Vila Rizenfelder Kikinda

Zgrade dečijeg dispanzera i zdravstvenog centra "Kosta Sredojev Šljuka" u Kikindi su nekada zasigurno bile dom nekim uglednim Kikinđanima. Vile su po pretpostavkama sagrađene početkom XX veka. Vlasnici su zasigurno imali neke veze, a o tome govori arhitektonski sklop i udaljenost jedne i druge zgrade. Vlasnik vile u kojoj je zdravstveni centar je bio Vitez Rizenfelder čiji se grb nalazi na središnjem rizalitu zgrade.

Vila nije otvorena za posetioce!

Vila Elek Zrenjanin

Fabrika šećera u Velikom Bečkereku osnovana je 1910. godine. Izvori kazuju da je fabrika izgrađena za devet meseci po planovima inženjera Beneša, građevinskog preduzimača iz Praga. Takođe je zabeleženo da je ovo najveće industrijsko preduzeće u Banatu dograđivano i modernizovano dvadesetih godina, ali i da je, u vreme podizanja Šećerane, bilo izgrađeno pet kuća-vila za činovnike i oko trideset manjih zgrada za niže činovnike i stručne radnike. Vila Viktora Eleka, prvog i dugogodišnjeg direktora zrenjaninske Šećerane, jedan je od najreprezentativnijih primera ove vrste arhitekture u gradu i pokazatelj kako su živeli imućni Bečkerečani u prvoj polovini prošlog veka. Elekova vila je zamišljena kao građevina razuđene osnove, skulptoralno, sa erkerima i elegantnim balkonima. Gipke zidne površine i brojni otvori velikih dimenzija jesu odlika vremena u kom je građena, ali i način razmišljanja koji je osigurao da se građevina saobrazi sa okolinom, u ovom slučaju prostranim parkom. Dinamizam, zasigurno jedna od osnovnih ideja vodilja pri projektovanju, naročito je izražen u rešenju krovnih masa koje streme u visinu. Pokrenute i razigrane, one omogućavaju igru svetlosti i senke a vijugave linije zabata i bogata primena drveta kao plemenitog materijala – govore da je arhitekta itekako razmišljao o toplini i intimnosti objekta. Unutrašnjost Elekove vile je takođe reprezentativna. Pri projektovanju enterijera vodilo se računa kako o intimnim odajama namenjenim stanovanju, tako i o reprezentativnim središtima društvenog života. Upotreba drveta je i ovde obezbedila osećaj topline, a izuzetni vitraži I. Marinkovića iz Zagreba (kako je njihov tvorac zabeležio na jednom od prozora) definitivno su obezbedili dostojanstvo prostoru. Da se radilo o domu jedne intelektualne porodice, kazuje i brižljivo opremljena biblioteka u prizemlju. Koliko je sigurno da je arhitekta Šećerane, inženjer Beneš iz Praga, ujedno i tvorac ove vile ne može se pouzdano reći. Po mnogim svojim karakteristikama, posebno po motivu srca na zabatu ove kuće, građevina pripada razvijenom obliku mađarske varijante secesije. Ovaj poseban, samosvojan vid evropske secesije, prvo u teoriji, a potom i kroz praktičnu delatnost, razvio je Eden Lehner koji je, zajedno sa svojim vršnjakom i prijateljem Đulom Partošom, projektovao Županijsku palatu u Velikom Bečkereku 1886. godine – desetak godina pre nego će smelo zaploviti u nove tokove i obezbediti sebi mnoštvo oduševljenih istomišljenika i nastavljača. Jedan iz te plejade verovatno je i arhitekta vile Viktora Eleka. Čuveni direktor bečkerečke Šećerane, Jevrejin po nacionalnosti Viktor Elek, lišen je života 1941. godine. Danas vila služi kao sedište privatne firme “Bioekološki centar”.
preuzeto iz “Zrenjanin – graditeljska baština” autora Vesne Karavide

Vila nije otvorena za posetioce!

Dvorac Fernbah Apatin

DVORAC JOŠ ŽIVI U PRICI

Sa upregnutim konjima vranima- “Drinom” i “Bebom”, i “karucama” starim ko zna koliko godina, klizimo praceni rojevima obada, put poslednjih soncanskih salaša. Mi bi i na bent i na Staklaru- putem u ataru zvanim “Jabuke”, al ne dadoše obadi. Ima ih samo sada pa se na sapi konja i nas obrušavaju kao kamikaze. Ne pomaže ni da se granama i lišcem branimo. Zbog okrvavljenih konja i sunca koje prži, od posete Staklari odustaje se. Bice drugih prilika!

Nekada je, kažu, i sa jedne i sa druge strane puta bilo stabala sa kojih su plodovi bili na dohvat ruke. Osvedocili smo se- ni jedne jabuke danas uz put nema! Ostalo je samo ime koje nije išcezlo. I secanje da ih je nekada sadio veliki gazda sa prelepim dvorcem – Fernbah. Najstariji Soncani preneli su svojim potomcima pricu da je, onomad, “Ferbak” imao dvorac sa odajom punom lovackih trofeja, i da je sa putovanja donosio nove životinje u zoološki vrt koji je ogradio na mestu gde sada usamljeno cami “Kozin” salaš. Bez gazde.


Dvorca porodice Fernbah danas nema. Ima samo u njivi današnjeg gazde, posejanoj sojom, ostataka cigli kao naznakom da je tu nekada bio dom najveceg veleposednika sa pocetka prošlog stoleca. Tvrde mnogi, da je isušivao rit od vode i stvarao plodnu oranicu. A nas je zainteresovala ta prica, posebno zbog cinjenice da smo, vozeci se kocijom uokolo, zastali i kraj kapelice na uzanom seoskom putu da bi procitali nešto što je zub vremena izbledeo. Stoji natpis: Josef und Theresia i ispod njega Hermansdorf acb ili ahb (ne može se razaznati) Fernbah. I godina 1903! To je trag koji ce nas istraživacki dalje voditi u neki novi tekst o ovoj porodici.

Dvorac Fernbaha i danas”živi”. U prici. Stvarnost tog dela soncanskog atara i salaša u “Jabukama” u današnje vreme je da ih ima sve manje i da ce neki, uskoro, od svojih žitelja ostati napušteni.

Porodica Fernbah je imala značajne industriske objekte i velike komplekse zemlje u Bačkoj, Banatu i okolini Segedina i Mađarskoj krajem XIX i početkom XX veka. Porodica Fernbah i to braća Jožef, Janoš, Balint, Antal i Karolj su imali više dvoraca u Vojvodini. Jožef Fernbah je imao dvorac u okolini Apatina koji su kasnije od njega otkupili Dunđerski. Balint je imao letnjikovac u Sonti i na Krivaji. Antal je imao dvorac u Temerinu. Karolj je bio vlasnik spahiluka i dvorca u Aleksi Šantiću, poznatijeg kao Baba Pusta. Karolj je bio veliki bač-bodroški župan.

 

Dvorac vise ne postoji!

Letnjikovac Pejačević Jarkovci

Letnjikovac se nalazi na kraju glavne seoske ulice, u Jarkovcima, a danas je višenamenski objekat. Prilikom izgradnje je to bio specifičan objekat, izgrađen van gradske sredine, oko kojeg se kasnije razvilo naselje. Prvobitna namena mu je bila povremeni boravk, odmor i lov. Letnjikovac je izgradila veleposednička porodica Pejačević početkom 20. veka, koja je u centru Rume imala dvorac koji je porušen u rekonstrukciji centra grada. Kompletna dekoracija na fasadama objekta je od opeke i drveta. Prethodnim, neophodnim adaptacijama objekta izvršene su neke izmene u odnosu na provobitan izgled. Zbog specifičnosti i jedinstvenosti letnjikovca, spoja gradske i seoske arhitekture, podnet je predlog zaštitu objekta, 1987- godine.


Letnjikovac nije otvoren za posetioce!

Vila Stanković Čortanovci

Stara vila Radenka Stankovića, kardiologa, ministра prosvete za vreme vladavine kralja Aleksandra I i namesnika kralja Petra II, sazidana 1930. godine, atraktivno je delo arhitekte Dragiše Brašovana. Vila je urađena u stilu srpskih srednjovekovnih dvoraca, a smeštena je u čortanovačkoj šumi na imanju koje obuhvata 35 jutara raspoređenih na šest nivoa-terasa. Po završetku Drugog svetskog rata nove vlasti ga hapse i osuđuju na 12 godina robije zbog "saradnje sa Nemcima". Vilu konfiskuju 1952. godine, a prvi na listi novih vlasnika je bio MUP Srbije Zatim je, postala vlasništvo Pokrajine Vojvodine, a posle Instituta za za vinogradarstvo i voćarstvo u Sremskim Karlovcima. Deo je dat Zajednici odmarališta u Novom Sadu. Vila se 1972. godine ponovo vraća AP Vojvodini. Dobri poznavaoci istorije kažu da je u početku gradnje dr Stanković imao šest jutara zemlje, kasnije je dokupljivao, a gajio je najpoznatije vrste vinove loze. Želja mu je bila da na tzv. Zlatnom bregu, koji se nalazi u neposrednoj blizini, zasadi najstarije sorte sremske loze. Ovo zdanje, nakon konfiskacije posle Drugog svetskog rata, bilo je rezidencija: Aleksandra Rankovića, Slobodana Penezića Krcuna i, naravno, Josipa Broza Tita. Neposredna blizina Dunava, čist vazduh, koji je, najbolji lek za pluća, kao da se nalazite na Tari. Nije ni čudo što je dr Radenko Stanković rešio da baš ovde sagradi ovo velelepno zdanje. U zdanju se nalazi sala za sastanke sa 24 sedišta, dve jednokrevetne sobe, TV-salon, trpezarija sa kuhinjom. Pored zgrade je bazen, tereni za male sportove, dva teniska terena i devet bungalova. Danas ovo zdanje služi za protokolarne prijeme Izvršnog veća Vojvodine, a domaćini koji o njemu brinu trude se da se što bolje očuva. Inače sportski tereni su pravljeni u vreme kada je predsednik Izvršnog veća bio Boško Perošević 1997, a bungalovi se koriste od 1997. godine. Jedno vreme imanje je bilo "ničije", od 1964. do 1974, a tada je prešlo na Izvršno veće i četiri godine je adaptirano. Pored ovog lepog zdanja, tu je i tzv. Žuta kuća, dalje je pecara, štala i prostorije za osoblje koje je održavalo vilu. Radenko Stanković bio je i veliki dobrotvor: izgradio je kockasti put kroz Bešku, zatim put od Banstola do čortanovačke crkve, kao i mali trg kod Sanadarevih u Čortanovcima. On je bio i jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Srbiji. U vili je sniman film Soje Jovanović "Silom otac".

Vila nije otvorena za posetioce!

Villa Palić

ila s kraja 19 veka, tipične Palićke arhitekture. Vila Lujza se nalazi na 20m od obale Palićkog jezera, okružena Palićkim parkom, u neposrednoj blizini su Zoo vrt, ženski štrand, teniski tereni, jedriličarski klub i mnogi restorani.

Vila nije otvorena za posetioce!

Dvorac "Bezeredi"  Čelarevo

Dvorac porodice Dunđerski u Čelarevu čini nekoliko objekata smeštenih u prostranom parku po principu engleskih vrtova. Manji dvorac sagradio je Marfi Lipot polovinom 18. veka. Dvor Marfija je manji prizemni objekat pravougaone osnove sa dvorišnim tremom na stubovima i dekorativno obrađenim kapitelima. Stari manji dvor je izgubio autentičnost kasnijim pregrađivanjima i izmenama, kako u eksterijeru tako i u enterijeru. Manji dvorac postoji i danas u neposrednoj blizini novijeg velikog dvorca. Sledeći vlasnik imanja je bio Nikola Bezeredi, koji je sagradio veliki dvorac između 1834. i 1837. godine po planu ne poznatog bečkog arhitekte. Veliki dvorac je klasični primer spahijske reprezentativne rezidencije. Dvorac je prizemna građevina pravougaone osnove, jednostavnih fasada sa nizom prozorskih otvora. Glavna fasada je okrenuta na istok i na njoj se nalazi portik sa stepeništem i pristupnom rampom. Protik podržavaju četiri kamena dorska stuba nad kojima je trougaoni trimpanon. Na zapadnoj strani fasade nalazi se terasa sa stepeništem koje vodi u park sa zadnje strane dvorca. Na objektu su perfektno sprovedene odlike epohe klasicizma. Unutrašnji raspored i dekoracija u punoj meri odslikavaju kalsičnu jednostavnost i reprezentativnost objekta. U dvorcu je donedavno bio muzej Vojvodine sa izložbom primenjene umetnosti i autentično očuvanog nameštaja i enterijera nekadašnjih vlasnika, porodice Dunđerski. Od kraja 19. veka pa do Prvog Svetskog Rata bio je stecište uglednih i značajnih političkih i kulturnih ličnosti toga doba. Između ostalih dvorac su posećivali Nikola Tesla, Paja Jovanović, Stevan Todorović i Laza Kostić, koji je u čast Lenki Dunđerskoj, koju je upoznao u ovom dvorcu, napisao najlepšu ljubavnu pesmu Santa Marija della Salute. Danas, iako se nalazi pod zaštitom države ovaj dvorac je u lošem stanju. Park je krajem 2006. godine uredila čelarevska kompanija Carlsberg Srbija, sa ciljem da neko obrati pažnju i na zgradu, kako bi se i ona sredila. Kompanija Carlsberg Srbija je nastavila sa uređenjem parka u aprilu i septembru 2007. godine i stekla status staratelja nad parkom. U 2008. godini planiraju da restauriraju ogradu oko dvorca i da park održavaju u sadašnjem blistavom stanju. Zahvaljujući kompaniji Carlsberg Srbija danas smo u prilici da uživamo u svoj lepoti egzotičnog rastinja u parku dvorca. Dvorac je spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Legenda:

   Nikola Bezeredi je bio graditelj dvorca u Čelarevu i njegov prvi vlasnik. Kada je 1882. godine Lazar Dunđerski od njega kupio zamak, Nikola je novom vlasniku poklonio i klavir koji je nekada davno i sam dobio za vrlo mali novac od jednog ražalovanog ruskog grofa koji je na kocki sve izgubio. Klavir je stavljen u salon čekajući bolje dane, a Lazar Dunđerski se dao u posao. Te 1882. u mestu podiže parni mlin i fabriku špiritusa. 1884. je uspeo da raskrči polovinu parka, i da sa desne strane, nedaleko od dvorca, podigne pivaru i zasadi hmeljarnike. Jednoga popodneva je šetajući se salonom, slučajno zastao ispred klavira i počeo da razmišlja o tome da bi zamku trebalo udahnuti dušu. Sam nije bio vičan umetnosti, što ne znači da je nije i voleo. Zapuštenost dirki koje su već bile zaboravile dodire tankih prstiju grofa kockara nagnala ga je da vrata svoga zamka otvori najviđenijim umetnicima Srbije s kraja XIX i početka XX veka. Od tog trenutka, gosti dvorca su bili Laza Kostić, Paja Jovanović... Bilo je slikara, pesnika, vajara, ali klavir je ćutao. Po neki put bi neko od gostiju neobavezno prelazio po dirkama i to je bilo sve. Najčešći gost je bio Laza Kostić. Prijateljstvo između velikog pesnika i vlasnika zamka je postalo toliko da je Kostić bio kum svoj deci Laze Dunđerskog. Jedno od te dece je bilo i Lenka Dunđerski u koju se pesnik zaljubio u svojim poznim godinama. Interesantno je to da je Lenka bila prva koja je intenzivno počela da svira na klaviru. Dešavalo se da posluga iznese, kada je vreme lepo, klavir napolje i postavi ga između dva kamena lava na ulazu u zamak. Lenka bi sedala i počinjala da svira. Bila bi to dobrodošlica pesniku. Iz dirki poklon klavira bi izlazili zvuci, koji bi prvo smirivali kamene lavove, a zatim do bola i nemoći pogađale dušu ostarelog pesnika. Lenka nije imala posebnu tehniku ali su njena čednost i sudbina već odavno umrlog kockara, bivšeg vlasnika klavira, stvarali sazvučje koje je odisalo slatkom tugom umiranja. Ostareli poeta se nije osećao dostojnim ove mladosti, iako je iLenka osećala simpatije prema njemu. U dugim noćima je sanjao kamene lavove, koji su se pretvarali u čvrsta bedra igračice i igrali na muziku Lenke i klavira. Laza Kostić je sebe počeo da kažnjava nesanicom. Ostareo, izmožden i svestan prolaznosti, odlazi u manastir Krušedol, gde u omami, u osami, bunilu i čežnji, iz svog istrošenog tela, kao iz suve drenovine, cedi, naizgled, poslednje kapi životnog mošusa. Uskoro 1895. godine u Beču umire Lenka Dunđerski. Laza Kostić za života nije bio sa Lenkom, pa umišlja da će biti zajedno nakon njene smrti. Nije imao Lenkino telo, ali će imati njenu senku. Nisu delili zajedno život, ali će možda deliti smrt. Veza za Lazu postaje ukleta i nad snovima kreativnog ludila jedne neostvarene ljubavi, nastaje najlepša pesma srpske lirike „Santa Marija de11a Salute". I danas po neki put, iz odaje zamka se začuju akordi prokockanog klavira, a lavovi bedra riču priznavajući da su deo pesnikovog sna. Nastaje jedan ukleti harmonijum, i tada pod zvezde Čelareva stupaju ostali ukleti pesnici Jesenjin, Edgar Alan Po, a parkom zamka ruku pod ruku u belim pohabanim venčanicama hodaju Lenka Dunđerski, Anabel Li, Isidora Dankan... (legenda preuzeta iz knjige "Snovi zatravljenih kula" Milana Belegišanina)


Dvorac nije otvoren za posetioce, ali možete prošetati parkom oko njega!

Dvorac "Damaskin" Hajdučica

Stogodišnji ili možda dvestogodišnji park sa više zaista retkih stabala sa dvorcem u svom centru i jezerom poznatim pod nazivom "Ribnjak", svedoci su prošlih vremena. Po zvaničnim podacima na osnovu kojih je hajdučički dvorac zajedno sa parkom stavljen pod zaštitu države kao spomenik kulture sagrađen je 1911. godine. Sagradio ga je Lazar Dunđerski i poklonio ga u miraz svojoj ćerki Olgi. Po profesoru Mihalu Rapošu i kustosu vršačkog muzeja Feliksu Milekeru dvorac je sagrađen početkom 19 veka. Po pisnju profesora Rapoša prvobitno naselje se usled poplava seli 1824. godine na današnju lokaciju bliže vlastelinskom dvorcu. Isti autor dalje navodi da je osnivač sela Ištvan Damaskin krajem 19. veka tačnije 1890. godine, svoje imanje zajedno sa dvorcem, parkom, vinogradom, voćnjakom i šumom prodao za 960.000 zlatnika porodici Dunđerski. Današnji izgled je rezultat prepravki i adaptecija poslednjih vlasnika porodice Dunđerski. Zgrada dvorca je smeštena u prostranom parku na kilometar udaljenosti od puta za Vršac. Građen je kao rezidencijalni objekat za stanovanje i ima sva obeležija koja to potvrđuju. Istureni klasicistički portik glavne fasade ime četiri dorska stuba koji nose jednostavan timpanon sa kružnim otvorom za ventilaciju. Stepeništem i kolskim prilazom, preko trema, ulazi se kroz polukružna dvokrilna vrata u centralni hol i prostranu svečanu salu. Iz svečane dvorane, ukrašene frizom i štuko dekoracijom, izlazi se na veliku terasu na suprotnoj strani. Na portiku sa parkovske strane ima šest dorskih stubova koji drže timpanon bez ukrasa. U krovnoj konstrukciji su naglašeni bočni rizaliti dvorišne fasade. Pilastri na fasadama prate unutrašnji raspored prostorija. Ispod celog objekta se proteže podrum zasveden sa pruskim svodom. Masivno krovište je pokriveno biber crepom, a potkrovni friz je bogato profilisan. Park koji okružuje objekat je dobro očuvan i nosi obeležija stručno projektovanog parka sa negovanim rastinjem. Nakon nacionalizacije, 1945. godine, imanje je dato na upravljanje poljoprivrednom dobru u sastavu "Agrobanata". Voćnjaka i vinograda danas više nema, ali dvorac, park sa jezerom i šumom i dalje su tu. Objekat se koristi kao sedište administracije PDP "Hajdučica", a zgrada je u odličnom stanju. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja.

Legenda dvorca Damaskin:

Na poziv vlasnika zamka, slikar koji se zvao Jatan, došao je da bi naslikao nekoliko slika za salon prelepog zamka Dunđerski. Zamak je na slikara delovao umirujuće i mislio je da će vrlo brzo završiti svoj rad. Prošlo je tri godine, a slikar nikako nije mogao da krene sa radom. Svaki put kada bi uzeo kičicu ruka mu je otežavala, a na oči mu se navlačila mrena. Srce mu se praznilo a čelo rosilo strahom i znojem. Jedne je noći usnio kako se šeta pored hajdučičkog jezera. Iznenada, začuo je glas iz jezera: "U meni je kondenzovana sva lepota prirode, zamoči četkicu u moju vodu i stvorićeš najdivnije prelive boja. Inspiracija će ti biti neprestana. Na mojoj površini i u mom dnu spavaju duga i zvezde. Kroz moje kapi dišu, a kroz talase moje vode izranja belo golubije krilo. Sva ta lepota će biti tvoja, ali mi moraš obećati da ćeš mi pokloniti sve ono što ćeš sanjati od iduće noći pa do kraja života. I ti i dve generacije tvojih potomaka. Usnuli slikar odmah na ovo pristane. Sutradan ujutru, kada se probudio, slikar ode do jezera noseći sa sobom štafelaj. Zamoči kičicu u vodu, i dogodi se čudo. Počeše da se stvaraju prekrasne slike. Imao je utisak da mu neko drugi vodi ruku. Ne samo što su oblici boje na štafelaju odisali belim golubijim krilima, nego se čuo i lepet tih krila. Njegove septembarske šume ne samo da su imale sve jarke boje miholjskog leta, nego je između okvira štafelaja dopirao miris opalog jesenjeg lišća. Platna slikareva bila su magija boja koje su mogle da se čuju i udišu. Ali od tada je slikar izgubio svoje snove. U prvo vreme mu to nije smetalo. Mislio je da mnogo radi i da se zamara, pa zatim zapada u tvrd i dubok san bez snova. No, kako je vreme prolazilo počeo je da shvata da ukoliko u snu ne sanja, tada u tom vremenu ne živi. San bez snova je uzgubljeno vreme. Uvideo je da je dao prevelik zalog jezeru. Trampio je za nekoliko slika poveći deo ne samo svog, već i deo života svojih sinova i unuka. Nakon toga ostareli slikar je brzo napustio Hajdučicu, kao da beži od nečega. A jezero, bremenito snovima tri generacije, poneki put biva uzburkano, a poneki put biva kao staklo. U prvom slučaju se čini da se iz vodenih lukova stvaraju neki čudni oblici koji kao da su izašli iz noćne more nekog nesrećnika. Kada je voda jezera mirna u njoj se mogu videti prekrasne slike dalekih predela koji su puni rike jelena i neke čednosti koja kaplje sa listova vrba, breza i topola. Kao da jezero sanja tuđi trampljeni san.

Dvorac nije otvoren za posetioce!

Dvorac "Špicerovih" Beočin

Dvorac je sagradila porodica Špicer po projektu Steindal Imrea 1890-92. Ede Špicer je bio jedan od vlasnika Beočinske fabrike cementa. Dekoracija objekta diktirana je namenom i veoma uglednim ekonomskim statusom porodice Špicer. Objekat predstavlja primer eklektičkog sklopa u kome su funkcija i dekoracija usklađeni na jedinstven način, prepoznatljiv za prelazak vekova i pokušaj da se usklade i pomire elementi predhodnih stilova sa nastupajućim stilovima. Na zgradi se uviđaju stilovi od romantike, gotike, renesanse i baroka pa sve do modernih strujanja jugendstil, art noveau i secesije. Enterijer je nastao nešto kasnije, a odiše u duhu varijante mađarske secesije kitnjastih oblika. Vrednost objekta ogleda se u retkosti i u vremenu nastanka, odražavanju stilskih promena i rane faze secesijske arhitekture koja je upravo u ovom periodu na prelazu i koja će u potonjim arhitektonskim delima ovog stila jasno formulisati estetska i stilska opredeljenja. Posebnu vrednost objekta daje enterijer centralnog hola. Njime dominira kamin od zelenih žolnai kaljeva, urađen po posebnim nacrtima. Zidovi hola su sa stilizovanim biljnim ornamentima i oslikani secesijskim dekorativnim programom. Zidovi su obloženi drvenom lamperijom kao i galerija na spratu sa balusterima urađenim u punom drvetu. Iako je zgrada projektovana u duhu izrazite eklektike, na njoj se uočavaju trifori i okulusi, terasa i prozori, renesansne arkade, ograda terase i barokne crte kupole. U arhitektonskom kulturnom nasleđu Vojvodine ova zgrada, predstavlja jedinstven primer eklektičke arhitekture posebne namene sa veoma vrednim dekorativnim programom ostvarenom u duhu secesije, naročito u enterijeru. Danas, objekat je napušten i već duže vreme bez namene. Donedavno u njemu bila smeštena gradska biblioteka, radio, dom za vojne invalide i restoran. Na dvorcu ne postoje ni vrata ni prozori, a i krov polako počinje da popušta. Verovatno zbog toga je i dobio naziv "Kuća Duhova". Iako ruiniran dvorac još uvek ima šta da pokaže slučajnom prolazniku. Dvorac je evidentirano kulturno dobro.
Mediji o dvorcu...
Mediji o dvorcu...

Legenda:

Zamak u Beočinu, jedan je od najlepših secesionističkih zamkova u ovom delu Evrope. Međutim, od prelepe fasade i unutrašnjosti sa mnogobrojnim vitražima odudaraju ukrasi na zamku. Zmajolike, žabolike i zmijolike glave kao da su ostale izvađene iz nekog ponoćnog vašara duhova, koji se s vremena na vreme odigrava oko zamka. Ime graditelja se nije dugo moglo saznati. Tek pre tridesetak godina, kada je započeto restaurisanje zamka, u ohlađenom pepelu gipsane peći, pronađen je pergament, na kom je bilo zapisano sledeće: „Po sjaju njegovih očiju bih rekao da dolazi sa Dalekog istoka. Zove se Nador. Otkad je stigao, nije progovorio ni jednu jedinu reč - samo ćuti i gnječi gips za fasadu i ukrase na zamku. Ono što me je zaprepastilo, to je da na svakoj ruci ima po sedam prstiju. Šake su mu toliko velike da prekrivaju hladom čitavu fontanu, kada ih ujutru diže uvis da se pomoli izlazećem suncu. Njegovom dolasku se izgleda raduju samo ptice. Verovatno misle da će u te velike šake stati puno više mrvica kada ih bude hranio." (Sledi jedan deo na pergamentu koji je nečitak) Nastavak: „Nador još ni jednom nije nahranio ptice. Još uvek samo gnječi gips, pravi ukrase na zamku i ćuti. Ti njegovi ukrasi su čudni." „Čini mi se da su gipsane glave tih životinja izašle iz glave nekog zlog čoveka koji u životu nikada nikoga nije voleo. Iz Nadorove izobličene mašte izlaze gipsane poruke mržnje i crnila. Krišom posmatram njegove ogromne ruke koje u tišini gnječe gips i moram da priznam da se malo divim tom sedmoprstom mračnjaku koji sa poslom prekida jedino kada se moli." (Ponovo sledi jedan nečitak deo na pergamentu) (I nastavak koji sledi je jedva moguće identifikovati, kao daje autor svoj zapis završio smrtno zaplašen) „Juče se dogodilo nešto užasno. Bio je poslednji dan Nadorovog rada. Negde oko podne završio je i lik istočnjačkog zmaja na gipsanoj peći. Pre no što je počeo da se pakuje, stao je pred fasadu da vidi svoje delo i za dovoljan je otvorio desnu šaku. Bila je puna mrvica hleba. Toga trenutka sam pomislio da sam se možda ogrešio o čudnog neimara. Prvo mu je u šaku sletela nežna bela golubica, ali Nador je nije nahranio, no je šaku stisnuo i grudvu krvavog perja hitnuo ka najvišem dimnjaku. Umorivši se od prevare i zla seo je na svoj divan u gornjoj sobi da se odmori pred put. U sumrak ga je stigla osveta. Dok je spavao, golubovi su ga sašm pokrili svojim izmetom, tako da su ga potpuno zalepili za divan. Pre noći se i sam pretvorio u golubiji izmet... Nisam samo prestrašen, no sam i tužan. Više se niko neće i izlazećem suncu ali neće biti ni bele golubice da leti ka svetlu".

Andrija

P.S. „Sutra odlazim i ja. Spahija ne može da shvati da mogu da ostavim topli krevet i dobru platu samo zato što se ne osećam dobro kada gledam ukrase na fasadi zamka. Ovaj zapis ostavljam u ustima zmaja na gipsanoj peći. Ako je istina ono što govorim, pergament neće izgoreti." (legenda preuzeta iz knjige "Snovi zatravljenih kula" Milana Belegišanina)

Dvorac nije otvoren za posetioce!

Dvorac "Baba Pusta" Aleksa Šantić

Dvorac, u literaturi poznat kao "Baba Pusta" je izgradio Karolj Fernbah 1906/7 godine po projektu mađarskog arhitekte Hikisch Reszoa. U osnovi namena mu je bila reprezentativna porodična zgrada. Lociran je u središtu danas zapuštenog parka, nekada uređenog po principu engleskih vrtova, kao slobodni objekat sa akcentovanom ulaznom fasadom sa portikom i bočno postavljenom četvrtastom kulom zvonarom. Fasada sa zadnje strane je uređena prema nameni zgrade kao porodične vile, i na njoj dominira polukružna terasa sa balkonom na spratu i prizemlju koja je povezana stepenicama sa parkom. U prostorije na spratu se ulazi iz hodnika prostrane galerije do koje su nekada vodile mermerne stepenice. Neobična je, i s posebnom pažnjom projektovana mala porodična kapela, do koje vodi oslikani ulazni hodnik. Kapela je sa polukružnim apsidom i kalotom oslikanom anđelima. Izrađena funkcionalnost objekta primenjuje se u osnovi i rasporedu prostorija, dok se u oblikovanju enterijera vidi redukovani ornamentalni i stilski repertoar. Arhitekta je na odličan način uskladio aktuelna secesijska načela sa potrebama vlasnika. Porodica Fernbah je imala značajne industriske objekte i velike komplekse zemlje u Bačkoj, Banatu i okolini Segedina i Mađarskoj krajem XIX i početkom XX veka. Porodica Fernbah i to braća Jožef, Janoš, Balint, Antal i Karolj su imali više dvoraca u Vojvodini. Jožef Fernbah je imao dvorac u okolini Apatina koji su kasnije od njega otkupili Dunđerski. Balint je imao letnjikovac u Sonti i na Krivaji. Antal je imao dvorac u Temerinu. Karolj je bio vlasnik spahiluka i dvorca u Aleksi Šantiću, poznatijeg kao Baba Pusta. Karolj je bio veliki bač-bodroški župan.

Danas, dvorac izgleda veoma loše, a park je zarastao. Dvorac brzo propada čemu doprinosi razvlačenje besplatnog građevinskog materijala. Sa polovine dvorca je netragom nestao krov, a i drugu polovinu, čini se, već je neko namerio da odnese. Enterijer koji je nekada bio obogaćen raznim materijalima kao što su mermer, drvo, staklo, lusteri, kamin i reprezentativni komadi nameštaja, uništeni su ili razvučeni. Iste sudbine su bile i ikone koje su bile uzidane u zid hodnika koji vodi u kapelu. Kapela je ispisana grafitima. Dvorac je evidentirano kulturno dobro.

Dvorac nije otvoren za posetioce!