nema pomoći


postoji mesto
u srcu koje nikad
neće biti ispunjeno

prostor

čak i u najboljim
trenucima

znaćemo to
više nego
ikad

postoji mesto u
srcu koje nikad
neće biti ispunjeno

i
mi čekamo
u tom
prostoru

bukovski

Tu dole kraj vrbaka

Tu dole kraj vrbaka ja draganu sretoh
milu,
tu slušah je kraj vrbaka, belonogu i čilu,
kad reče: ljubav je prosta - k'o lišće
raste lako;
Al' ja sam lud, zelen, bio, i sam ne mišljah
tako.

U poljani ja sam staj'o sa draganom nad
rekom
kad pleća mi obujmi ručicom belom i
mekom,
pa reče: ljubav je prosta - k'o trava
raste lako;
Al' ja sam lud, zelen bio; sad tužan ja
bih plak'o.


W.B.Yeats

MENJAM SVOJU DOMOVINU

U secanju na Ameriku

Selim se u zemlju rodnu Tvoju
i ja sam selica samo jedna ptica u broju.
Odlazim u zemlju ni malo moju,
hrlim ka drugom cemernom covecijem roju.

I pre nego sto krenem daleko,
neki ce vetar zastrujati polako i reci lako "Ponovo se rodi"
Odmahnucu rukom i pogledati preko,
ali cu i pomisliti da je to vec neko rekao "Rodi se, ponovo se rodi u toj zemlji daleko"

Ipak se pitam, prelamam i u dusi slamam
lisena bicu svih ideala, obicaja i porodicnog dara,
u oku ce biti prizor plaman
a ja cu tako sebe da proveravam.

Sigurna sam da cu u dusi umreti ovog maja,
jer umesto kafe doci ce vreme caja,
a zelenu livadu zamenice
mutna pucina plava.

Bogata zemlja tad zaslepece mene
a sjaj ce rasiriti moje zene,
za svaki cu uspeh traziti da me potapse neka bogata ruka,
na dlan ce stati svi ideali,
a za dusu ce ostati muka

MENJAM SVOJU DOMOVINU

U secanju na Ameriku

Selim se u zemlju rodnu Tvoju
i ja sam selica samo jedna ptica u broju.
Odlazim u zemlju ni malo moju,
hrlim ka drugom cemernom covecijem roju.

I pre nego sto krenem daleko,
neki ce vetar zastrujati polako i reci lako "Ponovo se rodi"
Odmahnucu rukom i pogledati preko,
ali cu i pomisliti da je to vec neko rekao "Rodi se, ponovo se rodi u toj zemlji daleko"

Ipak se pitam, prelamam i u dusi slamam
lisena bicu svih ideala, obicaja i porodicnog dara,
u oku ce biti prizor plaman
a ja cu tako sebe da proveravam.

Sigurna sam da cu u dusi umreti ovog maja,
jer umesto kafe doci ce vreme caja,
a zelenu livadu zamenice
mutna pucina plava.

Bogata zemlja tad zaslepece mene
a sjaj ce rasiriti moje zene,
za svaki cu uspeh traziti da me potapse neka bogata ruka,
na dlan ce stati svi ideali,
a za dusu ce ostati muka


Tanja Prokopljevic

RASTANAK


Još noćas draga, budi tu kraj mene ti,
U našoj sobi, sjećanje nek izgori.
Još samo noćas...

Poleti ptico pustim poljem,
Raširi krilo ranjena!
I leti ptico kraju boljem,
Za let si ptico stvorena...

Još noćas draga,
Nježnost stara govori,
To traže luku
Mojih snova brodovi.
Još samo noćas...

Poleti ptico pustim poljem,
Raširi krilo ranjeno!
I leti ptico kraju boljem,
Sokol te nije volio.

Još nocas draga,
Čežnja živi u meni,
Još samo noćas.
Zablude smješne
I ovaj vjetar ludi, ludi, pijani,
Još samo noćas...

Poleti ptico pustim poljem,
Raširi krilo ranjeno!
I leti ptico kraju boljem,
Sokol te nije volio.

Još noćas draga tuga tužno miriše,
Još samo noćas.
Sutra sam stranac, sutra sam daleko, najdalje,
Jos samo noćas...

Poleti ptico pustim poljem,
Raširi krilo ranjeno!
I leti ptico kraju boljem,
Sokol te nije volio.

Svu noć je padala kiša
I drveni pod je škripao
Dok sam se spremao za put.
Taksi je čekao pred vratima i
Telefon je zvonio, zvonio...
Na stolu su ostale stare fotografije,
U sobi miris vina.

Poleti ptico pustim poljem,
Raširi krilo ranjena!
I leti ptico kraju boljem,
Za let si ptico stvorena...

Još noćas draga ja gledam svijetla ovog grada,
Još noćas draga, putujemo mrak i ja,
Samo još noćas,
Mrak i ja.

Sergej Jesenjin

***

Ti me ne voliš i ne želiš, zar
lep nisam nimalo, mala?
Ne gledajući, od strasti uz žar
na rame mi je tvoja ruka pala.

S keženjem, mada, osećajnim
ja s tobom nisam ni nežan, ni zao.
Koliko si ih milovala sjajnih?
Ko ti je sve dosad ruke, usne dao?

Znam, oni su prošli kao sanke, mila,
ne dodirnuvši tvoj oganj u snima.
Na kolenima mnogima si bila,
a sada, evo, sediš na mojima.

Neka ti oči trepavica rubi,
neka ti u misli dođe drugi neko.
Pa i ja te baš jako ne ljubim
tonuć u nešto drago i daleko.

Ovu vatru sudbinom očajno
ne zovi, veza lakoumna to je.
Kao što smo se susreli slučajno
rastaćemo se uz smešak nas dvoje.

Svojim putem otići ćeš u smiraj
da prokockaš dane i plač novi.
Neljubljene samo ti ne diraj,
negorene nikako ne zovi.

U ćorsokaku s drugim ćeš se naći
o ljubavi brbljajuć bez svesti.
Tad ću možda u šetnju izaći
i sa tobom ponovo se sresti.

Bliže pleća okrenuvši drugom
i malo se pognuv ne misleći:
"Dobro veče", reći ćeš mi s tugom,
"Dobro veče, mis" i ja ću reći.

I ništa neće dušu da zanjiše.
Nit u drhtanje može da se svali.
Ko je ljubio taj ne ljubi više.
Izgorelog niko ne zapali.

***
Пријатељу, јеси ли напољу у бурној ноћи на свом љубавном путу? Небо стење као неко који очајава.
Ноћас ми не долази сан. Непрестано отварам капију и гледам у мрак, мој пријатељу!
Не могу ништа да познам пред собом; питам се, где је пут твој?
На којој тамној обали црне реке, на којој далекој ивици хучне шуме, кроз који варљиви понор сенке тражиш свој пут к мени, мој пријатељу?

***
Сви који ме љубе на овом свету, држе ме чврсто свима средствима. Друго је са твојом љубави: већа је од њихове, и ти ме чиниш слободним.
Да их не бих заборавио, не усуђују се никад да ме оставе самог. Али, дан за даном пролази, а тебе нема!
И ако те не вичем у молитви, и ако те не чувам у срцу, ипак, твоја љубав за ме чека на моју љубав.

***
Пусти сву радост нека се сручи у моју последњу песму – радост што чини да се земља пресипа у бујној трави, радост што спаја живот и смрт као близанце, радост што игра широм целе земље и меша се с буром, тресући смехом сав живот, радост што мирно почива у сузама на црвеном лотосу бола, радост која све што има баца у прашину и ништа не зна.

***
Тебе ја хоћу! Само тебе! – понавља моје срце без престанка. Све жеље које ме тиште дању и ноћу ништавне су у основи.
Као што ноћ у тами својој крије жудњу за светлошћу, тако из дубине несвеснога у мени отима се крик: Тебе ја хоћу! Само тебе!
Као што вихор на крају издише у миру, пошто се борио свом својом моћи противу њега, тако је буна моја устремљена противу љубави твоје и виче: Тебе ја хоћу! Само тебе!

***
Оног дана када смрт закуца на твоја врата, што ћеш јој понудити?
Ставићу пред гошћу своју пун суд свога живота – нећу је пустити празних руку:
Сав сладак сок своје јесени, својих летњих ноћи, целу жетву и пазар свог трудног живота, изнећу пред њу на крају својих дана, када смрт закуца на моја врата.

***
Хвалио сам се међу људима  да те познајем. Виде твој лик у свим мојим делима. Долазе и питају ме: „Где је?“ не знам шта да им одговорим.
Кажем им: „Не могу вам рећи“. Они ме коре и одлазе с подсмехом. Ти остајеш, смешећи се.
Све што сам знао о теби ставио сам у трајне песме. Тајна је избила из мог срца. Они долазе и питају ме: „Кажи нам смисао?“ Не знам шта да им одговорим.
Кажем им: „Ко ће им познавати смисао!“ Они се смеју и одлазе с подсмехом.
Ти остајеш, смешећи се.

***
У првом освиту чух шапат; требалo je да одједримо ти и ја и нико други на свету није смео знати о том путовању нашем, без краја и циља.
На том бескрајном океану, поред твог немог, пажљивог осмеха, песме су моје набујале у мелодије, слободно као вали, слободне од свих стега речи.
Зар још није време? Зар још нема посла? Гле, вече се нагло над обалом и при светлости која издише птице се морске враћају гнездима својим у лету.
Ко зна, када ће се одрешити ланац и када ће се чун, као последњи одсев залазећег сунца, изгубити у ноћи?

***
Лудаче који се трудиш да на сопственим леђима понесеш себе! Просјаче који обијаш праг сопствених врата!
Положи бреме своје у руке онога који све носи, и не погледај тужно у назад.
Пожуда твоја гаси кандила тек што их дахом својим додирне. Она је погана: не узимај дарове своје из њених нечистих руку. Узимај само оно што ти нуди љубав света.

***
Мојих је пожуда много. Мој вапај чезне за саучешћем, али ме ти још увек спасаваш крутим одбијањем; строгом милошћу проткао си цео мој живот скроз наскроз.
Свакога ме дана удостојаваш великих, простих дарова, за које те нисам молио – неба, светлости, овога тела, живота и духа – и спасаваш ме  опасности да не препуним меру својих жеља.
Има дана када лењо оклевам, и дана када се будим  и журим да потражим свој циљ; али се ти свирепо кријеш од мене.
Свакога ме дана удостојаваш свога пунога пријема; сталним одбијањем спасаваш ме опасности трошних, несталних жеља.

***
Облак се на облак гомила. Смркава се.
Пријатељу, зашто ме остављаш пред капијом потпуно самог?
У ужурбаном времену подневног рада налазим се код гомиле, али, овога туробног усамљеног дана сву наду полажем у тебе.
Ако ми лице своје не покажеш, ако ме оставиш напољу, не знам како ћу провести дуге сате на киши.
Бленем у далеки сјај неба, а срце ми блуди, јадикујући са немирним ветром.

***
Ако ћутиш, ћутањем ћу твојим испунити своје срце и трпети. Чекаћу миран и тих као ноћ звезданих бденија и са главом дубоко погнутом у стрпљењу.
Јутро ће извесно доћи, тама ће ишчезнути, и твој ће глас златнм млазевима потећи и од неба се откинути.
И онда ће речи твоје добити крила у песми из свих мојих птичијих гнезда и мелодије ће твоје уцватити цватом у мојим луговима.

Вуков утук


Јесам сељак и око мене блиста
варница као над наковњем ковача.
Ја говорим из срца,не са листа.
Говори и ти -- па ко надјача!

Јесам сељак и могу да узмем у длане
и речи што као жеравица прже.
Ја сам се играо лилом када плане
и од свих чобана бацао је брже.

Сељак сам, сељак,па зато и не могу
да волим ваш језик муцави,немушти.
У свакој мојој речи,сваком слогу,
свежина као летња киша пљушти.

Био сам чобанин и знао белутке
најлепше да нађем на дну речног вира,
због прута зовиног све да прођем куте.
Сељак сам па умем и реч да пробирам.

Мрзим ваш мртви говор црквењака,
учмао,убундан у мантију црну.
Кад говорим , волим да ми зуби трну,
да замирише на траву с пашњака.

Волим право име да дам сметењаку,
надрикњизи,глупом и лажову,
реч као сељак да одрежем смелу.
Нека се исте ствари исто зову
у граду као у шуми и селу.

Говор чобана у ваш језик штури
Ја ћу унети и капом и шаком,
слаба песника зваћу стихоклепцем.
Ја кад што кажем, биће јасно сваком
под Дурмитором,Романијом и Јастрепцем.

Зашто би речи књишке биле прече
од речи чобана , свињара и ковача?
Зашто да не говорим као дрвосече?
Говори и ти -- па ко надјача!

Кад ми се љутина у подгрлац попне,
што речи не бих ошинуо бичем?
Био сам чобанин и умем да кличем,
и псујем,да ти прсну бубне опне.

Језик овај прости,речи вама грубе,
од проповеди с олтара волим више.
У стени хтео бих бритвом да га пишем
где вечност дубоко своје речи дубе.

Десанка Максимовић