ZA MALECKU

ona dole peva, svira na svojoj
gitari, mislim da je srećnija nego
obično i drago mi je, ponekad malo
poludim i surov sam prema njoj.
teška je četres’pet kila
ima tanušne zglobove a njene su oči
često istinski tužne.

ponekad me moje potrebe
čine sebičnim
sve mi to preplavi
razum
a nikad nisam bio
vešt
u izvinjanjavanju.

čujem je kako peva
sada je
već duboka noć
i odavde
vidim
svetlosti velegrada
prijatne kao
zrelo voće iz bašte
i ova je soba
spokojna
tako čudno
kao da je čarolija postala
nešto sasvim
normalno.

Čarls Bukovski

Cetiri hladna zida,
jedna odaja
hotel izgubljenih dusa
nocas je moja stanica

Ja sam svome brodu
i talas, a i vir
daleko od ociju
srce nece naci mir

Ja idem, svetla neka ostanu
Kroz prozor moje duse
sijace da me nadjes
kada od mene svi odustanu
Ti mozes da se vratis tu

Pamet kad se pomeri
nedostaje mi tvoje bliskosti
dodje mi da zgazim sve
i da podjem bilo gde, sa bilo kim

Pamet kad se pomeri
nedostaje mi tvoje bliskosti
moje lice gubi boju, kao so u moru
bez tvoje neznosti

Cetri hladna zida,
jedna odaja
moje nebo ostalo je
medju tvojim prstima

Ja sam svome brodu
i talas, a i vir
Daleko od ociju
srce nece naci mir

Umiru u meni sve ptice, svo cveće
sve što je živo iz mene neće
ne želi me ruka koja ume da voli
pomozi mi Bože da što manje boli
Dan u meni plače, ubila me tama
neću da kroz život idem sama
smrti se ne bojim, jaka sam k'o stena
jer u meni živi tako nežna žena...
Postoji li svet u kome mogu biti ja
smem li da molim dobrog anđela
da te sačuva
Postoji li tama gde ću svetlost biti ja
u meni je jecaj divljeg goluba
svaki sam tren tebi suđena.........

Песма о пужевима који иду на погреб


На сахрану једног опалог листа
Два пужа иду
Црне су им кућице
И црни флор око рогова
Кренуше они у сумрак
Једног лепог јесењег вечера
Али авај док су стигли
Ославило је пролеће
Лишће које беше мртво
Било је већ васкрсло
И оба пужа
Разочарана су грдно
Али ево сунца
Које им вели
Будите љубазни
Љубазни да седнете
И ако вам срце жели
Послужите се чашом пива
А узмите ако је по вољи
И аутобус за Париз
Он ће кренути вечерас
И напутоваћете се
Само не тугујте
Ја вам то велим
Јер то тамни беоњаче
И поружња лице
Прича о мртвачким ковчезима
Тужна је и није лепа
Повратите своју боју
Боју живота
Тада све животиње
Дрвеће и биље
Почеше да певају
Да уши заглуну
Прву живу песму
Прву песму лета
Почеше сви пити
И куцати се
Дивно је било вече
Лепо летње вече
Када оба пужа
Кретоше кућама
Ишли су узбуђени
Ишли су врло срећни
Пошто су много пили
Посрћу малчице
Док одозго с неба
Месец бди над њима

 Жак Превер

Dželetović

Govorili su

Govorili su da si njegova,
da si njihova,
da si svačija,
neki čak
i da si moja.
A ja sam shvatio
da si među svima
nama
tugovala
u samoći.


U prolazu

U prolazu
rušila si moje svetove
satkane
od ljubavi i iluzija,
treperila
na mojim uzdisajima
naivnog odrastanja,
plesala
na oreolima visina
otvarajući vrata dna,
prizivala sve sveto i nesveto
da peva u slavu tvoju,
a završila si samo u jednoj pesmi,
u prolazu
prolaznosti,
u jednom srcu
gde prolaziš
svakog dana.

Danas bih mogao...
voljeti te kao jucer,
kao sutra,
kao svaki dan.

Danas bih mogao...
otici daleko... puno dalje
no sto je vrijeme,
puno dalje no sto oci dosezu.

Danas bih mogao
pruziti ruku
niz krizaljku zbunjenog srca
i dotaci zlatnu ribicu za srecu.

Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam vec tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!

Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan:
za herojski zivot obicnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
sto ga tamo daleko
na tvoje celo
smjesta povjetarac
usuljavsi se izmedju zavjesa
nosen mojom zeljom
i srebrnom trakom mjeseca!

Borhes

Kada bi ti otišla iz ovog grada

Kada bi ti otišla iz ovog grada
kome bih levu ruku prebacio preko ramena,
a desnom pokazivao obronke dalekih brda
i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet"
S kim bih zastao pred raspuklim orahom
govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno"
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto
radosno,
mada se ne zna šta bih sve mogao da kažem
na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao
u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uvu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podizao glavu prema besputnim nebesima,
kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka
u pšeničnoj plevi
s kime bih pomenuo : tajge, sneg na Etni,
ljude po tamnicama.
Bela ptico na snegu,plastu sena u vodi,
kome bih rekao kako mi se čini
da u reči Ararat ključa kamenje
i ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio
kad sam rekao:
" Ona kaže balkonu da ga voli
i balkon se sruši u tom času."
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti
na Tibetu
i bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Zato što si me ti volela, ja sam voleo sebe.
Kada bi ti otišla iz ovog grada
govorio bih uzalud:
moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

Matija Bećković

Добрица Ерић

ПРКОСНА ПЕСМА

Ја
кћи Божја
Србија
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да крива сам и да признајем кривицу!

Крива сам што сам неко
а не нико и нетко
Крива сам што у доба
општег Србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крива сам што јесам
а треба да нисам
Крива сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо уместо у траву
Крива сам што се дрзнух
против кривде
крива сам
што опет славим своју крсну славу!

Крива сам што пишем и читам
ћирилицом

Крива сам што певам
смејем се и псујем
(а понекад и лајем)

Крива сам, и признајем
да не знам што знам, и да знам што,
не знам

Крива сам и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха)
Крива сам, тврдоглавка
што сам Православка
и Светосавка и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!
Крива сам и грешна, дакле што
постојим

и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише
Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисање на моје воћњаке и поља
и на моје беле куће поред друма
око којих, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве, (...)

Моја ружа слика
озарена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!
Много смо важне
Земљо моја мила
Ја и моје сестре
Истина и Правда
чим се на нас дигла оволика сила
чим су на нас зинуле кривда
и неправда.

Шта ће овде џихадије
крсташи
амери
који ми черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имамо златна Срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они били људи (...)

Ја се не плашим смрти црне дуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће
лето
јесен
зима
И није страшнија
поготову дању
од суше
поплаве
земљотреса
мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа,

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад, вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мог праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само пожурите
Што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!

Tražim te

Bledilom pamćenja
u pokušaju
spoznaje tvog lika
lepotom sećanja
protiv ružnih dana,
kao zora
koja sigurno i neumitno
polako rasteruje mrak
i ovlada prostorom
tako i tvoja slika
koja nežno izranja iz sećanja
rasteruje sve moje strahove
i ovlada mojim srcem.
U pokušaju spoznaje
saznajem da te nema,
u bledilu pamćenja
tražim te
kroz maglu, juče, godine....