Dvadeset šesta glava: Kako su Kandid i MArtin večerali sa šest stranaca i ko su ovi bili

 
Jedne večeri kad Kandid u pratnji Martina htede sesti za sto zajedno sa strancima koji su stanovali u istoj gostionici, priđe mu s leđa neki čovek, crn kao gar u licu, dohvati ga za ruku i reče: »Budite spremni da otputujete s nama, ali svakako.« On se okrete i ugleda Kakamba. Samo da je video Kunigundu više bi se iznenadio i obradovao. Hteo je skoro da poludi od radosti. On zagrli svog dragog prijatelja. »Kunigunda je zacelo ovde? Gde je? Vodi me k njoj, da oboje umremo od radosti!« — »Kunigunda nije ovde, odgovori Kakambo, ona je u Carigradu«. — »Oh, bože, u Carigradu? Pa neka je i u Kini, ja letim tamo! Na put!« — »Otputovaćemo posle večere, odgovori Kakambo. Više vam ne mogu ništa reći. Ja sam rob, gospodar me čeka. Moram sad ići da ga služim za stolom; ali nikome ni reči. Večerajte i budite spremni«.
 
Lebdeći između radosti i bola, sav srećan što je opet našao svog slugu, iznenađen što ga vidi kao roba, sav obuzet mišlju da će opet videti svoju dragu, uzdrhtala srca, uzbuđen, Kandid sede za sto sa Martinom, koji je hladnokrvno posmatrao sva ova čudna zbivanja i sa šest stranaca koji su bili došli u Veneciju da provedu mesojeđe.
 
Kakambo, koji je služio pićem jednog od ovih šest stranaca, naže se pred kraj večere na uho svom   gospodaru i reče mu: »Sire, Vaše Veličanstvo može otputovati kad hoće; brod stoji spreman«, pa se izgubi posle tih reči. Gosti za stolom se zgledaše iznenađeno, ali ne rekoše ništa, kad jedan drugi sluga priđe svom gospodaru, pa mu reče: »Sire, kola Vašeg Veličanstva čekaju u Padovi, a i barka je već spremna«. Gospodar dade znak i sluga ode. Opet se svi gosti zgledaše, a opšte čuđenje poraste. Treći sluga, prišavši isto tako trećem strancu, reče: »Sire, verujte mi, Vaše Veličanstvo ne treba duže da ostane ovde; ja ću pripremiti šta treba«. I odmah ga nestade.
 
Kandid i Martin ni malo ne posumnjaše da je to neka šala o mesojeđima. Četvrti sluga reče četvrtom gospodaru: »Vaše Veličanstvo može otputovati kad god zaželi«, pa iziđe kao i oni drugi. Peti sluga reče tako nešto petom gospodaru. Ali je šesti drugo nešto kazao šestom strancu, koji je bio pored Kandida. On mu reče: »Duše mi, Sire, niko više neće da daje na veru Vašem Veličanstvu, a tako isto ni meni. Noćas se obojica možemo lako naći s one strane brave. Ja idem da gledam šta ću. Zbogom ostajte«.
 
Kad se sve sluge izgubiše, ovih šest stranaca, Kandid i Martin ostadoše ćuteći kao zaliveni. Najzad Kandid prekide ćutanje: »Gospodo, reče, ovo je neka neobična šala. Zašto ste vi svi kraljevi? Da vam pravo kažem, ni ja ni Martin to nismo«.
 
Kakambov gospodar poče tada dostojanstvenim glasom i reče na talijanskom: »Ja se nisam ni najmanje šalio. Zovem se Ahmet III. Bio sam sultan svih pravovernih više godina. Zbacio sam s prestola svog brata. Moj nećak je zbacio mene. Mojim su vezirima prosekli grkljan. Provodim ostatak svog života u starom seraju. Moj nećak, sultan Mehmed, dopušta mi ponekad da putujem radi svog zdravlja, pa sam došao u Veneciju da provedem mesojeđe«.
 
Mladi čovek koji je sedeo pored Ahmeta uze reč posle njega i reče: »Ja se zovem Ivan. Bio sam car svih Rusa. Zbacili su me s prestola dok sam bio u kolevci. Oca i majku su mi zatvorili. Odrastao sam u zatvoru.  Dopuštaju mi ponekad da putujem u pratnji ljudi  koji me čuvaju, pa sam  došao u Veneciju da provedem  mesojeđe.« 
 
Treći reče: »Ja sam Čarls-Eduard, engleski kralj. Otac mi je bio ustupio svoja kraljevska prava. Ja sam se borio da ih sačuvam. Iščupali su srce mojim pristalicama, kojih  je bilo osam stotina, pa su ih njime udarali po licu. Mene su bacili u tamnicu. Idem u Rim da posetim kralja, svog oca, zbačenog kao što sam i ja, kao što je i moj deda; pa sam došao u Veneciju da provedem mesojeđe«.
 
Tada poče četvrti: »Ja sam poljski kralj. Ratna me je zla sreća lišila mojih naslednih zemalja. Otac mi je bio iste zle sudbine. Predao sam se proviđenju, kao sultan Ahmet, car Ivan i kralj Čarls-Eduard, — neka im bog dug život podari! — pa sam došao u Veneciju da provedem mesojeđe«.
 
Peti reče: »I ja sam poljski kralj. Dvaput sam izgubio kraljevinu, ali mi je proviđenje dalo drugu državu u kojoj sam učinio više dobra nego što su na obalama Visle mogli učiniti svi kraljevi Sarmata skupa. I ja sam se predao proviđenju, pa sam došao u Veneciju da provedem mesojeđe.«
 
Ostalo je još da govori šesti monarh. »Gospodo, reče on, ja nisam tako veliki gospodin kao vi, ali sam najzad bio kralj sve kao i drugi. Zovem se Teodor. Izabrali su me za kralja na Korzici. Zvali su me vaše veličanstvo a sad mi jedva kažu gospodine. Kovao sam svoj novac, a sad nemam ni poture u džepu. Imao sam dva državna sekretara, a sad jedva imam jednog slugu. Znam kad sam sedeo na prestolu, a u Londonu sam dugo proveo na slami u zatvoru, i jako se bojim da ne prođem tako i ovde, iako sam došao, kao i vaša veličanstva, u Veneciju da provedem mesojeđe«.
 
Onih drugih pet kraljeva saslušaše ove reči s plemenitim saučešćem. Svaki od njih dade po pet cekina kralju Teodoru da kupi odela i košulje. Kandid mu dade na poklon dijamant od dve hiljade cekina. »Ko li može biti ovaj čovek, pitali su se tih pet kraljeva, koji je u stanju da više da nego ma ko od nas, i koji tako i radi?«
 
Baš kad su se dizali od stola, stigoše u istu gostionicu četiri presvetla visočanstva koja su tako isto izgubila države zlom ratnom srećom i koja su došla u Veneciju da provedu kraj mesojeđa. Ali Kandid nije hteo ni glave da okrene na ove pridošlice. Bio je samo zanet mislima o tome kako da ode u Carigrad i da tamo nađe svoju dragu Kunigundu.

Dvadeset sedma glava: Kandidovo putovanje u Carigrad

 
Verni Kakambo već je postigao kod turskog brodovlasnika koji se spremao da odvede sultana Ahmeta natrag u Carigrad, da primi na brod Kandida i Martina. Obojica odoše na brod, pošto su se bacili na zemlju pred njegovim bednim veličanstvom. Kandid je putem govorio Martinu: — »Pa eto, sad smo večerali sa šest zbačenih vladara, i još je među tom šestoricom kraljeva bio jedan kome sam ja udelio milostinju. Možda ima mnogo drugih još nesrećnijih vladara. Ja sam bar izgubio samo sto ovnova i sad letim u naručje Kunigundi. Dragi Martine, opet vam kažem, Panglos je imao pravo: sve je dobro«.
 
—   »Voleo bih da bude tako«, odgovori Martin.
 
—  »Ali zaista, reče Kandid, ono što smo doživeli u Veneciji izgleda malo verovatno. Niko nikad nije video ni čuo da šest svrgnutih vladara zajedno večeraju u jednoj gostionici«. — »Nije to ništa  čudnije,   odvrati  Martin, od  većine  stvari koje su nam se dogodile. Svaki čas dešava se da kraljeve zbacuju s prestola, a što samo mi imali čast da večeramo s njima,  to je takva  sitnica da ne zaslužuje našu pažnju«.
 
Tek što stupi na brod, Kandid skoči i zagrli svog nekadašnjeg slugu, svog prijatelja Kakamba. »Reci sad jednom kako je Kunigunda, reče mu on. Je li i sad čudo od lepote? Da li me još voli? Je li u dobrom zdravlju? Ti si joj zacelo kupio neki dvorac u Carigradu?«
 
»Dragi gospodaru, odgovori Kakambo, Kunigunda pere tanjire na obali Proponitide kod jednog kneza koji ima vrlo malo tanjira. Ona je robinja u kući nekog bivšeg vladaoca po imenu Ragocki, kome sultan daje tri talira na dan u tom njegovom utočištu. Ali je mnogo žalosnije to što je izgubila svoju lepotu i postala užasno ružna«. — »O, lepa ili ružna, odgovori Kandid, ja sam častan čovek i dužnost mi je da je uvek volim. Ali kako je mogla da padne tako nisko pored onih pet ili šest miliona koje si poneo?« — »Eto sad! uzviknu Kakambo. A nisam li ja od toga morao platiti dva miliona senjoru don Fernandu od Ibara, i Figeore, i Maskaranja, i Lampurda, i Suze za dopuštenje da odvedem gospođicu Kunigundu? I zar nam nije jedan gusar junački smakao sve što je ostalo? I zar nas nije taj gusar vukao na Rt Matapan, na Milos u Nikariju, na Samoe, u Petru, na Dardanele, na Mramorno More, u Skadar? Kunigunda i starica služe kod kneza o kom vam rekoh, a ja sam rob zbačenog sultana«. — »Koliko se tu povezalo strašnih nezgoda! uzviknu Kandid. Ali, najposle ja imam još nekoliko dijamanta, lako ću osloboditi Kunigundu. Zbilja je šteta što je tako poružnela.«
 
Zatim, okrenuvši se Martinu, upita: »Šta mislite, ko je najviše za žaljenje, car Ahmet, car Ivan, kralj Čarls-Eduard ili ja?« 
 
— »To ne znam, reče Martin. Trebalo bi da se prenesem u vašu dušu pa da kažem«. 
 
— »Ah, da je Panglos ovde, reče Kandid, on bi to znao i rekao bi nam«. 
 
— »Ne vidim, odvrati Martin, na kakvim bi to terazijama mogao vaš Panglos da meri ljudske nesreće i da procenjuje njihove jade? Ali unapred mogu samo to reći da ima miliona ljudi na svetu koje treba sto puta više žaliti nego kralja Čarlsa-Eduarda, cara Ivana i sultana Ahmeta«. 
 
— »To može odista biti«, završi Kandid.
 
Za nekoliko dana stigoše u rukav Crnog Mora. Kandid najpre otkupi Kakamba za velike novce, pa, ne gubeći vreme, skoči na jednu galiju sa svojim drugovima da otplovi na obalu Propontide i potraži Kunigundu, ma kako bila ružna.
 
Među robovima-vozarima bila su dvojica koji su vrlo rđavo veslali i kojima je baša na galiji spuštao s vremena na vreme po nekoliko udaraca volovskom žilom po golim plećima. Kandid, sasvim prirodno naveden, stade ih pažljivije gledati nego ostale osuđenike, pa im pristupi bliže, pun sažaljenja. Neke crte na njihovim nagrđenim licima izgledahu mu kao da potsećaju na Panglosa i na onog nesrećnog jezuita, na onog barona Kunigundinog brata. Ta ga misao uzbudi i rastuži. Pogleda ih još pažljivije. »Doista, reče Kakambu, da nisam video kako vešaju doktora Panglosa i da nisam na svoju nesreću barona ubio, pomislio bih da to oni veslaju na ovoj galiji.«
 
Pri pomenu baronova i Panglosova imena, oba roba uzviknuše iz sveg glasa, zastaše nepomični na klupama i ispustiše vesla. Baša galije polete na njih i udarci volovskom žilom počeše padati još jače. »Stanite, stanite, svetli gospodine! povika Kandid; daću vam novaca koliko tražite«.
 
— »Šta, pa to je Kandid!« reče jedan od robova.
 
— »Šta, pa  to je Kandid!«  reče onaj  drugi. 
 
— »Je li ovo san?« — uzviknu   Kandid. — »Jesam  li   ja budan? Jesam li zaista na  ovoj  galiji? Je li to gospodin baron koga sam ja ubio? Je li to Panglos koga sam video kako vešaju?«
 
»Mi smo to lično. Mi smo lično«, odgovoriše oni. 
 
— »Kako? Zar je to taj veliki filozof?« upita Martin. 
 
— »Čujte, gospodin-baša, koliko novaca tražite kao otkup za gospodina od Tunder-ten-tronka, jednog od prvih barona carstva, i za gospodina Panglosa, najdubljeg metafizičara Nemačke?« 
 
— »Čuj, pseto hrišćansko, odgovori baša, pošto su ova dva roba i psa hrišćanski baroni i metafizičari, a to su bez sumnje velika dostojanstva u njihovoj zemlji, daćeš mi za njih pedeset hiljada cekina«. — »Dobićete ih, gospodine; odvedite me brzo kao munja u Carigrad, bićete tog časa isplaćeni. Ili ne! odvedite me gospođici Kunigundi«. Baša je još na prvu Kandidovu ponudu okrenuo čamac ka gradu i pustio da se zavesla brže no što ptica krilima vazduh proseca.
 
Kandid zagrli barona i Panglosa po stotinu puta. — »Pa kako to da vas nisam ubio, dragi barone? I vi dragi Panglose, kako ste ostali živi kad ste bili obešeni? Otkud obojica na galijama u Turskoj?« 
 
— »Je li zacelo istina da se moja mila sestra nalazi u ovoj zemlji?« upita baron. — »Jeste,« odgovori Kakambo. 
 
— »Dakle, ja opet vidim svog dragog Kandida!« uzviknu Panglos. 
 
Kandid im predstavi Martina i Kakamba. Svi se stadoše grliti i počeše govoriti svi odjednom. Galija je letela i začas stigoše u pristanište. Dozvaše jednog Jevrejina kome Kandid prodade za pedeset hiljada cekina dijamant koji je vredeo sto hiljada, dok se on kleo Avramom da ne može više dati. Smesta plati otkup za barona i Panglosa. Panglos pade svom oslobodiocu pred noge i okvasi ih suzama; a onaj zahvali klimnuvši glavom i obeća da će prvom prilikom vratiti taj dug. »Zar je mogućno da je moja sestra u Turskoj?« pitaše on. — »Više nego mogućno, odgovori Kakambo, pošto riba sudove kod jednog transilvanskog kneza.« Odmah poručiše da dođu dva Jevrejina i Kandid prodade još nešto dijamanata, te svi zajedno opet pođoše na put da oslobode Kunigundu.

Dvadeset osma glava: Šta se dogodilo Kandidu, Kungigundi, Panglosu,Martinu i td.

 
»Oprostite, opet vas molim, reče Kandid baronu, oprostite, prečasni oče, što sam vam onako žestoko zario mač u telo«. — »Da ne govorimo više o tome, reče baron. Bio sam nešto odveć nagao, priznajem. Ali pošto želite da saznate kakvim sam čudom dospeo na galije, reći ću vam da me je izlečio od rane otac apotekar našeg kolegijuma, pa me je zatim napala i odvukla jedna španska izvidnica. Baciše me u tamnicu u Buenos-Ajresu upravo onda kad je moja sestra odatle otputovala. Zamolih da se vratim u Rim ocu generalu. Odrediše me tamo da odem u Carigrad kao ispovednik kod gospodina francuskog ambasadora. Nije prošlo ni osam dana kako sam stupio na dužnost, kad jednom, pred veče, naiđoh na jednog ičoglana, lepa stasa. Bilo je vrlo toplo i mladić beše došao da se okupa. Ugrabih tu priliku da se i sam okupam. Nisam znao da je najteži prestup za hrišćanina kad se zatekne do kože go sa mladim muslimanom. Jedan kadija naredi da mi udare sto batina po tabanima i osudi me na galije. Ne verujem da je ikad učinjena strašnija nepravda. Samo bih jako voleo da znam zašto je moja sestra u kujni jednog transilvanskog kneza koji je izbegao kod Turaka.«
 
»A vi, dragi Panglose, upita Kandid, kako je to mogućno da vas opet nađem?« 
 
— »Vi ste, to je istina, reče Panglos, videli da su me obesili; sasvim prirodno,  trebalo je da me spale,  ali  se sećate da je udario pljusak kad su hteli da me ispeku. Nepogoda je bila tako jaka da više nisu imali nade da zapale vatru. Obesili su me jer nisu znali šta drugo da rade. Neki  hirurg kupi moje telo i stade me rasecati. Načini mi razrez unakrst od pupka do ključne kosti: nikad niko nije bio tako rđavo obešen kao ja. Dželat inkvizicije, neki podđakon, znao je odista izvanredno da peče ljude, ali nije bio navikao da veša. Konopac je bio mokar, nije dobro klizio i rđavo se stegao. Jednom reči, ja sam još disao i od onog razreza  unakrst tako strašno dreknuh da ti se moj hirurg preturi na leđa, pa uveren da raseca đavola, stade bežati, više mrtav nego živ, i još jednom se preturi na stepenicama dok je bežao. Na tu buku njegova žena dotrča iz jedne susedne sobice, spazi me na stolu s onim krstastim razrezom i uplaši se više no njen muž, zaždi napolje i pade preko njega. Kad su se malo oporavili od straha, čuh kako hirurgova žena govori hirurgu: »Čoveče, šta vam je naspelo da rasecate jednog jeretika? Zar ne znate da se uvek u tela tih ljudi useli đavo? Idem brzo da nađem nekog sveštenika da istera nečastivog  iz njega.«   — Ja  se stresoh kad čuh te reči, prikupih ono malo snage što mi je ostalo i uzviknuh:    »Smilujte se, ljudi!«  Najzad se taj  portugalski berberin malo oslobodi, zaši mi kožu, pa me njegova žena čak poče i negovati. Posle petnaest dana bio sam na nogama. Berberin mi nađe službu i namesti me za lakeja kod nekog malteškog viteza koji je polazio u Veneciju; ali kako moj gospodar nije imao čime da me plati, stupih u službu kod nekog mletačkog trgovca i s njime pođoh u Carigrad. 
»Jednog dana prohte mi se da uđem u jednu džamiju. Unutra se nalazio samo neki stari imam i jedna vrlo lepa, mlada bogomoljka koja je čitala svoje molitvice. Grudi su joj bile sasvim otkrivene. Između obe dojke imala je lepu kitu cveća, od lala, ruža,  sasa, ljutića, zumbula i medveđeg uha. Ta joj kita ispade, ja je podigoh i vrlo učtivo pohitah da je opet namestim. Tako sam je dugo nameštao da se imam rasrdi, pa primetivši da sam hrišćanin, pozove u pomoć. Odvedoše me tada kadiji i ovaj naredi da me udare sto puta po tabanima i pošlje me na galije. Metnuše me u lance upravo na istoj galiji i na istoj klupi gde i gospodina barona. Na toj galiji behu četiri mladića iz Marseja, pet opata iz Napulja i dva kaluđera sa Krfa, koji nam rekoše da se takvi slučajevi događaju svakog dana. Gospodin baron je tvrdio da mu je nanesena mnogo veća nepravda nego meni, a ja sam tvrdio da je mnogo manji greh namestiti kitu cveća na grudi jedne žene nego se naći do kože go s jednim ičoglanom. Stalno smo se tako   prepirali i dobijali po dvadeset udaraca na dan volovskom žilom, kad nas spoj događaja  ovog sveta  dovede na našu galiju, te nas otkupiste.«
 
»E pa, dragi Panglose, reče mu Kandid, kad su vas vešali, rasecali, batinali i kad ste veslali na galijama, jeste li ipak mislili da sve ide ne može biti bolje?« 
 
— »Ja uvek ostajem pri svom prvom mišljenju, odgovori Panglos, jer, najposle, ja sam filozof i ne priliči mi da sebe oporeknem, pošto Lajbnic mora biti u pravu, pošto je uostalom predodređena harmonija najlepše što postoji na svetu, kao i puni prostor i suptilna  materija.«

Dvadeset deveta glava: Kako je Kandid opet našao Kunigundu i staricu

 
Pričajući svoje doživljaje, razmišljajući o slučajnim i neslučajnim događajima ovog sveta, prepirući se o posledicama i uzrocima, o moralnom i fizičkom zlu, o slobodi i o neminovnosti, o utehama koje čovek može naći kad je na galijama u Turskoj, Kandid, baron, Panglos i Kakambo pristadoše uz obalu Propontide kod doma transilvanskog kneza. Prvo što su očima spazili bila je Kunigunda i starica, koje su prostirale po konopcima ubruse, da se suše.
 
Baron preblede kad to vide. Nežni ljubavnik Kandid, videći svoju lepu Kunigundu pocrnelu, zakrvavljenih očiju, uvelih grudi, naborana lica, opaljenih i ispucanih ruku, ustuknu tri koraka, obuzet užasom, ali priđe zatim iz pristojnosti. Ona zagrli Kandida i brata, oni zagrliše staricu. Kandid ih obe otkupi.
 
U blizini se nalazilo neko malo poljsko dobro. Starica predloži Kandidu da ga preuzme dok celo društvo ne dočeka bolje dane. Kunigunda nije znala da je postala ružna: niko joj to nije bio rekao. Ona potseti Kandida na njegova obećanja, i to na tako odlučan način da je dobrodušni Kandid nije mogao odbiti. On dakle izjavi baronu da hoće da se oženi njegovom sestrom. »Nikad neću dopustiti, odgovori baron, takvu niskost s njene strane i takvu drskost sa vaše. Neću pristati da mi se ikad prebaci sramota da deca moje sestre nemaju pristupa na Sabore Nemačke. Ne, moja će sestra poći samo za jednog carskog barona«. 
 
Kunigunda mu pade pred noge i obli ih suzama, ali on ostade neumoljiv. »Ludo nad ludama, reče mu Kandid, ja sam te spasao s galija, ja sam otkupio i tebe i tvoju sestru. Ona je ovde prala sudove, ružna je, ja sam tako dobar da ipak pristajem da je uzmem za ženu, a ti se tome još protiviš. Kad bih pustio svom gnevu na volju, ubio bih te još jedanput«. 
 
— »Možeš me ubiti još jednom, reče baron, ali se nećeš oženiti mojom sestrom dok sam ja živ«.

Trideseta glava: Zaključak

 
Kandid u dubini duše nije imao ni malo volje da se oženi Kunigundom, ali ga je krajnja bezočnost baronova naterala da sklopi brak, a Kunigunda je tako živo navaljivala na njega da nije mogao da trgne reč. On upita za savet Panglosa, Martina i vernog Kakamiba. Panglos sastavi jednu lepu raspravu u kojoj je dokazivao da baron nema nikakva prava nad svojom sestrom i da ona može, po svim zakonima Carstva, da stupi s Kandidom u brak na levu ruku. Martin zaključi da se baron baci u more. Kakambo odluči da ga treba poslati natrag na galiju onom baši i ponovo okovati, a posle toga bi se mogao otpremiti prvim brodom u Rim, ocu generalu. Ovo mišljenje im se dopade. Starica mu se pridruži, a njegovoj sestri ne rekoše ništa o tom. Sa nešto malo novaca stvar je bila gotova, i oni su uživali što su podvalili jednom jezuitu i kaznili jednog naduvenog nemačkog barona.
 
Bilo je sasvim prirodno pomisliti da će Kandid, posle tolikih nesreća, oženjen svojom dragom, živeći sa filozofom Panglosom, sa filozofom Martinom, mudrim Kakambom, a pošto je povrh toga poneo toliko dijamanata iz otadžbine starih Inka, voditi najprijatniji život na svetu. Međutim, Jevreji su ga toliko izvarali, da mu je ostalo samo to malo poljsko dobro. Žena mu je svakog dana bila sve ružnija, te postade svađalica i nesnosna; starica je bila bolešljiva i postade još zlovoljnija nego Kunigunda.   Kakambo je radio u vrtu i odlazio u Carigrad da prodaje povrće, te je bio premoren poslom i proklinjao svoju sudbinu. Panglos je bio očajan što ne blista na kakvom nemačkom univerzitetu. Što se tiče Martina, on je bio čvrsto uveren da je svuda podjednako rđavo i podnosio je sve strpljivo. Kandid, Martin i Panglos raspravljali su ponekad o metafizici i moralu.
 
Ispod prozora svoje poljske kućice videli su često kako prolaze brodovi puni efendija, paša i kadija, koje su slali u progonstvo na Lemnos, Mitilenu ili u Erzerum. Videli su druge paše, efendije i kadije koje su dolazili na mesta proteranih, a koje su posle takođe proterivali. Videli su glave pažljivo ispunjene slamom, koje su nosili da pokažu Visokoj Porti. Ti su ih prizori naveli da raspravljaju još više, a kad se nisu prepirali dosada je bila tako nesnosna da se starica jednog dana usudi da im kaže: »Volela bih da znam šta je gore: da vas siluju sto puta crnački gusari, da vam otseku pola stražnjice, da prođete kroz šibu Bugara, da vas istuku i obese prilikom jednog spaljivanja, da vas rasecaju, da veslate na galijama, jednom reči, da pretrpite sve bede kroz koje smo prošli svi mi, — ili da sedite ovde i ne radite ništa.« 
 
— »To je veliko pitanje«, odgovori Kandid.
 
Ove reči pobudiše na nova razmišljanja, a naročito Martin dođe do zaključka da je čovek rođen da živi u nemirnim trzajima ili u dosadnoj obamrlosti. Kandid se s tim nije slagao, ali sam nije imao nikakvog mišljenja. Panglos je priznao da je uvek užasno patio; ali pošto je jedanput tvrdio da sve ide ne može bolje biti, on je to tvrdio i dalje, a nije verovao ni reči.
 
Najzad, jedna stvar potpuno učvrsti Martina u njegovim tako odvratnim načelima, pokoleba Kandida više nego ikad, i dovede Panglosa u nepriliku. To je bilo onog dana kad videše kako Paketa i brat Žirofle, koji su se nalazili u najcrnjoj bedi, pristaju uz obalu kraj njihovog dobra.
 
One tri hiljade pijastra što su bili dobili, brzo su pojeli, razišli se, pomirili se, posvađali se, bili u zatvoru, pobegli i brat Žirofle se najzad poturčio. Paketa je svuda nastavljala svoj zanat, ali on joj ništa više nije donosio. »Ja sam već unapred rekao, poče Martin, da će ono što ste im dali otići brzo u vetar i da će ih učiniti samo još nesrećnijim. Vi ste bili prepuni miliona pijastra, vi i Kakambo, pa niste zato ništa srećniji nego brat Žirofle i Paketa«. 
 
— »Aha, uzviknu Panglos Paketi, nebo vas opet dovodi nama, jadna devojko! Znate li vi da sam zbog vas izgubio vrh nosa, jedno oko i jedno uho? A kakvi ste se vi načinili? Eh, što ti je ovaj život!« Ovaj ih novi doživljaj pobudi da filozofiraju više nego ikad.
 
U njihovom susedstvu živeo je jedan vrlo čuveni derviš koga su smatrali za najvećeg filozofa u Turskoj. Odoše do njega da čuju šta on misli. Panglos je imao da govori i upita ga: »Učitelju, došli smo da vas zamolimo da nam kažete zašto je stvorena tako čudnovata životinja kao što je čovek?« 
 
— »Šta se to tebe tiče? odgovora derviš. Je li to tvoja stvar?« 
 
— »Ali, prečasni oče, reče na to Kandid, ima užasno mnogo zla na svetu«. 
 
— »Šta mari, odgovori derviš, ako ima zla ili dobra? Kad njegova visost pošlje lađu u Egipat, brine li se da li je miševima na brodu dobro ili ne?« 
 
— »Pa šta da radim onda?« upita Panglos. 
 
— »Da ćutiš«, odgovori derviš. 
 
— »Ja sam se nadao da ću malo izmeniti misli o uzrocima i posledicama, o najboljem mogućem svetu, o poreklu zla, o suštini duše, o predodređenoj harmoniji«. Derviš im na te reči zalupi vrata pred nosom.
 
Dok se taj razgovor vodio, pronese se vest da su tog časa zadavili u Carigradu dva vezira sa Velikog divana i muftiju, a da je više njihovih prijatelja nabijeno na kolac. Ta nesreća izazva svuda veliku uzbunu koja potraja nekoliko časova. Pri povratku na svoje dobro, Kandid, Panglas i Martin naiđoše na nekog dobroćudnog starca koji je sedeo na pragu pod granama pomarandžinih drveta. Panglos, koji je bio isto tako radoznao koliko je voleo da mudruje, upita ga kako je ime muftiji koga su sad zadavili. »Ja vam ne umem reći, odgovori dobri starac, a nisam nikad ni znao imena nikakvom muftiji niti veziru. Nikad nisam čuo ni reči o događaju o kome mi pričate. Ja bih rekao da uopšte oni koji se mešaju u javne poslove ponekad dožive bedan kraj a da to i zaslužuju. Ali se nikad ne raspitujem šta rade oni u Carigradu. Jedino što tamo šaljem voće na prodaju iz ovog vrta što ga obrađujem.« Rekavši to, uvede strance u kuću. Njegove dve kćeri i dva sina poslužiše ih sa više vrsta šerbeta koje su sami spravljali, skorupom sa ušećerenom korom od kedrata, pomorandžama, limunima, ananasima, morskim lešnikom, zatim kafom iz Moke u kojoj nije bilo nikakve rđave kafe iz Batavije i Zapadne Indije. Posle toga obe kćeri ovog dobrog muslimana namirisaše bradu Kandidu, Panglosu i Martinu.
 
»Vi zacelo imate neko veliko krasno imanje«, upita Kandid Turčina. »Imam samo dvadeset jutara, odgovori Turčin. Obrađujem ih sa svojom decom. Rad od nas odbija tri velika zla: dosadu, porok  i   bedu«.
 
U povratku na svoje dobro, Kandid se upusti u duboka razmišljanja o Turčinovim rečima. On reče Panglosu i Martinu: »Čini mi se da je ovaj stari dobričina stvorio sebi mnogo bolju sudbu nego onih šest vladara s kojima smo imali čast da večeramo«. 
 
— »Veličine ovog sveta, odgovori Panglos, vrlo su opasne, prema kazivanju svih filozofa, jer je, kao što znate, Egloma, kralja Moavita, ubio Jehud; Avesalon je bio obešen o kosu i proboden s tri strele; kralja Nadava, Jerovoamova sina, ubio je Vasa; kralja Ela Simbrije; Ohozija Jehua; Ataliju Joada; kraljevi Joakim, Jojakim i Sedekija bili su robovi. Znate kako su poginuli Krez, Astijag, Darije, Dionisije Sirakuski, Pir, Persej, Hanibal, Jugurta, Ariovist, Cezar, Pompej, Neron, Oton, Vitelije, Domicijan, Ričard II engleski, Eduard II, Henrik VI, Ričard III, Marija Stjuartova, Čarls I, tri francuska Anria, car Henrik   IV? Znate...« 
 
-  »Ja znam, u to upade Kandid, da treba da obrađujemo svoj vrt«. 
 
— »Imate pravo, reče Panglos, jer kad je čovek doveden u Edenski vrt, doveden je tamo ut operaretur eum: da radi; a to dokazuje da nije stvoren da se odmara«. 
 
— »Radimo i ne raspravljajmo, reče Martin. Samo tako možemo učiniti život snošljivim.«
 
Celo se malo društvo složi s ovom pohvalnom namerom. Svako poče raditi što ume, i taj mali komad zemlje davao je veliki prinos. Kunigunda je, istina, bila veoma ružna, ali je izvrsno pekla kolače. Paketa je vezla; starica se brinula o rublju. Svi su redom bili od neke koristi, pa i sam brat Žirofle: on se izmetnu u vrlo dobra stolara, pa postade čak i pošten čovek. Panglos bi ponekad rekao Kandidu: »Svi su događaji povezani jedan s drugim u ovom najboljem mogućem svetu. Jer, svakako, da vi niste bili isterani, s nekoliko dobrih udaraca nogom odostrag iz jednog lepog zamka zbog ljubavi prema gospođici Kunigundi, da vas nije stavila na muke inkvizicija, da niste pešice prešli Ameriku, da niste dobro tresnuli mačem barona, da niste izgubili sve svoje ovnove iz lepe zemlje Eldorada, ne biste sad ovde jeli ušećereni kedrat i morske lešnike.« 
 
— »Dobro je to rečeno, odgovori Kandid, ali treba da obrađujemo svoj vrt.«