se to smučiti, pre ili posle - ili ako ti se ne smuči, ja ću očekivati da ti se to dogodi, pa će zbog toga meni da se smuči. A ja jednostavno nemam novaca. Ako želiš da jedeš negde van kantine onda idi sama. I neću više da uzimam tvoje cigarete, tvoje piće ili tvoje čipove u kazinu. Tako, ako želiš nešto da pojedeš, samo idi, pa ćemo se kasnije naći. Možda bismo mogli da prošetamo."
     Ona uzdahnu. "Blizanci nikada ne znaju kako da postupaju s novcem", rekla mi je, "ali mogu da budu strašno dobri u krevetu."
     Obukosmo se, iziđosmo i pojedosmo nešto, da, ali u kantini Korporacije, gde se stoji u redu, nosi u ruci poslužavnik i jede stojeći. Hrana nije loša, ako mnogo ne razmišljate o tome na kakvoj podlozi je gaje. Cena je baš odgovarajuća. Ne plaća se ništa. Oni tvrde da ako se hranite isključivo u kantini, unosićete više od sto odsto svih potrebnih sastojaka. Unosićete, to je tačno, ali morate da pojedete celu količinu od svega da biste u to bili sigurni. Životinjske belančevine i biljne belančevine nisu kompletne kad se uzimaju svaka za sebe, i zato nije dovoljno ako se jede samo žele od soje ili samo puding od bakterija. Morate jesti i jedno i drugo.
     Druga stvar u vezi s hranom koju obezbeđuje Korporacija je to što ona proizvodi đavolski mnogo metana, koji proizvodi đavolski mnogo onoga čega se svi bivši posetioci Kapije sećaju kao Kapijinog smrada.
     Posle krenusmo u pravcu nižih nivoa, ne razgovarajući mnogo. Pretpostavljam da smo se oboje pitali kuda idemo. Mislim, ne samo u tom trenutku. "Jesi li raspoložen da malo istražujemo?" upita Klara.
     Uzeh je za ruku, pa smo tako šetali, zagledajući unaokolo. Takve stvari su bile zabavne. Neki od starih tunela zagušenih puzavicama bili su zanimljivi, a iza njih su se nalazili goli, prašnjavi hodnici u kojima se niko nije čak ni potrudio da zasadi bršljan. Najčešće je bilo sasvim dovoljno svetlosti koja je poticala od samih zidova, koji su još sijali onim plavkastim sjajem karakterističnim za Hiči-metal. Ranije su - ne baš nedavno, ali pre šest ili sedam godina - ljudi u njima pronalazili predmete koji su poticali od Hičija, a nikad se nije znalo kad možete da nagazite na nešto što vam može doneti novčanu nagradu.
     ALi to nije moglo mnogo da me zagreje, jer čoveku ništa ne prija ako ne može da bira. "Zašto da ne?" odvratio sam, ali samo nekoliko minuta kasnije, kad sam video gde se nalazimo, rekao sam: "Hajdemo malo u muzej."
     "O, pa da", reče ona, najedanput zainteresovana. "Jesi li čuo da su uredili okruglu salu? Mečnikov mi je o tome pričao. Otvorili su je dok smo mi bili napolju."
     Tako promenismo pravac kretanja, spustismo se dva nivoa niže i iziđosmo kod muzeja. Okrugla sala predstavljala je prostoriju gotovo kružnog oblika pored samog muzeja. Bila je velika, široka preko deset metara, a da bismo mogli da je razgledamo morali smo da privežemo krila nalik na Šikijeva, koja su bila okačena na polici pred ulazom. Ni Klara ni ja nismo ih ranije nikad koristili, ali nije bilo teško. Na Kapiji vam je pre svega telesna težina tako mala, da bi letenje bilo najlakši i najbolji način da se naokolo krećete, kad bi u asteroidu bilo prostorija dovoljno velikih da se u njima može leteti.

     Anglikanska crkva na Kapiji
     Časni Teo Derli, kapelan
     Parohijski pričest nedeljom u 10.30
     Večernje po dogovoru
     Erik Menier, koji je prestao da bude moj crkveni tutor 1. decembra, ostavio je neizbrisiv trag među svecima Kapije i bezmerno nas je zadužio stavljajući nam na uslugu svoje brojne sposobnosti. Rodio se u Elstriju, u grofoviji Hrtfordšir, pre pedeset jednu godinu, diplomirao pravo na Londonskom univerzitetu, a zatim se pripremao za advokatski poziv. Posle toga je radio nekoliko godina u fabrici za proizvodnju prirodnog gasa u Pertu. Naša tuga što nas napušta, ublažena je radošću što je on sada ostvario svoju žarku želju da se vrati u svoj voljeni Hertfordšir, gde će se nakon penzionisanja posvetiti svetovnim stvarima, transcendentalnoj meditaciji i proučavanju gregorijanskog korala. Novi crkveni tutor biće izabran prve nedelje kada se bude sakupio kvorum od devet parohijana.

     Tako se spustismo kroz gornji kapak u prostoriju loptastog oblika i nađosmo se usred sveukupnog kosmosa. Sala je bila obložena šestougaonim pločama, i na svakoj od njih projektovane su slike, nismo videli odakle, možda iz digitalnog kompjutera, na ekranima od tečnog kristala.
     "Kako je ovo lepo!" uzviknu Klara.
     Svuda oko nas nalazila se neka vrsta globarame na kojoj je prikazivano šta su istraživači otkrili na svojim putovanjima. Zvezde, magline, planete, sateliti. Ponekad je na svakoj ploči bila prikazivana zasebna slika tako da je ukupno bilo, čekaj da vidim, otprilike sto dvadeset osam posebnih scena. Zatim, cak, sve se slike promeniše; ponovo cak, i one započeše svoje kruženje, tako da su neke scene ostajale iste, a druge su se menjale. Ponovo cak, i jedna cela hemisfera se osvetli sa mozaičnim prikazom galaksije M-31 onako kako se vidi sa - bog zna odakle.
     "Hej", uzviknuh ja, istinski uzbuđen, "ovo je divno!" I bilo je. Bilo je to kao da smo bili na svim putovanjima koje su svi nebeski istraživači ikada preduzeli, a bez dirindženja, nevolja i neprekidnog strahovanja.
     Ovde nije bilo nikoga osim nas, a nisam mogao da shvatim zašto. Bilo je tako lepo. Pomislili biste da će ljudi čekati u dugačkom redu da ovamo uđu. Na jednoj strani poče da se prikazuje niz slika sa predmetima koje su izradili Hičiji, a koje su istraživači pronašli: molitvene lepeze u svim bojama, mašine za oblaganje zidova, unutrašnjost Hiči-brodova, neki tuneli; Klara uzviknu da je ona u njima bila, tamo na Veneri, ali ne znam kako ih je prepoznala. Zatim se ponovo pojaviše slike iz kosmosa. Neke od njih su predstavljale poznate stvari. Prepoznao sam Plejade na jednoj slici preko šest do osam ploča, koje brzo nestadoše i na njihovom mestu se pojavi Kapija Dva sa spoljašnje strane, dok su dve sjajne mlade zvezde iz jata usled refleksije sijale sa obe njene strane. Ugledah nešto što je mogla biti maglina Konjska glava i jedan oblačić gasa i prašine u obliku krofne koji je bio ili Prstenasta maglina u sazvežđu Lire ili ono što je jedan istraživački tim otkrio pre nekoliko orbita i nazvao "francuski uštipak", u prostoru oko jedne planete na kojoj su detektovana, ali ne i posećena, staništa Hičija, ispod jednog zamrznutog okeana.
     Proveli smo ovde oko jedan i po sat, dok nam se nije učinilo da ponovo gledamo iste stvari, a zatim odlepršasmo do izlaznog otvora, okačismo krila i sedosmo da popušimo po cigaretu na jednom prozirnom delu tunela ispred muzeja.
     Naiđoše dve žene za koje se nejasno prisetih da su iz posade za održavanje Kapije, noseći savijena krila. "Zdravo, Klaro", pozdravi je jedna od njih. "Jesi li bila unutra?"
     Klara klimnu. "Bilo je krasno", odgovorila je.
     "Uživajte dok možete", reče ona druga. "Od iduće nedelje koštaće vas sto dolara. Sutra postavljamo sistem za emitovanje snimljenih predavanja preko piezofona, a svečano otvaranje će se organizovati pre nego što pristignu novi turisti."
     "Ovako nešto vredi toliko", reče Klara, ali zatim pogleda u mene.
     Postadoh svestan da sam, uprkos svemu, upravo pušio njenu cigaretu. Pošto je paklo stajalo pet dolara nisam mogao sebi da dozvolim da ih često kupujem, ali sam bio odlučio da kupujem bar jedno paklo od one dnevne svote koju sam odredio i da pazim da ona od mene uzima onoliko cigareta koliko ja uzimam od nje.
     "Hoćeš još da šetamo?" upita me.
     "Možda malo kasnije", odgovorio sam. Pitao sam se koliko li je muškaraca i žena nastradalo da bi snimili one divne slike koje smo gledali, jer sam se ponovo suočio s činjenicom da ću pre ili posle morati ili ponovo da se upustim u smrtonosnu lutriju koju predstavljaju brodovi Hičija, ili da dignem ruke od svega. Pitao sam se da li će ona novina o kojoj je Mečnikov pričao stvarno nešto izmeniti u svemu tome. Sad su već svi o tome govorili; Korporacija se pripremila da sutra ovo objavi preko svih piezofona.
     "Sad sam se setio", rekao sam. "Jesi li kazala da si se videla sa Mečnikovim?"
     "Samo sam čekala kad ćeš to da me zapitaš", odgovorila je. "Naravno. Pozvao me je i rekao mi da ti je pokazao neko kodiranje u vezi s bojama, pa sam sišla dole i on mi je održao isto predavanje. Šta misliš o tome, Bobe?"
     Ja ugasih cigaretu. "Mislim da će svi na Kapiji početi da se otimaju o dobre letove, eto šta mislim."
     "Ali možda Dejn nešto zna. On je zaposlen u Korporaciji."
     "Ne sumnjam da zna." Protegoh se i zavalih, klateći se usled male sile teže i razmišljajući. "Nije on baš tako fini momak, Klaro. Možda bi nam rekao ako nađe nešto dobro, o čemu je on, znaš, specijalno obavešten. Ali tražiće nešto za uzvrat."
     Klara se zacereka. "On bi mi to rekao."
     "Šta hoćeš time da kažeš?"
     "Oh, on me tu i tamo pozove. Traži sastanak."
     "Do vraga, Klaro." U tom trenutku već sam osetio da sam prilično razdražen. Ne baš zbog Klare i ne baš zbog Dejna. Zbog para. Zbog činjenice da ako budem hteo opet da dođem u kružnu salu iduće nedelje to će me koštati polovinu preostalog novca. Zbog mračne slike pune senki, koju nazirem u budućnosti, i to ne tako dalekoj, kada ću ponovo morati da donosim odluku o onome zbog čega ludim od straha. "Ja ne bih verovao tom kučkinom sinu što se tiče..."
     "Oh, smiri se, Bobe. Nije on tako rđav momak", reče ona, paleći drugu cigaretu i ostavljajući kutiju na mestu gde ja mogu da je dohvatim ako budem hteo. "Sa seksualne tačke gledišta, on bi mogao da bude dosta zanimljiv. Taj sirovi, grubi, neotesani Bik - uostalom, ti možeš da mu ponudiš isto koliko i ja."
     "O čemu ti to govoriš?"
     Ona je bila istinski iznenađena. "Mislila sam da ti znaš da on može i ovako i onako."
     "Nikad mi nije dao bilo kakav znak..." Ali tu zastadoh, prisećajući se kako je voleo da mi priđe sasvim blizu kad smo razgovarali i kako mi je bilo neprijatno kad se njegov dah mešao s mojim.
     "Možda ti nisi njegov tip", zacereka se ona. Ali to nije bio ljubazan smeh. Nekoliko kineskih članova posade, koji su izlazili iz muzeja, pogledaše nas pažljivo, a onda učtivo odvratiše pogled.
     "Hajdemo odavde, Klaro."
     Tako odosmo u "Plavi pakao" i, naravno, ja sam insistirao da platim za sebe. Četrdeset osam dolara profućkano za jedan sat. A nije bilo baš naročito zabavno. Najzad se nađosmo ponovo u njenoj sobi u krevetu. Ni to nije bilo toliko zabavno. Ona svađa i dalje je lebdela negde iznad nas. A vreme je proticalo.
     Ima ljudi koji nikada ne prevaziđu izvesnu tačku u svom emocionalnom razvitku. Takvi ne mogu da žive normalan otvoren i slobodan život uz uzajamnu toleranciju sa svojim seksualnim partnerom iole duže vreme. Nešto u njima ne može da podnosi sreću. Što je ona veća, to je oni žešće uništavaju.
     Lutajući unaokolo po Kapiji s Klarom, počeo sam da podozrevam da sam ja jedan od takvih ljudi. Za Klaru sam znao da je takva. Ona nikada u životu nije održala neku vezu s muškarcem duže od nekoliko meseci; to mi je sama rekla. Ja sam se kod nje već približavao rekordno dugom vremenu. I zbog toga je već počela da biva razdražena.
     U nekim stvarima Klara je bila mnogo odraslija i odgovornija nego što ću ja ikada biti. Uzmite pre svega kako je ona dospela na Kapiju, na primer. Nije izvukla zgoditak koji će joj isplatiti put. Zarađivala je i štedela za kartu, s mukom, čitav niz godina. Bila je potpuno kvalifikovan pilot - kosmonaut sa ovlašćenjem da obučava druge i sa diplomom tehničkog fakulteta. Bavila se uzgajanjem riba dok nije ostvarila prihode koji su joj omogućili da živi u trosobnom stanu u tunelima Hičija na Veneri, da provodi odmor na Zemlji, da obezbedi medicinski komplet. Znala je više od mene o tome kako se uzgajaju mikroorganizmi za ishranu na podlozi od ugljovodonika, uprkos svih godina koje sam proveo u Vajomingu. (Uložila je novac u jednu fabriku za proizvodnju hrane na Veneri a celog svog života nije joj se desilo da uloži nijedan dolar u nešto što nije, potpuno razumela). Kad smo putovali u svemir, ona se računala kao stariji član posade. Nju je, u stvari, Mečnikov želeo za saputnika na brodu - nju pre svih ostalih - ne mene. Ona je bila moj instruktor!
     Ali uprkos tome u našim odnosima bila je isto toliko nerazumna i nepopustljiva kao što sam ja bio sa Silvijom, Dinom, Dženis, Liz, Ester ili sa bilo kojom drugom u kratkim dvonedeljnim vezama koje su se sve loše završavale tokom svih ovih godina posle Silvije. To je zbog toga, govorila je, što je ona rođena u znaku Strelca, a ja sam Blizanac. Strelci su predvodnici, Strelci vole slobodu. Mi, jadni Blizanci, prosto smo strašno smušeni i neodlučni. "Nije nikakvo čudo", rekla mi je jedno jutro ozbiljno, dok smo doručkovali u njenoj sobi (pristao sam da popijem samo nekoliko gutljaja kafe), "što ne možeš da se odlučiš da ponovo kreneš napolje. Nije u pitanju samo kukavičluk u telesnom smislu, dragi Robine. Jedan deo tvoje blizanačke prirode želi da trijumfuje. Drugi deo želi da ne uspe. Pitam se kome delu ćeš dopustiti da odnese pobedu?"
     Odgovrio sam joj dvosmisleno. Kazao sam: "Dušo, idi ti i udesi se." A ona se nasmejala i taj dan smo nekako proveli. Zabeležila je jedan pozitivan poen, kako je želela.
     Korporacija je, kako se očekivalo, objavila onu novost i mi se svi uskomešasmo i navalismo na pretresanje, planiranje, nagađanje i razjašnjavanje. Bio je to uzbudljiv period. Iz podataka u kompjuterskom centru Korporacija je odabrala dvadeset letova sa niskim faktorom rizika i izgledima na visoke zarade. Posade su se prijavile, opskrba je utovarena i lansiranje je obavljeno još tokom te iste nedelje.
     A ja nisam bio ni na jednom od tih brodova, a nije ni Klara, i mi pokušasmo da ne raspravljamo zašto.
     Začudo, ni Dejn Mečnikov nije krenuo na neko od ovih putovanja. Nešto je znao, odnosno rekao je da zna. Odnosno nije rekao da ne zna kad sam ga ja zapitao, samo me je gledao nekako smrknuto, prezrivo i nije odgovarao. Čak i Šiki zamalo nije odleteo. Izgubio je u toku poslednjeg sata pre uzletanja u korist malog Finca, koji nikada nije uspeo da nađe nekoga s kim bi razgovarao: četiri Saudijca su htela da budu zajedno, pa su se odlučili da "peticu" popune malim Fincem. Lujza Forhend takđe nije otputovala, jer ona čeka da joj se vrati neki član porodice, da bi se očuvao kakav-takav kontinuitet. Sada se u kantini Korporacije moglo jesti bez čekanja u redu, a u tunelu i levo i desno od mene bilo je ispražnjenih soba. I jedne noći Klara mi reče: "Bobe, mislim da ću poći na 'grčenje'."
     Skočio sam. To je bilo iznenađenje. Još gore od toga, izdaja. Klara je znala za moju nekadašnju psihotičnu epizodu kao i šta ja mislim o psihoterapiji.
     Zadržah za sebe prvih desetak stvari koje sam pomislio da joj kažem - taktično: "Radujem se; i vreme je", licemerno strateški: "Radujem se, i možda bi trebalo i ja da idem, samo kad bih imao para." Uzdržao sam se od jedinog iskrenog odgovora, koji je bio: "Ja ovaj tvoj potez tumačim kao da ti je krivo što sam ti zavrteo glavu." Nisam uopšte ništa rekao i malo posle ona je nastavila:
     "Potrebna mi je pomoć, Bobe. Zbunjena sam."
     To me je ražalostilo i ja potražih njenu ruku. Ona je pusti da mlitavo ostane u mojoj šaci, ne uzvraćajući stisak i ne izvlačeći ruku. Rekla je: "Moj profesor psihologije je govorio da je to prvi korak - ne, drugi korak. Prvi korak je da, kad imaš problem, budeš svestan da ga imaš. Drugi korak je odlučiti šta hoćeš. Hoćeš li da te taj problem i dalje muči, ili hoćeš nešto da učiniš? Ja sam odlučila da učinim nešto da ga se rešim."
     "Šta ćeš da uradiš?" upitao sam, namerno neutralnim tonom.
     "Ne znam. Grupna terapija ne izgleda mnogo korisna. U kompjuterskom centru Korporacije ima jedan slobodan automat za 'grčenje'. To je bilo najjeftinije."
     "Ono što je jeftino ne vredi baš mnogo", rekoh ja. "Ja sam proveo dve godine u društvu mašina za 'grčenje' kad sam bio mlađi, posle... posle onog mog smušenog stanja..."
     "I od onda funkcionišeš već dvadeset godina", reče ona sasvim razumno. "Ja bih se za to odlučila. Za sada, u svakom slučaju."

     Potapšah je po ruci. "Svaki korak koji preduzmeš je dobar korak", rekao sam nežno. "Sve vreme sam imao utisak da bismo se ti i ja bolje slagali kad bi ti mogla da izbaciš iz glave one starinske gluposti o pravu koje čoveku pripada po rođenju. Svi mi to, pretpostavljam, radimo, ali bi se meni više dopadalo da se na mene ljutiš zbog mene samog, a ne zato što postupam kao zamena za tvog oca ili tako nešto."
     Ona se okrete i pogleda me. Čak i pri bledom sjaju Hiči-metala mogao sam da pročitam iznenađenje na njenom licu. "O čemu to govoriš?"
     "Pa o tvom problemu, Klaro. Znam da ti je bilo potrebno mnogo hrabrosti da samoj sebi priznaš da ti je neophodna pomoć."
     "Pa, Bobe", reče ona, "i bilo je, samo ti izgleda ne znaš kakav je moj problem. Problem. Problem nije u slaganju s tobom. Ti bi mogao biti problem. Prosto ne znam. Ono što mene muči to je neodlučnost. To što sam nesposobna da donesem odluku. To što sam toliko dugo odlagala novo putovanje napolje - i, bez uvrede, što sam izabrala jednog Blizanca kao što si ti da s njim putujem."
     "Mrzim kad mi pričaš o tim astrološkim budalaštinama!"
     "Ti zaista imaš smušenu prirodu, Bobe, znaš dobro da je tako. A ja se, izgleda, njoj priklanjam. Ja tako neću da živim."
     Sad smo već bili ponovo sasvim budni i čini se da su stvari mogle krenuti dalje jednim od ova dva toka. Mogli smo se odlučiti za 'ali ti si rekla da me voliš, a ja ne mogu da podnesem ovu scenu', što bi se verovatno završilo ili sa još malo seksa ili potpunim rascepom; ili smo mogli da učinimo nešto da skrenemo pažnju sa ovog razgovora. Klarine misli su se očigledno kretale istim smerom, jer ona se izvuče iz ležaljke i poče da se oblači.
     "Hajdemo gore u kazino", reče ona veselo. "Osećam da ću večeras biti srećne ruke."
     Nijedan brod nije bio stigao, pa nije bilo turista. Takođe nije bilo mnogo vasionskih istraživača, s obzirom da je veliki broj članova posade odleteo napolje tokom poslednje dve-tri nedelje. Polovina stolova u kazinu nije radila, tako da su bili prekriveni zelenim navlakama. Klara nađe jedno slobodno mesto za stolom gde se igrao "ajnc", prijavi se za paket žetona od sto dolara, a delitelj karata mi dozvoli da sednem pored nje, iako ne igram. "Rekla sam ti da je ovo moje srećno veče", kazala je pošto je, deset minuta kasnije već bila zaradila dve hiljade dolara više od ostalih.
     "Odlično ti ide", hrabrio sam je, ali to me, u stvari, nije mnogo zabavljalo. Ustao sam i prošvrljao malo okolo. Dejn Mečnikov je obazrivo ubacivao novčiće od po pet dolara u automat, ali čini se nije bio raspoložen za razgovor sa mnom. Niko nije igrao bakaru. Rekoh Klari da ću otići do "Plavog pakla" da popijem kafu (to košta pet dolara, ali u mrtvoj sezoni, kao što je sada, dolivali bi vam više puta besplatno). Ona mi se na brzinu nasmeši samo krajičkom lica, ne dižući uopšte pogled sa karata.
     U "Plavom paklu" Lujza Forhend je srkutala raketno gorivo s vodom... ovaj, to nije bilo pravo raketno grivo, nego prosto nekadašnji beli viski proizveden od onoga što je slučajno dobro ponelo te nedelje u rezervoarima sa hranljivim rastvorom. Ona mi se nasmeši radosno i ja sedoh pored nje.
     Ona je bila, najednom mi sinu, prilično usamljena. Za to nije bilo razloga. Bila je - pa, ne znam tačno šta je to imala u sebi, ali je, činilo se, bila jedina osoba na Kapiji koja vam ne preti, ne prebacuje, ne postavlja zahteve. Svi ostali su ili tražili nešto što ja neću da dam, ili odbijali ono što sam im ja nudio. Lujza je bila sasvim drugačija. Bila je najmanje dvanaest godina starija od mene i zaista vrlo privlačna. Kao i ja, nosila je samo standardno odelo dobijeno od Korporacije, kratki kombinezon koji je mogao da se nabavi u jednoj od tri sasvim nedopadljive boje. Ali ga je prepravila za sebe, pretvorivši radničko odelo u dvodelni komplet sa tesnim kratkim pantalonama, obnaženim strukom i širokim, dekoltiranim gornjim delom. Otkrio sam da me posmatra dok sam je premeravao, i najednom sam se zbunio. "Odlično izgledate", kazao sam.
     "Hvala, Bobe. A sve je ovo standardna odeća", pohvalila se, smešeći se. "Nikad nisam mogla da kupim nešto drugo."
     "Nije vam ni potrebno", rekao sam iskreno, a ona na to promeni temu.
     "Upravo se vraća jedan brod", rekla je. "Dugo je bio napolju, kako pričaju."
     Znao sam koliko je to za nju važno i to je bio razlog zašto sedi ovde u "Plavom paklu" umesto da u ovo vreme bude u svom krevetu. Znao sam da je zabrinuta zbog ćerke, ali nije dozvolila da je to parališe.
     Njen stav prema istraživačkim letovima takođe je bio dobar. Plašila se da poleti u svemir, što je bilo razumno. Ali nije dozvolila da je to sprečava da leti, čemu sam se ja svojski divio. Čekala je samo da se neki član njene porodice vrati pre nego što se sama ponovo prijavi, kao što su se dogovorili, tako da ko god se od njih vrati, uvek ima nekoga od porodice da ga dočeka.
     Pričala mi je još ponešto o njihovom životu. Ranije su živeli, ukoliko se to može nazvati životom, čekajući u zasedi turiste u Venerinom "Vretenu" i dovijajući se kako su znali, uglavnom zahvaljujući brodovima na kružnim putovanjima. Tu se moglo zaraditi mnogo novaca, ali je i konkurencija bila vrlo velika. Forhendovi su jedno vreme, kako sam saznao, izvodili jednu tačku u baru: pevali, igrali, prikazivali komične numere. Kako sam shvatio, bili su dosta dobri, bar po merilima koja važe na Veneri. Ali oko malobrojnih turista kojih je tamo bilo gotovo preko cele godine uvek se vrzmalo toliko ptica grabljivica koje su se otimale makar i za komadić njihovog mesa da prosto nije postojalo dovoljno hrane za sve njih. Ses i njihov sin (onaj koji je umro) pokušali su da vode ture, uz pomoć neke stare letelice koju su uspeli da kupe havarisanu, pa opravljenu. To im nije donelo neke pare. Ćerke su se oprobale na raznim poslovima. Bio sam prilično siguran da je bar Lujza izvesno vreme bila džeparoš, ali ni to nije donelo dovoljno novaca iz istog razloga kao i sve ostalo. Sasvim su već udarili u tanke žice pre nego što su uspeli da dođu na Kapiju.

     IZVEŠTAJ O MISIJI
     Letelica A3-7, Let 022D55. Posada S. Rigni, E. Tsien, M. Sindler.
     Vreme u svemiru 18 dana 0 sati. Položaj u blizini Xi Pegasa A.
     Rezime. "Prispeli u blisku orbitu oko jedne male planete približno udaljene 9 a.j. od glavne zvezde. Planeta je pokrivena ledom, ali smo otkrili radijaciju koja potiče od Hiči-metala sa jednog mesta u blizini ekvatora. Rigni i Meri Sindler su se spustili na površinu u blizini toga mesta i uz izvesne teškoće - lokacija je bila brdovita - dospeli do jedne toplije oblasti na kojoj nije bilo leda i gde se nalazila jedna metalna kupola. U unutrašnjosti kupole nalazio se veći broj predmeta koje su načinili Hičiji, uključujući dva prazna lendera, predmete za domaćinstvo nepoznate namene i jedan svitak. Uspeli smo da prenesemo veći deo manjih predmeta u glavni brod. Pokazalo se da je nemoguće sasvim isključiti svitak, ali smo mu smanjili toplotnu jačinu i smestili ga u lender do povratka. Uprkos svemu, kod Meri i Tsiena nastupili su znaci teške dehidracije i oni su bili u komi kad smo sleteli."
     Procena Korporacije: Svitak analiziran i popravljen. Novčana nagrada od 3.000.000 U.S. dolara dodeljuje se posadi uz odgovarajuće naknade za ustupljena prava korišćenja. Ostali artefakti još nisu analizirani. Novčana nagrada u iznosu od 25.000 U.S. dolara po kilogramu težine, ukupno 675.000 U.S. dolara, dodeljuje se u očekivanju eventualne eksploatacije.

     To im nije bilo prvi put. Pre svega su se uporno borili da se otisnu sa Zemlje, kad je život na Zemlji postao toliko težak da je Venera predstavljala manje beznadežnu alternativu. Imali su više hrabrosti i više spremnosti da se pokupe i krenu, nego bilo ko drugi koga sam imao prilike ma gde da upoznam.
     "Odakle vam novac za sva ta putovanja?" upitao sam.
     "Pa", reče Lujza, ispijajući do kraja čašu i gledajući na sat, "na Veneru smo odleteli najjeftinijom mogućom klasom. Sa još dve stotine dvadeset imigranata, spavali smo na bočnim ispustima na zidu, čekali u redu za toalet u kome smo se mogli zadržati samo po dva minuta, jeli presovanu suvu hranu i pili već upotrebljavanu vodu. Bio je to vraški gadan način da se potroši četrdeset hiljada dolara po osobi. Srećom, deca još nisu bila rođena, osim Heta, a on je bio mali, pa je putovao u četvrt cene."
     "Het je vaš sin? Šta..."
     "Umro je", reče ona.
     Čekao sam da nastavi, ali kad je progovorila, njene reči su bile: "Trebalo bi da su do sada primili izveštaj sa broda preko radio-veze."
     "Objavili bi preko piezofona."
     Ona klimnu i za trenutak je izgledala zabrinuta. Iz Korporacije uvek objavljuju rutinske izveštaje o vezama uspostavljenim sa brodovima koji se vraćaju. Ako nemaju vezu - e pa, mrtvi vasionski istraživači ne javljaju se preko radio-veze. Zato sam joj odvraćao pažnju od njenih briga time što sam joj ispričao o Klarinoj odluci da ide na "grčenje". Ona je slušala, a zatim je stavila ruku preko moje i rekla: "Nemojte se uvrediti, Bobe. Da li ste ikada pomišljali da i sami odete na 'grčenje'?"
     "Nemam ja za to para, Lujza."
     "Čak ni za grupnu terapiju? Postoji jedna družina za primitivno vrištanje na nivou Darling. Ponekad ih možete čuti. A ima oglasa za svakojake grupe - TA, elektrošok terapija, socijalizacija. Razume se, mnogi od njih su možda odleteli napolje."
     Ali njena pažnja nije bila usredsređena na mene. Sa mesta gde smo sedeli mogli smo da vidimo ulaz u kazino, gde je jedan od krupijea zainteresovano razgovarao sa jednim članom posade kineskog patrolnog broda. Lujza je ukočeno gledala u tom pravcu.
     "Nešto se događa", rekao sam. Hteo sam da dodam: "Hajde da pogledamo", ali Lujza se pre mene digla sa stolice i krenula u pravcu kazina.
     Kockanje je bilo prekinuto. Svi su se sjatili oko stola gde se igrao "ajnc", za kojim je sada, kako sam primetio, sedeo Dejn Mečnikov pored Klare na stolici sa koje sam ja ustao, a pred njim je bilo nekoliko čipova od dvadeset pet dolara. A usred njih nalazio se Šiki Bakin, koji je stajao na naslonu deliteljeve stolice i nešto pričao. "Ne", upravo je rekao kad sam ja prišao, "ne znam imena. Ali sigurno je 'petica'."
     "I svi su još živi?" upita neko.
     "Koliko znam. Zdravo, Bobe, Lujza." On nam učtivo klimnu. "Vidim da ste već čuli?"
     "Zapravo ne", reče Lujza, pružajući se nesvesno da me uhvati za ruku. "Samo da je jedan brod prispeo. A ne znate imena?"
     Dejn Mečnikov iskrenu vrat i prostreli je očima. "Imena", zareža on. "Šta se koga tiče? Nije niko od nas, a to je ono važno. A ulov je moćan." On ustade. Već mi je odmah bilo jasno koliko je veliki njegov bes: bio je zaboravio da pokupi svoje čipove sa kartaškog stola. "Odoh ja tamo dole", izjavio je. "Želim da vidim kako izgleda dobitak kakav se ostvaruje jednom u životu."
     Posade iz prethodnih brodova zatvorile su prilaz pristaništu, ali jedan od stražara bio je Frensi Ereira. Oko stotinu ljudi stajalo je pored okna, a njih je trebalo da zadrže Ereira i samo još dve devojke iz američkog patrolnog broda. Mečnikov se progura do same ivice okna, zavirujući naniže, pre nego što ga je jedna od onih devojaka odatle oterala. Videsmo kako razgovara sa nekim istraživačem sa pet narukvica. U međuvremenu, do nas dopreše odlomci raznih priča:
     "... gotovo mrtvi. Nestala im je voda."
     "A! Samo iscrpeni. Oporaviće se..."
     "... u najmanju ruku bonus od deset miliona dolara, a onda naknade za ustupljena prava!"
     Klara uhvati Lujzu za lakat i progura je napred. Ja krenuh za njima prokrčenim putem. "Da li neko zna ko je bio u brodu?" zapita ona odlučno.
     Ereira se umorno nasmeši na nju, meni klimnu, i reče: "Još ne, Klaro. Sad ih pretresaju. Ali, mislim da će sve biti u redu."
     Neko iza mene doviknu, "Šta su pronašli?"
     "Predmete. Nove, to je sve što znam."
     "Ali to je bila 'petica'?" zapita Klara.
     Ereira klimnu potvrdno, zatim zaviri u okno. "U redu", reče, "sad, molim vas odmaknite se, prijatelji. Nekoga upravo donose gore."
     Mi se pomerismo sasvim malkice unazad ali to je ionako bilo svejedno; oni svejedno neće izići na ovom nivou. Prvi koji se peo naviše bio je jedan budža Korporacije čijeg imena nisam mogao da se setim, zatim jedan stražar Kinez, onda neki muškarac u bolničkom odelu zajedno sa jednom medicinskom pomoćnicom koja ga je pridržavala da ne padne. Lice mi je bilo poznato, ali ime nisam znao; video sam ga na jednoj oproštajnoj večeri, možda i na nekoliko, omanji, postariji Crnac koji je išao napolje dva ili tri puta bez uspeha. Oči su mu bile otvorene i prilično bistre, ali je izgledao beskrajno umoran. Pogledao je bez iznenađenja gomilu oko okna, a onda je iščezao iz našeg vidnog polja.
     Osvrnuo sam se i video da Lujza tiho plače, zatvorenih očiju. Klara ju je držala zagrljanu jednom rukom. Kako se gomila ljudi komešala, ja uspeh da se nađem pored Klare, i pogledah je upitno. "'Petica'", reče ona tiho. "Njena ćerka bila je u trojci."
     Znao sam da je Lujza to čula, pa je potapšah po ruci: "Žao mi je, Lujza." A onda se našlo jedno slobodno mesto na ivici okna i ja zavirih naniže.
     Video sam na brzinu kako izgleda deset ili dvadeset miliona dolara. Bio je to denjak šestougaonih sanduka, načinjenih od Hiči-metala, najviše pola metra u dužinu i manje od toga u visinu. Onda Frensi Ereira poče da moljaka. "Hajde, Bobe, malo natrag, molim te." I ja se povukoh koji korak od okna dok se sledeći vasionski istraživač u bolničkom odelu peo naviše. Ona me nije videla dok je prolazila pored nas; u stvari žmurila je. Ali ja sam je video. Bila je to Šeri.

21.

     "Osećam se prilično glupo, Sigfride", kažem.
     "Na koji način bih mogao da ti pomognem da se osećaš udobnije?"
     "Kad bi pao mrtav." Preuredio je celu sobu u stilu dečjih jaslica, za ime sveta. A najgori deo u njoj je sam Sigfrid. Ovog puta me iskušava nekakvom surogat-majkom. Leži sa mnom na dušeku, velika, napunjena lutka, veličine ljudskog bića, topla, meka, napravljena od nečega nalik na peškir za kupanje napunjen penom. Prijatna je na dodir, ali... "Čini mi se da ne želim da sa mnom postupaš kao sa novorođenčetom", izjavljujem, a glas mi je prigušen jer sam lice zario u peškir.
     "Samo se opusti, Robi, Sve je u redu."
     "Vraga je u redu."
     On prvo ćuti, a zatim me podseća: "Hteo si da mi pričaš o svom snu."
     "Aha."
     "Pardon, Robi?"
     "Hoću da kažem da, u stvari, ne želim o njemu da pričam. Pa ipak", kažem brzo, sklanjajući peškir s lica, "mogu baš i da uradim ono što želiš. Sanjao sam Silviju, odnosno tako nekako."
     "Tako nekako, Robi?"
     "Pa eto, ona nije ličila na sebe, sasvim. Više je bila - ne znam, kao neko stariji, čini mi se. Nisam mislio na Silviju godinama, zaista. Oboje smo bili deca."
     "Molim te nastavi, Robi", kaže on malo posle.
     Ja ga zagrlim, gledajući prilično zadovoljno u poster na zidu sa naslikanim cirkuskim životinjama i klovnovima. Ova soba ni najmanje ne liči na bilo koju spavaću sobu u kojoj sam spavao kao dete, Ali Sigfrid već dovoljno toga zna o meni i nema potrebe da mu to ponavljam.
     "Tvoj san, Robi?"
     "Sanjao sam da radimo u rudniku. To, u stvari, nije bio rudnik hrane. Izgledom je, rekao bih, pre ličio na unutrašnjost neke 'petice' - jednog broda na Kapiji, znaš? Silvija se nalazila u nekakvom tunelu koji je nestao."
     "Tunel je nestao?"
     "Slušaj, nemoj da me guraš u neke tvoje simbole, Sigfride. Znam ja šta su vaginalne predstave i sve ostalo. Kad kažem 'nestao', hoću da kažem, da je tunel počinjao na mestu gde sam ja stajao i vodio nekuda odatle." Oklevam, a onda mu saopštavam ono najgore. "Onda se tunel obrušio. Silvija je bila uhvaćena u klopku."
     Uspravljam se na dušeku. "Ono što se tu ne slaže", objašnjavam, "to je da se to u stvari nije moglo dogoditi. Tuneli se kopaju samo da bi se postavio eksploziv kako bi se škriljac rastresao. Stvarni rad u rudnicima sastoji se samo od zgrtanja lopatom. Silvijin posao nikada je ne bi doveo u takvu situaciju."
     "Mislim da nije važno da li se to stvarno moglo dogoditi ili ne, Robi."
     "Valjda je tako. Pa eto, Silvija se našla zarobljena u obrušenom tunelu. Video sam kako se gomila škriljca pomiče. To, u stvari, nije bio škriljac. Bilo je nešto pepeljasto, kao papirići. Ona je u rukama imala lopatu i kopala je da se odatle izvuče. Pomislio sam da će se sve dobro svršiti. Kopala je u dobrom pravcu. Čekao sam da odande iziđe... ali ona nije izišla."
     Sigfrid, u svojoj inkarnaciji plišanog mede, leži u mom naručju, topao i pun iščekivanja. Prijatno je imati ga pored sebe. Razume se, on nije stvarno tu. On nije stvarno nigde, osim možda u kompjuterskom centru u Vašington Hajtsu, gde se nalaze velike mašine. Ja pored sebe imam samo terminal njegove udaljene ulazne jedinice, u zekinom kostimu.
     "Ima li još nešto, Robi?"
     "Zapravo nema. Nije deo ovog sna, u svakom slučaju. Ali... eto, nešto osećam. Osećam kao da sam udario Klaru po glavi da bih je sprečio da iziđe. Kao da sam se plašio da će ostatak tunela da se sruši na mene."
     "Šta misliš pod time 'osećam', Robe?"
     "Ono što sam rekao. To nije bilo u snu. Nego sam prosto osetio - ne znam."
     On čeka, zatim pokušava na drugi način da dozna. "Bobe, jesi li svestan da je ime koje si upravo pomenuo bilo 'Klara' a ne 'Silvija'?"
     "Stvarno? To je čudno. Ne znam zašto bih."
     On čeka, zatim me malo podstiče. "Šta se onda dogodilo, Robe?"
     "Onda sam se probudio."
     Okrećem se na leđa i gledam u plafon, koji je sastavljen od pločica na koje su nalepljene svetlucave petokrake zvezde. "To je sve", kažem. Zatim dodajem, običnim glasom: "Sigfride, pitam se da li sve ovo uopšte nekuda vodi?"
     "Ne znam da li bih mogao da odgovorim na to pitanje, Robe."

     Gore u rupama gde su se Hiči skrivali,
     Gore u pećinama koje zvezdama brode,
     Gamižući tunelima koje su oni probili i njima gamizali,
     Vidajući rane koje od Hičija vode,
     Mi se probijamo!
     Maleni, nestali Hičiji, mi vas tražimo.

     "Kad bih mogao", kažem ja, "ja bih te do sada već naterao da to učiniš." Još uvek imam kod sebe malo parče hartije koje mi mnogo znači.
     "Čini mi se", kaže on, "da se do nečega može stići. Time hoću da kažem da mi se čini da u tvojoj glavi ima nešto o čemu ne želiš da misliš, a s čim je ovaj san u vezi."
     "Nešto u vezi sa Silvijom, za ime božje? To je bilo pre toliko godina."
     "To, zapravo, nije važno, zar ne?"
     "O, dovraga. Gnjaviš me, Sigfride! Zaista me gnjaviš!" Potom nešto razmišljam. "Slušaj, počinjem da se ljutim. Šta to znači?"
     "Šta ti misliš da znači, Robe?"
     "Kad bih znao, ne bih morao tebe da pitam. Pitam se nešto. Da li ja to pokušavam da se izvučem? Počinjem da se ljutim zato što si dospeo na neki trag?"
     "Molim te nemoj da razmišljaš o načinu na koji se to zbiva, Robe. Prosto mi reci kako se osećaš."
     "Osećam da sam kriv", odvraćam smesta, a reči kao da su same od sebe nadošle.
     "Kriv zbog čega?"
     "Kriv zbog... Nisam siguran." Podižem ruku da pogledam na sat. Preostalo nam je još dvadeset minuta. Đavolski mnogo stvari može se dogoditi za dvadeset minuta i ja počinjem da razmišljam da li imam želju da me on zaista uzdrma. Imam ugovorenu partiju bridža za danas posle podne i dobre izglede da uđem u finale. Ako ne zabrljam. Ako sačuvam potrebnu koncentraciju.
     "Pitam se da li ne bi trebalo da odem danas ranije, Sigfride", kažem.
     "Kriv zbog čega, Robe?"
     "Nisam siguran da bih mogao da se setim." Gladim zekin vrat i kikoćem se. "Ovo je stvarno prijatno, Sigfride, mada mi je bilo potrebno malo vremena da se naviknem."
     "Kriv zbog čega, Robe?"
     Ja dreknem: "Zbog toga što sam je ubio, ti kretenu!"
     "Misliš u snu?"
     "Ne! Istinski. Dva puta."
     Svestan sam da teško dišem i znam da Sigfridovi senzori to registruju. Trudim se da se kontrolišem, kako on ne bi dobio neke glupe ideje. Ponavljam u mislima ono isto što sam upravo rekao, da bih se sredio. "To jest, u stvari nisam ubio Silviju. Ali sam pokušao! Jurio sam je s nožem u ruci!"
     Sigfrid, mirnim, pouzdanim glasom: "Piše u tvojoj istoriji bolesti da si imao nož u ruci prilikom svađe sa svojom prijateljicom, tako je. Ne piše da si je 'jurio'."
     "A zašto onda do đavola misliš da su me tamo strpali? Čista je sreća što joj nisam prerezao grkljan."
     "Da li si, u stvari, uopšte, upotrebio nož?"
     "Upotrebio? Ne. Bio sam suviše lud. Bacio sam ga na pod, ustao i udario je pesnicom."
     "Da si zaista pokušao da je ubiješ, zar ne bi upotrebio nož?"
     "Ha!" Samo što to zvuči više kao "aha"; kao ona reč koju ponekad nađete napisanu kao "pih". "Samo bih voleo da si bio tamo kad se to dogodilo, Sigfride. Možda bi uspeo da ih odgovoriš od toga da me strpaju."
     Čitava ova seansa pokvarila se. Znam da je uvek pogrešno kad mu pričam o svojim snovima. On ih izvrće. Uspravljam se na dušeku i prezrivo gledam u ludački nameštaj, koji je Sigfrid smislio da bi meni ugodio, i odlučujem da mu sve kažem, sasvim otvoreno.
     "Sigfride," kažem, "s obzirom da si kompjuter, dobar si ti momak i ja sam zadovoljan ovim seansama s tobom u intelektualnom smislu. Ali pitam se da li nismo nekako već sve iscrpli. Ti samo nepotrebno izazivaš stari bol i da ti pošteno kažem ne znam zašto ti dopuštam da me mučiš."
     "Tvoji snovi su puni patnje, Bobe."
     "Onda je pusti da ostane u mojim snovima. Ne želim da se vraćam na sva ona stara lupetanja koja su mi nekad pričali u Institutu. Možda stvarno želim da spavam sa svojom majkom. Možda zaista mrzim svog oca zato što je umro i napustio me. Pa šta?"
     "Znam da je to retoričko pitanje, Bobe, ali s ovim stvarima treba postupati tako što ćeš ih otvoreno ispričati."
     "Zašto? Da bi me bolelo?"
     "Da bi unutrašnji bol izišao napolje tako da možeš s njim da se obračunaš."
     "Možda bi sve u svemu bilo jednostavnije kad bih odlučio da i dalje osećam mali bol unutra. Kao što ti kažeš, ja sam dobro kompenzovan, je l' tako? Ne poričem da mi sve ovo na neki način koristi. Ima dana, Sigfride, kad mi se posle završene seanse raspoloženje istinski popravi. Odlazim odavde sa puno novih misli u glavi, a sunce se presijava na kubetu i vazduh je čist i svi kao da se na mene smeše. Ali u poslednje vreme nije tako. U poslednje vreme mi se čini da je vrlo dosadno i neproduktivno i šta bi ti rekao kad bih ti ja kazao da želim sve to da batalim?"
     "Rekao bih da o tome ti treba da odlučiš, Bobe. Kao i uvek."
     "Pa, možda ću to i da učinim." Stari đavo čeka da nastavim. Zna on da ja neću tako da postupim, pa mi daje vremena da to sam uvidim. Zato kaže:
     "Bobe? Zašto si rekao da si je dva puta ubio?"
     Prvo gledam na sat, a onda kažem: "Pretpostavljam da je to bila samo jezička omaška. Sad zaista moram da idem, Sigfride."
     Zadržavam se u sobi za oporavak koliko da prođe predviđeno vreme, jer u stvari nemam od čega da se oporavljam. Osim toga jedva čekam da odem odavde. On i njegova glupa pitanja. Ponaša se tako mudro i superiorno, ali šta može da zna jedan plišani meda?

22.

     Vratio sam se u svoju sobu te večeri, ali mi je bilo potrebno mnogo vremena da zaspim; a Šiki me je rano probudio da bi mi ispričao šta se događa. Bilo je samo troje preživelih, a iznos njihove novčane nagrade bio je već objavljen: sedamnaest miliona pet stotina pedeset hiljada dolara. Plus naknade za korišćenje ustupljenih materijalnih prava.
     Ovo mi rastera sanjivost iz očiju. "Za šta?"
     Šiki odgovori: "Za dvadeset tri kilograma nađenih predmeta. Oni smatraju da je to alatni pribor. Možda za popravku brodova, pošto su ga tamo i našli, u jednom lenderu na površini planete, na koju su se spustili. Ali u svakom slučaju to jesu nekakve alatke."
     "Alatke." Ja ustadoh iz postelje, oslobodih se Šikija i odgegah kroz tunel do zajedničkog kupatila, razmišljajući o alatkama. Alatke mogu mnogo toga da znače. Alatke bi mogle da predstavljaju ključ za otvaranje pogonskih uređaja u brodovima koje su napravili Hičiji, a da pri tom sve unaokolo ne eksplodira. Alatke bi mogle da znače da ćemo najzad utvrditi kako pogonski uređaji funkcionišu, pa ćemo ih i sami izrađivati. Alatke bi mogle da znače gotovo bilo šta, a ono što su izvesno značile to je bila isplata u gotovom bonusa od sedamnaest miliona pet stotina pedeset hiljada dolara, ne računajući naknade za ustupljena materijalna prava korišćenja, podeljena na tri dela.
     Od kojih je jedan mogao biti moj.
     Teško je izbiti sebi iz glave cifru od $ 5.850.000, (ne uzimajući u obzir naknade za ustupljena prava korišćenja) kad pomislite da ste mogli, da ste samo bili malo mudriji u izboru svoje prijateljice, tu sumu sad imati u džepu. Recimo šest miliona dolara. U mojim godinama i sa mojim zdravstvenim stanjem mogao bih da uplatim ceo iznos za komplet medicinskih usluga, što je bilo upola manje od ukupne sume i što bi uključilo sve laboratorijske probe, lečenje, zamenu tkiva i transplantaciju organa koje bi mi mogli kalemiti dok god sam živ... a to bi moglo biti bar deset godina duže nego što bez toga mogu da očekujem. Za preostala tri miliona kupio bih nekoliko stanova, namestio bih se kao predavač (niko nije bio na većoj ceni od uspešnih vasionskih istraživača), obezbedio bih redovne prihode od učestvovanja u reklamama na PV, zatim žene, hranu, kola, putovanja, žene, slavu, žene... i, uz to, uvek bi pristizale novčane naknade za ustupljena materijalna prava. One bi mogle iznositi bog-će-ga-znati koliko, zavisno od toga šta oni tamo uspeju da s tim alatkama urade. Ono što je Šeri otkrila, to je, u stvari, ono što Kapija predstavlja: ćup pun zlata na drugom kraju duge.

     BELEŠKA O NEUTRONSKIM ZVEZDAMA
     Dr Asmenion. E sad, imate zvezdu koja je potrošila svoje gorivo i ona klone. Kad kažem "klone", mislim toliko se stisne da se sve ono što je možda započelo kao masa i zapremina jednog sunca stisne u loptu prečnika otprilike deset kilometara. To se zove gustina. Kad bi vam nos bio napravljen od onoga od čega je napravljena neutronska zvezda, Suzi, težio bi više od čitave Kapije.
     Pitanje. Možda bi težio čak više nego ti, Juri?
     Dr Asmenion. Nemojte da pravite viceve na času. Nastavnik je osetljiv. U svakom slučaju, dobri podaci zabeleženi izbliza o nekoj neutronskoj zvezdi vredeli bi mnogo para, ali ja vam ne bih savetovao da upotrebite lender da biste ih sakupili. Potrebno je da budete u potpuno oklopljenoj petici, a i tada ja ne bih prišao mnogo bliže nego što iznosi jedna desetina a.j. I osmatrajte. Izgledaće kao da biste joj mogli prići bliže, ali njena gravitaciona sila je strašna. Vidite, to je praktično samo jezgro. Najstrmiji gradijent gravitacione sile koji ćete ikad videti, osim ukoliko slučajno ne dospete u blizinu kakve crne rupe, sačuvaj bože.

     Bio mi je potreban čitav sat da stignem do bolnice, idući samo kroz tri tunela i spuštajući se pet nivoa kroz okno. Stalno sam se predomišljao i vraćao nazad.
     Kad sam konačno uspeo da očistim dušu od zavisti (odnosno, da je bar tako zatrpam da mi se činilo da se neće videti) i stigao da prijavnice, rekli su mi da Šeri još spava: "Možete da uđete", reče glavni bolničar.
     "Ne bih želeo da je probudim."
     "Ne verujem da biste uspeli", odvrati on. "Naravno nemojte ništa folirati. Ali posetiocima je dozvoljeno da kod nje uđu."
     Nalazila se u donjem ležaju u sobi sa dvanaest postelja, od po tri na sprat. Još tri-četiri ležaja bila su zauzeta, od čega su dva bila izolovana zavesama od mlečno bele plastike kroz koju se samo naziralo. Nisam znao ko se iza njih nalazi. Što se tiče Šeri, ona je sasvim mirno počivala, sa jednom rukom ispod glave, lepe oči bile su joj zaklopljene, a snažna brada sa rupicama u sredini oslanjala se na ručni zglob. Dva njena saputnika bila su u istoj sobi, jedan je spavao, a drugi je sedeo ispod holograma sa Saturnovim prstenovima. Njega sam već sreo jednom ili dva puta, Kubanac ili Venecuelanac ili tako nešto iz Nju Džerzija. Jedino sam se setio da su ga zvali Meni. Porazgovarali smo malo i on je obećao da će reći Šeri da sam dolazio. Izišao sam i otišao da popijem kafu u kantini, razmišljajući o njihovom putu.
     Stigli su u blizinu neke sićušne, hladne planete, sasvim udaljene od nekakve narandžasto-crvene ugljenisane K-6 zvezde, i po Menijevoj priči nisu čak bili sigurni da li se uopšte isplati sletati, na površinu. Instrumenti su beležili radijaciju koja potiče od Hiči-metala, ali ne jaku; a gotovo čitava površina, kako se činilo, bila je prekrivena naslagama suvog ugljen-dioksida. Meni je ostao u orbiti. Šeri i ostala trojica spustili su se na površinu, otkrili jedno stanište Hičija, otvorili ga sa velikim naporom, i kao i obično, našli da je prazno. Zatim su naišli na jedan drugi trag i otkrili staru kapsulu za pristajanje. Morali su da je otvaraju uz pomoć eksploziva, pri čemu su se dvojici istraživača oštetila zaštitna odela - stajali su suviše blizu kad je eksplodiralo, pretpostavljam. Kad su shvatili da su u opasnosti, bilo je već prekasno. Smrzli su se. Šeri i još jedan član posade pokušali su da ih uvuku u svoju kapsulu; sve to mora da je bilo strašno mučno i jezivo i na kraju su morali da odustanu. Onaj drugi član posade otišao je još jedanput do napuštenog lendera, pronašao u njemu alatni pribor, uspeo da ga dovuče do njihove kapsule. Onda su uzleteli, ostavljajući dva leša, smrznuta i nema. Ali bili su prekoračili predviđeno vreme boravka i kad su se spojili sa orbiterom fizički su bili potpuno slomljeni. Nije sasvim jasno šta se posle toga dogodilo, ali su očigledno bili zaboravili da zatvore hermetički sistem za dovod vazduha u lenderu pa su ostali bez velike količine vazduha; zbog toga su na povratku živeli na smanjenoj dozi kiseonika. Onaj drugi čovek je gore prošao od Šeri. Svi su izgledi da je pretrpeo trajno oštećenje mozga tako da mu onih $ 5.850.00 neće biti od velike koristi. Ali Šeri će, kažu, biti sasvim dobro čim se oporavi od obične iscrpljenosti...
     Nisam im zavideo na putovanju. Zavideo sam im samo na novčanoj nagradi.
     Ustao sam da donesem sebi još jednu kafu iz kasine. Noseći je napolje u hodnik gde je bilo nekoliko klupa ispod zasađenih puzavica, shvatio sam da me nešto kopka. Nešto u vezi s tim putovanjem. U vezi sa činjenicom da je to bio pravi rekord, najuspešnije putovanje u istoriji Kapije...
     Bacih kafu, zajedno sa šoljom, u jednu jamu za otpatke ispred kasine i uputih se u učionicu. Bila je udaljena samo nekoliko minuta odatle u i njoj nije bilo nikoga. To mi je odgovaralo; nisam još bio spreman da ma kome ispričam ono što mi je palo na pamet. Potražih preko piezofona broj ulaznih informacija i dobih podatke o putanji Šerinog leta; oni su, razume se, bili dostupni javnosti. Onda siđoh do kapsule za trenažu i opet sam imao sreće da tamo ne bude nikoga, tako da otkucah podatke na uređaju za biranje kursa. Razume se, povoljne boje se smesta pojaviše, a kad sam pritisnuo dugme za preciznu regulaciju čitava komandna tabla postade svetlo ružičasta, osim jedne trake duginih boja duž ivice.
     U plavom delu spektra nalazila se samo jedna tamnija linija.
     Aha, pomislih, toliko o Mečnikovoj teoriji u vezi sa znacima opasnosti. Na ovoj misiji izgubili su četrdeset odsto posade, a to je po mom mišljenju znak da je reč bila o sasvim opasnom putovanju; ali prema onome što mi je on rekao, pri onim istinski jezivim letovima pojavljivalo se šest ili sedam ovakvih linija.
     A u žutom delu?
     Prema Mečnikovu, ukoliko su crte svetlije žute boje, utoliko putovanje donosi veću finansijsku dobit.
     Samo što u ovom žutom delu spektra uopšte nije bilo crta. Postojale su dve debele, crne, "apsorpcione" linije. To je bilo sve.
     Zakočih uređaj i zavalih se u fotelju. Znači tako, veliki umovi su zatresli goru i opet se rodio samo miš; ono što su oni protumačili kao znak bezbednosti nije, u stvari, značilo da ste bezbedni, a ono što su oni protumačili kao izglede na dobru dobit, činilo se nije imalo nikakve veze sa prvom misijom u toku od više od godinu dana koja je stvarno donela bogatstvo.
     Znači, opet sve ispočetka i opet u ono isto stanje straha.
     Sledeća dva-tri dana nisam se mnogo mešao sa drugima.
     Smatra se da ima osam stotina kilometara tunela u utrobi Kapije. Čovek bi pomislio da ih ne može biti toliko u ovoj malenoj grudvi od kamena koja u prečniku ima samo oko deset kilometara. A povrh svega, samo oko dva procenta Kapije ispunjeno je vazduhom; ostalo je čvrsto stenje. Prokrstario sam dobar deo od ovih osam stotina kilometara.
     Nisam se bio sasvim odsekao od društva ljudi, samo ga nisam namerno tražio. S vremena na vreme viđao sam Klaru. Lutao sam unaokolo sa Šikijem kad je bio slobodan, mada je to za njega bilo zamorno. Ponekad sam lunjao sam, ponekad sa usputnim poznanicima, ponekad sam se priključio nekoj grupi turista. Vodiči su me poznavali i nisu imali ništa protiv da pođem sa njima (bio sam napolju! mada nisam nosio narukvicu), sve dok nisu uvrteli u glavu da se i sam nosim mišlju da postanem vodič. Onda su se ponašali manje ljubazno.
     Bili su u pravu. Nosio sam se tom mišlju. Pre ili posle moraću nešto da preduzmem. Moraću ili da poletim u svemir, ili da idem kući; a ako želim da odložim donošenje odluke o ovim dvema podjednako stravičnim stvarima, moraću bar da odlučim da pokušam da zaradim dovoljno za opstanak.
     Kad je Šeri izišla iz bolnice, priredili smo joj istinski ludu zabavu, u kojoj smo spojili doček, čestitanja i oproštaj, jer Šeri se sledećeg dana vraćala na Zemlju. Bila je iscrpena ali vesela; kako nije bila raspoložena da igramo, sedeli smo u hodniku i ona me je čitavih pola sata grlila, govoreći da ću joj nedostajati. Bio sam se dobro natreskao. Prilika je bila povoljna; piće je služeno besplatno. Račun su platili Šeri i njen prijatelj Kubanac. U stvari, bio sam toliko pijan da uopšte nisam uspeo ni da se pozdravim sa Šeri, jer sam morao da odjurim u toalet da sve izbacim. Ma koliko da sam bio pijan, osećao sam da mi je veoma žao zbog toga jer bio je to pravi škotski viski, "Gleneagle", a ne ona lokalna gromovnica bele boje koju proizvode bog-će-ga-znati od kakvoga bućkuriša.

     BELEŠKA O MOLITVENIM LEPEZAMA
     Pitanje. Niste nam ništa rekli o molitvenim lepezama Hičija, a njih od svega što smo videli ima najviše.
     Profesor Hegramet. Šta biste želeli da vam kažem, Suzi?
     Pitanje. Pa eto, ja znam kako one izgledaju. Nekako kao uvijen kornet za sladoled načinjen od kristala. Svih različitih boja kristala. Ako je držite uspravno i pritisnete je palcem, otvara se kao lepeza.
     Profesor Hegramet. Toliko i ja znam. One su analizirane, kao i vatreni biseri i krvavi dijamanti. Ali nemojte mene da pitate čemu su namenjene. Po mom mišljenju, Hičiji se nisu njima hladili, a takođe mislim da im nisu služile za molitvu; tako su ih prosto nazvali prodavci pomodnih sitnica. Hičiji su ih ostavili za sobom na sve strane, čak i pošto su sve drugo doveli u red. Pretpostavljam da su imali neki razlog. Ja ne znam koji je to razlog bio, ali ako ikad utvrdim, reći ću vam.

     Kad sam povratio, u glavi mi se izbistrilo. Izišao sam iz toaleta i naslonio se na zid, zario lice u bršljan, teško dišući, dok mi malo pomalo dovoljna količina kiseonika nije dospela u krvotok, tako da sam bio u stanju da prepoznam Frensija Ereiru koji je stajao pored mene. Čak sam rekao: "Zdravo, Frensi."
     On se nasmeši, izvinjavajući se. "Ovaj zadah. Bilo je prilično neprijatno."
     "Izvinjavam se", rekoh uvređeno, a on se iznenadi.
     "Ne, ne znam šta hoćeš da kažeš. Ja sam hteo da kažem da je vazduh u patrolnom brodu stvarno gadan, ali svaki put kad sam na Kapiji pitam se kako ovde izdržavate. A u onim prostorijama... fuj!"
     "Ne vređam se ja", rekoh uobraženo, tapšući ga po ramenu. "Moram da se pozdravim sa Šeri."
     "Ona je već otišla, Bobe. Umorila se. Odveli su je natrag u bolnicu."
     "U tom slučaju", rekao sam, "samo ću se s tobom pozdraviti." Naklonio sam se i oteturao niz tunel. Vrlo je neprijatno kad si pijan pri gotovo nultoj sili teže. Osećaš kako čezneš za onih pouzdanih sto kilograma čvrste mase koja bi te prikovala za tle. Doznao sam iz onoga što su mi kasnije ispričali, da sam uspeo da istrgnem iz zida celu policu s bršljanom, a po onome što sam osećao sledećeg jutra shvatio sam da sam glavom tresnuo o nešto dovoljno tvrdo da mi se pojavi crvenkasta modrica veličine uveta. Shvatih toliko da Frensi ide iza mene i pomaže mi da održavam ravnotežu, a otprilike na pola puta do sobe postadoh svestan da me još neko drži za ruku. Pogledao sam, a to je bila Klara. Sećam se sasvim kroz maglu da me je neko smestio u krevet, a kad sam se probudio sledećeg jutra, očajno mamuran, zapanjio sam se kad sam video da je Klara pored mene u postelji.
     Ustadoh što sam mogao pažljivije i krenuh u kupatilo, pošto sam najhitnije morao još da povraćam. Zadržah se unutra dosta dugo i na kraju se ponovo istuširah, po drugi put za četiri dana, što je strašan luksuz imajući u vidu moje finansijsko stanje. Ali sad sam se osećao nešto bolje i kad sam se vratio u sobu Klara je već bila ustala, donela čaj, verovatno od Šikija, i čekala me.
     "Hvala ti", rekao sam, izražavajući istinsku zahvalnost. Bio sam užasno dehidriran.
     "Samo po jedan gutljaj, stara rago", reče ona zabrinuto, ali sam sam znao da ne treba strpati mnogo u stomak odjedanput. Uspeo sam da progutam dva gutljaja i ispružio se ponovo na ležaljku, ali tada mi je već bilo jasno da ću preživeti.
     "Nisam očekivao da ću te ovde videti", kazao sam.

     IZVEŠTAJ KORPORACIJE 37. ORBITA
     Sedamdeset četiri broda su se vratila sa započetih letova u ovom razdoblju, sa ukupnom posadom od 216. Ostalih 20 letelica proglašeno je izgubljenim, sa ukupnom posadom od 54. Pored toga 19 članova posade je poginulo ili umrlo od zadobijenih povreda, mada su se brodovi vratili. Tri broda su pri povratku oštećena i nema mogućnosti da se oprave.
     Broj sletanja: 19. Na pet ispitanih planeta postojao je život na nivou mikroskopskih ili viših organizama; na jednoj je postojao biljni ili životinjski svet, bez odlika inteligentnih bića.
     Artefakti: Doneti novi primerci uobičajenih predmeta koje su načinili Hičiji. Nije bilo artefakata koji potiču iz drugih izvora. Nijedan artefakt Hičija koji odranije nije poznat.
     Uzorci: Hemijski ili mineralni, 145. Nijedan nije ocenjen kao dovoljno vredan da bi opravdao eksploataciju. Živa organska materija: 31. Od ovoga tri uzorka su ocenjena kao opasna i izbačena u kosmički prostor. Nije pronađen nijedan koji bi se mogao eksploatisati.
     Novčane nagrade za naučni doprinos: u ovom razdoblju: 8.754.500 U.S. dolara.
     Ostale nagrade isplaćene u gotovom novcu u istom razdoblju, uključujući nagrade za korišćenje ustupljenih materijalnih prava: 375.856.000 U.S. dolara. Novčane nagrade i naknade za ustupljena prava korišćenja koje potiču od novih otkrića u istom razdoblju (osim nagrada za naučni doprinos): 0.
     Broj lica koja su zadržana na Kapiji i onih koja su napustila Kapiju u istom razdoblju: 151. Izgubljeni u akcijama: 75 (uključujući dva lica nastradala u toku obuke u lenderima). Proglašeni nesposobnim na kraju godine: 84. Ukupno izgubljeno: 310.
     Broj novih lica prispelih u istom razdoblju: 415. Vratilo se na dužnost: 66. Ukupan priraštaj tokom ovog razdoblja: 481. Realan priraštaj: 171.

     "Ti si, ah, toliko navaljivao", rekla mi je. "Ne da bi se pokazao do kraja. Ali si jako želeo da probaš."
     "Izvinjavam se."
     Ona pruži ruku i stisnu mi stopalo. "Ništa zato. A kako je bilo tamo?"
     "O, fino. Prijatna zabava. Ne sećam se da sam tebe video?"
     Ona sleže ramenima. "Ja sam došla kasnije. Nisam bila pozvana, u stvari."
     Nisam ništa odgovorio; znao sam dobro da Klara i Šeri nisu u naročito dobrim odnosima i pretpostavljao sam da je to zbog mene. Čitajući moje misli, Klara reče: "Nikad nisam mnogo marila za Škorpije, naročito za one na nižem stupnju razvitka sa onom gadnom velikom donjom vilicom. Od takvih čovek nikad ne čuje nijednu inteligentnu, produhovljenu misao." Zatim dodade, da bi bila fer: "Ali ona ima hrabrosti i to joj se mora priznati."
     "Ne bih rekao da mi je stalo do ove rasprave", kazao sam.
     "Ovo nije rasprava, Bobe." Nagnu se prema meni i obavi mi ruke oko vrata. Odisala je na znoj i na pravi miris ženke; prilično prijatne, u nekim drugim prilikama, ali ne baš onako kako bi mi u tom trenutku odgovaralo.
     "Hej", uzviknuo sam. "Šta se desilo sa mošusnim uljem?"
     "Molim?"
     "Hoću da kažem", rekao sam, shvatajući iznenada da je od tada prošlo već dosta vremena, "da si ranije mnogo upotrebljavala taj parfem. Sećam se da je to bila prva stvar koju sam na tebi primetio." Pomislio sam na primedbu Frensija Ereire u vezi sa mirisom na Kapiji i shvatio da sam prilično odavno zapazio da Klara ne miriše naročito prijatno.
     "Bobe, srce, je l' ti to pokušavaš da se sa mnom raspravljaš?"
     "Uopšte ne. Ali me interesuje. Kad si prestala da ga upotrebljavaš?"
     Ona sleže ramenima i ne odgovori ništa, osim ako se zbunjen izgled lica ne računa kao odgovor. Za mene je to bio dovoljan odgovor, jer sam joj toliko puta rekao da mi se taj parfem dopada. "Pa kako napreduješ sa 'grčenjem'?" upitah je, da bih promenio temu.
     Izgleda da ta tema nije bila ništa bolja. Klara reče dosta hladno: "Pretpostavljam da se osećaš prilično jadno zbog te glave. Mislim da ću sad da idem u svoju sobu."
     "Ne, veruj mi", tvrdio sam. "Baš me interesuje kako napreduješ." Nije mi o tome rekla ni reč, mada sam znao da se prijavila za terapiju i izgleda da je provodila dva do tri sata dnevno sa terapeutom; odnosno sa mašinom. Odlučila se da pokuša terapiju uz pomoć kompjutera, to sam znao.
     "Nije loše", odvrati ona rezervisano.
     "Jesi li se oslobodila fikcije na oca?" raspitivao sam se. Klara odvrati: "Bobe, da li si kada pomislio da bi i za tebe bilo dobro da se obratiš kome za pomoć?"
     "Čudno je da si to rekla. Lujza Forhend mi je kazala tačno to isto pre neki dan."
     "Nije čudno. Razmisli o tome. Zdravo."
     Zavalih se ponovo pošto je otišla i zatvorih oči. Da idem na "grčenje"! Zašto bi mi to bilo potrebno? Meni je samo bilo potrebno da otkrijem nešto onako unosno kao Šeri...
     A za to mi je potrebno samo... samo...
     Samo petlja da se prijavim za još jedan let.
     Ali takva petlja je meni, čini se, mnogo nedostajala.
     Vreme je prolazilo, odnosno ja sam ga utucavao, i tako sam utucavanje vremena jednog dana započeo time što sam otišao u muzej. Tamo su već prikazivali holograme sa kompletnim Šerinim nalazima. Pustio sam da se slike vrte od početka do kraja dva ili tri puta, samo da bih video kako izgleda suma od sedamnaest miliona pet stotina pedeset hiljada dolara. Izgledala je uglavnom kao niz bezveznih starudija. Odnosno, kad se svaki eksponat posmatra zasebno. Bilo je desetak molitvenih lepeza, što dokazuje, pretpostavljam, da su Hičiji voleli da uključe i nekoliko umetničkih predmeta u pribor za popravku guma na točkovima. Ili već za šta su te ostale stvari služile: predmeti nalik na zavrtke sa trouglastim oštricama i savitljivim drškama, predmeti nalik na francuski ključ, ali načinjeni od nekog mekog materijala; predmeti nalik na odvrtke sa probnom sijalicom, kao i predmeti koji nisu bili nalik ni na šta što ste ranije videli. Izloženi tako svaki za sebe, činilo se kao da su sakupljeni nasumce, ali način na koji su se uklapali jedni u druge, a sve zajedno u plitke sandučiće koji su sačinjavali garnituru, predstavljalo je pravo čudo ekonomisanja prostorom za pakovanje. Sedamnaest miliona pet stotina pedeset hiljada dolara, i da sam ostao sa Šeri mogao sam sad biti jedan od onih akcionara.
     Ili jedan od onih leševa.
     Otišao sam u Klarin stan i tamo se malo zadržao, ali ona je bila odsutna. To nije bilo uobičajeno vreme za njeno "grčenje". Međutim, izgubio sam bio vezu sa Klarinim uobičajenim rasporedom. Ona je pronašla neko drugo dete koje je čuvala kad su mu roditelji bili zauzeti: jednu malu Crnkinju, otprilike od četiri godine, koja je ovamo stigla sa majkom astrofizičarom i ocem stručnjakom za kosmičku biologiju. A čime je još pored toga bila zauzeta, u to nisam bio siguran.
     Vraćao sam se polako u svoj stan, kad Lujza Forhend proviri kroz vrata svoje sobe i pođe za mnom. "Bobe", reče ona energično, "znate li nešto o nekakvom velikom bonusu za jedan opasan let koji se spremaju da objave?"
     Ja joj napravih mesto pored sebe na krevetu. "Ja? Ne. Otkud bih ja znao?" Njeno bledo, mišićavo lice izgledalo je ukočenije nego ikad, nisam znao zašto.
     "Pomislila sam da ste možda načuli nešto. Možda od Dejna Mečnikova. Znam da ste s njim bliski, a videla sam ga kako razgovara s Klarom u učionici." Nisam na ovo ništa odgovorio, nisam bio siguran šta bih želeo da kažem. "Priča se da se sprema neko naučnoistraživačko putovanje koje je prilično jezivo. I ja bih želela da se za njega prijavim."
     Ja je obgrlih jednom rukom. "Šta vam je, Lujza?"
     "Objavili su da je Vila mrtva." Poče da plače.
     Držao sam je tako neko vreme i pustio je da se isplače. Tešio bih je da sam znao kako, ali kakvu utehu čovek može da joj pruži? Malo posle ustadoh iz kreveta i počeh da preturam po ormanu, tražeći jedan pot koji je Klara tu ostavila pre nekoliko dana. Našao sam ga, pripalio, i dodao ga njoj.
     Lujza povuče jedan dugačak, snažan dim i zadrža ga u plućima izvesno vreme. Zatim ga ispusti. "Ona je mrtva, Bobe", rekla je. Više joj se nije plakalo, bila je tužna, ali opuštena; čak i mišići na vratu i po celim leđima duž kičme bili su opušteni.
     "Možda će se još vratiti, Lujza."
     Ona zavrte glavom. "Ne može. Korporacija je oglasila njen brod izgubljenim. On će se možda vratiti. Vila u njemu neće biti živa. Njihove i najmanje poslednje zalihe potrošene su još pre dve nedelje." Buljila je u prazno za trenutak, zatim je uzdahnula i pridigla se da povuče još jedan dim iz cigarete. "Volela bih da je Ses ovde", reče, naginjući se unazad i opružuvši se; na svom dlanu osetih kako joj se mišići pokreću.
     Droga je na nju upravo počela da deluje, video sam. I na mene, bilo mi je jasno. Nije to bila neka obična trava koju gaje na Kapiji u saksijama na prozoru, koju krišom uvlačite skriveni u lišću bršljana. Klara je bila došla do crvenog napuljskog čistaka preko jednog momka iz patrolnog broda; taj čistak raste na hladovitim mestima na padinama Vezuva među redovima vinove loze od koje se pravi vino "Hristove suze". Ona se okrete ka meni i zari bradu u moj vrat. "Ja istinski volim svoju porodicu", kazala je, dosta smirenim glasom. "Volela bih da smo ovde našli sreću. Već je bilo vreme da nađemo malo sreće."
     "Ćuti, dušo", odvratih ja, priljubljen uz njenu kosu. Od kose put je vodio do uva, od uva do usana i malo po malo nas dvoje smo vodili ljubav na neki bezvremen, blag skamenjen način. Sve je bilo vrlo opušteno. Lujza je bila spretna, spokojna i podatna. Posle nekoliko meseci nervoznih paroksizama s Klarom ovo je bilo nalik na povratak svome domu na maminu pileću supu. Na kraju mi se nasmešila, poljubila me i okrenula se na drugu stranu. Bila je vrlo mirna i disanje joj je bilo ujednačeno. Dugo je ćuteći ležala i tek kad sam osetio da mi je ručni zglob ovlažen shvatio sam da ponovo plače.
     "Izvini, Bobe", rekla je kad sam počeo da je milujem. "Mi prosto nikada nismo imali sreće. Ima dana kad se mirim sa tom činjenicom i dana kad se ne mirim. Ovo je jedan od takvih dana."
     "Pomirićeš se."
     "Ne verujem. Više to ne verujem."
     "Stigla si dovde, zar ne? To je već izvesna sreća."
     Ona se izvi da bi me pogledala, "skanirajući" svojim pogledom moje oči. Ja nastavih: "Hoću da kažem, pomisli samo koliko bi milijardi ljudi dali oba svoja testisa da budu ovde."
     Lujza odvrati polako: "Bobe..." Prestade da govori. Ja sam hteo nešto da kažem ali mi ona pokri usta šakom. "Bobe", reče, "da li znaš na koji način smo uspeli da dođemo ovamo?"
     "Naravno. Ses je prodao svoju letelicu."
     "Ne samo to. Za letelicu smo dobili nešto preko sto hiljada. To nije bilo dovoljno čak ni za jednog od nas. Sumu smo namirili zahvaljujući Hetu."
     "Vašem sinu? Onome što je umro?"
     Ona nastavi: "Het je imao tumor na mozgu. Otkrili su ga na vreme, odnosno skoro na vreme. Bio je operabilan. Mogao je da živi, oh, nisam sigurna, najmanje još deset godina. Bio bi donekle onesposobljen. Bili su mu pogođeni centri za govor, kao i mišićni centri. Ali mogao je još i sad da bude živ. Samo..." Ona skloni ruku sa mojih grudi i pređe njome preko lica, ali nije plakala. "On nije želeo da novac od letelice potrošimo na njegovo lečenje. To bi taman pokrilo izdatke za operaciju i tako bismo ponovo bili bez prebijene pare. I zato je on, Bobe, sebe prodao. Delove svoga tela. Ne samo svoj levi testis. Nego sve. Bili su to odlični, prvoklasni delovi mladića od dvadeset dve godine, nordijski tip, i vredeli su poprilično. Potpisao je da sve ostavlja doktorima i - kako se to kaže? - oni su ga uspavali. Mora biti da Hetovi delovi sad žive u desetak različitih osoba. Oni su sve rasprodali za presađivanje, a nama su dali novac. Blizu milion dolara. Dovoljno za prelet dovde i još nam je nešto preostalo. Eto, Bobe, šta je nama donelo sreću."
     Ja rekoh: "Žao mi je."

     Mali oglasi
     POTREBNA MI JE vaša hrabrost da se odlučim za bilo kojih pola miliona plus bonus. Nemojte me moliti. Naredite mi. 87-299.
     JAVNA LICITACIJA ličnih predmeta nepovratnika. U prostorijama Korporacije Čarli Devet, 13.00-17.00 sutra.
     VAŠI DUGOVI su isplaćeni kad postigne jedinstvo. On/ona je Hiči i on/ona oprašta. Crkva "Motorcikla u izvanrednom stanju". 88-344.
     MONOSEKSULACI ISKLJUČIVO RADI UZAJAMNOG sažaljevanja. Bez dodirivanja. 87-913.

     "Zašto? Mi prosto nemamo sreće, Bobe. Het je mrtav. Vila je mrtva. Bog zna gde se nalazi moj muž ili naše jedino dete koje je još živo. A mene evo ovde i, Bobe, pola vremena provodim želeći svim srcem da sam i sama mrtva."
     Ostavio sam je da spava u mom krevetu i otišao u Central park. Pozvao sam Klaru, utvrdio da je nekuda izišla, ostavio poruku gde ću biti i proveo otprilike jedan sat opružen na leđima, gledajući u dudinje koje su upravo sazrevale na drvetu. Nije bilo nikoga više osim nekoliko turista koji su došli da na brzinu pogledaju park pre polaska svoga broda. Nisam na njih obraćao pažnju, čak nisam čuo ni kad su otišli. Bilo mi je žao zbog Lujze i svih ostalih Forhendovih, a još žalije zbog mene samog. Oni nisu imali sreće, ali ono što ja nisam imao bolelo je još mnogo više; ja nisam imao hrabrosti da vidim kuda bi me moja sreća odvela. Bolesna društva cede do kraja pustolove kao zrna grožđa. Zrna grožđa ne mogu ništa na to da kažu. Pretpostavljam da je isti slučaj bio i sa Kolumbovim moreplovcima ili sa pionirima koji su s mukom provozili svoje pokrivene kočije kroz teritorije Komanča; mora biti da su bili izbezumljeni od straha, baš kao i ja, ali nisu imali mnogo izbora. Baš kao ni ja. Ali, gospode Bože, koliko sam ja prestravljen...
     Začuh neke glasove, jedan detinji, a drugi veseo, lagan. To se Klara smejala. Ja se uspravih.
     "Zdravo, Bobe", reče ona. Stajala je ispred mene sa rukom na glavi jedne majušne Crnkinje sa nizovima upletenih kikica. "Ovo je Vati."
     "Zdravo, Vati."
     Moj glas je zvučao čudno, čak i meni samom. Klara me pažljivije zagleda i odlučno upita: "Šta ti je?"
     Nisam mogao jednom rečenicom da odgovorim na to pitanje pa reših da kažem samo: "Objavljeno je da je Vila Forhend mrtva."
     Klara klimnu ne govoreći ništa. Vati je prišla: "Molim te, Klaro. Dobacuj mi loptu." Klara joj je dobaci, pa je uhvati, pa opet dobaci, sve to u adađo tempu kao što priliči na Kapiji.
     Nastavio sam: "Lujza hoće da krene na neko putovanje koje donosi bonus za opasnost. Imam utisak da ona želi da ja, da mi, pođemo i povedemo je sa sobom."
     "O?"
     "Da, kako tu stoje stvari: Da li je Dejn tebi nešto govorio o nekom od tih specijalnih letova?"
     "Ne! Dejna nisam videla već - ne znam. Uostalom, on je jutros odleteo u jednoj 'jedinici'."
     "Nismo mu priredili oproštajnu večeru!" usprotivio sam se ja, iznenađen. Ona napući usta.
     Devojčica viknu: "Hej, gospodine! Hvatajte!" Kad je bacila loptu ova poče da lebdi kao cepelin napunjen vrelim vazduhom ka jarbolu za pristajanje, ali sam je ipak nekako uhvatio. Misli su mi bile na drugoj strani. Dobacih joj natrag vrlo pažljivo.
     Malo posle Klara reča: "Bobe? Izvini. Mislim da nisam bila dobro raspoložena."
     "Aha." Ja sam bio vrlo zauzet.
     Ona nastavi pomirljivo: "Među nama je bilo dosta nesuglasica, Bobe. Ne želim da budem tako gruba prema tebi. Ja... ja sam ti nešto donela."
     Osvrnuh se, a ona uze moju ruku i navuče na nju nešto, sve do lakta.
     Bila je to narukvica, od Hiči-metala, vredela je pet stotina dolara brat bratu. Ja sam nisam imao novaca da je kupim. Buljio sam u nju, pokušavajući da se setim šta sam hteo da kažem.
     "Bobe?"
     "A?"
     Glas joj je imao oštar prizvuk. "Običaj je da se kaže hvala."
     "Običaj je", odvratio sam ja, "da se kaže istina kad te neko nešto pita. Kao, na primer, ne kaže se da nisi videla Dejna Mečnikova kad si sa njim provela baš prošlu noć."
     Ona planu: "Ti me uhodiš!"
     "Ti mene lažeš."
     "Bobe! Ja nisam tvoje vlasništvo. Dejn je ljudsko biće, i prijatelj."
     "Prijatelj!" zarežah ja. Mečnikov je mogao da bude sve drugo, samo ne nečiji prijatelj. Već pri samoj pomisli da je Klara bila s njim osećao sam žmarce u preponama. Taj osećaj mi se nije dopadao, jer nisam mogao da shvatim šta znači. Nije to bila samo ljutnja, čak ni prosto ljubomora. Jedna komponenta mi je tvrdoglavo ostajala nejasna. Rekao sam, znajući da je nelogično, i čuo sebe kako izgovaram gotovo cvileći: "A ja sam te s njim upoznao!"
     "To ti ne daje pravo vlasništva! U redu", progunđala je Klara, "možda sam spavala s njim nekoliko puta. To ne menja moja osećanja prema tebi."
     "To menja moja osećanja prema tebi, Klaro."
     Ona me je ukočeno gledala, s nevericom. "Ti imaš hrabrosti to da kažeš? A dolaziš ovamo i zaudaraš na neku tamo jeftinu cicu?"
     Tu se neoprezno izdadoh. "Nipošto nije bilo jeftino! Tešio sam nekoga ko pati."
     Ona se nasmeja. Glas joj je bio neprijatan; bilo bi neprikladno da bude ljuta. "Lujzu Forhend? Ona je ovamo došla preko mrtvih, jesi li to znao?"
     Devojčica je držala loptu i gledala u nas unezvererno. Video sam da smo je uplašili. Odgovorio sam, pokušavajući da govorim prigušeno da ne bih prasnuo od ljutine: "Klaro, neću da dozvolim da me praviš budalom."

     BELEŠKA IZ METALURGIJE
     Pitanje. Ja sam video izveštaj o tome da je Hiči-metal analiziran od strane Nacionalnog biroa za standarde...
     Profesor Hegramet. Ne, niste, Tetsu.
     Pitanje. Ali to je prikazano na PV...
     Profesor Hegramet. Nije. Vi ste videli izveštaj o tome da je Biro za standarde objavio kvantitativnu procenu Hiči-metala. Ne analizu. Samo opis: tvrdoća, žilavost, tačka topljenja, takve stvari.
     Pitanje. Nisam siguran da razumem u čemu je razlika.
     Profesor Hegramet. Mi sada tačno znamo kako se ponaša. Ali ne znamo šta je. Šta je najzanimljivije kod Hiči-metala? Vi, Teri?
     Pitanje. Što sjaji?
     Profesor Hegramet. Sjaji, tako je. On emituje svetlost. Dovoljno jaku, tako da nam nije potrebno ništa drugo za osvetljavanje naših prostorija, i moramo da ga prekrijemo kad hoćemo mrak. A on tako sjaji u najmanju ruku već pola miliona godina. Otkuda potiče ta energija? Biro tvrdi da on sadrži neke posturanske elemente i ovi verovatno prouzrokuju radijaciju; ali mi ne znamo koji su. Isto tako, ima u njemu nešto što liči na izotop bakra. Ali bakar nema nijedan postojan izotop. Dosad nije imao. Znači ono što Biro navodi to su podaci o tačnoj frekvenciji plavičaste svetlosti i svim fizičkim osobinama izmerenim sa preciznošću od osam do deset decimala; ali u izveštaju se ne kaže kako se on pravi.

     "Ah", izusti ona sa izrazom nerazgovetnog gnušanja i okrenu se da pođe. Ja ispružih ruku da je dotaknem, a ona zajeca i udari me, iz sve snage. Udarac me je pogodio u rame.
     To je bila greška.
     To je uvek greška. Nije reč o tome šta je racionalno ili opravdano, već je reč o određenim znacima. Na ovaj način dala mi je pogrešan znak. Razlog zbog koga se vukovi međusobno ne ubijaju je taj što se manji i slabiji vuk uvek predaje. On se izvrne na leđa, grlo mu ostaje nezaštićeno i podiže šape u vazduh u znak da je potučen. Kad se to dogodi pobednik je fizički onemogućen da i dalje napada. Kad tako ne bi bilo, nijedan vuk više ne bi postojao. Iz tog istog razloga muškarac obično ne ubija ženu, odnosno ne pretuče je do smrti. Nije u stanju. Ma koliko on želeo da je udari, njegov unutrašnji mehanizam stavlja na to zabranu. Ali ako žena napravi grešku dajući mu pogrešan signal tako što ga prva udari...
     Udarih je pesnicom četiri ili pet puta, iz sve snage, po grudima, licu, trbuhu. Ona pade na zemlju, jecajući. Klekao sam pored nje, pridigao je jednom rukom i, potpuno hladnokrvno, ošamario još dva puta. Sve se to dešavalo kao da je sam bog bio izrežirao, apsolutno neizbežno; a istovremeno sam osetio da sam se toliko zaduvao kao da sam ustrčao uz brdo. Krv mi je bubnjala u ušima. Sve sam video zamagljeno crvenom bojom.
     Najzad sam začuo neko udaljeno, tiho plakanje.
     Pogledao sam i video devojčicu, Vati, koja me je ukočeno gledala, otvorenih usta, sa suzama koje su joj se kotrljale niz široke, crvenkasto-crne obraze. Krenuo sam ka njoj u nameri da je umirim. Ona vrisnu i pobeže iza rešetkaste pregrade obrasle vinovom lozom.
     Okrenuo sam se ponovo ka Klari, koja se pridigla, ne gledajući u mene, držeći šaku preko usta. Sklonila je ruku i ukočeno zurila u nešto što se u njoj nalazilo: jedan zub.
     Nisam ništa rekao. Nisam znao šta da kažem, a nisam se pouzdao da ću se setiti šta da kažem. Okrenuo sam se i otišao.
     Ne sećam se šta sam radio u toku nekoliko sledećih sati.
     Spavao nisam, mada sam fizički bio iscrpen. Sedeo sam na komodi u svojoj sobi neko vreme. Onda sam odatle otišao. Sećam se da sam s nekim razgovarao, mislim da je to bio neki turista koji se odvojio od svoje grupe sa broda kojim je dospeo sa Venere, o tome kako je istraživanje svemira pustolovno i uzbudljivo. Sećam se da sam nešto pojeo u kantini. A sve vreme sam razmišljao: ja sam hteo da ubijem Klaru. U meni se sav taj bes nagomilavao, a ja sebi nisam čak hteo ni da priznam da je tako sve dok ona nije povukla oroz.
     Nisam znao da li će mi ikad oprostiti. Nisam bio siguran da bi trebalo da mi oprosti, a čak ni da želim da mi oprosti. Nisam uopšte mogao ponovo da nas zamislim kao ljubavnike. Ali ono u šta sam na kraju bio sasvim siguran to je da želim da joj se izvinim.
     Samo što ona nije bila u stanu. Tamo nije bilo nikoga osim jedne debele, mlade Crnkinje, koja je lagano raspremala stvari, sa strašno nesrećnim izrazom na licu. Kad sam zapitao za Klaru, ona poče da plače. "Ona je otišla", jecala je žena.
     "Otišla?"
     "Oh, izgledala je strašno. Neko ju je, mora biti, pretukao! Dovela je Vati i kazala da neće više moći da je čuva. Poklonila mi je sve svoje haljine, ali šta ću ja da radim sa Vati kad budem na poslu?"
     "Kuda je otišla?"
     Žena podiže glavu. "Natrag na Veneru. Brodom. Odleteli su pre jednog sata."

     Ni s kim više nisam razgovarao. Sam u svojoj postelji, nekako sam uspeo da zaspim.
     Kad sam ustao, prikupio sam sve što sam imao: odela, holodiskove, šah, ručni sat. Narukvicu od Hiči-metala koju mi je Klara poklonila. Otišao sam i sve to rasprodao. Likvidirao sam svoj konto i pokupio sav preostali novac: suma je iznosila ukupno hiljadu četiri stotine dolara i nešto sitnine. Poneo sam novac u kazino i sve stavio na broj 31 na ruletu.
     Velika kugla polako se skotrljala u rupu: Zeleno. Ništa.
     Sišao sam u direkciju za letove i prijavio se za prvu 'jedinicu' koja bude slobodna i dvadeset četiri sata kasnije bio sam u svemiru.

23.

     "Šta, zapravo, osećaš prema Dejnu, Bobe?"
     "Šta, do đavola, misliš da osećam? On mi je zaveo devojku."
     "To je neobično staromodan način izražavanja, Bobe. A i dogodilo se tako strašno davno."
     "Naravno da je bilo odavno." Čini mi se da to nije fer sa Sigfridove strane. On određuje pravila igre, a onda ih se ne pridržava. Kažem ljutito: "Umukni, Sigfride. Sve se to dogodilo odavno, ali to u stvari nije odavno, za mene, pošto ja nikada nisam dopustio da to iz mene iziđe napolje. To je u mojoj glavi još uvek sasvim sveže. Zar nije to ono što ti treba da mi pomogneš da učinim? Da dozvolim da sve što mi je u glavi iziđe napolje tako da može da se osuši i odleti i da me više ne obogaljuje?"
     "Ja bih sad želeo da čujem zašto je sve to tako sveže u tvojoj glavi, Bobe."
     "Oh, Isuse! Sigfride!" Ovo je jedan od onih glupih Sigfridovih trenutaka. Ne zna kako da postupi sa nekim zapetljanim ulaznim informacijama, pretpostavljam. Sve u svemu on je samo mehanička sprava i ne ume da radi ništa za šta nije programiran. Najčešće samo reaguje na ključne reči... ovaj, obraćajući pomalo pažnju na značenje, naravno. I na nijanse, ukoliko su izražene u tonu moga glasa ili u onome što mu senzori smešteni u dušeku i kaiševima saopštavaju o mojoj mišićnoj aktivnosti.
     "Kad bi bio živo biće umesto što si mehanička sprava, ti bi razumeo", kažem mu ja.
     "Možda je tako, Bobe."
     Da bih ga vratio na pravi trag, kažem: "Istina je da se to dogodilo odavno. Ne vidim šta osim toga tražiš da ti kažem."
     "Tražim da razrešiš jednu protivurečnost koju opažam u onome što govoriš. Rekao si da ti nije smetala činjenica što je tvoja prijateljica, Klara, imala seksualne odnose sa drugim muškarcima. Zašto je tako važno što je jedan od njih bio Dejn?"
     "Dejn nije s njom postupio kako treba!" Ah, dobri bože, zaista nije. Ostavio ju je kao muvu zarobljenu u fosilnoj smoli četinara.

     BELEŠKA O STANIŠTIMA HIČIJA
     Pitanje. Zar ne znamo čak ni kako je izgledao sto ili bilo koji drugi predmet u domaćinstvu Hičija?
     Profesor Hegramet. Mi čak ne znamo ni kako izgleda kuća Hičija. Nikada nismo nijednu našli. Samo tunele. Oni su voleli račvaste hodnike iz kojih se ulazi u sobe. Voleli su velike prostorije u obliku vretena i još zašiljene na oba kraja. Ovde ima jedna takva, dve ima na Veneri, verovatno ostaci još jedne upola razjedene na Peginom Svetu.
     Pitanje. Poznato mi je koliki je bonus za slučaj da se pronađu nepoznata inteligentna bića, ali koliki je bonus u slučaju da se pronađe jedan Hiči?
     Profesor Hegramet. Samo vi nađite jednog Hičija. Posle toga sami odredite cenu.

     "Da li zbog načina na koji je Dejn postupio s Klarom, Bobe? Ili je to zbog nečega između Dejna i tebe?"
     "Nipošto! Između Dejna i mene nikada nije bilo ničega!"
     "Ti si mi sam rekao da je on bio biseksualno aktivan, Bobe. Šta je bilo s onim putovanjem na koje si ga poveo?"
     "Imao je on dvojicu drugih muškaraca s kojima se zabavljao. Ne sa mnom, dragi moj, ne, kunem se! Ne sa mnom. Oh", kažem, pokušavajući da govorim što mirnijim glasom da bih na taj način izrazio kako me ta glupa tema vrlo malo zanima, "doduše, pokušao je da mi se naturi par puta. Ali ja sam mu rekao da to nije moj stil."
     "U tvom glasu, Bobe", kaže on, "oseća se, reklo bi se, više ljutnje nego što to pokazuju tvoje reči."
     "Proklet bio, Sigfride!" Sad sam istinski ljut, priznajem. Jedva uspevam da izgovaram reči. "Sit sam do guše tih tvojih skarednih optužbi. Jeste, dopustio sam mu da me obgrli nekoliko puta. Samo toliko. Ništa ozbiljno. Samo sam se razuzdao da mi prođe vreme. On mi se inače dopadao. Krupan, zgodan momak. Čovek se ponekad oseti usamljen - šta je sad?"
     Sigfrid proizvodi neke šumove, kao kad se neko nakašljava. To je njegov način da me bez reči prekine u govoru. "Šta si upravo rekao, Bobe?"
     "Šta? Kada?"
     "Kad si pomenuo da među vama nije bilo ničeg ozbiljnog."
     "Isuse, ne znam šta sam rekao. Nije bilo ničeg ozbiljnog, to je sve. Samo sam se razonodio, da mi prođe vreme."
     "Nisi bio upotrebio reč 'razonodio', Bobe."
     "Nisam? Koju reč sam bio upotrebio?"
     Razmišljam, osluškujući odjek sopstvenog glasa. "Mislim da sam rekao 'razonodio se'. Pa šta s tim?"
     "Nisi rekao 'razonodio', Bobe. Šta si rekao?"
     "Ne znam!"
     "Rekao si, 'Samo sam se razuzdao', Bobe."
     Spremam se da se branim. Osećam se kao da sam iznenada otkrio da sam pokvasio pantalone, ili da mi je šlic otvoren. Izlazim iz samog sebe da osmotrim sopstvenu psihu.
     "Šta za tebe znači 'razuzdao sam se', Bobe?"
     "Slušaj", odvraćam ja, smejući se, istinski impresioniran i u isto vreme zainteresovan, "to je prava frojdovska omaška u govoru, zar ne? Baš ste vi, momci, vickasti. Čestitam vam, programeri."
     Sigfrid ništa ne kaže na moj učtivi komentar. Ostavlja me da se malo preznojavam u sebi.
     "U redu", kažem ja. Osećam da sam vrlo nezaštićen i ranjiv, zato što dopuštam da se apsolutno ništa ne dešava, živim u onom trenutku kao da će on večito da traje, kao što je Klara ostala zarobljena u svom kratkom i večitom padu.
     Sigfrid blago kaže: "Bobe. Kad si masturbirao, da li si imao fantazme u vezi s Dejnom?"
     "To mi je bilo mrsko", kažem ja.
     On čeka.
     "Mrzeo sam sebe zbog toga. Mislim, ne baš mrzeo. Više kao prezirao. Bedni, prokleti, kučkin sin, ja, sav perverzan i grozan, koji razdire svoje meso, a razmišlja kako će da se provodi sa ljubavnikom svoje devojke."
     Sigfrid ne odgovara neko vreme. Zatim kaže: "Čini mi se da istinski želiš da plačeš. Bobe."
     On je u pravu, ali ja ništa ne odgovaram.
     "Da li bi rado plakao?" pita on.
     "Jako bih to želeo", kažem ja.
     "Pa onda zašto ne počneš da plačeš, Bobe?"
     "Voleo bih da mogu", kažem ja. "Na nesreću, prosto ne umem."

24.

     Upravo sam se okretao na drugu stranu, rešen da spavam, kad sam primetio da se boje na kontrolnoj tabli rastavljaju u spektar. Bio je to pedeset peti dan moga putovanja, dvadeset sedmi do zaokretanja. Boje su bile intenzivno ružičaste svih pedeset pet dana. A sad su se obrazovali kolutovi čisto bele boje, povećavali se, zgrušavali.
     Približio sam se odredištu! Gde bilo da bilo, ali približavao sam se odredištu.
     Moj mali, stari brod - smrdljivi, ubitačni, dosadni mrtvački sanduk u kome sam se stalno o nešto udarao tokom gotovo puna dva meseca, sasvim sam, razgovarajući sam sa sobom, igrajući igre sam sa sobom, umoran od samoga sebe - leteo je brzinom manjom od brzine svetlosti. Nagnuo sam se napred da pogledam u video-ekran, koji se sada nalazio prilično nisko ispred mene pošto se brzina smanjivala, ali nisam ugledao ništa što bi mi se učinilo naročito uzbudljivo. O, jesam, jednu zvezdu. Bilo je mnogo zvezda u raštrkanim jatima koje mi uopšte nisu izgledale poznate; pola tuceta plavih zvezda počev od onih sjajnih do onih od kojih bole oči; i jedna crvena koja se isticala više intenzitetom boje nego sjajem. Bila je ugljenisana, crvena, mrgodnog izgleda, ne mnogo sjajnija od Marsa posmatranog sa Zemlje, ali tamnije, ružnije crvena.
     Naterao sam sebe da se zainteresujem.
     To nije bilo baš tako lako. Posle dva meseca provedena u odbacivanju svega što je oko mene, zato što je bilo dosadno ili preteće, bilo mi je teško da se prenem i pređem u raspoloženje u kojem bih bio ranjiv. Uključio sam svesmernu antenu i počeo da provirujem napolje kad je brod počeo da se okreće u krug na panoramskom pokazivaču, režući nebesko prostranstvo na kriške pomorandžine kore, kako bi ga kamere i analizatori mogli uhvatiti.
     I gotovo u istom času primio sam kao odgovor svetao signal iz blizine.

     IZVEŠTAJ O MISIJI
     Letelica 3-104, Let 031D18. Posada N. Ahoja, Ts. Zakarcenko, K. Marks.
     Vreme u svemiru 119 dana i 4 sata. Položaj neidentifikovan. Kako izgleda, izvan galaktičke skupine, u oblaku svemirske prašine. Identifikacija spoljnih galaksija pod znakom pitanja.
     Rezime. "Nismo naišli na trag bilo kakve planete, ni artefakta, niti na asteroid na koji bi se moglo sleteti u vidokrugu skeniranog prostranstva. Najbliža zvezda približno udaljena 1,7 svetlos. god. Prema našim nagađanjima, ma šta da je ovde postojalo sada je uništeno. Uređaji za obezbeđenje životnih uslova počeli da se kvare pri povratku i Leri Marks je nastradao."

     Pedeset pet dana dosade i iscrpenosti potpuno mi je izvetrilo iz glave. Tu se nalazilo nešto ili vrlo veliko ili vrlo blizu. Zaboravih da mi se spava. Nadvih se nad ekran, pridržavajući ga rukama i kolenima, a onda ga ugledah: nakakav četvorougaoni objekt pomaljao se na ekranu. Sav se presijavao. Čist Hiči-metal! Obložen nepravilno poređanim pločama, sa zaobljenim "bubuljicama" načičkanim na glatkim površinama.
     I adrenalin poče da protiče, a vizije velikih poslastica zaigraše mi u pameti. Posmatrao sam kako se gubi iz vidnog polja, a onda se prebacih do analizatora, čekajući da vidim šta će iz svega ovoga da iziđe. Nije bilo sumnje da je u pitanju nešto dobro, jedino nije bilo jasno koliko je dobro. Možda izvanredno dobro! Možda čitav Pegin Svet za mene lično! - sa naknadom za ustupljena materijalna prava u iznosu od mnogo miliona dolara svake godine sve dok sam živ! Možda samo prazna školjka. Možda - a na tu pomisao navodi četvrtasti oblik - možda onaj najluđi od svih snova, ceo veliki svemirski brod Hičija u koji bih mogao da uđem i svuda da plovim po želji, dovoljno veliki da primi hiljadu ljudi i tovar od milion tona! Svi ti snovi bili su mogući; a čak i ako svi omanu, ako je to samo jedna napuštena ljuska, potrebno je samo da u njoj unutra ima jedan predmet, neka stvarčica, neka drangulija, neki predmetčić kakav niko nikada nije pronašao, koji bi se mogao rastaviti pa kopirati pa naterati da ga na Zemlji...
     Sapletoh se i izgreboh po zglobovima šaka na onu spiralnu napravu, koja je plamtela prigušeno zlatastom bojom. Posisah krv sa zglobova i shvatih da se brod kreće.
     Ne bi trebalo da se kreće! Prema programu to ne treba da radi. Trebalo bi da lebdi na onoj, bilo kojoj, orbiti za koju je programiran i prosto da stoji tu, dok ja pogledam unaokolo i donesem odluku šta da radim.
     Buljio sam oko sebe, pometen i zbunjen. Ona svetleća ploča učvrstila se sad nasred ekrana i tu se zadržala; automatska svemirska antena prestala je da radi. Sa velikim zakašnjenjem začuo sam udaljeni urlik raketnih motora lendera. To me znači oni pokreću; moj brod je programiran da ide ka onoj kamenoj ploči.
     A jedno sjajno zeleno svetlo gorelo je iznad pilotskog sedišta.
     To nije kako treba! To zeleno svetlo postavila su ljudska bića na Kapiji. Ono nije imalo nikakve veze s Hičijima; to je bio najobičniji radio-prijemnik kakve su ljudi nekada pravili, što je označavalo da me neko poziva. Ko? Ko bi uopšte mogao biti u blizini moga novog novcatog otkrića?
     Pritisnuh TBS odašiljač i povikah: "Halo?"
     Začu se odgovor. Nisam razumeo reči; činilo se da su na nekom stranom jeziku, možda kineskom. Ali poticao je od ljudskog bića, u svakom slučaju. "Govori engleski!" prodrah se ja iz sveg glasa. "Ko si ti, do đavola?"
     Pauza. Zatim jedan drugi glas. "Ko ste vi?"
     "Ja se zovem Bob Brodhed", zarežao sam.
     "Brodhed?" Zbrkano mrmljanje nekoliko glasova. Zatim ponovo glas na engleskom: "Mi na spisku nemamo nijednog vasionskog istraživača po imenu Brodhed. Jeste li vi sa Afrodite?"
     "Šta je to Afrodita?"
     "O, Isuse! Ko ste vi? Slušajte ovo je kontrolni centar Kapije Dva i mi nemamo vremena za zavitlavanje. Kažite ko ste!"
     Kapija Dva!
     Isključih radio-vezu i zavalih se na leđa, posmatrajući kako ona ploča postaje sve veća i veća, ignorišući zeleno svetlo. Kapija Dva? Kakva ironija! Da sam hteo da idem na Kapiju Dva prijavio bih se za redovan prelet i pristao da za kaznu plaćam novčanu naknadu za bilo šta što bih tamo pronašao. Odleteo bih donde bezbedno kao svaki turista, putanjom koja je isprobana već sto puta. Nisam to učinio. Odabrao sam komplikaciju brojeva koju nikada niko ranije nije upotrebio i preuzeo na sebe sav rizik. I proosećao sam svaki broj po redu, onako izbazumljen od straha tokom pedeset i pet gadnih dana.
     To nije bilo fer!
     Izgubio sam glavu. Nagnuo sam se nad birač kursa i počeo da okrećem zupce nasumce.
     Ovo je bio poraz koji nisam mogao mirno da prihvatim. Bio sam pripravan za slučaj da ne nađem ništa. Nisam bio pripravan da doznam da sam uradio nešto što je lako i za šta se ne dobija nikakva nagrada.
     Ali ono što sam napravio bila je još gora propast. Prvo se naglo pojavila svetlo žuta boja na komandnoj tabli, a zatim se sve pretvorilo u crnu boju.
     Lagani piskavi šum motora lendera je prestao.
     Osećaj da se brod kreće je nestao. Brod je bio mrtav. Ništa se nije kretalo. Ništa nije funkcionisalo u celokupnom sistemu Hičija; ništa, čak ni sistem za hlađenje vazduha.
     Kad je stigao brod poslat da me otegli do Kapije Dva već sam bio u deliričnom stanju od toplotnog udara, na temperaturi od 75 stepeni Celzijusa koja je vladala u kabini.
     Na Kapiji je bilo sparno i vlažno. Na Kapiji Dva je bilo toliko hladno da sam morao da pozajmim sako, rukavice i topao donji veš. Na Kapiji se osećao zadah znoja i odvodnih cevi. Na Kapiji Dva se osećalo na zarđao čelik. Na Kapiji je bilo veselo i bučno i bilo je puno sveta. Na Kapiji Dva nije se čuo gotovo nikakav šum i na njoj se nalazilo samo sedam ljudskih bića, ne računajući mene, tek toliko da ne bude nenastanjena. Hičiji nisu bili sasvim dovršili radove na Kapiji Dva. Neki tuneli su samo donekle bili prokopani i ukupno ih je bilo samo nekoliko desetina. Niko još nije bio stigao da zasadi zelenilo, tako da je sav vazduh koji se ovde udiše poticao iz hemijskih procesora. Parcijalni pritisak kiseonika iznosio je manje od sto pedeset milibara, a ostali deo atmosfere sastojao se od mešavine azota i helijuma, čiji je pritisak bio ne više od polovine normalnog pritiska na Zemlji, zbog čega su glasovi zvučali piskavo, a ja sam teško disao prvih nekoliko sati.
     Čovek koji mi je pomogao da iziđem iz kapsule i umotao me da bi me zaštitio od iznenadne hladnoće bio je tamnoputi kolos po imenu Norio Ituno, Japanac s Marsa. On me je smestio u svoj krevet, obilno napojio tečnošću i ostavio da se malo odmorim. Zadremao sam, a kad sam se probudio on je sedeo pored mene, posmatrajući me sa zanimanjem i poštovanjem. Poštovanje je bilo upućeno osobi koja je upropastila brod od pet stotina miliona dolara. Zanimanje onome ko je bio takav idiot da to učini.
     "Pretpostavljam da mi se ne piše dobro", rekoh.
     "Tako nekako, da", složi se on. "Brod je potpuno mrtav. Nisam tako nešto nikad dosad video."
     "Nisam znao da brod koji su napravili Hičiji može sasvim da precrkne."
     On sleže ramenima. "Ti si napravio nešto originalno, Brodhede. Kako se osećaš?" Ja sedoh uspravno da bih mu pokazao, a on klimnu. "Trenutno smo veoma zauzeti. Moraću da te ostavim da se sam o sebi staraš nekoliko sati - ako možeš? - odlično. Onda ćemo ti prirediti zabavu."
     "Zabavu!" To mi nije bilo ni na kraj pameti. "Zašto?"
     "Ne srećemo nekoga kao što si ti svaki dan, Brodhede", odvrati on sa divljenjem, i ostavi me da mislim svoje misli.
     Meni se moje misli nisu mnogo dopadale i nešto kasnije ustao sam, navukao rukavice, zakopčao sako i krenuo u razgledanje. Za to nije bilo potrebno mnogo vremena; nije bilo mnogo stvari za razgledanje. Čuo sam da se nešto događa na nižim nivoima, ali su odjeci odzvanjali pod čudnim uglovima duž praznih hodnika, a nikoga nisam video. Kapiju Dva nisu posećivali turisti, pa zato nisu imali ni noćne klubove ni kockarnicu, niti sam našao neki restoran... čak ni toalet. Ubrzo zatim taj problem poče da se čini hitan. Promislio sam i zaključio da Ituno mora nešto tako da ima u blizini svoje sobe i pokušao da se tamo vratim istim putem, ali ni u tome nisam uspeo. U nekim hodnicima postojale su neke sobice, ali su bile nedovršene. U njima niko nije stanovao i niko se nije potrudio da postavi kanalizaciju.
     Ovo nije bio jedan od mojih boljih dana.

     Dragi Glase Kapije,
     Jesi li ti razumno biće bez predrasuda? Onda to dokaži time što ćeš pročitati ovo pismo do kraja pre nego što o njemu doneseš sud. Na Kapiji postoji trinaest nivoa na kojima se stanuje. Postoji trinaest stanova u svakom od trinaest (prebroj ih sam) stambenih holova. Misliš li da je ovo pismo samo puko glupo sujeverje? Onda evo dokaza pa se sam uveri! Letovi pod brojem 83-20, 84-1 i 84-10 (koliko iznose ove cifre kad se saberu?) svi su oglašeni na spisku 86-13 kao beznadežni jer su prekoračili vreme predviđeno za povratak! Korporacijo Kapije, probudi se! Ostavi skeptike i zatucane vernike da se izruguju. Ljudski životi zavise od tvoje spremnosti da se izložiš malom podsmehu. Ništa ne bi koštalo kad bi se iz svih programa izostavili opasni brojevi - osim hrabrosti!

     Kad sam najzad otkrio jedan toalet, čitavih deset minuta pitao sam se šta treba da uradim i sa grižom savesti bih ga ostavio u neučtivo zaprljanom stanju da nisam začuo neki šum ispred te prostorije. Neka debela žena malog rasta stajala je napolju i čekala.
     "Ne znam kako se pušta voda", izvinjavao sam se.
     Ona me odmeri od glave do pete. "Ti si Brodhed", izjavila je, a zatim: "Zašto ne odeš do Afrodite?"
     "Šta je to Afrodita - ne, čekaj. Prvo, kako se ovo ispira? A onda - šta je to Afrodita?"
     Ona pokaza rukom na jedno dugme pored dovratka; ja sam mislio da je to prekidač za svetlo. Kad sam ga dodirnuo čitavo dno bešavne šolje zasija i posle deset sekundi unutra nije bilo ničega osim pepela, zatim uopšte ničega.
     "Sačekaj me", zapovedi ona i nestade unutra. Kad je izišla reče: "Na Afroditi su pare, Brodhede. Biće ti potrebne."
     Dopustio sam joj da me uzme za ruku i vuče za sobom. Afrodita je, počeo sam da shvatam, planeta. Nova planeta, koju je jedan brod sa Kapije Dva tek načeo pre četrdeset dana; velika planeta. "Morao bi da platiš naknadu za ustupljena prava korišćenja, razume se", reče ona. "A dosad nisu našli ništa izuzetno, samo uobičajene ostatke Hičija. Ali ima na hiljade kvadratnih milja koje se mogu istraživati, a proći će više meseci pre nego što prva grupa istraživača počne da tamo preleće s Kapije. Tek smo im javili pre četrdeset dana. Imaš li iskustva sa vrelim planetama?"
     "Iskustva sa vrelim planetama?"
     "Hoću da kažem", objasni ona, uvlačeći me u jedno silazno okno i dovikujući naviše, "da li si ikad dosad vršio istraživanja na planeti koja je vrela?"
     "Nisam. U stvari, namam nikakvog iskustva koje bilo šta vredi. Jedno putovanje. Ništa nismo našli. Ja čak nisam ni sleteo na površinu."
     "Šteta", odgovori ona. "S druge strane, nema šta tu mnogo da se uči. Znaš kako izgleda Venera? Afrodita je samo malo gora. Glavna veza je baklja i čovek ne bi želeo da se nađe na površini Afrodite. Ali sve nastambe Hičija su ispod zemlje. Ako pronađeš jednu, bićeš glavni."
     "Kakvi su izgledi da se ta jedna pronađe?" upitao sam.
     "Pa", reče ona ozbiljno, odvlačeći me od užeta, pa kroz neki tunel, "nisu baš najbolji, može biti. Uostalom, čovek se nalazi na površini kad obavlja istraživanja. Na Veneri koriste oklopljene module, pa skoknu začas gde god hoće, nema problema. Ovaj, možda ima malo problema", priznade ona. "Ali više ne gube veliki broj istraživača. Možda jedan odsto."
     "Koliki postotak gubite na Afroditi?"

     M. Glojner, 88-331
     Njušimo po vašem tragu u gasovima Oriona,
     Rijemo tražeći vašu jazbinu uz pomoć pasa sa Prokiona,
     Mi iz Baltimora, Bafala, Bona i Benaresa,
     Pretražujemo Algolu, Arkturusa, Antaresa,
     Mi vas jednog dana sigurno nalazimo. Maleni, nestali Hičiji, evo nas, dolazimo!

     "Više od toga. Da, priznajem, više od toga. Moraš da koristiš kapsulu iz svog broda, a ona razume se nije tako pokretljiva na površini neke planete. Pogotovu planete koja ima površinu nalik na istopljeni sumpor, a vetrovi su jačine uragana - kad su blagi."
     "Zvuči očaravajuće", rekoh ja. "Zašto nisi ti sad tamo gore?"
     "Ja? Ja sam spoljni pilot. Letim natrag na Kapiju otprilike kroz deset dana, čim izvrše utovar tereta, odnosno kad neko dođe ovamo, pa bude želeo da se preveze natrag."
     "Ja želim da se prevezem natrag smesta."
     "Oh, ne lupetaj, Brodhede! Zar ne znaš u kakvom si sosu? Prekršio si propise time što si baratao po komandnoj tabli. Oni će te zbog toga udesiti."
     Razmislio sam o ovome pažljivo. Zatim sam rekao: "Hvala, ali mislim da ću rizikovati."
     "Zar ne razumeš? Na Afroditi garantovano ima ostataka Hičija. Mogao bi da obaviš sto letova, a da ne naiđeš na nešto kao što je ovo."
     "Dušice", odvratih ja, "ja ne bih mogao da obavim sto letova ni za šta na svetu, ni sada niti ikada. Nisam siguran da mogu da obavim i jedan jedini. Mislim da imam još toliko hrabrosti da se vratim na Kapiju. Preko toga, nisam siguran."

     Proveo sam na Kapiji Dva ukupno trinaest dana. Hester Bergovic, spoljni pilot, nastavila je da me nagovara da odletim na Afroditu, pretpostavljam zato što nije želela da joj zauzimam skupoceni prostor za teret na njenom povratnom letu. Drugima je bilo svejedno. Oni su prosto smatrali da sam lud. Za Ituna sam predstavljao problem, jer on je nekako bio zadužen za održavanje reda na Kapiji Dva. Gledano kroz propise, ja sam ovamo ušao ilegalno, nisam platio ni prebijenu paru za boravišnu taksu niti sam imao čime da je platim. On bi imao puno pravo da me gurne u svemir bez zaštitnog odela. Problem je rešio tako što me je zaposlio da u Hesterinu "peticu" utovarujem manje važan teret, uglavnom molitvene lepeze i uzorke za analizu sa Afrodite. Za to su mi bila potrebna dva dana, a posle toga me je odredio za glavnog majmuna uz trojicu ljudi koji su izrađivali zaštitna odela namenjena sledećoj grupi istraživača Afrodite. Morali su da koriste hičijevske plamenike kako bi dovoljno razmekšali metal od koga su pravili odela, a meni ništa od toga posla nije bilo povereno. Potrebno je dve godine da se čovek obuči da rukuje Hiči-plamenikom u zatvorenom prostoru. Ali bilo mi je dozvoljeno da im pridržavam odela i table od Hiči-metala, da dodajem alat, da idem po kafu... da navlačim odela kad su bila gotova i u njima izlazim u svemirski prostor da bih isprobao da li ne ispuštaju vazduh.
     Nijedno nije ispuštalo vazduh.
     Dvanaestog dana doleteše dve "petice" sa Kapije, pune srećnih, veselih istraživača koji su bili poneli sasvim pogrešan pribor za istraživanje. Vesti o Afroditi nisu na vreme bile stigle do Kapije, pa tako novajlije nisu znale kakve ih šećerleme očekuju. Sasvim slučajno, bila je među njima jedna mlada devojka na naučnoistraživačkom zadatku, bivši đak profesora Hegrameta, koja se spremala za antropometrijska proučavanja na Kapiji Dva. Po sopstvenom nahođenju Norio Ituno ju je prebacio na let za Afroditu i izdao nalog da se priredi mešovita zabava za doček i ispraćaj istovremeno. Tako smo desetoro pridošlica i ja bili brojniji od naših domaćina; ali ono što nisu mogli brojem, nadoknadili su ogromnim nalivanjem pićem, tako da je zabava bila odlična. Ja sam se našao u ulozi slavne ličnosti. Novajlije nisu mogle da dođu sebi zbog činjenice da sam uništio jedan Hiči-brod i ostao živ.
     Gotovo mi je bilo žao što moram da ih napustim... ne računajući ono što sam se užasno plašio.
     Ituno je nasuo u moju čašu viskija od pirinča s tri prsta i nazdravio mi. "Žao mi je što odlaziš, Brodhede", rekao je. "Jesi li siguran da se nećeš predomisliti? Mi trenutno imamo više oklopljenih brodova i zaštitnih odela nego istraživača, ali ne znam dokle će to tako biti. Ako se predomisliš pošto se tamo vratiš..."
     "Neću se predomisliti", odvratio sam.
     "Banzai", reče on i ispi svoje piće. "Čuj, znaš li ti jednog starog po imenu Bakin?"
     "Šikija? Naravno. Moj sused."
     "Pozdravi ga s moje strane", reče on, nalivajući u to ime još jednu čašu. "To je sjajan momak, ali me podseća na tebe. Bio sam s njim kad je izgubio noge: našao se priklješten u lenderu kad smo ovaj morali da odbacimo. Izbegao je smrt za dlaku. Dok smo stigli do Kapije bio je sav naduven i grozno je izgledao; morali smo da mu odsečemo noge, dva dana posle uzletanja. Ja sam ih odsekao."
     "On je sjajan čovek, zaista", rekoh ja rasejano, ispijajući čašu do kraja i pružajući mu je da je opet naspe. "Hej. Kako to misliš da te on podseća na mene?"
     "Nesposoban da se odluči, Brodhede. Zgrnuo je dovoljno novaca da sebi obezbedi medicinski komplet, a on ne može da se odluči da ga potroši. Ako ga potroši može ponovo da stekne noge i opet da leti u svemir. Međutim, ostao bi bez igde ičega ako na putu ne bude imao sreće. I zato nastavlja ovako, kao bogalj."
     Ja spustih čašu. Nisam više imao želju da pijem. "Zdravo, Ituno", rekao sam. "Idem na spavanje."

     Mali oglasi
     DUVAN GAJEN U HLADOVINI ručno negovan i presovan. 2 U.S. dolara cigara. 87-307.
     TRENUTNO PREBIVALIŠTE Agosta T. Anjelija. Obratiti se Službi bezbednosti Korporacije radi javljanja Interpolu. Sledi nagrada.
     PRIPOVETKE, PESME objavljujemo. Izvanredna prilika da sačuvate svoje uspomene za svoju decu. Po izuzetno niskim cenama. Predstavnik izdavačke kuće, 87-349.
     IMA LI NEKOGA iz Pitsburga ili Paduke? Patim od nostalgije. 88-226.

     Na povratku sam proveo veći deo puta pišući pisma Klari mada nisam bio siguran da ću ih ikada poslati. Tako reći, ništa drugo nisam imao da radim. Pokazalo se da je Hester iznenađujuće orna za seks, s obzirom na to da je bila omanja, debela gospođa u izvesnim godinama. No, postoji granica do koje je to zabavno, ali pored svega onog tereta kojeg smo utrpali u brod, nije bilo prostora za bog zna šta drugo. Svi dani su proticali na isti način: seks, pisanje pisama, spavanje... i kidanje u sebi.
     Kidao sam se, pitajući se zašto Šiki Bakin želi da ostane bogalj; što je u stvari bilo kidanje, u podnošljivom obliku, zbog toga nisam znao zašto i sam to želim.

25.

     Sigfrid kaže: "Govoriš kao da si umoran, Bobe."
     E, to je bilo sasvim razumljivo. Bio sam na Havajima preko vikenda. Nešto mojih para bilo je uloženo u tamošnji turizam, tako da nisam plaćao nikakve poreze. Bila su to divna dva-tri dana na Velikom ostrvu, sa dvočasovnim sastankom sa akcionarima pre podne, a svako popodne u društvu jedne od onih prelepih ostrvljanki na plaži ili u jedrenju u katamaranima sa staklenim dnom, iz kojih smo posmatrali velike raže kako klize ispod nas, tražeći mrvice. Ali na povratku, čovek se sve vreme bori sa promenama vremenskih zona, pa sam bio iscrpen.
     Samo to nije ono o čemu Sigfrid želi da mu pričam. Njega se ne tiče ako se osećate fizički iscrpeni. Ne tiče ga se ako ste slomili nogu; on samo želi da sazna da li sanjate kako spavate sa sopstvenom majkom.
     Kažem mu to. Kažem: "Umoran sam, to je tačno, Sigfride, ali zašto ne prestaneš sa ćaskanjem? Navali odmah sa mojim Edipovim osećanjima prema mamici."
     "Jesi li imao takva osećanja, Bobi?"
     "Zar ih nema svako?"
     "Želiš li da govoriš o njima, Bobi?"
     "Ne naročito."
     On čeka i ja čekam. Sigfrid je opet bio zlatan, tako da je soba sada uređena kao soba za dečaka od pre četrdeset godina.
     Hologrami sa ukrštenim maškama za ping-pong na zidu. Lažan prozor sa lažnim pogledom na Stenovite planine u Montani u snežnoj vejavici. Hologram sa policom za kasete sa pričama za dečake snimljenim na traci: 'Tom Sojer', 'Izgubljena trka za Marsom' i - ne mogu da pročitam ostale naslove. Atmosfera je sasvim domaća, ali ni najmanje ne liči na moju sobu kad sam bio dečak, koja je bila majušna, uska i gotovo ispunjena sofom na kojoj sam spavao.
     "Da li znaš o čemu želiš da govoriš, Robe?" ispituje Sigfrid oprezno.
     "Nego šta." Zatim se premišljam. "To jest, ne znam. Nisam siguran." U stvari i te kako znam. Nešto sam se rastužio na povratku sa Havaja, strašno mnogo. Taj let traje pet sati. Pola od toga vremena proveo sam gušeći se u suzama. To je bilo smešno. Na sedištu pored mene bila je ona ljupka 'hapi-haole' devojka koja je putovala na istok i ja sam smesta odlučio da se s njom bolje upoznam. A stjuardesa je bila ona ista kao i pre, a nju, nju sam već ranije bolje upoznao.
     Tako sam sedeo sasvim pozadi u odeljku prve klase aviona SST, služeći se pićem koje je donosila ta stjuardesa, i ćaskao sa mojom zgodnom 'hapi-haole': A - svaki put kad bi devojka zadremala, ili otišla u toalet, a stjuardesa gledala na neku drugu stranu - mene su razdirali tihi, strašni jecaji natopljeni suzama.
     A onda, kad bi jedna od njih ponovo pogledala u mom pravcu, ja bih se smešio, čio i spreman za ljubav.
     "Da li bi prosto rekao šta osećaš u ovom trenutku, Bobe?"
     "Rekao bih ti odmah, Sigfride, kad bih znao šta osećam."
     "Zar stvarno ne znaš? Zar ne možeš da se setiš o čemu si mislio dok si ćutao, sad malopre?"
     "Naravno da mogu!" Oklevam, a onda kažem: "O, do đavola, Sigfride, čini mi se da sam samo čekao da počneš da mi se umiljavaš. Nešto sam intuitivno shvatio pre neki dan, i to me je zabolelo. Ajao, ne bi verovao kako me je zabolelo. Plakao sam kao malo dete."
     "Šta si to intuitivno shvatio, Bobi?"
     "To pokušavam da ti kažem. Bilo je u vezi sa - pa eto, delimično sa mojom majkom. Ali takođe i u vezi, ovaj, znaš, sa Dejnom Mečnikovim. Reč je bila o onoj... reč je bila..."
     "Čini mi se da pokušavaš da ispričaš nešto o onim fantazmima u kojima je došlo do analnog seksa sa Dejnom Mečnikovim. Bobe. Je l' tako?"
     "Aha. Imaš dobro pamćenje, Sigfride. Kad sam plakao, to je bilo zbog moje majke. Delimično..."
     "To si mi već rekao, Bobe."
     "Tačno." Tu sam zaćutao. Sigfrid čeka. I ja čekam. Pretpostavljam da želim da mi se još umiljava, i malo posle Sigfrid ljubazno progovara:
     "Hajde da vidimo da li mogu da ti pomognem, Bobe", kaže on. "U kakvoj su vezi tvoje plakanje zbog majke i tvoji fantazmi o analnom seksu sa Dejnom?"
     Osećam da se nešto unutra u meni događa. Kao da nešto meko, vlažno u grudima počinje da ključa i nadolazi mi u grlo. Siguran sam da će mi, kad progovorim, glas biti drhtav i očajno nesrećan ako ga ne budem kontrolisao. Stoga pokušavam da ga kontrolišem, mada odlično znam da pred Sigfridom ne mogu da sakrijem takve tajne; on može da pročita podatke sa senzora i zna šta se u meni dešava po podrhtavanju moga tricepsa ili po vlažnim dlanovima.

     IZVEŠTAJ O MISIJI
     Letelica A3-77, Let 036D51. Posada T. Pareno, N. Ahoja, E. Nimkin.
     Vreme u svemiru 5 dana 14 sati. Položaj u blizini Alfe Kentaura A.
     Rezime. "Planeta je bila sasvim slična Zemlji i pokrivena bujnom vegetacijom. Boja vegetacije pretežno žuta. Sastojci atmosfere potpuno kao kod Hičija. Ova planeta je topla i nema polarnih "kapa", a temperaturni uslovi slični tropskom pojasu na Zemlji oko polutara, umerena zona kao na Zemlji prostire se gotovo do polova. Nismo otkrili tragove životinjskog sveta ili njihove znakove (metan, itd.) Na nekim mestima biljni pokrov se lagano širi i napreduje, isterujući mladice nalik na puzavice, koje se obavijaju i ponovo puštaju korenje u tle. Maksimalna izmerena brzina iznosila je približno dva kilometra na čas. Nisu nađeni artefakti. Pareno i Nimkin su sleteli na površinu i vratili se sa uzorcima vegetacije, ali su zatim umrli od trovanja nalik na trovanje otrovnim biljem. Na telu su im se pojavili veliki plikovi. Zatim su nastupili bolovi, svrab i jasni znaci gušenja, verovatno usled tečnosti nagomilane u plućima. Nisam ih preneo u glavni brod. Nisam otvarao kapsulu za pristajanje, niti sam je pripojio glavnom brodu. Snimio sam lične poruke za obojicu, zatim sam ostavio lender i vratio se bez njega." Procena Korporacije: N. Ahoja se ne tereti nikakvom odgovornošću, imajući u vidu njegovo prethodno vladanje.

     Ali se ipak naprežem. Tonom kojim nastavnik biologije opisuje preparisanu žabu, kažem: "Znaš, Sigfride, majka me je volela. Ja sam to znao. Ti to znaš. I bilo je logično da ona to pokazuje, nije mogla drukčije. A Frojd je jednom prilikom rekao da ni jedan dečak koji je siguran da je bio majčin ljubimac nikada ne postaje neurotik kad odraste. Samo..."
     "Molim te, Bobi, to nije sasvim tačno, a osim toga ti sada intelektualizuješ stvari. Dobro znaš da ne želiš da praviš čitav ovaj uvod. Pokušavaš da izvrdaš, je l' tako?"
     U nekoj drugoj prilici za ovo bih mu pokidao strujna kola iz priključka, ali ovog puta dobro je bio pripremio teren za razgovor. "U redu. Ali ja jesam znao da me je majka volela. Nije mogla da me ne voli! Ja sam joj bio sin jedinac. Otac je umro - ne moraš da se iskašljavaš, Sigfride, sad ću doći na ono što je glavno. Logički je bilo nužno da me ona voli i ja sam to tako primio bez ijedne trunke sumnje da je tako, ali ona to nikada nije izjavila. Nijednom."
     "Hoćeš da kažeš da ti ona nikada, tokom svih godina koje ste proveli zajedno, nije rekla: 'Volim te, sine'?"
     "Nije!" zavrištao sam. Onda sam ponovo dobio kontrolu nad sobom. "Odnosno nije neposredno, ne. Hoću da kažem, jednom prilikom kad mi je bilo osamnaest godina i baš pre nego što ću da zaspim u susednoj sobi, čuo sam kako kaže nekom svom prijatelju - hoću da kažem prijateljici - da istinski smatra da sam ja izvanredno dete. Bila je ponosna na mene. Ne sećam se šta sam to bio uradio, dobio neku nagradu ili se zaposlio, i ona je baš u tom trenutku bila na mene ponosna i volela me je i to je rekla... Ali ne meni lično."
     "Molim te, nastavi, Bobe", kaže Sigfrid posle kraće pauze.
     "Pa ja nastavljam! Daj mi mali predah. To boli; pretpostavljam da je to ono što se naziva iskonska patnja."
     "Molim te, nemoj sebi da postavljaš dijagnozu, Bobe. Samo reci sve. Neka sve iziđe."
     "O, drek."
     Pružam ruku da uzmem cigaretu i zastajem u tom položaju. To je obično dobar potez u slučajevima kad se stvari između Sigfrida i mene zaoštre, zato što na taj način gotovo uvek uspem da ga navedem na raspravu o tome da li ja to pokušavam da smanjim napetost, umesto da se njome pozabavim; ali ovaj put sam suviše zgađen nad samim sobom, nad Sigfridom, čak i nad majkom. Hoću da se to što pre završi. Kažem: "Slušaj, Sigfride, evo kako je bilo. Majku sam mnogo voleo i znam - znao sam - da i ona mene voli. Samo ona nije umela to dobro da pokaže."
     Iznenada uviđam da držim cigaretu u rukama, da je valjam među prstima i ne palim je, a da za divno čudo, Sigfrid to nije čak ni prokomentarisao. Žustro nastavljam: "Ona te reči nije izgovorila preda mnom. I ne samo to. Čudno je, Sigfride, ali, znaš, ja se ne sećam da me je ona ikada dodirnula. Mislim, ne stvarno. Ponekad bi me poljubila pred spavanje. U teme. I sećam se da mi je pričala priče. I uvek je bila pored mene kad mi je bila potrebna..."
     Moram da zastanem za trenutak, da bih ponovo dobio kontrolu nad svojim glasom. Udišem duboko i ujednačeno kroz nos, usredsređujući se na izdisanje.
     "Ali, vidiš, Sigfride", kažem, unapred se pripremajući kako ću da izgovorim reči, zadovoljan jasnoćom i mirnoćom sa kojom ih izgovaram, "ona me nije mnogo dodirivala. Osim na jedan određen način. Bila je vrlo pažljiva prema meni kad sam bio bolestan. A vrlo često sam bio bolestan. U rudnicima hrane svima curi nos, imaju razne infekcije kože - znaš to. Ona mi je nabavljala sve što mi je potrebno. Uspevala je, bog će je znati na koji način, i da zadrži svoj posao i da se stara o meni, sve u isto vreme. A kad sam bio bolestan ona..."
     Malo posle Sigfrid kaže: "Nastavi, Robi. Kaži glasno."
     Ja pokušavam, ali i dalje to ne mogu da izgovorim, a on kaže:
     "Prosto kaži najbrže što možeš. Neka to iziđe napolje. Neka te ne brine da li ću ja razumeti ili da li će imati nekog smisla. Samo se otresi tih reči."
     "Pa, ona mi je merila temperaturu", objašnjavam ja. "Znaš to? Ugurala bi mi termometar. A onda bi me držala u naručju, znaš, pa recimo, oko tri minuta. A onda bi izvadila termometar da vidi koliko se popeo."
     Na samoj sam ivici da počnem da cmizdrim na sav glas. Nemam ništa protiv da pustim da se to dogodi, ali prvo hoću ovo do kraja da ispričam; to je gotovo kao nešto u vezi sa seksom, kao kad se približavate trenutku odluke kad ste s nekom osobom i čini vam se da nemate stvarnu želju da vam ona postane tako bliska, ali ipak nastavljate. Štedim se pri kontrolisanju svoga glasa, odmeravajući ga tako da me ne izda pre nego što završim priču. Sigfrid ništa ne kaže i ja malo posle smogoh ove reči:
     "Sad vidiš u čemu je stvar, Sigfride? Čudno je to. Otkad znam za sebe - koliko je to, možda čitavih četrdeset godina? A ja još imam tu ludačku ideju da nečija ljubav prema meni ima neke veze s tim da mi neko nešto ugura u zadnjicu."