Ne volim te vise

Ne volim te vise da znas,
ali uvijek mi tako ponekad
u vremenu dodjes
pa pomislim da si mi sve na svijetu
i ne mogu ni zamisliti
kako lezis u nekom drugom krevetu
a ista si i kad kisa pada i kad hlace obuces
i kad suknju skidas
a ne places nikad
jednog cu te dana ubiti zbog svega
jer si tako slatka
bezobrazna i kratka
ako ne racunam noge
jer si fina djevojcica
i najhrabrija kurva
jer si mi u oci usla
bez kucanja i srama
ubit cu te prije spavanja
da se probudis kao dama
da imas pune sobe ljubavi
kao zimnicu spremne
i ne volim te vise da znas
i sve ce novine pisati o tome
u restorane vise neces uci
ludo moja mala
neugledna plava
predivno stvorenje bozje i moje
raspitaj se kod prijatelja
sto je jos tvoje
a sto meni pripada
raspitaj se jer ne dam ti vise
ni da mislis
ubit cu te sto se skitas svijetom
policija ce te traziti
sto bludnicis s ljetom na javnom mjestu
pa ces onda opet k meni
dovoditi ljude
da me ubijaju dugo i da se cude
sto volis na meni
i ne volim te vise da znas
ali te trazim
jer si tako prosta i slatka kao sirup
jer si tako divlja
kad ti vrat zagrizem
a bas nikakva nisi kad te zubi bole
necu vise ni da mislim o tebi
dok si od mene daleko
sto ja znam ljubi li te netko
jer ti je toplo u sobi
bezobraznice mala
igraj se jos malo
dok mi mrak ne padne u krevet
ludo
cekam te i sutra
kao uvijek u devet.



ZELJKO KRZNARIC

Ničija

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš - dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.

Jelena Marković

POĐI

Podji kud bilo
put neba,
put mora,
na lednik
ili siđi u ravnice.
Traži šta bilo
rad
lepotu
ljubav!
Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.
Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.
Pođi,
uprkos svemu!
Samo,
okončaj započeto delo!
Voli
i stvaraj!
Kuj!
Prekuj zemlju,
nebo i more!
Ali okončaj započeto
delo.
I delo tvoje
nek lepotom zrači!

Sesil Šabo

Ne osvrći se nikad i ne misli često
na neku davno pređenu stazu
jer sve što je bilo više biti neće
i svi smo mi ovde samo u prolazu.

Ne plači za igračkom što je slomljena,
jer svi smo mi igračke u nečijoj ruci,
sudbina je ona koja konce vuče
i kada smo srećni, i kad smo na muci.

Ne, ne misli nikad da je moglo drukčije
ne tuguj za cvetom što u tebi vene,
jer sve tvoje tuge, kad proleti vreme
biće jednog dana samo uspomene.

Ne čeprkaj mnogo po prošlosti svojoj
i ne skupljaj po njoj mrve prošle sreće,
jer i mi smo mrve pod nebeskom kapom
i sve što je bilo više biti neće.

Ne žali za nekim koga više nema,
nego reci samo: lepo nam je bilo
Sačuvaj ga negde u sećanju svome,
kao ptiće što se na dnu gnezda skrilo.

Ne žali za vinom što je proliveno
i ne skupljaj stakla polomljene čaše,
jer jedino mozeš da ozlediš sebe,
a vina još ima prepune su flaše…

Ne osuđuj život, ne proklinji snove,
ne tuži za srećom što je nekad bila.
Tek treba da sanjaš! Tek treba da letiš!
A tebi još nisu polomljena krila.

I ne misli nikad da ne može bolje,
da ne može lepše, da ne može više,
jer ti si još uvek na početku knjige,
koju ovaj život otvara i piše.

Ne gledaj daleko i ne traži zvezdu,
što se negde sjaji na nebu visoku,
jer zvezde su lepe ali su daleko
a najlepša zvezda sija u tvom oku.

I sve što je sada biće samo prošlost,
niko od nas ne zna šta ga sutra čeka,
a sreća je možda odmah tu, kraj tebe,
ni zauvek prošla, ni tako daleka…

BUDI MI

Budi mi svetionik osvetli mi
more beznadja,
budi mi kompas i vodi me sebi.
Budi zivi pesak,da potonem
u tvoju dusu kada te pronadjem,
A  ja bit cu tvoja meka postelja.


Meli

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
Možda postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini
Da nisam nikakav oblik
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo – prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.

Osobna poruka

S druge strane telefona je vas glas
I tu su rijeci koje necu reci
Sve te rijeci koje su zastrasujuce cim nisu duhovite
Rijeci iz previse filmova, pjesama i knjiga
Zeljela bih vam ih reci
I zeljela bih ih zivjeti
Ali necu.
Zelim ali ne mogu.
Ja sam ta koja izgara
I znam gdje ste vi
Dolazim, sacekajte me, upoznat cemo se
Sacuvajte mi malo svog vremena, ja za vas imam citav zivot
Htjela bih doci, ostajem, mrzim sebe
Necu doci
Zelim ali ne mogu.
Trebala bih vam reci
Trebala bih doci
Ili bih trebala spavati.
Bojim se da ne budes gluh
Bojim se da ne budes kukavica
Bojim se da ne budem indiskretna
ne mogu vam reci da te mozda volim..

Ali ako ikad povjerujes da me volis
Nemoj misliti da mi smetaju tvoje uspomene
Trci, trci sve dok ne izgubis dah
Dodji me potraziti
Povjerujes li jednog dana da me volis
I ako ti toga dana bude tesko
da vidis kamo te vode svi ti putevi
Dodji me potraziti
Ako te zivot umori
Ako ti dosadi
Misli na mene
Misli na mene

Ako ikad povjerujes da me volis
neka ti to ne predstavlja problem
Trci, trci sve dok ne izgubis dah
Dodji me potraziti
Ako ikad povjerujes da me volis
ne cekaj ni jedan tjedan, ni jedan dan
jer ne znas kamo te zivot vodi
Dodji me potraziti.
Ako te zivot umori
Ako ti dosadi
Misli na mene
Misli na mene

Françoise Hardy

 

Razumljiva pesma

I na ovoj zemlji život me opija.
Po njoj kada lutam moje misli blede,
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto mene samo pleni
Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
Prolazna i lepa, k’o cvet dragoceni,
Kao presto snova, kao život nada.

Ne marim inače za život i brige
Naroda i ljudi, za principe razne,
Bacane oduvek u jedne taljige,
Što ih konji vuku i sveglave prazne.

Volim oblak, cveće, kad cveta i vene,
Al’ nikako ljude što ropću i pište:
Što drugoga boli, ne boli i mene;
Mene tuđi jadi nimalo ne tište.

Vladislav Petković Dis