Tarantulice to o čemu ti govoriš nije eutanazija nego prirodna smrt. Eutanazija je ubiti pacijenta kome funkcionišu vitalni oragni. Slažem se sa tobom da bi pacijenti morali da budu istinito obavešteni o svom problemu i izgledima i da bi im odluka morala biti prepuštena na vreme.

Pirox nije isto staviti na aparate nekog od 50 godina, ko je doživeo infarkt srca i ima izglede da se oporavi i živi sa svojim stanjem još dugo i staviti na aparate nekog ko nema nikakav izgled na oporavak.

razumeju oni odlicno ,samo ako nekako mogu da napune dzep!!

Taj čovek što nema izgleda nezna to.Bezbroj puta su i doktori pogrešili,otpisali pacijenta, pa je posle došlo do naglog oporavka.
Ko prihvaća mašinu da bi preživeo,mora da prihvati i strahovite patnje uz to.Ja znam osobu sa dva infarkta jedan za drugim,pa mi pričala o strahovitoj patnji.Da je znala da je to tako bolno nikada ne bi pristala na tu terapiju.Skoro od bolova zamalo da umre.
A možda mogla da se oporavi i bez te terapije.

Slobodni izbor sestro slatka. Licna percepcija svakog od nas zavisi od mnogo toga a izmedju ostalog i od toga sta nas duh zeli i cemu tezi. To se obicno definise osecajem koji imamo u srcu a ne racionalnom umu koji je vezan za nas mentalni sklop licnosti. Odluka da se okonca zivot tela koje je terminalno bolesno je doluka kojojm se izbegava nepotrebna patnja iz koje duh koji je tada zarobljen u nefunkcionalnom telu, ne moze nista da nauci. RAzdvojmo percepciju samoubice i percepciju coveka koji umire od bolesti.

Razmisljaj ovako - imas coveka od 70 godina koji lezi u bolnici sa 3 metastaze raka na konstantnoj dozi morfijuma i koji se odrava u zivotu samo zato jer je telo dovoljno jako da opstaje u takoj situaciji. Njegov um nemoze da donosi racionalne odluke, telo je beskorisno a duh zarobljen jer zna da iz tog tela ne moze da ima bilo kakvo iskustvo. Pored njega imas coveka koji je donesen iz saobracajne nesrece, osakacen, inace zdrav ko dren, kome trebaju ti aparati da bi mu se omogucio brzi oporavak. Sta ces da uradis? Cak i da nema ovog drugog, u cemu je svrha. Zivot je svetinja ali samo ako postoji. Telo u zombi stanju koje koristi uzaludno dragoceni kiseonik i zauzima mesto u bolnici za nekoga kome je to mesto potrebdnije je rasipnost i neodgovornost.

na citavu ovu stvar treba postaviti jedno jednostavno pitanje..vrijedi li odrzavati nesto na silu u zivotu ,ako je to nesto vec po prirodi bolesno i mrtvo?

Ne znam dali je ko ovdje citao knjigu Johnny Got His Gun,govori o slicnom dogadjaju...naravno,nerealno,ali opet zastrasujuce...
Uglavnom,podrzavam eutanaziju ako pacijent to zeli,ili u najgorem slucaju,ako ne moze da se izjasni...
S druge strane,ako je osoba u stanju vegetacije,mislim da ona nista ne osjeca,mozak ne radi,tako da ne moze trpiti mentalni bol zbog toga sto je zarobljena u sopstvenom tjelu(ispravite me ako grijesim)...uvijek postoji sansa oporavka,stoga zasto je ubijati?

pa dobro time se opet zalazi u polje religijskih ubjedjenja,da li odrzavanjem nekoga aparatima sprecavamo prirodan tok stvari,da li ga sprecavamo da napravi sledeci korak ako taj korak postoji,ima li nesto poslje smrti,posto tehnicki gledano on je mrtav

Baš tako.Pre nije bilo mašine za održavanje u životu na silu,pa se ljudi nisu žalili,jer sve išlo prirodnik tokom.Kada kosač dođe po čoveka,nevredi da mu se čovek prkosi.Za prkos smrti zauzvrat uvek dobijamo nešto mnogo gore,kao što su nepodnošljive patnje bolove i muke.

covjek se uporno bori protiv prirode ,kako bi postao nesto iznad nje..ee to ne ide...priroda nas je stvorila ,ona ce nas i uzeti nazad kad dodje zato vrijeme!

Iako je moj stav povodom ove teme jasan, hajde da ga još malo "elaborišem".
Život nam je dat bez pitanja. Optimista sam po prirodi, pa mislim da je najmanje 90% rođeno kao plod ljubavi svojih roditelja. Dali su nam život, i tu je njihov uticaj na njega potpuno završen. Kako? Ok, oni nas odgajaju, vaspitaju, brinu o nama, ali nemogu da nam daju garanciju da nas, jednog dana, neće zadesiti neka nesreća, bolest, nevolja koja preti našem održanju. Znači oni su nas samo stvorili, dalje smo telo, kao i svako drugo telo, organska stvar koja vremenom mora da propadne. Sve ono ostalo što se smatra duhom (razmišljanje, vaspitanje, osobine, obrazovanje) je vanvremenska stvar, stvar koja nas u stvari i čini čovekom sa imenom i prezimenom.
Ako nam se dogodi nešto, i jedini "lek" za održanje u tzv. životu aparati, veštačko srce, veštački način uzimanja i izbacivanja hrane, nemogućnost govora, sluha, vida, poimanja sveta oko sebe, da li se to može nazvati življenjem? Jer šta je život? Dan za danom, lepe i ružne stvari, smeh, plač, tuga, radost etc. Osoba koja se veštački održava sve to više nema. Ona je jednostavno fizički oblik koji se drži u funkciji, jer je najbližima a i ostalima (tu mislim i na lekare), teško svesno odlučiti da se ta osoba isključiti sa "aparata koji život znače", u pravom smislu te reči. Naravno, i to razumem.
Ali, nije li malo sebično voljenu osobu osuditi na prosto bitisanje, fizički dokaz da je ta osoba još uvek pored nas, iako znamo da prolazi kroz pakao, i da verovatno, ukoliko joj barem podsvest radi, vapi da se to prekine? Osećanja jesu jaka, ali ponekad moramo žrtvovati sopstvenu satisfakciju (jer nam je kakva-takva radost što je voljena osoba još uvek TU, bez obzira na stanje u kojem se ona nalazi), da bi zatvorili krug i zaista na delu pokazali svoju ljubav, omogućivši dragoj osobi da umre sa dostojanstvom.
Barem bih ja to želela ako bih ikada bila u takvoj situaciji. Istina da je instinkt za životom jak, ali i on ima određene granice, a te granice su upravo ono oko čega se ova tema vrti.