Dvorac "Ilion" Sremski Karlovci

Palata barona Rajačića građena je u prvoj polovini XVIII veka (1836-1848), a današnji izgled dobija 1920. godine. Zgradu je baron Rajačić otkupio od porodice Mioković-Hadži i renovirao je 1856. godine po planu bečkog arhitekte Sideka. Kolska kapija predstavlja poseban objekat na kojem se ispod trouglog timpanona nalazi grb Rajačića. Iznad srednjeg prozora na spratu u središnjem delu piše: "Ilion". Dvor dvorišnom fasadom prema Železničkoj ulici gleda na nekada prelepi park, koji je danas pretvoren u travnjak. U dvorištu dvorca se nalazi česma Patrijarhovac, posvećena Bogojavljenju, a izgrađena je 1864. godine. Dvor se nalazi u ulici Patrijarha Rajačića. Osnova zgrade je u obliku velikog slova "T" čiji srednji krak nije simetričan i prekratak je u poređanju sa glavnim pravougaonim delom osnove. Fasada u prizemlju ima tri ispada, a srednji deo je krunisan krovom na šest voda i dominira fasadom.

Danas je zgrada pretvorena u Gradski muzej Sremskih Karlovaca sa etnološkom zbirkom predmeta, sobom i kuhinjom sa kraja XIX veka. Prilikom obilaska u aprilu 2007. godine muzej je bio u fazi renoviranja. Dvor je spomenik kulture od izuzetnog značaja.

 

Dvorac je trenutno zatvoren za posetioce!

Veliki dvorac "Lazarević" Veliko Središte

Oba dvorca u Velikom Središtu su spomenici kulture od velikog značaja. Rodonačelnik porodice, Golub Lazarević se doselio iz Srbije u Banat 1803. godine, a plemstvo i predikt od "Malog i Velikog Središta" dobio je 1841. godine. Odmah po dobijnju plemstva i poseda Golub Lazarević je podigao dva dvorca i park. Od 1898. godine do Drugog Svetskog Rata jedini vlasnici imanja su bili Lazarevići. Veliki i stariji dvorac je izgrađen šezdesetih godina ХIХ veka, a mali je izgrađen početkom ХХ veka. Veliki stariji dvorac je klasicistički prizemni objekat simetrične prednje fasade sa dominirajućim portikom u sredini. Četiri masivna zidana stuba nose portik sa središnjim stepeništem. Sa dvorišne strane nema pristupnog stepeništa. U neposrednoj blizini na istoj parceli i parku izgrađen je i mali dvorac. Mali dvorac je noviji i građen je sa odlikama tada vladajućeg eklektičkog stila sa neogotskim elementima. Početkom ХХ veka u stilskom opredeljenju vlasnika i arhitekataje bila dosta česta pojava, ovakve stilske karakteristike. Manji dvorac ima stepenasto završenu atiku i kule na uglovima. Park u okolini dvoraca je izuzetno prostran sa visokom šumom u kojoj se nalaze i neki retki primerci drveća. Danas je u velikom dvorcu osnovna škola "Branko Radičević", a zgrada malog dvorca napuštena i nema namenu. Konzervatorski radovi su urađeni tokom 1986-7 godine, ali samo na starijem velikom dvorcu. Dvorci su spomenici kulture od velikog značaja, a nalaze se u parku prirode.

Legenda:

Veliko Središte nikada nije bilo bogat kraj. Pa ipak, to nije sprečilo braću Lazarević da naprave dva zamka koja spadaju među najlepše u Vojvodini. Prvi zamak je, stariji od braće Lazarević podigao između 1860. i 1870. u klasicističkom stilu. Drugi zamak, koji je rađen u neogotici mlađi brat je podigao negde oko 1900. godine. U ovom sirotinjskom kraju ovi zamkovi su izgledali kao da su nastali iz čarobne Aladinove lampe. Sa visokim kapijama, bedemima i čuvarima, stanovnici sela su zamkove posmatrali kao nešto nestvarno i nedodirljivo. Ogromni parkovi sa drvećem retke vrste i duboka hladovina postojali su samo za odabrane. Braći Lazarević sve ovo nije bilo dovoljno. Želeli su ileti da se sankaju, pa pošto nije bilo snega, naručivali su staklo iz Pančeva da bi se sankali po njemu. Prešli su meru ali kazna nije usledila odmah. Prvo je stiglo upozorenje - žena mlađeg brata je propala kroz staklenu stazu i skoro se preklala. No, ni to nije pomoglo. Lazarevići su nastavili da sneg zamenjuju staklom i da prizivaju vejavicu u julu. Poslednjeg leta pre nego što će napustiti zamak doneta im je staza od specijalnog mat stakla. U momentu kad su se prvi put spustili sankama, naglo je zahladnelo i to toliko jako da je ogromna staza od velike hladnoće prsnula u milijarde sićušnih delova. Od toga trenutka braća su obolela od staklene bolesti. Obzirom da su prekoračili osnovno osećanje mere, počeli su da komadiće stakla nalaze svugde - u krevetu hrani, odeći... Staklo je postajalo za njih najomraženiji materijal do kraja života. I danas se čini da su ova dva dvorca puna srče. I još nešto. U ovim zamkovima i njihovim parkovima je poremećen prirodni sled godišnjih doba. Taj nekadašnji prostor braće Lazarević podseća na one davne staklene kugle našega detinjstva u kojima su večite vejavice kada ih protresemo. I zbilja, može vam se dogoditi da u julu iz unutrašnjosti zamkova u Velikom Središtu kroz prozor gledate topli lenji seoski dan, a da na vas kroz razvaline krova veje sneg... (legenda preuzeta iz knjige "Snovi zatravljenih kula" Milana Belegišanina)


Dvorac nije otvoren za posetioce!

Dvorac "Marcibanji"  Sremska Kamenica

Dvorac je građen u etapama krajem XVIII i početkom XIX veka (od 1797 do 1811) za plemićku porodicu Marcibanji. Današnji izgled zgrada dobija rekonstrukcijom i dogradnjom iz 1834-6. godine, kada je uređen i park koji ga okružuje. Dogradnja i rekonstrukcija je izvršena kada je dvorac došao u vlasništvo spahijske porodice Karačonji, u čijem vlasništvu su bila dva dvorca u Beodri, današnjem Novom Miloševu. Od XIX i početkom XX veka (do 1918.) dvorac je bio u posedu porodice Karačonji. Zgrada dvorca je reprezentativna, kompleksna, spratna, sastavljena od četiri objekta koji formiraju atrijumsko dvorište. Dekoracija objekta je u duhu klasicističkog stilskog repertoara, sa dorskim stubovima, dekorativnom plastikom i stilizovanim elementima ograde terase. Dvorac je jedinstven po tome što je jedini ili jedan od retkih klasicističkih dvoraca čija osnova nije simetrična. Zgrada je koncipirana u klasicističkom stilu, a uklopljena je prostor engleskog pejzažnog vrta koji je ukrašen skulpturama. U dekorativnoj obradi dosledno je korišćen klasicistički stilski repertoar sa kolonadama dorskih stubova, i stilizovanim ornamentima od kovanog gvožđa. Engleski pejzažni vrt sa kamenim platoom se lepo uklopio u obronke Fruške gore i Dunavom. Park je bio obogaćen stablima retkih drveća, egzotičnim četinarima, i ukrašen monumentalnim skulpturama, sfingama, pompejskim stubovima, lavovima i drugim. Prateći ekonomski objekti se nalaze ispred dvorca prema dunavu, izgrađeni su 1850. godine, a u njima su odgajivani konji. I danas iznad ulaza postoji ploča na kojoj piše da je dvorac sagradila plemićka porodica Marcibanji de Puho, kao i porodični grb na severoistočnoj strani. U ovom dvorcu je boravio španski kralj Filip. Danas dvorac koristi fakultet za evropske pravno-političke studije. Objekat je u vlasništvu JP "Vojvodinavode" Novi Sad, čije su prostorije bile donedavno u dvorcu. Park oko dvorca održava Gradsko zelenilo, ali je većina skulptura u parku polomljena ili porušena. Ekonomski objekti su podeljeni i koriste se kao stambeni stanovi, i u velikoj meri su izgubili autentičnost. Kada je naša ekipa obilazila dvorac u aprilu 2007. zgrada je bila u dobrom stanju, ako bi se izostavili grafiti koji su narušavali izgled. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja.

Legenda:

Krakovska grofica Hana Tomaševska, na svom proputovanju kroz Evropu 1911. godine se zadržala u Novom Sadu desetak dana. Mladi lekar Jovan Popović našao se tu da joj bude na usluzi. Poslednjeg dana grofičinog boravka, mladić je odlučio da prevesla na kameničku stranu, ne bi li u senci dunavskih vrba još malo pio zrele, poljske-aristokratske krvi. Bio je kraj septembra. Miholjsko leto. Dan vreo i uspaljen na kratko, baš kao i grofica. Čamac su vezali za jednu od vrba i u trenutku kada je mladi lekar hteo da prenese priču oproštaja i lažnog obećanja sa grofičinog vrata na njene grudi, začula se pesma. Obalom je hodio čovek veoma star i čupao neku travu što je rasla u plićaku. Nije ih toliko iznenadila ni starost ni odrpanost čoveka koliko jezovitost melodije koja je izlazila iz njegovih usta. Jedna stvar je mladoga lekara posebno impresionirala-iako je starac išao muljevitim delom, tik uz vodu nije ostavljao trag. Starac ih je pogledao samo jednom i rekao: „Idite. Uskoro će sumrak, a onda će početi pesma mrtvih. Danas im je stogodišnjica." Grofica i lekar su otišli nedorečenog oproštaja, a lekar je sve ovo nakon izvesnog vremena zapisao u svoj dnevnik. Čini se da je u tom zapisu bilo više žala za nedosegnutim grofičinim telom, no zapitanosti o čijoj se stogodišnjici radilo, i kakvu je pesmu očekivao tog miholjskog sumraka starac koji je hodao muljem ne ostavljajući trag. Zamak Karačonija u Sremskoj Kamenici je građen od 1797. do 1811. godine. Tokom tih 15 godina gradnje Dunav je svake godine na „Kuninsko leto" (doba kada je vodostaj najveći i kada se, po predanju ne sme kupati) uzimao po jednog radnika. Uvek bi se neki od njih, onako oznojan, pokušavao okupati u bremenitoj, goropadnoj reci, ne hajući za Kunin. Interesantno je da nikada ni jedno telo nije isplivalo. Ludi su prepričavali da ih je zadržao kod sebe veliki rečni bog, da bi mu ti vredni nevernici sagradili prelepo zdanje, onakvo kakvo su gradili i na kopnu. Nakon što je zamak sagrađen, u njega su se uselila dva Karačonijeva sestrića sa familijama. No, treba reći i to da je svake godine na kuninsko leto, preko vode, zajedno sa južnim vetrom dolazila i pesma utopljenih neimara, najavljujući jesen, kišu i bolest. Krakovska grofica i mladi lekar su želeli da ovekoveče svoje kratko poznanstvo, baš na stogodišnjicu završetka zamka i stogodišnjicu poslednjeg udavljenog neimara. Prvi stanovnici zamka u Sremskoj Kamenici su bili veoma bolešljivi. Uostalom, smatra se da su vlasnici zamkova pored voda bili osuđeni na dve stvari - na mudrost (koja se često graničila sa ludilom) i na preranu smrt čiji je uzrok ponajčešće bivala tuberkuloza. Uzrok mudrosti je verovatno bio Dunav, koji svojom neumitnošću upozorava, a uzrok bolesti je bila njihova mazohistička zaljubljenost u reku. Dunav se ne podaje niti trpi ljubavnike. On traži danak... Dunav je posesivan, i nametljivcima, mesto svoga okrepljujućeg mirisa, nudi vlagu pod kostima. Vlasnici zamka Karačoni su bili mudriji i preduzimljiviji, ali samo do svoje 50. godine. Kasnije, tamudrost je prelazila u ludilo, koje je uvek bilo protkano tuberkulozom i kratkovečnošću. Porodični lekar ogranka familije Karačoni u Sremskoj Kamenici je zapisao da su naročito bili osetljivi na miris ozona posle kiše i na tople južne vetrove koji su dolazili sa Dunava. Još jedna interesantna stvar: svi su bolovali od identičnih AUDITIVNIH halucinacija. Čim bi leto počelo da uranja u jesen, sa svakim sumrakom bi često stavljali dlanove na uši. No ni to im nije pomagalo. U septembru i oktobru, svaki put, nakon kiše bi sedeli sklupčani u uglovima svojih soba, i pod nos sami sebi stavljali mirišljavu so i sirće, samo da ne osete miris ozona. Nakon izvesnog vremena, vetar bi, po njihovom pričanju, donosio neke zvuke samo njima dostupne. Ubrzo posle toga, počeli bi da kašlju. Ponekad je u goste vlasteli dolazio i travar Andrija. O tom čoveku se ništa nije znalo - ni gde živi ni koliko godina ima. Za njega se govorilo da se rodio star i prestar. Bio je toliko mršav i lak da se nije čuo kada bi hodao hodnicima zamka. Sestrići Karačoni bi ga primetili tek kada bi stao tik uz njih, ili kada bi nm svoju vazdušastu ruku stavio na rame. Andrija bi često govorio da je lek od tuberkuloze u čaju od pomešanog šumskog bilja. To 6ilje se bere i na obali Dunava i u šumi, ali svako svoj lek mora sam brati i sam spravljati, da bi ovaj bio delotvoran. No, vlastela ga nije slušala. Iako su i u samom njihovom zamku stilovi bili pomešani (prvi red porte su jonski, a drugi korintski stubovi), travu nisu mešali. Razlog nije bio taj, što Andriji nisu verovali, no zato što su se bojali da idu u šumu ili na obalu reke. Šta, ako ih u šumi uhvati kiša, ozon ojača, a oni nemaju sobe u čijem uglu bi se skupili. S druge strane, Dunav je u sebe unedrio pesmu mrtvih neimara koja tako slatkasto i zamamno zove sebi. Kada ne bi uspevao da ih nagovori, Andrija bi odlazio i ne bi prošlo puno vremena, a negde bi se iz kameničke šume začula pesma identična onoj koju bi svakog miholjskog leta donosio južni vetar s Dunava. Dunav prezire kašljanje, zato je često pozivao vlastelu k sebi. Ali, ljudi su kukavice. Bilo im je draže da godinama kidaju kašljem pluća, nego da brzo skončaju... U vreme rekonstrukcije i dogradnje zamka od 1834. do 1836, pa sve do 1850, dok nisu potpuno dovršeni i ekonomski objekti, u mnogim pukotinama zidina, i spod drveća, parka i u paprati, mogle su se pronaći bele svilene maramice sa krvavim ispljuvcima. Ovo bi bio kraj priče o Karačonijevom zamku u Sremskoj Kamenici kraj Novog Sada. Možda bi još trebalo dodati i ovo: svoj dnevnik lekar Jovan Popović završava podatkom da Krakovska grofica Ana Tomaševska nikada nije stigla u Poljsku. Pri povratku u svoju zemlju se razbolela i ubrzo umrla u Solnoku, u Mađarskoj, gde je i sahranjena. Očevici su javili da se sve desilo u nekoliko dana. Kažu naglo prokašljala krv... (legenda preuzeta iz knjige "Snovi zatravljenih kula" Milana Belegišanina)

Dvorac nije otvoren za posetioce!

Dvorac "Talijan"  Novi Kneževac

Dvorac je sagradio Andor Talijan 1856. godine nakon venčanja sa Vilheminom Šulpe 1850. godine. Vilhemina Šulpe je bila naslednica Katarine i Emila Šulpe, koja je udajom za Andor Talijana dvorac Šulpeovih donela u miraz porodici Talijan. Andor Talijan je bio konjički kapetan austrougarske vojske. Sinovi Vilhemine Šulpe i Andora Talijana su bili Emil i Bela. Porodica Talijan je posedovala još dva objekta u Novom Kneževcu. Jednu zgradu sagradio je Andor Talijan, a drugu baron Fedor Feilić 1856. godine, a kasnije obe zgrade su pripale Beli Talijanu. U zgradi je jedno vreme nakon drugog svetskog rata bila osnovna škola. Dvorac Talijanovih, danas, je skoro potpuno izgubio reprezentativnost i stari sjaj. Na nekadašnja vremena podseća samo jedan deo krova zgrade.

Dvorac nije otvoren za posetioce!

Dvor "Bogoslovije" Sremski Karlovci

Zgrada je sazidana pod patrijarhom Georgijem Brankovićem 1900.g kao "Narodni dom". Objekat je kvadratne osnove sa ispadima na uglovima koji su ukrašeni dekorativnom rustikom. Prvu redovnu bogoslovsku školu za pravoslavne Srbe osnovao je mitropolit karlovački Stefan Stratimirović u Karlovcima 1794.g. Krajem XIX veka u okviru Bogoslovije osnovana je jedna od prvih katedri pčelarstva (prof. Jovan Živković) u Evropi. Treba naglasiti da je ognjište našeg poznatog i divnog crkvenog pojenja bilo u Karlovačkoj bogosloviji. To je čuveno Karlovačko pojanje. Učitelji toga pjenija bili su prota Anastasije Popović i sveštenik Đura Popović. Atanasijevo pojanje sačuvano je i danas u crkvenoj muzici Kornelija Stankovića.

Danas u ovoj zgradi radi, od 1964. godine, bogoslovija (u rangu srednje škole) "Sv. Arsenije" i Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti. (tekst preuzet sa www.sremski-karlovci.org.rs)
Dvorac nije otvoren za posetioce!

"Tomanova" vila Vrbas

Vilu je sagradila jevrejska veleposednička porodica Toman, kao reprezentativnu kuću za stanovanje. Zgrada je sagrađena početkom XX veka, po projektu arhitekte iz Budimpešte. Porodica Toman je imala velike posede na severu Vrbasa, gde se i danas nalazi salaš sa imenom veleposednika. Tomanovi su se bavili poljoprivredom i trgovinom žitaricama. Nakon Tomanove smrti u vili su do Drugog Svetskog Rata, živele njegova udovica i dve kćeri. Posle Drugog Svetskog Rata u vili je bio jedno kratko vreme smešten katastar opštine Vrbas, sa siromašnim informacijama, jer su nakon poplave u staroj zgradi katastra 1945. godine sve informacije bile uništene. Osnova vile je kvadratna, a fasada prema ulicama je reprezentativno obrađena, zidana je opekom, sa drvenom krovnom konstrukcijom. Ulaz sa tremom je naglašen sa dva stuba i dva polustuba koji nose lukove. Zgrada je ukrašena sa gleđosanim keramičkim pločicama sa motivom lala. Arhitektonski je oblikovana sa stilskim obeležjima mađarske varijante secesije i ima ogradu od kovanog gvožđa sa motivima istih stilskih karakteristika. Rešavana je simetrično, sa bočnim rizalitima polukružnog oblika i plitkim središnjim delom. Zabat je oblikovan izvijenim secesijskim linijama. Prozorski otvori završavaju se elipsastim lucima i uokvireni su malterskom plastikom u vidu pilastera sa kapitelima dekorisanim biljnom ornamentikom. Gleđosane keramičke pločice plave boje javljaju se i kod obrade lukova nad prozorskim otvorima. Bočna fasada je skromnije dekorativne obrade, sa tri rizalita od kojih srednji ima tri lučno završena prozora.

Danas, u vili je filijala u vlasništvu D.D.O.R. Novi Sad, pre desetak godina je izvršena revitalizacija i nalazi se u odličnom je stanju. Zgrada je pod zaštitom države. Informacije dobijene od deda Vlastimira Ćirića koji se seća veleposednika Tomana.

Vila nije otvorena za posetioce!

"Vladičanski" dvor Vršac

Dvor je izgrađen između 1750. i 1757. godine dok je vladika bio Jovan Georgijević i jedini je ove namene iz perioda baroka. Izgrađen je kao reprezentativni spratni objekat za potrebe banatskih episkopa nakon preseljenja eparhije iz Karansebeša u Vršac. U prizemlju dvora je kapela posvećena Sv. arhangelima Mihajlu i Gavrilu, sa ikonostasom koji je oslikan između 1761. i 1765. godine. Ikonostas spada u retke sačuvane ikonostase iz XVIII veka. U dvoru se nalaze vredne zbirke ikona, portreti najznačajnijih vladika vršačke eparhije i velika biblioteka. Zbirka ikona sakupljene u banatu obuhvata period od tri veka, pri čemu su najvrednije ikone slikara Zogofa iz prve polovine XVIII veka. Ikone u zbirci su dela Zogofa Petra, Prvula, Šerbana Popovića, Nedeljka Popovića, Jovana Četirevića Grbovana i nepoznatih majstora. Grupa ikona baroknog razdoblja srpske umetnosti predstavljena je delima slikara iz druge polovine XVIII veka, Teodora Ilića Češljara, Dimitrija Popovića i drugih. Radikalnu adaptaciju, koja je u potpunosti izmenila izgled objekta, izvršio je vladika Gavrilo Zmejanović 1904. godine, kada je izmenjen ulazni deo i rekonstruisan krov. U to vreme je glavna fasada dobila neobarokni i neorenesansni dekorativni program, pilastre i nove prozore, dok osnova zgrade nije bitno izmenjena. Jednostavna arhitektura baroknog dvorca, sa simetrijom i ritmičnim nizom prozorskih otvora, dopunjena je naglašenim središnjim rizalitom koji u visini atike ima balustradu i posebno izvedeno mansardno krovište ukrašeno raznobojnim crepom. Ograda parka sa bogatom baroknom kombinacijom zidne mase i kovanog gvožđa je autentična. U dvorcu se nalazi sedište banatskog episkopa, a zgrada predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Dvorac nije otvoren za posetioce!

Dvorac "Šlos" Golubinci

Dvorac je sagrađen prema projektu arhitekte Florijana Madocsnuija 1777. godine. Sagrađen je za potrebe oficirskih porodica vojne granice kao "Upravna zgrada u Golubincima", kako piše u projektu zgrade. Po nameni i arhitektonskoj koncepciji zgrada bi se mogla svrstati u namenske objekte koji su bili projektovani za vojne namene ili kao zgrade za stanovanje oficira privremeno raspoređenih u toj vojnoj komandi. Po unutrašnjem sklopu i spoljnom izgledu, obradi i detaljima, ima sve karakteristike objekta vojnograničarske arhitekture. Dvorac je slobodno stojeći spratni objekat pravougaone osnove. Unutrašnji prostor izgleda monumentalno zbog kamene ograde na stepeništu. Izuzev kamenih okvira vrata i prozora, fasada je izvedena u malterskoj plastici. Na istočnoj i zapadnoj strani nalazi se plitak rizalit. Na spratu dominira vertikalna podela zidnih površina pilastrima, između kojih se nalazi niz simetričnih prozora, dok je na prizemlju horizontalna malterska podela. Pored arhitektonske, dvorac ima i istorijsku vrednost jer je u njemu boravio vožd Karađorđe Petrović tokom 1813. godine. Nalazi se u centru mesta Golubinci okružen parkom. Zgrada je više puta adaptirana ali nije narušena osnovna koncepcija. Poslednja obnova započeta je 2007. godine. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja. Mediji o dvorcu

Legenda:

   Dvorac „Šlos" u Golubincima, s kraja XVIII i početkom XIX veka, od svih je najzapušteniji. Čini se da u njega decenijama nije niko kročio. Sve odaje su prepune paučine i u posetioce se uvlači sumnja da će uspeti i pored najbolje volje da razgleda unutrašnjost zamka. Ta paučina izgleda kao živa. Svaki nalet vetra kroz rupe, koje su nekada bili prozori pokreću ovaj ćilim strpljenja tako da to prestaje da bude paučina i postaje pamćenje vekova. I još nešto se događa tu u razvalinama Šlosa. Začuje se zvuk koji podseća na jaukanje. Paučina poput prirodnih orgulja prihvata vetar i podaje mu neku muku muku koju je pre mnogo godina premrežila. U trenutku kada se ovo ječanje čuje, u Golubincima se pale sveće i stavljaju u okvir prozora da bi se kako kažu „posvetili jauci mučenika". Ovaj zamak je tokom dva veka svoga postojanja, nakon smrti prvog vlastelina ponajčešće služio kao mučionica. Poslednji mučenici su urezali svoja priznanja u zidove zamka, krajem Drugog svetskog rata. Onda nije ni čudo što Šlos prate priče o prokletstvima, neverstvima i kaznama. Prvi vlasnik zamka se jedne noći, nakon dugog puta, iznenada vratio i našao svoju mladu suprugu u zagrljaju sluge. Slugu je odmah posekao, a nju je potpuno nagu vezao za severni stub zamka, rekavši joj da će tu ostati, sve dok je pauci paučinom ne premreže. Nakon nedelju dana, žena je od studeni, žeđi i gladi umrla, a da joj paučina nije došla ni do brade, nisu stigli pauci ni posmrtni zar da joj naprave. Ti neverničini jauci i preklinjanja za bržom smrću bili su prvi zvuci koje je paučina unedrila u sebe. U narednih dvestotine godina su se krici drugih mučenika pripajali ovom prvom. Pravo na spoznaju je imao i ima samo vetar. Pauci dvorca Šlos pletu najsporije, ali su zato njihove niti najčvršće i najlepše. To su prave arabeske sudbine, zamke i tuge. Verovatno se zbog oblika i čvrstine, vetar baš ovoj paučini Šlosa najčešće podaje. Uostalom, svako vreme odgaja svoje pauke. Prvi vlasnik zamka je nakon neverstva i smrti svoje žene, prestao da jede i pije. Sedeo je sam za sofrom i molio za oproštaj. Spahija je bio snažan čovek, nije umro brzo kao njegova žena, te su njegovi poslednji dani stigli da se umotaju u paučinu. U Golubincima kažu da pauk dovodi drage goste i nosi dobru vest. Nikako ga ne smeš ubiti, jer ako ga ubiješ, prvo što ćeš čuti biće vrisak, i ako se hitro okreneš na suprotnom zidu od onoga na kome je spljošten pauk, videćeš senku nage, mlade žene. Smrt pauka će ti u narednim godinama doneti nesreću i muk za sofrom, ljudi će te pamtiti jedino po zlu. U kuću će ti od gostiju ulaziti samo vetar, na divanu predviđenom za gosta i u pustoj gostinskoj sobi carevaće paučina. Stariji meštani govore da se svakih deset godina u nekim vetrovitim i sipljivim jesenjim noćima, pojavljuje čovek obučen u pohabano plemićko odelo i dugo se moli nad razrušenim zamkom. Ne zna se ko je, ni od koga traži oproštaj. Jedino što se za sigurno zna, to je, da nije sveštenik i da ne pripada ni jednoj pozorišnoj putujućoj trupi. Lice nikada nisu uspeli da mu raspoznaju, kao da je svaki put imao zar od paučine. U tim noćima, u Golubincima, u okvirima prozora, pali se i po nekoliko sveća... (legenda preuzeta iz knjige "Snovi zatravljenih kula" Milana Belegišanina)

Dvorac nije otvoren za posetioce!

"Jodna Banja" Novi Sad

Novosadska Jodna banja je nastala krajem XIX veka (1897. godine) kod Futoške šume pri bušenju arteškog bunara za potrebe snabdevanja grada pijaćom vodom. Tom prilikom izbila je topla, mineralna, jodna voda temperature 24,6°C, čija je lekovitost kasnije analizirana i potvrđena. Početak rada Varoškog jodnog kupatila kao organizovane zdravstvene ustanove, kada je dobila odobrenje za početak rada i status lekovite banje, smatra se 1910. godine. Zgrada je sagrađena na inicijativu novosadskog lekara, balneologa, dr Vilhema Wilta, a projektant zgrade bio je poznati arhitekta Imre Franček iz Budimpešte. Imre Franček je između ostalog zahtevao da se arterijsko kupatilo gradi na sredini parka. Gradnja je početa 1908. Secesijska zgrada Jodne banje u to vreme spada u grupu najmarkantnijih objekata na zapadnoj strani grada i čime je doprinosila ambijentalnom kvalitetu kraja u kome se našla. Zdravstvena služba Banje je bila na veoma zavidnom nivou. Banja je imala stalno zaposlenog lekara, uz to specijalistu balneologa, koji je bio prvi upravnik Banje dr Vilhelm Wilt, (1875-1939). U to vreme je u funkciji veliki broj kada, tuševa i tri bazena sa toplom i hladnom vodom. U odeljenju za fizikalnu terapiju sprovode se razne terapijske procedure: elektro, foto, krio, helio, fango terapija kao i masaža. U terapijske svrhe primenjivale su se i različite kupke: slane, sumporne, ugljeno-kisele, u peni, suvo-vazdušne. U Banji su se lečili, u to vreme, bolesnici sa: bolovima reumatskog porekla, neuralgijama, išijasom, bolovima i otocima u zglobovima reumatskog i traumatskog porekla, akutnim i hroničnim katarom želuca i creva, posledicama zapaljenja bubrega, gojaznosti itd. Proširenjem Banje 1931. godine izgrađen je Hotel Park (projektovao novosadski arhitekta Đorđe Tabaković), koji je funkcionisao kao stacionar za banjske goste. Kratko vreme nakon II Svetskog rata 1946-1948. godi- ne ustanova funkcioniše kao zdravstveno ugostiteljska služba pod nazivom “Novosadska jod-na banja sa hotelom Park”, a direktor je Olga Šakota. 1957. godine u Banji se formira Centar za medicinsku rehabilitaciju, koji predhodi kasnijem razvoju medicinske rehabilitacije u Vojvodini. Počinje razvoj kinezi i radne terapije, povećava se broj aparata za fizikalnu terapiju i menja se kadrovska struktura zaposlenih. Od 1966. godine započinje naizme- nični period integracije i osamostaljenja. U 1991. godini urađena je delimična spoljašnja i unutrašnja adaptacija zgrade, uvedena je računarska oprema u bitnim procesima rada. 1977. godine prestaje rad bazena koji je bio smešten u delu zgrade koji je podignut još 1910. godine. Zbog dotraja- losti zgrade i instalacija i nemogućnosti revitalizacije ovog dela ustanove 1994. godine prestaje svaki oblik hidroterapije. Krajem 2002. godine, na čelo Zavoda za reumatizam Novi Sad dolazi dr Milijanka Lazarević, specijalista za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju. Uz finansijsku pomoć Pokrajinske vlade kao Osnivača, i resornog Sekretarijata, u potpunosti je obnovljena i sanirana krovna konstrukcija i svi sanitarni čvorovi. Unutrašnjost zgrade je temeljno renovirana, postavljeni su novi podovi u ambulantnom i dijagnostičkom sektoru, obnovljen je blok za primenu parafina i parafanga. Otvoren je Novi terapijski blok sa najsavremenijom i specifičnom opremom. (tekst preuzet sa www.zavodzareumatizam.co.yu)

Banja je otvorena za posetioce!

"Petro Kuzmjak" Ruski Krstur

Ubrzo posle preseljenja u Bačku, odnosno u Ruski Krstur (1745.), Rusini su, u tesnoj vezi sa crkvenom opštinom, 1753. godine osnovali svoju školu, koja je na početku bila trivijalna, ali su se u njoj na rusinskom jeziku učili čitanje, pisanje, računanje i veronauka. Ovi podaci govore da je osnovna škola u Ruskom Krsturu prošla u svom veku više razdoblja: period konfesionalne škole od 1753. do 1888. godine, zatim komunalne od 1888. do 1899. i državne od 1899. do 1918. godine. Između dva svetska rata škola je bila državna. Posle 1944. godine, to je bila najpre četvororazredna osnovna škola, a kasnije, pedesetih godina – potpuna osmogodišnja škola, kakva je i danas. Osnovni zadaci konfesionalne škole bili su obezbeđivanje kvalifikovanih učitelja i izgradnja nove školske zgrade sa novim učionicama za sve veći broj učenika, kao i obezbeđivanje sredstava za održavanje školske zgrade. U ovom periodu radili su takozvani privremeni učitelji. Preko ideje o osnivanju Kapitalne škole (što je značilo povezivanje matice Rusina – Ruskog Krstura - sa drugim mestima gde žive Rusini u Bačkoj i Sremu) došlo je do reformisanja škole, u kojoj se najviše ističe rad tada najkvalifikovanijeg rusinskog učitelja Petra Kuzmjaka. U tom periodu iz krsturske škole se odlazilo u više narodne, građanske i više devojačke škole i gimnazije u Sombor, Novi Sad, Pečuj, i u učiteljske škole u Baju, Suboticu i Uzgorod. Od 1899. do 1918. često su su menjali učitelji, ali bilo ih je i sve više. Nova zgrada škole završena je 1913. godine, a upravnik je Mihajlo Poljivka. Nakon osnivanja Kraljevine Jugoslavije formira se RUSINSKO NARODNO PROSVETNO DRUŠTVO, pod čijim se patronatom štampaju prvi udžbenici na rusinskom jeziku („Čitanka za treći razred” Mihajla Poljivke, 1920. i „Bukvar” čiji su autori Mihajlo Poljivka i O. Mihajlo Mudri, 1921.). Od početka 20. veka, štampanjem „Idilskog venca” Havrijila Kosteljnika (1904.), njegove „Gramatike bačvansko-rusinskog jezika” (1923.), prve drame „Jeftajeva kći” (1927.), pojavom (sada već barda rusinske knjizevnosti – takođe školskog učitelja) Mihajla Kovača i njegove pripovetke „Atamanov sin” (1927.), itd. sve do Drugog svetskog rata, stvaraju se generacije ove škole, koje će kasnije biti oslonac ne samo u osnovnom, već i u višem i visokom obrazovanju i vaspitanju Rusina. Nakon oslobođenja 1945. godine, osnovna škola u Ruskom Krsturu nastavlja rad i, svojstveno tadašnjem vremenu, uključuje se u nastavu kao Narodna škola na rusinskom jeziku. U februaru 1945. otvorena je Državna realna gimnazija – prva gimnazija u istoriji Rusina. Gimnazija je radila do 1949. kada je transformisana u osnovnu školu, a 1970. godine gimnazija ponovo nastavlja sa radom i to prvo kao istureno odeljenje Gimnazije „Veljko Vlahović” iz Vrbasa, a zatim kao samostalna. Obrazovni centar „Petro Kuzmjak” osnovan je 1977. godine, a 1987. otvoren je novi, savremeno građen i uređen objekat i stvoreni su uslovi za vaspitno–obrazovni rad na rusinskom jeziku, od osnovnog pa sve do pozivno-usmerenog vaspitanja i obrazovanja (prema tadašnjoj reformi obrazovanja u Jugoslaviji – takozvanoj „Suvarici”). Današnja moderna Osnovna škola „Petro Kuzmjak” ima preko 400 učenika, dok gimnazija sa dva odeljenja na srpskom i jednim na rusinskom jeziku ima oko 220 učenika. U okviru škole uspešno funkcioniše i vrlo dobro opremljen srednjoškolski dom, kapaciteta 70 kreveta, sa savremeno opremljenom učeničkom kuhinjom, salom za fizicko vaspitanje i otvorenim sportskim terenima, koje okružuje pedantno i sa ukusom uređen park u kome dominira bista prvog školovanog učitelja u Rusina na ovim prostorima, Petra Kuzmjaka, čije ime i nosi škola. Na vrlo pristupačnom mestu izgrađena je i školska biblioteka čiji je kapacitet u ovom momentu oko 14 000 knjiga, dok su multimedijalne učionice i kabineti sve opremljeniji i sveobuhvatniji za izvođenje nastave radioničkog i inovatorskog tipa. Samo kabinet za informatiku i računarstvo ima petnaestak savremenih računara i skoro isto toliko se koristi u drugim prostorima škole.