Poenta oko koje se lome u svetu a ne samo na ovoj temi.

Ali, opet to ali. Ono boldirano, me potaklo nesto. Da li instikt uopste ima granicu, ili ono sta nas odvaja od zivotinjskog sveta, svest, razmisljanje, osecaji, ... preuzimaju ili nadvladaju instikt. Da li je uopste moguce nadvladati instikt ??
Od jednog drugara, pa neki njegov komsija, nam je ispricao njegov dogadjaj. Covek je lovac, obozava lov. Jednog dana su on i kompanija bili u lov na zeceve. Posle nekog vremena, ispred njih je istrcao zec. Zapucali su, i izgleda polomili, presekli kicmu i razneli dramlijama zadnji deo tela, karlicu. Kaze da je tako nesto prvi put video u zivotu. Zec je i dalje, vukuci se prednjim nogama, nastavio da bezi.
Da li je to instikt ili zelja za zivotm ??
Medjutim suprotno se desavalo u lgorima. Ljudi su stajali u red za streljanje. Da li je kod njih ugasnuo instikt ili zelja za zivotom ?? Pomirili se sa "sudbinom" ??
Gledajuci ta dva slucaja, ko nam garantuje, kako se covek oseca u nesvesnom stanju, kada ne moze donositi odluke ?? Ako i trpi nesnosne bolove, nasao se u beznadeznoj situaciji, sta se onda sa njim desava, ako bi i rekao, ubite me. Mozda je to trenutna odluka, potaknuta trenutnim, narodno receno, preko one stvari desavanjima. Sta ako bi se covek predomislio. Naime, poznati su slucajevi samoubica, koji su prezivel, i koji kazu, da su se u jednom momentu predomislili.
Sta, zasto, ... ?? Puno je pitanja i etickih i moralnih, a i onih na koje nikada necemo saznati odgovor. Jer covek je mrtav, a mozda ....

Da, to znam da se kod preživelih "samoubica" u jednom momentu javlja ogromna želja za spasom i nastavkom života.
Mislim da je smrt kao pojam nešto jako tabuizirano među ljudima. Smrt znači kraj, tugu, patnju, nedostajanje, sve obrnuto od rođenja.
Ali, kao što je rođenje početak, smrt je kraj. I tako u krug.
Smrt ne boli kao sam čin (ne mislim na patnje pre smrti), kao što ni malo dete nije svesno svog rođenja. Mislim da se i smrt, kakva god bila, događa nesvesno.
Ipak, samoubice i ljudi na ivici života su dve različite kategorije. Postoje bolovi koje čovek nemože da izdrži, kako fizički, tako i psihički. Jednostavno, pored onog iskonskog u nama, vremenom se razvilo i različito razmišljanje o smrti. Retki ljudi uspevaju da shvate da smrt nije toliko užasna kao što se oduvek mislilo (mada, postoje iznimci. Recimo, nekim starim narodima je smrt za svoju teritoriju najveća počast koju su mogli da steknu u svom životu, za njih je smrt bila radost).
Lično, ne bih želela da ležim u komi godinama, da me najbliži obilaze nadajući se nečemu...pa čak i da se probudim, kakav bih ja čovek bila? U kom stanju bi moja svest bila?
Evo i ja imam jedan primer. Moja pokojna baka je godinama govorila; "Kad mi dođe vreme, molim boga da bude brzo, da ne mučim pre svega sebe, a onda i vas". To sam slušala 20 godina, i nikada nisam posebno obraćala pažnju na te njene izjave. Kasnije, kada su njene prijateljice i rođakinje počele da poboljevaju i njihove ih porodice smestile u staračke domove, kada je ih je demencija pretvorila u  zombije, tu rečenicu je počela još češće da ponavlja.
Pogotovo posle priče jedne naše rođake koja radi kao medicinska sestra u jednom privatnom staračkom domu u kojoj je ispričala kako pacijentima daju sredstva za smirenje, tako da bukvalno leže u svojim krevetima, drogirani, dok im menjaju pelene i prazne lopatice.
Čak sam i sama bila svedok istog kada me je kuma koja živi u Austriji zamolila da odnesem buket cveća njenoj baki koja je bila smeštena u jedan od milion privatnih staračkih domova. Zaprepastila sam se kada sam videla da je 99% tih ljudi u komi od lekova, vire ispod čaršava, gledaju izgubljeno. Nisam mogla da se oporavim od tog prizora.
Molitve moje bake su se ispunile. Umrla je zdrava, svesna, radno sposobna u roku od 1 sata, od moždanog udara. Nije patila, nije je ništa bolelo.
To se zove dostojanstvena smrt. Reanimirali su je, ali smo znali da je gotovo. Jednostavno, osetiš to.
Tako da, održavanje nečeg veštačkog, zarad toga da, eto, vidiš tu osobu i da je na "ovom svetu" jeste sebično.
Posle pretrpljenih trauma oko mog oca, počela sam da razmišljam da se smrt može ponekad smatrati najvećim poklonom, jer samo onaj koji je bolestan, zna koliko bi mu smrt dobrodošla, a koliko je njegov "život" završen, iako je faktički još uvek živ.

Mi smo navikli da sve gledamo kako se sve slučajno dešava,da radimo šta hoćemo,pa kada nas sustižu posledice onda na to gledamo kao nepravdu ili kaznu života.Ništa nije slučajno,sve što nam se događa sa razlogom se događa.Mi nebi trebali da mislimo šta ako budemo teško bolesni,šta ako padnemo u stolicu itd,već treba da mislimo šta uraditi da ne dođe do teške bolesti,da ne dođe da padnemo u stolicu.Ali niko neće da sluša savet sve dok ga ne sustignu posledice,a onda je kriv život,onda je život nepravedan,onda mislimo da se ubijimo ili da nas ubiju i slično.
Bolest i nevolje uglavnom služe kao pokazatelji da nismo živeli ili ne živimo kako treba.I zdravim životom ili pravovremenim promenom u životu čovek može mnoge teške posledice i bolesti da izbegne.Netreba gledati samo krajnji rezultat,posledicu.Već šta može da dovede do te posledice,i na to da se obrati pažnja.

Sve je to ok, ali u nekom utopističkom smislu.
Moja baba (85) godina je pušila kao Turčin do zadnjeg momenta, kada je zadnji put bila na pregledu pluća, bila su joj čista kao suza.
Moj otac je bio sportista (bez duvana, alkohola, zdrava hrana), pa mu ipak organizam nije izdržao borbu sa gangrenom (iako je slučajno došlo do nje).
Moj prijatelj je umro u 25-toj od infarkta miokarda. Plivač, totalni straighter, bez iakvih srčanih mana. Otišao na posao, pao i gotovo.
Šta više raditi da bi nekako sebi obezbedili dugovečniji i zdraviji život???
Da ne dišem, da ne pijem vodu, da bežim od oksidanasa kao đavo od krsta?
'Ebeš život u paranoji.

Nisu samo fizički aktivnosti uslov za zdrav život,već i psihičko zdravlje.Čovek može da recimo bude u zavadi sa nekom osobom,da bude depresivan i eto uslov za recimo infarkt.I tu je džabe sport.Mnogo važnije psihičko zdravlje,koliko nas nešto opterećuje u životu,koliko briga i problema imamo životu,kakav psihički pristup imamo prema tim problemima i poteškoćama u životu,i kako ih rešavamo.I tu može da se nagomilava po dosta u nama i da pukne lonac naše psihe,pa eto čovek teško bolestan.

E vidis,ja to i pitam,jeli osoba svjesna svog stanja?
Ako jeste,bolje da se to odmah prekine,jer nema neceg uzasnijeg...
Ako nije,a ima neke male sanse za oporavak,zasto ne pokusati?

Pirox, i to je ok što si napisao, ali s obzirom gde i kako živimo, izbeći stres je nemoguće. Mada, najbolji način izbaciti negativnu energiju iz sebe je sport ili nešto slično (pitaj seljaka koji ceo dan motika na njivi šta je to stres ili depresija).
LL21, a ako je nemoguće da se osoba izvuče iz takvog stanja. Postoje bolesti odnosno dijagnoze kad i sami doktori (koji obično ulivaju neku nadu, pa šminkaju fakte) kažu "Tu je, mi brinemo o njemu koliko god možemo, ali to je sve". Šta onda kada nema više čemu da se nadaš.
Ne bih želela da vidim nekog da kroz to prolazi, ne bih volela da se meni to dogodi, a ako bi mi se i dogodilo...pa jasno sam izjavila šta bih želela.
Jer, ono što boli isto kao psihička i fizička bol kod pacijenata u terminalnoj vazi recimo kancera ili kad je bez očigledne svesti (koma npr), je užasan osećaj nemoći i poniženja, jer ipak verujem da, bez obzira što je osoba možda nesvesna sveta oko sebe, i te kako je svesna šta joj se događa, i ako zna (a svaki čovek zna) da je to-to, želi sebe što pre da liši muka.

tarantulica,ne bi mogao da se složim sa tobom.Ne postoji nemoguće,već samo postoji neću.Takođe podatak da na selu svi depresivni zbog motike i njive nije tačno.Upravo kod seljaka jedva da je prisutna depresija.Moj deda i baba su na njivi radili od desete godine i sve dok nisu umrli.Deda doživeo 80 godinu,a baba 76,i bili su srećni i nikada nisu pokazivali simptome depresije.Oni su imali svaki dan šta da rade i to po ceo dan.U njihovim životima bio red disciplina,imali su cilj i znali su šta hoće.Nisu imali vremena da se sa nekim svađaju niti da se bave glupostima,i to je jedan od bezbolne dugovečnosti. I ja znam po sebi kada sam išao malo pomoći u njivi,ništa ne odmara dušu kao malo rada u njivi,to verovatno nisi probala pa neznaš.A šta današnji gradski savremenici rade.Ustanu neznaju šta hoće i kako hoće,nemaju nikakav cilj,niti reda,niti disciplinu u životu.Šta god im priđe u danu,bilo koji zadaci ili sitni problemi,to prihvaćaju u nervozi i depresiji jer su lenji i da razmišljaju o tome.Ceo svet i sve oko njega iritira pa je razdražljiv,i čim bi neko pisnuo explodirao bi i sa takvim životom čovek legne pa i ustane u sledeći dan nagomilavajući uzroke kao što su teški bolesti i slično.
Tako da nije kriv mesto i vreme gde živimo,već naš pristup životu.Ljudi previše vremena imaju da se bave jedni sa drugima i sa raznim glupostima,ali nažalost u negativnom smislu.Zato toliko svađe i zavade.Pa kad se nagomilaju negativne energije neki to pokušavaju isterati kroz sport.Ali to je privremeno i trenutno rešenje za depresiju.Mi smo time samo potisli uzrok negativne depresivne energije u nama.Čim se vratimo u svet,ta negativna energija ponovo se vraća,i ta negativna energija u nama ne nestaje,već se samo nagomilava, može da pukne i eto pada čovek u težak bolest.I pitamo se zašto jedan čovek koji se bavi sportom i fizički zdrav pada u težak bolest.
Evo jedna jasna činjenica savremenog čoveka u Evropi:
"Preko 70% stanovnika EU ozbiljno boluje od medicinski ustanovljene depresije.( (Izvor podataka : Blic)"
Nije vreme i mesto krivi niti okolnosti,već smo mi sami krivi i naš odnos prema životu.Naš odnos prema životu treba žaliti,a ne posledice toga.

Ehej, ti si totalno pogrešno skontao moj deo posta o depresiji. Pa ja sam i rekla da su motika i ašov lek protiv depresije i stresa. Napisala sam;"Pitaj seljaka šta je stres i depresija", u smislu da oni neznaju za to.
Malo si omašio ovaj put.

Nisi precizirala da je seljacima to lek,pa se lako moglo protumačiti te reči u negativnom kontekstu.Sada je jasno.
U svakom slučaju iz naših postova sada lako zaključiti šta je najjispravnije kako bi izbegli ono što niko ne želi pa samim time i eutanaziju.