МОЛИТВА ОЧЕВОМ СРЦУ

Оче,потражи ме ноћас у свету зломе
и нагни се над мене са небеског шара;
у молитви једино чујем да срцу моме
твоје,већ вечно,срце одговара.

Како си отишао са земље није давно,
ниси патње људске још заборавио;
нагни се једном над ово царство тавно
где си и ти са нама боравио.

Нека ме срце твоје сву ноћ чува,
на небу једино оно за мене мари,
нагни се ноћас над овај кров стари
где сам ја,и болови,и јесен,и дрва сува.

Када се Богу молим,он хладно ћути,
много је на земљи оних што га моле,
а ти, знам,у свакој маленој минути
слушаш само шта шапћем ја на Земљи доле.

Десанка Максимовић

SAN
Jezdim ja tako
na nekakvom jarcu.
Jedan me starac srete
pa će reći: ''Je li to tvoj put?''
''Jeste!'', viknu moja senka,
prerušena u prosjaka.
''Zlatan je!'', reče
moje ruho.
Jedna mi labudica
namignu:''Pođite sa mnom!''
I jedna zmija zari svoje zube
u moju prasinu putnu pelerinu.
Zagledan u nebesa, rekoh:
''Pa ja nemam puta!
Ruže početka
i kraja su iste.
U maglu ode
i meso i stena.''
Moj neobični konj me nosi sada
stazom niz neko ružičasto polje.
''Okani me se!'', kroz plač dovikujem
svom setnom, zamišljenom srcu.
I ostavih ga da leži na zemlji,
puno tuge.
Pala je noć
borama izbrazdana
i senkama.
Preda mnom put
osvetljen blistavim i modrim očima
mog jarca.

Lorka

Vazno je mozda i to da znamo
covek je zeljen , tek ako zeli,
i ako celoga sebe damo
tek tada i mozemo biti celi.

Saznacemo tek ako kazemo
reci iskrene i istovetne,
i samo onda kad i mi trazimo
moci ce neko i nas da sretne.

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Umjesto molitve za daleku

Ponekad,davna,sjetim te se
a nešto toplo zasja u duši
kao od dobre stare pjesme,
to se slučajno zapjevuši.

Gdje li si noćas,ti daleka,
da li si negdje svila dom,
ili još uvjek,ko nekad
lutaš ponoćnim Beogradom.

Da li još tražiš onog čudnog,
onog iz tvojih snova vrelih,
koga si tražila uzaludno
i one noći kad smo se sreli.

Traži,samo traži,tragaj,
on ipak jednom mora doći
iz tvojih lijepih snova,draga,
u tvoje nimalo lijepe noći.

Kao što dođu ove pjesme
iz divnih šuma nepoznatih
pravo u naše ružne nesne,
u gorku zbilju kasnih sati.

Ponekad tako sjetim te se,
a nešto toplo zasja u duši
kao od dobre stare pjesme
što se slučajno zapjevuši.

Vito Nikolić

Biće jedno veče

Jednom,kad bude veče,
kad budeš sama
i bude neka kiša lila,
jednom
kad oko svojih usana
nađeš tuđi osmeh,mila
znam
biće ti teško,a mene neće biti
da ti u tom času štogod kažem.
Biće jedno veče,jedna pjesma,i ti
Koju sam divno umio da lažem.

Vito Nikolić

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Intime

Noćas tako želim da me neko voli
pregršt nečije nježnosti mi treba;
noćas ću sve da zaboravim i prebolim
i da se vratim u naručje neba.

Ja sam bio kafanski i više ničiji,
i bio pust i prezren-neželjen kao grobar
Noćas bi htio sebi - dječaku da ličim
I da mi opet kažu kako sam dobar.

V.Nikolić
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Prvi snijeg

Sonja, iziđi da skitamo,

imam ludu želju večeras da lutam.

Sonja, iziđi i iznesi samo

malo nježnosti ispod kaputa.


Malo nježnosti, malo samo,

zalogaj jedan za ogromnu glad.

Sonja, iziđi da skitamo,

noćas je nestvarno lijep grad.

... U smiraj poslednjeg letnjeg dana
plovim kroz izgubljeni grad.
Prelistavam izbledele stranice,
posmatram nejasan,
nimalo poznat mi rukopis
ispisan rukom
koja je svoje duge prste
zarila u moje biće
iz njega iznela svako moje osećanje.
Nije ostavila trag.
Tajnovito,
neshvatljivo i čudno.
Čitam svoj život,
pronalazim svoje reči
ispisane od strane potpunog neznanca.
Tonem sve dublje.
pokušavam pronaći put ka svetlosti
koja,
ipak, dopire nekud iz daljine.
Dozivam zvezde da mi osvetle trag koji je ostao
urezan duboko u mojoj svesti
jedinu nadu u bolje sutra
i dokaz
da sam nekada
zaista,
bila dete.
Panorama mog života,
veseli pogled na sve već viđeno,
pogled koji ne pružam ja.
Moje su misli,
ja delam,
moja su osećanja,
ali, tačka gledišta ne pripada meni.
Patim za prošlošću
za svim tim bezbrižnim danima
patim za svojom delimično
izgubljenom srećom.
Odlazi nostalgijo,
oslobodi moju dušu,
odlazi i više se ne vraćaj.
Ne steži moje grudi i ne trudi se,
iz mene ne možeš izvući veću setu
jer i ova je prevelika.
Odlazi i dozvoli da pronađem mir
u svetu punom predivnih hrizantema
i prepunom oštrog trnja.
Odlazi i pusti suzu da isprati svaku moju manu,
svaku moju pogrešku.
Odlazi i pusti srce da isprati izrečene,
već zaboravljene reči.
Da istera duhove prošlosti,
da ugasi slepa osećanja,
da izbriše izbledele likove.
Odlazi i dozvoli pesmi da se uvuče u moj san
da tamu oboji nizom predivnih nijansi,
da utihne sivilo,
da nestane mrak
i da makar, još jednom
povrati taj nestvarni osećaj
izbledeo u sećanju...........