Pouka

Ako si težak
to ne znači da si i stabilan.

Vetar,
može počupati
ogromno drvo
iz korena.
Ako mu se tako hoće.

Dok će
malena vlat trave,
od snage istog vetra
ostati nedirnuta.
Nepočupana.

Ako si jak
to ne znači da si i neuništiv.

Velika usijana stena
na rubu pustinje
će se hladiti u noći,
stezati, sažimati…

A potom će se
kada je obljubi hladnoća
pustinjskog zagrljaja,
ona prosto raspolutiti,
raspasti, na najsitnije
parčiće kvarca.

Dok će se
maleni kaktus
iz iste te hladnoće,
samo dobro
napojiti.

I biće spreman
da se
zdravo zeleno ceri
ceo sutrašnji dan
Suncu u lice.

Ogroman je problem
kada je čovek veći iznutra
nego spolja…

Jer, ljudi imaju granice u očima,
sa olako podmitljivim
stražarima…

Nauči da stvari
gledaš
po tome kako dišu,
i ne slušaj
šta govore,
već traži
šta su nam prećutale.

Nauči da stvari
ljubiš tamo gde im
je srce,
a ne gde su im
spojevi usana,
i tek tada će te se dotaći
skroz.

Nauči da grliš
ramenima
a ne šakama.
Ramenima se
više obuhvata.

Zaboravi svoje
ime i prezime.
Ti se zoveš onako
kako te zovu
ljudi koji te vole.

Preraspodeli.

Ti si figura od stakla.

I te kamenice pesnica,
što bacaju na tebe,
lome te u krtu parčad
i prave
na hiljade malenih zvezdi
da večeras
sijaju od mesečine:

(kao) još jedno
Sazvežđe Bola.

Ne boj se.
Preraspodeli svoje zvezde.

Sudari svoje svetove
i sazvežđa sa nekim.

Ako ste osuđeni na haos,
nek zasija haos sudara zvezda
u vama – najjače. Najšarenije.

Ako ne umeš da se
snađeš u postojanju,
budi sa nekim,
najlepši, najspektakularniji
primer snalaženja
u svetovima nepostojanja.

U svetovima gde stvari postoje
tek kada ih se setiš i dosetiš.
I gde stvari ožive
tek kada ih se dotakneš.

Takvi svetovi se prenose dodirom.

Uzmi svoju ljubav za ruku
i povedi je.

Siguran sam da sasvim dobro
umeš i to.

Ratko Petrović

Naša ljubav

Noć me ta u mladosti stiže,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet izvan te kobne žene
U mojoj duši nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I već sam od toga kao mesec žut,
Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.

Ne znam više da li je to ljubav,
Ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
O rečni brzak.

Rade Drainac

gladan sam tvojih usta, glasa i tvoje kose
i ulicama hodam ne hraneci se, tih,
kruh mi ne daje snage i zbunjuje me zora,
trazim tekuci zvuk tvojih koraka u danu.

izgladnjeo sam za tvojim smijehom sto klizi,
za tvojim rukama boje bijesne zitnice,
gladan sam blijedog kamena tvojih noktiju,
zelim ti jesti kozu od netaknuta badema.

zelim jesti munju izgorjelu u tvojoj ljepoti,
nos koji vlada na tvome oholom licu,
zelim jesti nestalnu sjenu tvojih trepavica

i gladan idem i vracam se njuseci sumrak
trazeci te, trazeci tvoje toplo srce
kao neka puma u samoci Quitratue.

Kupi mi vreme koje sam prodala
Na glupe stvari i nevažna lica
Sada mi ono nedostaje
I tražim minute u hiljadu sitnica

Kupi mi vreme koje sa sanjala
I u snovima lenjo provodila
Tamo sam nekog tražila
I često od svakog tamo se sakrila

Kupi mi vreme koje mi nedostaje
Sada kada ga imam tako malo
Voz koji ode nema ga više
A moj život stoji i još malo kuca
U mestu će stati vremene sve tiše i tiše...

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim juni.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

Mika Antic

Извињавам се ако је већ постовано ово, али није лоше да се још једном подсетимо ове генијалне песме

Плава звезда

Иза шума,иза гора,
иза река ,иза мора,
жбуња, трава,
опет ноћас тебе чека
чудна нека звезда плава.

Чак и ако не верујеш,
пробај тога да се сетиш.
Кад зажмуриш и кад заспиш,
ти покушај да је чујеш,
да одлетиш,
да је стигнеш и ухватиш
и сачуваш кад се вратиш.

Али пази: ако није
сасвим плава, сасвим права,
мора лепше да се спава:
да се сања до свитања.

Мора даље да се лута.
Тристо пута.
Петсто пута.

Мора друга да се нађе.
Трећа.
Пета.

Мора у сну да се зађе
на крај света.

И још даље иза краја:
до бескраја.

Мора бити такве звезде.
Што се чудиш.
Пази само да је негде
не испустиш док се будиш.

Једног дана,
једне ноћи,
не знам када, ал знам тачно,
изгледаће небо без ње
тако празно, тако мрачно.

И сва Сунца,
све лепоте
и све очи што се јаве,
никад без ње неће бити
сасвим твоје сасвим праве.

Ја ти нећу рећи шта је
ова звезда чудна, сјајна.
Кад је нађеш - сам ћеш знати.
Сад је тајна...
    Мирослав Мика Антић

Autobiografija

U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam pošteno kiriju platio
na ovom svetu sto sam živeo.

Možda sam nekome jad iscelio
i nekom u zenice sjaj namamio.

I u komšiluk zvezde doselio.
U prozor svitanja uramio.

Ako mi život krila skrati
i sneg u oko počne da veje,

znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.

Miroslav Antic

nocas bih mogao napisati najtuznije stihove.
napisati... na primjer... noc je posuta zvijezdama,
trepere modre zvijezde u planini....

nocni vjetar kruzi nebom i pjeva...

nocas bih mogao napisati najtuznije stihove....
volio sam je.. a ponekad je i ona mene voljela....

u nocima kao ova... bila je u mom narucju...
ljubih je... koliko puta...ispod beskrajna neba...

voljela me... a ponekad i ja sam je volio...
kako da ne volim njene velike nepomicne oci...

nocas bih mogao napisati najtuznije stihove....
misliti da je nemam... osjecati da sam je izgubio...

slusati nocas beskrajnu... jos mnogo duzu bez nje...
i stih pada na dusu kao rosa na pasnjak...

nije vazno sto je moja ljubav ne sacuva...
noc je posuta zvijezdama i ona nije uza me...

to je sve...

u daljini netko pjeva....
u daljini....
dusa je moja nesretna sto ju je izgubila...

kao da je zeli pribliziti...moj pogled je trazi...
srce je moje trazi... a ona nije uza me...

ista noc u bijelo odijeva ista stabla...
ni mi... od nekada... nismo vishe isti...

vise je ne volim... sigurno... ali koliko sam volio...
moj glas je trazio vjetar da takne njeno uho...

drugome... pripast ce drugome...
kao prije mojih cjelova...
njen glas i jasno tijelo...
njene beskrajne oci....

vise je ne volim...zaista.. no mozda je ipak volim...
ljubav je tako kratka... a zaborav tako dug...
i jer sam je u nocima poput ove drzao u narucju...
dusa je moja nesretna sto ju je izgubila....

i tako je to posljednji bol koju mi zadaje
i posljednji stihovi koje za nju pishem....

Dotakla bih te

Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutaš
trazeći ljubav,
našla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu
da doletim,
uzalud pruzam
uvela krila
ovo nebo
ne razume sreću.

Dotakla bih te
kao želja;
znam da me želiš
i da me pratiš
nekim mislima
kad nikog nema
da te utešim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju čežnje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da začaram ti usne
i umirim te rukama
tražeći samo
da me čvrsto stegneš,
da mi samo kažeš
da sve prošlo je.

Dotakla bih te
kao miris
kad ideš poljem,
kad u njemu nadješ
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
još uvek osećaš
miris poljskog cveća,
još uvek si tamo
još uvek me pratiš...
Dotakla sam te
svojim rečima
al nije to sve,
ne, nije još kraj,
još uvek čekam te...

Maja Miljkovic

da bi me ti cula
moje se rijeci
ponekad suse
kao tragovi galebova na plazi...

ogrlica...zvecka pijana
za tvoje ruke slatke poput grozdja...

moje su rijeci daleko
i tvoje su vise nego moje....

kao brsljan puzu u moju staru bol...

puzu tako po vlaznim zidovima...

ti si skrivila tu okrutnu igru...
one bjeze iz moje tamne spilje...
ti sve ispunjas... sve ispunjas....

nastanise prije tebe samocu koju zauzimas...
i vise nego ti na moju su tugu navikle...

sada zelim da kazu to sto ti zelim reci
da bi me ti cula kao sto zelim da cujes...

vjetar tjeskobe jos ih poteze....
uragani snova jos ih ponekad izvrcu....
ti slusas druge glasove u mome bolnome glasu...
plac starih usana... krv starih molitava...
ljubi me dragano....
ne napustaj me....
slijedi me...
slijedi me... dragano...u ovom valu tjeskobe...

ali bojis ljubavlju moje rijeci...
ti sve zauzimas...sve zauzimas....

od svih rijeci nizem beskrajnu ogrlicu
za tvoje bijele ruke... slatke poput grozdja...