Љубавна песма

Где ниси ти и твојих очију сјај,
тамно је мени.
И уз јасно треперење свећа,
тамно је мени.
И крај тихог пламена стада
тамно је мени.
Сунчана светлост само ме рањава,
тамно је мени.
Где тебе нема и твојих очију,
тамно је мени.

Бхартрихари, Индија, VII век

BESMRTNA PESMA - Mika Antic


Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al' sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
 

2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.
 

3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
 

4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Опомена

Човјече пази
да не идеш мален
испод звијезда !

Пусти
да цијелог тебе прође
блага свјетлост звијезда !

Да ни за чим не жалиш
кад се будеш задњим погледима
растајао од звијезда !

На свом концу
мјесто у прах
пријеђи сав у звијезде !

Антун Бранко Шимић

Kako Ana rešava ukrštene reči


Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?

Ima,li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?

Priznajem Pesnika,
al,
znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.    

Kad
Ana
plače!
(o ne lažem vas)-
to je lepše
od voća!
Od
kiše!
Od.   .   .    
rakova na žaru!
Od.   .   .    
čega god hoćete!
Od ptice u galopu!-
pa nisam ja valjda vica radi
prokocko celu Evropu!

A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
naaajvecem čudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana,
zapalio bih i svoje kosti.    

Kad ladju crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dodje!
Kad ljubi proleterske vodje!

Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!

Sećanje na Nepojmljivog Decka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!

Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram Dunav, il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog
Ane.    

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava -
ima li
Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?

I cvetovi i puževi i Englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj naj naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.    

Ona to izvodi kao da se igra!
A mani izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmladji konj:
u jednoj ruci drzi svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.    
Neka
reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!

Tada
nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana,
naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.   )
I
dddok je tttako
ooo opasnu
ddddrzim u zzzz zagrljaju
rrr reči se
reči se
sssssame rrrrrr
resavaju!

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene ozivljava?
Što se bar ne pokrije kad spava!?

Brana Petrovic

Sapcem ti reci
samo nama znane
toliko tiho
da i glas svoj
ne mogu
da cujem,
mozda je bolje,
od svega
daleko bolje,
sto ti se sapatom
zavetujem.

 

Pises mi

Pises mi 555. put
i nijedno pismo neces
da mi das,
ne mislis valjda da sam
na tebe nesto ljut
ili za mene
neces vise ni da znas;

jer,
ako pismo dodje,
znacu sta se sa tobom zbiva,
kakva su jutra,
dani i noci
i sta ti u glavi
sve pociva,
otkuda bora na celu,
ili na usni osmeh
meni nimalo znan.

Ne saljes pisma,
ne zelis o meni nista znati,
plasis se kakav cu odgovor da ti dam.

Pises mi i
redjas misli na papiru,
onako kako same naidju
bez reda,
kasnije sve ponovo citas
i sebi ne verujes
kako ta nasa ljubav izgleda.

I,
kada bi sve tako bilo:
bez tajne,
kao reci koje nikada neces poslati,
poredjane,
pismo mi nikada
ne bi morala slati,

mi bi sve
jedno o drugom znali,
nama bi bilo dovoljno
se pogledati.



 

 Karta za jug

Kupi mi kartu za jug
tamo ću da nastavim
Kad te ne vidim
u mom srcu ćeš najbrže da ostariš

Pusti da ljubav me
golim rukama ubije
i ne žali to
Kad si me iz srca pustio
nek´ me uzme Bog

Kupi mi sve što ide
i ne ide
nedelju i oblake
i ponesi mi jedan zagrljaj
za početak
i za kraj

Pusti da ljubav me
golim rukama ubije
i ne žali to
Kad si me iz srca pustio
nek´ me uzme Bog

Kad me ne voliš.
Ne voliš.

Pusti da ljubav me
golim rukama ubije
i ne žali to
Ne žali to
Kad si me iz srca pustio
nek´ me uzme Bog

Дон Кихот
 
 -- из Салета --

Дон Кихот је појахао
Свог парипа поуморна
На његовом дугом лицу
Гори жеља делотворна.

Да је парип његов бољи,
И оружје да је друго,
Он би  био друге среће,
Свет се њему не би руг`о,

Јер он жели слабе бранит`,
А неправду гонит мачем, --
Ал`  свет  овај, кукавица,
Хоће да је гоњен, тлачен.

Место  дива и јунака,
Који  вешто копље баца,
Не налази  никог  другог,
Само вође магараца.

Место госпа и принцеса --
Блудне цуре и глупаче;
Тражи премца себи равна,
А налази -- ветрењаче.

Он мишљаше свет је свет`о,
А свет каљав,злобан,грешан,--
Дон Кихот се преварио
И зато је свету смешан.

Па и слуга Санчо Панза
Исмева га,трезна луда;
Себичност га ипак тера
Да за њиме каска свуда.

           II

И племенит витез јаше
Кроз столећа,срчан,гневан;
Увек готов правду чинит,
Увек кињен и исмеван,

Свуда варан у свом наду,
Он се ипак у вис пење, --
Зар не знате тог витеза? --
Зове се   о д у ш е в љ е њ е ,

Воља му је искра божја,
Поље трњем обасуто,
Ту он пута крчи донде
Док не призна -- да ј`  залут`о.

Времена су тако ниска,
У њима су ниски људи, --
Што полети у висину,
Том низина криво суди.

За њим каска    х л а д а н    р а з у м
Све рачуном и опрезом,
Мргоди се, ал`  би хтео
Да с` користи тим витезом.

Јаши,јаши,мој витеже,
Нек те подсмех не помета, --
Ти си вредан бољег доба,
Заслужан си бољег света!

(препев Ј.Ј. Змаја )

Vesto skrivam tvoj lik od ljudi pomalo zlih,
k'o trn u oku sreca je za njih.
I nije mi tesko jer znam...
sa tvog su mi lica dar i suze i smeh...
za dusu su lek oduvek!

Prste sklopim u dlan pred novi dan...
Zeljo jedina,dobro znaj da

Cuvam te...
Ne dam nikom da te dira/
Na dlanu si moja tajna urezana!
Cuvam te...
Gde god krenem imam te.
Na dlanu si ti moja linija zivota,ljubavi...