Glava šesta: Kako je priredjen lep auto-da-fe, da se spreči zemljotres, i kako su Kandida išibali po stražnjici

 
Posle zemljotresa koji je razorio tri četvrtine Lisabona, domaći mudraci nisu našli uspešnije sredstvo da se spreči potpuno uništenje, nego da prirede za narod lep auto-da-fe. Univerzitet u Koimbru doneo je odluku da je prizor spaljivanja nekoliko ljudi, na tihoj vatri, uz veliku svečanost, pouzdano sredstvo da se zemlja više ne trese.
 
Prema tome, uhvatiše jednog Biskajca za koga je bilo dokazano da se oženio svojom kumom, i dva Portugalca koji su, jedući pile, izvadili iz njega slaninicu. Dođoše po ručku da vežu doktora Panglosa i njegovog đaka Kandida, prvog zato što je govorio, drugog zato što ga je slušao sa izgledom odobravanja. Obojicu odvedoše, svakog ponaosob, u do krajnosti sveža odeljenja u kojima sunce nikad nikom nije dosađivalo. Posle osam dana obukoše ih obojicu u san-benito i ukrasiše im glave mitrama od hartije. Kandidova mitra i san-benito bili su išarani izvrnutim plamenovima i đavolima koji nisu imali ni repove ni kandže, ali Panglosovi đavoli su imali i kandže i repove, a plamenovi su bili uspravni. Tako odeveni, išli su sa litijom i saslušali vrlo uzbudljivu propoved, a posle nje lepo pojanje u basu. Dok su pevali, Kandida su šibali po stražnjici u taktu. Biskajca i onu dvojicu koji nisu nikako hteli da jedu slaninu spališe, a Panglosa obesiše, iako to inače nije bio običaj. Istog dana zemlja se ponovo zatrese uz užasnu lomljavu.
 
Kandid, užasnut, zapanjen, preneražen, sav krvav, dršćući celim telom, mislio je u sebi: »Ako je ovo najbolji svet, kakvi li su tek oni drugi? Još bi se moglo podneti da su me samo šibali: to su mi priredili i Bugari. Ali, o dragi Panglose, najveći među filozofima, zašto sam morao da gledam kako vas vešaju, a da ne znam zašto? O dragi anabaptiste, najbolji ljudski stvore, zašto ste se udavili u pristaništu? O gospođice Kunigundo, biseru među devojkama, zašto da vam raspore trbuh!«
 
On se vraćao jedva se držeći na nogama, ispropovedan, išiban, oprošten grehova i blagosloven, kad mu priđe neka starica i reče: »Sine moj, ohrabrite se, pođite za mnom.«

Glava sedma: Kako je jedna starica uzela da neguje Kandida, i kako je on opet našao onu koju voli

 
Kandid ne povrati hrabrost, ali pođe za staricom u neku straćaru. Ona mu pruži lonče lekovite masti da se istrlja i ostavi mu da jede i pije. Pokaza mu jednu malu sasvim čistu postelju. Pored postelje bilo je celo odelo. »Jedite, pijte, spavajte, reče mu, i neka vas atoska sveta bogorodica, prečasni sveti Antonije Padovski i prečasni sveti Jakov Kompostelski uzmu pod svoju zaštitu. Ja ću se sutra opet vratiti«. Kandid, neprestano začuđen onim što je video, što je prepatio, a još ponajviše milosrđem staričinim, htede da joj poljubi ruku. »Ne treba meni da ljubite ruku, reče mu starica. Ja ću se vratiti sutra. Trljajte se mašću, jedite i spavajte«.
 
Uprkos tolikih nesreća, Kandid je jeo i spavao. Sutradan starica mu donese doručak, pregleda mu leđa, sama ih istrlja drugom nekom mašću. Posle mu donese ručak. Vrati se u sumrak i donese mu večeru. Idućeg dana obavi sve to po redu. »Ko ste vi? pitao bi je uvek Kandid. Ko vas je naučio tolikoj dobroti? Kako da vam zahvalim?« Starica nije nikad ništa odgovarala. Pred noć se opet vrati i ne donese ništa za večeru. »Pođite za mnom, i ne govorite ni reči.« Uze ga pod ruku, pređe s njim preko polja otprilike četvrt milje; dođoše pred neku usamljenu kuću, opkoljenu gradinama i rovovima punim vode. Starica zakuca na jedna mala vrata. Neko otvori. Ona povede Kandida nekim tajnim stepenicama u jednu pozlaćenu sobicu, posadi ga na kanabe od zlatne tkanine, zatvori opet vrata i ode. Kandid je mislio da sanja i ceo mu život iziđe pred oči kao težak san, a ovaj trenutak kao prijatno sanjanje.
 
Starica se malo zatim opet pojavi. S mukom je pridržavala jednu ženu koja je drhtala, bila veličanstvena stasa, blistala od dragog kamenja i bila pokrivena koprenom. »Skinite ovu koprenu«, reče starica Kandidu. Mladi čovek pristupi i bojažljivo podiže koprenu. Kakav divan trenutak! Kakvo iznenađenje! Učini mu se kao da gleda pred sobom Kunigundu! I, zaista, nju je video: to je bila stvarno ona. Izdade ga snaga, ne mogaše ni reči da progovori i pade kod njenih nogu. Kunigunda pade na kanabe. Starica izruči na njih kišu mirisave vodice, oni se povratiše, počeše razgovarati. Isprva su to bile samo isprekidane reči, unakrsna pitanja i odgovori, uzdasi, suze, uzvici. Starica ih opomenu da budu tiši i ostavi ih same. »Je li mogućno? Vi ste to! uz-viknu Kandid. Vi ste živi! Nalazim vas u Portugaliji! Nisu vas dakle silovali? Nisu vam ni rasporili trbuh, kako me je uveravao filozof Panglos?« — »O jesu, odgovori lepa Kunigunda, ali se od ta dva nezgodna slučaja ne umire uvek.« — »A jesu li vam otac i majka ubijeni?« — »Sasvim tako, nažalost«, odgovori ona plačući. »A vaš brat?« — »I moj brat je ubijen«. —  »A zašto ste se našli u Portugaliji? I kako ste doznali da sam ja ovde? Kakvim se to čudnim slučajem desilo da me dovedete u ovu kuću?« — »Reći ću vam sve to, odgovori lepa žena, ali pre tog treba da mi vi kažete šta se sa vama dogodilo posle onog čednog poljupca koji mi dadoste i udaraca nogom koje dobiste.«
 
Kandid se povinova s dubokim poštovanjem. I mada je bio smeten, mada mu je glas bio slab i drhtav, mada su ga još pomalo bolela leđa, ispriča joj na najbezazleniji način sve što je pretrpeo otkad su se rastali. Kunigunda je podizala oči nebu; ona oplaka smrt dobrog anabaptista i Panglosa. Posle toga poče ovako pričati Kandidu, a on ne propuštaše ni reči i gutaše je očima.

Glava osma: Kunigundina povest

 
»Ležala sam u postelji i duboko spavala, kad se nebu prohte da u naš lepi zamak Tunder-ten-tronk pošlje Bugare. Oni mi ubiše oca i brata, isekoše majku na komade. Neka ljudina Bugarin, visok šest stopa, vide taj prizor da sam pala u nesvest i poče me silovati. To me povrati, ja se osvestih, stadoh vikati, otimati se, gristi, grebati noktima i htedoh iskopati oči tom grdnom Bugarinu, jer nisam znala da je sve što se odigrava u zamku mog oca prost običaj. Taj me divljak udari nožem u levi bok i od tog još sada nosim ožiljak«. — »Ah, nadam se zacelo da ću ga videti«, reče bezazlen Kandid. — »Videćete ga, odgovori Kunigunda, ali da nastavimo«. — »Nastavite,« reče Kandid.
 
Ona ovako opet započe svoju povest: »Jedan bugarski kapetan uđe, vide me svu krvavu, ali vojnik ne htede ni da makne. Kapetan se razjari što mu taj divljak ukazuje tako malo poštovanja i ubije ga na mome telu. Naredi im zatim da me previju i odvede me kao ratnu robinju u logor. Ja sam mu prala ono malo košulja što je imao i kuvala jelo. Učinila sam mu se vrlo lepa, to moram priznati, a ni ja ne odričem da je on bio vrlo lepog stasa i da mu je koža bila bela i glatka. Inače, bez duha i bez filozofije: videlo se zaista da ga nije vaspitavao doktor Panglos. Posle tri meseca izgubi on sav svoj novac, i kako sam mu već bila dodijala, prodade me nekom Jevrejinu po imenu don Isaharu, koji je trgovao po Holandiji i Portugaliji i strasno voleo žene. Taj Jevrejin se zagleda u mene, ali nije mogao da odnese pobedu. Njemu sam se bolje oduprla nego onom bugarskom vojniku: čestita žena može da bude jedanput silovana, ali to njenu vrlinu samo još više učvrsti. Tada me taj Jevrejin, da bi me pripitomio, dovede u ovu poljsku kućicu u kojoj smo sada. Dotle sam verovala da na svetu ne postoji ništa lepše od zamka Tunder-ten-tron-ka: uvidela sam da se varam.
 
Jednog dana me veliki inkvizitor opazi pri službi božjoj, dugo me je kradom pogledao i poruči mi da ima sa mnom nešto poverljivo da govori. Odvedoše me u njegov dvor. Ja mu ispričah kakvog sam porekla, a on mi razloži koliko je nedostojno mog visokog roda da pripadam jednom Izrailjcu. Po njegovoj poruci, predložiše don Isaharu da me ustupi njegovoj preuzvišenosti. Don Isabar, koji je bio dvorski bankar i uživao veliki ugled, ne htede o tom ni da zna. Inkvizitor mu zapreti lomačom. Najzad se moj Jevrejin uplaši i sklopi ugovor po kome ćemo ja i moja kuća pripadati obojici zajedno, tako da Jevrejinovi budu ponedeljak, sreda i dan sabata, a da inkvizitor dobije ostale dane u nedelji. Već je šest meseci kako taj ugovor postoji. To nije proteklo bez svađe, jer je često ostajalo neodlučeno da li noć između subote i nedelje pripada starom ili novom zavetu. Sa svoje strane, ja sam se oduprla i jednom i drugom, i zbog toga su me, verujem, uvek i voleli.
 
Najzad, da otkloni veliku napast od zemljotresa i da zastraši don Isahara, njegova preuzvišenost nađe za pogodno da priredi svečano spaljivanje. Meni ukaza čast da me na njega pozove. Dobih vrlo lepo mesto, a gospođama je bilo davano posluženje između službe božje i pogubljenja. Istinu da kažem, mene užas uhvati kad videh kako spaljuju ona dva Jevrejina i onog čestitog Biskajca koji je uzeo kumu za ženu, ali kako se tek iznenadih, uzbudih i zaprepastili kad spazih pod san-benitom i mitrom neku priliku koja je ličila na Panglosa. Protrljah oči, pogledah pažljivo i videh kako ga vešaju. Ja se obeznanih. Tek što počeh dolaziti sebi, kad videh kako vas skidaju potpuno gola. To je za mene bio vrhunac užasa, zaprepašćenja, bola, očaja. Moram vam, savesti radi, reći da je vaša koža još belja i rumenija nego u onog bugarskog kapetana. Taj prizor još udvostruči osećanja koja su me mučila i razdirala. Vrisnuh glasno; htedoh da im kažem: Stanite, neljudi! ali me glas izdade, a moji bi krici uostalom bili uzaludni. Kad vas dobro išibaše, pomislih: Kako se to moglo dogoditi da se mili moj Kandid i mudri Panglos nađu u Lisabonu, prvi da dobije sto udaraca bičem, a drugi da bude obešen po naređenju preosvećenog gospodina inkvizitora, koji je u mene zaljubljen? Panglos me je, dakle, zaista nečovečno varao kad mi je govorio da sve na svetu ide ne može bolje biti.
 
Dok sam bila tako uzbuđena, zaprepašćena, čas izvan sebe, čas gotova da umrem od slabosti, glava mi se ispuni sećanjem na pokolj nad mojim ocem, mojom majkom, mojim bratom, na bezočnost onog gadnog bugarskog vojnika, na ubod nožem koji mi zadade, na moje robovanje, na moj kuvarički zanat, na mog bugarskog kapetana, na onog gadnog don Isahara, na odvratnog inkvizitora, na vešanje doktora Panglosa, na ono svečano Miserere pevano u basu dok su vas šibali, a, naročito, na poljubac koji sam vam dala iza zaklona onog dana kad vas poslednji put videh. Hvalila sam boga što vas je povratio meni posle toliko iskušenja. Naredih svojoj starici da se pobrine o vama i da vas dovede čim to bude mogla. Ona je vrlo dobro izvršila moj nalog. Doživela sam neiskazano zadovoljstvo da vas opet vidim, da vas slušam, da govorim s vama. Vas mora da glad već muči, a i ja bih vrlo rado jela. Da večeramo najpre«.
 
I oboje sad sedoše za sto. Posle večere odoše opet na ono kanabe o kome je već bilo govora. Bili su na njemu, kad se sinjor don Isahar, jedan od domaćina kuće, pojavi. Tog dana je bio sabat. Došao je da uživa u svom pravu i da razlaže svoju nežnu ljubav.

Glava deveta: Šta se dogodilo sa Kunniguidom, Kandidom, velikim inkvizitorom i jednim jevrejinom

 
Taj Isahar bio je najprgaviji Jevrejin koji se ikad video u Izrailju od vavilonskog ropstva. »Šta, dreknu on, ti kučko galilejska! Nije ti dosta gospodin Inkvizitor? Treba i taj lupež da deli sa mnom?« S tim rečima izvuče neki dugi nož koji je uvek nosio sa sobom i, uveren da mu protivnik ne može imati pri sebi oružja, polete na Kandida. Ali je naš dobri Vestfalac bio dobio od starice jedan lep mač, zajedno sa celim odelom. On ga izvuče, iako je bio vrlo blage ćudi, i tresne vam na pod Izrailjca, pred noge lepe Kunigunde, da se više ne digne.
 
»Sveta bogorodice! vrisnu ona, šta će biti sad s nama? Ubijen čovek u mojoj kući! Ako naiđe policija, propali smo!« — »Da nisu obesili Panglosa, reče Kandid, sad bi nam mogao dati dobar savet u ovoj strašnoj neprilici, jer je to veliki filozof bio. Pošto njega nema, da pitamo staricu«. Ona je bila vrlo mudra i upravo stade izlagati svoje mišljenje, kad se otvoriše druga mala vrata. Bio je jedan čas posle ponoći: počinjala je nedelja. Taj je dan pripadao prečasnom inkvizitoru. On uđe i spazi našeg išibanog Kandida s mačem u ruci, nekog mrtvaca ispruženog po podu, izbezumljenu Kunigundu i staricu kako daje savete.
 
Eto šta se u tom trenutku odigra u duši Kandidovoj i kako je on rasuđivao: »Ako ovaj sveti čovek pozove u pomoć, daće bez pogovora da me spale, a to bi mogao uraditi i sa Kunigundom. On je naredio da me nemilosrdno išibaju; on je moj suparnik. Počeo sam već da ubijam, sad nema više kolebanja.« To je rasuđivanje bilo jasno i brzo; ne dajući inkvizitoru vremena da se povrati od iznenađenja, probode ga s kraja na kraj i baci pored Jevrejina. »Ovo je sad još lepše! uzviknu Kunigunda. Nama više nema oproštaja! Nas će isključiti iz crkve. Poslednji čas nam je kucnuo! Kako ste mogli vi, od prirode tako blag čovek, da za dva minuta ubijete jednog Jevrejina i jednog crkvenog poglavara?« — »Lepa gospođice, odgovori Kandid, kad je neko zaljubljen, ljubomoran i išiban od Inkvizicije, taj ne zna više za sebe.«
 
Starica uze tada reč: »U konjušnici stoje tri andaluska konja sa sedlima i dizginama. Neka ih naš hrabri Kandid sad spremi. Gospođica ima moajadora i dijamanata. Brzo pojašimo, iako ja mogu da se držim samo na pola stražnjice, pa pođimo u Kadiks. Napolju je vreme da lepše ne može biti, a pravo je uživanje putovati po noćnoj svežini«. Kandid odmah osedla ta tri konja. Kunigunda, starica i on začas prevališe trideset milja u jednom trku. Dok su oni tako odmicali, sveta Ermandad stiže u kuću. Preuzvišenog sahraniše u jednoj lepoj crkvi, a Isa-hara baciše na gradsko smetlište.
 
Kandid, Kunigunda i starica su već bili stigli u mali gradić Avasenu, duboko u brdima Sijera-Morene, i ovako su razgovarali u jednoj krčmi.

Glava deseta: U kakvoj krajnjoj bedi Kandid, Kunigunda i starica stižu u Kadiks, i njihovo ukrcavanje u brod

 
»Ko mi je samo mogao ukrasti moje dijamante i pistole? pitala je kroz plač Kunigunda. Od čega ćemo živeti? Šta da počnemo sad? Gde opet da nađem inkvizitore i Jevreje da mi daju druge?« — »Žao mi je, na to će stara, ali moram reći da jako sumnjam na prečasnog oca franjevca koji je juče prenoćio s nama u istoj krčmi u Badahosu. Ne daj, bože, da prenaglim sa svojim sudom, ali je on dvaput ulazio u našu sobu i otputovao je pre nas«. — »Jadni moj Panglos, reče tad Kandid, često mi je dokazivao da sva zemaljska dobra pripadaju svim ljudima zajedno i da svako ima na njih podjednako prava. Taj franjevac morao nam je zacelo, prema tim načelima, ostaviti nešto čime ćemo dovršiti put. Zar vam ništa više nije ostalo, lepa Kunigundo?« — »Nijedan maravedi«, odgovori ona. — »Šta sad da radimo?« — »Da prodamo jednog konja, reče stara. Ja ću jahati na sapima iza gospođice, iako mogu da se držim samo na pola stražnjice, pa ćemo stići u Kadiks«.
 
U istoj gostionici se našao neki benediktinski podiguman. On jevtino otkupi konja. Kandid, Kunigunda i starica prođoše Lusenu, Čiljas, Libriksu i prispeše najzad u Kadiks. Tu se opremala flota i kupila vojska da se u Paragvaju urazume prečasni oci jezuiti, koje su optuživali da su digli na ustanak jedno svoje pleme protiv kralja španskog i portugalskog nedaleko od grada San-Sakramento. Kako je Kandid nekad služio kod Bugara, izvede bugarske vojne vežbe pred komandantom te male vojske tako otmeno, hitro, vešto, ponosito i okretno da mu dadoše da zapoveda jednom četom. I tako on posta kapetan i ukrca se sa Kunigundom i staricom, sa dve sluge i sa dva andaluska konja koji su nekada pripadali g. Velikom inkvizitoru Portugalije.
 
Za vreme cele plovidbe raspravljali su naširoko o filozofiji jadnog Panglosa. »Mi sad idemo u drugi jedan svet, reče Kandid. Bez sumnje biće to onaj u kome je sve dobro. Jer, mora se priznati, čoveku ponekad dođe da zaplače kad gleda šta se u našem svetu dešava u fizičkom i moralnom pogledu«. — »Ja vas volim svim srcem, odgovori Kunigunda, ali mi je duša još sva preplašena svim onim što sam videla i što sam prepatila«. — »Sve će biti dobro, odgovori Kandid. Sa morem ovog novog sveta već bolje stoji nego sa morima Evrope: mirnije je, a vetrovi su stalniji. Bez sumnje je novi svet onaj koji je najbolji od svih mogućih svetova«. — »Neka bi bog to dao, reče Kunigunda, ali ja sam tako strahovito bila nesrećna u svom životu da mi se duša odrekla svake nade«. — »Vi se žalite? reče im starica. Ej, moja gospođice, niste vi poznali one nesreće koje sam ja poznala«. Kunigunda htede skoro da prsne u smeh, i starica joj se učini zaista smešnom što tvrdi da je nesrećnija od nje. »Ej, dobra ženo! reče ona. Ako vas nisu silovala dva Bugarina, ako niste dobili dva udarca nožem u trbuh, ako vam nisu razorili dva zamka, ako vam pred očima nisu zaklali dva oca i dve majke, ako niste videli kako dva vaša dragana tuku bičem na spaljivanju, ne vidim čime biste to mogli mene prevazići. Dodajte još da sam se rodila kao baronica sa sedamdeset i dva pretka, a da sam bila kuvarica.« — »Gospođice, odgovori starica, vi ne znate kakvog sam ja roda, a kada bih vam pokazala samo svoju stražnjicu, ne biste tako govorili i ne biste tako na prečac sudili.« Ove reči probudiše najveću radoznalost u Kunigundi i Kandidu. Starica poče da im priča ovim rečima.

Glava jedanaesta: Staričina povest


»Nisu moje oči uvek bile ovako izgrižene i crvenih ivica, niti mi se nos spuštao do brade, niti sam uvek bila sluškinja. Ja sam kći pape Urbana X i knjeginje od Palestrine. Do moje četrnaeste godine vaspitali su me u dvorcu kome svi zamci vaših nemačkih barona ne bi mogli biti ni konjušnice, a samo moja jedna haljina vredela je više no sav raskoš i sjaj Vestfalije. Rasla sam svakog dana sve lepša, ljupkija, darovitija, usred uživanja, poštovanja i nade. Već sam budila ljubav. Moje grudi su pupile. I kakve su to grudi bile. Bele, čvrste izvajane kao u Medičiske Venere. Pa kakve samo oči! Kakve trepavice! Kakve garave veđe! I kakvi su u mojim zenicama blistali plamenovi pred kojima je bledeo sjaj zvezda, kako su mi govorili pesnici iz našeg susedstva! Žene koje su me oblačile i svlačile padale su u zanos gledajući me spreda i ostrag, a svi su muškarci želeli da budu na njihovom mestu.
 
»Verila sam se sa jednim knezom, gospodarom od Masa-Karare. Kakav je to samo bio knez! Lep kao ja, sav sazdan od ljupkosti i čari, blistava duha i žarke ljubavi. Volela sam ga kao što se prvi put voli, strasno, zanosno. Svadba je bila spremljena: nečuven raskoš i sjaj, sve same svečane pretstave, viteške trke, opere bez prestanka, a cela mi Italija ispeva sonete od kojih nijedan nije bio ni osrednje vrednosti. Već sam se nalazila na pragu svoje sreće kad mog kneza pozva k sebi na šolju čokolade neka stara markiza koja mu je bila ljubavnica: umro je za nepuna dva časa u strahovitim grčevima. Ali, sve je to samo sitnica. Moja mati, iako mnogo manje ucveljena nego ja, namisli da se za neko vreme skloni iz tako kobnog mesta. Nedaleko od Gaete imala je vrlo lepo imanje i mi se ukrcasmo na jednu našu galiju, svu pozlaćenu kao oltar Svetog Petra u Rimu, kad se najednom neki gusar iz Salea ustremi na nas i zakači nam galiju. Naši su se vojnici branili kao pravi papini vojnici: popadaše svi na kolena i odbaciše od sebe oružje, moleći gusara da im da oproštaj in articulo mortis.
 
»Odmah ih svukoše i oni ostadoše goli kao majmuni, i moju majku s njima, i naše dvorkinje, i mene samu. Mora se čovek zaista diviti kako ta gospoda brzo svlače ljude! Ali me još više začudi kad nam svima zavukoše prste u jedno mesto gde mi žene inače puštamo da nam se zavlače samo cevčice. Taj mi svečani obred izgledaše vrlo čudnovat: eto kako čovek sudi o svemu kad se nije makao dalje od svoje zemlje. Ubrzo saznadoh da je to bilo zato da vide da li nismo sakrili tamo koji dijamant. To je običaj koji postoji od nezapamćenih vremena kod svih prosvećenih naroda koji plove morima. Saznala sam da gosoda kaluđeri vitezi od Malte nikad ne zaborave da tako urade kad im Turci i Turkinje padnu šaka. To je zakon međunarodnog prava koji niko dosad nije pogazio.
 
»Ne treba da vam pričam kako je teško jednoj mladoj kneginjici kad je vode sa majkom kao robinju u Maroko. Možete već pretstaviti sebi šta smo sve morale da prepatimo na gusarskom brodu. Mati mi je bila još vrlo lepa; naše počasne devojke, naše proste sobarice, sve je to na sebi imalo više draži nego što se može skupiti u celoj Africi. A ja sam bila zanosna, bila sam sušta lepota i ljupkost, a usto još nevina. Ali to nisam dugo ostala: taj cvet, koji je nekad bio namenjen prekrasnom knezu od Masa-Karare uzabra gusarski kapetan. To je bio neki odvratan crnac, koji je verovao da mi time još ukazuje osobitu čast. Zaista mora da smo gospođa kneginja od Palestrine i ja bile snažna sastava kad smo odolele svemu što smo morale da podnesemo do svog dolaska u Maroko. Ali ostavimo to sada: to su tako obične stvari da ne vrede pomena.
 
»Maroko je plivao u krvi kad mi stigosmo. Svih pedeset sinova Mulaj-Ismaila imali su svoje stranke, što je stvarno činilo pedeset građanskih ratova: crnci protiv crnaca, crnci protiv polucrnih, polucrni protiv polucrnih, melezi protiv meleza. Nastalo je bilo opšte klanje bez kraja i konca širom celog carstva.
 
»Tek što smo se iskrcali, kad ispadoše pred nas neki crnci iz tabora koji je bio u zavadi s našim gusarom. Hteli su da mu preotmu plen. Mi smo, posle dijamanata i zlata, pretstavljale najveću dragocenost. Gledala sam svojim očima borbe kakve vi ne možete nikad da vidite u svojim evropskim podnebljima. U severnih naroda krv nije dovoljno vatrena; oni ne luduju za ženama onoliko kako je to svugde u Africi. Rekao bi čovek da vašim Evropljanima mleko teče u žilama: vitriol i vatra teku u žilama stanovnika Atlasa i okolnih zemalja. Borili su se besno kao lavovi, kao tigrovi, kao zmije tog kraja, da se odluči čije ćemo biti. Jedan Mavar zgrabi moju majku za desnu ruku, poručnik mog kapetana povuče je sebi za levu, jedan mavarski vojnik dohvati je za jednu nogu, jedan od naših gusara držao je za drugu. Tako su naše devojke bile vučene skoro sve u isti mah između četiri vojnika. Moj me je kapetan krio iza leđa; u ruci mu je bila kriva sablja i on je ubijao svakog ko se usprotivi njegovom besu. Najposle videh kako sve naše Italijanke i moju majku rastrgoše, isekoše, izmrcvariše, ta čudovišta koja su se oko njih otimala. Zarobljenici moji drugovi, kao i oni koji su ih zarobili, vojnici, mornari, crnci, polucrnci, beli, melezi i najzad moj kapetan, sve izginu, i ja ostadoh izdišući na gomili mrtvaca. Takvi su se prizori odigravali, kao što je poznato, na prostoru dužem od tri stotine milja, ali niko nije propustio nijednu od pet dnevnih molitava koje propisuje Muhamed.
 
»S teškom mukom izvukoh se iz hrpe tolikih nagomilanih leševa i otpuzih prema jednoj velikoj pomorandži, na obali obližnjeg potoka. Tu se sruših od užasa, od umora, od groze, od očaja i gladi. Ubrzo moja iscrpena čula predadoše se snu, koji je više ličio na nesvest nego počinak. Nalazih se tako u stanju iznemoglosti i neosetljivosti, lebdeći između života i smrti, kad osetih da me nešto pritiskuje i vrpolji se na mom telu. Otvorih oči i spazih belog čoveka, prijatna izgleda, kako uzdiše i govori kroz zube: »O che sciagura d'essere senza coglioni!«

Glava dvanaesta: Nastavak staričinih nesreća


»Iznenađena i ushićena što čujem jezik svoje domovine, ne manje začuđena rečima koje je izgovorio taj čovek, odvratih mu da ima gorih nesreća od one na koju se on žali. S malo reči obavestih ga o grozotama koje sam preživela, pa se opet onesvestih. On me odnese u jednu obližnju kuću, naredi da me polože u postelju, i da mi pruže da se prihvatim. Dvorio me je, laskao mi, tešio me, rekao da ništa nije tako lepo video kao što sam ja, i da nikad nije toliko zažalio za onim što mu niko više ne može povratiti. »Rodom sam iz Napulja, reče on. Tamo škope svake godine dve-tri hiljade dece. Neka umru od tog, neka dobiju glas lepši od ženskog, neka odu da upravljaju sudbinom država. Nada mnom je ta operacija izvršena sa vrlo mnogo uspeha, i ja postadoh pevač u kapeli kneginje od Palestrine.« — »Moje majke«, uzviknem ja. »Vaše majke! uzviknu on plačući. Šta zar ste vi ona mala kneginja koja je već onda obećavala da će biti tako lepa kao vi?« — »Ja sam to, a mati mi leži raskomadana na četiri stotine koraka odavde, pod gomilom mrtvaca.«
 
»Ispričah mu šta mi se dogodilo, a on meni ispriča svoje doživljaje i obavesti me kako ga je jedna hrišćanska sila poslala marokanskom kralju da s tim vladarem zaključi ugovor po kome će mu isporučivati barut, topove i brodove, da bi pomoću njih uništio trgovinu ostalih hrišćana. »Moj zadatak je dovršen, reče taj čestiti evnuh. Sad ću se ukrcati u Seuti i vratiću vas natrag u Italiju. Ma che sciagura d'essere senza coglioni!«
 
»Ja mu zahvalih, raznežena do suza, a on umesto da me doprati u Italiju, odvede me natrag u Alžir i prodade deju te oblasti. Tek što sam bila prodana, kad kuga, koja je bila obišla celu Afriku, Aziju i Evropu, poče da besni po Alžiru. Vi ste doživeli zemljotres, ali jeste li, gospođice, ikada imali kugu?« — »Nisam nikad«, odgovori baronica. »Da ste je imali, nastavi starica, priznali biste da zemljotres nije ništa prema njoj. U Africi je ona vrlo česta i ja se od nje razbolim. Zamislite, kakav položaj za kćer jednoga pape koja ima petnaest godina, a koja je za tri meseca doživela bedu i ropstvo, koju su skoro iz dana u dan silovali, koja je videla kako joj čereče majku, pretrpela glad i rat, i koja umire bolesna od kuge u Alžiru. Ipak je nisam umrla. Ali moj evnuh, dej i gotovo ceo alžirski seraj nastradaše od nje.
 
»Kad popusti prvi bes te strašne kuge, rasprodaše dejovo roblje. Mene kupi neki trgovac i odvede u Tunis. Prodade me nekom drugom trgovcu, koji me preprođade u Tripolis. Iz Tripolisa me preprodaju u Aleksandriju, iz Aleksandri-je u Smirnu, a iz Smirne u Carigrad. Najzad dođoh u ruke nekom janičarskom agi kome ubrzo zatim zapovediše da ide i brani Azov od Rusa koji su ga opsedali.
 
»Taj aga, koji je bio vrlo pažljiv prema ženama, povede sa sobom ceo svoj seraj i smesti nas u neko malo utvrđenje na Palus-Meotidu, koje su čuvali dva crna evnuha i dvadeset vojnika. Neobično mnogo se naubijasmo Rusa, ali nam oni dobro vratiše milo za drago. Opustošiše Azov ognjem i mačem, ne poštedeše ni staro ni mlado, ni muško ni žensko. Samo ostade naše malo utvrđenje. Neprijatelj htede da nas glađu primora na predaju. Ona dvadesetorica janičara behu se zakleli da im neće živi pasti u ruke. Najzad do krajnosti pritešnjeni glađu budu primorani da pojedu ona naša dva evnuha, samo da ne pogaze zakletvu. Nekoliko dana zatim odlučiše da pojedu žene.
 
»Sa nama je bio neki vrlo pobožni hodža, pun sažaljenja, i on im održa lepu besedu kojom im je savetovao da nas ne umore sasvim. »Otsecite, reče on, samo po pola stražnjice svima ovima gospođicama: imaćete slatko da se najedete, pa ako opet zatreba, ostaje vam toliko isto posle nekoliko dana. Nebo će vam biti zahvalno za to milosrdno delo i pomoć će vam doći.«
 
»Bio je vrlo dobar govornik i ubedi ih. Izvršiše nad nama tu užasnu operaciju. Hodža nam privi onaj isti melem što stavljaju deci posle obrezivanja. Sve smo bile skoro na samrti.
 
»Tek što janičari pojedoše ručak kojim smo ih mi snabdele, kad pristigoše Rusi na šajkama. Nijedan janičar ne iznese glavu. Rusi se nisu ni osvrnuli na naše stanje, ali se svugde nađe po neki francuski hirurg, i jedan od njih, i to vrlo vešto, uze na sebe da nas neguje. On nas izleči i, dok sam živa neću zaboraviti kako mi je on, kad su mi rane sasvim zarasle, činio izvesne predloge.
 
»Uostalom, reče nam svima da to ne uzimamo mnogo k srcu. Uveravao nas je da se već u više opsada tako nešto dešavalo i da je to zakon rata.
 
»Čim su moje drugarice prohodale, uputiše ih u Moskvu. Pri podeli ja pripadoh nekom bojaru, koji me uze za vrtarku i koji mi je davao svakog dana po dvadeset udaraca bičem. Ali ovog vlastelina, sa još trideset bojara, metnuše posle dve godine na točak zbog nekih dvorskih spletkarenja, te ja iskoristim taj događaj i pobegnem. Prođoh celu Rusiju. Dugo sam služila po krčmama u Rigi, zatim u Rostoku, Vizmaru, Lajpcigu, Kaselu, Utrehtu, Lajdu, Hagu, Roterdamu. Ostarela sam u bedi i sramu, sa jednom samo polovinom stražnjice, ali ne zaboravljajući ni trenutka da sam kći jednog pape. Sto puta htedoh da se ubijem, ali mi se još milelo živeti. Ta je smešna slabost možda jedna od najkobnijih naših prirodnih sklonosti; jer ima li čega glupljeg nego neprestano vući sa sobom teret koji bismo stalno želeli da zbacimo? Groziti se svoga života i držati do tog života. Jednom reči, hraniti u nedrima zmiju koja nas ujeda, sve dok nam i samo srce ne izgrize.
 
»Videla sam u zemljama kuda sam sudbom bila gonjena i po krčmama gde sam služila neobično veliki broj stvorenja koja su se užasavala svog života, ali sam videla samo dvanaest njih koji su dobrovoljno učinili kraj svojoj bedi: tri crnca, četiri Engleza, četiri Ženevljanina i jednog nemačkog profesora po imenu Robeka. Najzad stupih kao služavka kod Jevrejina don Isahara. On me je namestio kod vas u službu, lepa moja gospođice, i ja sam se vezala za vašu sudbinu i više bavila zgodama vašega života nego svoga. Ne bih vam nikako ni spomenula svoje nedaće da me niste malo izazvali i da nije na brodu običaj da se pričanjem razgoni dosada. Smem reći, gospođice, da imama iskustva, da poznajem svet. Zabavljajte se malo, zatražite od svakog putnika da vam ispriča svoju prošlost, pa ako se nađe samo jedan koji nije često prokleo svoj život, koji nije često rekao sebi da je najnesrećniji čovek na svetu, bacite me strmoglavice u more«.

Glava trinaesta: Kako je Kandad bio primoran da se rastane od lepe Kunigunde i od starice

 
Kad je lepa Kunigunda čula staričinu povest, ukaza ovoj svu pažnju koja se duguje osobama takvog položaja i takvog značaja. Ona usvoji njen predlog: zatraži od svih putnika da joj jedan za drugim ispričaju svoje doživljaje. Kandid i ona priznadoše da starica ima pravo. »Šteta, zaista, što su mudrog Panglosa obesili na jednom spaljivanju, protivno običaju. Sad bi nam ispričao divnih stvari o telesnom i moralnom zlu koje je pritislo zemlju i more, a ja bih već imao odvažnosti da mu, uz dužno poštovanje, učinim izvesne zamerke«.
 
Dok je svako pričao svoj život, brod je plovio sve dalje. Iziđoše na kopno u Buenos-Ajresu. Kunigunda, kapetan Kandid i starica odoše guverneru don Fernandu od Ibara, i Figeore, i Maskarenja, i Lampurda, i Suze. Ovaj gospodin bio je toliko gord kao što priliči onom koji ima toliko imena. Govorio je s ljudima s najotmenijim preziranjem, tako je pritom visoko držao nos, tako neumoljivo podizao glas, tako govorio dostojanstveno, kretao se tako svečanim hodom, da su svi oni koji su ga pozdravljali dobijali volju da ga istuku. Voleo je besno žene i Kunigunda mu se učini nešto najlepše što je ikad video. Prvo što je učinio bilo je da upita da li je ona kapetanova žena. Ponašanje koje je imao kad je uputio to pitanje uznemiri Kandida. Nije smeo reći da mu je žena, pošto ona stvarno to nije ni bila; nije smeo reći da mu je sestra, pošto ni to nije bila. I ma da je ova laž u nevolji bila nekad jako u upotrebi kod naših starih, a mogla bi korisno da posluži i našim savremenicima, njegova duša bila je odveć čista da bi mogao izneveriti istinu. »Gospođica Kunigunda, odgovori on, treba da me udostoji časti da pođe za mene, i zato mi pokorno molimo vašu preuzvišenost da izvoli obaviti naše venčanje«.
 
Don Fernando od Ibara, i Maskarenja, i Lampurda, i Suze, visoko sučući brke, nasmeja se gorko i naredi kapetanu Kandidu da održi smotru svoje čete. Kandid posluša i guverner ostade sa gospođicom Kunigundom. On joj izjavi ljubav; uveravaše je da će se sutra venčati s njom pred licem crkve, ili na koji drugi način, kako se to lepotici već bude svidelo. Kunigunda ga zamoli da joj dopusti da se za koji čas razmisli, da se posavetuje sa staricom i odluči.
 
Starica reče Kunigundi ovako: »Gospođice, vi imate sedamdeset dva pretka, a nemate ni prebijene pare. Samo do vas stoji da postanete žena najmoćnijeg gospodara Južne Amerike, koji ima vrlo lepe brkove. Zar je vaše da se razmećete nekom nepokolebljivom vernošću? Vas su silovali Bugari; jedan Jevrejin i jedan inkvizitor uživali su vašu milost. Ko je mnogo prepatio, stekao je neka prava. Iskreno vam kažem, da sam ja na vašem mestu, ne bih se ni časka dvoumila da se udam za gospodina guvernera i da učinim gospodina Kandida srećnim čovekom«. Dok je starica ovako zborila, sa svom mudrošću koju donose godine i iskustvo, spaziše kad jedan mali brod uplovi u luku. Nosio je alkada i alguazile i evo šta se dogodilo: Starica je sasvim dobro naslutila da je jedan franjevac sa širokim rukavima ukrao Kunigindin novac i nakit u Badahosu, kad je ona sa Kandidom žurno bežala. Taj kaluđer htede da proda nekoliko od tih dragulja nekom zlataru, i ovaj poznade svojinu Velikog inkvizitora. Pre no što će ga obesiti, franjevac priznade da ih je bio ukrao. On označi ličnosti i put kojim su one udarile. Za Kunigundino i Kandidovo bekstvo već se znalo, i sad pođoše njihovim tragom u Kadiks. Ne gubeći vremena poslaše jedan brod njima u poteru. Brod je već bio stigao u pristanište Buenos-Ajresa. Odmah se raširi vest da će se iskrcati jedan alkad i da gone ubice njegove preuzvišenosti Velikog inkvizitora. Mudra starica uvide odmah šta ostaje da se radi. »Vi ne možete bežati, reče Kunigundi, a nemate čega da se plašite. Niste vi ubili njegovu preuzvišenost. A, uostalom guverner je zaljubljen u vas i neće dopustiti da vam se učini kakvo zlo. Ostanite gde ste«. Odmah otrča Kandidu: »Bežite, reče mu ili ćete za jedan čas biti spaljeni«. Nije se smelo gubiti ni trenutka. Ali kako se rastati od Kunigunde, i gde se skloniti?

Glava četrnaesta: Kako su Kandida i Kakamba dočekali paragvajski jezuiti

 
Kandid je poveo sa sobom iz Kadiksa jednog slugu kakvih se viđa mnogo po španskim obalama i kolonijama. Bio je za četvrtinu Španac, rođen od oca meleza u Tukumanu. Bio je dečak u crkvenom horu, crkvenjak, mornar, kaluđer, seiz, vojnik, lakej. Zvao se Kakambo i veoma je voleo svog gospodara, zato što je njegov gospodar bio veoma dobra duša. Brže bolje osedla ona dva andaluska konja. »De, gospodaru, da poslušamo staričin savet; bežimo glavom bez obzira«. Kandid brižnu u plač. »O moja mila Kunigundo! Zar da vas napustim sada kad gospodin guverner hoće da obavi našu svadbu. Vi, Kunigundo, koju sam doveo s drugog kraja sveta, šta će biti s vama?« »Biće što može biti, odgovori Kakambo. Žene se nikad ne plaše mnogo za sebe. Bog njihovu brigu vodi. Brzo sad!« — »Kud me vodiš? Kuda ćemo? Kako ćemo bez Kunigunde?« govorio je Kandid. — »Tako mi svetog Jakova Kompostelskog, odgovori Kakambo, vi ste pošli da ratujete protiv jezuita: da ratujemo sad za njih. Ja prilično poznajem puteve, odvešću vas u njihovo carstvo i oni će biti ushićeni što im dolazi kapetan koji pravi bugarske vežbe. Vi ćete se neverovatno obogatiti. Kad neko ne nađe što mu treba u jednom svetu, on ade u drugi. Ništa nije lepše nego kad čovek nešto novo vidi i radi«. — »Ti si, dakle, već bio u Paragvaju?« upita Kandid. »O dabogme da sam bio, odgovori Kakambo. Bio sam poslužitelj u Zavodu bogorodičinog uspenja i poznajem namesništvo Los Padresa kao što znam ulice u Kadiksu. Divna stvar, to njihovo namesništvo! To carstvo već ima više od tri stotine milja u dužinu i podeljeno je na trideset oblasti. Los Padres imaju tamo sve, stanovnici ništa. To je pravi uzor razuma i pravde. Ja, vidite, ne znam ima li čega tako božanstvenog kao što su Los Padres, koji ovde sa španskim i portugalskim kraljem ratuju, a u Evropi te kraljeve ispovedaju, koji ovde ubijaju Špance, a u Madridu im ukazuju put na nebo. To je zaista divno! Sad napred! Vi ćete postati najsrećniji čovek među ljudima. Kako će uživati Los Padres kad čuje da im dolazi kapetan koji zna bugarske vežbe!«
 
Čim stigoše do prve granične brane, Kakambo reče pretstraži da jedan kapetan želi da govori sa prečasnim komandantom. Odmah odoše da iz-veste glavnu stražu. Jedan paragvajski oficir otrča i kleče pred komandanta, da ga obavesti o ovom događaju. Kandida i Kakamba najpre razoružaše, pa im oduzeše ona dva andaluska konja. Sprovedoše zatim oba stranca kroz dva reda vojnika. Komandant se nalazio na drugom kraju, sa trorogim šeširom na glavi, zadignutom mantijom, mačem o bedrima i polukopljem u ruci. On dade znak; smesta dvadeset i četiri čoveka opkoliše ova dva došljaka. Jedan podoficir im saopšti da moraju čekati, da komandant ne može govoriti s njima, da prečasni otac provincijal ne dopušta nijednom špancu da otvori usta do samo u njegovom prisustvu, niti da ostane duže od tri časa u zemlji. »A gde je prečasni otac provincijal?« upita Kakambo. »On je završio božju službu i sad je na smotri trupa, odgovori podoficir, i vi mu možete celivati ostruge tek posle tri časa«. — »Ali, reče Kakambo, gospodin kapetan je mrtav gladan kao i ja, a nije Španac: Nemac je. Zar ne bismo mogli malo da ručamo dok čekamo prečasnog?«
 
Podoficir ode i smesta izvesti komandanta o tom razgovoru: »Neka je blagosloven bog! reče taj gospodin. Pošto je Nemac, mogu da govorim s njim. Neka se odvede u moj venjak«. Odmah dopratiše Kandida u jednu senku ukrašenu vrlo lepim stubovima od zelenog i zlatnog mramora i rešetkama u kojima su bili papagaji, kolibri-mušice, biserke i sve najređe ptice. Izvrstan ručak bio je spremljen u zlatnim sudovima i, dok su Paragvajci jeli kukuruz iz drvenih zdela, nasred polja pod vrelim suncem, prečasni otac komandant uđe u venjak.
 
To je bio vrlo lep mlad čovek punih obraza, sasvim belih, crvenih ušiju, rumenih usana, ponosita držanja, ali čiji ponos nije ličio ni na ponos Spanca ni jezuita. Vratiše Kandidu i Kakambu oružje koje su to bili oduzeli, kao i oba andaluska konja. Kakambo im položi ovsa blizu senice i ne ispuštaše ih iz očiju, bojeći se prepada.
 
Kandid najpre poljubi komandanta u skut, pa zatim posedaše za sto. »Vi ste dakle Nemac?« upita jezuit na nemačkom. »Jesam, prečasni oče«, odgovori Kandid. I jedan i drugi, dok su izgovarali te reči, gledali su se do krajnosti iznenađeni i sa uzbuđenjem koje nisu mogli savladati. »A iz koje ste nemačke zemlje?« zapita jezuit. »Iz prljave provincije Vestfalije, odgovori Kandid; rođen sam u zamku Tunder-ten-tronku«. — »Ah, bože, je li moguće!« uzviknu komandant. — »Da divna čuda!« uzviknu Kandid. — »Jeste li vi to?« reče komandant. — »To nije moguće!« reče Kandid. — Obojica umalo što se ne preturiše do iznenađenja, zagrliše se i proliše čitave potoke suza. »Šta, zar ste vi to, prečasni? Vi, brat lepe Kuni-gunde? Vi, koga su Bugari ubili? Vi, sin gospodina barona? Vi, jezuit u Paragvaju! E, zaista, čudan li je ovaj svet! O Panglose! Kako bi vam sad milo bilo da vas samo nisu obesili«.
 
Komandant naredi da se povuku i crnci i Paragvajci robovi koji su služili piće u peharima od gorskog kristala. Zahvaljivao je bogu i svetom Ignjatiju po hiljadu puta i stezao Kandida u naručje. Lica su im bila sva okupana suzama. »Vi ćete se još više začuditi, još više ćete plakati od radosti, još više biti izvan sebe, reče Kandid, kad vam kažem da je vaša sestra, gospođica Kunigunda, za koju ste verovali da je rasporena, sad živa i zdrava«. — »Gde?« — »Nedaleko od vas, kod gospodina guvernera Buenos-Ajresa. A ja sam došao da ratujem s vama.« Svaka reč koju su izgovorili u tom dugom razgovoru, gomilala je čudo na čudo. Cela im je duša lebdela na jeziku, zaposela im pažnjom uho i blistala u oku. Pa kako su bili Nemci, ostadoše dugo za stolom, očekujući prečasnog oca provincijala. I evo šta komandant ispriča svom dragom Kandidu.

Glava petnaesta: Kako je Kandid ubio brata svoje drage Kunigunde

 
»Sećaću se celog svog života onog dana kad sam video kako mi ubijaju oca i majku, a siluju sestru. Kad se Bugari povukoše, moje divne sestre više nigde nije bilo, a moju majku, mog oca i mene, tri zaklane služavke i tri zaklana dečka baciše na jedne dvokolice da nas odnesu i sahrane u jednoj jezuitskoj kapeli, na dve milje od zamka mojih predaka. Jedan jezuit poškropi nas svetom vodicom; bila je užasno slana. Nekoliko kapi upadoše mi u oči. Sveštenik primeti da mi se očni kapak malo pokrenu; položi mi ruku na srce i oseti da još kuca. Ukazaše mi pomoć i posle tri nedelje bio sam potpuno na nogama. Vi se sećate, dragi Kandide, da sam ja bio vrlo lep čovek; tada postadoh još lepši i zato prečasni otac Krust, iguman tog doma, oseti prema meni najnežnije prijateljstvo. Dade mi iskušeničku mantiju i posle nekog vremena poslaše me u Rim. Otac general tražio je podmladak među mladim nemačkim jezuitima. Gospodari Paragvaja primaju što manje mogu španske jezuite: više vole strance, jer misle da ih bolje drže u rukama. Prečasni otac general nađe da sam dostojan da obdelavam ovaj božji vinograd, te nas trojica — jedan Poljak, jedan Tirolac, i ja — otputovasmo. Meni učiniše čast pri dolasku da me rukopolože za podđakona i proizvedu u čin poručnika. Sada sam pukovnik i duhovnik. Mi ćemo dočekati kako valja trupe španskog kralja, i ja vam jemčim da će biti isključene iz crkve i tučene. Samo vas proviđenje šalje da nam pomognete. A je li zacelo istina da je moja sestra u našoj blizini, kod guvernera Buenos-Ajresa?« Kandid potvrdi pod zakletvom da je to ne može biti veća istina. I opet im potekoše suze.
 
Baron nije znao šta je dosta grleći Kandida, nazivao ga je svojim bratom, svojim spasiocem. »Ah! uzviknu on, možda ćemo moći, dragi moj Kandide, zajedno ući u grad kao pobedioci i preoteti moju sestru Kunigundu«. — »To je moja najtoplija želja, odgovori Kandid, jer sam na-meravao da se oženim njome i sad se još nadam«. — »Vi, drski čoveče! na to će baron. Zar biste vi smeli biti tako bestidni da se oženite mojom sestrom, koja ima sedamdeset i dva plemićka kolena? Smatram da ste strašno bezočni kad se usuđujete da mi govorite o takvoj drzovitoj nameri«. Sav skamenjen tim rečima, Kandid mu odgovori: »Prečasni oče, ništa tu ne čine sva plemićka kolena na svetu. Ja sam istrgao vašu sestru iz naručja jednog Jevrejina i jednog inkvizitora; ona mi je veoma zahvalna i hoće da pođe za mene. Uvek mi je govorio doktor Panglos da su svi ljudi jednaki, i ja ću se svakako oženiti njome«. — »To ćemo videti, huljo!« uzviknu baron od Tunder-ten-tranka i u isti mah udari ga snažno pljoštioom mača po licu. U tren oka Kandid izvuče svoj mač i zari ga baronu jezuiti do korica u trbuh. Ali kad je izvlačio oštricu koja se još pušila od tople krvi, on se zaplaka: »Ah, bože moj! uzviknu. Ubio sam svog bivšeg gospodara, svog prijatelja, svog šuraka. Nema boljeg čoveka na svetu od mene, a evo, ubio sam već tri čoveka i među tom trojicom dvojica su sveštenici.«
 
Kakambo, boji je čuvao stražu na ulasku u senicu, utrča unutra. »Ostaje nam samo da skupo prodamo svoj život, reče mu gospodar. Sad će zacelo ući u senicu: treba da umremo s mačem u ruci«. Kakambo, koji je u životu video i gora čuda, ne izgubi prisustvo duha. Skide sa barona jezuitsku mantiju, navuče je Kandidu, metnu mu pokojnikovu četvrtastu kapu i pope ga na konja Sve to bi svršeno u tren oka. »Sad, gospodaru u trk! Svi će misliti za vas da ste neki jezuit koji ide da izdaje zapovesti i mi ćemo se već naći s one strane granice pre no što mogu da se puste za nama.« Nije te reči dobro ni izgovorio a već je leto na konju, vičući na španskom: »S puta! S puta! Ide prečasni otac pukovnik!«