Ако неко болује од карцинома и при томе трпи страшне болове, лекари му дају морфијум са циљем да ове болове ублаже. Данас се то ради тако, да чак сам пацијент може себи да убризгава дозе морфијума (у ,,развијеном '' свету). Па када осети бол, пацијент убризга дозу. Сматра се да није опасно што ће постати зависник, јер је карцином у поодмаклом стадијуму. А ако претера и умре, бар није умро у боловима...
Да ли је ово у складу са лекарском етиком? По мени није, јер пацијент не може да доноси потпуно исправне одлуке, он жели само да бол мине, а не да умре...
Еутаназија? Апсолутно сам  против, дај сагледајте мало шире...Да ли је пацијент у ,,критичном'' стању способан да доноси потпуно рационалне и исправне одлуке...Сви желе да бол мине, али не и да умру...

pa ako je smrt već neminovna bolje je zaspati i ne probuditi se nego preklinjati ljude oko sebe da ti skrate muke

Slozio bih se s tobom da je covjek besmrtno bice koje smrt moze da upozna jedino na sopstveni zahtjev (samoubistvom i sl.). Ali nazalost nije...

Jedini koji su se odlučili da pomognu najtežim bolesnicima su članovi humanitarne organizacije „Belhospis“, koji trenutno imaju samo dva plaćena tima koje čine dva lekara i dve medicinske sestre.
- Hospis je pristup, odnosno način zbrinjavanja teško obolelih pacijenata kako bi što bezbolnije i dostojanstvenije završili svoje živote. Takođe, pomažemo i porodici, kojoj je potrebna snažna psihološka potpora da bi se pripremila i prebrodila gubitak. Hospis, odnosno palijativno zbrinjavanje, pruža aktivnu sveobuhvatnu brigu za pacijenta, koja podrazumeva besplatnu negu, ublažavanje teških simptoma bolesti - bolove, ali i socijalnu, psihološku i duhovnu podršku - objašnjava dr Nataša Milićević, onkolog, ali i direktor „Belhospisa“.
U ovom trenutku, oko 100.000 ljudi u Srbiji boluje od neke neizlečive bolesti. Svake godine od malignih bolesti oboli oko 30.000 ljudi, a umre oko 20.000, od kojih 80 odsto u nekom stadijumu obolevanja zaslužuje specijalizovano palijativno zbrinjavanje. Stručnjaci procenjuju da će u narednih deset do 15 godina potreba za palijativnim zbrinjavanjem starijih ljudi porasti za 20 odsto.
Eto postoje organizacije koji su u mogućnosti da teško obolele ljude od neizlečive bolesti zbrinjavaju i da im učine da bezbolno završavaju svoj zemaljski život.Umesto da se bavimo kako da zbrinemo,pomognemo i olakšamo ljudima,mi razmišljamo kako da ih likvidiramo pod plaštom eutanazije.Pa ti ljudi imaju pravo da dostojanstveno završe svoj život.
Palijativno zbrinjavanje je rešenje umesto eutanazije.

Prijatelju pa zar te Gospod nije naucio da smrti nema. Smrt je samo kraj zivota ovog ovde - a pocetak nekog drugog negde drugde. U cemu je problem onda? Umro si kada si se rodio a ceo zivot provodis u negiranju te cinjenice. Tuzna prica coveka koji zivi u iluziji i strahu.

Upravo to je sva poenta koju bi hriscanin morao da razumije.

decky999, немој на мене да пројектујеш своје илузије и страхове...  

Овде дискутујемо о једном етичком проблему и његове 2 гране: да ли је исправно желети еутаназију (по мени је то одустајање од живота, губитак наде, постојање суицидалних мисли ...) или пружити некоме еутаназију ( по мени је то убиство)

Ја верујем у живот, односно у Животодавца, тачније у вечни живот, јер истински живот не познаје смрт, одвајање од оних којих волиш и који тебе воле... Тамо где је Бог, наш извор живота, ту не може бити смрти. Смрт је и дошла као последица прекида заједнице са Богом, а у Господу Исусу Христу смо поново добили прилику да обновимо изгубљену заједницу и јединство...

Дакле, нема страха од смрти!

Лепо је што бринеш за мене и захвалан сам ти на томе, али да те умирим ( не као у Точку времена  ), докле год сам у Христу и чиним вољу Божију, нико и ништа ме не може застрашити.
Ко може да нас отргне од љубави Божије?
Љубав надмашује све поноре, па и понор смрти!
Љубављу живимо, љубављу и постојимо, тачније само они који воле и који су вољени изистински постоје  (надам се да нисам прећерао, ако јесам, исправите ме  )

Pošto se pominje Hrišćanstvo a ja ga proučavam, mogu dopuniti ovu izjavu.Verujem da će se Silvanus složiti samnom.
Za Hrišćana postoji fizička i duhovna smrt.Fizička smrt je kada fizičko telo umre,a duhovna smrt kada naša svesnost o našem poreklu je mrtav.Ako duhovni mrtav umre fizički,postoji velika verovatnoća da će i u onostranim svetovima nastaviti da pati u mukama jer će i tamo biti duhovno mrtav.U Isusovom Jevanđelju simbolična priča o Lazaru jasno opisuje jedan takav događaj.Onaj ko duhovno oživi taj će od tog trenutka ostati večno duhovno živ,i takav život svesno nastaviti i u onostranim svetovima.
Onaj svet ništa više nije veća iluzija od ovog materijalnog sveta.U onostranim svetovima ljudi na materijalni život gledaju kao iluziju,a na zemlji ljudi na onostrane svetove gledaju kao iluziju.Sve je stvar gledišta gde se trenutno čovek nalazi.

Razumjeli smo, ne zelis da patis od davolje bolesti

Obradovaće te saznanje da takav uređaj ima ograničenja koliko opijata može da dozira u jednom trenutku i koliko tokom celog dana. Količina je usklađena sa pacijentovim zdravljem i tolerancijom na analgetike.